I-185
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Beli Manastir, 15. avgust 1991. godine
KRATAK OPIS: Kada je 01. avgusta 1991. godine stupio na dužnost zapovednika policijske stanice u Belom Manastiru, Prgometa je održao sastanak sa svim policajcima u policijskoj stanici i naredio da sve one pripadnike stanice koji su napustili službu treba lišiti života. To se odnosilo na one Srbe koji su odbili da potpišu lojalnost Republici Hrvatskoj.
Među njima je bio i pok. Đurković Ilija iz Karanca, rođen 31. jula 1957. godine u Karancu, opština Beli Manastir, od oca Boška.
Na dan 15. avgusta, Iliškov, kao operativni radnik za suzbijanje kriminaliteta i Požgajin, kao kriminalistički tehničar u tadašnjoj policijskoj upravi u Belom Manastiru, pošli su na uviđaj automobilom marke "Golf" koji je imao strane registarske oznake i pri tome su bili naoružani kratkim i dugim oružjem. Uz to je Iliškov nosio i privatni pištolj. Sa ovim vozilom su došli do benzinske stanice u Ul. JNA u Belom Manastiru gde su primetili da na pumpi ispred njih u svoje vozilo marke "Zastava 101" tankira gorivo pok. Đurković koji je bio u društvu Tomić Neđe.
Videvši Đurkovića, a s obzirom na naređenje zapovednika Prgometa, Iliškov i Požgajin su se uputili ulicom JNA za vozilom pok. Đurkovića i u blizini kafane "Planina" i na Đurkovićevo vozilo su otvorili vatru. Kada je Đurković skrenuo u Ul. Lole Ribara i oni su pošli za njim. Đurković je sa svojim vozilom skrenuo na gradilište vojnih zgrada gde je morao zaustaviti vozilo pred iskopanim kanalom na koji je naišao. Kada je Đurković pokušao da napusti vozilo, na njega su ponovo otvorili vatru, pa je tom prilikom on bio pogođen, kao i svedok Tomić.
Đurković je odmah prebačen u bolnicu u Sombor, gde je podlegao povredama 05. septembra 1991. godine, nakon čega je izvršena obdukcija njegovog leša.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Prgomet Ante,rođen 1. februara 1958. godine u Šušnjarima, opština Derventa od oca Marjana, po narodnosti Hrvat, koji se nalazio na dužnosti zapovjednka policijske stanice u Belom Manastiru do 20. avgusta 1991. godine,
2. Iliškov Ivan, rođen 15. oktobra 1962. godine u Topolju od oca Marka, milicionar, po narodnosti Hrvat,
3. Požgajin Vinko, rođen 22. januara 1951. godine u Šumarini opština Beli Manastir, od oca Pave, po narodnosti Hrvat.
DOKAZ: Dokumentacija koja se nalazi u Komitetu pod brojem 482/94, a koja se sastoji od Biltena broj 227 policijske stanice Beli Manastir za 15. avgust 1991. godine u kome se navodi da su u 08,45 časova u Ul. JNA u Belom Manastiru napadnuti članovi patrole Iliškov i Pažgajin, da su tom prilikom zadobili lakše ozlede od stakla i da je o tome upoznat starešina organa, bez navođenja ma kakvih drugih podataka; izveštaj bolnice u Somboru i obdukcioni zapisnik, iskaz svedoka u prilogu 6 koji navodi da je u Mađarskoj sreo Iliškov Seku, suprugu Iliškov Ivana i da mu je ona tada kazala da je njen suprug ubio Đurkovića pucajući mu u leđa kada je izašao iz vozila; priloga 8 iz koga se vidi da su svedoku Iliškov i Pažgajin pričali da su pucali i ubili Đurkovića na vojnom gradilištu; priloga 9 iz koga se vidi da je svedok bio očevidac kada je u kritično vreme u Ul. JNA otvorena vatra iz vozila marke "Golf" strane registracije na vozilo "Zastava 101"; priloga 10 i 11 u kojima su sadržani iskazi dva svedoka koji su prevezli ranjenog Đurkovića i svedoka sa gradilišta u kasarnu JNA u Belom Manastiru gde im je pružena prva pomoć i kojima je pok. Đurković rekao prilikom prevoza da su na njega pucali policajci iz "Golfa"; priloga br. 13 da je Prgomet na radnom sastanku u policijskoj stanici rekao da se treba razračunati sa svima onima koji su napustili službu, kao i iskaza Tomića koji se nalazio sa pok. Đurkovićem u vozilu da je na njih pucano iz vozila "Golf".
I-186
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Beli Manastir, 20. avgust 1991. godine oko 3 časa.
KRATAK OPIS: Patrola u kojoj su bili Grujić, Lisjak i Čivić u Ul. Ivana Gorana Kovačića naišla je na Vidaković Ratka, rođenog 2. marta 1961. godine u Cerovici opština Doboj, od oca Nikole, koji je ranije bio zaposlen u SUP-u u Belom Manastiru, ali kada je odbio da potpiše izjavu o lojalnosti, prestala mu je služba.
Zapovednik policijske stanice u Belom Manastiru, Prgomet je naredio pripadnicima stanice da pucaju i ubiju svakog onoga ko je napustio službu.
Postupajući po ovoj naredbi kada su naišli na Vidakovića, Grujić, Lisjak i Čivić su otvorili vatru i tom prilikom su usmrtili Vidakovića.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Grujić Dragan, rođen 09. februara 1960. godine u Kneževu, opština Beli Manastir, od oca Veselina,
2. Lisjak Vladimir, rođen 18. septembra 1960. godine u Osijeku, od oca Stjepana,
3. Čivić Pavao, rođen 03. maja 1967. godine u Kneževu, opština Beli Manastir, od oca Tome, sva trojica po narodnosti Hrvati, sada pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova Hrvatske,
4. Prgomet Ante, rođen 01. februara 1958. godine u Šušnjarima, opština Derventa od oca Marjana, po narodnosti Hrvat, koji se nalazio na dužnosti zapovjednka policijske stanice u Belom Manastiru do 20. avgusta 1991. godine,
DOKAZ: Dokumentacija u spisima Komiteta pod brojem 481/94, u kojoj se nalaze iskazi svedoka kojima su posle događaja Grujić, Lisjak i Čivić ispričali da su ubili svog bivšeg kolegu Vidakovića, kao i izveštaj Prgomet Ante MUP-u Hrvatske o ovom događaju od 20. avgusta 1991. godine.
I-187
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Godinjske bare, Trnovo, jun - jul 1992. godine.
KRATAK OPIS: Prilikom upada u Trnovo, muslimani su, pored ostalih Srba, uhapsili i odveli sveštenika hrama Svetog velikomučenika Georgija, Nedeljka Popovića i zatvorili ga u selu Godinje.
Tu su ga tukli, a potom odveli u obližnju vikendicu gde je bio štab muslimana. Bratić ga je tada usmrtio pucajući mu iz pištolja u usta.
Muslimani su naredili dvojici svedoka Srba, koji su tu bili zatvoreni, da leš ubijenog sveštenika zakopaju pored šumskog puta na ulazu u Godinje.
Kasnije je eshumiran i sahranjen pored crkve u kojoj je bio sveštenik.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Bratić Merim, muslimanski vojnik, neposredni izvršilac,
2. Godinjak Edem, načelnik SJB Trnovo, rođen 20.11. 1951. godine u Sarajevu, od oca Ibrahima.
DOKAZ: Dokumentacija se nalazi u Komitetu pod brojem 229/1-94 i brojem 228/94.
I-188
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Selo Divovići, opština Bratunac, septembar - oktobar 1992. godine.
KRATAK OPIS: Kada je počeo rat u Hrvatskoj, Srbe iz ovog sela muslimani su počeli da provociraju.
Početkom septembra 1992. godine, suprug svedokinje Đokić Sreten je, dok je u blizini kuće brao šljive, bio napadnut i udaren nekim zamahnutim predmetom u potiljak od čega je pao i izgubio svest. Posle toga je bio odvezen na lečenje u bolnicu u Užicu. Svedokinja je saznala da su ga napali muslimani i da su, misleći da su ga ubili, ostavili.
05. oktobra svedokinja je sa suprugom, posle njegovog povratka iz bolnice, bila kod kuće i u jednom momentu Sreten je pošao prema štali da nahrani krave, kada je svedokinja čula pucnjavu i sin joj je doviknuo "pade tata". Tada je videla supruga da leži nepomično na 5 m od kuće prema štali.
Na 50 m dalje videla je Hasanovića sa puškom koji joj je opsovao majku četničku i naredio da izađe iz kuće u koju se ona povukla sa sinom. Ubrzo je u kuću ubačeno neko zapaljivo sredstvo koje je izazvalo požar, pa su počeli da se guše. Njen sin je iskočio kroz prozor, a svedokinja je čula pucnjavu i videla je da su napadači otrčali za njenim sinom, pa je pobegla na drugu stranu u obližnju šumu.
Dva dana kasnije - 07. oktobra tela poginulih u Divovićima su predati Srbima. Svedokinja je tada videla telo svog sina Svetozara kome je desno oko bilo izvađeno, desna ruka polomljena, imao je ranu na desnoj strani grudnog koša, a na majici koju je nosio primetila je veći broj rupa koje su nastale, kako pretpostavlja, udarcima noža.
Telo njenog supruga predato je bez glave i bez desne ruke. Na vratu je visio deo kože sa kosom sa temena glave. Njegova glava i ruka nisu pronađeni i leš je sahranjen bez njih.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Hasanović Izet,
2. Riđić Haris, od oca Muniba,
3. Mahmutović Edem, star oko 60 godina, koga je svedokinja videla kako iz njene štale, za vreme napada, izvodi kravu i kozu.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka Đokić Savke od 31. avgusta 1994. godine koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 378/94-6 i lekarska dokumentacija (dr Stanković).
I-189
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Gospić i okolina, druga polovina oktobra 1991. godine.
KRATAK OPIS: U drugoj polovini oktobra 1991. godine pripadnici specijalnih jedinica MUP i ZNG Republike Hrvatske po unapred pripremljenom spisku prikupljali su viđenije Srbe - civile u Gospiću, trpali ih u kamione noću, odvodili, mučili i likvidirali.
24 leša - Srba iz Gospića pronađeno je kod Perušića i sudsko -medicinskom ekspertizom 19 je identifikovano.
Za veći broj drugih se osnovano sumnja da su pobacani u Katinu jamu, na 4 km od glavnog puta od Gospića ka Karlobagu, za tri lica se zna da su ubijena navodno pri bekstvu, ali se ne zna gde su pokopani.
Pohapšena su, odvedena i nestala sledeća lica:
I muškarci
II žene
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Merčep Tomislav i pripadnici specijalne jedinice MUP-a Republike Hrvatske,
2. Orešković Tihomir, bivši emigrant,
3. Orešković Ivan, zvani "Grobar", brat Tihomira, jedan od organizatora "odbrane Gospića",
4. Petri Miroslav, rodom iz Perušića, predsednik HDZ, ranije radio u banci u Gospiću,
5. Norc Mirko, jedan od vojnih komandanata hrvatskih snaga, rodom iz Splita,
6. Rožić Ivica, zvani "Roki",
7. Marković Martin, zvani "Irfan",
8. Mažuran Ivan.
DOKAZ: Dokumentacija Komiteta pod brojem 4/0-49/94.
NAPOMENA: Dopuna prijave I-013.
I-190
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Derventa, naselje Čardak, 25 - 26. april 1992. godine.
KRATAK OPIS: Muslimansko-hrvatske oružane snage zajednički su napale naselje Čardak na periferiji Dervente koje je bilo naseljeno sa 90% Srba i tom prilikom ubile su 19 civila srpske nacionalnosti:
1. Tatomir Perica, rođen 1951. godine iz Dervente, sa stanom u Ul. 27. jula,
2. Popović Milojko, iz Ul. 27. jula, rođen 1962. godine,
3. Nikolić Petar, iz Jasikovačke ulice, star 40 - 50 godina,
4. Lazarević Veseljko iz naselja Gakovac i njegova supruga,
5. Lazarević Marija i njihov sin,
6. Lazarević Duško - svo troje iz porodice Latarević su poklani.
Svi leševi su po oslobođenju Dervente eshumirani i sahranjeni.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Duspada Ivan, načelnik Službe javne bezbednosti u Derventi,
2. Stanić Iko, predsednik HDZ za Derventu.
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojevima 438/94-4 i 438/94-15, kao i spis broj 584/94.
I-191
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Bjelovar, sredinom 1991. godine.
KRATAK OPIS: Srbi iz Bjelovara i okoline bili su podvrgnuti strahovitom pritisku i pretnjama da bi se iselili, a u tom cilju bile su im minirane i kuće.
Pored ostalih, bili su ubijeni:
1. Samarić Milenko, star između 35-40 godina, koji je bio oženjen i imao dvoje dece,
2. Dimitrije, star oko 60 godina, seljak iz Čađevaca,
3. NN seljak iz Bačkovice, star oko 27-28 godine, neoženjen.
Sva trojica su ubijena u šumi blizu sela Brzaja, pa su potom njihovi leševi bačeni u napuštene bunare.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Molnar koji je bio zaposlen kao vozač "Čazma-transa" iz Velike Pisavice kod Bjelovara i drugi pripadnici HDZ u Bjelovaru.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 655/94.
I-192
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Selo Ratkovica, opština Slavonska Požega, 23. mart 1992. godine.
KRATAK OPIS: Pok. Večerinović Milka, koja je rođena 19. marta 1906. godine u Mašiću SO Nova Gradiška od oca Josipa Pavlovića, živela je sama pošto su članovi njene porodice pobegli kao Srbi zbog progona od strane ekstremnih Hrvata iz ovog sela.
Živela je u svojoj kući u selu Ratkovica i 23. marta oko 3 časa je ubijena, posle čega je njena kuća zapaljena tako što je podmetnut eksploziv.
Prilikom uviđaja, leš pok. Večerinović Milke pronađen je bez glave, koja je bila prethodno odsečena i odneta. Leš je prebačen u bolnicu u Slavonskoj Požegi gde je vršena obdukcija o čijem ishodu rodbina nije obaveštena, a nakon toga je sahranjena 25. marta na groblju u Ratkovici bez glave.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Bilješković Franjo,
2.-3. sinovi Crnković Mirka, od kojih se jedan zove Damir,
4. Lukić Ivo,
5. Bilobrk Juraj, svi iz sela Ratkovica, opština Slavonska Požega.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu u predmetu Kri. 1554/94 koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 554/94 zajedno sa drugom dokumentacijom.
I-193
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Donja Dubica, opština Odžak, 20. april 1992. godine.
KRATAK OPIS: Selo Donja Dubica bilo je pretežno naseljeno srpskim stanovništvom i na dan 20. aprila 1992. godine iz zasede je bio ubijen Srbin:
1. Đurić Rajka, čiji je leš posle tri dana sahranjen u selu, a ranjeni su:
2. Goranović Steva,
3. Božić Rajko,
4. Božić Bora.
Ovo je bio signal za srpsko stanovništvo koje je napustilo posle ovoga Donju Dubicu i izbeglo u selo Novi Grad.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Andrijević Ante, veterinarski tehničar iz Vrbovca.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 554/94.
I-194
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Sisak, Ul. Zagrebačka, sredinom 1991. godine.
KRATAK OPIS: U avgustu 1991. godine saslušana svedokinja je saznala da je njen brat sa četiri člana svoje porodice ubijen u Sisku od strane Hrvata i da su zakopani u njihovoj bašti zbog toga što sinovi njenog brata nisu hteli da idu u hrvatsku gardu.
Tom prilikom su ubijeni:
1. Vila Mirko, rođen 1929. godine i njegova supruga,
2. Vila Evica, i njihovi sinovi,
3. Vila Mladen,
4. Vila Dušan i
5. Vila Željko.
Posle izvršenog ubistva, stan porodice Vila je opljačkan i sve je odneto, a u stan su se uselili neki Hrvati.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
N.N. Hrvati.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom 28. jula 1994. godine koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 339/94-12.
I-195
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Selo Podgrađe, opština Prijedor, 29/30. avgust 1992. godine.
KRATAK OPIS: Pripadnici muslimanske vojske upali su u selo, pa su tom prilikom ubili: Inđić Božu i Baltić Ostoju.
Inđić Božu, koji je rođen 1924. godine, muslimanski vojnici su vezali za sudoperu u njegovoj kući, pa su nakon toga zapalili kuću u kojoj je on izgoreo.
Baltić Ostoju, koji je pokušao da pobegne u svom putničkom vozilu "Zastava 750", ubili su u vozilu, koje su potom zapalili, pa je i on izgoreo.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Bešlagić Hamdija, musliman iz Kozarca, kod Prijedora.
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojvima 339/94-11 i 339/94-13.
I-196
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Sijekovac kod Broda (Bosanski Brod), 26. mart 1992. godine.
KRATAK OPIS: U selu Sijekovcu, u kome je većinu stanovništva činilo muslimansko i hrvatsko stanovništvo, bilo je 50-60 srpskih kuća. 26. marta u popodnevnim časovima u šor u kome su se nalazile srpske kuće upala je jedinica hrvatske vojske koju je predvodio Prkača Marko.
Većina vojnika je bila maskirana čarapama preko lica, pa svedoci pretpostavljaju da se radi o njihovim komšijama Hrvatima i muslimanima iz Sijekovca. Preko megafona je pozvao Srbe da predaju oružje i ostavio im za to rok od 10 minuta.
Naselje sa srpskim kućama bilo je opkoljeno još pre isteka postavljenog roka i vojnici su počeli da ulaze uz opštu pucnjavu u srpske kuće i da isteruju stanovnike koje su zatekli. Muškarce su odvajali od žena i dece, pa su iz grupe muškaraca koje su izdvojili odmah na licu mesta ubili iz vatrenog oružja sledeća lica:
1. Zečević Jova, koji je zaklan u svojoj kući i tri njegova sina:
2. Zečević Milan,
3. Zečević Vasa,
4. Zečević Petar,
5. Milošević Luka i njegovi sinovi
6. Milošević Željko i mlađi
7. Milošević Dragan, koga su oteli iz ruku njegove majke,
8. Trifunović Sveta i
9. Radovanović Marko.
Jedan od vojnika, koji se tu nalazio, je Milošević Saši, koji je tada imao 9 godina, podneo nož pod vrat i rekao: hoćeš da i tebe zakoljemo, potom ga odgurnuo i rekao: ti si mali, neću tebe zaklati. Tako je Saša ostao u životu, a pre toga su ubili njegovog oca i dva starija brata.
Posle su tela Zečević Milana, Petra i Vase bačena na smetlište kod rafinerije u Brodu, a telo njihovog oca nije pronađeno.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Prkača Marko, Hrvat iz Slavonskog Broda,
2. Kovačević Zemir, musliman iz Sijekovca,
3. Čaušević Nijaz, zvani "Nedo", iz Sijekovca, koji je bio u uniformi "zelenih beretki".
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 584/94-1, 2, 3 i 4.
I-197
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Bradina, 26. maj 1992. godine.
KRATAK OPIS: Posle napada na srpsko selo Bradinu, muslimani i Hrvati su oko stotinak žena, dece i staraca, Srba, zatvorili u osnovnu školu u Bradini. Među njima je bila i svedokinja. Noć je provela u toj školi, a sutradan oko 11 časova su je pustili da obiđe starog i bolesnog svekra Kuljanin Ratomira, rođenog 1914. godine, koji se nalazio u njihovoj kući u blizini škole.
Zatekla je svekra u kući na kojoj su se videli tragovi požara koji je on uspeo da ugasi.
Kada se vraćala, videla je muslimanskog vojnika Macića s nekim, njoj nepoznatim, oružjem kako cilja prema njihovoj kući u kojoj je ostao njen svekar. Čula je rafalnu paljbu i videla kako posle te paljbe gori krov na kući. Svekra nije videla da je izašao.
Bila je odvedena u logor u Čelebićima, a kada je posle 19 dana puštena, otišla je u Bradinu i umesto kuće zatekla zgarište, a na mestu gde je bila kuhinja našla je izgorelo telo svog svekra.
Muslimani su joj dozvolili da svekra sahrani u mesnom groblju.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Macić, zvani "Maca", iz okoline Konjica, muslimanski vojnik.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-22.
I-198
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Trebeško brdo kod Goražda, jul 1992 - januar 1993. godine.
KRATAK OPIS: Muslimanski vojnici pod komandom Sejdića na Trebeškom brdu kod Goražda, u kući Omera Kulenovića, izložili su teškom mučenju Srbe iz sela Bučja i tom prilikom Čarapić Jovana iz Bučja, rođenog 20. 01. 1943. godine u Bučju od oca Boška, toliko tukli da je od zadobijenih povreda umro.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Sejdić Ahmed, iz Višegrada, komandant muslimanske vojne jedinice.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 440/94-15.
I-199
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Goražde, maj 1992 - sredina 1994. godine.
KRATAK OPIS: Muslimanska policija i vojska je od početka ratnih sukoba u aprilu 1992. godine u Goraždu ubijala Srbe - civile u njihovim kućama, na ulici, u zatvoru ili u logorima. U stvorenoj klimi uništavanja Srba, ubistva su mogli da čine i civili, čak i deca, a da ih u tome niko ne sprečava.
Tako su u Goraždu ubijeni:
1. Apostolov Todor, iz Ul. Sandžačkih brigada br. 12, odveden jula 1992. godine i ubijen u naselju Mahala kod džamije,
2. Vajagić Milan, iz Ul. Sandžačkih brigada br. 12, odveden jula 1992. godine i ubijen u naselju Mahala kod džamije,
3. Vajagić Steva, iz Ul. Sandžačkih brigada br. 12, odveden jula 1992. godine i ubijen u naselju Mahala kod džamije,
4-12. Vukašinović, 12 članova porodice, iz sela Bukvica, među kojima je bilo i žena i dece,
13. Vlaški Ilija, iz Baćaka, zatečen kod svoje kuće, zaklan,telo bačeno u obližnji potok,
14-17. Vukadin - Sava, Nikola, Buda i Milka (supruga, živa zapaljena u kući Nešković Vukosave), iz sela Osječani, zaseok Smreke. Sredinom 1992.godine, ubijeni u svojim selima,
18. Vukadin Milja,odvedena iz sela Osječani,
19. Vukmanović Rastko, iz Goražda, ubijen kada je Jusić Jasko aprila 1994. godine razjaren što je stan u koji je došao da se useli, zatekao zapaljen, a rečeno mu je da je to uradila vlasnica stana (mada su to uradili muslimani), otišao do kuće Nedimovića u Ul. Moše Pijade br. 62 i pucao po Srbima koji su polegali po zemlji ili bežali,
20. Vuković Koviljka, stara 65 godina, iz ulice 1. maja, nađena u toku 1993. godine mrtva u Drini,
21. Vuković Kojo, iz Goražda, koji je u septembru 1992. godine doveden u zatvor u Goraždu i kome se posle 15 dana gubi trag, a stražari su kazali drugim zatvorenicima da je streljan,
22. Vuković Krsta, iz Ul. Sandžačkih brigada br. 12, odveden jula 1992. godine i ubijen u naselju Mahala kod džamije,
23. Vuković Stojan iz Bigovića,
24-25. Gavrilović Lazar, star 92 godine i njegov sin Jovan, iz Crvljice, ubijeni u svom selu,
26-31. Lazar Gladanac, starac i još petoro Srba iz sela Borak Brdo i Grabovica.Ubijeni su u svojim selima. Starac Gladanac Lazar isečen je nožem na komade pred svojom kućom u Borak Brdu,
32. Danilović Zora, stara 50 godina, bačena sa terase petog sprata zgrade u Ul. Mira Šekarića u prvoj polovini 1994. godine,
33-37. Delić Dragan, Novica, Niko, Jovo i Radivoje bili su zatočeni u logoru u Mravinjcu, ubijeni sredinom 1992. godine,
38. Drekalo Miloš iz Brda, ubijen iz vatrenog oružja na pragu svoje kuće,
39. Đoković Branislav, star 40 godina, ubijen u garaži pored Drine u prvoj polovini 1994. godine od strane muslimanskih vojnika, pripadnika jedinice Ahmeta Sejdića. Leš nađen u Drini,
40. Đokić Milosav, iz sela Ilovača, naselje Nekopi, ubijen aprila 1992. godine,
41. Đoković Ivo, star 65 godina, iz Ul. Maršala Tita, ubijen u prvoj polovini 1994. godine od strane muslimanskih vojnika, pripadnika jedinice Ahmeta Sejdića, nađen mrtav u Drini,
42-43. Žmukić, Nikola i Uglješa, iz Crkvine, bili zatočeni u logoru u Mravinjcu
44. Zdjelar Milan iz Ul. MaršalaTita br. 36 i njegova supruga
45. Zdjelar Boja iz Ul. Maršala Tita br. 36, maja meseca 1992. iz Drine izvučen njen leš na kome je bilo devet prostrelnih rana i ubod nožem na vratu. Kada je Boja Zdjelar sahranjivana, prisutni muslimanski policajac je rekao da je i Bojin muž Milan "otplovio" niz Drinu,
46. Ignjatović Desanka, teško ranjena noću između 17. i 18. aprila 1994. godine, kada su u kuću porodice Čarapić, u kojoj je bilo više Srba, nasilno ušla dva naoružana muslimanska vojnika i pucala u nju. Desanka je od zadobijenih povreda kasnije umrla,
47. Ivanović Srećko, star 65 godina, ubijen je u svom stanu u Ul. 1. maja u Goraždu 01.12.1992. godine, a leš pronađen u toku 1993. godine,
48-49. Ivetić Trifun i njegova žena Bogdanka, iz Ul. 1. maja, ubijeni u prvoj polovini 1994. godine, nađeni mrtvi u stanu,
50-51. Jagodić i njegova supruga iz Mravinjaca,
52. Jakšić Milja, iz Ul. Sandžačkih brigada, supruga Jakšić Stojana, nađena u toku 1993. godine mrtva u Drini,
53. Jakšić Rade, iz zgrade u Ul. Sndžačkih brigada br. 12, odveden jula 1992. godine i ubijen u naselju Mahala kod džamije,
54. Jakšić Stjepan, iz Ul. Sandžačkih brigada br. 12, odveden jula 1992. godine i ubijen u naselju Mahala kod džamije,
55. Janković Stojan, iz Goražda, ubijen sredinom 1992. godine u Goraždu od strane nepoznatog muslimanskog snajperiste dok je prelazio preko jedne čistine da bi se snabdeo vodom,
56-57. Jevđević Mišo, star oko 70 godina, njegova supruga i sin Milenko, star 35 godina, svi iz Ul. Ksenije Tanasković,
58-59. Jevtović Toma i njegova supruga Bogdanka, ubijeni u prvoj polovini 1994. godine ispred zgrade u Ul. 1. maja u kojoj su stanovali,
60-61. Jovović Nedeljko i Jovović Ljuboje, ubijeni nekim čvrstim predmetima udarcima po glavi ispred svojih kuća,
62. Komlen Koviljka, zadavljena i bačena u Drinu,
63. Komlenović Dragan, star oko 40 godina,
64. Komlenović Slavo, star oko 45 godina,
65. Kovač Zdravko, muslimanski vojnici Hodžić Zijo, Subašić Safet, Hodžić Šefko, Dedović Mirko i "Mile" su 26. maja 1992. godine izvršili pretres Zdravkovog stana u Ul. Sandžačkih brigada br. 18, a Zdravka odveli u nepoznatom pravcu. Kasnije se pričalo da je zadavljen žicom i bačen u Drinu,
66. Kušić Rajko, polovinom 1992. godine, odveden iz svog stana u Vitkovićima, streljan, telo bačeno u Drinu,
67-68. Labus Mirko i Labus Jovanka, odvedeni iz stana, i streljani i bačeni u Drinu 5. maja 1992. godine,
69. Laković Branko, sredinom aprila 1994.godine je izveden iz stana, poteran preko mosta na Drini, a zatim je pucano u njega,
70. Lazović Milan, iz Ul. Sandžačkih brigada br. 12, odveden iz kuće dana 13. jula 1992. godine od strane muslimanske milicije, o kome njegova supruga kasnije nikad ništa nije saznala, pa pretpostavlja da je ubijen, kao i mnogi drugi u naselju Mahala kod džamije,
71. Lasica Boško, iz Goražda, u septembru 1992. godine doveden u zatvor u Goraždu i posle 15 dana gubi mu se trag, a stražari su kazali drugim zatvorenicima da je streljan,
72. Lasica Đorđe, iz Goražda, u septembru 1992. godine doveden u zatvor u Goraždu i posle 15 dana gubi mu se trag, a stražari su kazali drugim zatvorenicima da je streljan,
73. Leovac Dušan, star 63 godine, iz Ul. Ksenije Tanasković,
74. Lujić Branko, star oko 53 godine, iz Ul. Omladinske,
75-76. Marinković Rade i njegova supruga Anđa, iz Ul. Rasadnik,
77. Marković Desa, iz Goražda, stara 60 godina, ubijena je noću između 17. i 18. aprila 1994. godine kada su u kuću porodice Čarapić, u kojoj je bilo više Srba, nasilno ušla dva naoružana muslimanska vojnika i pucala u nju,
78. Marković Živko, iz Mirošica, ubijen u svom selu jer nije hteo da beži,
79. Mihajlović Milan, star između 25-35 godina, 4. maja 1992. godine odveden iz kolonije "1. maj", pretpostavlja se da je ubijen i bačen u Drinu,
80. Milović Danilo, jula 1992.godine odveden i ubijen u naselju Mahala,
81. Mitranović Slobodanka, stara 83 godine, iz Ul. Maršala Tita, ubijena u prvoj polovini 1994. godine, leš nađen u Drini,
82-112. Muškarci, njih 30, iz sela Kamen kod Goražda, kao i dva muškarca i jedna žena u Vitkovićima (iz porodice Kusić i Labus),
113. Mutlak Miloš, ubijen sredinom 1992. godine, telo bačeno u Drinu,
114. Nerić Kova, neutvrđenog dana 1993. godine u Goraždu, u naselju kolonije "1. maj", u svom stanu zadavljena je od strane muslimanskih policajaca. Njeno telo nađeno je u Drini i sahranjeno,
115-116. Nešković Vukosava i Nešković Milanko iz Osječana,
117. Nikolić Brana, starica, ubijena 17. jula 1992. godine na stepenicama zgrade u Ul. Sandžačkih brigada br. 18 vatrenim oružjem od strane muslimanskih vojnika među kojima je bio i sin učitelja Selimović Šefka,
118-119. Nikolić Dušan i Nikolić Brana, braća, početkom maja 1992. godine, odvedeni iz Dušanovog stana u Vitkoviće i tamo ubijeni klanjem,
120. Pajović Ranka, iz Goražda, ubijena je tako što su joj muslimanska deca kamenjem stukla glavu kao zmiji,
121. Pantović Pera, ubijen iz vatrenog oružja na kućnom pragu, polovinom maja 1992.god,
122. Pejović Milutin, iz Crkvine, bio zatočen u logoru u Mravinjcu, ubijen sredinom 1992. godine,
123. Perović Zora, bačena sa četvrtog sprata,
124. Pešić, žena, iz Pijevaca,
125. Radović Tihomir, iz Goražda, u septembru 1992. godine doveden u zatvor u Goraždu i posle 15 dana gubi mu se trag, a stražari su kazali drugim zatvorenicima da je streljan,
126. Slobodanka, prezime nepoznato, ubijena u aprilu 1994. godine od muslimanskih vojnika, pripadnika jedinice Ahmeta Sejdića,
127. Sorak Zoran, iz zgrade u Ul. Sandžačkih brigada br. 12, odveden jula 1992. godine i ubijen u naselju Mahala kod džamije,
128. Spaić Mila, iz naselja Obarak, ubijena u svojoj kući iz vatrenog oružja,
129-130. Stojanović Marjan i njegova majka Koviljka, ubijeni su vatrenim oružjem u svom stanu 17. jula 1992. godine u Ul. Sandžačkih brigada br. 18, od strane muslimanskih vojnika, među kojima je bio i sin učitelja Selimović Šefka,
131-132. Stojanović Petko i njegov sin, iz Vitkovića,
133. Stojanović Uglješa, sa stanom u Ul. 1. maj br. 15, odveden 13. juna 1992. godine iz kolonije "1. maj"; pretpostavlja se da je ubijen i bačen u Drinu. Drina je izbacila leš koji liči na njega,
134. Tanivić, iz Goražda, u septembru 1992. godine doveden u zatvor u Goraždu i posle 15 dana gubi mu se trag, a stražari su kazali drugim zatvorenicima da je streljan,
135. Terzić Anđelka iz Grabovice, ubijena sredinom aprila 1992. godine, prilikom upada muslimana u selo,
136. Todorović Branislav iz Goražda, u septembru 1992. godine doveden u zatvor u Goraždu i posle 15 dana gubi mu se trag, a stražari su kazali drugim zatvorenicima da je streljan,
137. Todorović Budimir iz Goražda, u septembru 1992. godine doveden u zatvor u Goraždu i posle 15 dana gubi mu se trag, a stražari su kazali drugim zatvorenicima da je streljan,
138. Heleta Milko i Heleta Miladin, ubijeni 4. maja 1992. godine ispred svojih kuća,
139. Uljar Buda, iz sela Brda, zaklan ispred svoje kuće,
140. Čarapić Anđa iz Bučja, rođena 1939. godine od oca Milovana, umrla od iscrpljenosti i gladi u policijskom zatvoru u Goraždu,
141. Čarapić Darinka, stara 83 godine, zapaljena u kući u Ul. Sandžačkih brigada,
142. Čarapić Drago, iz Bučja, star oko 68 godina od oca Miće, umro od iscrpljenosti i gladi u policijskom zatvoru u Goraždu,
143. Čarapić Dušan, iz Bučja, rođen 1932. godine od oca Ostoje, umro od iscrpljenosti i gladi u policijskom zatvoru u Goraždu,
144. Čarapić Jovan,
145. Čarapić Radoje iz Bučja, od oca Milana, star 21 godinu, ubijen u prvoj polovini 1994. godine klanjem od muslimanskih vojnika pripadnika jedinice Ahmeta Sejdića; leš nađen u Drini,
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Efendić Hadžo, predsednik opštine Goražde, inspirator zlodela prema Srbima, predsednik SDA u Goraždu,
2. Ćuliman Kemal, sudija koji je učestvovao u odlučivanju o tome koji Srbi će biti pogubljeni,
3. Merkez Ibro, načelnik SUP-a Goražde organizator "rezervne policije",
4. "Hošo", inspektor SUP-a Goražde,
5. Kamenica, inspektor SUP-a Goražde,
6. Džeba Semir, inspektor SUP-a Goražde,
7. Đaković Mensur, inspektor iz Goražda,
8. Čeljo Irfan, inspektor SUP-a Goražde,
9. Sejdić Ahmet, komandant jedne od muslimanskih jedinica,
10. Hodžić Zijo, , muslimanski vojnik,
11. Subašić Safet, , muslimanski vojnik,
12. Hodžić Šefko, , muslimanski vojnik,
13. Dedović Mirzo, , muslimanski vojnik,
14. "Mile",, muslimanski vojnik,
15. Sin učitelja Selimović Šefka, iz Goražda, muslimanski vojnik,
16. Raščić Riad, zamenik predsednika SDA, inspirator zlodela prema Srbima,
17. Čelik Kemo, jedan od čelnika SDA, inspirator zlodela prema Srbima,
18. Šabanović Murat, iz Višegrada, kao potstrekač, jer je megafonom pozivao muslimane da ubijaju Srbe,
19. Jusić Jasko, iz Hubijada kod Goražda, pratilac muslimanskog komandanta desne obale Drine.
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka, i drugi dokazi koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojevima 440/94-11, 12, 16, 18, 25, 42, 8, 13, 10, 14, 15, 4, 3, 9, i 6, 281/95-1,2,3,4,5,6 i 7; 594/94-1-12; 270/94; 183/94; 36/95; 295/95-1-2; 205/95-3,2; 462/94.
NAPOMENA: Dopuna prijava I-203 i 204.
PRILOG: Aneks: ratni zločini prema Srbima na produčju opštine Goražde.
I-200
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Selo Žuberin, opština Nevesinje, 11. novembar 1994. godine.
KRATAK OPIS: U selo Žuberin u kome nije bilo pripadnika srpske vojske i u kome su se nalazili samo stariji ljudi, žene i deca upala je grupa od oko 25 pripadnika muslimanske vojske, koji su tom prilikom ubili:
1. Čabrilo Maru, rođenu Gordić, koja je rođena 1911. godine od oca Trifka i majke Joke,
2. Čabrilo Darinku, rođenu Grahovac, rođenu 1929. godine od oca Riste
3. Čabrilo Milosava, rođenog 1940. godine
Čabrilo Mara se nalazila u svojoj kući pored svog bolesnog muža Lazara koji je ležao u krevetu kada je bila ubijena iz vatrenog oružja.
Čabrilo Darinka se nalazila sama u kući u momentu kada je bila ubijena, a potom je njena kuća zapaljena.
Čabrilo Milosav je počeo da beži i tada su ga ubili.
Tom prilikom su ranili Čabrilo Slavojku rođenu 1919. godine i Čabrilo Vida, rođenog 1934. godine.
Iz kuća su pljačkali novac, zlato i druge vredne predmete.
Više kuća je opljačkano i uništeno, a zapaljena je i mesna škola i kuće Čabrilo Toda, Čabrilo Draga i Čabrilo Dušana, kao i štale vlasništvo Čabrilo Draga i Čabrilo Darinke, u kojima su izgorele tri krave.
Zapaljena su i dva putnička automobila.
U kući Čabrilo Miladina, muslimanski vojnici su bili zatvorili 22 stanovnika sela Žuberine koje su držali zatvorene tri-četiri sata, da bi oko 14 časova, kada su se iznad sela pojavili srpski vojnici, pobegli iz sela.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Ćatić Ismet, rođen 1967. godine u selu Žulja, opština Nevesinje, od oca Smaje,
2. Kaminić Semir, rođen 1969. godine u selu Žulja, opština Nevesinje, od oca Halila,
3. Marić Ramo, rođen 1970. ili 1971. godine u selu Žulja, opština Nevesinje, od oca Bajra,
4. Šemić Šefkija, rođen 1965. godine u selu Kamena, opština Nevesinje, od oca Halila,
5. Medar Avda zvani "Žuti", rođen 1934. godine u selu Dabrica, opština Sokolac,
6. "Ciba" iz Stolca, koji se najverovatnije preziva Smajlović, star oko 25 godina i drugi pripadnici Armije BiH.
DOKAZ: Dokumentacija koja se nalazi u Komitetu pod brojem 705/94.
I-201
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Sijekovac, kod Broda (Bosanski Brod), 8. april 1992. godine.
KRATAK OPIS: Noću, oko 1 čas, u kuću u kojoj se nalazila svedokinja, upali su hrvatski vojnici, koji su muža svedokinje, koji je bio invalid:
1. Sedlić Novaka, rođenog 27. 07. 1931. godine u Sijekovcu, od oca Dušana i majke Jovanke i brata
2. Brković Milorada
odveli u kupatilo gde su ih prvo tukli, a potom polili benzinom i zapalili.
Brković, koji je bio fizički jak, istrčao je i uspeo da pobegne. Za njim su pucali i na sedam mesta su ga ranili, ali je on uspeo da pobegne.
Za to vreme čula se vriska supruga svedokinje, Sedlić Novaka, pa je svedokinja pošla prema kupatilu. Međutim, hrvatski vojnici su je zaustavili i rekli joj: "Marš nazad jer ćeš goreti kao što su Milorad i Novak". Iz ovoga svedokinja izvlači zaključak da su izvršioci poznavali njenog supruga i brata i da su to najverovatnije Hrvati i muslimani iz njihovog sela.
Kasnije je svedokinja zatekla samo delove tela svog pokojnog supruga Novaka, dok je veći deo tela izgoreo. Leš se nalazio na pragu između kupatila i predsoblja.
Kasnije je posmrtne ostatke supruga sahranila u bašti, a posle oslobođenja Broda izvršena je eshumacija leša u prisustvu istražnog sudije i leš je sahranjen na groblju.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Prkača Marko, Hrvat iz Slavonskog Broda,
2. Kovačević Zemir, musliman iz Sijekovca,
3. Čaušević Nijaz, zvani "Nedo", iz Sijekovca, koji je bio u uniformi "zelenih beretki".
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka Sedlić Ljubice i druga dokumentacija koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojem 584/94.
I-202
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Raspotočje, opština Zenica, 4. i 5. jun 1992. godine
KRATAK OPIS: Izuzetno brojne i snažne oružane muslimanske formacije u uniformama sa oznakama ljiljana i polumeseca, iznenada su 4. i 5. juna 1992. godine napale srpski deo sela Raspotočja kod Zenice i tom prilikom ubile nenaoružane civile:
1. Babić Radovan, star oko 30 godina, Srbin,
2. Zorota Stana, stara oko 31 godinu, Srpkinja i
3. Mišura Ana, stara oko 40 godina, Hrvatica, svi iz Raspotočja, koji nisu hteli da pobegnu ispred napadača, jer su poverovali obećanju da im se ništa neće dogoditi.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
Muslimanske oružane formacije u čijem su sastavu bili i braća:
1. Huseinspahić Džemal,
2. Husenspahić Kemal i
3. Husenspahić Mehmed, svi iz sela Gnjusi kod Zenice.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka od 04. jula 1994. godine, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 283/94-6.
I-203
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Grubišino Polje, 1991. godine
KRATAK OPIS: Milošević Spasa iz Grubišinog Polja koji je imao 38 godina, jedne noći je pozvan od strane policije na saslušanje i više se nikada nije vratio kući, a njegov leš je pronađen posle mesec dana u fazi raspadanja nedaleko od njegove kuće u Grubišinom Polju.
U avgustu 1991. godine, Bukovec je pucao iz automatske puške i teško ranio Srbina Bastašić Milenka iz Velikog Grđevca, koji je zbog tih povreda ostao težak invalid.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Tot Šandor, načelnik SUP-a u Grubišinom Polju,
2. Bukovec Krunoslav
DOKAZ: Zapisnik koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 427/4-94.
NAPOMENA: Dopuna izjave II-029.
I-204
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Sarajevo, Centralni zatvor, početkom jula 1992. godine
KRATAK OPIS: Kada su svedoka doveli u Centralni zatvor, prvo su ga pretukli, a onda se pojavio upravnik zatvora Bajramović koji je po saznanju svedoka pre rata bio kriminalac i u zatvoru u Zenici je bio zajedno sa Alijom Izetbegovićem.
Bajramović mu je rekao: ubićemo te, imaš šanse da ostaneš živ jedino ako nam sve kažeš, a mi imamo sve podatke o tebi i o tvojim aktivnostima. Potom je naredio da svedoka odvedu u ćeliju broj 78.
U toj ćeliji je zatekao penzionisanog zastavnika bivše JNA Stamenkovića, koji je bio sav modar i u krvi. Video mu je na čelu usirenu krv, pa kada je tu krv uklonio video je da mu je nožem urezano na čelu "SDS". Pitao ga je za šta je optužen pa mu je on rekao da ga optužuju da je kao pripadnik JNA posedovao snajper koji mu nisu našli. Sledeće noći njega su odveli i kako je svedok saznao ubili su ga.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Bajramović Ismet, zvani "Ćelo", upravnik Centralnog zatvora u Sarajevu.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 675/2-94.
I-205
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Podorašac, kod Konjica, jula 1992. godine.
KRATAK OPIS: Dana 12. jula 1992. godine iz sela Brđana kod Konjica Ibrahim Korić i Jasko Sutalić (po naređenju Nedžada Špaga) odveli su Dragana Živaka, rođenog 1963. godine, od oca Mirka.
Posle 18 dana Jasna Džumhur, predsednica Pogrebnog društva u Konjicu, obavestila je Mirka Živaka da je njegov sin mrtav i da je sahranjen na srpskom groblju na Musali u Konjicu.
Mirko je video grob na kome je stajala samo oznaka "Č" (četnik).
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Korić Ibrahim,
2. Sutalić Jasko i
3. Špago Nedžad.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 440/94-1.
I-206
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Brčko i put Brčko-Brezovo Polje, novembar 1992. godine i januar 1993. godine.
KRATAK OPIS: Pripadnici hrvatsko-muslimanskih oružanih formacija sa leve obale reke Save na teritoriji Republike Hravatske, pucnjima iz pešadijskog oružja prema desnoj obali reke, ubili su civile:
1. Arnautović Safeta, sin Saliha, rođen 01.01.1937. godine u Brčkom, koji se 08. novembra 1992. godine, oko 12 časova, sa suprugom Ramizom kretao Ulicom Braće Suljića u Brčkom, prema centru grada i
2. Petrović Petra, sin Nedeljka, rođen 27.11.1925. godine u Trnjacima, koji se 13. januara 1993. godine, oko 9-9,30 časova, kretao putem Brčko-Brezovo Polje, oko 300 metara prema Brezovom Polju.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
Nepoznati izvršioci hrvatsko-muslimanskih oružanih formacija.
DOKAZ: Izjave svedoka, sve u spisima pod brojem 144/95-5.
I-207
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Brod (Bosanski Brod), 24. jun 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedokinja je stanovala u Bosanskom Brodu u naselju Skela, zgrada C, stan 14, sa suprugom i sinom, kada je 24. juna oko 01 čas u tu zgradu došla grupa od pet hrvatskih vojnika u uniformama HVO.
Kada su počeli da lupaju na vrata, u strahu, svedokinja je sa svojim sinom, starim 11 godina, izašla na balkon i skočila sa balkona na trećem spratu zajedno sa detetom, dok je u stanu ostao njen suprug Stojaković Slobodan, od oca Ranka, star 47 godina.
Tom prilikom svedokinja je bila teže povređena, ali je čula iz stana krike svog supruga koga su tukli, a kada se vratila u stan zatekla je na više mesta u stanu tragove krvi.
Sutradan su došli hrvatski vojnici sa zahtevom da pođe sa njima radi identifikacije, pa je na groblju prepoznala leš svog supruga čiji je vrat bio presečen, a u predelu grudi imao je veliki broj ubodnih rana od noža. Bio je sav u krvi. Od hrvatskih vojnika je obaveštena da je njen muž ubijen na udaljenosti od 50 m od zgrade u kojoj su stanovali i da je to učinila neka neobuzdana grupa njihovih vojnika.
Pošto je identifikovala leš svog muža, naredili su joj da plati sahranu, što je ona morala da učini.
Nakon ubistva supruga, svedokinju i njenog sina hrvatske vlasti su proterale iz Broda, u koji se ona vratila tek posle oslobođenja.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Kljajić Blaženko, vojnik HVO, koji se sada nalazi u Nemačkoj i drugi pripadnici HVO.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka Stojaković Dušanke koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 584/94-19.
I-208
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Brod (Bosanski Brod), oko 20. juna 1992. godine.
KRATAK OPIS: Pripadnici HVO likvidirali su u Ul. Svetog Save br. 96 u Bosanskom Brodu:
1. Mačinka Branka, njegovu suprugu
2. Mačinka Milevu i
3. sina, čije ime nije utvrđeno.
Svi troje su usmrćeni klanjem.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Kljajić Blaženko, star oko 25 godina, rođen u Brodu, čiji je deda u Drugom svetskom ratu kao pripadnik ustaša vršio zločine nad srpskim stanovništvom.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 584/94-19.
I-209
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Jadranska magistrala između Posedarja i Masleničkog mosta kod Zadra, 3. jun 1991. godine oko 14,45 časova.
KRATAK OPIS: Tojagić Cvetko, rođen 14. marta 1958. godine u Derin Gaju, opština Gračac, od oca Milanka, kretao se sa svojom suprugom Tojagić Radojkom i šestogodišnjom ćerkom u službenom vozilu policijske uprave iz Zadra marke "Zastava 101" iz Zadra za Benkovac, gde je trebalo da ode kod porodice svoje supruge.
Na jadranskoj magistrali, između Posedarja i Masleničkog mosta, Tojagić je primetio da je put zaprečen teretnim kamionom i cisternom i počeo da zaustavlja vozilo da bi, na 50-60 metara ispred ovih zaprečenih vozila, 5-6 maskiranih osoba, među kojima je bio Ikić, počelo da puca u Tojagića iz pušaka i pištolja. Kada je Tojagić čuo pucnjavu, uplašio se i udario u teretni kamion koji je bio postavljen na putu. Tom prilikom ispao je iz vozila, dok su njegova supruga i kći ostale nepovređene u vozilu. U tom momentu, Tojagiću prilaze maskirani muškarci i Ikić, koji nije bio maskiran, pa Ikić vadi pištolj i puca u Tojagića nekoliko puta.
Njegova supruga je tada pala u nesvest, a njihova kći je sela pored oca i plakala. Jedan od maskiranih lica je prišao ćerci i udario je po licu i zapretio da ne sme nikome ništa da govori o ovom slučaju.
Tek nakon sat i 30 minuta došla su iz Zadra kola hitne pomoći, pa su odvezli Tojagića, koji je još bio u životu, u Medicinski centar u Zadru, gde je nakon nekoliko časova preminuo.
Tojagić je radio kao milicionar u SUP-u u Zadru, i od inspektora Jokića dobio je obećanje da će mu dati službeno vozilo da bi iz Zadra odveo suprugu i ćerku, koja je tog dana izlazila sa lečenja iz bolnice u Zadru. Tojagić je primetio da ga po Zadru prate njemu nepoznata lica i hteo je da napusti Zadar.
Po dogovoru u 7 časova došao je u SUP u Zadru po vozilo koje mu je Jokić obećao, ali mu je Jokić rekao da sačeka još sat-dva da bi mu ključeve od vozila dao tek oko 13 časova posle čega je Tojagić otišao u bolnicu gde su ga čekale supruga i ćerka.
Radojka je kasnije saznala da je vlasnik teretnog kamiona iz Grgurica kod Zadra i da je bliski rođak inspektora Jokića, sa kojim je ubijeni Tojagić radio u istoj kancelariji.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Ikić Ante, milicioner iz Zadra, rođen 22. 05. 1953. godine u Gorici, opština Zadar, od oca Josipa,
2. Jokić Milan, pomoćnik komandira Policijske uprave u Zadru, koji je nakon toga prekomandovan u Rijeku,
3. Brzoja Ivan, načelnik SUP-a u Zadru.
DOKAZ: Dokazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 220/94-2.
I-210
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Selo Tinje u opštini Benkovac, 19. septembar 1991. godine oko 17,30 časova.
KRATAK OPIS: Na patrolu milicije Stanice javne bezbednosti Benkovac, koja se nalazila na službenom zadatku, pucano je iz zasede i tom prilikom pripadnik rezervnog sastava milicije Cupać Velimir je ubijen iz vatrenog oružja, dok je teško ranjeni milicioneri Popović Jovan i Suša Predrag.
Tom priliko Cupaću su nanete smrtonosne povrede i nožem u predelu vrata, glave i grudnog koša.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Erlić Holda, rođen 21. 09. 1969. godine u Tinju, opština Benkovac, od oca Zaharija, Hrvat, pripadnik ZNG Hrvatske,
2. Erlić Željko, rođen 12. 05. 1967. godine u Tinju, opština Benkovac, od oca Ante, pripadnik ZNG Hrvatske,
3. Erlić Ivica, rođen 23. 10. 1965. godine u Tinju, opština Benkovac, od oca Ilije, pripadnik ZNG.
DOKAZ: Dokaz se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod br. 220/94-47.
I-211
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Višegrad, 24. jul 1992. godine.
KRATAK OPIS: 24. jula u Višegradu od strane muslimanskih vojnika, nedaleko od svoje kuće, ubijen je Ranko Samardžić, rođen 23. aprila 1931. godine od oca Pere.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Isić Kemal, muslimanski vojnik iz Višegrada,
2. Šuško Ibrahim, iz Višegrada,
3. Veletovac Hasen, iz Višegrada.
DOKAZ: Komitet 440/94-27.
NAPOMENA: Dopuna prijave I-139.
I-212
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Rudo, put prema Brodarima kod ušća Lima u Drinu, 9. septembar 1992. godine.
KRATAK OPIS: 09. septembra na putu ka Brodarima, nedaleko od ušća Lima u Drinu, muslimanska vojna jedinica, kojom je komandovao Sejdić, otvorila je vatru na vidno obeleženo sanitetsko vozilo u kome su se nalazile Jojović dr Stojana i medicinska sestra Kastratović Ljubica, obe iz Ruda, zajedno sa vozačem i pratiocem.
Još dok je vozilo bilo u pokretu, teško je ranjena Jojović dr Stojana i verovatno je izdahnula pre nego što je pala u ruke muslimanskih vojnika, dok je Kastratović Ljubica samo lakše ranjena i uhvaćena je od strane muslimanskih vojnika, a kasnije ubijena. Vozač i pratilac uspeli su da pobegnu.
Tela obe žrtve, muslimanski vojnici su predali tek posle tri meseca, putem razmene.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Sejdić Ahmet, iz Višegrada, komandant muslimanske vojne jedinice.
DOKAZ: Komitet pod brojevima 440/94-32, 440/94-34 i 440/94-37.
I-213
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Selo Jelašci, opština Višegrad, 1. avgust 1992. godine.
KRATAK OPIS: 02. avgusta, u večernjim časovima, pripadnici muslimanskih vojnih formacija su napali selo Jelašci i iz vatrenog oružja ubili civile, meštane sela:
1. Savić Mila, rođenog 1943. godine, od oca Gvozdena,
2. Savić Petku, rođenu 1945. godine, od oca Dragomira,
3. Savić Radomira, rođenog 1949. godine, od oca Gvozdena,
4. Šušnjar Dragana, rođenog 1928. godine, od oca Jovana,
5. Šušnjar Slavku, rođenu 1930. godine,
6. Jeličić Trivuna, rođenog 1929. godine, od oca Velizara,
7. Jeličić Savu, rođenu 1920. godine,
8. Jeličić Mirjanu, rođenu 1960. godine, od oca Miloja,
9. maloletnu Jeličić Draganu, staru 8 godina,
10. maloletnog Jeličić Vidoja, starog 11 godina.
Žrtve su ubijene u njihovim kućama ili po izlasku iz kuća. Svi su imali više prostrelnih rana.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Sejdić Ahmet, iz Višegrada, komandant muslimanske vojne jedinice.
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojevima 440/94-36 i 440/94-40.
NAPOMENA: Dopuna prijave I-139.
I-214
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Selo Vlahovići, opština Višegrad, 9. jun 1992. godine.
KRATAK OPIS: 09. juna u selu Vlahovići, na livadi zvanoj Krčevina, grupa muslimanskih vojnika ubila je civile, meštane sela Vlahovići:
1. Šimšić Dragomira, rođenog 1949. godine, od oca Momčila,
2. Šimšić Perku, rođenu Gogić, rođenu 1941. godine, od oca Vitomira i
3. Šimšić Božu, rođenog 1932. godine, od oca Obrena.
Ubistva Šimšić Dragomira i Šimšić Perke izvršili su Bajić i Šabanović iz vatrenog oružja, a Hurem je iz vatrenog oružja i klanjem usmrtio Šimšić Božu.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Bajić Hamdo, iz Velike Gostilje, opština Višegrad, od oca Asima i majke Mejreme,
2. Šabanović Adil, iz Male Gostilje, opština Višegrad, gde je i rođen 27. novembra 1972. godine, od oca Rifeta,
3. Hurem Ragib, zvani "Rapče", iz Male Gostilje, opština Višegrad, rođen 24. septembra 1960. godine, od oca Ragiba i majke Hajre.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka i krivična prijava Stanice javne bezbednosti Višegrad Ku. 6/93, koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojem 440/94-35.
NAPOMENA: Dopuna prijave I-139.
I-215
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Selo Donja Lijeska kod Višegrada, 25. oktobar 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedok Pecikoza se našao u blizini kuće Zečević Milke, kada su muslimanski vojnici, koji su napali ovo srpsko selo, izveli iz kuće Milku, koja je bila stara oko 50 godina, i ubili je.
On je to video sa odstojanja od 50 m. Prepoznao je da su to bili Marić, Kustura Alija i Zaim.
Oni su posle ubistva zapalili njenu kuću, kao i kuće drugih Srba iz ovog sela.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Marić Osman, iz sela Babića Potok kod Višegrada,
2. Kustura Alija, iz sela Okrugla kod Višegrada,
3. Kustura Zaim, iz sela Okrugla kod Višegrada,
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 440/94-29.
I-216
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Selo Mesići, opština Rogatica, 26. juna 1992. godine.
KRATAK OPIS: Dana 26. juna 1992. godine, muslimanski vojnici su napali srpsko selo Mesići kod Rogatice i u naselju Hidroelektrane ubili Gladanac Neđu, iz Mesića, rođenog 25. avgusta 1922. godine u Sudićima, od oca Ostoje.
Na njegovom telu bilo je više prostrelnih rana i nekoliko ubodina od noža u predelu grudi i vrata.
Sutradan, kada je porodica sahranjivala Gladanca, muslimanski vojnici su dolazili i ometali obred sahrane.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Pripadnici muslimanske vojske.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 440/94-21.
I-217
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Selo Borak brdo kod Goražda, početkom juna 1992. godine.
KRATAK OPIS: Početkom juna 1992. godine u selu Borak brdo, muslimanski vojnici ubili su Gladanac Iliju, starog oko 65 godina, pred njegovom kućom, tako što su ga nožem sekli na komade, pa su ga pre sahrane sakupili u šatorsko krilo i sahranili na srpskom groblju u Jabuci.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Pripadnici muslimanske vojske.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 440/94-21.
I-218
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Sarajevo, 1992. godine.
KRATAK OPIS: Juka Prazina je u aprilu 1992. godine u Sarajevu je naoružavao muslimane i formirao vojsku koja je činila zlodela prema Srbima. Sredinom 1992. godine naoružani musliman "Ismo" ubio je neidentifikovanog Srbina, čije telo su rastrzali psi na srpskom groblju u Sarajevu.
Musliman Amir, koji stanuje u Ul. Španskih brigada br. 10, javno se hvalio da je ubio tri Srbina na Alipašinom mostu.
Samir Kafedžić, zvani "Kruško", zamenik Juke Prazine, u Mojmilu je ubio četiri Srbina tako što ih je vezao za jarbol zastave da budu štit od granatiranja sa srpske strane.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Prazina Juka, komandant muslimanske jedinice u Sarajevu,
2. Kafedžić Samir, zvani "Kruško", iz Sarajeva, rođen 1967. godine, zamenik komandanta muslimanse vojske,
3. Musliman pod imenom "Ismo", bez drugih podataka,
4. Muslimanski vojnik Amir iz Sarajeva, Ul. Španskih boraca br. 10, star oko 24 godine, šurak Čavkušić Emira.
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka, koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojevima 440/94-19 i 440/94-33.
I-219
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Sela Klisura i Bursići, opština Višegrad, 8. avgusta 1992. godine.
KRATAK OPIS: 08. avgusta muslimanska vojna jedinica je napala srpska sela Klisuru i Bursiće, kod Višegrada, u kojima nije bilo srpske vojske.
Ispred kuće Kusmuk Marka u Klisuri, dok je on u blizini čuvao ovce, muslimanski vojnici su ubili dva Markova sina:
1. Kusmuk Milorada, rođenog 1961. godine i
2. Kusmuk Miloša, rođenog 1965. godine,
a kuću u kojoj su bile:
3. Kusmuk Danica, Markova supruga, rođena 1931. godine, od oca Dušana i
4. Vukašinović Joka, rođena 1914. godine, od oca Miloša, Markova tetka, zapalili su.
Danica je izgorela u kući, a Joka je uspela da pobegne iz plamena, ali su je odmah ubili muslimanski vojnici.
U istom selu ubijeni su i:
5. Kusmuk Drago, rođen 1954. godine, od oca Vesa i
6. Kojić Zoran, iz susednog sela Adrovići, rođen 1965. godine, od oca Ljuba.
Istog dana u selu Bursićima muslimanski vojnici su ubili:
7. Irčagić Božanu, rođenu 1905. godine i njenu ćerku
8. Irčagić Stanojku, rođenu 1933. godine, od oca Vojina.
Posle toga su zapalili Kusmuku kuću, dve štale, svinjac, šupu, kolibu i mlekaru, koji su izgoreli, i oterali 105 ovaca i 13 goveda, sve u vrednosti oko 700.000 DEM.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Šišić Dževad, rođen 1961. godine u selu Bogdašići kod Višegrada, od oca Ismeta,
2. Muharemović Dževad, iz Međeđe kod Višegrada, rođen 1961. godine, od oca zvanog "Pobro".
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 440/94-20.
NAPOMENA: Dopuna prijave I-116.
I-220
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Selo Donja Lijeska kod Višegrada, krajem jula 1992. godine.
KRATAK OPIS: Krajem jula 1992. godine grupa muslimanskih vojnika, koju je predvodio Nuhanović Ramiz, upala je u kuću Rajak Radojke, rođene 1927. godine od oca Božović Milića, i Radojku je iz vatrenog oružja ubio Nuhanović na kućnom pragu.
Radojka je imala više prostrelnih rana po telu.
Posle ubistva, zapalili su kuću i sve prateće objekte (staju za stoku, svinjac, ambar za žito), sve u vrednosti 500.000 DEM.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Nuhanović Ramiz, iz sela Tustameđ kod Višegrada.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 440/94-30.
NAPOMENA: Dopuna prijave I-139.
I-221
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Sarajevo, 27. april 1992. godine.
KRATAK OPIS: Vojnici:
1. Ninkov Predrag iz Novog Sada i
2. Urošević Saša iz Šapca,
koji su se nalazili na obezbeđenju kasarne Druge armije, u slobodno vreme, bez oružja, ušli su u kafić koji se nalazio preko puta komande, da bi odigrali partiju bilijara.
Posle desetak minuta u kafić je ušao "Pavijan", koji je bio u civilu sa puškom "Tomson" u ruci, pa je prvo pucao u Ninkova, koji je sedeo za šankom i pogodio ga u glavu, tako da mu je razneo lobanju, a posle toga u Uroševića koga je pogodio sa dva metka u stomak. Urošević je bio prebačen u bolnicu Koševo, gde je iste večeri izdahnuo.
Kako je u kafiću u to vreme bilo više civila, bio je ranjen jedan dečak od 12-13 godina koji se tu zatekao.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. "Pavijan", pripadnik muslimanske teritorijalne odbrane.
DOKAZ: Iskazi koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojevima 686/94-7 i 8.
I-222
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Sarajevo, 29. april 1992. godine oko 11,30 časova.
KRATAK OPIS: Kada je vozač Divović Goran iz Šehovića, koji je prevozio hranu iz kasarne "Maršal Tito" u Sarajevu utovario hranu za vojnike u Komandi Druge armije, krenuo je sa svojim vozilom, na koje je na oko 200 m ispred Komande armije pucano od strane pripadnika muslimanske teritorijalne odbrane.
Tom prilikom Divović je bio pogođen u levu lopaticu, pa iako mu je odmah ukazao pomoć Radulović dr Branko, oko 15 časova je preminuo.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Efendić Hasan, musliman, komandant muslimanske teritorijalne odbrane BiH.
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojem 686/94-7 i 8.
II-068
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika
MESTO I VREME: Sarajevo, logor u osnovnoj školi "Aleksa Šantić", maj 1992. - jul 1994. godine.
KRATAK OPIS: U podrumskim prostorijama OŠ "Aleksa Šantić", muslimanski policajci su izvodili zatvorene Srbe u hodnik ili druge prostorije i tukli ih do onesvešćivanja. Svedok navodi da je od tako zadobijenih povreda u vreme dok je on bio zatvoren u ovoj školi, umrlo oko 12 Srba. Na njegovim rukama su umrli:
1. Stamput Aleksa iz Sarajeva, koji je stanovao u naselju Hrasnica i
2. Stepanović Gojko koji je ranije radio u FAMOS-u, a čija je supruga radila kao medicinska sestra u Ilidži.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. NN muslimanski policajci.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-3.
II-069
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika
MESTO I VREME: Zatvor u atomskom skloništu hotela "Igman" na Igmanu, sredina februara 1993.
KRATAK OPIS: Dok je bio u zatvoru za Srbe u hotelu "Igman" na Igmanu, svedok je bio prisutan kad je Hodžić, koji je stalno tukao zatvorene Srbe, odveo zatvorenika Jadranka Glavaša u hotel "Mrazište" na Igmanu zajedno sa još nekoliko drugih Srba, među kojima je bio i Dragan Vuković, koji mu je po povratku pričao da su njega i druge muslimani tukli i da je od posledica tuče umro Jadranko Glavaš, koji je bio rodom iz Tarčina, a živeo u Sarajevu i bio star oko 27 godina.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Hodžić Nedžad, zvani "Nećko", muslimanski vojnik, rođen 15.03.1969. u Novom Pazaru, od oca Kemala.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-5 i 412/94-6.
II-070
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika
MESTO I VREME: Selo Višnjik između Broda (Bosanski Brod) i Dervente, 9. jul 1992. godine.
KRATAK OPIS: Dok se nalazio u logoru u magacinu u naselju Tulek u Bosanskom Brodu, svedoka su, kao i ostale zatvorene Srbe, svakodnevno odvodili na kopanje rovova na položaju gde se nalazila muslimanska jedinica "Zmajevi od Bosne".
U grupi koja je 9. jula kopala rovove svedok je bio sa dr Duškom Marčetom iz Dervente koji je bio rodom iz Drvara.
Toga dana uveče došlo je do napada srpskih jedinica koje su potisnule "Zmajeve od Bosne", pa su, ozlojeđeni zbog toga, muslimanski vojnici postrojili pritvorene Srbe i počeli ih tući tako da je svaki zadobio veliki broj povreda. Tada je muslimanski vojnik čiji je nadimak "Bihač" pitao svakoga od Srba odakle je, pa kada je red došao na dr Marčetu i kada je on rekao da je iz Drvara, "Bihač" mu je opsovao majku četničku i rekao: "Ti si došao ovde da pomažeš", pa ga je potom izveo iz stroja i pred svima zaklao. Posle toga je ispalio čitav rafal iz automatske puške u njega.
Sutradan su odredili Aničić Cviju i Marković Mirka pa su oni otišli na mesto gde je bio ubijen dr Marčeta i njegovo telo su zakopali.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Garić Zoran, zapovednik logora Tulek,
2. Vojnik iz muslimanske jedinice "Zmajevi od Bosne" pod nadimkom "Bihač".
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94.
II-071
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika
MESTO I VREME: Logor u Hrasnici, 20. april 1993. godine.
KRATAK OPIS: Svedok je bio prisutan kada je jedan muslimanski vojni policajac, zbog bekstva četvorice zatvorenika, izveo trojicu zatvorenika, i to
1. Krstić Milana, koga je ubio iz pištolja pucajući mu u glavu,
2. Varagić Ranaka i
3. Kapetina Slavoljuba, koje je ubio pucajući im u grudi.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Babić Zijad, upravnik zatvora u Hrasnici, pre rata stražar Centralnog zatvora u Sarajevu,
2. NN muslimanski vojni policajac, visok oko 170cm, crne puti, nosi crne nausnice, ima crnu bujnu kosu.
DOKAZ: Komitet broj 412/94-14.
II-072
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika
MESTO I VREME: Paprica, kod Konjica, oko 1. juna 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedok navodi da su njegovog brata Babić Branka, od oca Bože, iz logora u Čelebićima, odveli na rad van logora i da ga nisu vratili.
Njemu su tada kazali da je poginuo.
Kasnije je saznao da je Saldo izveo iz logora Babić Branka i Vukalo Milenka, oba iz sela Bjelovština kod Konjica, na mesto zvano Paprica, gde su ih Mušići ubili.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Saldo Drago,
2. Mušić Šabo i
3. Mušić Salko iz Bjelovštine kod Konjica..
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-15/1.
NAPOMENA: Dopuna prijave I-084.
II-073
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika
MESTO I VREME: Srebrenica, septembar - oktobar 1992. godine.
KRATAK OPIS: Pošto je svedok bio zarobljen, Tursumović mu je nožem napravio rez po grudima od čega mu je ostao vidan ožiljak. Nakon toga je bio doveden u zatvor u zgradi SUP-a u Srebrenici, gde je bio podvrgnut saslušanju. Tom prilikom su stavili mu cev od pištolja u usta, pa je Koljević povukao obarač, ali kako metak nije bio u cevi, čulo se samo škljocanje pištolja.
Posle toga su svi počeli da ga tuku, pa pošto su ga pretukli pozvali su na saslušanje Kukić Dragoljuba koga su oborivši na pod tukli, pa je ovaj u jednom trenutku reagovao tako što im je opsovao majku ustašku, na šta je Ahmetović uzeo cepanicu, koja se nalazila pored šporeta, i sa njom tukao Kukića po grudima sve dok nije izdahnuo. Posle toga su Kukićevo telo odneli i bacili negde kod Podravanja na deponiju.
Svedoka su nakon toga tukli istom cepanicom, pa mu je Ahmetović tada izbio zub. Kasnije su mu u tučama izbijeni svi preostali zubi, a rebra su mu polomljena na 14 mesta. Po nogama su mu gasili cigarete od čega su mu ostali ožiljci. Mokrili su mu u usta. Vešali su ga za noge na plafon tako što su mu noge vezali i zakačili za neke šine ispod plafona na kojima je bio jedan kotur, pa su na taj kotur provukli konopac kojim je svedok bio vezan.
Zbog ovakvog nehumanog ponašanja i slabe ishrane svedok je za 21 dan boravka u ovom zatvoru smršao 30 kg, tako da je prilikom izlaska na slobodu imao 62 kg.
U tučama zatvorenika učestvovao je i Orić Naser.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Tursumović Zulfo,
2. Koljević Mirzet, načelnik SUP-a,
3. Ahmetović Kemal, zvani "Kemo",
4. "Beli", stražar,
5. Orić Naser, komandant muslimanske vojske u Srebrenici
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 378/94-14.
II-074
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika
MESTO I VREME: Derventa, naselje Čardak, 26. april 1992. godine.
KRATAK OPIS: Hrvatska i muslimanska vojska napala je naselje Čardak u kome su živeli Srbi, pa je tom priliko svedok bio uhapšen od strane hrvatske policije HOS-a, a posle toga su naredili svedoku i Popović Milojku, rođenom 1955. godine u Ceranima, opština Derventa, od oca Drage i majke Marice, da stanu uz zid.
Tada je jedan od hrvatskih vojnika ispalio rafal iz automatske puške i tom prilikom ubio Popovića.
Svedoka su nakon toga počeli da tuku nogama i rukama, a potom je došao neki njihov starešina koji je rekao da je u blizini tog mesta poginuo njihov desetar čije je ime Damir i naredio da svedoka dovedu na mesto gde se vodila borba i naredio mu da, sa brisanog prostora između Hrvata i Srba, izvuče leš poginulog hrvatskog vojnika, što je on morao da učini.
Posle ovoga svedoka Trivunovića su ponovo tukli da bi ga posle toga odveli u selo Polje, gde je bilo još 11 uhapšenih Srba. Svima su saopštili da će ih streljati, pa su ih postrojili za navodno streljanje.
U tom trenutku Petković Gavro, učitelj koji je rođen u selu Kalenderovci, a živeo u Derventi, počeo je da beži, što su pripadnici HOS-a iskoristili da ga s leđa ubiju.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Kruljac Mladen, zapovednik jedinice za specijalne namene i drugi pripadnici 108 brigade.
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom, koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojevima 438/94-11 i 438/94-19.
II-075
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika
MESTO I VREME: Logor u osnovnoj školi u Poljarima kod Dervente, 12. ili 13. juna 1992. godine.
KRATAK OPIS: Zapovednik logora Lipovac je ušao u prostorije gde su se nalazili zatvoreni Srbi, pa je postavio pitanje: "Ko je hteo da beži?" Svi su ćutali. Najpre je ispucao jedan rafal u plafon, a potom je naredio da svi logoraši izađu u dvorište i postroje se. Prvo je izveo:
1) Stjepanović Borisa, iz Srebrenika, koji je živeo u Zagrebu, rođen 10. 02. 1932. god, i pored žice u njega ispalio rafal iz automatske puške i tako ga usmrtio. Posle toga je pokazao telo Stjepanovića postrojenim logorašima i rekao im da ga je on ubio. Potom je iz stroja izveo
2) Marković Boru, iz sela Žeravac, opština Derventa, starog oko 28 godina, od oca Steve i pitao ga ko je hteo da beži, pa kad je on rekao da ne zna, naredio mu je da otvori usta, stavio mu cev od pištolja u usta i ispalio metak.
Tako su Stjepanović i Marković ubijeni u prisustvu svih logoraša u ovom logoru kojih je u to vreme bilo između 60 i 80.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Lipovac Ivica - "Damir", zapovednik logora, rođen 1969. godine u Polju, opština Derventa, od oca Ante.
DOKAZ: Komitet pod brojem 438/94, i 584/94.
II-076
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika
MESTO I VREME: Derventa, logor u prostorijama Doma JNA, kraj aprila 1992. godine.
KRATAK OPIS: Prilikom jedne od masovnih tuča uhapšenih Srba iz naselja Čardak u Derventi, mnogi su tako pretučeni da su gubili svest.
Tom prilikom od zadobijenih udaraca pao je Đuraš Blagoje iz naselja Čardak, u Derventi, koji je stanovao u Ul. Kosovskih junaka, kome je tada prišla Kovačević Azra, koja je bila u vojnoj uniformi i nožem mu prerezala grlo, prokomentarisavši da to čini da bi lakše umro.
Nakon toga su terali zatvorene Srbe da ližu krv sa Đuraša. Posebno su ovo morali da čine Šarčević Ostoja i Garić Radojica, koji je morao Đuraša i da podiže kada je od udaraca pao, pre nego što ga je Kovačević usmrtila.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Kovačević Azra, iz Dervente.
DOKAZ: Komitet pod brojem 438/94, i 584/94.
II-077
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika
MESTO I VREME: Derventa, 25. april 1992. godine.
KRATAK OPIS: Pošto je grupa srpskih boraca, među kojima je bio i svedok, bila zarobljena u naselju Čardak na periferiji Dervente od strane pripadnika hrvatske 108. Riječke brigade, vezali su ih po dvojicu žicom i doveli u Živinice u zaseok Lovrića.
Grupu od 15 zarobljenih Srba najpre su naterali da progutaju po čašu od 2 decilitra soli bez vode.
Potom su im zapretili da će ih streljati, pa su izdvojili šestoricu za streljanje i to svedoka, Petković Gavru, Plavšić Sretena, Đurišić Mirka i još dvojicu i poveli ih prema jednom potoku.
Tada je iz te grupe Petković Gavro, nastavnik iz Dervente, pokušao da beži, što su hrvatski vojnici iskoristili i otvorili na njega vatru iz pušaka i odmah ga ubili.
Jedan od vojnika prišao mu je, stavio nogu na glavu i ispalio još dva metka iz pištolja u telo Petkovića, iako je on već bio mrtav.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Kruljac Mladen i drugi pripadnici 108 brigade.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94-2.
II-078
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika
MESTO I VREME: Brod (Bosanski Brod), logor u srednjoškolskom centru "Fric Pavlek", 13. avgust 1992. godine.
KRATAK OPIS: U ovom logoru je početkom avgusta 1992. godine bilo je oko 400 zatvorenih Srba u sportskoj sali.
Pred dolazak neke međunarodne misije, počeli su ih pripremati za tu posetu. Od pritvorenika je traženo da kažu da su u tom logoru dobrovoljno, da imaju šest kupatila i dobar smeštaj, iako su uslovi bili veoma loši.
Kada je došla ta misija, razgovor je vođen na engleskom jeziku, pa je Pajić Mirko, profesor muzike iz Dervente, koji je znao engleski jezik, na parčetu papira napisao da se u blizini nalazi još jedan logor u kome se vrše strahovita mučenja i nacrtao gde se taj logor nalazi, pa je u jednom momentu od jednog od članova misije zatražio cigarete i potom mu je ispod kutije doturio tu cedulju, što je osoblje zatvora opazilo.
Posle odlaska misije, Golubović je pozvao Pajića, pa su ga hrvatski vojnici počeli tući i to su činili puna dva časa, sve dok nije umro.
Kada su vojnici izašli iz sportske sale, saslušani svedok je pokrio telo pok. Pajića ćebetom, a sutradan je njegovo telo odneto i kasnije razmenjeno.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Golubović Ilija, zapovednik logora, iz Odžaka,
2. Begić Šiljo, bivši predsednik opštine u Derventi
3. Tolić iz Odžaka,
4. Ostojić Zdravko, iz Broda, koji su svi tukli pok. Pajića dok nije izdahnuo,
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka, pred istražnim sudijom koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94-17, 438/94-23 i 438/94-4.
II-079
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika
MESTO I VREME: Rabić, logor kod Dervente, maj ili jun 1992. godine.
KRATAK OPIS: Iz ovog logora su zatvoreni Srbi odvođeni na kopanje rovova za potrebe hrvatsko-muslimanskih oružanih snaga.
Iz jedne grupe u kojoj je bilo 15 logoraša, polovina je uspela da pobegne, među kojima je bio:
1. Kovačević Dragan iz Dervente i
2. Panzalović Nenad.
Ostali, koji nisu uspeli da pobegnu odmah su na mestu zvanom Spomenik bili ubijeni:
1. Gunjević Milorad iz Dervente, koji je radio u fabrici cevi "Unis",
2. Jovičić Miro iz Kulina kod Dervente,
3. Amzalović Nenad iz Donje Cerine,
4-5. Bikur ili Bokor Rade i njegov sin Željko,
6. Jovičić Miro iz Kulina, od oca Petra, star 23 godine,
7. Pavlović Savo iz naselja Čardak u Derventi, rođen 1956. godine.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Hamzić Nihad, zvani "Fric", komandant logora.
DOKAZ: Komitet broj 438/94-4, 5, 6, 13, 20, 23 i 27; i 584/94-8, 6,34; i 55/95-39.
II-080
Sarajevo, kafić "Borsalino", Alipašino naselje 2, kraj juna 1992. godine.
KRATAK OPIS: Saslušani svedok je bio prisutan kada je Glavoguz, koji je najviše tukao zatvorene Srbe u zatvoru Juke Prazine u podrumu kafića "Borsalino", pretukao Novicu Draškovića iz Sarajeva, koji je od zadobijenih povreda umro.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Glavoguz Senad, pripadnik muslimanskih oružanih formacija.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 339/94-15.
II-081
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika
MESTO I VREME: Bradina, polovina jula 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedokinje su muslimani, zajedno sa drugim ženama, kao i starijim muškarcima i decom, smestili u osnovnu školu u Bradini. Muslimanski vojnici upadali su u učionice gde su bili smešteni i sve ih tukli.
Svedokinje su videle kada je jedan muslimanski vojnik izveo iz učionice Kuljanin Bosiljku i videle su kako ju je tukao kroz hodnik dok ju je izvodio. Kuljanin Bosiljku više nikad nisu vratili, a svedokinje su kasnije saznale da ju je on ubio.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. "Škojo", muslimanski vojnik.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedokinja koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-29, 412/94-28 i 412/94-26.
II-082
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika
MESTO I VREME: Goražde, juna 1992. godine
KRATAK OPIS: Telo ubijenog srpskog vojnika Bojana Radovića iz Goražda, muslimanski vojnici su držali dva dana na ulici u naselju kolonija "1. maj" u Goraždu i oko njega igrali i pevali.
Prilikom sahranjivanja pokojnog Bojana, njegov otac Ostoja Radović primetio je na Bojanovom telu 15 prostrelnih rana i druge povrede, iz čega se može zaključiti da je Bojan zarobljen, pa onda ubijen.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Merkez Ibro, načelnik SUP-a u Goraždu,
2. Efendić Hadžo, predsednik SDA u Goraždu
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 440/94-8.
II-083
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika
MESTO I VREME: Gornji Potočari, opština Bratunac, jun 1992. godine.
KRATAK OPIS: Mitrović Dragan, rudar u penziji, rođen 1929. godine, iz sela Donjeg Magašića, bio je težak invalid i hodao je uz pomoć dva štapa.
16. juna je u neposrednoj blizini svoje kuće čuvao stoku kada su mu prišli Babajić, Ramić i Ibrahimović iz sela Glogove i nasilno ga odveli u muslimansko selo Čizmići i zatvorili u kuću Ćamila Muratovića. Tom prilikom su ga tukli po telu.
Sinovi Mitrovića su se 25. juna nalazili na brdu zvanom "Čuka", u neposrednoj blizini Čizmića, kada su počeli da ih dozivaju muslimani koji su Mitrovićevim sinovima predložili da pregovaraju u vezi sa razmenom Mitrovića.
Ovi su uslovljavali da im pokažu oca, pa su ga oni izveli ispred štale Ćamila Muratovića. Mitrović se jedva kretao pomoću štapa, pa im je doviknuo da je živ i da se dobro oseća.
Za Mitrovića su tražili da im daju 5 tona brašna ili 5 sanduka municije da bi ga vratili, što oni nisu imali. Posle su im doviknuli: "Pošaljite majku Jovanku. Nemamo šta da jebavamo, pa ćemo vam vratiti oca".
Ovakav postupak su Mitrovići ocenili kao ponižavajući, pa su u očajanju tražili od svojih drugova da ubiju oca kako ga muslimani ne bi dalje mučili i ponižavali, ali su ovi to odbili.
Mitrović je nakon toga bio sproveden u zatvor u Gornjem Potočaru, gde ga je upravnik zatvora Bešlić svakodnevno tukao i udarao mu glavu u zid, pa kada je pao, dotukao ga je čizmama, od čega je ovaj umro. Njegov leš je potom bačen u Potočansku reku, da bi posle toga bio odvezen na nekom kamionu u nepoznatom pravcu.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Bešlić Hajro iz Bratunca, upravnik zatvora u Gornjem Potočaru,
2. Golić Ejup, bivši auto-prevoznik, iz sela Glogova,
3. Babajić Sabrija, od oca Mehmeda, iz sela Glogova,
4. Ramić Murat, od oca Osmana, iz sela Glogova,
5. Ibrahimović Mujo, od oca Sulje, iz sela Glogova,
6. Muratović Ćamil, iz Čizmića,
7. Babajić Refik, od oca Rame, iz Glogova.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju Mitrovićevog sina Jovana, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 560/94 i spis Osnovnog suda u Zvorniku Ki. 70/93, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 266/1-94.
II-084
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika
MESTO I VREME: Selo Brnjik, opština Lopare, juna 1992. godine.
KRATAK OPIS: Pripadnici muslimansko-hrvatskih oružanih formacija iz Brnjika, 05. juna u popodnevnim časovima, napali su srpski deo sela, zaseok "Cvetkovići", pa je 5-6 pripadnika Vojske Republike Srpske iz Lukavice krenulo u pomoć da zaštiti i izvede iz zaseoka preostale civile.
Na putu prema zaseoku, iz vatrenog oružja je ranjen u predelu grudnog koša, a zatim zarobljen Đurić Goran, od oca Neđe, rođen u Lukavici 15.10.1936. godine.
Zarobljenog ranjenika su odveli u selo Brnjik, gde je ubijen u školskom dvorištu.
Osim rane iz vatrenog oružja, na lešu je konstatovan otvor u lobanji, veličine 10 h 15 cm nastao udarcem tvrdim i tupim predmetom u gornji deo glave.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
Pripadnici muslimansko-hrvatskih formacija iz Brnjika.
DOKAZ: Izjave i foto-dokumentacija, u spisima 171-95/3.
II-085
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika
MESTO I VREME: Brod (Bosanski Brod), logor na gradskom stadionu, jun - jul 1992. godine.
KRATAK OPIS: U jednoj prostoriji bilo je smešteno između 80 i 150 zatvorenih Srba, pa kako se radilo o malom prostoru nisu mogli da legnu, već su morali da spavaju u sedećem položaju.
Vršena su strahovita mučenja tako što su zatvorenici izvođeni i udarani do iznemoglosti i dok se ne bi onesvestili.
Tuče su bile naročito česte u noćnim časovima, a kako bi koje mesto bilo oslobođeno od strane srpske vojske, teror se nad zatvorenim Srbima povećavao.
Od zadobijenih povreda u ovom logoru su umrli:
1. Čerek Slavko, rođen u Liješću, sa stanom u Brodu,
2. Radovanović Milan, zvani "Koruga", iz sela Zborišta,
3. NN vozač autobusa iz Broda.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Jozić Luka, iz sela Koraće,
2. Kljajić Blažan,
3. Lepan Drago, iz Broda,
4. Slabić,
5. Taib,
6. "Britva"
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 584/94-26.
II-086
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika
MESTO I VREME: Brod (Bosanski Brod), logor na gradskom stadionu, 12. jula 1992. godine.
KRATAK OPIS: Kada je srpska vojska zauzela Odžak 12. jula, hrvatski vojnici su izveli pet zatvorenih Srba, među kojima su bili i:
1. Radovanović Milan i
2. Kostadinović Pejo, zvani "Koruga".
Celu tu grupu su tukli celu noć raznim predmetima i sva petorica su podlegla povredama.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Opačak Ante, zvani "Paraga" iz Vrela,
2. Kljajić Ivica, Hrvat, vojnik iz Kričanova,
3. Jozić Luka iz sela Koraće, opština Brod, pripadnik 101. Bosansko-brodske brigade HVO.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 584/94-12.
II-087
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika
MESTO I VREME: Brod (Bosanski Brod), logor na gradskom stadionu, juna 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedok je bio očevidac kada je Štuc kastrirao Kušljić Zdravka iz Brodskog polja, opština Brod, koji je posle toga umro.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Štuc Ante, u to vreme vojni policajac iz Broda.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom od 17. novembra 1994. godine, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 584/94-12.
III-058
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Sarajevo, logor u osnovnoj školi "Aleksa Šantić", maj 1992 - 1994. godine.
KRATAK OPIS: Kada je svedok pošao da kupi hleb, bio je uhapšen od strane muslimanskih vojnika i zatvoren u logoru za Srbe u podrumskim prostorijama osnovne škole "Aleksa Šantić", gde su muslimanski policajci često tukli zatvorenike.
Jednom prilikom, grupa muslimanskih policajaca ga je tukla tako što ga je jedan od njih uhvatio za noge i digao ga, a drugi ga je udarao drvenom stolicom. Tukli su ga sve dok se stolica nije raspala. Kada se raspala, tukli su ga nogom od raspadnute stolice po raznim delovima tela sve dok se nije onesvestio. Posle toga su ga tukli gumenom palicom.
Pored tuče svedoka su naterali i na protivprirodni blud tako što je morao da uzme u usta ud drugog zatvorenika i obratno.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Šutalo Pero i drugi muslimanski policajci.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-3.
III-059
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Sarajevo, 1992. godine.
KRATAK OPIS: Aprila 1992. godine, pripadnici muslimanske vojske i policije počeli su sa pretresanjem stanova Srba u Sarajevu, pod izgovorom da traže oružje i pri tome su oduzimali vrednije stvari koje bi pronašli, preteći Srbima da će ih ubiti.
U vreme borbi, muslimanski vojnici su vezivali Srbe - civile za jarbole kao živi štit od granatiranja sa srpske strane.
Mnogi Srbi su prisilno odvođeni na kopanje rovova, a neki od njih su teško ranjeni prilikom kopanja rovova, kao T i Z.
Bez ikakvog osnova, Srbe su odvodili u razne zatvore i logore. Takvi zatvori ili logori bili su i u zgradi preduzeća "Jugokomerc", na Koševu, u prostorijama toplane u naselju Alipašino polje, na železničkoj stanici u Sarajevu, u kasarni "Viktor Bubanj", itd.
Tako je odveden u logor Jeličić Đuro, penzionisani milicionar, za koga se kasnije ništa nije saznalo.
U prostorijama Haman bara na Baš-čaršiji otvorena je javna kuća u kojoj su bile srpske žene i devojke, privedene i prinuđene na prostituciju.
Takva javna kuća otvorena je i u prostorijama pansiona "Monik", u Ul. Omera Maslića.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Prazina Juka, komandant muslimanske vojne jedinice,
2. Kafedžić Samir, zvani "Kruško", zamenik komandanta muslimanske vojne jedinice,
3. Azganović Jasmin, star 24 godine,
4. Kapidžić Suljo, star 40 godina,
5. "Ćelo", komandant 9. muslimanske brigade,
6. Topalović Mušan, zvani "Caco", komandant 10. muslimanske brigade.
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojevima 440/94-19, 440/94-23 i 440/94-33.
III-060
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Ferhatlije, kod Pazarića, 8. septembar 1992. godine.
KRATAK OPIS: U kuću, u kojoj je svedokinja bila smeštena, upalo je oko 21 čas pet lica, od kojih četvorica u maskirnim odelima, a jedno u civilu.
Svedokinju su povukli za kosu i izveli je u dvorište, gde su je dvojica od njih počeli šamarati i štipati tražeći joj zlato i novac. Kako ništa nije imala da im da, naredili su joj da se skine što je ona odbila. Jedan od njih stavio joj je nož pod vrat dok ju je drugi skidao dok nije ostala potpuno naga.
Posle toga je jedan od njih raskopčao pantalone, seo na klupu, svedokinju povukao za kosu i naterao je da klekne i stavio joj polni organ u usta držeći je za kosu, sve dok se nije zadovoljio.
Nakon toga je ustao, a drugi joj je naredio da legne na klupu. Kako je ona to odbila, oborili su je na klupu, na leđa, i taj drugi ju je prinudio da ima sa njim polni odnos dva do tri puta. Posle ovoga, pridružila su im se i ostala trojica i stali su u krug i svedokinju bacali od jednog do drugog dok se nije onesvestila. Kada je pala na zemlju, obukli su joj šlafrok i na silu joj stavili zapaljenu cigaretu u usta i vređali je na razne načine. Pretili su joj da će je ubiti, kao i njenu decu, ako bude nekome nešto kazala.
Oko 23 časa su je uveli u kuću. Bila je toliko iscrpljena da su je dvojica vodila ispod ruke. Po ulasku u kuću pala je u nesvest.
Pošto je svedokinja izgubila mesečni ciklus, otišla je kod lekara muslimana i rekla mu šta se dogodilo. Lekar dr Ibizović je rekao da mu je žao što se to desilo zbog ponosa muslimanskog naroda, ali da je ona to zaslužila zato što joj je muž četnik koji ubija muslimanski narod i sa sobom nosi glave muslimanske dece. Dao joj je dve injekcije i time verovatno, po rečima svedokinje, prekinuo trudnoću ili poremećaj zbog pretrpljenog straha, pa je ponovo dobila mesečni ciklus i oslobodila se velikog psihološkog pritiska.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Pet lica muslimanske nacionalnosti od kojih su četvorica nosili uniforme.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-10.
III-061
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Mostar, 7. jun 1994. godine.
KRATAK OPIS: Svedokinja je kao Srpkinja živela u teškim uslovima pune dve godine i morala je da se krije po podrumima.
Kada je 7. juna pošla na česmu da zahvati vodu prošla je pored jednog žutog kombija pored koga je stajalo nekoliko civila i jedan od njih, za koga je kasnije saznala da se zove Sajo, rekao je njoj i drugim Srbima koji su nosili vodu da treba da se izvrši razmena sa Srbima i pitali ih da li i oni žele da budu razmenjeni. Prvo su im za tu uslugu tražili novac, a posle toga su pristali da svedokinju povedu na razmenu bez novca.
Tako je sa njima pošlo šestoro Srba koje su poveli putem prema Raštanima i na mestu zvanom Centar 2 u Mostaru su zaustavili su kombi ispred jedne jednospratne kuće sa velikim dvorištem u kome se nalazila i garaža. Sve su ih uveli u tu kuću, pa su svedokinju razdvojili od ostalih i odveli u jednu usamljenu prostoriju gde je Sajo počeo da je udara, a potom joj je drugi, za koga je saznala da se zove Mirsa, nasilno skinuo odeću i oborio je na pod. Pošto je vikala, rukom su joj zapušili usta, a drugom je držali, pa pošto su savladali njen otpor, prvo je sa njom obavio snošaj Sajo, a posle njega još dvojica muslimana.
Pri tome su je vređali kao Srpkinju i pojedini od njih su ponovili obljubu, što je sve trajalo oko dva časa.
Tom prilikom je ostala gravidna.
Nakon toga su se udaljili i kada je svedokinja ustala mogla je da konstatuje da u kući više nikoga nema.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Sajo, star oko 30 godina, musliman, sa crnom kosom, kratko ošišan. Na sebi je imao farmerke i šarenu košulju,
2. NN musliman koji je imao tetovaže na obe ruke, niskog je rasta, debeo,
3. NN musliman,
4. Mirsa, musliman, koji je samo držao svedokinju, udario joj nekoliko šamara i kada je vriskala zapušio joj usta. On je dosta mlađi od ostalih, a na sebi je nosio farmerke.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedokinje pred istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 460/94, kao i dokumentacija Ginekološko-akušerske klinike u Beogradu u kojoj je ovoj svedokinji nasilno izvršen prekid trudnoće u petom mesecu trudnoće u oktobru 1994. godine.
III-062
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Srebrenica, 1992 - februar 1994. godine.
KRATAK OPIS: Svedok, koji je star 70 godina, sa suprugom je živeo u Srebrenici gde je i rođen, u svojoj porodičnoj kući kao penzioner. Kada je veliki broj Srba pobegao iz Srebrenice, u kojoj je do rata živela trećina srpskog stanovništva, svedok je smatrao da je to stanje prolazno i da će se život normalizovati. Tako je u Srebrenici na kraju ostalo svega 21 lice srpske nacionalnosti.
Život za Srbe je bio težak. Svakodnevno su bili izloženi raznim maltretiranjima, najčešće od strane izbeglica muslimana koji su bacali kamenje na kuće Srba i demolirali ih, upadali u njihove kuće i pljačkali.
Svedoku su dva puta vršeni pretresi od strane muslimanske Vojne policije.
Prilikom prvog pretrsa oduzeli su mu svu hranu koju je imao u kući, kao i lekove i sve vrednije stvari. Prilikom drugog pretresa od patrole policije u kojoj su bili Hajruš i Safet iz Voljevice, pregledali su šta ima u stanu i uveče došli i odneli na silu odeću, donji veš supruge svedoka, čarape, sredstva za higijenu i mnoge druge stvari. Ova dvojica su nastavila to da čine i narednih šest večeri. U kuću su ulazili nasilno pa su tom prilikom i polomili ulaznu kapiju.
Zbog ovakvih postupaka, svedok se žalio Vojnoj policiji, pa mu je komandant Krdžić rekao da će preduzeti "odgovarajuće mere".
Zbog ubistava pojedinih Srba i stalnih maltretiranja, svedok nije smeo da izlazi preko dana iz svoje kuće, pa je to činio noću, a supruga, da se ne bi primetilo da je Srpkinja, morala je oblačiti dugačku haljinu kao muslimanke.
Uz pomoć Crvenog krsta, svedok je na kraju sa suprugom napustio Srebrenicu zbog svog teškog zdravstvenog stanja i neophodnosti da se podvrgne operaciji.
U Srebrenici je ostavio svu nepokretnu imovinu, kuću kaja se sastoji od prizemlja i sprata veličine 11 dž 8 m, sa placem i voćnjakom.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Krdžić Atif iz Osmača, koji je pre rata bio milicionar, komandant Vojne policije u Srebrenici,
2. Mehović Hakija, komandant Vojne policije u Srebrenici,
3. Mustafić Hidajet iz okoline Skelana, pripadnik Vojne policije,
4-5. Safet i Hajruš, oba iz Voljevice kod Bratunca, pripadnici Vojne policije.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, od 30. avgusta 1994. godine, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 378/94-3.
III-063
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Derventa, 26. april 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedok Adžić je uhapšen na ulici u Derventi, posle čega su ga pripadnici Riječke brigade, koji su ga uhapsili, tukli nogama i rukama, a jedan vojnik ga je udario kundakom po licu i tom prilikom izbio mu u donjoj vilici četiri zuba.
Potom su ga vezali i poveli u pravcu sela Polje gde živi samo hrvatsko stanovništvo, predstavili ga kao četnika meštanima koji su počeli da ga udaraju, pljuju, psuju mu majku srpsku i četničku. Potom mu je jedan vojnik makazama za voće rasekao desno uvo. Posle toga je uzeo nož i napravio mu rez u predelu grla, a na čelu mu nacrtao nožem krst sa četiri slova "S".
Drugi vojnik mu je naredio da sedne i ispruži levu nogu, pa mu je posuo po nozi alkohol i zapalio. Tako mu je napravio opekotinu od koje je ostao vidan ožiljak.
Posle toga su svedoka odveli između dve gomile slame koju su zapalili. Tako su ga držali dok mu se nisu javile opekotine na rukama.
Nakon toga je bio odveden u logor.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
Pripadnici Riječke brigade HVO.
DOKAZ: Lekarska dokumentacija i zapisnik o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94-14, kao i svedoka pod brojem 438/94-19.
III-064
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Selo Polje kod Dervente, 25 april 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedoka su iz naselja Čardak na periferiji Dervente pripadnici 108. Riječke brigade odveli u selo Polje kod Dervente u jednu privatnu kuću. Tu su počeli da mu psuju srpsku majku i nazivaju ga četnikom i da ga udaraju nogama i rukama.
Potom mu je Jusanović naredio da stavi desnu ruku na sto, govoreći da će mu odseći jedan prst. Zamahnuo je nožem, ali je svedok instiktivno povukao ruku i izbegao udarac nožem. Jusanović mu je tada opsovao majku četničku i rekao: "Sad ću ti odseći dva", pa ga je udario nožem i probio mu desnu ruku tako da je vrh noža izašao kroz dlan i zabo se u sto. Ponovo je zamahnuo nožem i pogodio ga u dlan desne ruke u predelu malog prsta.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Jusanović Hangijad, zvani "Talijan", iz Dervente
DOKAZ: Medicinska dokumentacija i zapisnik o saslušanju svedoka koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94-30, kao i svedoka koji je bio očevidac (438/94-2).
III-065
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Konjic, jun 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedokinju su, dok je uveče prolazila pored tzv. gornje benzinske pumpe blizu centra grada, dvojica muslimana u maskirnim uniformama uhvatili za ruke i uvela u jednu prostoriju benzinske pumpe, koju su koristili muslimanski vojnici i u kojoj je bio krevet, skinuli je nagu i prisilili da legne na krevet, pa su je silovala obojica.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. NN muslimanski vojnik, star oko 35 godina, srednje visine, puniji, crne kose, nosio brkove,
2. NN muslimanski vojnik.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedokinje pred istražnim sudijom, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-28.
III-066
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Sarajevo, maj - jul 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedok je živeo sa porodicom u Sarajevu. Početkom rata pravljene su hajke na Srbe, koji su hapšeni i privođeni. Ulaženo im je u stanove, vršeni su pretresi i odnošene su stvari.
U maju 1992. godine u svedokov stan su upala četvorica naoružanih muslimana iz jedinice Juke Prazine i izvršili pretres stana. Tražili su oružje, koje svedok nije imao. Posle nekoliko dana dvojica su ponovila pretres. Svedok je posle bio prinuđen da izbegava izlaske na ulicu.
Svedoka je, kada je pokušao da izađe iz Sarajeva, 18. juna uhapsila Jukina policija. Priveli su ga u prostorije jedne zgrade u blizini Vojničkog Polja. Odmah po dolasku u ovu zgradu svedok je saslušan, posle čega su ga odveli u drugu prostoriju gde su bila 4 policajca koji su odmah počeli da ga udaraju palicama i šakama po svim delovima tela. Svedoku je počela da teče krv iz rana na licu. Psovali su ga i pretili mu da će ga ubiti.
Istog dana svedoka su odveli u stanicu milicije u Svrakino selo u zatvor u opštini Novi Grad. Tu su mu naredili da se umije, pa su ga saslušavali. Za vreme saslušanja, svedoku su policajci pretili da će ga streljati ako ne prizna.
Svedok je prenoćio u prostoriji punoj fekalija sa još trojicom uhapšenih. Jedan od njih je bio Milorad Surla.
Jedan policajac ga je pozvao pa ga je udario pesnicom u lice i otišao.
Sva četvorica uhapšenih prebačeni su sutradan u Centralni zatvor u Sarajevu i tamo je svedok opet saslušavan.
Posle tri dana, svedoka su prebacili u kasarnu "Viktor Bubanj" gde je smešten u ćeliju gde je bilo još 11-12 uhapšenih Srba.
Svedoka ovde nisu saslušavali i tukli, ali su to radili sa drugim zatvorenicima.
Svedok je saznao da je u ovom logoru od zadobijenih povreda umro Matić Slobodan iz Sarajeva.
U ovom logoru su spavali na betonu, a na svaka dva zatvorenika bilo je jedno ćebe. Hrana je bila izuzetno loša. Dva puta dnevno dobijali su po parče hleba i malo kuvanih makarona ili pirinča. Po neki put bi dobili i dve-tri kašike kačamka.
Svedok je u zatvoru oslabio 20 kilograma.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Prazina Juka, komandir policije,
2. NN muslimanski vojnici.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-2.
III-067
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Odžak, sredinom maja 1992. godine.
KRATAK OPIS: Pošto je škola u Odžaku bila prenatrpana zatvorenim Srbima jedan broj žena su smestili u privatne kuće.
Jović i Dujak su svedokinju i njenu sestru, čije ime navodi, smestili u jednu napuštenu kuću u blizini škole. Zaključali su ih i rekli da ne smeju nigde da izlaze.
Narednog dana su njih dvojica došli u tu kuću i pod pretnjom da nemaju drugog izbora obe su silovali.
Otpor koje su svedokinja i njena sestra pružile bio je bez uspeha, pri čemu su im pretili da će dovesti desetoricu drugih da bi ih svi silovali.
Posle toga su dolazili savkodnevno i na isti način ponavljali silovanje.
Svedokinje nisu imale mogućnosti da negde pobegnu, jer je svuda okolo bila hrvatska i muslimanska vojska.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Jović Mato, pripadnik vojne policije,
2. Dujak Miroslav, iz Odžaka, koji je u kritično vreme radio u nekom vojnom štabu u Odžaku.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 544/2-94.
III-068
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Goražde, maj 1992 - maj 1994. godine.
KRATAK OPIS: Od polovine maja 1992. godine, muslimanski vojnici su u Goraždu počeli sa pretresanjem stanova u kojima su živeli Srbi. Pri tom su Srbima su pretili da će ih pobiti, oduzimali su im sve vrednije stvari, a neke su hapsili bez ikakvog osnova.
Jula 1992. godine muslimanski vojnici su izveli iz stana R. i od njega tražili da pred kamerama TV-Sarajevo da izjavu da su za rat krivi Srbi, što je on odbio i pored pretnji. Posle nekoliko dana, muslimanski policajci su odveli ga na saslušanje u zgradu milicije i psovali mu majku, šamarali ga i gađali pepeljarom. Posle ovoga, više puta su mu pretresali stan, a kad je došao u Komandu grada kako bi tražio da izađe iz Goražda, stražar ga je pretukao.
Dana 4. maja 1994. godine oko 23 časa u stan R. provalila su četiri muslimanska vojnika i celu noć tukla njega i njegovu suprugu, stavljali im cevi od oružja i noževe pod grlo i pri tome im upućivali razne pretnje. R. je od udaraca zadobio povrede u vidu oteklina i modrica po celom telu.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Efendić Hadžo, predsednik opštine Goražde,
2. Sejdić Ahmet, komandant muslimanske vojne jedinice,
3. Šehović, islednik milicije u Goraždu.
DOKAZ: Zapisnik istražnog sudije u dokumentaciji Komiteta pod brojem 440/94-8.
III-069
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Modriča, mlin, 11 - 12. maj 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedok je bio uhapšen dok se nalazio u svojim kolima u blizini Broda, nakon čega je doveden u Modriču u jedan mlin, gde su njega i Nenada Gluvaka vezali za drvo, pa su ih četiri hrvatska vojnika u uniformama tukli nogama, rukama i kundacima, a Gluvaka i nožem zasecali po telu.
Usled tih udaraca su izgubili svest, pa su ih uneli u jednu prostoriju gde su, kada su se osvestili, iako su bili isprebijani morali da stoje uz zid satima.
Noću u 2 časa ušao je jedan hrvatski vojnik sa nožem i saopštio im da će biti poklani i da ide da donese lavor da bi u njega oticala krv od klanja. Taj vojnik se ponovo pojavio oko 4 časa i saopštio im da se klanje odlaže za 7 časova. Ponovo se pojavio u 9 časova, pa im je tom prilikom zavezao oči i stavili su ih u kombi kojim su prebačeni u logor.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Nepoznati muslimanski vojnici.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 584/94-26.
III-070
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Logor Čelebići kod Konjica, sredinom 1992. godine.
KRATAK OPIS: U ovom logoru bilo je u julu i avgustu 1992. godine zatvoreno 350 Srba iz Konjica i okoline.
Svi oni bili su kako navodi svedok "živi leševi", jer je svako ko je bio zatvoren u logoru bio pretučen, nako više, a neko manje.
Praktikovali su da sve Srbe iz logora izvedu na pistu, narede im da se skinu do pojasa i da sednu na pistu na temperaturi koja je dostizala 50o c i da izgovaraju u horu muslimanske molitve. Ako bi zaključili da to neko ne čini valjano stražari koji su stajali sa strane bi ga tukli.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Mucić Zdravko, zvani "Pavao", upravnik logora, i
2. Delić Hazim,
3. Landžo Esad,
4. Ferid iz Foče, stražari.
/DOKAZ: Komitet 147/95 i 86/95.
III-071
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Derventa, 26. april 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedok je bio zaustavljen ispred svoje kuće od strane pripadnika Riječke brigade HVO, pa je nad njim izvršen pretres i tom prilikom mu je u džepu je pronađeno 12.000 DEM, koje je imao od prodaje novog automobila. Svedok je upravo pošao da sakrije taj novac.
Taj novac su mu oduzeli, ali ga nisu uhapsili, iako je to bilo u naselju "Čardak" u Derventi istoga dana kada su pripadnici Riječke brigade palili kuće Srba i one koje su pronašli hapsili su.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Pripadnici Riječke brigade HVO.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 584/94-35.
III-072
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Kladanj, januara 1994. godine.
KRATAK OPIS: Svedokinja se nalazila u selu Žeravice kod Vlasenice, kada je ovo selo 2. avgusta 1993. godine bilo napadnuto od strane muslimana, pa su tom prilikom svedokinju zarobili pripadnici muslimanske vojske i odveli je u Kladanj. Prvo su je jedan dan držali u nekom zatvoru i tu su je ispitivali, a onda su je predali Rasimu, koji se najverovatnije preziva Hidić, koji ju je odveo svojoj kući na periferiji Kladnja u cigansko naselje, gde je bila zatvorena od 3. avgusta 1993. godine do 28. juna 1994. godine.
Rasim i njegova supruga Fatima su držali svedokinju u podrumu koji je bio zaključan, s tim što su je puštali kada je trebalo nešto da im radi, a posebno je obavljala poljske radove.
Na dan 6. januara 1994. godine, Rasim je doveo u podrum nepoznatog čoveka i svedokinji ga predstavio kao "njenog rođaka" i ostavio je s njim nasamo.
Ovaj čovek, koji je musliman i u to vreme je bio na odsustvu iz muslimanske vojske, bio je potpuno nepoznat svedokinji i on je ubrzo nasrnuo na nju, pa iako je plakala i branila se, pošto je on bio mnogo snažniji i jači od nje, savladao je njen otpor i silovao je. Tom prilikom joj je oduzeo nevinost.
Pri tome je govorio da je ona četničko dete i da muslimani treba da siluju sve Srpkinje.
Ovaj nepoznati čovek se ponovo pojavio 15. janura kada je sam otključao podrum, pa je tom prilikom ponovo izvršio silovanje nad svedokinjom.
Tako je svedokinja ostala gravidna.
U junu 1994. godine svedokinja je uspela da uz pomoć osobe, koju je slučajno upoznala kada je kopala njivu, prebegne na srpsku teritoriju.
Posle toga je u Beogradu pokušala da prekine trudnoću u julu mesecu, ali je to bilo bezuspešno, pa je 4. avgusta 1994. godine rodila dete.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Nepoznati muslimanski vojnik star oko 30 godina, visok oko 180 cm.
2.-3. Rasim, star oko 55 godina i njegova supruga Fatima, stara oko 50 godina, koji se najverovatnije prezivaju Hidić, iz Kladnja, sa stanom u ciganskom naselju.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu u predmetu Kri. br. 1073/94, kao dokumentacija Ginekološko-akušerske klinike u Beogradu, što se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 308/94.
III-073
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Goražde, maj 1992 - avgust 1994. godine.
KRATAK OPIS: Od početka borbi oko Goražda maja 1992. godine predstavnici muslimanske vojske i vlasti nehumano su postupali prema civilnom srpskom stanovništvu u Goraždu.
Zabranjivali su Srbima da izlaze iz stanova ili su više srpskih porodica smeštali u pojedine stanove, naročito u zgradama koje su okrenute prema srpskim položajima. Druge srpske porodice smeštali su u podrume, a u njihove stanove useljavali muslimane.
Srbe su često odvodili iz stanova: za neke se saznalo da su u zatvoru, a za neke se nikad ništa nije ni saznalo. Bilo je i pretnji ubistvom, uz izmišljanje povoda za to (navodno nađeno oružje i slično).
Dana 26. juna 1992. godine, uniformisani muslimanski vojnici isterali su iz stana u Ul. 1. maja br. 15 M. kao i druge Srbe iz njihovih stanova, i njih 75 odveli u prostorije jedne menze i tu ih držali zajedno, preteći da će ih sve pobiti. Za to vreme su opljačkali njihove stanove, a posle puštanja iz menze smeštali su više porodica u po jedan stan. Sve do 8. jula 1994. godine M. živela je u tuđem stanu sa još 16 lica.
Jula 1992. godine u Goraždu su naoružani muslimani isterali U. iz stana u Ul. 1. maja br. 34 i sa još sedam lica smestili ga u jednu prostoriju veličine 4 dž 4 m u posebnoj zgradi. Tu su ih držali 15 dana i za to vreme opljačkali njihove stanove. U stan U. uselili su jednu muslimansku porodicu iz Gojčevića.
Vladala je velika glad, jer muslimani srpskom življu nisu davali hranu koju su dobijali preko UNPROFOR-a.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Behto, navodno iz Višegrada, bez bližih podataka o identitetu,
2. Berimac Anel, iz Višegrada,
3. Kusturica, bez drugih podataka.
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka, koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojevima 440/94-4, 440/94-7 i 440/94-6.
III-074
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Brod (Bosanski Brod), 1992. godine.
KRATAK OPIS: Još pre izbijanja rata muslimani i Hrvati u Brodu su počeli da formiraju svoje vojne jedinice, i to Hrvati HVO, a muslimani "zelene beretke". Oni su upućivali pretnje srpskom stanovništvu da će biti proterani ili poubijani. Govorili su da za Srbe nema mesta u Bosanskom Brodu, počela su hapšenja stanovništva srpske nacionalnosti, a pojedincima su određivali kućni pritvor, tako što su im naređivali da ne smeju da se udaljavaju od kuće i svaki dan su ih kontrolisali.
Saslušanom svedoku kućni pritvor određen je 3. marta 1992. godine i od tada pa do sredine aprila hrvatski i muslimanski vojnici dolazili su svakodnevno da ga kontrolišu i upućivali mu pretnje da ne sme da se udaljava iz kuće.
Sredinom aprila su ga mobilisali u radnu brigadu, pa je sa drugim Srbima radio na čišćenju ulica, skidanju krovova sa srpskih kuća i drugim fizičkim poslovima.
To je trajalo do 10. jula 1992. godine, kada su ga uhapsili i sproveli u logor na gradskom stadionu u Brodu.
Odmah po zatvranju su ga pretukli, gasili su mu cigarete po grudima i po vratu od čega su mu ostali ožiljci, terali ga da jede zapaljene cigarete, a na podlaktici desne ruke napravili mu tri reza nožem. Jedan hrvatski vojnik pucao mu je u predeo noge i taj metak mu je okrznuo desnu nogu u predelu podkolenice.
U ovom logoru je spavao na betonu bez prostirača i pokrivača, a hranu je dobijao svaki drugi ili treći dan, te je, iako je u ovom logoru boravio svega 18 dana od 100kg telesne težine spao na 60kg.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Kljajić Blažan,
2. Opačak Ante,
3. Lepan Drago,
4. Blatančić.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se sa lekarskom dokumentacijom nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 584/94-27.
III-075
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Sijekovac kod Broda (Bosanski Brod), 1992. godine.
KRATAK OPIS: Stanovnici srpske nacionalnosti predstavljali su manjinu u odnosu na druge dve nacionalnosti u Sijekovcu. Neposredno pre početka rata stanovnici hrvatske nacionalnosti formirali su vojnu jedinicu i nosili uniforme HVO, a stanovnici muslimanske nacionalnosti svoju jedinicu i obukli uniforme "zelenih beretki".
Pripadnici i jedne i druge jedinice upućivali su pretnje stanovnicima srpske nacionalnosti. Govorili su da će svi Srbi u Sijekovcu biti poubijani i da nemaju nikakve mogućnosti da žive zajedno sa Hrvatima i muslimanima.
Oko 10. marta su postavili barikade na ulazu u šor u kome su živeli Srbi i na te barikade postavljene su straže. Nisu dozvoljavali stanovnicima srpske nacionalnosti da izlaze iz šora, pa čak ni da odlaze da kupuju hleb, niti u trgovine koje su se nalazile van tog šora.
Nisu dozvoljavali Srbima koji su bili zaposleni da odlaze na posao i sve to je izazvalo strah kod stanovništva srpske nacionalnosti.
Hrvatska vojska je u blizini srpskog naselja kopala rovove, postavljala mitraljeska i minobacačka gnezda čije su cevi bile okrenute u pravcu srpskog dela sela.
Kako su dani prolazili taj strah se neprekidno povećavao, jer su hrvatski i muslimanski vojnici hapsili pojedine Srbe, ali sve je to bila priprema za sledeće događaje.
26. marta je izvršen napad na srpski deo sela i tom prilikom je ubijeno više Srba.
Posle toga su preostale stanovnike pretežno žene i decu, odveli u dom u kome je bio smešten krizni štab. U tim prostorijama su ih zadržali dva dana, a posle toga su ih odvezli u selo Kostreš kod Dervente, a potom u Gornje Smrtiće kod Prnjavora, gde su ostali do oslobođenja Sijekovca i Broda - 11. oktobra 1992. godine.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Prkača Marko, Hrvat iz Slavonskog Broda
2. Kovačević Zemir, musliman iz Sijekovca
3. Čaušević Nijaz, musliman iz Sijekovca
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 584/94-4.
NAPOMANA: Dopuna prijave I-26 i 27.
III-076
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Međeđa, avgust - novembar 1992. godine.
KRATAK OPIS: 8. avgusta, prilikom napada na srpsko selo Brusići, muslimanski vojnici su uhvatili svedokinju, rođenu 1924. godine i njene vršnjakinje K. i A. i odveli ih u Međeđu, a odatle do Brodara.
Tu su ih sa uperenim oružjem terali da uđu u tunel kako bi pucajući iza njih, naterali Srbe, koji su se bili zabarikadirani u tunelu i odatle pružali otpor, na predaju Srbi su im iz tunela doviknuli da se vrate natrag kako ne bi poginule. Nisu smele da se vrate, jer su iza njih bili muslimani sa uperenim oružjem, pa su strahovale da će ih oni pobiti kako su pretili. Muslimani su im govorili da moraju da idu, pa neka ih Srbi pobiju. U jednom momentu, muslimani su počeli da pucaju preko njihovih glava, a Srbi su im odgovorili, tako da su se našle između dve vatre.
Tako su ih držali ispred tunela do uveče, a posle su ih vratili i zatvorili u zadružni dom, gde su ih u nehigijenskim uslovima, držali zatvorene više od 100 dana.
Saslušavali su ih o tome gde se nalaze pojedini Srbi i pri tom ih tukli. Tako je muslimanski vojnik Gegić tukao kundakom po telu svedokinju i gazio je nogama na kojima je imao čizme - sve dok se nije onesvestila.
Muharemović je tukao sve tri pomenute žene, udarajući ih kundakom i gazeći ih. K. je ubadao nožem iza vrata, hvatao za kosu i bacao na pod, a A. je gurao cev oružja u usta i polomio joj zube.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Muharemović Ekrem, komandant logora u Međeđi,
2. Gegić Alija, iz Međeđe,
3. Muharemović Avdo, iz Međeđe,
4. Anić Haro.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 440/94-39.
III-077
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Goražde, april 1994. godine.
KRATAK OPIS: Aprila 1994. godine, jedne noći oko 23,30 časova, u stan svedokinja u Ul. Moše Pijade br. 18, pošto je razvalila ulazna vrata, upala je grupa od 7 naoružanih muslimanskih vojnika koju je predvodio Jusić.
Skakali su i vrištali po stanu, tražeći od stanara da se odmah isele, da bi im iseljenje odložili do jutra. U ranim jutarnjim časovima, u stan su provalili Obarčanin Azem i neki Pozder iz Vranjske mahale sa još jednim naoružanim muslimanskim vojnikom.
Svedokinje su pobegle u susedstvo, a oni su pucali po stanu i u njemu izazvali požar.
Kada su se obratile za pomoć SUP-u, oni su ih smestili u zatvor i da bi ih "zašitili od razjarenih muslimana". Sutradan su ih savetovali da podnesu privatnu tužbu sudu, a muslimani iz njihove zgrade su rekli da su one same zapalile svoj stan u koji se, u međuvremenu, uselio Jusić Jasko.
Posle toga one su, ostavši tako bez stana, uz pomoć UNPROFOR-a napustile Goražde i sada žive kao izbeglice.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Jusić Jasko, iz Hubijera kod Goražda, koji je bio pratilac kamandanta Đuraković Ramiza,
2. Obarčanin Azem, iz Goražda,
3. Pozder, iz Vranjske mahale u Goraždu, sin Pozder Naile.
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedokinja, koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojevima 440/94-11 i 440/94-18.
III-078
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Goražde, maj - jun 1992. godine.
KRATAK OPIS: Maja 1992. godine u Goraždu se masovno naoružavaju muslimani, organizuje se rezervna policija od strane Merkez Ibra, načelnika SUP-a Goražde, u koju ulaze muslimanski ekstremisti i kriminalci.
Šabanović Murat, iz Višegrada, javno, preko megafona pozivao je muslimane da ubijaju Srbe. Naoružani muslimani upadali su u stanove Srba, vršili pretrese i oduzimali sve vrednije stvari, a Srbe odvodili na saslušanja.
Tako je 18. juna 1992. godine naoružana grupa muslimana (Obarčanin Azem, Kanlić Sejo, Pita Edin i Čeljo, zvani "Kako"), razbivši ulazna vrata, upala u zgradu br. 18 u Ul. Moše Pijade i tražeći Srbe, vatrenim oružjem izrešetala stan , koja je pobegla kroz prozor iz stana koji je u prizemlju.
Iz drugog stana odveli su sa podignutim rukama u vis Helet Gordanu i Slavka, zajedno sa Perišić Mirjanom i Radović Miroslavom iz drugog dela zgrade.
Usput su im govorili da ih vode na streljanje. Pustili su ih posle nekoliko sati na zauzimanje jednog muslimana koji je radio u SUP-u.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Merkez Ibro, načelnik SUP-a u Goraždu, organizator "rezervne policije",
2. Obarčanin Azem, zvani "Ćaza", iz Goražda, Vranjska mahala,
3. Kanlić Sejo, iz Goražda, inspektor u opštini,
4. Pita Edin, radnik preduzeća "Pobjeda" u Goraždu,
5. Čeljo, zvani "Kako".
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka Mališ Ozrenke i Helet Gordane koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojevima 440/94-11 i 440/94-17.
III-079
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Goražde, april 1994. godine.
KRATAK OPIS: naoružani muslimani Koso Ramiz i neki Hapko, nođu između 20. i 21. aprila 1994. godine pokušali su da zapale kuću Nedimovića, u kojoj je bilo smešteno 50 Srba i koja je kuća bila pretvorena u logor za Srbe, pucali su i pretili da će sve Srbe pobiti.
Sutradan ujutru Hapko je odveo iz stana supriga svedokinje pod br. 440/94-17, i pošto ovaj ni pod pretnjom ubistvom nije pristao da za Radio Sarajevo da izjavu da Srbi u Goraždu lepo žive, Hapko je isterao sve Srbe iz kuće Nedimovića, postrojio ih i pretnjom da će ih sve pobiti ishodovao je pristanak Helet Nikole da da traženu izjavu na radio stanici, ali do davanja izjave sticajem okolnosti nije došlo.
Posle toga svedok je sa još 5 Srba prebegao na srpsku stranu, preplivavši Drinu i sada živi kao izbeglica.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Koso Ramiz,
2. "Hapko", muslimanski vojnik
DOKAZ: Komitet, broj 440/94.
III-080
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Trebeško brdo kod Goražda, jula 1992. godine.
KRATAK OPIS: 14. jula prilikom napada na srpsko selo Bučje kod Goražda muslimanski vojnici pohvatali su više Srba, meštana sela Bučje: muškarce, žene i decu i njih 44 odveli su u kuću Kulenović Omera na Trebeškom brdu.
Tu su ih tukli rukama, nogama i kundacima od oružja, izvodeći ih pojedinačno ispred zgrade, tako da su mnogi bili u krvi, sa povredama i teško su se kretali.
Nekima su prikucavali uvo za drvenu gredu.
Tu su ih zadržali šest dana.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Sejdić Ahmet, iz Višegrada, komandant muslimanske jedinice.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka Begović Desa koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 440/94-15.
III-081
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Zenica, jula 1992. godine.
KRATAK OPIS: Pripadnici muslimansko-hrvatskih oružanih formacija Kahriman, Kapetanović i Jugić, 20. juna oko 03 časova, provalili su u kuću čiji je vlasnik poznat Komitetu, ulica Zahida Bukurevića br.19, i uz pretnju da će izvršiti ubistvo njegove porodice (supruge, snahe i dvoje maloletnih unučadi), prisvojili su sve vrednije pokretne stvari iz kuće, a Kahriman i Kapetanović uz pretnju pištoljem, silovali su kći vlasnika.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Kahriman Beća iz Zenice,
2. Kapetanović Senad iz Zenice i
3. Jugić Šefik iz Zenice.
DOKAZ: Dokazi u spisima 173/95-1.
III-082
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima
MESTO I VREME: Goražde i Višegrad, april 1992. - april 1994. godine.
KRATAK OPIS: U goraždu i Višegradu muslimani su sprovodili progon Srba - civila. Muslimanski vojnici upadali su u stanove Srba, vređali, saslušavali, pretili ubistvima i odvodili u logore. Iz stanova Srba odnosili su vrednije stvari.
Maltretirane su i žene. Tako, prilikom upada u stan Spasojević Zore u Goraždu, ul. M. Tita br. 28, muslimanski vojnik joj je pretio klanjem i streljanjem. Stan je pretresao. Takođe, prilikom upada u stan Simić Ljiljane, u ul. Sandžačkih brigada br. 13, naoružani musliman udario je istu kundakom, a stan joj je pretresao.
Muslimani, istovremeno, Srbima - civilima nisu dozvoljavali da napuste grad. U goraždu su ih držali kao taoce.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Efendić Hadžo, predsednik opštine Goražde,
2. Merkez Ibro, načelnik SUP-a Goražde,
3. "Kule", musliman,
4. Isić Kemal, muslimanski vojnik iz Višegrada,
5. Šuško Ibrahim, musliman iz Višegrada,
6. Veletovac Hasan.
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka Helete Vukosave, Spasojević Zore i Samardžić Dušanke koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojevima 440/94-16, 25 i 27.
IV-129
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Tarčin, logor u silosu, 4. jun 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedoci su 20. maja, kao rezervisti JNA, zarobljeni u kasarni i dovedeni u Tarčin u silos za žitarice koji je bio pretvoren u logor za Srbe.
Oni su bili prvi zatvorenici. Smešteni su u ćeliju br. 1 u kojoj je bilo pšenice koju su njih dvojica morali da počiste. Posle njih je logor napunjen zatvorenim Srbima pa ih je bilo oko 100-110.
04. juna je organizovana masovna tuča zatvorenika. Oko 10 časova i 30 minuta upravnik logora Hujić naredio je zatvorenicima u ćeliji 1 da se pripreme za pregled "jer dolazi komisija". Naredio je, takođe, da vrata ćelije budu otvorena. Ubrzo posle toga u ćeliju je ušlo oko 15 muslimanskih vojnika i letvama, bokserima i kundacima od pušaka počeli da tuku zatvorenike po svim delovima tela. Od tuče je prvi svedok bio sav obliven krvlju, a dobio je i oko 50 udaraca u predelu desnog bubrega koji mu od tada ne funkcioniše.
Posle ove tuče svedok je dva meseca bio nepokretan. U ćebetu su ga odneli kod upravnika u kancelariju gde ga je Čedo Domuz, koji ga je inače zarobio, jedva prepoznao. Tada mu nije ukazana nikakva lekarska pomoć, nego tek kasnije kada je postojala opasnost da će da umre.
U ćeliju svedoka pod brojem 412/94-12 upalo je 8 vojnika sa puškama u rukama ili palicama te su počeli da tuku zatvorenike. U ovoj tuči i svedok je bio prebijen. Tuča u ovoj ćeliji trajala je pola sata. Jauci su se čuli i iz drugih ćelija.
Kada je na red došla ćelija br. 8, u kojoj je bio svedok pod brojem 412/94-14, u nju je ušlo 12 vojnika sa palicama koji su počeli da redom tuku sve zatvorenike. Jedan od njih je uhvatio svedoka za glavu i bacio ga na zid, pa je svedok tako udario glavom o zid da mu je razbijen nos i nastala povreda oka (posledice su bile vidne i kada ga je saslušao istražni sudija), a zatim su nastavili da ga tuku nogama, kundacima i sa ostalim predmetima koje su imali pri ruci. Tuča u ovoj ćeliji trajala je 15 minuta.
U ćeliji 7 u kojoj je bio svedok pod brojem 412/94-13, K. su naterali da se polije mokraćom iz kante u koju su zatvorenici mokrili. Svedok navodi da su muslimanski vojnici nazivali svog vođu "Mineralni".
U celom logoru je tuča trajala tri časa. Posle tuče su se vojnici vratili na plato, a zatim je upravnik naredio da zatvorenici predaju svo zlato, satove, narukvice, prstenje i sve druge vrednosti koje su imali kod sebe što su vojnici koji su ih tukli, odneli.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Hujić Bećir, upravnik logora, iz Pazarića,
2. Kaktić Mustafa, stražar
3. "Mineralni", starešina muslimanskih vojnika koji su pretukli zatvorenike,
4. Dupovac Enver, pre rata komandir saobraćajne milicije u Novom Sarajevu,
5. Gosto Salko, pre rata inspektor milicije u Hadžićima, iz Smunjke,
6. Refik Tufo - "Refo", stražar, iz Duranovića,
7. Fišo Suljo, stražar,
8. Hajruli Hazir, stražar,
9. Kalember Nermin, zvani "Buba", stražar,
10. Šahić Idajet, iz Tarčina, stražar,
11. Ramić Izet, stražar,
12. Šarić Zaim, stražar,
13. Mešanović N.,stražar,
14. "Rambo", iz Lepenice, stražar.
15. "Huske".
lor="#000000">
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-9, 412/94-11, 412/94-12, 412/94-13 i 412/94-14.
IV-130
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Logor u atomskom skloništu hotela "Igman" na Igmanu i okolina, februar - avgusta 1993. godine.
>
KRATAK OPIS: Svedci su iz logora u Krupi kod Pazarića premešteni u zatvor u atomskom skloništu hotela "Igman" na Igmanu zajedno sa još dvadesetak zatvorenih Srba.
Uhapšene Srbe su muslimani vodili da kopaju rovove i druge vojne objekta što su oni uz tuču i maltretiranja stražara morali da čine. Tukli su ih i u iskopanim rovovima kundacima od pušaka i drškama od lopata, pretili im noževima.
Uveče, po povratku sa rada, Srbe su svake noći tukli najčešće tako što bi ih pojedinačno izvodili iz ćelija i napolju ih tukli.
Prvi svedok je video kada su muslimani u februaru 1993. godine oko 22 sata izveli Jadranaka Glavaša, Srbina iz Tarčina, stavili mu lisice i odveli u zatvor u hotelu "Mrazište" gde su ga tako pretukli da je od zadobijenih povreda umro.
Muslimani su naročito tukli V. kome su nožem odrezali pola desnog uha. Svedok mu je pružio prvu pomoć. V. su pekli i dlanove na usijanoj peći, gasili mu cigarete po telu i rukama, pržili ga usijanim šipkama po leđima i po udu. Kod uhapšenika se jedan od muslimana hvalio da je V. dobio najmanje 500 udaraca po bubrezima. Sami muslimani su se čudili kako nije od toga umro.
Posle povratka sa rada, u prostoriji gde su boravili, upao je Hodžić sa još dvojicom vojnika i jednom devojkom i naredili dvadesetorici Srba da stanu uz zid, pa su počeli da ih tuku najpre rukama i nogama, a potom su odvalili nogu od stola i time ih tukli. Drugi svedok je dobio više udaraca u predelu leđa i bubrega. Praksa premlaćivanja nastavljena je svakodnevno, a terali su ih i da klanjaju na muslimanski način.
Pored tuče, muslimani su uhapšenike nagonili međusobno na protivprirodni blud. To su radili tako što bi ih prvo tukli, pa ih potom naterali da se međusobno sami tuku, a na kraju ih prinudili na protivprirodni blud. Prvi svedok je to lično morao da čini sa V.
Jednom prilikom su prvog svedoka naterali da zatvorenom G. stavi šilo u čmar, a posle toga, kad ga je izvadio, naterali su R. da ga poliže.
R. su naterali i da pojede sapun, a posle toga da pije mokraću. Sve je ovo morao da učini pod prinudom.
Muslimani su uhapšene Srbe terali da jedu i opuške od cigareta, gasili im cigarete po vratu, rukama i drugim delovima tela ili im ubacivali neugašene cigarete u nedra.
Jednom prilikom je prvog svedoka jedan musliman tukao metalnom štakom i kundakom tako što ga je udario najmanje 50 puta po nozi i po bubrezima, posle čega je bio potpuno nepokretan i 10 dana je mokrio krv.
Za jelo su im davali lanč-pakete, ali su ih terali i da pre jela piju ljute začine, posle čega im ne bi davali vodu.
Svedoci su sa Igmana vraćeni 1. avgusta u logor u Tarčin. Jedno vreme je prvi svedok bio oslobođen prinudnih radova jer mu je bila slomljena ruka, a imao je i druge teške posledice.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Ališpago Zulfikar, zvani "Zuka", muslimanski komandant, iz Sandžaka,
2. Borovina Redžo, komandir voda,
3. "Džems", muslimanski vojnik, iz Zenice,
4. Galip, zvani "Gala", muslimanski vojnik, iz Zenice,
5. "Koka", iz Čajniča,
6.-7. braća Radeljaš, muslimanski vojnici iz Gackog,
8. NN mudžahedin,
9. Greljo, musliman, vojnik iz Gackog,
10. Mujo, musliman, vojnik iz Nevesinja,
11. Hodžić Nedžad, zvani "Nećko", rođen 15.03.1969. godine u Novom Pazaru, od oca Kemala,
12. Salčin N, zvani "Struja", musliman, vojnik iz Gackog,
13. Alen N, musliman, vojnik,
14. "Bota", musliman, vojnik,
15. Đeko N, musliman, vojnik iz Gackog,
16. Čaušević N, zvani "Mesar", musliman, vojnik iz Sarajeva,
17. "Deba", musliman, vojnik, narkoman,
18. "Njihad", stražar,
19. Sabina N, iz Hadžića.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-7 i 412/94-5.
IV-131
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Tarčin, logor u silosu, 19. jun 1992 - 17. avgust 1994. godine.
KRATAK OPIS: Svedok pod brojem 412/94-6, je preko 26 meseci bio zatvoren u logoru za Srbe u silosu u Tarčinu. Pošto je režim ishrane bio takav da su zatvorenici dobijali po jedan obrok dnevno, koji se sastojao od 5 kašika nekog variva i parčeta hleba od 10 grama, svedok, koji je imao 86 kg, oslabio je 28 kg. Bilo je dana kad nisu dobijali ništa za jelo tako da su, kako navodi svedok, sanjali koru hleba.
Zbog takve ishrane, svakodnevnih tuča i teških prinudnih radova van logora, krajem 1992. godine su umrli:
1. Krstić Petko iz sela Rašteljice, kod Tarčina, rođen 1958. godine,
2. Kapetina Obren iz sela Osanik, kod Pazarića, star oko 60 godina,
3. Milanović Mika iz sela Osanik, kod Pazarića, star oko 55 godina,
4. Šarenac Vaso iz sela Lokve, kod Pazarića, star oko 70 godina,
5. Vujović Bogdan i
6. Samouković Zdravko.
Spavali su na betonu. Tek na intervenciju Crvenog krsta su dobili ćebad i ubacili su im nekoliko paleta na kojima su mogli da spavaju.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Hujić Bećir, upravnik logora u Tarčinu,
2. Čović Halid, zamenik upravnika,
3. Kalember Nermin, stražar u logoru,
4. Hajruri Azir, stražar u logoru.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-6, 412/94-5, 412/94-11, 412/94-12, 412/94-13, 412/94-14 i 412/94-31.
IV-132
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Logor u Krupi, kod Pazarića, 7. januar 1993. godine.
KRATAK OPIS: Dok je svedok bio zatvoren u logoru za Srbe u Krupi, bila je praksa da muslimanski vojnici izvode zatvorenike noću iz ćelija i napolju ih tuku.
Tako su 7. januara 1993. godine na pravoslavni Božić oko 2 sata posle ponoći stražari Keća i Lihovac izveli iz ćelija 1 i 2 zatvorenike S. i M. "da im čestitaju Božić", a to su činili tako što su ih do izjutra tukli.
Kada su ih ujutru pretučene vratili bili su u takvom stanju da svedoci nisu mogli da ih prepoznaju. Nisu mogli da hodaju, pa su ih uneli u ćeliju. Svedok ih je lično nosio, a potom je po naređenju muslimanskih vojnika prao krv od pretučenih.
Bili su u tako teškom stanju da su posle nekoliko dana morali da ih odnesu kod lekara da bi im pružio pomoć.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Mešanović Šerif, upravnik logora u Krupi,
2. Keća Asim, stražar,
3. Lihovac, musliman, stražar.
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom, koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-8, 13 i 12.
IV-133
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Logor u Krupi, kod Pazarića, 30. decembar 1992 - 18. avgust 1994. godine.
KRATAK OPIS: Dok je svedok boravio u logoru u Krupi, u skladištu bivše JNA, zatvorenici su korišćeni za prinudan rad, za seču drva, utovarivanje i istovarivanje municije i hrane, a korišćeni su i za druge fizičke radove.
Na seču drva su terani po zimi, slabo obučeni, bez obuće, bosi. Svedok je išao na seču drva samo u čarapama, a u šumi su ostajali na radu 4-5 sati.
Muslimani su im za izvlačenje drva napravili kaiševe od padobrana u vidu amova za konje, te su balvane vukli zatvoreni Srbi kao konji. To su radili svakodnevno, i nedeljom i praznicima. Stražari su za to vreme sedeli okolo, smejali se i veselili se pucajući iz pušaka.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Mešanović Šerif, upravnik logora u Krupi,
2. Fejzić Suljo, stražar u logoru.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-8.
IV-134
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Tarčin, logor u silosu, maj - decembra 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedok je uhapšen od muslimana i odveden u silos u Tarčinu koji je bio pretvoren u logor za Srbe. Smešten je u ćeliju broj 1 sa S, B, V, N, L. i P.
Odmah po zatvaranju je došla grupa od 20 muslimana iz Sandžačke jedinice kojom je rukovodio Ališpago. Sa njima je bila i Jasmina, muslimanka iz Sarajeva. Zatvorenicima su naredili da ustanu i skinu obuću i stanu uz zid. Tu su ih tukli jednog po jednog rukama, nogama, kundacima od oružja, drškama od noževa i drugim predmetima koji su im se našli u rukama. Tom prilikom se svedok onesvestio, a u nesvest su padali i drugi zatvorenici. Kada se osvestio bio je sav u krvi, a Dane Božić je imao i prelom rebara, kao i krvarenje iz glave.
Praksa premlaćivanja ponavljala se svakodnevno, uz pretnje da će biti poklani, i da za Srbe nema života u muslimanskoj državi.
Zatvorenike su terali da klanjaju, tj. da se mole Bogu na muslimanski način.
Krajem jula 1992. godine, svedok je prebačen u ćeliju broj 7 gde je bilo oko 40 zatvorenika Srba, i tu se spavalo na golom betonu.
U ćeliji broj 7 stražari nisu dozvoljavali da se ide u klozet pa su zatvorenici bili prinuđeni da fiziološke potrebe obavljaju u ćeliji, što je prouzrokovalo širenje zaraze i zbog toga su zatvirenici premešteni u logor u Krupi kod Pazarića.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Hujić Bećir, upravnik logora u Tarčinu,
2. Ališpago Zulfikar, zvani "Zuka", muslimanski komandant rodom iz Sndžaka.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-5.
IV-135
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Brod (Bosanski Brod), logor u magacinu robne kuće "Beograd", u naselju Tulek, kraj juna - početak jula 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedok je sa još oko 150 Srba doveden iz logora u selu Polje u ovaj logor.
Spavali su pod nadstrešicama bez ikakvih prostirača i pokrivača.
Odmah po dolasku u ovaj logor, pretukli su ih bezbol palicama, kundacima i motkama. Posle tih tuča većina nije bila sposobna da se kreće, pa su drugi zatvorenici morali da ih nose.
Poseban način mučenja i maltretiranja bio je da prozovu zatvorenika da bi ih tada dvojica pripadnika HOS-a sa strane istovremeno udarala nogom zatvorenika u predelu rebara, a druga dvojica bi ga posle toga udarala otpozadi u predelu bubrega, a peti, koji je stajao ispred, dočekivao ga je sa bezbol palicom, na kojoj je bilo napisano veliko slovo "U" kao ustaški simbol, koju je zatvorenik morao da poljubi, a onda ga je ovaj udarao palicom.
Saslušani svedok je dva puta prošao ovakav "tretman".
Na dan 5. jula, Milas je tražio pet Srba da se dobrovoljno jave na streljanje. Pošto se niko nije dobrovoljno javio, on je pročitao pet imena među kojima je bilo i ime svedoka. Kada su ova petorica izašla, prvo ih je tukao Hamzić. Pošto su sve dobro pretukli, jedan je skakao svedoku po leđima sa obe noge dok je ležao.
Posle su ih odvezli preko Save u Slavonski Brod, na teritoriju Hrvatske, postavili ih uz zid jedne kuće, naredili im da podignu ruke i saopštili da će biti streljani. Tada je prišao jedan vojnik, naslonio pištolj na slepoočnicu svedoka i povukao obarač, ali se čulo samo škljocanje jer metak nije bio u cevi.
Nakon toga su sva petorica odvedena u selo Dragalić kod Okučana, gde su bili razmenjeni, a do tada im to nije bilo poznato i mislili su da će ih zaista streljati.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Hamzić Nihad, zvani "Fric", iz naselja Omeragići u Derventi,
2. Jusanović Hangijad, zvani "Talijan",
3. Vrdoljak Ivica, zvani "Geza",
4. Nezirović Almaz, iz Dervente,
5. Milas Ivica, iz Dervente,
6. Mrkonjić Edim,
7. Skelić Nihadam, zvani "Skelo", iz Dervente.
DOKAZ: Dokazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94-14.
IV-136
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Zatvor u atomskom skloništu hotela "Igman" na Igmanu, 7. februara - 28. marta 1993. godine.
KRATAK OPIS: Svedok je sa ostalim zatvorenicima Srbima od strane muslimana bio često teran da se klanja na muslimanski način. To se dešavalo posle povratka zatvorenika sa prinudnih radova. Jednom prilikom kada ga je muslimanski vojnik naterao da se klanja, prisutna muslimanka mu je ugasila cigaretu na spoljnem delu šake desne ruke.
Video je kako je tada ta muslimanka i drugim Srbima koji su morali klanjati, gasila cigarete na čelu i po drugim delovima tela.
Svedok je i u vreme saslušanja, kako je konstatovao istražni sudija, imao vidni ožiljak od gašenja cigarete.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Hodžić Nedžad, zvani "Nećko",
2. Sabina N.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-5.
IV-137
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Kladalj, Komanda muslimanske vojske, novembar - decembar 1992. godine.
KRATAK OPIS: Nakon što je zarobljen, svedok, koji je penzioner, bio je odveden u Komandu muslimanske vojske pred komandanta koji ga je pitao gde je zarobljen, koliko ima srpskih boraca, ko im je komandant i slično, pa kada mu je svedok rekao da to ne zna, on ga je ponudio kafom, pa kada mu je svedok rekao da ne pije kafu, ovaj je rekao: "Ovog puta ćeš da popiješ", i dao mu kafu. Uz kafu mu je dao i čašu od 2 decilitra konjaka i naredio da popije kafu i konjak. Rekao je svedoku da mu nije odgovorio na pitanja, pa je tada pogledao vojnike koji su ga zgrabili i odveli u drugu prostoriju veličine 3 dž 4 m.
U toj prostoriji nije bilo ničega drugog osim nekoliko dasaka koje su bile postavljene po podu, a kroz te daske su gusto bili probijeni ekseri po celoj površini, čiji su vrhovi van daske bili 2 do 2,5 cm i malo povijeni u stranu.
Trojica vojnika su ga tada uvela u tu prostoriju i postavila ga pored tih dasaka, a potom su, držeći u ruci svaki po jednu palicu, otpočeli da ga udaraju po raznim delovima tela. Najčešće su ga tukli po glavi i po ramenima.
Od tih udaraca je u jednom trenutku pao na te daske sa ekserima, koji su mu se zabili u telo i, u toku podizanja, na ekserima su ostali komadi tkiva sa njegovog tela.
Nastavili su da ga udaraju sve dok nije pao u nesvest, a potom su ga polivali vodom.
Kada se osvestio, ulazila su druga dvojica muslimanskih vojnika koji su isto kao i prva grupa nastavili da ga udaraju palicama sve dok nije ponovo izgubio svest.
Posle polivanja vodom, ušla je treća grupa koja mu je nanela najteže udarce. Bio je sav u krvi i otečen. Treća grupa ga je uglavnom tukla u predelu nogu i slabina, govoreći da kao četnik treba da vidi kako ustaše tuku, jer su se muslimani u međusobnom razgovoru oslovljavali sa imenom ustaša.
Svedok ne može da opredeli koliko su ga te tri grupe tukle i koliko je to trajalo, ali se seća da su mu pri tome psovali majku srpsku, majku četničku i govorili da će ga zaklati.
Tuče su se uglavnom ponavljale noću, a preko dana su svedoka izvodili na saslušanje.
Sve vreme svedok je bio u samici.
Trećeg dana je izveden iz samice u pratnji četiri muslimanska vojnika i odveden oko 150 m u kojoj se nalazio do nekih lipa, gde su mu muslimanski vojnici, psujući mu majku četničku, rekli:"Četniče, biraj vešala na koja ćeš biti obešen".
Tada su mu kazali da je on još nov i da ima vremena kada će ga obesiti.
Odveli su ga tada do reke Drinjače i tu su mu gurali glavu u vodu, pa posle određenog vremena, kada bi počeo da se guši, izvlačili mu glavu iz vode. To su činili nekoliko puta da bi ga potom vratili u zgradu Komande u samicu gde je i do tada bio.
Svedoka su let-lampom pekli po tabanima i po leđima. Takođe su mu zabijali igle pod nokte. Zbog toga je po nalogu UNPROFOR-a početkom 1993. godine, kada su ga registrovali predstavnici Međunarodnog Crvenog krsta, bio prebačen u bolnicu gde je bio na lečenju dva i po meseca.
U toj prostoriji je ostao mesec dana, s tim što su ga svake noći tukle, kao i prve noći, po tri grupe muslimanskih vojnika.
Za to vreme telesna težina zarobljenog svedoka spala je sa 75 na 35 kg.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Komandant muslimanske vojne jedinice za koga svedok jedino zna da je iz Živnice, kao i pripadnici muslimanske vojne jedinice.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 440/94-28 i 197/95.
IV-138
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Žerovac, između Dervente i Broda (Bosanski Brod), početkom jula 1992. godine
KRATAK OPIS: Iz logora u silosu u selu Polje, oko 150 Srba je prevezeno u logor u Brodu.
Prevozili su ih u jednom autobusu i u jednom kamionu pokrivenim ciradom. U kamionu ih je bilo 78.
Usput su u Žerovcu stajali puna tri dana.
Za to vreme nisu smeli da izlaze i sve vreme su morali su da drže glave naslonjene na sedišta, tako da nisu smeli nigde da gledaju.
Nije bilo dozvoljeno da se diže cirada kamiona, a u autobusu da se otvaraju prozori.
Iako je bila strahovita vrućina, tri dana nisu dobijali ni hranu ni vodu.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Ključević Stojko, iz Komarice kod Dervente, komandant logora u Polju i drugi.
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka, koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94, kao i svedoka pod brojem 584/94.
IV-139
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Logor Krupa, kod Pazarića, 29. decembar 1992. - 30 septembra 1993. godine.
KRATAK OPIS: Svedoci navode da su iz logora u silosu u Tarčinu, zajedno sa još 137 zatvorenika, prebačeni u logor "Krupu" u novonapravljeni logor u jednom od vojnih magacina (br. 9) koji je pregrađen na tri dela. Svedoci pretpostavljaju da su ih muslimanske vlasti prebacile u Krupu da za njih ne bi saznao Crveni krst.
Zatvornici iz ovog logora su vođeni na prinudne radove na Košćanju i Ormanju. Kopali su rovove i tranšee, a radili i poljoprivredne poslove.
Prilikom obavljanja ovih poslova bili su svakodnevno vređani, maltretirani i tučeni. Tako je, jednom prilikom prvog svedoka, dok je bio 15 dana na Košćevu, na kopanju tranšea i zemunica tukao Dajđić. Takođe su tukli i V. koga su gazili i nogama.
Posle ovoga je upravnik zabranio da se zatvorenoci-rezervisti vode na rad.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Mešanović Šerif, zapovednik logora,
2. "Kećo", stražar u logoru,
3. Lihovac, stražar u logoru,
4. Dajđić Hadđo.
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom, koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-11 i 412/94-14.
IV-140
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Tarčin, logor u silosu, 30. septembra 1993 - 17. avgusta 1994. godine.
KRATAK OPIS: Svedoci koji su boravili u logoru u Tarčinu navode da je početkom aprila 1994. godine, kada su se vodile borbe oko Goražda, upravnik logora inscenirao otmicu četvorice zarobljenika: Bratić Milana, Čolić Milivoja, Pandurević Milorada i Glavaš Tome. Oni su odvedeni u ćeliju gde nije bilo drugih zatvorenika i omogućeno je grupi maskiranih lica, među kojima su bile i žene, sve muslimani, da uđu u tu ćeliju, izvedu pomenuta lica i da rade sa njima šta hoće.
Oni su trojicu: B, Č. i P. izveli iz ćelije i tom prilikom ih tukli do onesvešćivanja, a zatim odveli u Pazarić, u stanicu milicije i tu ih zadržali 5 dana. Iz Pazarića su vraćeni u logor, ali opet u posebne ćelije, a tek posle pet dana, kada su se malo oporavili od batina vratili su ih u ćelije u kojima su bili pre otmice.
Svedoci navode da su u julu 1994. godine stražari Kalember i Šarić izveli zatvorenike V, K. i Lj. i pretukli ih u znak osvete zbog bekstva zatvorenika Golub Ilije.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Hujić Bećir, upravnik logora u Tarčinu,
2. Kalember Nervin, zvani "Buba", stražar u logoru,
3. Šarić Zaim, stražar u logoru,
4. Fišo Suljo, stražar u logoru,
5. Grupa nepoznatih muškaraca i žena.
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka, koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-11, 412/94-12 i 412/94-13.
IV-141
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Srebrenica, zatvor u zgradi SUP-a, septembar - oktobar 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedok je uhapšen u svojoj kući u selu Podravanje prilikom napada muslimanske vojske i odveden u zatvor u Srebrenicu.
Smešten je u ćeliju veličine 2 dž 2.5 m, u kojoj nije bilo ležaja, niti pokrivača. U ćeliji nije bilo nikakvog nameštaja niti stvari. Nisu mogli da legnu, jer ih je u toj ćeliji bilo šestoro, a stražari su betonski pod stalno polivali vodom, tako da su sve ovo vreme provodili stojeći ili čučeći.
Svedok i ostali Srbi bili su izloženi svakodnevnim tučama. Svedoka su tukli čizmama, od čega su mu polomljena rebra. To je činio Koljević koji je imao čizme koje su po utisku svedoka bile specijalno namenjene za tuču jer su bile ojačane špicastim sarima tako da je od tuče ovim čizmama često gubio svest.
Tuče su bile naročito noću. Obično su u 22 časa počinjale, a završavale se u 4 časa ujutru.
Svedok je bio tučen i električnim kablovima, sajlama, metalnim cevima, a posebno je teško podnosio kada su mu pekli ruke cigaretama koje su bile napravljene od orahovog lišća.
Koljević mu je jednom prilikom naredio da se skine go, pa mu je pekao cigaretom polni organ. Od toga je izgubio svest.
Prilikom tuča izbijeno mu je 7 zuba - pet u gornjoj i dva u donjoj vilici. Pored Koljevića tukli su ga i stražari Kemo, Beli i Dule.
Stražari su često namerno zapušavali klozet tako da su svedok i drugi zatvorenici morali da zavlače ruke u otvor klozeta, pa su tom prilikom bili umazani fekalijama.
U ćeliju u koju je bio smešten svedok, nekoliko puta su dovodili žene i decu iz grada koji su ih pljuvali i vređali.
Nijedanput im nisu dozvolili da se okupaju niti da se umiju, a kada bi tražili da idu u klozet, najčešće bi od volje stražara zavisilo da li će im dozvoliti. Ako bi im se to dozvolio, onda bi morali svi zajedno izaći, pri čemu su ih u hodniku čekali stražari koji su ih tukli. Zbog toga su morali da izbegavaju odlaske u klozet.
Za hranu, koju su dobijali uglavnom dva puta dnevno, dobijali su otpatke od hrane koju su jeli stražari. Povremeno su dobijali čaj bez šećera i parče hleba veličine kutije cigareta.
Kako im nisu dozvoljavali da se umivaju i peru, dešavalo se da su morali uzimati hleb rukama na kojima su bili ostaci fekalija od čišćenja klozeta.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Koljević Mirzet, načelnik SUP-a,
2. Orlić Naser, komandant muslimanske vojske u Srebrenici, koji je svedoka tako snažno tukao i tom prilikom udario u levo oko koje mu je od toga oštećeno,
3-6. Stražari Kemo iz Pala kod Sarajeva, Beli i Dule iz Osmače kod Srebrenice, Ćemo iz Sućeske.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 378/94-1.
IV-142
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
KRATAK OPIS: Pošto su svedoku više puta vršili pretres stana tražeći navodno oružje, koje on nije imao, 31. septembra su četvorica uniformisanih lica vojske BiH muslimanske nacionalnosti izvršili ponovo pretres, nakon čega su ga priveli u Rudarski institut, u prostorije Muzeja koje su bile adaptirane za zatvaranje Srba.
Tražili su od njega da navede imena četnika i članova Srpske demokratske stranke iz Tuzle, pa pošto im je on rekao da ih ne zna, počeli su da ga tuku. Prvo su ga tukli vojničkim opasačem po glavi, vratu i svuda po telu i šutirali ga cokulama po testisima i drugim delovima tela.
Nakon toga se pojavljuje Prcić koji svedoku saopštava: vidiš šta su u stanju moji momci da urade onima koji neće da priznaju, pa mu zatim govori da zna da on nije četnik niti pripadnik SDS-a, ali traži od njega da nabroji imena četnika i članova SDS-a. Prcić mu ostavlja rok od deset minuta da na praznom papiru ispiše tražena imena, pa po isteku ovog roka, pošto svedok nije postupio po traženju Prcića, ovaj naređuje stražarima da nastave da ga tuku još žešće. Tada su mu stavili bombu u usta koju je morao da drži deset minuta, pa kada je svedok u jednom momentu poželeo da aktivira bombu i pokušao da zagrize osigurač, što su primetili, istrgli su mu bombu iz usta i pri tome okrnjili mu zub, što je istražni sudija konstatovao. Potom nastavljaju da ga tuku, pa je svedoku tekla krv iz nosa, iz usta, iz rasekotina na rukama, osećao je strahovite bolove jer je bio sav prebijen.
Bez obzira na takvo stanje, naterali su ga da sa sebe skine svu odeću pa su golog nastavili da ga tuku. Tada su repetirali "škorpion", pa mu stavili u usta, dok je Prcić držao prst na obaraču. Pri tome mu je pretio da će pucati ako ne ispuni njihove zahteve. Posle četiri časa ovakvog postupanja prema svedoku, Prcić je oko ponoći napustio prostorije naredivši potčinjenima da završe sa svedokom, s tim što od njega moraju izvući priznanje.
Ponovo su nastavili da ga tuku i ta tuča je trajala oko jedan sat, pa su mu onda naredili da se spremi da bi ga odveli na minsko polje u blizini Tuzle, rekavši mu da će ga naterati na minsko polje i da će njegovu pogibiju obrazložiti pokušajem bekstva.
Dali su mu ponovo rok od deset minuta da odluči da li će ispuniti njihove zahteve, pa pošto nije ispunio zahteve da napiše imena navodnih četnika, nastavili su sa mučenjem, tako što su ga sada tukli konopcem koji je imao olovne završetke. Potom su mu stavili u usta cev od puške prethodno je repetirajući i držeći prst na obaraču.
Oko dva časa posle ponoći su doveli dvojicu poznanika - Srba, pa su njih trojicu naterali da jedan drugog udaraju, a ako to ne bi činili dovoljno jako, onda bi svu trojicu tukli. Svedok navodi da su tako jedan drugog udarili preko dvesta puta.
Posle toga svedoka su vezali za stolicu tako što su mu ruke bile pozadi vezane toliko snažno da su mu zbog prestanka cirkulacije krvi pomodrele ruke i osećao je strahovite bolove u rukama. U takvom položaju su nastavili da ga tuku konopcem sa olovnim završetkom i vojničkim kaišem. Pri tome su mu govorili da iz njihovih ruku niko ne izlazi živ ako ne prizna to što se od njega traži.
Pred jutro su prestali sa tučom i naredili svedoku i drugoj dvojici uhapšenih Srba da prvo oribaju hodnik, a potom klozet. Posle toga naredili su mu da legne potrbuške, pa su ga udarali besomučno nogama na kojima su imali cokule.
Pošto je već bilo počelo radno vreme, kada je jedan musliman prolazeći hodnikom preskočio svedoka koji je ležao u tom hodniku, rekli su mu da se tako ne prelazi preko četnika, pa se on onda vratio i snažno nagazio svedoka petom tako jako u predelu karlice da je od toga osećao bolove i u vreme saslušanja.
Posle toga su nastavili da ga tuku u toku celog prepodneva i to je trajalo do popodne oko 16 časova. Tada se pojavilo pet pripadnika Vojne policije, pa su ga i oni tukli.
Posle 20 časova neprekidne tuče svedok je bio prebačen u drugi zatvor - u kasarni "Husinjska buna".
Sudski veštak je kod svedoka konstatovao telesne povrede koje predstavljaju tešku telesnu povredu.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Zaimović Ahmed, zvani "Ševija", visoki funkcioner policije u Tuzli,
2. Prcić Faruk, komandant jedinice muslimanske vojske, pre rata auto-prevoznik u Tuzli, star oko 40 godina,
3. Kabaši Ramo, rodom iz Gnjilana, bivši bokser, a u vreme izbijanja rata trener bokserskog kluba u Tuzli.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, pred istražnim sudijom, nalaz sudskog veštaka Lazarević dr Rastislava i lekarska dokumentacija, što se sve nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 486/94.
IV-143
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Logor u vojnom magacinu u Rabiću kod Dervente, maj - jun 1992. godine.
KRATAK OPIS: Nakon prijema u ovaj logor, svedoci su bili smešteni u prostoriju čiji je pod bio od betona koji je bio vlažan. U istoj prostoriji su obavljali fiziološke potrebe, što je izazivalo nesnosan smrad i onemogućivalo disanje.
Hranu su prvi put dobili tek petog ili šestog dana nakon prijema i ona se sastojala od parčeta hleba, jer je jedan hleb od 600 grama deljen na 25 zatvorenika. To je bilo dnevno sledovanje.
Po odobrenju zapovednika Hamzića u ovoj logor dolazili su često pripadnici HOS-a, HVO, zelenih beretki, sandžaklijske jedinice i Handžar divizije, pa su tukli i maltretirali do besvesti zatvorene Srbe.
Tukli su ih nogama, rukama, kundacima od oružja i palicama.
Pre toga su im naređivali da se skinu goli do pojasa, da se izuju, pa su ih po golim tabanima i po telu tukli do besvesti.
Svedoka Lazića je posebno tukao Jusanović, koji mu je polomio tri rebra, ključnu kost i oštetio kičmu i bubreg.
Nisu im dozvoljavali da se briju i šišaju da bi ih snimali. Svi zatvorenici su bili dobili vaške.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Hamzić Nihad, zvani "Fric", zapovednik logora,
2. Jusanović Hangijad, zvani "Talijan",
3. Maras Joško,
4. Krajinović Ante,
5. Grubišić Jure, zvani "Gegalo" i "Zmija".
DOKAZ: Lekarska dokumentacija i zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94-16.
IV-144
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Logor u silosu u selu Polje kod Dervente, sredinom juna 1992. godine.
KRATAK OPIS: Zapovednik logora koji je bio u uniformi HVO i predstavio se da je iz Šibenika, izdvojio je svedoke pod brojem 438/94 i P.
Odveo je u jednu prostoriju prvo jednog od svedoka, čiji su se krici i jauci čuli, a posle 20 minuta drugi svedok je video da je prvom spaljena brada i da je sav u krvi, pa pošto je bio bez svesti on i treći svedok su ga odneli u prostoriju u kojoj su bili zatvoreni.
Potom su se čuli jauci P. koji je zadržan oko pola sata, a kada je izašao bio je sav isprebijan i modar i imao je opekotine.
Kada je u ovu prostoriju bio uveden drugi svedok, pitali su ga odakle mu oružje i ne sačekavši njegov odgovor, počeli su da ga tuku nogama i pesnicama, pa kada je pao naređeno mu je da klekne i ljubi "bosansku zemlju". Kada se sagao osetio je jak bol u predelu leđa.
Tada su mu ponovo naredili da se sagne i osetio je još jači bol i osetio miris prženja od čega je zaključio da je pržen nekim usijanim predmetom od čega se onesvestio. Posle toga su ga polili vodom i kada se osvestio naredili su mu da ustane, pa su ga ponovo tukli.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. NN zapovednik logora iz Šibenika,
2. Vrdoljak Pero, zvani "Geza",
3. Hamzić Nihad, zvani "Fric".
DOKAZ: Lekarska dokumentacija i iskazi svedoka, koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94.
IV-145
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Derventa, prostorije Doma JNA, krajem aprila 1992. godine.
KRATAK OPIS: Odmah po dovođenju u Dom JNA, svedoci su videli veliki broj Srba koji su bili postrojeni uz zid sa podignutim rukama, goli do pojasa i bosi.
Svedoci su odmah po privođenju bili izloženi strahovitoj tuči. Desetak pripadnika HOS-a je počelo da ih udara nogama, rukama, kundacima i palicama po svim delovima tela.
Posebno se u tome isticala Kovačević koja je udarala svedoka pod brojem 438/94-14 kundakom u predelu slepoočnica i od toga je svedok pao u nesvest, pa su ga pripadnici HOS-a uhvatili za kosu i bacili kroz staklo od prozora, pa je pao kroz prozor na beton sa visine od 3 m.
Posle toga su ga uneli u jednu prostoriju u kojoj je bilo 4-5 cm vode i ostavili ga, misleći da je mrtav. Svedok se tek posle 9 časova osvestio.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Kovačević Azra iz Dervente, koja je živela u Rijeci.
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka, koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94-14 i 438/94-19.
IV-146
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Derventa, logor u bivšem Domu JNA, 26. april - 10 maj 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedok je po zatvaranju bio smešten sa još 30-40 Srba u prostoriju kaja je ranije služila kao svlačionica u Domu JNA.
Odmah po dovođenju u ovu prostoriju, upala su četvorica hrvatskih vojnika u uniformama HOS-a, koji su im kazali da su iz Vukovara i da su tamo sve poubijali i popalili, pa su počeli sve redom da udaraju pendrecima, kundacima i nogama. Tukli su sve zatvorene Srbe dok nisu popadali i ostali bez svesti.
Svakodnevno su bili tučeni od strane pripadnika HOS-a, a posebno 6. maja. Tom prilikom svedoku je nožem zasečen vrat uz pretnju da će biti zaklan.
Zatvorenici su prvi put dobili hranu posle pet dana boravka u ovom logoru.
Mučeni su i na taj način što su im davali po dve sveće koje su morali držati u rukama zapaljene i uz pretnju da će svako biti zaklan kome se sveća bude ugasila. Dok su zatvorenici držali sveće bili su udarani.
Svedok nije mogao da izdrži pa je pao i tom prilikom mu se sveća ugasila. Tada je pripadnik HOS-a izvadio nož i kada je svedok već verovao da će ga zaklati, ovaj je odustao.
Svedoka je jedan pripadnik HOS-a uhvatio snažno rukom u predelu grla i snažnim trzajem pokušao da mu iščupa jabučicu. Svedok je počeo da se guši i lekar, koji je takođe bio zatvorenik u tom logoru, ga je spasao tako što mu je pritisnuo jabučicu unazad i uspeo da je vrati u prvobitan položaj.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Mario Miloš, od oca Franje i majke Kate, rođen u Derventi i drugi pripadnici HOS-a.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka i medicinska dokumentacija, koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94-11.
IV-147
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Sarajevo, 2 - 3. maj 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedok pod brojem 686/94-1 je kao građansko lice u tadašnjoj JNA krenuo u Dom JNA da preveze povređenog pripadnika JNA u vozilu koje je bilo jasno obeleženo znakom Crvenog krsta, kada je na ovo vozilo bila otvorena mitraljeska vatra, pa je tom prilikom više vojnika bilo ranjeno i ubijeno, a sam svedok je bio zarobljen.
Odmah su ga čvrsto vezali lisicama, tako da mu se leva ruka bila oduzela. Odveli su ga u prostorije Skupštine grada i usput su ga nemilosrdno tukli kundakom po vratu i po leđima. Odatle su ga odveli u Republički MUP, gde su ga "Vikićevi specijalci" tukli i udarali mu glavu o zid, tako da je bio sav obliven krvlju.
Tada su ga pretresli i našli kod njega 2.400 DEM koje su mu oduzeli.
Odatle su ga odvezli u prostorije Štaba Teritorijalne odbrane BiH gde ga je dočekao Karić Vehbija, tada pukovnik JNA, koji je naredio da mu skinu lisice i da se umije i uklone tragovi krvi. Saopštili su mu da će ga snimati televizija i dali mu tekst koji je morao da izgovori, posle čega će ga pustiti. Ukoliko ne kaže dobijeni tekst, zapretili su mu da će nastaviti sa mučenjem.
Pred televizijskim kamerama je morao da kaže:
- da su pripadnici JNA prvi otvarali vatru na "Vikićeve specijalce",
- da JNA naoružava četnike,
- da snajperisti pucaju iz Vojne bolnice na Marin dvor po civilima,
- da vojnici JNA pucaju na "Unisov" neboder, gde se nalazi muslimanski štab,
- da u Vojnoj bolnici ima 20 snajperista.
Svedok je to veče odbio da postupi po naređenju. Ponovo su mu zapretili da, ako ne posluša, slediće njegova likvidacija.
Preostali deo noći proveo je na stepeništu. Bio je mokar i bez odeće i obuće, pa mu je bilo hladno. Stalno su insistirali da mora da ponovi ono što su mu naredili da kaže pred televizijskim kamerama i da će, ako to ne učini, nastaviti sa mučenjem.
Svedok je bezuspešno isticao da je samo vozač sanitetskih kola i da u Sarajevu živi već 40 godina i da nema nikakve veze sa četnicima.
03. maja oko 11 časova policajci su ga odveli na treći sprat zgrade Teritorijalne odbrane, gde se već nalazio pukovnik Karić, pa je svedok morao da ponovi ono što mu je bilo naređeno pred televizijskim kamerama.
Posle završenog snimanja, ponovo su ga saslušavali, provocirali i vređali, da bi ga posle dva časa odvezli i izbacili iz kola u blizini Vojne bolnice, u kojoj mu je posle toga ukazana pomoć.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Karić Vehbija, bivši pukovnik JNA.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 686/94-1.
IV-148
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Selo Bjelovščina, kod Konjica, 21. maj 1992. godine.
KRATAK OPIS: Pošto su ga zarobili, svedoka su muslimanski i hrvatski vojnici odveli u njegovu kuću koja je bila u blizini. Usput su ga tukli, a to su nastavili i u njegovoj kući, gde je bilo puno zarobljenih Srba, a bilo je i žena i dece. Toliko su ga tukli da je izgubio svest.
Pored ostalih, u mučenju su učestvovale i Alagić Sofija i Ramić Dika. One su naredile svedoku, koji ima 60 godina, da sa sebe skine svu odeću, pa su mu onda klještima hvatale i stezale ud. Pri tome su govorile da će mu ud odseći, pa su i donele žilet kojim su pravile poteze kao da će mu odseći ud.
Sve ovo su činile pred brojnim svedocima iz njegovog sela.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Alagić Safija,
2. Ramić Dika.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-15/1.
IV-149
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Logor u Čelebićima, kod Konjica, 23. maj - 13. avgusta 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedoka su posle hapšenja u njegovom selu i dvodnevnog usputnog mučenja i tuče zajedno sa drugim Srbima doveli u Čelebiće gde je, u bivšem vojnom skladištu, bio napravljen logor za Srbe.
U ovom logoru su ga prvo smestili u tzv. "22", a potom u hangar "6". Praksa je bila takva da su logorske vlasti, stražari ili lica koja su oni dovodili spolja, zatvorenike tukli svaki dan i svaku noć. Danju bi obično upadali u hangar i tukli ih čime bi stigli i koga bi stigli. Noću su praktikovali izvođenje jednog po jednog zatvorenika i premlaćivali ga, a to je trajalo po jedan sat.
Svedoka su više puta tukli u hangaru, a dva puta su ga noću izvodili i tukli ispred hangara. Tukli su ga drvenim palicama, čizmama i raznim drugim predmetima.
Posebno je zapamtio masovnu tuču koja je usledila posle posete delegacije Međunarodnog Crvenog krsta, kada su svi bili prebijeni.
Osim tuče, praktikovani su i razni oblici mučenja. Tako je svedoka jednom izveo Landžo, polio mu potkolenice benzinom i zapalio mu desnu nogu. Od toga je zadobio teške opekotine, a ožiljke je imao i kada ga je istražni sudija saslušavao.
U dva navrata su Delić i Landžo izvodili svedoka iz hangara i nagonili da pase travu i da je pojede.
Drugom prilikom su ga ova dvojica mučila 3 sata tako što su mu stavili gas-masku na lice i zatvorili dotok vazduha, zbog čega se gušio i gubio svest. Za to vreme su ga tukli čizmama i drugim predmetima.
Ishrana u logoru je bila slaba, a dešavalo se da po nekoliko dana zatvorenici ne dobiju ništa za jelo. I voda im je davana u ograničenim količinama. Higijena nije održavana, a nužda je vršena u hangaru u kome su i boravili.
Pored ovoga, logorske vlasti su zatvorenike terali da satima pevaju muslimanske pesme i da uče Kuran napamet.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Delić Hazim, zamenik upravnika,
2. Landžo Esad, zvani "Zenga", stražar u logoru,
3. Ćosić Adem, stražar u logoru.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-15/1.
IV-150
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Logor u Čelebićima, kod Konjica, 23. maj - 13. avgusta 1992. godine.
KRATAK OPIS: Za vreme boravka u logoru za Srbe u Čelebićima, svedok je bio očevidac kada je Landžo trojici logoraša, čija imena navodi, zamotao sporogoreći fitilj oko polnog organa a zatim ga provukao između nogu i zavukao u zadnjicu, a potom zapalio.
Oni kojima je to činjeno, imali su nesnosne bolove, pa su vrištali.
Ostale su im teške opekotine koje su sporo zarastale, pa su danima zbog toga imali strahovite bolove.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Mucić Zdravko, zvani "Pavao", upravnik logora u Čelebićima,
2. Landžo Esad, zvani "Zenga", stražar u logoru,
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, pred istražnim sudijom, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-15/1.
IV-151
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Logor u osnovnoj školi u selu Poljare kod Dervente, kraj maja - kraj juna 1992. godine.
KRATAK OPIS: Upravnik logora Lipovac je svakodnevno izvodio po nekog od zatvorenih Srba u posebnu prostoriju, a potom kada bi se ovaj vratio videlo se da je bio isprebijan i u krvi.
Preko dana je izvodio pritvorenike i vezivao ih za bodljikavu žicu sa kojom je bio ograđen logor i tada ih udarao nogama, rukama i palicom.
Svedoka je za vreme boravka u ovom logoru četirti puta izvodio i tukao.
Svedok je najteže prošao 11. jula kada ga je Lipovac izveo uveče oko 22 časa pa ga je tom prilikom udario nogom u predelu usta i izbio mu dva gornja prednja zuba i dva donja izvalio.
Po naredbi Lipovca, jedan od policajaca je grejao žicu čiji je prečnik 2-3 mm i tom žicom je po golim leđima pekao svedoka od čega su mu ostali vidni ožiljci.
Prilikom jedne tuče u ovom logoru, svedoku je polomljena kost podlaktice.
Prema zatvorenicima su primenjivani i elektro-šokovi tako što im je vezivan provodnik za polnii organ.
Pored toga, Lipovac je imao običaj da pušta hrvatske vojnike u logor, pa su oni redovno tukli zatvorenike.
Za sve vreme u ovom logoru su zatvorenici dobijali hranu svakog drugog dana po jedan obrok koji se sastojao od jedne male konzerve i parčeta hleba.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Lipovac Damir, zapovdnik logora, rođen 1969. godine u selu Polje, opština Derventa, od oca Ante,
2. Liško Luka, iz sela Donji Šušnjari opština Derventa.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka od 18. oktobra 1992. godine, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94-15.
IV-152
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Logor u Domu JNA u Derventi, kraj aprila 1992. godine.
KRATAK OPIS: Kada je svedok bio doveden u ovaj logor, izabrali su svedoka i N. pa su im saopštili: Obojica će kao četnici ići Miloševiću u Srbiju vodenim putem rekom Savom.
Posle toga su četvorica pripadnika HOS-a počela da ih udaraju nogama i rukama po raznim delovima tela. Skakali su kada je svedok pao i gazili po njegovom telu, usled čega je gubio svest. To su isto činili i sa N..
Potom je ušla druga grupa pripadnika HOS-a, pa su i oni počeli da udaraju zatvorenike. Udarali su ih nogama, rukama, kundacima i nekim konopcima.
Ta tuča je trajala 3-4 časa, s tim što su se pripadnici HOS-a menjali i dolazili drugi.
Na kraju se pojavila Kovačević Azra koja je imala preko desne ruke zavoj, a ispod toga imala je neki metalni predmet, pa kako bi koga od zatvorenika udarila tom rukom, on nije mogao da ostane na nogama, već je morao da padne.
Tako je onesvestila i svedoka.
Prilikom prijema, svi zatvorenici su bili pretreseni, pa su oni kod kojih je pronađen jugoslovenski novac morali da pojedu te novčanice kao što je to morao da učini i svedok, a ko bi imao marke i druge devize i druge vrednosti sve to im je bilo oduzeto.
Zatvorenicima je takođe bilo naređeno da legnu i otvore usta pa su svakom sipali po šaku soli u usta.
Pošto je bio pretučen, svedok je bio smešten u podrumske prostorije u kojima je bilo 5-6 cm vode na betonu. Tako je proveo dva dana i dve noći.
One koje bi prozvali, kada bi se vratili, nisu mogli da prepoznaju pošto su svi bili u krvi i izobličeni.
Za dva dana, koliko je svedok boravio u ovom logoru, nije dobijao ni hranu ni vodu.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Kovačević Azra, iz Dervente,
2. Gavran N, iz Zagreba, komandant neke od hrvatskih jedinica.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94-16.
IV-153
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Rabić, kod Dervente, logor u podzemnim prostorijama vojnog magacina, maj - jun 1992. godine.
KRATAK OPIS: U ovom logoru je u ovom priodu bilo između 120 i 150 zatvorenih Srba.
Hrana je bila veoma loša. Dobijali su ponekad po dva hleba, a nekada po 4-5 na ukupan broj od 120-150 zatvorenika.
Često su kažnjavani tako što im je zabranjivano davanje hrane i po tri dana.
Za pravoslavni praznik Đurđevdan, 6. maja, dobili su samo jednu ljutu papriku i po čašu vode.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Hamzić Mihad, zvani "Fric", starešina logora.
DOKAZ: Iskaz svedoka pred istražnim sudijom, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94-2.
IV-154
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Logor u magcinu robne kuće "Beograd" u naselju Tulek u Brodu (Bosanski Brod), prva polovina jula 1992. godine.
KRATAK OPIS: Za vreme boravka u ovom logoru, svedok je bio svakodnevno izvođen u jednu manju prostoriju, najčešće noću, pa su ga tamo tukli bezbol palicama, komadima drveta, nogama i rukama. Tuča je trajala dok ne bi izgubio svest, pa bi ga posle toga vratili među ostale logoraše.
U ovom logoru je svedok ostao do 14. jula 1992. godine kada je razmenjen.
Dva dana pre razmene, u noćinim časovima, izveden je iz prostorije gde se nalazio i tada je čuo da je stražar rekao: "Ovaj će biti razmenjen 14. jula. Znate kakav treba da ode kući, morate da ga izubijate tako da umre posle dva meseca".
Posle toga su ga uveli u prostoriju za mučenje i tamo su ga tukli. Koliko je tuča trajala svedok ne zna; zna samo da je u jednom trenutku čuo reči: "Ovaj je gotov", a potom su ga polivali vodom i odneli u logor. Nije više mogao da se kreće.
Na razmenu je otišao uz pomoć drugih logoraša koji su ga nosili.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Ključević Stojko, zapovednik logora,
2. Skelić Nihad, zvani "Skelo".
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka od 24. oktobra 1994. godine, koji se zajedno sa lekarskom dokumentacijom nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94-29.
IV-155
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Selo Žeravac kod Broda (Bosanski Brod), jul 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedok je početkom jula doveden u logor u stovarištu robne kuće "Beograd", u naselju Tulek u Brodu, odakle su ga vodili sa drugim logorašima da kopa rovove gde je bio izložen borbenim dejstvima.
Za vreme kopanja rovova 5. jula, ranjen je u podkolenicu leve noge i u predelu nadkolenice desne noge. Rane je zadobio od eksplozije granate. Posle toga je bio odvezen u Bosanski Brod, a zatim su ga prebacili preko Save na teritoriju Hrvatske, u bolnicu u Slavonskom Brodu gde su ga operisali.
Prilikom kopanja rovova u selu Žeravac, pored svedoka, ranjeni su Ć. Đ. i A.
Iako je bio potpuno nepokretan vratili su ga u logor Tulek sa još dvojicom ranjenika. U posebnoj prostoriji logora je bio 10 dana a zatim su ga vratili među ostale logoraše. Tu je ostao sve do razmene koja je bila 19. avgusta.
Pre ranjavanja, Srbe iz ovog logora su izvodili na prvu borbenu liniju i isturali ih prema srpskim položajima kao živi štit. Kada bi ih doveli do blizu borbene linije, hrvatski vojnici bi pozivali srpske vojnike i govorili, psujući im majku četničku: "Pucajte sad!"
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Ključević Stojko, zapovednik logora Tulek.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, kao i svedoka pod brojem koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94-23, 438/94-24 i brojem 438/94-9.
IV-156
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Logor u selu Polje kod Dervente, druga polovina juna 1992. godine.
KRATAK OPIS: Ovaj logor je bio ograđen bodljikavom žicom, a postojale su i stražarske kule i psi koji su služili za čuvanje logora.
Zatvorene Srbe su prisiljavali da satima stoje uz zid sa podignutim rukama iza vrata. Po ceo dan su ih terali da pevaju razne ustaške pesme. Često su zatvornike tukli.
Pored toga, zagrevali su gvozdene mašice kojima su zatrvarenim Srbima pravili opekotine po raznim delovima tela. Užarenim mašicama su ih hvatali za nos, a pekli su ih i po leđima.
Saslušanog svedoka, koji je po zanimanju lekar i njegovog kolegu S. jedan vojnik je naterao da jedu travu, tako što im je doneo svežanj trave koji su oni morali da pojedu a onda im je naredio da puzeći odu u logorsku prostoriju u kojoj su boravili.
Svedok je koristio naočari koje mu je upravnik logora naredio da polupa, što je morao učiniti, pa potom komade stakla da pokupi i stavi u svoj džep.
Terali su ih i da ljube čizme hrvatskim vojnicima, kao i sliku Ante Pavelića.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. NN zapovednik logora koji je bio iz Šibenika.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94-18.
IV-157
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Logor Rabić kod Dervente, druga polovina maja - jun 1992. godine.
KRATAK OPIS: Po dolasku u logor, dali su im da obuku unforme bivše JNA, pa su doveli fotografe koji su ih tako slikali kao četnike, iako se radilo o zatvorenim civilima iz Dervente.
Svedok Šaran je u grupi od 30 Srba prebačen u jednu od prostorija ovog logora u kojoj je bio betonski pod, a na tom betonu je bilo vode. Morali su ležati na mokrom betonu i u istoj prostoriji na drugom kraju su obavljali fiziološke potrebe, pošto im nije bilo dozvoljeno da koriste klozet van te prostorije.
Često su u ovaj logor dolazili vojnici HVO i "zelenih beretki" pa su tukli zatvorene Srbe nogama, kundacima od vatrenog oružja, palicama i drugim sredstvima.
U par slučajeva, svedoku Šaranu su kao lekaru stražari donosili nešto zavojnog materijala sa zahtevom da ukaže pomoć povređenim Srbima, što je on i činio. Tako je previjao povrede na glavi M. iz Dervente, T. koji je imao prelome ruke, kao i drugima koji su imali opekotine po telu.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Hamzić Nihad, zvani "Fric", zapovednik logora,
2. Ćamil.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, kao i svedoka pod brojem koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94-18, 438/94-25 i 438/94-27.
IV-158
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Slavonski Brod, zatvor u Vojnoj policiji, kraj maja - početak juna 1992. godine.
KRATAK OPIS: Iz zatvora u Derventi, na području bivše Bosne i Hercegovine, svedok je prebačen preko Save na područje Hrvatske u Slavonski Brod u zatvor u kome je proveo 8 dana.
Po dolasku u ovaj zatvor, 10-12 policajaca ga je tuklo po svim delovima tela palicama, nogama i pesnicama, a posle toga je podvrgnut ispitivanju. Tražili su od njega da im objasni gde se nalazi Centar veze, što njemu nije bilo poznato, pa pošto o tome nije mogao da im pruži podatke, izveli su ga iz vojnog zatvora u nenaseljeno mesto van grada na obali Save i tada mu, vezanom naredili da klekne, a potom su mu naslanjajući pištolj na glavu ispaljivali metke, govoreći da ga više ništa neće pitati već da će ga ubiti.
Naslanjali su mu pištolj na slepoočnicu, zahtevajući ponovo da nešto prizna, da bi ga vratili ponovo u isti zatvor u kome je proveo još 8 dana i u kome je svakodnevno bio mučen i maltretiran na sličan način.
Tukli su ga do besvesti, pretili klanjem, da bi ga nakon toga ponovo vratili na područje Bosne i Hercegovine u Derventu, vezanog u prtljažniku od putničkog automobila marke "Golf".
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
Oragni vlasti u Slavonskom Brodu.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94-10.
IV-159
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Logor Rabić kod Dervente, sredina maja - sredina jula 1992. godine.
KRATAK OPIS: Odmah po smeštaju u ovaj logor u kome je bilo oko 130 zatvorenih Srba, hrvatski vojnici su počeli da ih tuku. To su činili nogama, rukama, kundacima od oružja i drugim sredstvima.
Boli su ih noževima, pa su svedoku to činili u nadlakticu leve ruke i po licu.
Svedoka su samo jednom izveli na saslušanje i tom prilikom ga pitali gde je sakrio oružje i tražili od njega da im u zalogu dovede suprugu i dete da bi on otišao kući i doneo 50.000 DEM, tvrdeći da će ga tada pustiti kući.
Svedok nije pristao na takav zahtev, pa su nastavili da ga svakodnevno tuku i prebijaju.
U logoru je ostao dva meseca, a za to vreme je ležao na betonu bez ikakve prostirke.
Za hranu su dobijali svaki treći-četvrti dan po jedan hleb koji je deljen na 30 ljudi i po nešto kuvane hrane od čega je svako dobijao po jednu ili dve kašike.
Svedoku su nekoliko puta naređivali da klekne i pod grlo mu stavljali nož da bi ga navodno zaklali.
Jednom prilikom mu je hrvatski vojnik naredio da klekne i dao mu pištolj u ruke zahtevajući od njega da se ubije. Svedok je stvarno prislonio cev od pištolja na slepoočnicu i pritisnuo obarač. Međutim pištolj je samo škljocnuo jer u njemu nije bilo metaka.
Jedne noći su njega i još jednog zatvornika izveli iz zatvora, pokrili nekim ćebetom i odveli ih u neku zgradu gde su ih hrvatski vojnici tukli do besvesti i tražili da priznaju da su četnici.
Potom su im dali papir i olovku i zahtevali da napišu da su četnici, ali oni su odbili, pa su ih posle toga bacili na pod, gazili i tukli nogama i rukama.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Hamzić Nihad, zvani "Fric",
2. Juhanović Hangijad, zvani "Talijan",
3. Jusufbegović Zijad, zvani "Zijo".
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94-3, kao i lekarska dokumentacija (D-3).
IV-160
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Logor Kerestinec kod Zagreba, kraj januara - mart 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedok je kao ratni zarobljenik bivše JNA doveden u ovaj logor gde su odmah po dolasku počeli da ga tuku i maltretiraju.
Posebno je bio mučen u "crnoj sobi", čiji su zidovi bili ofarbani u crno, a na sredini se nalazila stolica i sto na kome je bio aparat sa izvorom elektične struje.
Na zidu se nalazila i jedna učvršćena šipka.
Svedok je jednom prilikom bio vezan i 12 sati je neprekidno visio vezan rukama za šipku tako da nogama nije dodirivao pod, a za to vreme stražari su ga tukli bejzbol palicama i mokrim peškirima vezanim u čvor. Pri tome je često gubio svest, a kada bi ga osvestili, stavljali bi ga na izvor električne struje. Posle elektro-šokova, takođe je gubio svest.
Terali su ga i da stoji raširenih nogu da bi ga tom prilikom šutirali u testise.
Ovde je svedok doživljavao svakodnevna mučenja i iživljavanja.
Posebno su bili mučeni srpski dobrovoljci i svedok je bio prisutan kada su im sekli prste na rukama i terali ih da ih jedu.
Dovodili su i žene - Srpkinje koje su silovali. Ta silovanja su bila svakodnevna. Jednoj ženi su tom prilikom isekli bradavice na dojkama i naterali je da ih pojede.
Jednom prilikom su doveli neku ženu srpske nacionalnosti i terali svedoka da sa njom ima polni odnos.
Drugom prilikom su svedoka odveli sa grupom zarobljenih srpskih dobrovoljaca, rezervista i poređali ih uz zid, da bi ispred njih doveli žene - Srpkinje, koje su naterali da se skinu gole, pa su muškarcima naredili da, stojeći, kolektivno onanišu, s tim što su im zapretili da će dvojica koja poslednja od njih svrše biti odvedena u "crnu sobu" na mučenje.
Priređivali su i "igre bez granica" koje su se sastojale, na primer, u tome što bi zatvoreniku naredili da iznad glave drži kutlaču sa vrelom vodom, pa bi ga terali da tako trči dok mu se voda prosipala po glavi.
Zbog ovakvih mučenja, svedok ima teške posledice i proglašen je za 80-to procentnog invalida.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Zapovednik logora Klarić,
2. Živec Željko,
3. Viktor, stražar
4. Željko, stražar
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 622/94.
IV-161
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Derventa, kraj aprila 1992. godine.
KRATAK OPIS: Po zauzimanju naselja Čardak u Derventi, stanovnici srpske nacionalnosti su hapšeni i dovođeni u logor u bivšem Domu JNA, gde su pored tuča bili izloženi i različitim ponižavanjima.
Tako su saslušanom svedoku stavili čvor od konopca u usta i naredili da ga stisne, a potom ga je hrvatski vojnik vodio četvoronoške kao psa kroz prostorije, dok su dvojica jahala na njegovim leđima. Tako je morao da se kreće kroz prostoriju na čijem je podu bilo izlomljeno staklo.
U sali u kojoj je po podu bilo posuto lomljeno staklo, zatvorenici su morali da puze goli i da po njemu hodaju bosi. Zbog toga su bili isečeni.
Pored toga, zatvorenicima su sipali so u usta i stavljali je na rane, što je izazivalo strahovite bolove i žeđ, pošto im nisu davali da piju vodu.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Kovačević Azra,
2. Topić Zoran,
3. Gegalo Jure,
4. Čavarušić Drago,
5. Bešlić Branislav, zvani "Krnja".
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedok, koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojevima 438/94-6, 438/94-4 i 584/94-18.
IV-162
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Derventa, logor u bivšem Domu JNA, kraj maja - jun 1992. godine.
KRATAK OPIS: Po dovođenju u Dom JNA, svedoku su naredili da ispruži ruke, pa su ga u Čavalići i Vrabat udarali po dlanovima sve dok je mogao da drži ruke u horizontalnom položaju. Posle je došao Čoluka pa ga je i on udarao po rukama koje više nije mogao da drži u horizontalnom položaju pa su mu naredili da stavi ruke na sto tako da dlanovi budu okrenuti prema stolu. Tada su nastavili da ga udaraju palicom po rukama.
Tom prilikom su mu polomili prst na levoj ruci i zglob na desnoj ruci.
Potom su mu naredili da se izuje i da se skine go do pojasa, pa su ga udarali palicom po glavi. Zatim su mu naredili da legne potrbuške na pod pa su ga udarali nogama i rukama i palicama po svim delovima tela. Posebno su ga udarali po tabanima. Takođe su mu skakali po grudnom košu i posebno udarali u predelu bubrega.
Pored toga su mu gasili i cigarete po telu.
Ta tuča je trajala neprekidno oko pet sati. Za to vreme svedok je više puta gubio svest.
Da bi ga osvestili, polivali su ga vodom.
Pošto nije mogao da hoda, Ivanković, koji je bio ključar, vukao ga je za kosu niz stepenice u podrumske prostorije gde je bio zatvoren u prostoriji bez prozora.
Sutradan kada je došao lekar i video kako svedok izgleda, rekao je:"Ljudi, ovaj čovek će da umre. Vodite ga u centar radi ukazivanja lekarske pomoći", a stražar je na to uzvratio:" Ovo je Srbin i za njega nema lekara".
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Pudić Željko, šef policije u Derventi,
2. Čoluka Marko iz Modraca kod Dervente,
3. Čavalić Saja,
4. Čavalić Esad,
5. Ivanković Zoran, zvani "Mačak",
6. Kovačević Azra,
7. Vrbat Željko.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94-7.
IV-163
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Derventa, logor u bivšem Domu JNA, krajem aprila 1992. godine.
KRATAK OPIS: Policijska komanda HVO i zatvor su bili smešteni u prostorijama Doma JNA. Od svedoka, koji je bio priveden, tražili su da preda oružje i radio stanicu koje on nije imao, pa su mu naredili da se skine go do pojasa, posle čega su počeli da ga tuku po raznim delovima tela. Najveći broj udaraca zadobio je u predelu glave, usled čega su mu polomljene nosne kosti i gornja vilica i izbijen zub u gornjoj vilici.
Terali su ga da pije benzin, a zatim su mu polili ruke benzinom i zapalili. Od toga ima ožiljke na desnoj šaci.
Svedok je izgubio svest i došao je svesti u bolnici u Derventi gde je zadržan do 16. juna. Tamo mu je davana infuzija.
Svedok je po zanimanju novinar i pretpostavlja da je u bolnicu dospeo intervencijom nekoga od svojih prijatelja.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Kovačević Azra,
2. Antunović Hrvoje, zvani "Mornar",
3. Čoluka Marko, rukovodilac u policiji u Derventi,
4. Pudić Željko, šef policije, od oca Jure.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94-9.
IV-164
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Dubrovnik, sredinom septembra 1992. godine.
KRATAK OPIS: Saslušani svedok je 12. septembra bio zarobljen kao pripadnik Hercegovačkog korpusa Vojske Republike Srpske od strane pripadnika Hrvatske vojske ZNG. Posle zarobljavanja, 12. septembra, odveli su ga u Dubrovnik u zatvor u podrumu hotela "Ekscelzior", gde se nalazila komanda ZNG, gde su ga tukli.
Posle sedmodnevnog saslušanja poveli su ga za Split kamionom.
Usput, kada ga je poveo iz Dubrovnika, Mato mu je lisicama, vezao ruke na leđa i naredio mu da sedne na pod kamiona i da raširi noge, pa ga je više puta udario između nogu u predelu testisa i nakon toga mu stao nogama na testise govoreći da želi da on "ostane bez jaja da više ne bi mogao imati odnose sa ženama". Svedok je osećao strahovit bol, više puta je gubio svest i ne zna šta mu se sve događalo. Svesti je došao tek u bolnici u Splitu.
Tako je ovaj svedok ostao bez desnog testisa.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Mato N., do izbijanja rata vozač kamiona, koji je živeo u Grudi kod Dubrovnika, star oko 28-30 godina, visok oko 180 cm.
DOKAZ: Medicinska dokumentacija i zapisnik o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 502/94, kao i mišljenje komisije veštaka (prof. dr D. Dunjić, specijalista za sudsku medicinu, doc. dr B. Aleksandrić, specijalista za sudsku medicinu i prim. dr J. Purić-Pejaković, specijalista za neuropsihijatriju):
1. Može se zaključiti da je do povrede testisa došlo direktnim delovanjem tupine jako zamahnutog mehaničkog oruđa (gaženjem cokulama, šutiranjem nogom i dr.). Teška povreda testisa, zbog koje se potom vrši njegovo operativno uklanjanje ("semikastracija"), u vreme zadobijanja izaziva izuzetno jak bol koji može dovesti do neurogenog šoka i gubitka svesti. Zbog toga se ovako teška povreda testisa kvalifikuje kao teška i po život opasna telesna povreda.
2. Ustanovljeni ožiljci na potkolenicama (opisani pod tačkama 3 nalaza), nastali su na mestu zadobijenih povreda, a na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih podataka, moguće je da su nastali na mestu razderina, nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju gaženje i šutiranje čizmom, udaranje kundakom, palicom i dr.).
3. Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na III, IV, V, VI i VII rebru sa desne strane u istoj liniji, nastali su na mestu preloma ovih rebara, bez dislokacije. Ovi prelomi naneseni su najmanje jednokartnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa široke površine (u koje spadaju noga, udarac čizmom, kundakom i sl.) i ovi prelomi, sami za sebe procenjeno, predstavljali su u vreme nanošenja tešku telesnu povredu.
4. Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na V i VI rebru sa desne strane u istoj liniji, nastali su na mestu preloma ovih rebara, bez dislokacije. Ovi prelomi naneseni su najmanje jednokartnim aktivnim delojstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, koleno, noga, udarac čizmom, kundakom i sl.) i ovi prelomi, sami za sebe procenjeno, predstavljali su u vreme nanošenja laku telesnu povredu.
5. Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na VI i VII rebru sa leve strane u istoj liniji, nastali su na mestu preloma ovih rebara, sa znatnom dislokacijom. Ovi prelomi naneseni su najmanje jednokartnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, koleno, noga, udarac čizmom, kundakom i sl.) i ovi prelomi, sami za sebe procenjeno, predstavljali su u vreme nanošenja tešku telesnu povredu.
6. Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu, razvio se posttraumatski stresni poremećaj sa anksiozno depresivnim reagovanjem i suicidalnim razmišljanjima. Komisija lekara je dala predlog da se obavezno javi na psihijatrijsko lečenje u nadležnu ustanovu (T-22).
IV-165
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Gradačac, logor u Srednjoškolskom centru, kraj oktobra 1992 - jul 1993. godine.
KRATAK OPIS: Svedok je krajem oktobra 1992 godine zarobljen kao pripadnik Vojske Republike Srpske, pa je priveden u Gradačac u logor Srednjoškolskog centra.
Ovde je bio podvrgnut ispitivanju i tuči, pa mu je Huskić palio upaljačem bradu, nožem mu zasecao vrat i venu na podlaktici desne ruke, pa kad mu je potekla krv on je tu krv lizao.
Huskić ga je naterao da dubi na glavi, pa ga tada tukao po peti desne noge sve dok mu ista od udaraca nije utrnula. Posle toga mu je upaljačem palio petu.
Svedok je u ovom logoru proveo 8 dana, ali nije smeo da uzima hranu jer su ih posle toga, prilikom odlaska u klozet, čekali policajci i udarali svakog ko bi se usudio da ode u klozet.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Huskić Roka, od oca Huseina iz Gradačca,
2. Imširević Isak,
3. Anton Ciga, zvani "Ciganin".
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 339/94-19 i lekarska dokumentacija.
IV-166
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
Sarajevo, logor u podrumu kafića "Borsalino" u Ulici Alipašino naselje br. 2, kraj juna - početak jula 1992. godine.
U podrumu ovog kafića bilo je zatvoreno, pored muškaraca, i izvestan broj žena - Srpkinja, među kojima je bilo kako mlađih tako i starijih žena.
Prilikom saslušanja svedoka, Glavoguz je dvema mlađim ženama naredio pa su morale da mu sisaju ud.
Druge žene, posebno mlade, izvodili su u noćnim časovima i kada su se vraćale govorile su da su bile silovane i plakale su.
Posebno su često izvodili devojku koja je imala oko 16-17 godina i čije ime svedok navodi, a čiji su roditelji takođe bili u tom zatvoru.
Nju su izvodili skoro svake noći i kad bi se vraćala, uvek je plakala i govorila da ju je silovao veći broj policajaca Juke Prazine.
Svake noći su dolazile grupe Prazininih policajaca i tukli sva lica koja su se nalazila u ovom zatvoru.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Glavoguz Senad i drugi pripadnici jedinice Juke Prazine.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 339/94-15.
IV-167
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Sarajevo, kraj juna - početak jula 1992. godine.
KRATAK OPIS: Stan svedoka, koji se nalazi u Ul. Bratstva i jedinstva u Sarajevu, pretresen je 5-6 puta, kao i stanovi drugih Srba u toj zgradi, dok stanovi Hrvata i muslimana nisu bili pretresani. Muslimanska policija je 21. jula uhapsila svedoka i njegovog sina starog 27 godina, pa su ih odveli u prostorije SUP-a Novo Sarajevo, gde ih je saslušao sin Zdenka Skoka. Teretili su ga da je navodio srpsku artiljeriju da granatira Sarajevo. Nazivali su ga četnikom i psovali mu majku četničku, što je trajalo dva-tri sata, pri čemu su ga i tukli.
Posle saslušanja su ih odveli u štab Juke Prazine u Ul. Hasana Brkića, pa kada je stražar Prazinu pitao šta da radi sa svedokom i njegovim sinom, ovaj mu je rekao: "Vodite ih na streljanje". Međutim, odveli su ih u zatvor Prazine koji se nalazi u kafiću "Barselino" u Ul. Alipašino naselje br. 2.
Uveli su ih u prostoriju u kojoj su se nalazila trojica ljudi koji su odmah počeli da ih udaraju palicama, pa je svedok pao na pod, a iz susedne prostorije je čuo jauke svoga sina koga su takođe tukli. Ta tuča je trajala oko dva sata, pa su svedoku dali papir i tražili da napiše da je navodio srpsku artiljeriju da bombarduju Sarajevo. Pošto je svedok bio toliko isprebijan da nije mogao da piše, jedan od prisutnih policajaca je nešto pisao.
Posle toga je svedok sa sinom smešten u jednu prostoriju u podrumu u kojoj je bilo pedesetak ljudi koji su svi bili isprebijani.
Svakodnevno su ih izvodili i tukli, pa su mu tako polomili tri rebra i naneli i druge povrede.
Posle deset dana, Prazina je naredio svima iz podruma da izađu, pa ih je postrojio ispred zgrade. Tada se obratio svedoku rečima:" Šta ću sa tobom i tvojim sinom? Hoćete li sa Srbima u brda, ili ćete da vas pustim kući?" Svedok je molio da ih pusti kući, što je Prazina i učinio.
Po dolasku kući, prijatelji Hrvati su ga obavestili da mu se ponovo sprema zlo i da beži, pa je on iskoristio priliku da pobegne iz Sarajeva i sada živi kao izbeglica na teritoriji Srpske Republike.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
2. Glavoguz Senad, pripadnik Prazinine jedinice.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 339/94-15.
IV-168
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Slavonski Brod, logor u kafani Dušana Bardaka, jula 1992. godine.
KRATAK OPIS: Dok se nalazio u logoru na gradskom stadionu u Brodu, na području bivše Bosne i Hercegovine, Tomić Pero je prevezao svedoka na teritoriju Hrvatske, u Slavonski Brod u kuću Srbina Dušana Bardaka, koji je tu kuću napustio, i u kojoj je Tomić držao logor u podrumu u kome je bilo oko 50-60 zatvorenih Srba.
Po privođenju uveli su ga u "prostoriju za mučenje", gde su ga pored Tomića, čekali Cindrić i bokser zvani "Lojna".
Sva trojica su počela da ga udaraju nogama i rukama po svim delovima tela sve dok nije pao, a kada je pao počeli su da ga gaze i tom prilikom je svedok zadobio prelom rebara i grudne kosti, kao i vilice.
Posebno su ga udarali po prstima ruku, a kada bi izgubio svest polivali bi ga vodom, pa ponovo nastavljali da ga tuku. To je trajalo celu noć, a sutradan izjutra ponovo su ga vratili u Brod.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Tomić Pero, iz Broda,
2. Cindrić,
3. "Lojna", bokser.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 584/94-26.
IV-169
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Zagreb, logor Kerestinec, sredinom avgusta 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedok je bio uhapšen na svom radnom mestu u Zagrebu i kada je bio doveden u Kerestinec, svoju civilnu odeću morao je da zameni uniformom bivše JNA, na čijim je leđima bila oznaka "RZ" - ratni zarobljenik.
Tu je svedok bio zajedno sa još 51 zatvorenikom smešten u sobi veličine 10 dž 5 m.
U podne su ih postrojavali i terali da satima stoje mirno na suncu i velikoj vrućini, pa su tom prilikom mnogi padali u nesvest.
Jednog dana su doveli televizijsku ekipu i od svedoka su tražili da dâ izjavu da imaju udoban smeštaj, pa kako svedok nije hteo da dâ bilo kakvu izjavu, to se zapovedniku logora nije svidelo, pa ga je iste večeri stražar izveo, navodno, da bi ga lekar pregledao, jer su ga tog dana tukli za vreme ručka.
U hodniku su ga vezali lisicama, stavili mu povez preko očiju, posle čega su ga tukli, pa su ga nakon toga odvezli džipom na neku travnatu površinu gde su inscenirali streljanje, pa su se stražari međusobno dogovarali da li da ga ubiju s leđa ili spreda. Potom su repetirali puške i čuo je pucanj. Zatim su razgovarali o tome da li da ga bace u Savu.
Sve vreme do logora su ga ponovo tukli i po povratku su ga zatvorili u neku drugu sobu, a narednog jutra nije mogao da ustane od bolova.
Sutradan je dolazila ekipa Međunarodnog Crvenog krsta, pa da ga ne bi videli, odveli su ga u neki hangar. Vratili su ga tek posle prolaska ekipe Crvenog krsta, a iz logora je za to vreme bila odsutna i jedna veća grupa zatvorenih Srba, koje su odveli na prinudan rad u Karlovac.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Kljaić Josip, upravnik logora,
2. Matanović Mato, komandir u logoru.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 570/94.
IV-170
KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima
MESTO I VREME: Logor u Čelebićima, u bivšem skladištu JNA kod Konjica, 28. maj-11. decembar 1992. godine.
KRATAK OPIS: Prilikom napada muslimansko-hrvatskih oružanih snaga na srpsko selo Bradinu, svedok je sa još 11 meštana pokušao da se izvuče iz obruča prema planini Bjelašnici, ali su upali u zasedu ovih snaga i zatvoreni su 28. maja 1992. godine. Od tog momenta pa do odvođenja u logor u Čelebićima i sve vreme boravka u ovom logoru - do 11. decembra 1992. godine, svedok je zajedno sa ostalim zatvorenicima bio podvrgnut strahovitim mučenjima, batinjanjima, maltretiranjima, izgladnjavanjem i ponižavanjima, koja jedan broj zarobljenika nije preživeo.
Prilikom hapšenja pripadnici oružanih muslimansko-hrvatskih formacija su im opljačkali sve dragocenosti koje su imali sa sobom, a zatim ih sve vreme, do dovođenja u logor, besomučno tukli palicama, kundacima, rukama, nogama, fingirali odvođenje na streljanje, itd. Svedoku su prilikom batinjanja slomili nosnu kost i dva rebra na levoj strani, a bio je očevidac kada su Đ. boli nožem po vratu, tako da je jedva preživeo.
Po dovođenju u logor Čelebići, prvo su ih pustili kroz špalir stražara koji su ih tukli gvozdenim šipkama i cevima, palicama, motkama i drugim predmetima, a zatim ih ubacili u limeni hangar broj 6. U logoru su stražari nastavili da ih svakodnevno tuku, nanoseći im teške telesne povrede, pale delove tela vatrom, prisiljavaju logoraše na protivprirodni blud, vrše ubistva oružjem i batinama, stavljaju usijani nož u usta i uši i slično.
Uslovi života u logoru (smeštaj, hrana, higijena i drugo) bili su ispod svakog minimuma ljudskog dostojanstva.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Mucić Zdravko, zvani "Pavao", Hrvat, oženjen muslimankom, upravnik logora, pre rata radio u preduzeću "Igman" u Konjicu,
2. Delić Hazim, star oko 35 godina, automehaničar iz Konjica, komandir logora za hangare "6" i "9", po mišljenju svedoka, najodgovorniji je za sva ubistva u logoru,
3. Landža Omer, zvani "Zenga", stražar,
4. Čamdžić Zajko, rodom iz Posavine, stražar,
5. Macić Esad, zvani "Makaron", iz Konjica, stražar,
6. Lapo Esad, iz Čelebića, star oko 50 godina, stražar,
7. Nermin, nepoznato prezime, zvani "Crni", iz Modriče, stražar,
8. Kemal, nepoznato prezime, iz Konjica, stražar,
9. Padalović, nepoznato ime, iz Butrović polja kod Konjica, stražar,
10. Džajić, nepoznato ime, iz Spiljana kod Konjica, musliman, stražar, pre rata radio kao vozač u Vodoprivrednom preduzeću u Konjicu,
11. Salko, nepoznato prezime, iz Konjica, stražar,
12. Prevljak, nepoznato ime, zvani "Kravar", stražar, najviše se isticao u batinjanju,
13. Ćosić, nepoznato ime, musliman, rodom iz sela Idbra kod Konjica, stražar,
14. Pajazit, prezime nepoznato, Šiptar, pre rata radio u Pošti u Konjicu, stražar,
15. Bajro, nepoznato prezime, musliman, pre rata radio kao vozač u Autosaobraćajnom preduzeću u Hadžićima, učestvovao u batinjanju svedoka i ostalih uhapšenika u hotelu "Mrazište" na Igmanu na putu do logora u Čelebićima.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka od 01. jula 1994. godine, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 283/94-5.
V-046
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje i nehumano postupanje sa ranjenicima i bolesnicima
MESTO I VREME: Srebrenica, zatvor između opštine i suda, januar - februar 1993. godine.
KRATAK OPIS: Prilikom napada muslimana na Srbe u selu Kušići svedokinja, koja je u to vreme pohađala II razred srednje škole, bila je na školskom raspustu, hranila je sa majkom stoku, kada je ranjena u levi kuk. Posle toga su nju i njenu majku zarobili, muslimani i poveli ih. Ali kako ona nije mogla da hoda zbog rane majka ju je nosila dva kilometra, da bi je potom natovarili na volovska kola kojima je prevezena u Srebrenicu i smeštena u zatvor koji se nalazi između opštine i suda.
U ovom zatvoru je boravila od 16. januara do 6. februara 1993. godine. Ležala je na nosilima i uopšte nije mogla da hoda. Za to vreme samo jednom su joj previli nogu i dali nekoliko nekih tableta.
Nije vođena u bolnicu koja postoji i koja je u to vreme radila u Srebrenici.
Hranu je dobijala samo jedanput dnevno kao i ostali zatvorenici: po parče hleba i čorbu od pasulja. Vodu su im davali u minimalnim količinama, zavisno od volje stražara.
Nije im bilo omogućeno da se umivaju, niti da se kupaju.
U susednoj ćeliji su bili zatvoreni muškarci i često su se čule psovke stražara i kuknjava i jauci zatvorenika koje su tukli.
Zbog posledica ranjavanja i neblagovremenog pružanja lekarske pomoći, nakon razmene, četiri meseca je provela u bolnici a noga joj je ostala kraća 5 cm.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Turusović Zulko, komandir zatvora u Srebrenici.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedokinje od 30. avgusta 1994. godine, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 378/94-5.
V-047
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje i nehumano postupanje sa ranjenicima i bolesnicima
MESTO I VREME: Bihać, 8. februar - 26. april 1994. godine.
KRATAK OPIS: Saslušani svedok, koji je bio pripadnik Vojske Republike Srpske, bio je 8. februara na položaju u Grabežu teško ranjen, nakon čega je bio zarobljen od strane muslimanske vojske. Pošto nije mogao da hoda, poneli su ga na nosilima, pa kada su naišli na Prvu bosansku brigadu kojom je komandovao Amir Abdić, svedoka su nogom udarili po glavi, nakon čega je bio previjen u selu Spahići, a potom odveden kod Asima Dudakovića koji mu se predstavio kao komandant korpusa i naredio da ga odvedu u Bihać.
Svedok je odveden u neku kasarnu u Bihaću gde su ga ispitivali, a potom su ga prebacili u bihaćki zatvor gde je ostao do razmene 26. aprila.
U ovom zatvoru su svedoka maltretirali, često tukli i pretili mu ubistvom.
Upravnik mu je naredio da napiše oproštajno pismo, saopštavajući mu da će narednog dana biti ubijen.
Posebno je bio maltretiran 7. marta, kada je u večernjim časovima u ćeliju ušao upravnik zatvora Fikret, koji je bio pijan, i koji je svedoka tukao i pretio mu ubistvom, da bi nakon toga rekao da ide da donese pištolj da ga ubije, ali je umesto toga doveo dvojicu policajaca koji su ga pretukli palicama.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Fikret, upravnik zatvora u Bihaću,
2. Lipovača Kemal,
3. Kokić Kemal,
4. "Crni".
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 339/94-27.
V-048
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje i nehumano postupanje sa ranjenicima i bolesnicima
MESTO I VREME: Bradina, kod Konjica, 26. maj 1992. godine
KRATAK OPIS: Kada su muslimani i Hrvati 26. maja 1992. godine zauzeli Bradinu, svedokinju su zajedno sa ranjenim mužem izveli iz podruma. Iz podruma su izveli i drige.
Čim su ih izveli, počeli su da ih vređaju i psuju, muškarce da tuku, pa čak i ranjenike. Ranjenike su tukli pred njima i onda jednog po jednog odvodili i ubijali. Tako su ubijeni svedokinjin muž
1. Kuljanin Nedeljko, od oca Vase,
2. Žuža Branko,
3. Kuljanin Goran,
4. Žuža Jovo,
5. Žuža Todor,
6. Mrkajić Mirko i
7. Đorđić Marko.
Svedokinja navodi da je 28. maja, kada je našla telo muža Kuljanin Nedeljka videla na njemu pored rane na levoj nozi, da je u desna noga od kolena do kuka bila povređena tako da su koža i mišići bili raskidani, kosti glave su mu bile polomljene i to najverovatnije tako što je udaren po sredini glave nekim teškim predmetom, tako da su se kosti lobanje razdvojile, da se video mozak, a na levoj strani grudi, kao i na levoj strani leđa, bila je rupa od metka.
Svedokinja je videla da muslimani buldožerima kopaju veliku rupu, a da pored rupe leže mrtvi na gomili, pa kako nije htela da joj muža tako sahrane, izmolila je pa ga je sahranila u dvorištu, a grob nije smela da obeleži krstom zbog muslimana.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Stanić Ilija, komandat muslimansko-hrvatske jedinice iz Butorović polja,
2. NN pripadnici muslimansko-hrvatske jedinice iz Butorović polja,
3. Pirija Rasim, komandir policije u Bradini.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom, Komitet 412/94-21.
NAPOMENA: Dopuna prijave I-034.
V-049
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje i nehumano postupanje sa ranjenicima i bolesnicima
MESTO I VREME: Derventa, aprila 1992. godine.
KRATAK OPIS: Grabovac Mladen, rođen 1938. godine, nalazio se na lečenju na Hirurškom odeljenju bolnice u Derventi, odakle je izveden i zaklan.
Njegov leš je pronađen na muslimanskom groblju u Derventi.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Pripadnici hrvatske vojske
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 584/94-29.
V-050
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje i nehumano postupanje sa ranjenicima i bolesnicima
MESTO I VREME: Brod (Bosanski Brod), logor u magacinu robne kuće "Beograd" u Tuleku, jun - jul 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedok je posle hapšenja od strane hrvatskih vojnika pokušao da pobegne, pa su tada pucali na njega i ranili ga u potkolenicu desne noge, posle čega je odvezen u bolnicu u Derventi, gde je posle kraćeg zadržavanja prebačen sa nogom u gipsu u logor u naselju Tulek.
Pošto je bio potpuno nepokretan, ležao na paletama kada je došao Lepan koji ga je poznavao od ranije, pa mu je oduzeo štake koje je koristio i nekoliko puta ga udario, a potom otišao odnoseći mu štake.
Za vreme dvomesečnog boravka u ovom logoru, svedoka su svakodnevno tukli, usled čega je i gubio svest. Prilikom tuče povredili su mu desno oko, pa je izgubio vid na ovo oko.
Posle razmene u bolnici u Doboju, skinut mu je gips i izvršena nova operacija noge.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Lepan Ivo, u to vreme novinar Radio-Broda.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 584/94-11.
V-051
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje i nehumano postupanje sa ranjenicima i bolesnicima
MESTO I VREME: Orašje, logor u Srednjoškolsko centru, oktobar 1992 - jun 1993. godine.
KRATAK OPIS: Zatvoreni Srbi u ovom logoru odvođeni su na kopanje rovova u okolini Orašja. Za vreme kopanja rovova 3. decembra, svedok je ranjen u levu nogu i, posle ukazane lekarske pomoći vraćen u logor. Posle toga je dobio žuticu i lečili su ga u bolnici u Vinkovcima, da bi ga posle lečenja vratili ponovo u logor.
U ovom logoru je zapovednik Vicentić vrlo često upadao u prostorije gde su bili smešteni logoraši i nemilosrdno ih tukao. To su činili nogama, rukama i palicama u toku dana, a mnogo češće u noćnim časovima.
I svedok je bio tučen iako se nije bio oporavio od ranjavanja.
Zatvorenim Srbima su neprekidno pretili da će ih poubijati. Najgore je bilo ako bi neko pokušao da pobegne, onda bi tukli sve logoraše bez obzira na to što nemaju veze sa pokušajem bekstva.
Hrana u logoru je bila izuzetno loša i sastojala se od jednog obroka, s tim što su dobijali po jedno malo parče hleba i po nekoliko kašika kuvane hrane. Pre prijema te hrane, hrvatski policajci su terali logoraše da se mećusobno udaraju, pa bi im tek nakon toga davali hranu.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Vincentić Petar, zvani "Pera Konj", rođen 1968. godine, zapovednik Vojne policije 106. Oraške brigade HVO, pripadnik Legije stranaca.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 584/94-20.
V-052
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje i nehumano postupanje sa ranjenicima i bolesnicima
MESTO I VREME: Jajce, 28 - 29. oktobar 1992. godine.
KRATAK OPIS: Đukić Đura, rođen 1904. godine, od oca Jove, nalazio se sâ m u svom stanu u Jajcu u Ul. Berte Kučere br. 9, pošto je bio star i bolestan. Hrvatsko- muslimanske snage su oko 05.00 časova povlačile iz Jajca prilikom oslobođenja grada.
Hasići, znajući da je Đukić sâ m u stanu, pošto su kao susedi bili dobro upoznati sa situacijom u njegovoj porodici, ušli su u stan i pod kauč na kome je ležao Đukić bacili bombu. Došlo je do eksplozije od koje je Đukić teško povređen, a došlo je i do oštećenja stana.
Đukićev unuk je zatekao svog dedu bez svesti u stanu, pa ga je odmah prebacio u Medicinski centar u Banja Luci, gde mu je amputiran deo desnog stopala.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Hasić Miralem, rođen 05. 02. 1960. godine, u Jezeru, opština Jajce, od oca Hamze,
2. Hasić Haris, rođen 04. 11. 1961. godine, u Jezeru, opština Jajce, od oca Hamze.
DOKAZ: Spis Osnovnog suda u Jajcu Ki. 10/93, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 591/94-1.
V-053
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje i nehumano postupanje sa ranjenicima i bolesnicima
MESTO I VREME: Selo Rika, kod Jajca, 9. jula 1992. godine.
KRATAK OPIS: Pripadnici hrvatsko-muslimanskih vojnih formacija su 09. jula upali u selo Rika, pošto je civilno stanovništvo iz tog sela pobeglo ispred njih.
Rodić Petra, rođena 02. 09. 1913. godine, u Volari, opština Šipovo, od oca Bože, nije se mogla zbog starosti i bolesti kretati, pa je ostala sama kod svoje kuće.
Ubijena je u svojoj kući i njen leš je pronađen sa ranom na glavi od vatrenog oružja.
Stvari u stanu su bile ispreturane.
Nakon oslobođenja, njeno telo je sahranjeno na groblju u Kubrovači.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Pripadnici hrvatsko-muslimanskih vojnih formacija.
DOKAZ: Dokumentacija Osnovnog javnog tužilaštva u Jajcu Ktn. 19/94 koja se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 591/94-2.
V-054
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje i nehumano postupanje sa ranjenicima i bolesnicima
MESTO I VREME: Zenica, logor u KPD, 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedok je zarobljen 11. maja 1992. godine prilikom odbrane svoga sela na periferiji Zenice, nakon teškog ranjavanja u ruku, kada je zadobio prostrelinu leve podlaktice uz prelome obe kosti leve podlaktice, što je bilo praćeno gubitkom veće količine krvi. Zbog povreda, posle zarobljavanja, bio je prebačen u bolnicu u Zenici gde je 12. maja operisan, a nakon operacije ove povrede je bio neophodan mnogo duži bolnički tretman sa kompletnom medicinskom terapijom i bolničkom negom. Iako je lekar naložio da mu daju krvnu plazmu, osoblje bolnice to nije smelo da učini. Bio je vezan lisicama za krevet, da bi ga narednog dana, 13. maja, policija izvela iz bolnice i prebacila u KPD Zenica.
Da se radilo o ozbiljnoj povredi ruke potvrđuje i to što mu je tek nakon pet meseci bio skinut gips sa ruke, koja je i dalje oticala i imao je velike bolove.
U KPD je odmah bio smešten u samicu i u samici je proveo punih 7 meseci, sve do 8. decembra 1992. godine kada je prebačen u grupnu ćeliju.
Nakon 14 dana boravka u KPD Zenica dobio je rešenje o određivanju pritvora koji mu se računa od 24. maja, a ne od 13. maja, kada je bio doveden u KPD Zenica, ili od 11. maja kada je u bolnici bio lišen slobode jer je bio vezan lisicama za krevet i pod nadzorom stražara.
Svedok je boravio u KPD Zenica do 13. maja 1994. godine, kada je bio razmenjen i za to vreme, 210 dana je boravio u samici, iako se radilo o ranjeniku kome je bila neophodna medicinska pomoć.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Stevović Krsto, upravnik KPD Zenica,
2. Šeta Jusuf, koji je smenio Stevovića na dužnosti upravnika KPD Zenica.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 621/94 i medicinska dokumentacija sa mišljenjem sudskog veštaka prof. dr Srećka Pandurovića:
I. Kao posledica prostreline leve podlaktice, nastala je delimična oduzetost levog lakatnog živca, smanjenje grube motorne snage leve šake i hipotrofija mišića leve podlaktice. Prema tome, radi se o teškoj telesnoj povredi praćenoj trajnim posledicama.
II. Kako je 13. maja, sutradan po operaciji, prebačen u zatvor, u samicu na taj način je bio lišen obavezne medicinske pomoći. Lekari lečioci kod ovakvih povreda predviđaju poseban tretman u dužem trajanju (najmanje oko dve nedelje). Ovaj tretman podrazumeva stalnu medicinsku kontrolu, pre svega lekara specijaliste, kontrolisanje stanja zbrinutog preloma, posmatranja ponašanja ruke u pogledu cirkulacije, zauzimanje i kontrola ispravnog držanja ruke, doziranje pokreta prvo prstima, a potom šake, kontrolosanje operativne rane, kao i zbrinutih rana nastalih od prostrela, davanje posebnih lekova pre svega antibiotika, analgetika i dr, i posebno preduzimanje mera za zbrinjavanje povređenog lakatnog živca. Svega ovoga je on u zatvoru bio lišen.
V-055
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje i nehumano postupanje sa ranjenicima i bolesnicima
MESTO I VREME: Selo Rogosija, opština Vlasenica, septembar 1992. godine.
KRATAK OPIS: Muslimanska vojska je u septembru 1992. godine zauzela selo Rogosiju kod Vlasenice. Tom prilikom je muslimanski vojnik Amir Šiljković iz Prve čete Prvog Ceranskog odreda ubio neidentifikovanog ranjenog srpskog vojnika. Prvom četom komandovao je Šaban, čije je utvrđivanje ostalih postupaka u toku.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Šiljaković Amir, iz sela Gobelja, opština Vlasenica, muslimanski vojnik,
2. Šaban, komandant Prve čete Prvog Ceranskog odreda muslimanske vojske.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 440/94-31.
VI-040
KVALIFIKACIJA DELA: Uzimanje talaca i stvaranje logora
MESTO I VREME: Derventa, logor u Domu JNA, kraj aprila - prva polovina maja 1992. godine.
KRATAK OPIS: Saslušani svedok se nalazio kao lekar na svom radnom mestu u bolnici u Derventi kada su ga 29. aprila dva policajca u uniformama HOS-a uhapsila i privela u prostorije Doma JNA.
Svedok je u tom Domu zatekao 13-14 uhapšenih Srba iz naselja Čardak u Derventi. Ti ljudi su veoma loše izgledali, bili su uplašeni, a na njihovim telima su se videle povrede.
Zidovi prostorije u kojoj su se nalazili bili su isprskani krvlju. Na podu u prostoriji gde su ih smestili bilo je izlomljenog stakla.
Hrvatski vojnici su povremeno ulazili u tu prostoriju i tukli redom sve zatvornike.
Svedok je u ovom logoru ostao nedelju dana i za to vreme ga niko nije saslušavao, samo su njega i druge zatvorene Srbe povremeno tukli.
Kada bi neko od zatvorenih Srba izgubio svest, polivali bi ga vodom i potom ponovo nastavljali da ga udaraju.
Jedan od vojnika je probao da probode svedoka nožem i napravio mu je dva reza u predelu grudnog koša dužine po 10 cm. Drugi vojnik ga je gurnuo i oteo mu nož, pa su zajedno nastavili da tuku svedoka.
Svedok je u ovom logoru zadržan do 15. maja kada su ga prebacili u drugi logor.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Pudić Željko, od oca Jure, šef policije u Derventi,
2. Antunović Hrvoje, zvani "Mornar",
3. Kovačević Azra, koja se isticala u nečovečnom postupanju prema zatvorenicima.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, lekara iz Dervente, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94-18.
VI-041
KVALIFIKACIJA DELA: Uzimanje talaca i stvaranje logora
MESTO I VREME: Logor u silosu u selu Polje kod Dervente, druga polovina juna 1992. godine.
KRATAK OPIS: Odmah po dovođenju grupe u ovaj logor, u kojoj su se nalazili i saslušani svedoci, upravnik logora im je saopštio da se nalaze u najozloglašenijem ustaškom logoru i da ne smeju ništa da pitaju, već samo da izvršavaju ono što im se naredi. Saopštio im je da se svaka greška plaća životom.
Pozdravljanje je bilo sa "Gospodine ustašo".
Maltretiranja su bila ista kao i u drugim logorima u kojima je svedok pre toga boravio.
Logoraši su morali da stoje satima sa podignutim rukama iza vrata i to je trajalo 2, 3 ili 4 sata. Nekada su morali da kleknu na kolena i da oslone glavu o pod. I to je trajalo satima.
Hrvatski vojnici su često upadali u logor i do besvesti udarali koga su stigli.
Hranu su dobijali veoma retko i u malim količinama.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Ključević Stojko, zapovednik logora.
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka, koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojem 438/94-20 i 438/94-26, kao i foto-dokumentacija pod brojem 507/94-4.
VI-042
KVALIFIKACIJA DELA: Uzimanje talaca i stvaranje logora
MESTO I VREME: Novi Grad kod Šamca, 9. maj 1992. godine.
KRATAK OPIS: Srbi, stanovnici sela Donje Dubice, Trnjaka i Novog Grada, pobegli su u Novi Grad, pošto su prethodno bili izloženi svakodnevnim oružanim napadima Hrvata i muslimana koji su ih držali u okruženju. Vođeni su pregovori da se ovim srpskim stanovncima obezbedi izlaz iz Novog Grada prema Bosanskom Šamcu. Hrvati i muslimani su im 09. maja obećali prolaz prema Bosanskom Šamcu pod uslovom da Srbi predaju oružje. Srbi su prihvatili ovo obećanje i predali oružje.
Međutim, na izlazu iz Novog Grada opkolili ih muslimanska i hrvatska vojska i sprovela u osnovnu školu u Odžaku, koju su bili pretvorili u logor za Srbe. Pri tom su im oduzeli svu imovinu, pa čak i lične stvari koje su poneli sobom.
Na taj način je stvoren logor u kome je smešteno oko 600 muškaraca, žena, dece i staraca.
Sprovođenje Srba od Novog Grada do Odžaka na rastojanju od 10 km trajalo je 10 sati i usput su vršena maltretiranja. Pojedinci su bili i tučeni.
U školi u Odžaku, muškarce su zatvorili u fiskulturnu salu, a žene i decu su raspodelili u učionice.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Božić Marinko, rođen 27.04.1954. godine, rukovodilac Organa bezbednosti HVO,
2. Golubović Anto, rođen 04.10.1969. godine u Gradačcu, bio pripadnik Vojne policije HVO u Odžaku,
3. Brica Ivan, rođen 18.07.1964. godine u Posavskoj Mahali, bio pripadnik Vojne policije HVO u Novom Gradu.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 544/94.
VI-043
KVALIFIKACIJA DELA: Uzimanje talaca i stvaranje logora
MESTO I VREME: Mostar, maj - avgust 1992. godine.
KRATAK OPIS: Saslušani svedok je bio uhapšen 9. maja i sproveden u zatvor Ćelovina u Mostaru.
S obzirom da je rođen 1919. godine i u to vreme imao 73 godine, očigledno je držan radi razmene, do koje je došlo 18. avgusta 1992. godine.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Stipe, komandant jedinice ZNG koja se nalazila u zgradi Fakulteta u Mostaru,
2. Nikolić, upravnik logora Ćelovina, Hrvat,
3. Ante, zamenik upravnika zatvora Ćelovina.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 496/94.
VI-044
KVALIFIKACIJA DELA: Uzimanje talaca i stvaranje logora
MESTO I VREME: Sarajevo, logor u naselju Hrasnica, 23. april - 26. oktobra 1993. godine.
KRATAK OPIS: Svedokinja je sa porodicom živela u Sarajevu u naselju Dobrinja. Kada je počeo rat, muslimani su joj često pretresali stan, a muža su joj držali pod prismotrom, zbog čega su oni pokušali da napuste Sarajevo.
Međutim, zajedno sa mužem je uhapšena i odvedena u podrumske prostorije stambene zgrade u naselju Hrasnica koje su bile pretvorene u logor za Srbe. Tu je boravila sa još 10, uglavnom starijih žena iz Sarajeva, kao i sa oko 50 muškaraca.
Uslovi za život su bili nehumani. Žene su spavale na podu. Hrana, koju su dobijali dva puta dnevno, bila je nedovoljna i loša. Sastojala se od parčeta hleba i kuvanih makarona bez začina. Nije bilo tekuće vode za održavanje higijene, već je ista donošena u malim količinama.
Žene su saslušavali svaki dan, i po desetak puta, tražeći da kažu s kim su održavale veze na teritoriji izvan kontrole muslimana.
Za vreme boravka u logoru, čula je da je ubijen zatvorenik Šojić Maksim iz Hrasnice.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Mustafa Gegalj, vojni policajac,
2. NN muslimanski stražari.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-15.
VI-045
KVALIFIKACIJA DELA: Uzimanje talaca i stvaranje logora
MESTO I VREME: Derventa, 30. maj - 27. jun 1992. godine.
KRATAK OPIS: Saslušani svedok, koji je po zanimanju penzioner i koji je u to vreme bio star 64 godine, bio je uhapšen 30. maja, kada ga je Jusanović odveo u zatvor HOS-a u bivšem Domu JNA u Derventi na, kako je rekao, informativni razgovor.
Istoga dana sa zatvorenim Srbima bez ikakvog saslušanja odveden je u logor u selo Poljare, gde je ostao sve do 27. juna kada su ga odveli na razmenu koja je izvršena u selu Dragalić kod Gradiške.
Za to vreme nije ga niko saslušavao. Bio je samo maltretiran i vređan.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Jusanović Hangija, zvani "Pavijan", od oca Mustafe, star oko 35 godina, iz Dervente, koji je uhapsio svedoka.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 584/94-23.
VI-046
KVALIFIKACIJA DELA: Uzimanje talaca i stvaranje logora
MESTO I VREME: Brod (Bosanski Brod), logor na gradskom stadionu, jula 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedok je uhapšen sa svojom suprugom i sinom koji je imao 13 godina, pa su na stadionu stavljeni u jednu posebnu prostoriju.
U toj prostoriji je bilo još 19 uhapšenih Srba.
U susednoj prostoriji je bilo i 19 žena koje su silovali.
Najsuroviji prema Srbima u ovom logoru bio je Štuc, koji je posebno tukao muškarce u predelu polnog organa, pošto bi im prethodno naredio da se skinu.
Pored toga, terao ih je da se noću tuširaju hladnom vodom, pa su mnogi posle toga dobijali temperaturu.
Svedok je u ovom logoru boravio samo 6 dana, nakon čega je sa suprugom i sinom bio razmenjen.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Štuc Ante, vojni policajac.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 584/94-12.
VI-047
KVALIFIKACIJA DELA: Uzimanje talaca i stvaranje logora
MESTO I VREME: Zadar 9. oktobar - 2. novembar 1991. godine.
KRATAK OPIS: Rnjak Nenad, je živeo u Zadru do 9. oktobra, kada je na radnom mestu bio uhapšen od desetak uniformisanih lica samo zato što je Srbin i odveden na Diklo, gde se ranije nalazila kafana "Fontana". Tu je bilo preko 30 uniformisanih pripadnika MUP-a.
On je tu proveo 4 dana i 4 noći sa G. iz Ivoševca, koji je radio u firmi gde i Rnjak. Za to vreme su neprekidno bili vezani za stolice, ispitivali su ih, malteretirali i tukli, da bi ih četvrtog dana prebacili u istražni zatvor Okružnog suda u Zadru.
Tu su videli prebijene Srbe, a i sami su bili prebijeni. Situacija se poboljšala dolaskom predstavnika Crvenog krsta, kojima su se žalili na tretman koji se sprovodi nad njima.
U zatvoru su ostali sve do razmene, 2. novembra.
Prilikom hapšenja, je Župan je Rnjaku oduzeo ključeve od vozila i od stana koji mu nikad nisu vraćeni, a nakon toga njegovo vozilo marke "Moskvič" registarske oznake ZD 607-15 vozili su pripadnici MUP-a u Zadru, dok je njegov stan bio otvoren i iz njega oduzete stvari, a potom je bio useljen.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Župan Đuro, zapovednik jedinice za posebne namene Policijske uprave Zadar, koji je lišio slobode Rnjaka,
2. Zurak Vlado, rođen 22. marta 1965. godine, u Lisičiću, opština Benkovac, od oca Ante, koji je učestvovao u maltretiranju i hapšenju Rnjaka,
3. Erlić Dinko, čuvar zatvora u Zadru, koji je posebno tukao zatvorene Srbe,
DOKAZ: Dokumentacija koja se nalazi u Komitetu pod brojem 220/94-22.
VI-048
KVALIFIKACIJA DELA: Uzimanje talaca i stvaranje logora
MESTO I VREME: Zenica, logor u KPD, jun 1992. - april 1994. godine.
KRATAK OPIS: Svedok Janjušić je bio uhapšen u Visokom 20. aprila 1992. godine, posle čega je izveden pred Okružni vojni sud u Zenici, koji ga je osudio na jednu godinu i šest meseci zatvora presudom I-K. 66/93, zbog krivičnog dela služenja u neprijateljskoj vojsci iz preuzetog čl. 119 st. 1 Krivičnog zakona SFRJ.
Iako mu je kazna u trajanju od 1 godine i 6 meseci istekla sa 20. decembrom 1993. godine, što je konstatovano i u dopisu koji je uputio predsednik veća sudija Čolaković Muhamed 20. decembra 1993. godine upravi zatvora, on je ostao u KPD Zenica sve do 4. aprila 1994. godine, znači tri meseca i 15 dana duže, da bi 16. aprila 1994. godine bio razmenjen u mestu Ljubin Han kod Travnika.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Upravnik KPD Zenica.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, i dopis Okružnog vojnnog suda K. 66/92 koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojem 440/94-38.
VI-049
KVALIFIKACIJA DELA: Uzimanje talaca i stvaranje logora
MESTO I VREME: Goražde, jul - oktobar 1992. godine.
KRATAK OPIS: Sredinom jula 1992. godine pripadnici muslimanske vojske i policije prisilili su grupu od 75 Srba da napuste svoje stanove i ostave sve stvari u njima. Kazali su im da ponesu hranu i odeću za 2-3 dana. Odveli su ih u zgradu preko puta zgrade SUP-a, u ul. Moše Pijade u Goraždu.
Posle toga u njihove stanove uselili su muslimane - izbeglice.
U četiri stana smešteno je oko 75 Srba, tako da ih je bilo i po 12 u jednoj prostoriji. Zgrada je bila pod stražom muslimanskih vojnika. Tako je stvoren logor u kome su Srbi držani oko 3 meseca, u veoma teškim higijenskim i drugim uslovima. Jednom dnevno davali su im neslanu kuvanu koprivu, a svakog osmog dana po jedno parče hleba. Spavali su na podu, jer nameštaja nije bilo.
Dve žene - sestre, od 55 i 60 godina, od kojih je jednoj bilo ime Savka, umrle su u ovom logoru. U ovom logoru umro je i Jovanović Čedo.
Kada su ih pustili iz ovog logora zatvoreni Srbi nisu imali gde da se vrate, jer su im muslimani zauzeli stanove, pa su se snalazili kako je ko znao.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Efendić Hadžo, predsednik opštine Goražde, glavni organizator i inspirator zlodela prema Srbima,
2. Merkez Ibro, načelnik SUP-a Goražde,
3. Hodžić Šefko, pripadnik policije u Goraždu,
4. Dragaš Saša, milicionar SUP-a Goražde,
5. Klovo Izet, milicionar SUP-a Goražde,
6. Borčak Nuzur, milicionar SUP-a Goražde,
7. Subašić, milicionar SUP-a Goražde.
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka, koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojevima 440/94-11, 12, 13, 17, 18 i 42.
VII-038
KVALIFIKACIJA DELA: Razaranje civilnih objekata bez vojne potrebe
MESTO I VREME: Derventa, naselje Čardak, kraj aprila 1992. godine.
KRATAK OPIS: Saslušani svedok Marilović je bio vlasnik kuće u Ul. Ibre Malića br. 14, površine 14 dž 10,5 m na četiri sprata. To je bila nova kuća, čiju vrednost svedok procenjuje na milion DEM.
Hrvatski vojnici su zapalili kuću bez vojne potrebe, najverovatnije zato što je svedok bio Srbin i po zanimanju novinar.
Svedoku Gariću su zapalili kuću površine 75 m2 i stolarsku radionicu, pa je oštećen za 260.000 DEM.
Svedoku Vukićeviću je zapaljena kuća na sprat, površine 150 m2 i pomoćne zgrade, pa je oštećen za 300.000 DEM.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Begić Šiljo, predsednik opštine Derventa.
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka Marilović Aleksandra, Garić Radojice i Vukićević Slobodana koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojevima 438/94-21, 438/94-27 i 438/94-29.
VII-039
KVALIFIKACIJA DELA: Razaranje civilnih objekata bez vojne potrebe
MESTO I VREME: Selo Ratkovica opština Slavonska Požega, decembar 1991. - prva polovina 1992. godeine.
KRATAK OPIS: U ovom većinskom hrvatskom selu izvršen je snažan pritisak na Srbe, stanovnike ovog sela, da napuste selo. Bili su privođeni u policiju, saslušavani, upućivane su im razne pretnje, noću je pucano na njihove kuće.
Na katoličko Badnje veče 23. decembra 1991. godine, bačena je bomba u dvorište Vujčetić Milana i Treskavica Nedeljka.
Posle toga, u prvoj polovini 1992. godine minirane su i porušene su kuće sledećih Srba:
1. Stanišić Milana,
2. Adamović Dušana,
3. Jadić Voje,
4. Jadić Vite,
5. Mađarević Bosiljke,
6. Mađarević Đorđa,
7. Šarčević Ljube i
8. Treskavica Nedeljka.
Pored kuća, porušene su štale i druge pomoćne zgrade i paljeno je seno. Pre rušenja, kuće su opljačkane, tako što su maskirani Hrvati upadali u ove kuće i odnosili vredne stvari.
U ovom selu nije bilo ratnih dejstava, a najbliže mesto gde je bilo ratnih dejstava udaljeno je 50 km od ovog sela.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Bilješković Franjo,
2.-3. Sinovi Crnković Mirka, od kojih se jedan zove Damir,
4. Lukić Ivo, svi iz sela Ratkovica, opština Slavonska Požega.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka Vujčetić Sofije, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 554/94, zajedno sa foto i drugom dokumentacijom.
VII-040
KVALIFIKACIJA DELA: Razaranje civilnih objekata bez vojne potrebe
MESTO I VREME: Selo Podgrađe, opština Prijedor, 29. avgusta 1992. godine.
KRATAK OPIS: Grupa pripadnika muslimanske vojske je između 22 i 23 časa upala u selo Podgrađe i zapalila kuće Sniježane Cvetojević, Stojanke Đekić i Bože Inđić.
Kuća Inđića izgorela je zajedno sa dve štale, kačarom i sušarom, što sve po proceni svedoka vredi oko 500.000 DEM.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Bešlagić Hamdija, musliman iz Kozaruše, kod Prijedora.
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka Inđić Rade i Cvetojević Sniježane, koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojevima 339/94-11 i 339/94-13.
VII-041
KVALIFIKACIJA DELA: Razaranje civilnih objekata bez vojne potrebe
MESTO I VREME: Sijekovac kod Broda (Bosanski Brod), 26. mart 1992. godine.
KRATAK OPIS: Jake muslimanske i hrvatske snage su opkolile deo sela u kome su živeli Srbi koji su predstavljali manjinsko stanovništvo u tom selu, pa su tom prilikom, pošto su ubili više muškaraca, zapalili kuće oko 50 Srba, među kojima i kuću Milošević Luke, veličine 9 dž 7 m, kao i pomoćne zgrade, sve u vrednosti oko 300.000 DEM, a takođe su zapaljene i kuće Trifunovića, Vasića, Kušljica i Šukurlića, kao i kuća Zečević Milana, veličine 10 dž 10 m, sa spratom i podrumskim prostorijama, kao i garažom i drugim pomoćnim zgradama, dva automobila marke "Mercedes 240 D" i "Zastava 750", traktor marke "Ursuz", sve u vrednosti 700.000-800.000 DEM.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Čaušević Nijaz, zvani "Medo", kod koga je pronađen traktor marke "Ursuz" Zečević Milana, koji je toga dana ubijen, i drugi pripadnici hrvatsko- muslimanske vojske.
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka Sedlić Ljubice, Milošević Mladenke, Zečević Milje i Zečević Jelice, koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojevima 584/94-1, 2, 3 i 4.
VII-042
KVALIFIKACIJA DELA: Razaranje civilnih objekata bez vojne potrebe
MESTO I VREME: Selo Vučinići kod Kladnja, 6. avgusta 1992. godine.
KRATAK OPIS: Jake muslimanske vojne snage opkolile su selo Vučiniće iz koga je većina srpskog stanovništva prethodno pobegla. Oni koji su se još zadržali u selu, pobegli su u šume.
Kada su ušli u napušteno selo, muslimanski vojnici su prvo opljačkali stvari iz srpskih kuća, posle čega su zapalili sve srpske kuće u ovom selu.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Pripadnici muslimanskih vojnih snaga.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 308/94.
VII-043
KVALIFIKACIJA DELA: Razaranje civilnih objekata bez vojne potrebe
MESTO I VREME: Selo Bursići kod Goražda, 8. avgust 1992. godine.
KRATAK OPIS: Muslimanske snage su 08. avgusta napale srpsko selo Bursići kod Goražda i u selu zapalile više kuća, bez ikakve vojne potrebe, jer iz kuća nije pružan nikakav otpor pošto su stanovnici sela bili izbegli.
Među zapaljenim kućama su i kuće Krsmanović Miloša i Krsmanović Milke.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Sinotić Ekrem, iz
sela Bogdašići.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka Krsmanović Milke, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 440/94-5.
VII-044
KVALIFIKACIJA DELA: Razaranje civilnih objekata bez vojne potrebe
MESTO I VREME: Sela Pristega, Pristega donja, Ceranja donja i Stabnja kod Benkovca, 29. april 1992. godine.
KRATAK OPIS: Na sela Pristega, Pristega Donja, Ceranja Donja i Stabnja izvršen je, van ratnog područja i bez ikakvog povoda, minobacačko-artiljerijski napad na civilno stanovništvo naseljeno Srbima, pa je tom prilikom oštećeno više stambenih objekata i motornih vozila.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Bačić Ivan, iz Šibenika, rođen oktobra 1945. godine, u Brištanu, opština Drniš, od oca Josipa, zapovednik 113. brigade ZNG,
2. Viduka Mate, iz Pridrage, opština Zadar, sa prebivalištem u Šibeniku, Hrvat, načelnik artiljerije 113. brigade i
3. Marić Vladimir, iz Biograda na moru, Hrvat, operativac 113. brigade ZNG.
DOKAZ: Dokumentacija u Komitetu pod brojem 220/94-63/1.
VII-045
KVALIFIKACIJA DELA: Razaranje civilnih objekata bez vojne potrebe
MESTO I VREME: Benkovac, maja 1992. godine.
KRATAK OPIS: Na dan 7. maja oko 21,25 časova i ponovo 18. maja u 19 časova, izvršen je artiljerijski napad višecevnim bacačima raketa na civilne objekte u Benkovcu.
Radilo se o napadu na čisto civilne objekte bez ikakve vojne potrebe i van zone ratnih dejstava.
Prilikom ovog napada na pogođenim stambenim i drugim objektima nastala su znatna oštećenja, pa je time pričinjena velika materijalna šteta.
U zgradama koje su se našle pod dejstvom eksplozije, nalazilo se oko 200 lica, uglavnom žena, dece i starijih ljudi, ali poginulih i ranjenih civila nije bilo.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
lockquote>1. Bačić Ivan, rođen 1. oktobra 1945. godine u Brištanima, opština Drniš, od oca Josipa i majke Tone Cigić iz Šibenika, zapovednik 113. brigade ZNG,
2. Viluka Mate, rođen u Pridrazi, opština Zadar, iz Šibenika, načelnik artiljerije 113. brigade ZNG,
3. Marić Vladimir, rođen u Vukšiću, opština Benkovac, iz Biograda na moru, oficir bezbednosti 113. brigade ZNG.
4. Troskot Šime, rođen u Kašiću iz Biograda na moru, časnik 113. brigade ZNG.
quote>
DOKAZ: Dokumentacija Komiteta u predmetu 220/94-63-2.
VII-046
KVALIFIKACIJA DELA: Razaranje civilnih objekata bez vojne potrebe
MESTO I VREME: Selo Korita, kod Vlasenice, avgust 1992. godine.
KRATAK OPIS: Prvi Ceranski odred muslimanske vojske pod komandom Salihovića, je u avgustu 1992. godine zauzeo srpsko selo Korita i popalio kuće u ovom selu.
Akcijom je rukovodio Bećir Mekanić.
Paljenje srpskih kuća izvršeno je bez ikakve vojne potrebe, u vreme kada u kućama nije bio niko od stanovnika sela koji su bili izbegli.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Salihović Šemsudin, iz Cerske, opština Vlasenica, komandant Prvog Ceranskog odreda muslimanske vojske,
2. Mekanić Bećir, iz Vlasenice.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka Sulejmanović Mirsada koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 440/94-31.
VII-047
KVALIFIKACIJA DELA: Razaranje civilnih objekata bez vojne potrebe
MESTO I VREME: Sela Klisura, Brusići i Adrovići, opština Višegrad, 8. avgust 1992. godine.
KRATAK OPIS: Muslimanske formacije "zelenih beretki" su 08. avgusta napale srpska sela Klisura, Brusići i Adrovići kod Višegrada, u kojima nije bilo srpske vojske i bez ikakve vojne potrebe zapalili sve kuće i druge objekte u ovim selima zapalili. Tako je u selu Klisura zapaljena kuća Kusmuka Marka sa tri štale, svinjcem, šupom i kolibom.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Šišić Dževad, rođen 1961. godine u selu Bogdašići kod Višegrada, od oca Ismeta,
2. Muharemović Dževad, iz Međeđe, Višegrad, rođen 1961. godine, od oca zvanog "Pobro".
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka Kusmuk Marka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 440/94-20.
VII-048
KVALIFIKACIJA DELA: Razaranje civilnih objekata bez vojne potrebe
MESTO I VREME: Selo Donja Lijeska, opština Višegrad, druga polovina jula 1992. godine.
KRATAK OPIS: Grupa muslimanskih vojnika koju je predvodio Nuhanović je, u drugoj polovini jula 1992. godine upala selo Donja Lijeska i bez ikakve vojne potrebe zapalila kuću Rajak Radojke, rođene Božović, sa svim pratećim objektima (staja za stoku, svinjci i dva ambara za žito).
Iz kuće nije pružan nikakav otpor.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Nuhanović Ramiz, iz sela Tustameđ, opština Višegrad.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka Gogić Milke, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 440/94-30.
VII-049
KVALIFIKACIJA DELA: Razaranje civilnih objekata bez vojne potrebe
MESTO I VREME: Selo Dolja Lijeska, opština Višegrad, 25. oktobar 1992. godine.
KRATAK OPIS: Grupa muslimanskih vojnika je 25. oktobra upala u srpsko selo Donja Lijeska i zapalila više kuća bez ikakve vojne potrebe.
Među zapaljenim kućama je i kuća Zečević Milke.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Marić Osman, iz Babića Potoka,
2. Kustura Alija, iz sela Okrugla, opština Višegrad,
3. Kustura Zaim, iz sela Okrugla, opština Višegrad.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka Pecikoza Milovana, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 440/94-29.
VII-050
KVALIFIKACIJA DELA: Razaranje civilnih objekata bez vojne potrebe
MESTO I VREME: Selo Donja Lijeska, opština Višegrad, 29. oktobar 1992. godine.
KRATAK OPIS: Muslimanska vojna jedinica je 29. oktobra 1992. godine napala srpsko selo Donja Lijeska kod Višegrada i zapalila 7-8 kuća i više drugih objekata, bez ikakve vojne potrebe. Tako su zapaljene dve kuće Tanasković Milje, sa štalom, kačarom, svinjcem i zgradom koja je služila kao ostava.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Bekto, o čijem prezimenu nema podataka, komandant muslimanske vojne jedinice.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka Tanasković Milje, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 440/94-26.
VIII-030
KVALIFIKACIJA DELA: Razaranje bogomolja, groblja, kulturnih i istorijskih spomenika
MESTO I VREME: Godinjske bare, Trnovo, jun - jul 1992. godine.
KRATAK OPIS: Muslimani su za vreme boravka u Trnovu najpre opljačkali, a potom zapalili hram Svetog velikomučenika Georgija koji je sagrađen 1886. godine, a obnovljen 1986. godine.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Bratić Merim, muslimanski vojnik i drugi muslimanski vojnici.
DOKAZ: Dokumentacija koja se nalazi u Komitetu pod brojem 229/1-94; knjiga "Duhovni genocid" magistra Slobodana Mileusnića, Beograd 1994. godine.
VIII-031
KVALIFIKACIJA DELA: Razaranje bogomolja, groblja, kulturnih i istorijskih spomenika
MESTO I VREME: Vukovar, 18. septembar 1991. godine.
KRATAK OPIS: Od podmetnutog eksploziva srušen je gornji deo zvonika, krovna konstrukcija i svod srpske pravoslavne crkve Svetog Nikolaja u Vukovaru, koja je građena u periodu 1732-1737. godine.
Požar koji je potom izbio, trajao je nedelju dana tako da je unutrašnjost crkve potpuno izgorela.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. N.N. pripadnici ZNG.
DOKAZ: Nalazi veštaka u dokumentaciji Komiteta pod brojem 414/94 i spis Opštinskog suda u Vukovaru, Kri. 79/94 koji se nalazi u Komitetu pod br. 708/94.
VIII-032
KVALIFIKACIJA DELA: Razaranje bogomolja, groblja, kulturnih i istorijskih spomenika
MESTO I VREME: Karlovac, 25. decembar 1993. godine.
KRATAK OPIS: Na katolički Božić u 04,30 časova, na južni i istočni deo zgrade - sedišta Gornjokarlovačke eparhije srpske pravoslavne crkve, postavljena je i aktivirana veća količina eksploziva od čega je ova zgrada delimično srušena.
Njen južni deo koji gleda na Mažuranićevu ulicu, srušen je od krova do podruma. Istočni deo, koji gleda na Radićevu ulicu, takođe je porušen, mada ne sasvim.
Istorijske i kulturne vrednosti koje su bile locirane u podrumu zgrade, ostale su zatrpane i nedostupne.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. NN Hrvati.
DOKAZ: Dokumentacija SPC - izveštaj protojereja Mrkalj Milana, koja se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 468/1-94.
VIII-033
KVALIFIKACIJA DELA: Razaranje bogomolja, groblja, kulturnih i istorijskih spomenika
MESTO I VREME: Osijek, 21. decembar 1994. godine
KRATAK OPIS: Podmetanjem eksploziva je oštećena pravoslavna crkva Vaskresenje presvete Bogorodice, kod Srba u Slavoniji poznata kao "Slavonska Lazarica".
Ova crkva je prvi put bila minirana početkom 1991. godine.
Ista crkva je rušena i u Drugom svetskom ratu.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. NN pripadnici terorističke organizacije "Hrvatski oslobodilački pokret" (HOP).
DOKAZ: Dokumentacija u Komitetu pod brojem 729/94
VIII-034
KVALIFIKACIJA DELA: Razaranje bogomolja, groblja, kulturnih i istorijskih spomenika
MESTO I VREME: Čapljina, početkom maja 1992. godine
KRATAK OPIS: Srpska pravoslavna crkva Vaznesenje Hristovo u Čapljini je teško oštećena tako što je iznutra zapaljena i izgorela. Oltar crkve je spaljen, ikone su izgorele i sve crkvene relikvije su ispreturane ili odnete.
Vrh zvonika je srušen. Jednom granatom je pogođen zvonik u visini krova, a sâ m krov je probijen granatiranjem.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1." Švabo", pripadnik HOS- iz Slavonije
DOKAZ: Dokazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 703/94 i 486/94
VIII-035
KVALIFIKACIJA DELA: Razaranje bogomolja, groblja, kulturnih i istorijskih spomenika
MESTO I VREME: Prebilovci kod Čapljine, sredinom juna 1992. godine
KRATAK OPIS: Posle zauzimanja srpskog sela Prebilovci pripadnici hrvatske vojske sistematski su minirali srpske kuće i spomenike srpske kulture i istorije. Minirali su i Dom kulture i osnovnu školu u Prebilovcima.
Hrvatski vojnici su podmetanjem eksploziva, u tri navrata srušili spomen-crkvu i u kosturnici kriptu sa posmrtnim ostacima 4000 Srba koje su za vreme Drugog svetskog rata ustaše pobile i pobacale u dvanaest hercegovačkih jama ili usmrtile bacanjem u ove jame, a 1991. godine narod Hercegovine, izvadio i položio u kriptu ove crkve.
Zbog toga što je Spomen-kosturnica građena od debelog armiranog betona, prva dva puta nisu uspeli sasvim da je poruše, a treći put, im je pošlo sa rukom sa tzv. bombom "krmačom" od 1.800 kilograma eksploziva i sa većom količinom eksploziva koji su postavili okolo crkve. Aktiviranje eksplozije izvršeno je daljinskim upravljačem.
Posle izvedene eksplozije, posebna ekipa stručnjaka "Jadran-transa" iz Splita sa 4 kamiona-kipera marke "Raba", utovarivačem "ULT" i bagerom sa metalnom kuglom teškom oko 1500 kilograma, uklonila je ostatke i poravnala teren. Ovaj posao su radili tri dana.
Radnici su bili uniformisani u šarene maskirne uniforme, a po dolasku su bili smešteni u kuću Tabaković Seja, a posle toga su stanovali kod Cemeraš Vinka.
Za to vreme, hrvatske vojne vlasti su zabranile svaki pristup Prebilovcima.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Marković Pero, rodom iz Gnjilišta, predsednik HDZ u Čapljini,
2. Matić Stanko, rodom iz iz Gnjilišta, bivši general JNA, general-bojnik Hrvatske vojske,
3. Vegar Zlatko, rođen 1965. godine u Čapljini od oca Ilije i majke Ive, pripadnik HVO,
4. Ćemeraš Mile,
5. Ćemeraš Vinko, rođen 1940. godine u Tasovčićima, od oca Ljuba, pripadnik brigade Hrvatske vojske "Knez Domagoj",
6. NN radnici "Jadran-transa" iz Splita i pripadnici 116. Riječko-ljubuške brigade HVO
DOKAZ: Dokumentacija u Komitetu pod brojem 703/94 i 436/94
NAPOMENA: Dopuna prijave VIII - 004.
IX-102
KVALIFIKACIJA DELA: Etničko čišćenje
MESTO I VREME: Ferhatlije, kod Pazarića, 15. avgust - 28. oktobar 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedokinja se, sa svoje dvoje male dece, svekrom i svekrvom, početkom rata nalazila u svojoj kući u Ferhatlijama. Njen sused Mehmedić Seid je 15. avgusta doveo u njenu kuću crnokošuljaše iz Jablanice i drsko ih sve isterao iz kuće. Zlatko, jedan od crnokošuljaša, pri ulasku u kuću je u ruci nosio bič u vidu kožne palice na kojoj su bili vezani kožni kaiševi sa čvorovima. Vadeći nož, počeo je da im preti i govori da najviše voli da kolje malu decu pred majčinim očima. Sobom je nosio litar vinjaka.
Kada je zatražila zaštitu i kada je stigla muslimanska patrola milicije koju su sačinjavli Isić Fadil i Kazazović Nevzet, milicionari u stanici milicije u Pazariću, umesto zaštite predložili su im da napuste kuću i da se negde presele. Svedokinja se te večeri preselila sa svojima u kuću suseda.
U tu kuću su 8. septembra oko 21 časa upala četiri uniformisana lica i jedno lice u civilu. Provalili su u kuću, tukli ženu vlasnika, a jednoj ženi koja je bila sa njima u kući, oduzeli su zlatnu burmu. Tražili su zlato i novac. Pretili su da će ih sve poklati.
U ovom periodu je stalno dolazio Mehmedić preteći da će ih sve poubijati. Jednom prilikom je podstrekao žene, decu i starace da svedokinju gađaju kamenicama nazivajući je "četnjikinjom". Od ovoga su je spasili neki prolaznici.
Posle toga je Mehmedić sa svojim sinom Fikretom zapalio svedokinjinu kuću.
Svedokinja je posle toga pobegla sa decom u drugu kuću. I tu su stalno dolazili crnokošuljaši iz Jablanice, od kojih se jedan zvao Ismet, preteći da će ubiti nju i decu.
Susetka svedokinje, Bratić Joka, je krajem avgusta nasilno odvedena iz sela u Pazarić gde su je zadržali 4-5 dana, a kada se vratila u selo bila je potpuno izbezumljena i jednog jutra su je našli obešenu u garaži. Nije utvrđeno da li se sama obesila ili je tako usmrćena.
Nepoznati pripadnici muslimanske vojske u septembru su zaklali Bratić Špiru.
Svedokinja je 28. oktobra 1992. godine, zbog svega što joj se dešavalo, napustila Ferhatlije i sada živi kao izbeglica.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Mehmedić Seid, sin Bajre, star oko 55 godina,
2. Mehmedić Fikret, sin Seida, star oko 30 godina,
3. Zlatko N, navodno profesor u Jabalanici, pripadnik crnokošuljaša,
4. Ismet i drugi pripadnici muslimanske vojske i crnokošuljaša.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-10.
IX-103
KVALIFIKACIJA DELA: Etničko čišćenje
MESTO I VREME: Bradina i Čelebići kod Konjica, 20. april - 7. septembar 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedokinja M. je živela i radila u Konjicu do 20. aprila 1992. godine kada joj je direktor škole u kojoj je radila, rekao da ne dolazi više na posao zato što je Srpkinja.
Toga dana joj je muž ispričao da je hotel u blizini njihove kuće pun HOS-ovaca i da treba što pre da beže, posle čega su otišli u Bradinu kod porodice njenog muža.
Međutim, muslimani i Hrvati su na putevima prema Bradini postavili barikade, a na glavnom putu prema Konjicu su minirali tunel tako da je izlaz iz sela bio nemoguć.
Jake snage muslimana i Hrvata su 25. maja napali Bradinu. Svedokinja se sa svojom familijom sakrila u blizini sela. Sledećeg dana je videla kako gore kuće u Bradini, a padale su i granate. Svedokinja je ostala sakrivena do 29. maja kada su se vratili u selo.
Kod škole u Bradini sačekali su ih Hrvati i muslimani i uveli u jednu od učionica gde je već bio zatvoren veliki broj meštana iz Bradine.
Svedokinju M. i još tri žene su potom odvezli u logor u Čelebiću. Tu su ih postrojili, uzeli im lične podatke i odveli ih u zgradu portirnice u jednu manju sobu. Svedokinja je ovde više puta saslušavana i pri tom su joj upućivali razne pretnje.
Svedokinji M. je jedna Srpkinja je ispričala da je silovana pre nego što su nju doveli u logor.
U početku hrana nije bila loša, ali je kasnije je bilo sve manje i manje hrane, pa je svedokinja smršala i propala.
Videla je da su muškarce držali satima postrojene sa glavama okrenutim prema zidu i za to vreme ih maltretirali, a noću je čula kako ih tuku i kako oni jauču.
Svedokinju M. su 16. juna pustili iz logora i tada je dobila rešenje u kome je pisalo da je bila zatvorena zbog saradnje sa agresorima i da joj se kretanje ograničava na selo Bradinu.
Muslimani i Hrvati su 12. jula pokupili sve preostale Srbe iz Bradine i smestili ih u školu. Dve večeri su pucali po školi, tako da su razbili prozore i izrešetali zidove. Prvo veče su upali u učionicu i počeli da tuku one koji su im najbliži.
Terali su decu da se tuku međusobno, a posle je jedan musliman rekao da ih treba sve zapaliti.
Kasnije su izvodili muškarce i žene i tukli ih napolju. Tako su pretukli i Kuljanin Milana, koji je 3-4 dana posle puštanja iz ovog logora umro u Konjicu.
Maltretirali su i invalida G. bez jedne noge.
Svedokinju M. je, dok je držala unuku staru godinu i po dana, "Kravar" snažno udario palicom po vratu. Od udarca joj je dete ispalo iz ruku.
Svedokinju M. su sa decom pustili četvrtog dana, pa je otišla u Konjic pošto joj je kuća u Bradini bila spaljena. U Konjicu je svedokinjin stan bio useljen, pa se smestila kod rođaka. Tako je živela do 7. septembra 1992. godine kada su uz pomoć jednog Hrvata, kome je za to platila 350 DEM, prešli na srpsku teritoriju.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Barundžić Pera, pripadnik HOS-a,
2. NN vojnik, star oko 30 godina, visok, mršav,
3. Mucić Pavao, upravnik logora u Čelebićima,
4. Jahić N,
5. Subašić Mirsad,
6. Delalić Šefik,
7. Delijić Azim,
8. Lokas Goran, pre rata advokat u Konjicu,
9. Špago, zvani "Kravar" i drugi hrvatski i muslimanski vojnici.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pred istržnim sudijom koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-16, (M.) 412/94-20, 412/94-21, 412/94-25, 412/94-30 i 412/94-27.
IX-104
KVALIFIKACIJA DELA: Etničko čišćenje
MESTO I VREME: Čekrčići, opština Visoko, 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedok je radio u Visokom i živeo u selu Čekrčićima, koje je bilo naseljeno sa 95% srpskog stanovništva.
Muslimani su 3. maja sa teritorije Gračanice napali minobacačkom vatrom stanovnike Čekrčića. Tom priliom je ranjen civil V, dok je nekoliko stambenih objekata oštećeno. Tokom maja muslimani su još nekoliko puta napadali artiljerijskom vatrom Čekrčiće.
Penzioner Maksimović Vojno je ubijen 28. juna, a 30. juna je ubijena svedokova supruga Živković Dragica. Njih je ubio Karačić Kemal koji se time i hvalio.
Kao žrtve snajperista stradali su: Mičić Milojka žena Srete, Mirić Dobrica od oca Janka, penzioner Mivukičević Ranko od oca Miće i Živković Miodrag od oca Veljka.
Od granatiranja su poginuli: žena Skopljak Ljube, Dabić Stanojko, Mirić Dobrica od oca Drage, Mirić Mišo od oca Slavka, Lalić Miodrag od oca Mlađe, star 15 godina, Skopljak Novica, Lalić Živko, Kovačević Stojan, Kokoruš Brani, Vuković Vito, Đokić Nikola i drugi.
Zbog toga je 80% srpskog stanovništva Čekrčića moralo da se isele i sada žive kao izbeglice.
Neki stambeni objekti, kao i ekonomske zgrade, su spaljeni.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Karačić Kemal, pre rata auto-prevoznik, a potom je držao ćevabdžinicu u Visokom preko puta hotela,
2. NN muslimanski vojnici.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-1.
IX-105
KVALIFIKACIJA DELA: Etničko čišćenje
MESTO I VREME: Bradina, kod Konjica, 25. maj 1992. - 11. mart 1993. godine.
KRATAK OPIS: Svedokinja je sa svojom porodicom živela u Bradini. Muslimani i Hrvati su 25. maja napali Bradinu i 25. maja zauzeli Donju Bradinu, a 26. maja Gornju Bradinu. Spaljen je veliki broj kuća, među kojima i svedokinjina.
Pokupili su stanovništvo, a žene i decu su odvojili od muškaraca i dok su ih maltretirali i tukli palicama, kundacima od pušaka, nogama, rukama i sl, oduzeli su im lične karte, zlatan nakit, novac, satove i druge vrednosti koje su imali kod sebe.
Svedokinju su sa još nekoliko starijih žena smestili u kombi i prebacili ih u jednu svlačionicu sportske dvorane Musala u Konjicu, koju su bili pretvorili u logor. Tu je bilo dosta žena, starijih, mlađih i sa decom.
Za tri dana boravka u ovom logoru, tri dana nisu dobijali nikakvu hranu, ni vodu. Neke žene su izvodili napolje i svedokinja pretpostavlja da su ih silovali.
Po puštanju, svedokinja odlazi u Donje selo i smešta se kod Čede Čećeza. Kasnije su im dozvolili da se vrate u Bradinu.
Na Petrovdan, 12. jula, pošto su poginuli neki muslimanski vojnici, muslimani su po Bradini ponovo pokupili žene i decu i smestili ih u učionice u osnovnoj školi u Bradini. Bilo ih je po tridesetak u učionicama. Tu su ih svaki dan maltretirali, neke žene su i tukli, a svedokinja ističe da su posebno tukli i vređali Mrkajić Miru koja je duševno bolesna. Drugog dana su oko 10 minuta pucali na školu u kojoj su bili zatvoreni Srbi. Posle tri dana su ih pustili.
Otac svedokinje je ubijen u zatvoru u Čelebiću i njegovo telo je dovezeno sa telom Gligorović Petka, pa su sahranjeni u masovnu grobnicu u Bradini.
Muslimani i Hrvati su kupili iz sela stariju mušku decu, čak i one između 13 i 16 godina, i vodili ih da kopaju masovnu grobnicu, u kojoj je sahranjeno oko 60 ljudi. Svedokinji su pričali M. (20 godina), M. (20 godina) i B. (17 godina) su pričali svedokinji kako su po puštanju iz logora u Čelebiću kopali grobnicu u Bradini i kako su zatrpavali tela mrtvih.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. NN muslimanski i hrvatski vojnici,
2. Mucić Zdravko, zvani "Pavao", upravnik logora u Čelebiću i na Musali, star oko 40 godina, krupan i visok, proćelav.
DOKAZ: Komitet broj 412/94-17.
IX-106
KVALIFIKACIJA DELA: Etničko čišćenje
MESTO I VREME: Bjelovčina, Konjic, 20. maj 1992. - 9. juna 1993. godine.
KRATAK OPIS: Stanovnici sela Bjelovčine su 20. maja 1992. godine, pošto su saznali da Hrvati i muslimani spremaju napad na njihovo selo, pobegli u obližnju šumu. Kada su Hrvati i muslimani upali u selo, počeli su da pretražuju kuće i kako nikoga nisu našli počeli su da pretražuju šumu, pa su tako uhvatili Babić Slobodana (supruga svedokinje), I, B. i M.
Njih su tukli i pod pretnjom da će ih sve pobiti naterali ih da pozovu ostale da se vrate u selo. Pošto su se vratili, njih 17 žena, dece i staraca smestili su se u svedokinjinu kuću, pa su muslimani i Hrvati pred njima tukli četvoricu muškaraca koje su prve uhvatili.
Sutradan su ih peške sproveli do Konjica, putem gde su vođene borbe, tako što su Srbe poslali napred, kao živi štit, a oni su išli za njima.
Svedokinju su po izlasku iz sela, pustili da se vrati kući da čuva nepokretnu svekrvu koju nisu mogli da povedu. Svedokinja je saznala da su ostale odveli u logor u sportsku halu Musala u Konjicu i posle pet dana ih pustili, a zadržali su četvoricu muškaraca koje su prvo uhvatili, među kojima je bio i svedokinjin muž.
Muslimani i Hrvati su posle mesec dana upali u kuću svedokinjinog oca Gotovac Šćepe i odveli ga u logor u Čelebić. Svedokinja je saznala da su joj i muža prebacili u logor u Čelebić.
Sledeća dva meseca, koliko je svedokinja još bila u selu, muslimani i Hrvati su svako veče upadali u kuće Srba, maltretirali ih, pretili oduzimali im stvari. Tako su svedokinji oduzeli i oterali jednu kravu, a drugu spalili zajedno sa štalom.
Posle toga svedokinja odlazi u Konjic u kuću svoga oca. Dok je boravila u Konjicu, njenog sina starog 18 godina su više puta naterali da nosi hranu na položaje muslimanima i Hrvatima i da radi druge fizičke poslove za njih.
Svedokinja je saznala da su joj muža, pošto je bio pretučen i paljen po telu, prebacili iz logora Čelebići u osnovnu školu "3. mart", u kojoj su napravili takozvanu "bolnicu". Svedokinja je uspela da ga poseti, ali nije mogla s njim da kontaktira pošto je bio u nesvesti. Videla je da mu je celo telo bilo crno, kao i plikove od paljenja na rukoma. Bio mu je isečen jezik. Posle pet dana je njen muž umro, a tek posle dva dana dobila je njegovo telo da ga sahrani.
I otac svedokinje je umro od posledica batinjanja u logoru. Kada su dobili njegovo telo videla je da ima povreda po celom telu, a da mu je u čelo zakucana kokarda. Tako su ga i sahranili.
Zbog svega toga je morala da pobegne iz rodnog kraja i sada živi kao izbeglica.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Pirkić Mithat, zvani "Mitke", star oko 40 godina, srednjeg rasta, smeđe kose, nosio naočare,
2. NN muslimanski i hrvatski vojnici.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka Babić Bose pred istražnim sudijom koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-18.
IX-107
KVALIFIKACIJA DELA: Etničko čišćenje
MESTO I VREME: Sarajevo, 1986. - 28. jun 1992. godine
KRATAK OPIS: Svedok je radio u "GRAS"-u u Sarajevu kao direktor Opšteg sektora. Sistematsko proganjanje Srba, naročito onih koji su bili na rukovodećim položajima, počelo je 1986. godine. Progon je prvo išao preko partijske organizacije. Svedoku su u to vreme često dolazili inspektori raznih inspekcija ili inspektori SUP-a. Na kraju je organizovan "referendum poverenja". Stavljeno je na glasanje da li svedok i još četvorica Srbina mogu da budu na rukovodećim položajima. Tako je svedok smenjen sa dužnosti direktora, pošto su muslimani bili u većini.
Posle dolaska SDA na vlast, provokacije su se povećale, a po izbijanju ratnih sukoba, Srbi su privođeni u SUP i hapšeni. Muslimani su vršili jaku propagandu u cilju zastrašivanja Srba. Zbog toga je veliki broj srpskih porodica pobegao iz Sarajeva.
Svedok navodi da je, jednom kada je pala granata pored njegove zgrade, proneta vest da je on "četnik" koji je Srbima javio da treba da pucaju na tu zgradu. Ispred zgrade u kojoj je svedok stanovao, stalno su dežurala dva muslimana. Jedan od njih je Karajica Rešad. Pre pada ove granate, njih dvojica su se udaljila na bezbedno rastojanje, a kada je granata pala zajedno sa drugima su pružali pomoć. Svedok misli da je granatiranje srpskih kuća bilo jedan od vidova vršenja pritiska na Srbe da napuste Sarajevo.
Svedok je jednom video svog suseda Karajica Seida, sina Rešada, kako odlazi od kuća sa snajperom na položaj.
Srbi su masovno hapšeni, odvođeni na stadion na Koševo i tamo mučeni i zlostavljani. Pričalo se da po Miljacki plivaju leševi.
Svedoka su više puta pozivali da stupi u muslimansku vojsku, što je on odbijao.
Dok se svedok 24. juna 1992. godine nalazio ispred svoje zgrade, došla su tri čoveka, dva u maskirnim uniformama i jedan u civilu i zatražili da pođe sa njima u kasarnu "Viktor Bubanj" da bi sa njim obavili razgovor. Pustili su ga da uzme ličnu kartu i naočari. Smestili su ga u vozilo. Svedok je video da ga ne vode u kasarnu, nego su ga preko mosta na Miljacki odvezli u oblakoder pored obdaništa u naselju Otoka.
Uveli su ga u jednu prostoriju, pretresli ga i oduzeli mu sve što je imao u džepovima. Dali su mu papir i kazali da napiše izjavu. Otvorili su jedna vrata i,udarivši ga kundakom i nogom u leđa, gurnuli su ga niz stepenice koje vode u podrum, tako da je svedok sleteo niz stepenice.
U toj prostoriji je gorela samo jedna sveća, prozora nije bilo, pod je bio od betona i na njemu je bio slivnik. U toj prostoriji je svedok video C. i S, kolege iz "GRAS"-a, jednog dečaka starog oko 16 godina i jednog starijeg čoveka iz Nevesinja.
Uskoro u tu prostoriju ulaze "Žuti", koji je učestvovao u njegovom privođenju, i još dvojica, od kojih je jedan Ciganin star oko 20 godina. Kad su ušli unutra, sve sem svedoka su postrojili uz zid i počeli da ih tuku bezbol palicama. Od udaraca su tučeni padali. Tukli su ih ponovo i terali da ustanu i ponovo nastavljali da ih tuku. Posle desetak minuta su izašli. Svedoka su posle izveli i ispitivali ga, vratili ga u podrum i naredili mu da piše izjavu. Oni su stalno uzimali te papire i davali mu druge.
Uskoro su došla trojica pa su ih sve postrojili uz zid i tukli. Ovog puta je i svedok bio prebijen.
Ovakve tuče su neprekidno trajale i danju i noću, sa kratkim pauzama. Ljudi koji su ih tukli su se smenjivali i pri tuči su se smejali i vređali ih.
Drugog dana je u podrum sišao Ciganin i ponudio im hleb. Svi su se ustezali, a svedok koji je bio gladan pošto do tada nije dobio ni hranu ni vodu, prišao je i odlomio parče hleba. Ovaj ga je tada opsovao i počeo da ga tuče rukama i nogama i da ga gazi i tom prilikom je svedoku povredio članak desne noge tako da neko vreme nije moga da hoda.
Trećeg dana po svedokovom dolasku u podrum, pošto je padala kiša, došlo je do izlivanja fekalija u ovaj podrum. U podrum je ušao Ciganin, pa je naterao svedoka i C. da puze po fekalijama, a njegov drug je pucao između njih iz pištolja, a M. koji je u međuvremenu bio doveden kod njih tukao je tako jako da je ovaj bio skoro paralizovan. Odelo natopljeno fekalijama se na njima i osušilo.
Iz podruma su odveli prvo dečaka, pa starijeg čoveka iz Nevesinja i S. Ostalu trojicu, zajedno sa svedokom, odveli su u zgradu filijale Privredne banke u Ul. Jovana Cvijića. Smestili su ih u jednu praznu prostoriju na kojoj je pisalo "pritvor".
Uveče je dovedena jedna devojka, a sutradan još jedna žena i neki ljudi. Svi su bili Srbi. Jedan je bio doveden zato što je guslar. Ljude su izvodili i vraćali unutra.
Jedan pripadnik "zelenih beretki" je svedoku naslanjao cev lovačke puške na grudi, pretio da će ga ubiti, psovao ga i vređao, da bi se u jednom trenutku odmakao i povukao oroz, ali puška je bila prazana.
Svedoka su zastrašivali i tako što su mu podnosili nož pod grlo, zavlačili u uši, pretili mu da će mu odseći uši. To se desilo u kancelariji Mileta, a bio je prisutan i Sava. Posle dva dana, 28. juna, svedoka su pustili na slobodu i obavezali ga da im se svakodnevno javlja.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Karajica Rešad, musliman,
2. Karajica Seid, sin Rešada, musliman, star oko 30 godina,
3. Laučević Kenan, komandant Vojne policije,
4. "Žuti", star oko 35 godina, dosta visok, mršav, svetle skoro žute kose, taksista iz Sarajeva,
5. NN Ciganin, star oko 20 godina,
6. NN pripadnik "zelenih beretki", star oko 25 godina, veoma visokog rasta i mršav, smeđe kose, izrazito ružnog nosa,
7. Mile N, star oko 40 godina, srednjeg rasta, prosed,
8. major Savo, bivši major JNA, priključio se muslimanima, star oko 40 godina, nešto viši od srednjeg rasta, na čelu iznad desne obrve ima ispupčenja koja liče na naslage masnog tkiva.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 412/94-19.
IX-108
KVALIFIKACIJA DELA: Etničko čišćenje
MESTO I VREME: Šibenik, Garešnica (Kutina), Zagreb, Ljubuški, Mostar, jun - avgust 1992. godine.
KRATAK OPIS: Saslušani svedok je radio kao pomorac i kada se iskrcao sa broda, policija u Šibeniku mu je u junu 1992. godine, saopštila, da kao Srbin ne može da napusti Šibenik bez odobrenja, pa je morao svakog dana da se javlja u policiju.
Posle kraćeg vremena, dozvolili su mu da otputuje kod sestre u Garešnicu kod Kutine, gde je boravio oko mesec dana, pa je došla policija, uhapsila ga i sprovela u Zagreb.
Posle kraćeg zadržavanja u Zagrebu, odveli su ga na područje bivše Bosne i Hercegovine u logor u Ljubuškom gde je ostao 10 dana. Ni tu mu nisu kazali zašto ga hapse.
Posle boravka u logoru u Ljubuškom, odveli su ga u Mostar u logor gde je boravio dva meseca, da bi posle toga posredstvom Crvenog krsta bio odveden na razmenu.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Najviši predstavnici vlasti Hrvatske i bivše Bosne i Hercegovine.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 339/94-14.
IX-109
KVALIFIKACIJA DELA: Etničko čišćenje
Sarajevo, početkom 1992. godine.
Saslušana svedokinja je radila kao medicinska sestra u dečjoj bolnici "Dr Milivoje Sarvan" (Jezero), punih 28 godina.
U ovoj bolnici medicinsko osoblje su sačinjavali uglavnom muslimani, dok su Srbi i Hrvati bili u manjini.
Početkom aprila 1992. godine, nastalo je podvajanje po nacionalnoj osnovi, pa su svedokinji onemogućavali kada bi je neko tražio preko telefona da se javi. Na telefonskoj centrali je bilo naređeno da njoj kao Srpkinji ne daju vezu.
Zbog toga i drugih maltretiranja je krajem aprila 1992. godine pobegla iz Sarajeva na srpsku teritoriju i sada živi kao izbeglica.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Upravnik dečje bolnice "Dr Milivoje Sarvan".
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 339/94-6.
IX-110
KVALIFIKACIJA DELA: Etničko čišćenje
MESTO I VREME: Cazin, februar - maj 1992. godine.
KRATAK OPIS: Pošto nisu izašli na referendum za samostalnost Bosne i Hercegovine, 29. februara 1992. godine, ispred zgrade u kojoj su stanovali saslušani svedoci pojavio se pripadnik muslimanske teritorijalne odbrane uz objašnjenje da je tu da svedocima kao Srbima štiti ličnu bezbednost.
Saslušani svedoci su radili u školi u selu Liskovac kod Cazina u kojoj su bila zaposlena još četiri nastavnika Srbana, pa kako se radilo o većinskom muslimanskom selu, direktor škole Mujanović im je govorio da njih kao Srbe treba proterati preko Drine.
Početkom maja 1992. godine, Srbima je izdata pismena naredba da im je zabranjeno svako udaljavanje iz Liskovca.
Krajem maja 1992. godine svih šest nastavnika koji su radili u osnovnoj školi u Liskovsu su kao Srbi dobili otkaz na poslu, a u obrazloženju rešenja je stajalo da nisu podobni da vaspitavaju muslimansku decu, da su četnički nastrojeni i da odobravaju genocid nad muslimanskim življem.
Svih šestoro Srba je išlo u Cazin da se žali predsedniku opštine što je bilo bez uspeha, a kada su se vratili kući bili su napadnuti od strane muslimana koji su noću između 24 i 02 časa, izvršili napad kamenicama i vatrenim oružjem na njihove stanove.
Posle toga su se žalili u Štabu teritorijalne odbrane, a kada su predstavnici policije došli na uviđaj počeli su da sumnjiče svedoka da ima radio- stanicu.
Nakon toga se svedok sa suprugom sklonio u stan svojih prijatelja muslimana, ali su drugi muslimani napadali kuću ovog muslimana koji im je pružio zaštitu, optužujući ga da krije četnike.
Nakon toga su svedoci podneli zahtev da idu u razmenu, što je usvojeno u julu 1992. godine, pa su otputovali u Bihać.
Međutim, do razmene nije došlo, pa su ih iz Bihaća odveli u Kamenicu i smestili u jednu zgradu gde su im davali hranu koja je bila neukusna, pa kako nisu mogli da je jedu davali su je kučetu kome je dlaka počela da opada.
I svedoku je takođe, posle uzimanja ove hrane počela da opada kosa,a L. nastavniku koji je dobijenu hranu jeo, kosa potpuno je opala, tako da je bio ćelav. Na osnovu toga, zaključili su da se radilo o zatrovanoj hrani. Tek na intervenciju Crvenog krsta, saslušani svedoci su uspeli da budu razmenjeni 10. novembra 1992. godine, kada su prešli na teritoriju Srpske Republike.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Mujanović Safir, direktor osnovne škole u Liskovcu kod Cazina i dr.
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka, koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojvima 339/94-17 i 339/94-18.
IX-111
KVALIFIKACIJA DELA: Etničko čišćenje
MESTO I VREME: Tomislavgrad (Duvno), april - jul 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedok je bio zaposlen u jednoj zagrebačkoj firmi i početak rata ga je zatekao na terenu u Mostaru, pa je pokušao da se vrati u Zagereb, gde je živeo. Kada je sredinom aprila 1992. godine došao do Duvna, u autobus u kome je putovao, ušla je hrvatska policija, pa su pitali da li u autobusu ima Srba.
Kada se svedok javio, policija ga je izvela iz autobusa i privela ga u SUP u Tomislavgradu.
Tamo su ga dočekala četvorica uniformisanih policajaca u crnim košuljama koji su odmah počeli da ga udaraju palicama i da vrše pritisak da dâ izjavu da je u Mostaru radio na pravljenju aviona koji su bombardovali Zagreb. Pošto je svedok to odbio, prikačili su mu izvor struje za prste na nogama i prste na ruci, pa su puštali struju, a uz to su mu kleme prikačinjali i na uho. Od strujnih udara je gubio svest i tekla mu je krv na nos.
Na ovaj način su ga mučili puna četiri časa, sve dok nije izgubio svest. Došao je svesti u zatvoru gde su se dva policajca, od kojih mu je jedan stavljao puščanu cev s jedne a drugi s druge strane slepoočnice, dogovarali ko će prvi od njih dvojice da puca.
Nakon toga su svedoka tukli nogama i rukama sve dok nije ušao neki njihov starešina koji ih je pitao: "Zar još niste bacili psa kroz prozor?", a ovi su mu odgovorili da ima vremena.
Posle toga su mu naredili da legne na pod, otvorili prozor, pa ga je jedan uhvatio za ruke, a drugi za noge i doneli ga do prozora. Dogovorali su se da ga tako izbace kroz prozor da bi ga na kraju bacili na drugu stranu prema zidu, a on je usled pada izgubio svest.
Probudio se u zatvoru u školi i četiri puna naredna dana nisu mu davali da jede. Kada je tražio da mu daju vodu, nudili su mu da pije slanu vodu.
Posle četiri dana, svedoka i još jednog Srbina odveli su u neko selo 20 km od Duvna i uveli ga u neku šupu u kojoj se nalazio leš nekog čoveka, pa su im kazali da će se to i njima desiti.
U toj šupi su boravili su tri dana i tri noći i za sve to vreme svedok je bio izložen tuči, a terali su ga da drugom zatvorenim Srbinu stavlja ud u usta i obrnuto, što su oni morali da čine.
Za ta tri dana boravka, svedok je samo jedanput dobio parče hleba.
Trećeg dana uveče su svedoka vratili u Duvno u zatvor u školi u kome je bilo i pre toga, i u kome je ostao još tri meseca.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
Upravnik i osoblje logora u Tomislavgradu.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 339/94-10.
IX-112
KVALIFIKACIJA DELA: Etničko čišćenje
MESTO I VREME: Vitez, proleće 1992. godine.
KRATAK OPIS: Posle povlačenja JNA iz Zenice, otpočela je hajka na Srbe u selu Tolovići kod Viteza. Pošto su ubili Srbina Cvijana Jelića, svi Srbi su morali da napuste ovo selo.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Pripadnici muslimanske vojske iz sela Preočića.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 339/94-26.
IX-113
KVALIFIKACIJA DELA: Etničko čišćenje
MESTO I VREME: Livno, proleće 1992. godine.
KRATAK OPIS: Svedok Radeta je radio kao poslovođa prodavnice trgovinske radne organizacije u Livnu sve do 24. maja 1992. godine kada ga je pozvao direktor i saopštio mu da kao Srbin ne može više da radi kao poslovođa prodavnice.
Sutradan, nakon što je otpušten sa posla, došla je po njega policija koja ga je uhapsila.
Svedokinja je radila u bolnici u Livnu kao medicinska sestra da bi u proleće 1992. godine i ona kao Srpkinja dobila otkaz.
Posle toga je u maju mesecu u njen stan došla policija pa joj je vršila pretres stana tražeći navodno oružje, koje ona nije imala.
Oba saslušana svedoka su nakon toga bila prinuđena (R. po izlasku iz zatvora) da pobegnu iz Livna.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Perić Jozo, načelnik MUP-a.
DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka, koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojevima 339/94-5 i 339/94-7.
IX-114
KVALIFIKACIJA DELA: Etničko čišćenje
MESTO I VREME: Zadar, oktobar 1991. godine.
KRATAK OPIS: Kamber je telefonom uznemiravao svedoka zato što je on pripadnik srpske nacionalnosti. Pretio mu je pripadnicima MUP-a u cilju zastrašivanja i proterivanja iz Zadra.
Pri tome, on se i predstavljao svojim imenom svedoku, tražio da donese lovačku pušku, za koju je imao dozvolu, u mesnu zajednicu, pretio mu da mora otići iz Zadra.
Zastrašen pretnjama, svedok je napustio Zadar, nakon čega je saznao da je Kamber dolazio u njegov stan sa pripadnicima MUP-a, da je obio ulazna vrata i da je iz stana izneo vredne stvari.
Kember je bio glavni organizator upadanja u stanove Srba u Zadru i miniranja srpskih kuća.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Kember Roko, penzionisani milicionar iz Zadra, Ul. Putstanova bb, rođen 09. 08. 1936. godine u Brodaljici, opština Benkovac, od oca Šime i majke Marije, rođene Žutelija, po nacionalnosti Hrvat.
DOKAZ: Dokumentacija koja se nalazi u Komitetu pod brojem 220/94-59.
IX-115
KVALIFIKACIJA DELA: Etničko čišćenje
MESTO I VREME: Zagreb, maj - avgust 1992. godine.
KRATAK OPIS: Protiv saslušanog svedoka je pred Vojnim sudom u Zagrebu povedena istraga zbog krivičnog dela
oružane pobune, prema kome je za vreme boravka kod svoga brata pristupio paravojnim formacijama SAO Krajine.
Svedok je u vreme hapšenja bio u Zagrebu na svom radnom mestu u preduzeću u kome je radio 20 godina. Za vikende i slobodne dane odlazio je u selo kod brata, što je i bio razlog da ga osumnjiče za oružanu pobunu.
Na dan 19. avgusta 1992. godine, istražni sudija Vojnog suda u Zagrebu Zoran Luburić uputio je pod brojem Kio. 226/92 dopis Okružnom zatvoru u Zagrebu u kome je naveo da je rešenjem veća Vojnog suda svedoku produžen pritvor, s tim da najduže traje do 19. avgusta 1992. godine i da, kako je propisano da tokom istrage pritvor može trajati najduže tri meseca, a imajući u vidu da okrivljenom svedoku tri meseca pritvora ističe 19. avgusta 1992. godine, to je dao nalog da se isti pusti na slobodu "sa današnjim danom".
Razlozi za ukidanje pritvora (da će pobeći) kako je to pre toga našao Vojni sud, očigledno nisu prestali, pa kako nije bila podignuta optužnica posle tri meseca istrage, proizilazi da nije bilo dokaza za to.
Posle izlaska iz zatvora, regulisao je ponovo svoje prebivalište u Zagrebu i legalno napustio Hrvatsku.
Kasnije je saznao da je u Hrvatskoj osuđen u odsustvu na 12 godina zatvora. On smatra da je to učinjeno da ne bi smeo da se vrati u Hrvatsku gde poseduje nepokretnu imovinu.
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
Organi vlasti u Hrvatskoj.
DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, i druga dokumentacija koja se nalazi kod Komiteta pod brojem 570/94.