"Broj srpskog stanovništva, koji je pred rat iznosio 30.000 sprovodjenjem etničkog čišćenja Srba u Mostaru je smanjen na samo 300''.

1. Penzionerka iz Mostara 9/94 u svojoj izjavi navodi:

...01. juna 1992. godine, ustaše su došle u naš stan u Mostaru, tukle su mene i moga muža, odneli su stvari koje su vredne, zlato, narukvice, lančiće, burme, satove, kristal, skupocenu garderobu. Sve su to radili na naše oči. Moga muža su udarali palicom od čega je padao u nesvest. Tukli su i mene. Ja sam bila operisana. Pokazala sam im ranu, ali to nije pomoglo, već su mi skinuli zavoj sa rane i stavljali u usta, pokušavajući da me zadave. Stavljali su mi zatim nož pod grlo i psovali srpsku majku. Ta mučenja su trajala do 15. jula 1992. godine.

Najteže je bilo 15. jula. Tada su nas najviše tukli i sve su nam odneli iz stana - belu tehniku, šporet, frižider, televizor, muzički stub i dvoja kola moga muža i sina. Iz stana su nam zabranjivali da izlazimo i tako smo proveli 15 dana.

01. avgusta 1992. godine, odveli su nas u logor u Vojnu bolnicu, jer su tu otvorili logor za Srbe. Toga dana su nas tukli uz najpogrdnije psovke. U ovom logoru su nas predali Ivanu Zeleniki, najokorelijem zločincu koji je mučio sve Srbe u tom logoru. Mene i moga muža tu su skinuli gole i tukli palicama. Mojem mužu je potekla krv iz glave. Mome mužu su oduzeli 700 DEM. Meni su dvojica koji su bili pored Ivana naredili da skinem venčani prsten, što sam i uradila.

U ovom logoru mene su stavili u ćeliju sa 6 žena iz Mostara srpske nacionalnosti, koje nisam pre toga poznavala. I ovde su nas mučili i pretili da će nas odvesti u logoru Ljubuški, gde je bilo mučenja s plinom i strujom. Odavde su nas odveli u Grude, gde je bio otvoren zloglasni logor za Srbe. Tamo sam videla ljude bez očiju, sa polomljenim rukama, uši odsečene. Rekli su nam: pogledajte ove ljude, tako ćemo i sa vama postupati. Neko je od njih, na to dodao da to nisu ljudi, nego srpska paščad. Pošto tu nije bilo mesta, odveli su nas u logoru Ljubuški. Tu takodje nije bilo mesta. Tu su se nalazili isključivo Srbi koje su nam pokazali. Bili su sa velikim ranama, opekotinama, bez očiju i sakati...

2. U izjavi svedok 91/94 penzioner iz Mostara, sada sa stanom u Beogradu, pored ostalog navodi:

...Dana 09. jula 1992. godine u moj stan u Mostaru u Ulici Ante Zuanića upala je patrola hrvatske Vojne policije koju je predvodio Sergej Belović. Odmah su počeli mene i ženu da tuku rukama i nogama. Priveli su nas u zgradu bivše vojne ambulante - sedište Vojne policije HOS i odmah nas razdvojili. Mene su zatvorili u jednu prostoriju u podrumu iste zgrade. Tu su me dva dana tukli navodno zbog toga što su moji sinovi, koji su se tada nalazili u Beogradu, četnici. Trećeg dana odveli su me kod Milićević Marija, koji je imao neki visoki čin u HOS-u. On je rekao da će nas smestiti u logor Dretelj, a to je kao Aušvic i da je jedini izlaz da naši sinovi daju pare da bi bili pušteni i da je cena za to 35.000 DEM. Tražio je telefon sinova u Beogradu što sam iz straha dao.

Posle nekoliko dana mi je saopštio da je sa mojim sinovima postigao sporazum i da će nas njima predati na madjarskoj granici.

Dana 13. jula 1992. godine, Milićević Mario i Marko zv. "Zeljo'' su nas kolima, preko Splita i Zagreba, doveli na madjarsku granicu kod Koprivnice. Tamo smo dobili rešenje o proterivanju. Predati smo našim sinovima na slovenačko-madjarskoj granici, pošto su od istih prethodno primili 30.000 DEM. Oni su nas posle toga upoznali da je Milićević preko telefona rekao da ćemo mi biti ubijeni ako ne dobiju pare, te su oni iz straha na tu ucenu pristali...

Navodi da je u prinudno napuštenom stanu u Mostaru ostalo stvari u vrednosti od 50.000 DEM, garaža u vrednosti 10.000 DEM u kojoj je ostalo vozilo "Lada-luks''.

3. Svedok u predmetu 92/94 pored ostalog iznosi:

Da je u Mostaru živeo od 1963. godine i radio kao poslovodja knjižare. Posle velike eksplozije cisterne u blizini kasarne 2. aprila 1992. godine, koja je prouzrokovala velike žrtve i materijalnu štetu, u Mostaru su se počele formirati vojne jedinice HVO. One su počele hapsiti gradjane srpske nacionalnosti i odvoditi u zatvor "Ćelovina'' u Šantićevoj ulici.

U maju su se pojavile oružane jedinice HOS-a u crnim uniformama. Pripadnici ovih jedinica vršili su pljačke po stanovima i odvodili u zatvor srpske porodice. Tako su dana 15. avgusta 1992. godine, u njegov stan upala 3 uniformisana HOS-ovca. Kasnije je saznao da se jedan zove Fazlagić Haris, a drugi Belović Sergej. Tražili su da se na sto stavi svo zlato, nakit i novac, pa su on i žena izvadili i na sto stavili 1 sat u vrednosti od 200 DEM, 4-5 ženskih prstena, nekoliko zlatnih narukvica, 1 zlatnu ogrlicu i 200-300 DEM. Sve je to uzeo Belović.

Njega i ženu su odveli u bivšu vojnu ambulantu, a u podrumu zgrade ambulante je bio zatvor. U jednoj prostoriji su bili muškarci, a u drugoj žene. Tu je zatekao 20-30 muškaraca. Odmah je priveden na saslušanje kod zapovednika zatvora Ive Zelenike. On se raspitivao kakvu imovinu poseduje, pa je zaključio da je cilj ispitivanja bio da se ta imovina oduzme. Zelenika je u jednom momentu dohvatio jednu sablju i prinoseći sečivo uz grlo pretio da će ga ubiti ako ne kaže gde se nalazi novac. Već prvog dana tučen je pendrecima po telu. Posle trećeg dana ispitivanja priznao je da ima još 1.100 DEM u stanu i rekao mesto gde se nalazi. Njemu i ostalim zatvorenima su pretili da će ih predati mučiteljima koji su imali nadimke "Crvenkapica'' i "Luster''. Kada bi prolazili hodnikom, stražari su ih udarali vojničkim čizmama po najosetljivijim delovima tela. Vezani po trojica lisicama, a bilo ih je 9, strpali su ih u podrum u kome je bila i njegova žena. Video je da je imala ogromne modrice po celom telu.

4. Svedok 140/94-5 na zapisniku od 13. aprila 1994. godine pored ostalog, navodi sledeće:

Od aprila 1992. godine do 18. maja iste godine, živeo je u selu Goranci. Toga dana rano ujutru selo su opkolili hrvatska i muslimanska vojska i izvodili stanovnike iz kuća. Tako su i njega izveli iz kuće i odmah vezali za banderu sa rukama na ledjima. Tukli su ga i rukama i nogama, kao i metalnom palicom po raznim delovima tela tražeći da im kaže gde se nalazi njegov sin. Sa ostalim pohvatanim seljanima su ga odveli u Mostar u zapadni logor, u podrumske prostorije fakulteta.

Govoreći o fizičkoj torturi kojoj su bili izloženi navodi: "Izvodili su jednog po jednog zatvorenika u neku prostoriju i tamo tukli po nogama i rukama nekim metalnim predmetima koji su bili ostaci eksplodirane granate minobacača sa velikim brojem oštrih delova. Kada bi se ti ljudi vraćali sa ispitivanja, bili su krvavi, unakaženi, padali u nesvest pa bi ih policajci polivali vodom da se osveste. Tako su i mene tukli kada su me izvodili, govoreći mi da sam četnik i tom prilikom udarcima u predelu lica izbili su mi u gornjoj vilici zube, i to: levu dvojku, trojku i četvorku, a sa desne strane takodje dvojku, trojku i četvorku. Tukli su me u predelu ledja, nogu, ruku, terali da klečim za vreme ispitivanja držeći ruke u vis. Od tih udaraca padao sam u nesvest''.

Dalje objašnjava da je posle tri dana prebačen u zatvor Ćelovina u kome je ostao tri meseca i gde je fizička tortura nastavljena. U ovom zatvoru su se nalazili Medan, sudija Okružnog suda u Mostaru, milicionar Dušan, M.M. i S. I., koji su se sa saslušanja vraćali premlaćeni, bili potpuno krvavi i padali su u nesvest. M.M. su polomili obe ruke i ranili vatrenim oružjem u nogu, a S. I. je od batina poludeo. Naročito su tukli pohvatane rezerviste JNA. Tako su V. T. iz Bijelog Polja kod Mostara lomili i noge i ruke, pa se posle ispitivanja nije mogao kretati. M., brata M. M. izvodili su napolje, skidali golog, vezali ruke i tukli svim mogućim sredstvima koje su imali na raspolaganju. U zatvor su ga posle toga vraćali na nosilima.

Kroz prozor zatvora video je da su noću izvodili mladje žene iz prizemlja zgrade, koje su policajci skidali nage i silovali, a potom terali da ispred nih nage šetaju. Medju tim ženama, prepoznao je suprugu bivšeg direktora "Hepok-Komerca'' koju su kasnije sa ćerkom ubili.

Na kraju navodi da mu je kuća u rodnom selu Goranci spaljena i uništena.

5. Svedok 140/94-6 na zapisniku od 12. aprila 1994. godine navodi sledeće:

...Do izbijanja ratnih sukoba 1992. godine sa mužem i dvoje dece živela sam u Mostaru, u naselju Željuša. Jednoga dana je upala muslimanska i hrvatska vojska u selo. Tom prilikom jedan čovek iz naselja čije je ime Duka, nalazio se u svom putničkom vozilu. Bila sam očevidac kada su tom vozilu prišli hrvatski i muslimanski vojnici i kad su ga zapalili. Iz tog vozila istrčao je Duka sam. Videla sam kada je prišao jedan vojnik i kada ga je zaklao na licu mesta. Duka je izgoreo u vozilu. Tom prilikom popaljene su sve srpske kuće, a srpske porodice pobegle u pravcu Nevesinja..

...U mestu prebivališta sam imala kuću dužine 12 m širine 10 m, koja je spaljena...

6. Profesor u penziji svedok 221/94-10, pored ostalog, navodi:

...Pre izbijanja oružanih sukoba, živeo sam u Nevesinju... Marta meseca 1992. godine otišao sam u JNA kao rezervni oficir i sa jedinicom otišao u "Severni logor'' u Mostaru. Dana 03. aprila 1992. godine, HOS-ovci su minirali kasarnu u Mostaru tako da su tada počeli oružani sukobi...

... Dana 16. juna 1992. godine pošli smo na pregovore sa pripadnicima HOS-a i muslimanskih snaga, i to: ja, Glavan Branko, pomoćnik komandanta Mostarske brigade za bezbednost, Johlija Novica, Avdalović Velimir i vojnik Soldo Mladen. Pre stizanja na mesto pregovora, isti oni koji su nas na pregovore pozvali, zarobili su nas i odveli u prodavnicu u Svinjarine. Tu smo zatekli aktivnog kapetana JNA, rezervnog majora JNA i grupu od 26 vojnika. U toku noći počeli su da nas vredjaju, da nam prete da će nas ubiti, da će nas zaklati, a neke su i udarali. Dobro se sećam da je vlasnik prodavnice u kojoj smo bili smešteni, krupan i debeo čovek udario nogom iz sve snage kapetana u lice, pa mu je tekla krv iz usta. Posebno su maltretirali ženu iz Mostara koja je bila zarobljena sa grupom vojnika koja je dovedena...

... Pred zoru su došli HOS-ovci i oni su nas preuzeli. Posle vezivanja nas ubacili u kamion i prebacili u Mostar u amfiteatar Mašinskog fakulteta. Ovde nam je priključen potpukovnik JNA. Kada su nas uveli u klupama za studente bilo je oko 200 uniformisanih HOS-ovaca. Skinuli su nas potpuno gole, - naterali da desnu ruku držimo uspravno u vis, da govorimo "Za dom spremni'' i da pevamo hrvatske i muslimanske pesme koje su oni govorili. Tu su nas tukli pendrecima, gumenim čekićima, nogama, na kojima su bile čizme, i rukama po svim delovima tela. Doneli su travu i naterali da je jedemo. Posle toga, vojnike koji su zarobljeni sa nama, naterali su da jedni sa drugim polno opšte. Ko to nije hteo, tukli su ga sve dok to nije učinio. Mene su pred svima primorali da sisam polni organ kapetanu. Uhvatio me za kosu, bacio na pod i nogom snažno udario po rebrima. Major je ovo morao da radi potpukovniku, a potpukovnik majoru JNA. Ova tortura je trajala oko tri puna sata, a od "degeneka'' koje sam dobio, meni su ledja i desna ruka bili potpuno crni, a isto tako bili su isprebijani i svi ostali...

... U toku torture oni su se smenjivali, pa sam u jednoj od tih grupa prepoznao Ćazima Masla iz Nevesinja, starog oko 26 godina, i on nam je komandovao da držimo uspravno ruku i pevamo muslimanske pesme...

... Odavde su nas sve prebacili u zatvor Ćelovinu. Ovde su oficire razmestili tako da je svaki bio u zasebnoj ćeliji. U toku te prve noći, čuo sam strahovite krike i jauke ljudi koje su prebijali...

... Ujutru su nas oficire vezali, strpali u prtljažnik nekog kombija i prebacili u duvansku stanicu u Metković i smestili u jednu prostoriju koja je 3 sprata ispod zemlje, hermetički zatvorena, a predvidjena je za atomsko sklonište. Ovde smo proveli 7 dana. U prostoriji veličine 2 x 1,5 m visokoj do 2 m, koja je bila hermetički zatvorena počeli smo se gušiti. Ujutru kada su vrata otvorena, mi smo bili polumrtvi usled nedostatka kiseonika. Danju kada su se nalazili u holu iznad tih prostorija dolazili su civili - najčešće pijani ljudi koji su hteli zbog nečeg da nam se svete pa su ih stražari puštali da nas tuku i prebijaju...

... Dobro se sećam da je kod nas došao Miro Mesar iz Metkovića, izvadio nož i hteo da nas kolje, ali su ga stražari sprečili i udaljili...

... Ne znam imena stražara i drugih iz zatvora. Setio sam se nekog koji je imao nadimak "Bili'', plave kose, srednje visine, koštunjav, koji je najviše tukao.

... Ženu iz Mostara izdvojili su iz grupe na starom mostu u Mostaru i kako sam kasnije saznao, odveli je u neki privatni stan gde je bila podvrgnuta masovnom silovanju. Ona je kasnije razmenjena...''

7. Svedok 273/94, pored ostalog, navodi:

... Uhapšen sam 18. avgusta 1992. godine u Mostaru od strane trojke HOS-ovaca na čelu sa Sergijem Belovićem. Čim su upali u moj stan, počeli su odmah da me tuku, tražili su devize i zlato i pošto su me dobro pretukli pretresli su stan, odabrali ono što im se dopalo, stavili u jedan paket težine oko 15 kgr koji sam ja morao da nosim. Odveli su me u zatvor u bivšoj vojnoj ambulanti gde sam bio od 18-25. avgusta 1992. godine u prostoriji zatvora koja je služila za mučenje Srba i koju su zvali "Mala Srbija''. Tukli su me čime su stigli: drvenim palicama, čizmama. Ta tuča trajala je oko 5 sati i ja sam bio ošamućen. Tražili su samo da im kažem gde sam sakrio zlato i devize koje nisu pronašli u mom stanu...

... U sobi zv. "Mala Srbija'' tada su se nalazila dva brata, sin jednog od njih, te više lica srpske nacionalnosti iz Mostara i okoline (čija imena navodi).

U prostoriji preko puta, bile su zatvorene žene srpske nacionalnosti.

Za tih nedelju dana boravka u tom zatvoru, ja sam svake noći bio tučen. Tukli su me svuda po telu. Više rebara mi je slomljeno. Sav sam bio u modricama, ruke uopšte nisam mogao da podignem, nisam mogao da hodam. Mene su nazivali "gumeni Srbin'' zbog toga što sam izdržao toliko velike batine...

Iz prostorije u kojoj su bile smeštene žene svake noći čula se vriska...

Nas su najviše tukli:

1. Martinović Vinko, zv. "Štela'',

2. Kapetanović Sead, za koga su govorili da je šef policije,

3. Zelenina Ivan, upravnik zatvora,

4. Boris, Hrvat zvani "Sova'', koji se posebno isticao u noćnim tučama,

5. Dugalić zv. "Luster'', koji je držao piljarnicu,

6. Čomić Mesuta, zv. "Mensa'',

7. Čomićev sin star oko 20 godina...

... U Mostaru sam imao stan i stvari u njemu u vrednosti od 250.000 DEM, što mi je sve opljačkano. Imao sam kolekciju kožne galanterije firme čiji sam trgovački putnik bio u vrednosti od 20.000 DEM - uzoraka svile u vrednosti od 5.000 DEM''.

8. Svedok 295/94-2 08. jula 1994. godine, pored ostalog je naveo da je:

...Dana 07. jula 1992. godine priveden na Ekonomski fakultet u Mostaru gde je saslušan, a zatim smešten u zatvor u Ulici Alekse Šantića, gde je zatekao oko 20 lica srpske nacionalnosti, uglavnom civilnih lica. U zatvoru su često bili izloženi maltretiranju od strane pojedinaca koji su ih tukli rukama i nogama po raznim delovima tela za vreme obavljanja napornih fizičkih radova. Upravnik ovog zatvora je bio Nikolić Pero, koji je pre toga bio direktor preduzeća "Parkovi'' u Mostaru. Jedan od zapovednika u zatvoru je bio Peko Ante, ranije tržišni inspektori. U ovom zatvoru je bio oko 2 meseca, a zatim prebačen u zatvor u Rodoč gde je ostao do 31. oktobra 1992. godine kada je sa grupom zarobljenika razmenjen i napustio Mostar. U zatvoru u Rodoču, zatvorenike je najviše fizički maltretirao čovek po imenu Ivo iz Kruševa, a pre toga je radio u preduzeću "Hercegovina'' Mostar. Supruga mu je rekla da su komšiju Ivanišević Slobu, dok je bio u zatvoru, odveli Begović Huso i Belja Azis i ubili na Bijelom Bregu...

9. Svedok 295/94, pored ostalog, navodi sledeće:

... Dana 25. maja 1992. godine u Mostaru ispred kuće gde sam stanovao, uhapšen sam od strane pripadnika HVO i odveden na Pravni fakultet. Tu sam od prisutnih prepoznao Šunjić Luku, Leko Marka, Salčine Nijaza, Babića čijeg se imena ne sećam i Pušića zapovednika policije HVO. Pušić me je saslušao i pitao zašto sam kao Srbin ostao na desnoj obali Neretve i znam li da "četnici'' ne mogu ostati tamo, jer će biti uništeni i likvidirani. Pošto sam upitan za mesto rodjenja, Pušić je rekao svojim ljudima da me odvedu da vidim svoje ljude iz Bogodola, nakon čega su me odveli u podrumsku prostoriju u kojoj sam ugledao 35-36 ljudi iz mog mesta koji su svi bili vezani jednom žicom. Bili su krvavi po licu i odelu. Vratili su me u prostoriju gde sam prethodno saslušavan. Pušić je naredio da mi stave lisice na ruke i odvedu u drugu podrumsku prostoriju, gde su me postavili na jednu stolicu i njih nekoliko počelo me tući pajserom, pendrekom i jednim debelim bakrenim kablom dužine 1 metar. Kada bi se onesvestio i pao sa stolice, polivan sam hladnom vodom da bi se osvestio, nakon čega su ponavljali na isti način. Ovo maltretiranje je sa kraćim prekidima trajalo 24 sata.

... Sutradan su me odveli u zatvor u Ćelovinu gde je zapovednik bio Peko Ante, a upravnik Nikolić Pero. Stavili su me u samicu, noću su mi vezali ruke lisicama. Svakodnevno su mi pretili, psovali četničku majku govoreći da će 1992. godina biti mnogo gora za Srbe nego 1941. godina...

... Nakon 7 dana, vraćen sam u Vojnu policiju gde sam ponovo maltretiran. Kada su 4 pripadnika Vojne policije došla kod mene u samicu bio sam siguran da me vode da me ubiju, zbog čega sam pružio otpor. Medjutim, nešto kasnije došlo je njih devetorica naoružanih, pa kako nisam hteo da krenem sa njima, pucali su u plafon, a zatim u mene kojom prilikom sam ranjen u desno rame i levu nogu. Zbog velikog krvarenja izgubio sam svest tako da sam došao sebi u zgradi gde je smeštena Vojna policija. Tada sam prepoznao pripadnike policije Babića, Šunjić Luku i Juru. Oni su počeli da me tuku bakrenim kablom, a ruke su mi bile vezane lisicama. Kako su me ovim kablom tukli uglavnom po rukama, prelomili su mi iste u predelu iznad oba zgloba. Od bola sam se onesvestio. Kada sam došao sebi video sam da sam sav krvav.

Sutradan je lekar konstatovao prelom na obe ruke. Ponovo su me odveli u zatvor "Ćelovinu'', u samicu gde sam zadržan punih 90 dana. Svaka 2-3 dana obilazio me je zatvorski lekar koji je konstatovao prelom 6 rebara, povredu lobanje u potiljačnom delu i prelom obe ruke...

... Za vreme mog boravka u zatvoru, moja supruga i dvoje maloletne dece su se nalazili u našem stanu u Mostaru, praktično u kućnom pritvoru, nisu smeli da napuštaju stan, jer im je to bilo zabranjeno. U tom vremenu, pripadnici HVO i HOS-a su 6 puta dolazili i vršili pretres stana i uzeli vredne stvari kao TV-aparat, video-rikorder, kasetofon, zlatni nakit i novac, a sa vrata moje dece su trgali zlatne lančiće...

... Osim pripadnika vojne policije, zatvorenike su maltretirali radnici obezbedjenja u zatvoru Skender Ivan, Skender Jure, Puce Helmut, Peko Ante, Puce Nikola, Bukovac Ante i drugi.''

10. Svedok 295/94-9, pored ostalog, navodi:

... Ja sam rodjen, i sve do izbijanja ovog rata, živeo sam u selu Bogodol, Mesna zajednica Goranci, opština Mostar. U celoj mesnoj zajednici je bilo oko 40 srpskih domaćinstava...

... U II svetskom ratu, tačnije na Vidovdan 28. juna 1941. godine, iz sela u Lišticu bilo je odvedeno 90 ljudi i smešteno u školu. Za njima su pošle 4 žene da im odnesu hranu. Medjutim, u mestu Gradac kod Lištice, ubijene su ove 4 žene i 6 ljudi od ovih 90. Ove 4 žene i 6 ljudi ubile su lokalne ustaše. Preostalih 84, spasio je tamošnji fratar po imenu Damnjan. Nakon ovoga, u selo Gorance pozvani su svi Srbi iz našeg sela da dodju i da prime katoličku veru. Mnogi ljudi se nisu odazvali ovom pozivu. Po priči moje majke, za vreme trajanja mise u crkvi u Gorancima došle su ustaše i odvele 45 Srba i ni danas niko ne zna gde su ubijeni...

... Dana 03. ili 04 aprila 1992. godine u Mostaru je eksplodirala cisterna i uništena je kasarna JNA. U selu se počela osećati napetost, ali nas niko nije dirao do 18.04. 1992. godine. Oko 4 sata ujutru, u moju kuću je ušlo 6 naoružanih ustaša i odvelo me u Mostar u nekadašnju kasarnu "Zapadni Logor''. Tamo sam doveden u štab HVO, čiji je komandir Vojne policije bio čovek po imenu Džida. On je naredio da me vode u podrum gde sam zatekao 20 ljudi iz moga sela - svi isprebijani i krvavi. Tada je neko od ustaša pitao ko je bio organizator naoružavanja sela i tada su rekli da sam to bio ja. Odmah su me odveli na sprat gde je bilo 5-6 ljudi, medju njima i Džida, koji su me tukli da sam bio sav modar. Vratili su me u podrum gde su nas 3 dana i tri noći tukli, sve po naredbi ovog Džide. Posle toga smo svi odvedeni u Centralni zatvor u Mostaru u Ulici Alekse Šantića...

... Pored mene, u zatvor je odvedeno i 18 meštana Bogodola. Ovde su nas tukli naročito mene i mog komšiju. Najviše su nas tukli Džido, Puce Nikola i neki Viktor. Upravnik ovog zatvora je bio Nikolić Pero zv. "Pepa", a zamenik Peko Ante. Deset dana nakon našeg dolaska u Centralni zatvor, dovedena je još jedna grupa Srba, od 10 ljudi.

... Jednom prilikom, mene i još 2 Srbina odveli su na aerodrom gde su nas toliko tukli da su jednom slomili ruku. Jedan čovek iz IV bojne iz mesta Kruševo, udario ga je metalnom šipkom.

... Ja sam u zatvoru u Mostaru ostao do 30. oktobra 1992. godine. Pre toga je bila razmena 03. avgusta 1992. godine. Tada je svim Srbima u selu Bogodola rečeno da se skupe kod crkve i da sa sobom ponesu lični prtljag. Autobusom su prebačeni u vojni logor u Mostar gde je 6 odraslih muškaraca i jedna devojka zadržano u zatvoru. Ostali su autobusom odvezeni do prve borbene linije prema Nevesinju, date su im bele zastave i oni su prešli na srpsku teritoriju. Tako da je selo Bogodol ostalo bez ijednog Srbina - jednostavno Srbi su proterani iz ovog sela...

... U grupi od 20-tak, po rasporedu rada, išli smo u srpsko selo Raštane koje je bilo iseljeno. Tu smo skidali crep, krovnu konstrukciju i stolariju sa srpskih kuća, što je odvoženo u Čitluk, Lišticu, Mostar i druga mesta...

... Ja znam žene koje su silovane. U zatvoru su bile mnoge žene iz Mostara i okolnih sela, ali to ne smeju da kažu.

... u drugoj polovini septembra 1992. godine, došli su iz Vojne policije Šunjić Jure, Babić Dževad i Skender Puce i tražili 10 radnika. Ne govoreći gde nas vode poveli su mene i još četvoricu Srba i odveli nas u Vojnu policiju na fakultet gde je pre toga u krug pala granata od koje su poginula 2 hrvatska vojnika. Tada se nagadjalo čija bi granata mogla biti, pa je bila varijanta da je srpska, ali se govorilo i da su Hrvati sami pucali. Nama su naredili da sakupljamo raskomadane delove tela. Kada smo mi to počeli skupljati, prisutnih 50-60 vojnika su nas počeli besomučno tući drvenim motkama, kundacima od pušaka, tako da su tom prilikom slomili ruku jednom Srbinu, a ja sam bez svesti donet u logor gde tadašnji zamenik komandanta logora Peko Ante nije dozvolio da mi se ukaže lekarska pomoć. Sutradan, kad sam došao svesti, glava mi je bila toliko otečena da se nisam mogao prepoznati...

... šef vojne policije se zvao Džidić Željko iz Cima, predgradja Mostara. On je sam tukao i maltretirao ljude. Bio je vatreni ustaša i sve što se dešavalo bilo je po njegovoj naredbi, uz njegovo odobrenje i znanje. Pored njega, u maltretiranju ljudi isticao se Martinović Zoran''.

11. Svedok 295/94-14 iznosi:

Pre izbijanja sukoba, živeo je u Gorancima. Lišen je slobode kao civilno lice 18. maja 1992. godine od strane HVO zajedno sa ocem i odveden u Mostar. Tada su pokupili sve muškarce iznad 18 godina starosti, bez navodjenja bilo kakvih razloga.

Još u selu su ih tukli pendrecima i kundacima. Bili su smešteni u podrume fakulteta pod Bijelim Brijegom gde su ostali 3 dana. Ovde je bilo zatvorenika i iz drugih sela isključivo srpske nacionalnosti. Tukli su ih bez ikakvog obrazloženja. Iz Bogodola i Goranaca su proterani stariji ljudi, žene i deca, tako da su ostala potpuno prazna.

12. Svedok 473/94-31 u zapisniku od 30. septembra 1994. godine, pored ostalog, iznosi sledeće:

Kada je došlo do oružanih sukoba sa suprugom i kćerkom i dalje su ostali u Mostaru, pošto su komšije Hrvati i muslimani garantovali bezbednost.

Medjutim, noću 10. jula 1992. godine, uhapšena je sa sa suprugom i odvedena u sedište HOS-a u Mostar gde ih je saslušao Zelenika Ivo. Za vreme saslušanja nju je udario dva puta palicom po ledjima. Okrivljivao je da joj je brat četnik. U zatvoru HOS-a su proveli 3 dana. U jednoj maloj prostoriji bilo je 16 žena srpske nacionalnosti. Seća se imena nekih tih zatvorenih žena. Zapovedenik zatvora je bio Martinović Vinko zv. "Štela''.

13. Svedok 440/94-41, iznosi sledeće:

Do početka ratnih sukoba živeo je u Mostaru sa suprugom i ćerkom - sve do 1. avgusta 1992. godine. Osećala se napetost i ispoljavanje mržnje naročito muslimana prema Srbima, koji su govorili da Srbi moraju biti proterani preko Drine. Dalje navodi:

"Kada je došlo do miniranja cisterne ispred kasarne JNA, počela su intenzivna hapšenja Srba u Mostaru, a ta hapšenja vršili su hrvatski vojnici koji su bili svrstani u jedinice HVO i muslimanske "Zelene beretke''. Uhapšen sam 15. ili 16. juna 1992. godine od strane vojnika HVO i odveden u podrumske prostorije Pravnog fakulteta u Mostaru. Prilikom hapšenja, vojnici HVO vezali su me, a zatim tukli nogama i rukama i nekim kablovima koji su bili presvučeni gumenom zaštitom. Tukli su me po raznim delovima tela, a posebno u predelu grudi. Usled udaraca pesnicama u predelu glave, a i nogama, lice mi je bilo toliko natečeno da nisam video ni na jedno oko. U prostorijama Pravnog fakulteta u koje sam priveden, mene su vezali lisicama, a potom preko cevi od parnog grejanja sam obešen, i u tom položaju bio celu noć. Tako su bili i svi ostali pritvorenici povešani...

... Video sam da je jedan mladji čovek imao prebijene obe ruke, koje su visile preko lisica sa kojima je bio vezan. U drugim prostorijama je bilo oko 30 ljudi i svi su bili srpske nacionalnosti. Mene su tukli dok sam visio, a i ostale, sa komadima gumenog kabla, dužine 60-70 cm. Visili smo tako celu noć, a sutradan su nas vodili na saslušanje. Posle saslušanja, ja sam vraćen u podrumsku prostoriju gde sam ostao još 2 dana. Za vreme boravka u toj prostoriji dolazili su vojnici HVO koji su me udarali nogama i rukama, a uz sve to i kablom obloženim gumom. Tom prilikom, ja sam zadobio prelom desne ključne kosti, a izbijena su mi i 4 zuba iz gornje vilice sa desne strane...

... U septembru 1992. godine, išao sam u Hodbinu da pomognem u prevozu sena. Primetio sam tada u jednoj kući 3 leša: 2 žene i jednog muškarca, koji su bili u raspadanju. Njihova imena ne znam, ali znam da su Srbi jer je to srpsko naselje. U istom selu, ispred srpske kuće Glavaša video sam ubijenu majku i njene dve ćerke, čiji su leševi bili isečeni i izmasakrirani. Od Hrvata iz tog sela saznao sam da su te žene najpre silovane, a potom su ih ubili i izmasakrirali muslimani Demirovići. U julu, Hrvati su pričali da je Martin Bošković iz naselja Buna bacio u vatru živu Stanu Knežević, Srpkinju iz Hodbine i da je isti toga dana zapalio desetak srpskih kuća. Martin Bošković je iz Paragine stranke. Hapšen je od strne HVO, ali se i sada nalazi na Buni...

14. Svedok 445/94-4, doslovno navodi sledeće:

... Mene su uhapsili u Mostaru 02. avgusta 1992. godine i sa ženom odveli u zatvor u bivšoj vojnoj ambulanti. Odveli su me kod upravnika toga zatvora koji se zove Zelenika Ivan, koji je odmah počeo da na mene viče i da me tuče. Tražio je da kažem gde su mi deca. Ja sam bezuspešno pokušavao da ga uverim da uopšte nemam dece i da to može da proveri, ali on to nije slušao već me je i dalje tukao. Odveli su me u neku drugu prostoriju gde su nastavili da me tuku pendrekom i čizmama u ledja, pa sam od bolova jaukao. Tu me je tukao neki stražar. Došao je Zelenika i doneo neki špric u kome je bila neka tečnost. Počeo je da mi preti da će mi nabiti špric u oči da bi mi na kraju prosuo tečnost iz šprica u lice. Ponovo su me tukli i vezali lisicama sa nekim Kovačevićem''.

15. Svedok 445/95-5, pored ostalog, je naveo:

Na dan 08. maja 1992. godine izvršen mu je pretres stana u Mostaru. Pripadnici HVO zabranili su do daljeg da izlazi iz kuće i da mora da se javlja na njihove telefonske pozive, što je trajalo sve do 05. jula 1992. godine kada je došla patrola i ponovo izvršila pretres stana i uzevši sve vrednije stvari u kući njega odvela u vojnu ambulantu koja je bila pretvorena u zatvor kod nekog "Štele''.

Što se tiče fizičke torture koja je nad njim primenjena u zatvoru, konkretno navodi:

... Odmah su me kod dovodjenja dočekali sa tučom i to na stepenicama. Posebno su me tukle dve devojke, a u jednoj prostoriji me je tuklo njih desetak koji su svi bili u crnim uniformama. Posle sam odveden u podrum gde je bilo 10-tak zatvorenih Srba. I tu su nas tukli. Udju, tuku te, izvode te u hodnik, pa te tuku...

16. Svedok 445/94-9, navodi:

... Na dan 02. avgusta 1992. godine, kada su zapalili crkvu u Mostaru, mene i muža su uhapsili u Ulici Krpića u Mostaru. Došla su njih četvorica sa crnim trakama oko glave i obučeni u crnu odeću. Tada su nam pokupili sve vrednosti koje smo imali: - svo zlato u vrednosti od 6.000 DEM, gotovine od 2.800 DEM i oduzeli ključ od automobila. Tu su nas, odmah u stanu, počeli udarati pendrecima po glavi...

... Odveli su nas u zatvor u vojnoj ambulanti pred upravnika Zeleniku koji je mene odmah napao da sam "četnikuša'' i počeo da me tuče. Tražio je da skinem dve zlatne burme koje sam imala na rukama. Počeo je da me tuče pendrekom po glavi, pa sam ja pala. Govorio je da neću izneti živu glavu iz Mostara. U tom zatvoru provela sam samo jednu noć, a onda su me odveli u logor...

17. Svedok 445/94-11, pored ostalog, iznosi:

... U Mostaru sam živeo od 1960. godine. Na dan 13. aprila 1992. godine, pokušao sam da iz njega izadjem, ali je sam sprečen i vraćen kući. Posle dva dana došla su uniformisana lica koja su izvršila premetačinu u stanu...

Iznoseći hapšenje i fizičku torturu koja je nad njim u zatvoru vršena, konkretno navodi:

... Na dan 18. maja 1992. godine, mene su iz stana priveli u njihovu Komandu pod Bijelim Brijegom. To je jedna velika prizemna zgrada. Odmah po privodjenju su mi oduzeli ključeve od kola i stana.

U toj zgradi oni su imali 3-4 sobe koje su bile pritvorene u zatvor. Tučom su me prebijali. Kada su me udarali puškom 19. maja, izgubio sam svest i došao svesti narednog dana.

Prebačen sam u mostarsku bolnicu na hiruško odeljenje. Imao sam trostruki prelom potkolenice leve noge, povrede u predelu desnog oka, a bila su mi i dva rebra prelomljena. Kada sam iz bolnice otpušten 9. juna 1992. godine, prebacili su me u zatvor u Ćelovinu.

U zatvoru pod Bijelim Brijegom mene su tukli Dilić Hasan koji je imao oko 25 godina, musliman Trnavac čije ime ne znam. Bilo ih je dvojica braće i mene je tukao mladji. Oni su stanovali kod fabrike duvana i radili u GP "Hercegovina''.

... U zatvoru Ćelovina glavni su bili Ante Peko "stožernik HVO i Puljić Nikola...

18. Svedok 445/94-14 u prvom delu govori o političkim prilikama koje su postojale u Mostaru pre izbijanja sukoba do svoga hapšenja.

Radio je u stanici milicije u Mostaru.

Krajem 1989. godine i početkom 1990. godine jasno su se uočavala medjunacionalna podvajanja. Iz inostranstva su stizali emigranti poznati kao pripadnici Ustaškog pokreta. Počelo je dolaziti do smene na raznim mestima, tako da su na većini značajnijih mesta postavljana lica hrvatske nacionalnosti. Hrvati su od ranije na ostrvu Pagu imali centar za obuku svih kadrova gde su pripremali ljude ne samo za rad u policijskim službama, već i u svim drugim oblastima funkcionisanja države.

Januara meseca 1992. godine, počelo se sa miniranjem objekata koje su držali Srbi. Minirani su kafići Kovačević Milana, Kukavac Jovana i još mnogih drugih.

Na dan 03. ili 04. aprila 1992. godine kod kasarne "Severni logor'' postavljena je cisterna puna eksploziva koja je aktivirana sa daljinskim upravljačem. Od eksplozije je razrušena kasarna i sve zgrade u naselju Zaluk. Poginuli su jedan vojnik i 3 civilna lica. Odmah potom 06. aprila, Hrvati su iz predela Lištice iz artiljerijskih orudja počeli gadjati ovu kasarnu i ceo kompleks zgrada u okolini, s tim što su pre toga odatle iselili sav hrvatski živalj.

Ovu akciju su organizovali Nikolić Dragan, do tada kriminalistički tehničar u SUP-u Mostar i njegov brat Pero, direktor OUR "Plastika'' u Mostaru. U akciji su učestvovali Krtalić Miro, auto-prevoznik iz Mostara, Jedvaj Branko, vozač u "Autoprevozu'' i drugi. Cisterna napunjena eksplozivom bila je vlasništvo preduzeća "Novogradnja'' iz Lištice.

Po povlačenju vojske, počeo je progon Srba. Uglavnom ih hapse Hrvati, neke ubijaju, a muslimani su tu imali sporednu ulogu.

U pogledu svog hapšenja, tretiranja zatvorenika, fizičke i psihičke torture kojoj su bili podvrgnuta, lica koja su se posebno isticala u mučenjima i oblicima nečovečnog postupanja, navodi sledeće:

... Uhapšen sam 04. maja 1992. godine i vezanog su me odveli u zgradu Ekonomskog fakulteta. Tražili su da radim u njihovoj policiji, što sam odbio. Šef njihove policije je bio Stipe Petrović, pre toga saobraćajni milicionar. Tu su bili Andjelko Lakić, Josip Marčinko, Buhač Marko, Pervan Ilija, Jure Kraljević iz okoline Imotskog i drugi...

U Ćelovini sam bio od 14. maja 1992. godine, u zgradi Okružnog zatvora. Uz povremeno odvodjenje i kraće zadržavanje u zatvorima u Lištici, Duvnu, Grudama, Ljubiškom i "Lori'' u Splitu.

Iz ovog zatvora dosta ljudi je vodjeno na rad, pa bi mnogi od njih za vreme rada dobili degeneke, jer su stražari dozvoljavali da ih pripadnici njihove vojske prebiju. Svaki dan po povratku sa posla neko je bio potpuno slomljen od batina.

Dobro se sećam da su Milošević Slavka jednom prilikom pretukli, polili naftom i zapalili.

Do 05. jula 1992. godine, često su me ispitivali i tukli pesnicama, čizmama i bezbol palicama, od kojih udaraca sam i padao. Tada su me iz zatvora prvi put izveli vezanih očiju i kolima odvezli u Lišticu. U pojedinim mestima zaustavljali su vozilo, otvarali vrata i pokazivali me gradjanima kao četničkog vojvodu. Ti gradjani bi pljuvali po meni, vredjali me i udarali. Nisam mogao ništa da vidim pošto su mi oči bile vezane.

U Lištici su me zatvorili u jednu prostoriju stanice milicije i skinuli povez sa očiju. U ovu prostoriju ubrzo je došao jedan Šiptar, kome je neko rekao da sam bio u Prištini i tukao i zlostavljao Šiptare. On me je tukao nekim kablom nešto debljim od milicijske gumene palice. Udarao me je po glavi i svim delovima tela.

U toku ove tuče izgubio sam svest i kad sam došao svesti video sam da ležim na nekom velikom stolu u podrumskim prostorijama te stanice milicije. Pored stola su stajali doktor i doktorica, navodno iz Nemačke koji su mi dali inekciju u oba ramena, pa su bolovi vrlo brzo prestali. Od ove tuče ostali su mi ožiljci. Ovaj što me je tukao star je do 30 godina visok oko 180 cm. Za njega sam saznao da je držao poslastičarnicu u Splitu i da je bio stalni pratilac Ivice Pušića - glavni za policiju HVO za zapadnu Hercegovinu. Ivica Pušić je bio glavni instruktor za obuku policajaca na ostrvu Pagu. Bio je razrok na desno oko. On me je ispitivao u zgradi ranijeg opštinskog Komiteta. Za vreme saslušanja pozivao je te su unutra ulazila 2-3 lica koja su me besomučno tukla i oboreno na pod me gazila čizmama.

Pored batina, on me je primoravao da gutam zapaljene cigarete. Mislim da je od ovog bilo još strašnije kada bi mi Ivica vezao bose noge za stolice i ruke, tako da su mi dlanovi bili okrenuti na gore, a i tabani takodje, pa me je besomučno tukao kablovima po nogama i rukama. Tabani su mi bili toliko naduvani da nisam mogao stajati.

Prilikom ovih ispitivanja, Ivica me je sa svojim pomoćnicima lisicama vešao za jednu cev od instalacije centralnog grejanja ispod plafona. Sećam se da su bile dve paralelne cevi, i to tako što bi mi lisice zakačio za svaku ruku u predelu zglavka, a drugi kraj lisica bi zakačio za te cevi, pa sam tako visio razapet. Pre toga bi me skinuli golog pa bi mi o polni organ obesio neki gvozdeni predmet koji je imao dva kraka savijeno pod uglom od 90 stepeni tako da bi oni krakovi širili moje noge, a težina vukla prema naniže. Pri svakom pomeranju osetio bih strahovite bolove u predelu polnog organa i stomaka. Tako bi visio po 3 ili 4 sata, a posle je on dolazio i ponovo me ispitivao...

Dok sam visio, usled težine tela, meni je bilo isčašeno levo rame, pa i sada njime ne mogu da se pokrećem normalno. U ovom periodu jednom prilikom me je nabio u ćošak lično Ivica, klasičnim karate udarcem, nogom iz okreta udario u predelu grudnog koša i to je ponovio dva puta na isti način, tako da mi je tom prilikom polomio rebra.

Deformacija na grudnom košu i sada mi se jasno vidi, a isto tako i ožiljci na levoj ruci iznad lakta. Srednji prst leve ruke i to kost u predelu prvog zgloba bila je slomljena.

Ivica i ta njegova ekipa prilikom tuče izbili su mi sve zube iz gornje vilice, a od nekih zuba su ostali samo parčići, što sam naknadno morao da vadim, tako da sada imam veštačku vilicu. U donjoj vilici sa leve strane mi je izbijeno četiri zuba, a cela donja vilica je pomerena u odnosu na gornju u desnu stranu, tako da usta nisam mogao da zatvaram kako treba, pa i danas pojedine reči ne mogu da izgovorim pravilno.

Odveli su me u Duvno u prostoriju gde su mi pokazali 9 unakaženih ljudi. Svi su bili u vojnim uniformama, krvavi, deformisanih lica. Toliko su bili izobličeni da im se nisu videle ruke i noge, kao da nisu ljudska stvorenja. Rekli su mi da su to sve oficiri JNA. Od mene su zahtevali da ih pogledam da li nekog od njih poznajem. Nisam mogao nikog da prepoznam pa sam im to rekao.

Primetio sam da u Duvnu ima mnogo zatvorenih Srba u zgradi za koju sam po djačkim klupama zaključio da je škola, da ih tamo tuku pošto sam svo vreme dok sam tamo bio čuo njihovu vrisku i jauke.

Sutradan su me odveli u vojni istražni zatvor "Lora'' u Splitu gde sam bio ispitivan, pa sam posle ispitivanja u Mostaru u zgradi vinarije u Ljubuškom vraćen u zatvor u Mostaru.

Početkom osmog meseca, dok sam čistio zatvorske ćelije doveli su jednog momka, pa su mu predamnom odsekli oba uva, a zatim su ga besomučno tukli nogama i bezbol palicama, pa su mu polomili kosti lobanje tako da mu je moždano tkivo izletelo napolje. Dok je ležao, gazili su ga bar pola sata, a on je već bio mrtav. Ovi koji su ubili ovog momka bili su pripadnici njihove policije u uniformama, a jedan od njih se zvao Krtalić iz Dračevice kod Mostara. Ime mu ne znam, star oko 25 godina, srednjeg rasta, dobro razvijen. Dobro sam ga upamtio pošto je u zatvor stalno dovodio jednog vučjaka.

U više navrata kada sam išao da perem ćelije, vidjao sam leševe, a sveža krv po ćelijama govorila je da se to dešavalo u toku noći.

Kada sam izašao iz zatvora, kod mene su dolazili roditelji koji se prezivaju Ljepava iz Trebinja i pokazivali sliku svoga sina starog oko 20 godina za koga su znali da je bio u zatvoru Ćelovina i pitali me za njega. Ja mislim da bi njihov sin mogao biti onaj mladić koji je predamnom ubijen.

Po mojoj oceni, u Ćelovini je moglo biti zatvoreno oko 650 Srba. Pored muškaraca bilo je i žena.

Usled ovog što sam preživeo moje fizičko i duševno zdravlje je teško narušeno. U zatvoru sam oslabio više od 30 kg. Dobio sam i šećernu bolest.

Iz Ćelovine vodili su me da vidim kako ruše našu pravoslavnu crkvu u Bjelušinama kod Mostara.

19. Svedok 445/94-16, iznosi:

Pre izbijanja ratnih sukoba sa mužem živela je u Mostaru.

Na dan 09. maja 1992. godine u naš stan su došli pripadnici muslimanske TO i to Hilmo Salčin, brat Jasmina Jaganjca, mislim da se zove Šaćir i još jedan koga nisam poznavala. Tražili su da im damo naš novi auto "Golf'' koji je bio u dvorištu. Muž im nije hteo dati. Plašeći se nekog revanša uzela je ključeve i predala ih Hilmu Salčinu.

Istog dana došla su 3 policajca HVO, pretresli stan i odveli joj muža, a za kratko iza toga i nju su odveli u prostorije Pravnog fakulteta radi ispitivanja. Videla je tamo svoga muža izudaranog sa modricama po licu. Tu je bio Željko Džidić koji je verbalno napao govoreći da je "četnikuša'', ali je pustio kući. Sutradan ujutru došao je kod nje Senad Tufek, bivši taksista, u to vreme pripadnik 16-te hrvatske bojne iz Imotskog i saopštio da ustaše iz naselja Cim traže 100.000 DEM za glavu njenog muža. Traženje novca je ponovljeno sutradan uz obećanje da će za uzvrat pustiti muža na slobodu. Pristala je da skupi nešto maraka i zlata, i da će oni doći jedne noći i to uzeti i izvršiti obećanje.

Noću 18. maja 1992. godine, došli su Tufek i Dražen, vozač Jasmina Jaganjca sa 2 automobila. Zahtevali su da ponese novac i zlato i da će im se usput priključiti muž i da će ih odvesti u Zenicu. Sa sobom je ponela 50.000 DEM i raznog zlatnog nakita težine 1 kg. Kod Imotskog okrenuli su za Split gde su je sa majkom i decom ostavili.

Zlato i novac su uzeli i vratili se natrag.

20. Svedok 445/94-18 navodi:

"Pre izbijanja medjunacionalnih sukoba, radio sam u hidroelektrani u Mostaru.

Zarobljen sam 16. juna 1992. godine u svojstvu rezervnog oficira u Podveležju kod Mostara.

Odveli su me u prodavnicu u selu Svinjarine u Podveležje. Tu sam zatekao druge zarobljenike. Tu je bilo i 18 vojnika, i jedna devojka. Ovde smo proveli jednu noć. Tu su nas nazivali pogrdnim imenima i pretili da će nas mučiti i sve pobiti.

Odavde su nas odveli u Mostar u bivši "Zapadni logor'' do Ekonomskog fakulteta. Uveli su nas u amfiteatar gde je bio smešten HOS-ov policijski bataljon. Tu su nam naredili da se skinemo potpuno goli pa su počeli fizička zlostavljanja.

Prvo su nas naučili "da dižemo uspravno ruku i otpozdravljamo za dom spremni''. Zatim su nas tukli pendrecima, drvenim palicama, nekim velikim gumenim čekićem koji sam tada prvi put video u životu. Zahtevali su da stavimo ruke na klupe pa su nas pendrecima udarali po šakama i prstima. Posle toga porazbijali su flaše po podu i nas terali da bosi hodamo po tim flašama, tako da smo svi imali iskrvavljena stopala. Spolja su donosili travu, bacali po podu i terali nas da jedemo travu i vodili računa da moramo da progutamo tu travu. Ovo besomučno iživljavanje je trajalo 4-5 sati. Mene su samog odveli u zatvor u Ćelovinu.

Ko su bili ovi što su nas tukli i mučili u amfiteatru ne znam. Svi su bili mladi i uniformisani. Jedino znam Berta Pušića koji me je izveo i odveo u zatvor Ćelovinu. On nije učestvovao u ovom mučenju.

U Ćelovini me saslušavao "Pepa'' Nikolić koji je pre radio u SUP-u u Mostaru. Njegov brat Pero Nikolić je tada bio upravnik zatvora. Odavde su me sa ostalim zarobljenicima odveli i smestili u logor u skloništu Duvanske stanice u Metkoviću...

21. Svedok 445/94-29 pored ostalog, navodi:

... Pre izbijanja ratnih sukoba u Mostaru se oseća nacionalna podvojenost. Počele su provokacije Hrvata i muslimana prema Srbima. Malo po malo Hrvati su uspostavili svoju policiju i onda su počela direktna proganjanja pojedinaca. Radio sam kao direktor filijale Fonda zdravstvenog osiguranja...

Dana 25. aprila 1992. godine, prestao sam da idem na posao pošto je na moje mesto bio postavljen dotadašnji moj zamenik Kazazić Zoran, musliman po nacionalnosti. Smenjivanje Srba sa odredjenih položaja i dovodjenje na njihova mesta muslimana i Hrvata, već je uzelo maha tako da je to postala masovna pojava, a mnogi Srbi su sasvim izgubili radna mesta.

Učestala su upadanja HOS-ovaca u moj stan koji se nalazio blizu njihove komande, pretresanja i odnošenja vrednijih stvari. Kasnije, kada sam zatvoren, u moj stan se uselila jedna hrvatska porodica. Dok sam bio na slobodi, dva puta su me odvodili u policiju i saslušavali.

Dana 28. jula 1992. godine, odveli su me zajedno sa oko 40 muškaraca u amfiteatar Ekonomskog fakulteta gde je bilo sedište HVO policije. Tu su doveli i naše žene. Odvojili su one koji su u mešovitim brakovima i pustili, a nama su držali predavanja o istoriji HVO i NDH.

Posle 4 dana smo prebačeni u zatvor u Ćelovinu. Bio sam smešten u ćeliju sa još 10 ljudi.

Sa jednom grupom zatvorenika, bio sam odredjen da skidamo krovove sa srpskih kuća u selu Raštini, a sećam se da su to bile kuće porodica srpske nacionalnosti koje su proterane iz sela. Za tih nekoliko dana, 5-6 kuća smo potpuno razgradili. Dolazili su kamioni i taj materijal odvozili, kako sam saznao, u sela Kruševo i Dračevine, a obadva su hrvatska sela.

Dok sam bio u zatvoru, sve vreme su nas psihički maltretirali, zlostavljali, vredjali i nazivali pogrdnim imenima.

Svakodnevno sam čuo jauke koji su dolazili od ljudi koji su bili prebijani u prostorijama iznad nas, a čuli su se i krici nesrećnika koje su prebijali u podrumu.

Od osoblja zatvora znam ravnatelja Peru Nikolića, koji je ranije bio direktor "Plastike'' u Mostaru, Antu Peku, jednog od ravnatelja.

Meni je u Mostaru ostao potpuno opremljen stan kuća u Malom Polju kod Bune koja je zapaljena.

Usled boravka u zatvoru, moje zdravlje je veoma oštećeno i to naročito duševno, zbog maltretiranja, a i telesno sam oslabio za to kratko vreme 20 kg...

22. Svedok 445/94-30, navodi:

... Posle 04. aprila 1992. godine, kada je eksplodirala cisterna ispred kasarne JNA - "Severni logor'', svakodnevno su mi upadali u stan u Ulici Omladinska u Mostaru, pretresali i odnosili stvari - garderobu, video-rikorder, televizor u boji, muzičku liniju i druge vredne stvari. Ovo su radili pripadnici HOS-a.

Dana 29. maja 1992. godine, uhapsila me je policija HVO i odvela u njihovo sedište u Ćelovinu. Tu je sa mnom razgovarao Puce Nikola, tada komandir zatvora. Tražio je da se prijavim u hrvatsku vojsku, što sam odbio. Odmah su me smestili u samicu gde sam proveo 7 dana. Posle su me prebacili u sobu u kojoj su bili jedan Srbin iz Bogodola, te još 10 Srba iz Mostara i još neki drugi. Počeli su da nas vode na rad.

Vodili su nas na linije fronta u Podveležju gde smo kopali rovove i utvrdjivali bunkere dok se vodila borba.

Za vreme rada počela su fizička maltretiranja i prebijanja. Tukli su nas pripadnici HVO i to: Buhovac iz Jasenice, star oko 30 godina, 3-4 Kordića iz Sretnica kod Mostara, čijih se imena ne sećam. Oni su bili stražari u zatvoru. Dolazili su vojnici sa strane. Ovi stražari su nas predstavljali kao opasne četnike, te su nas i oni tukli. Po golom telu udarali su nas crevom tako da bi pravili krstove po nama - masnice u obliku krsta. Meni je u jednom danu napravio tačno 67 krstova neki koga su zvali "Ludi Maks'', star do 40 godina iz Lištice. Na svim mestima bili su mi krvni podlivi, koža mi je pucala, tako da sam krvario.

Odmah zatim morao sam da legnem i da stavim glavu u prljavu vodu u koju su oni mokrili, što sam lično video, a zatim me čizmama pritiskivali po ledjima i vratu. Usled nedostatka vazduha gušio sam se, otvarao usta i ta prljava voda ulazila mi je u usta, tako da sam morao da je progutam.

Posle toga sam morao da klečim na šljunku, pa su mi dvojica legla na ledja, a dvojica udarali pesnicama po glavi. Posle su me naterali da stojim sa uzdignutim rukama na suncu na temperaturi od 40 stepeni, krv je lila sa mene ali nisam smeo da je zaustavljam. Tako sam stajao oko 2 sata.

Zatim su mi naredili da legnem pa su mi celo telo polili naftom, a zatim više puta prinosili upaljač da me zapale, tako da sam bio preplašen i očekivao svakog trenutka da postanem živa buktinja i da izgorim.

Zatim su počeli da me udaraju držalicom od lopate po ramenima i ledjima, koja se lomila od udaraca. Ovo je trajalo oko 2,5 sata i posle svega toga morao sam da radim.

I kasnije dok smo radili, svaki dan je bilo vredjanja i maltretiranja. Zavlačili su nam cevi od pištolja u usta preteći da će nas ubiti.

Za vreme mog boravka u zatvoru, moje fizičko i duševno zdravlje je teško narušeno. U zatvoru sam oslabio 35 kg...

23. Svedok 445/94-31, navodi:

...Uhapšen sam 06. maja 1992. godine u svom kafiću u Mostaru od strane šestorice naoružanih lica u crnim uniformama. U jednom kombiju su me odveli u prostorije Ekonomskog fakulteta u Mostaru. Tamo je bio Džidić Željko koji je ranije bio vozač u "Vodovodu''. Bio je tada šef Vojne policije HVO u Mostaru. Zatim, Petrović Stipo, bivši milicionar, koji je bio zamenik Željka Džidića, Dragan Barbarić, koji je prvih dana bio upravnik zatvora Ćelovina, a posle prebačen u sedište HVO kao pravnik, Ćonkić-Marinović Branko, rodjen 1960. godine u Ilićima - Mostar, Habibija, čije ime ne znam, koji je živeo u Zaliku kod železničke stanice, Ćorić Irenko, sa stanom u Rudarskoj 38 u Mostaru i moj komšija, Ančić Mate, poznati kriminalac iz Mostara rodjen 1958. godine, Ivan Marinčić, rodjen 1959. godine u Mostaru, kako sam čuo kasnije poginuo, i Predrag Marić, rodjen 1957. godine u Mostaru. Pored ovih, bilo je i drugih lica koje nisam poznavao.

Čim sam ušao u tu prostoriju i seo na stolicu, levu ruku su mi privezali za cev radijatora lisicama. Ispitivao me i glavnu reč vodio Džidić. Odmah na početku su počeli da me udaraju kundacima pušaka, pesnicama, nogama, palili mi bradu i to je trajalo puna 3 sata. Ja sam više puta padao u nesvest. Tom prilikom su mi polomili nosnu kost, razglavili 3 zuba u gornjoj vilici, razbili obe arkade, a i uši su mi bile probušene. Tu su me najviše udarali Željko Džidić i Djonkić-Marinović.

Posle ove torture, odavde su me prebacili u tek otvoreni zatvor Ćelovinu. Tu je bilo 5-6 zatvorenika, svi iz Mostara. Ovde sam ostao do polovine septembra 1992. godine.

Neprekidno su nas vredjali, psovali. Ono što je za nas najgore to je što su nas terali na prisilan rad. Bilo je slučajeva da smo radili na liniji fronta. Jednom smo radili kod Sutine, na izlazu iz grada, gde smo iskopali 11 leševa. Ovom prilikom su nas i predstavnicima štampe i televizije prikazali kao četnike koji su pobili te ljude koji su tu sahranjeni. Svi smo imali uniforme JNA u koje su nas obukli prilikom dolaska u zatvor. Ovde su nas gradjani, psovali i maltretirali. Žene su nas polivale vrućom vodom, a neke su i udarali. Sve je ovo snimala kamera.

Za vreme rada više puta su stražari dozvoljavali njihovim vojnicima, na položajima gde smo radili, da nas tuku. I mene su tako više puta udarala razna lica. Dobro se sećam slučaja kada je u Gnojanicama Poparu čije ime ne znam, ubo nožem jedan njihov vojnik.

Najteži slučaj se dogodio početkom septembra 1992. godine kada je oko 10 zatvorenika poslato da pokupe ostatke tela dvojice policijaca HVO-a, na čiji je auto pala granata i raznela ih. Uveče smo ih iz kombija izneli napolje i svih 10 su bili prebijeni, unakaženi i nesposobni da sami izadju. Pričali su kako su ih tukli i delovima utrobe pobijenih mazali ih po licu.

Veliki broj stražara i zatvorskog osoblja sam od ranije poznavao. Upravnik zatvora je bio Nikolić Petar, zamenik Peko Ante, stražari: Hajdan Adem, šef smene, Ramić, isto šef smene, Zijo Toljaga bivši golman "Veleža", Žarkušić Adne, Žubor Milenko i drugi.

Išli smo na rad po selima i razgradjivali srpske kuće i taj materijal odnosili u hrvatska sela.

Ja sam išao na rad u selo Raštani, Vrapčići, Hodbina, Buna, a to su srpska sela, pa smo ovako razgradili na stotine srpskih kuća. Radili smo u grupama od po 10 zatvorenika i norma nam je bila da razgradimo dnevno 2 kuće i materijal prebacimo u hrvatska sela. Kada bi se sutradan vraćali u isto selo videli smo da su ostaci kuća ili paljeni ili razrušeni eksplozivom. Sećam se da smo u Raštanima razgradjivali kuće porodica koje ja poznajem, a jedan zarobljenik je morao da razgradjuje sopstvenu kuću i da taj materijal prebacuje u hrvatsko selo. U Vrapčićima smo razgradjivali kuće Antelja i Miskina. U selu Ortiješ razgradjviali smo jednu kuću za potrebe Vlade, sina fudbalera Blaža Sliškovića.

Zbog boravka u zatvoru i mučenja koje sam doživeo, moje zdravstveno stanje je teško oštećeno. Lečio sam se u Medicinskom centru u Srem. Mitrovici, te se otuda može pribaviti dokumentacija o mom zdravstvenom stanju...

24. Svedok 445/94-38 navodi:

... Dana 14. jula 1992. godine, mene i moju nevenčanu suprugu u našem stanu u Mostaru uhapsili su petorica HOS-ovaca i odveli u zatvor u raniju vojnu ambulantu. Tu smo razdvodjeni. Ovde sam proveo 7 dana. Tu su nas pretresli, tražili novac, posebno marke. Meni su oduzeli oko 1.000 DEM i ručni sat. Mene je više puta saslušavao upravnik zatvora Ivan Zelenika. Prilikom ovih saslušanja, tukao me je nogama i pesnicama. Stavljao mi je so u usta i terao da gutam. Odveo me je u VC - čučavac, koji je bio prljav, pa mi je glavu gurnuo u fekalije i držao dok nisam pozeleneo, a posle me polivao vodom.

Prilikom ovih saslušanja, mene je iz te kancelarije povremeno izvodio Džiko, koji je krupan i debeo u jednu posebnu prostoriju gde me je bičem šibao po ledjima i udarao nogama. Sa njim je bio i Sergej Belović koji je bio iz mešovitog braka zbog čega se posebno isticao u prebijanju zatvorenika da bi se dokazao kao ustaša.

Pored prebijanja za vreme saslušanja, u toku noći su nas tukli u ćelijama, upadali unutra i zastrašivali.

Posle prebijanja, jednu čitavu noć sam morao da stojim u samici tako da se krv razlila po celom mom telu i betonu. Kada su nas izvodili napolje, terali su nas da čupamo i jedemo travu. Stalno smo bili izloženi vredjanju i raznim ponižavanjima. Odavde smo oko 21. jula 1992. godine prebačeni u drugi logor...

25. Svedok 445/94-41 navodi:

... Dana 09. maja 1992. godine, u Mostaru Vojna policija HVO me je iz kuće odvela u jednu prostoriju Pravnog fakulteta gde me je saslušavao Džidić Željko, šef vojne policije HVO za celu zapadnu Hercegovinu. U toku saslušavanja me je psovao i nekoliko puta udario. Odmah su me prebacili u zatvor Ćelovinu i smestili u ćeliju

Nas zatvorenike su vodili u Podveležje gde su se vodile borbe, gde smo pravili i utvrdjivali njihove bunkere.

Za vreme rada gradjani su nas gadjali kamenjem, pljuvali i ponižavali.

Jednog dana u zatvoru sam video jednog starijeg čoveka koji je bio penzionisani milicionar. Bio je unakažen, sa tragovima gašenja pikavaca cigareta na grudima. Jedno uho mu je bilo zasečeno. Ispričao je da su ga vodili kroz grad i na grudima je nosio natpis da je četnik i da su ga gradjani, gadjali, pljuvali, vredjali.

Svakodnevno sam čuo glasove zatvorenika na spratu iznad nas kako pevaju ustaške pesme, a kada ne bi pevali kako treba čuo sam udarce.

Hrana je bila jako loša, sve dok nas Crveni krst nije popisao. Svaki zatvorenik je oslabio za oko 30 kg tako da sam, kada sam izašao iz zatvora, bio kost i koža...

26. Svedok 532/94-3 pored ostalog, iznosi:

- Da je 12. oktobra 1992. godine bio uhapšen od policije HVO i priveden u sedište Vojne policije gde ga je saslušavao Josip Marčinko, komšija, ranije komandir milicije u Mostaru. Pripadnici policije su ga tukli, pljuvali i čupali za kosu;

- Da je prebačen u Centralni logor za Srbe u Rodoču u krugu Vojne gimnazije i smešten u sobu gde je bilo 44 pripadnika srpske nacionalnosti. Medju njima su bili: bivši javni tužilac iz Mostara, upravnik Studentskog doma, inspektor SUP-a, moler iz Mostara, profesor na Pedagoškoj akademiji, radnik iz Jablanice, penzioner SUP-a, moler iz Mostara, potpukovnik u penziji iz Mostara, pukovnik u penziji iz Mostara, radnik mlekare u Mostaru, inženjer u rudniku Mostar, jedan čovek iz sela Bogodola, automehaničar, jedan major, radnik iz Nevesinja;

- Svi su oni govorili da su u zatvoru bili izloženi teškim mukama, i da ih stražari tuku.

27. Svedok 295/94-12 izjavila je 16. septembra 1994. godine, pored ostalog:

Da je živela u Mostaru u Ul. Matije Gupca i da je jednog dana avgusta meseca 1992. godine došla komšinica i rekla da su komšiju Ivanišević Slobodana odveli na saslušanje Begović Huso, Belja Ferid i još jedan nepoznat čovek. Pola sata nakon toga videla je ispred stana Begović Husa kako drži veliki kuhinjski nož u ruci. Rekao je da su odveli Slobu i da im je priznao da je imao radio stanicu. Istog večera Radio-Mostar je objavio vest da je na Bijelom Brijegu pronadjen nepoznati čovek koji je još davao znake života, da je prebačen u bolnicu i tu umro. Išli su sutradan na prepoznavanje Avdić Avdo i Bonća Dušan. Bonća je rekao da je to Ivanišević Slobo i da mu je glava smrskana od udaraca.

28. Svedok 295/94-5, iznosi:

- Da je pre ratnih sukoba radio u robnoj kući u Mostaru;

- Da su dana 08. avgusta 1992. godine, u njegov stan došla dvojica HOS-ovaca tražeći zlato i pare, pa kada je rekao da to nema izvršili su pretres stana, odveli ga i smestili u podrumske prostorije zgrade Vojne bolnice gde je bilo 12 Srba - civilnih lica. Kasnije se taj broj povećao na oko 30. Upravnik zatvora je bio Zelenika Ivan. Tu su zatvorenike tukli i na razne načine se iživljavali. Zelenika je naredio da se skine go pa ga je nogom tukao po raznim delovima tela. Nakon toga su mu obukli zimsku jugoslovensku uniformu i na glavu stavili šajkaču:

- Da su on i Pejdo Petar svakodnevno batinali, jer su znali da je 80 članova njegove porodice pobijeno od ustaša 1941. godine;

- Jedne noći izvedena u dvorište gde je bilo oko 20 HOS-ovaca koji su oko njega napravili krug i svi ga tukli rukama i nogama. Nakon toga da su ga prinudili da opere WC - da zavuče ruku od lakta u WC šolju i da rukame uprljanje fekalijama oliže;

- Odavde je prebačen u zatvor Dretelj.

29. Svedok 496/94-159 pored ostalog, iznosi:

- Da je kao vojni penzioner živeo je u Mostaru u 37-oj ulici, da je po opredeljenju Jugosloven, katoličke veroispovesti;

- Da je uhapšen dana 09. maja 1992. godine od dva uniformisana lica sa ljiljanima na rukavu i odveden u njihovo sedište gde ga je ispitivao neki Stipe. Odavde je odveden u zatvor Ćelovinu. Razlog je bio taj što su znali da je tast Srbinu. Bio je smešten u jednoj ćeliji gde se nalazio Srbin iz Mostara, koga je poznavao.

- Mladji zatvorenici odvodjeni su na prinudni rad i kada su se vraćali bivali su pretučeni;

- Jedno vreme u Ćelovini bio sa jednim pre rata milicionerom, koga su zlostavljali i tukli, jednom prilikom je bio tako pretučen da nije bio u stanju da govori;

- U zatvor su dovodili Srbe pokupljene iz okolnih sela, koje su tukli i terali da pevaju ustaške pesme. Upravnik je bio neki Nikolić, Hrvat, a zamenik neki Ante. Taj komandir je tukao nekog Mučibabića za vreme prinudnog rada.

30. Svedok 31/94, navodi:

... U Mostaru sam stanovala u Ulici Mustafe Golubića i radila u "Hepok-u.

Na dan 21. jula 1992. godine u moj stan su ušla tri muškarca odevena u crne uniforme sa oznakama "HOS''. Vodja grupe je bio Mario Milićević, po nacionalnosti Hrvat. Drugi član grupe je bio Fazlagić Haris, musliman. Ime trećeg ne znam, a Hrvat je po nacionalnosti. U stan su ušli bez pismenog naloga, izvršili pretres i od mene oduzeli debelu znatnu ogrlicu koju sam imala oko vrata, jednu burmu, dva zlatna prstena koja sam imala na ruci, jedan pozlaćen sat marke "Seiko'', koji sam takodje imala na ruci. Iz kutije za nakit oduzeli su mi svu količinu zlata. To je bilo zlato u vidu prstenja, privezaka, lančića. Bilo je oko 10 zlatnih prstenova, 5-6 privezaka i 1 lančić. Pored ovoga su pronašli i oduzeli i 3.000 DEM u gotovu. Za oduzete stvari nisu mi izdali nikakvu potvrdu.

Doveli su me u vojnu ambulantu, koja se nalazila blizu moga stana u jednu prostoriju u podrumskom delu zgrade, gde su me smestili.

U ovoj prostoriji je bilo još 5-6 žena.

Oko dva sata iza ponoći otvorila su se vrata prostorije i jedan muškarac me pozvao da podjem za njim i odveo u jednu prostoriju na spratu. U prostoriji je sedeo Mario Milićević i još jedan za koga sam kasnije saznala da se zove Sead Kapetanović. Kapetanović, koji je imao za pojasom pištolj i nož, sa besnim izrazom lica pošao je prema meni i opsovao mi mater četničku. Izvadio je nož i njime zamahnuo kroz vazduh ispod mog grla. Rekao je da mu je toga dana propala akcija razmene na mestu zv. "Grebak'', zbog toga što je moj sin Jovo za razmenu tražio isključivo da ja budem vraćena, a ja sam reagovala govoreći da je moj sin u to vreme bio u Užicu. Na te moje reči Kapetanović je ponovo prišao meni, izvadio nož zamahnuo i nož je više puta prolazio blizu desnog obraza, govoreći kako će mi otkinuti deo lica sa mladežom na obrazu i da će to pokazati mome sinu u razmeni. Kako sam kasnije saznala, Sead Kapetanović je u to vreme obavljao dužnost zapovednika Policije HOS-a.

Sledeće noći, opet u isto vreme, ja sam odvedena u sobu Seada Kapetanovića. U sobi je bio sam... Ton razgovora je bio drukčiji. Pitao me da li me neko maltretira... Tada mi je rekao da je uslov za moje puštanje iz zatvora da budem njegova ljubavnica. Kada sam to odbila, on je rekao da sam sama odlučila o svojoj sudbini i da ću i dalje ostati u zatvoru.

Trećeg dana, kombijem kojim je upravljao Belović Sergije, prebačena sam u logor Dretelj.

Zapovedenik HOS-a u Mostaru je bio Vinko Martinović zv. "Štela'', pre izbijanja sukoba, taksista u Mostaru, po nacionalnosti musliman.

Zapovednik Policije HOS-a je bio Sead Kapetanović, takodje taksista u Mostaru, musliman.

Ivan Zelenika je bio zapovednik zatvora HOS-a u Mostaru, po nacionalnosti Hrvat.

Marijo Milićević je bio vodja diverzantske grupe koju su zvali "grupa za tihu likvidaciju''. Vršio je noću lividacije Srba, što je kasnije nastavio sa muslimanima. Rodjen je u Džimu pored Mostara. Majka mu je Srpkinja iz Slovenije. Po nacionalnosti je Hrvat. Sada živi u Mostaru sa ljubavnicom Mirjanom. U moj stan se uselio odmah posle mog hapšenja.

Dugalić zv. "Luster", rodjeni Mostarac.

Serdarević zv. "Borke", auto-prevoznik iz Rodošča.

Belovć Sergije, iz Mostara, sin Srbina i majke muslimanke. Njega je ubio Dumpor Rihar, HOS-ovac iz Raštana, zbog podele plena.

Vlajinić Goran, Srbin iz Mostara.

Pripadnici HOS-a su bili Boris Borovina gradjevinski inženjer, Lulić zv. "Šesta", Fazlagić Haris iz Fazligaća Kule kod Gacka, takodje mučitelja Srba.

Svi navedeni su po mom mišljenju i mišljenju ostalih zatvorenika bili najveći mučitelji Srba u Mostaru. Vršili su likvidaciju Srba, ali u najviše slučajeva batinjanja i silovanja...

31. Svedok 595/94 iznoseći da je u zatvoru više puta silovana od strane crnokošuljaša - Paraginih vojnih formacija, te u tom pogledu konkretno navodi:

...Ja sam 33 godine živela u Mostaru i radila u Fabrici... Posedovala sam jednosoban stan u Ulici Splitskoj. Nisam se udavala...

... Po izbijanju ratnih sukoba, svakodnevno sam posećivana od strane pripadnika crnokošuljaša. Iz dana u dan su dolazile patrole i vršile premetačinu moga stana i ispitivali me o mom bratu. Zabranjeno mi je kontaktiranje sa pripadnicima bilo koje nacionalnosti.

U prvoj polovini jula 1992. godine, kod mene u stan su došla četvorica crnokošuljaša. Jedan od njih udario me je dva puta šakom po licu psujući mi četničku majku. U jednom trenutku sva četvorica su me oborili na krevet, držali me za ruke i noge, te mi je jedan od njih pocepao odeću i donji veš i izvršio silovanje. Pokušala sam da pružim otpor, ali u tome nisam uspela, jer su me trojica držala za ruke i noge. Zatim je drugi od njih nadamnom izvršio silovanje...

... Odveli su me u bivšu Vojnu ambulantu, gde je jedan od starešina bio Ivo Zelenika, Hrvat koga sam od ranije poznavala. Ova bolnica je bila pretvorena u logor. Ivo Zelenika je nadamnom izvršio pretres i oduzeo mi 20.000 DEM bez izdavanja potvrde o oduzimanju. Stavio me u samicu.

Za vreme boravka u samici, svaki dan sam fizički maltretirana i ispitivana o svom bratu. U toku noći Ivo Zelenika je dolazio i silovao me. Dolazio je naoružan i obavljao seksualni odnos jednom ili više puta u toku noći. Prethodno me je udarao. Ja sam morala da pristanem jer je pretila opasnost da me fizički likvidira, a to je mogao, jer je bio jedan od glavnih starešina crnokošuljaša i nikome nije polagao račune o svom ponašanju...

... U ovom logoru sam provela oko 20 dana. Sa mnom je bila moja snaha, te još 2 žene iz Nevesinja. Lično mi je poznato da su moja snaha i te 2 žene bile više puta silovane od strane pojedinaca iz formacije crnokošuljaša. Bila sam u prilici da to vidim.

Medju crnokošuljašima je bio i Mrmo Omer, musliman iz Mostara koga sam od ranije poznavala jer je pre toga bio osudjen za ubitstvo žene i ćerke. On je u toku noći kada je bio na straži dolazio kod mene u sobu, izvodio iz sobe i silovao. Pre svakog seksualnog odnosa tukao me je kundakom puške. U trenucima kada sam bila nemoćna da pružim bilo kakav otpor, on je pristupao seksualnom odnosu.

Za vreme boravka u ovom logoru, nekoliko puta sam silovana od strane pojedinaca - crnokošuljaša - Hrvata, koje ranije nisam poznavala, i to u toku noći kada su bili na straži.

Odavde sam prebačena u Čapljinu...

32. Svedok 460/94 takodje iznosi da je bila silovana:

... Dana 07. juna 1994. godine desio mi se najstravičniji dogadjaj u mome životu koji nikad neću moći zaboraviti. To veče išla sam do cisterne za vodu.

Kada sam se vraćala, kod solitera gde sam stanovala videla sam jedan žuti kombi i oko njega nekoliko muškaraca. Svi su bili u civilu. Jedna grupa je prišla nama ženama. Jedan od njih, koga su kasnije, zvali Sajo rekao nam je da treba da bude jedna razmena i pitao da li hoćemo da budemo razmenjene. Tražio je novac da nas uključi u razmenu.

Kada smo pristale nas šest je pošlo sa četvoricom iz ove grupe. Odveli su nas do jedne kuće na putu prema Raštanima blizu jedne optičarske radnje. Sve su nas uveli u ovu kuću. Tu su mene odvojili od ostalih i uveli u jednu manju prostoriju. Čim su me uveli, Sajo je skočio na mene, udario mi nekoliko šamara, a zatim mi je jedan koga su zvali Mirso, potrgao svu odeću i oborio me na pod. Počela sam da vičem. Mirso mi je jednom rukom zapušio usta, a drugom pritiskivao ka podu.

Kada sam bila savladana, Sajo je raskopčao pantalone, legao preko mene i bez obzira što sam se opirala uspeo da obavi polni odnos. Kada je Sajo završio, na isti način obavio je polni odnos sa mnom drugi koji je imao tetovažu na rukama, a za njim i treći...

Za vreme silovanja su me psovali i vredjali i ponižavali najpogrdnijim izrazima. Mirso koji me je držao govorio je da mu se gadi Vlahinja i da zbog toga neće da ima odnos sa mnom. Ovo je sve trajalo oko 2 sata.

Muškarac koga su zvali Sajo bio je star oko 30 godina, malo je puniji, tamnoput, sa crnom kosom. Po nadimku držim da je bio musliman. Mislim da bi ga prepoznala kada bi ga videla.

Drugi koji me je silovao imao je tetovaže na rukama i to na obe ruke sve do ramena, dosta niskog je rasta, debeo.

Trećeg koji me je silovao nisam dobro uočila.

Mirso koji me je držao, bio je dosta visok, imao je obrijanu glavu i dosta je mladji od ostalih. On me je držao i udario nekoliko šamara sa namerom da me spreči da vrištim i da pre prestanem pružati otpor ovima koji su me silovali.

Na srpsku teritoriju prešla sam 26. septembra 1994. godine, a u Beograd došla 06. oktobra i smeštena na Ginekološko-akušersku kliniku, gde je utvrdjeno da sam u petom mesecu trudnoće. Podnela sam molbu za prekid trudnoće.

Ovaj dogadjaj strahovito je na mene uticao tako da sam zapala u jedno teško duševno stanje...