Golubović Neđu, autoprevoznika.

Potom su ih javno streljali.

1. Prazina Jusuf "Juka" i drugi pripadnici njegove jedinice.

DOKAZ: Svedok 243/95-6.

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila

MESTO I VREME: Sarajevo, Ul. Rave Jankovi ća, 11. marta 1995. godine oko 15.30 časova.

KRATAK OPIS: Sa Trga Pere Kosori ća, sa zgrade "Loris", iz dela Sarajeva pod kontrolom muslimanskih oružanih formacija, pucano je iz snajpera na devojčice koje su se igrale "lastiša" ispred zgrade br. 59:

1. Lalović Milicu, od oca Ranka, rođenu 1984. godine, iz Novog Sarajeva, i

2. Učur Natašu, od oca Nedeljka, rođenu 1986. godine.

Lalović Milica je dovezena mrtva u bolnicu Kasindo, sa prostrelinom u predelu glave, a Ugur Nataša je umrla 15 minuta nakon prijema u istu bolnicu sa prostrelinom u predelu glave.

1. Piskić Senad, rođen 1956. godine u Gračnici, pre rata zaposlen kao kelner u restoranu "Galeb" na Grbavici, pripadnik tzv. armije BiH, koji se javno hvalio da je ubio ove dve devojčice, kao i još 20 Srba iz snajpera.

DOKAZ: 410/95.

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila

MESTO I VREME: Selo Serdari, opština Kotor Varoš, septembar 1992. godine.

KRATAK OPIS: U selu Serdari je živelo samo 10 srpskih porodica kojima su muslimani i Hrvati iz tog i okolnih sela onemogućavali sredinom 1992. godine izlazak iz sela. Kada su 05. septembra 1992. godine pokušali da izađu iz sela, ubili su ih pripadnici muslimanskih oružanih formacija "Zelenih beretki":

1. Serdar Borivoje, od oca Branka, rođen 1972. godine, i

2. Serdar Radenko, od oca Jove, rođen 1972. godine.

U ovo selo su 17. septembra 1992. godine oko 06.30 časova upali muslimanski vojnici u uniformama "Zelenih beretki", koje je predvodio Besim Čehić, pa su počeli da pale kuće i ubijaju goloruko civilno stanovništvo koje nije uspelo da pobegne iz sela.

Pre nego što su upali u kuću R, ubacili su bombu i, provalivši ulazna vrata, ušli su u kuću i pronašavši R. koja je tada bila u petom mesecu trudnoće, pucali u nju i pogodili je u predelu grudi. R. je jedva ostala živa, sa teškim posledicama.

Tom prilikom su ubili:

Serdar Bosiljku, od oca Jefte, rođenu 1938. godine,

Serdar Jelenka, rođenog 1961. godine,

Tepić Ljubicu, od oca Đorđa, rođenu 1953. godine, kao i njene dve maloletne kćerke:

Tepić Slobodanku, staru 11 godina i

Tepić Snežanu, staru 5 godina,

Bencuz Slavka, od oca Jefte, rođenog 1937. godine,

Bencuz Slavojku, rođenu 1971. godine,

Serdar Dragu, rođenog 1938. godine i njegovog sina

Serdar Slavišu, rođenog 1970. godine, kao i njegovu suprugu:

Serdar Spomenku rođenu 1972. godine,

Serdar Branka, rođenog 1936. godine,

Serdar Radmilu, rođenu 1970. godine,

Serdar Slavka, rođenog 1934. godine,

Serdar Mirka, rođenog 1962. godine,

Serdar Danku, rođenu 1934. godine.

Posle toga su zapalili kuće Srba u selu Serdari.

1. Čehić Besim od oca Safeta, rođen 1965. godine u selu Hanifići, pre rata taksista,

2. Planinčić Fikret, od oca Abaza, rođen 1958. godine,

3. Smajić Mirsad, rođen 1964. godine,

4. Smajić Nijaz, rođen 1961. godine.

DOKAZ: 234/95-14, 234/95-16, 234/95-17 i 234/95-18.

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila

MESTO I VREME: Selo Vrana, opština Biograd na moru, septembar - oktobar 1991.godine

KRATAK OPIS: Dana 30.09.1991.godine u popodnevnim časovima, četvorica hrvatskih vojnika su izvršila pretrese srpskih kuća u selu Vrani. Trojicu Srba:

1. Volarević Nikolu,

2. Drča Savu i

3. Bogunović Nenada, od oca Nikole.odveli su u svoj Krizni štab u selu. Odatle su ih odveli na Vransko jezero i držali zatvorene u ribarskoj kućici.

Bogunović Nenadu se od tada gubi svaki trag. Prema pričanju hrvatskih vojnika njega su polili benzinom i zapalili.

Mada je svedok tražio informacije o njegovom nestanku i od predstavnika UNPROFOR-a, nije dobio nikakve podatke.

Ostale Srbe su držali u izolaciji, onemogućavajući im svako kretanje.

1. Prebeg Boris, komandir hrvatske jedinice u Vrani, rodom iz okoline Varaždina,

2. Golem Mladen,rođen u Vrani, emigrant povratnik, pripadnik HV,

3. Jajčanin Tomislav, rođen u Vrani, pripadnik HV,

4. Klarić Damir, rođen u Vrani, pripadnik HV.

DOKAZ: Svedok br.236/95 - 13

KVALIFIKACIJA DELA : Namerno ubijanje civila

MESTO I VREME: Zadar, sredinom aprila 1992. godine.

KRATAK OPIS: Ležaja Vaso, rođen u Karinu, živeo je u svojoj kući u Zadru od 1968.godine i radio u Gradskom saobraćajnom preduzeću. Dana 17.04.1992.godine je odveden iz svoje kuće. Njegov leš sa odsečenom glavom je nađen posle tri dana. Svedok je kasnije saznao da su 17.04.1992. godine u kuću Ležaja Vase, noću oko 02.00 sata, došla četvorica uniformisanih Hrvata, digli ga iz kreveta i odveli na mesto Bokanjac u Zadru i tu ga ubili iz automata, a potom mu odsekli glavu.

Telo sa odsečenom glavom je video jedan Hrvat koji je poznavao porodicu Ležaja i javio njegovom ocu. U kuću pokojnog Ležaja u Zadru, uselio se Hrvat, pripadnik policije.

INDICIJE O IZVRŠIOCU:

NN lica u uniformama hrvatskih vojnika.

DOKAZ: Iskaz svedoka br. 236/95 - 14

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila

MESTO I VREME: Okolina Islama Gr čkog kod Benkovca, 13.09.1991.godine.

KRATAK OPIS: Stegnjaja Branko i njegova supruga Anka, koji su živeli u svojoj porodičnoj kući u Islamu Grčkom, a radili u Zadru, u "Narodnom listu", vraćali su se 13.09.1991.godine s posla iz Zadra, na uobičajeni način, autobusom koji je saobraćao na liniji Zadar - Posedarje. Tog dana autobus nije stao na stanici na kojoj oni silaze, već dva kilometara pre te stanice, kod poljoprivrednog dobra "Nova Bistrica". Tu su sišli i uputili se prema svojoj kući u Islamu Grčkom, preko polja, oko tri kilometara udaljenog od kuće. Na oko 500 metara od magistrale, u polju, ubijeni su, a njihovi posmrtni ostaci pronađeni su 10.11.1991.godine. Prema zapisniku koji je sačinila ekipa koja je izvršila uviđaj - Stegnjajić Branko je ubijen tako što mu je nožem ili drugim sečivom odsečena glava (koja nije ni pronađena), a njegova supruga Anka tako što su joj tupim predmetom po glavi naneti smrtonosni udarci. Na licu mesta su pronađeni predmeti koji su njima pripadali.

INDICIJE O IZVRŠIOCU: NN pripadnici HDZ.

DOKAZ: Izjava u dokumentaciji Komiteta pod br.236/95 - 8.

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila

MESTO I VREME: Selo Polje kod Dervente, 09. maja 1992. godine.

KRATAK OPIS: Kada su hrvatsko-muslimanske oru žane snage upale u selo Polje, u njemu su zatekle samo starije, bolesne, ili ranjene stanovnike. Sve one koje su pronašli, odmah su usmrtili, i to:

Banović Đorđa, od oca Gligora, rođenog 05.05.1938. godine,

Banović Danicu, od oca Obrada Ćerića, rođenu 1945. godine,

Milošević Milenka, od oca Nedeljka, rođenog 31.10.1945. godine,

Milojević Zorana, od majke Anice, rođenog 21.07.1947. godine,

Vasić Vida, od oca Ignje, rođenog 1920. godine,

Jovičić Rajka, od oca Krste, rođenog 1946. godine,

Banović Dušana, od oca Vida, rođenog 1931. godine,

Micić Peru od oca Riste,

Ćurčić Mirka, od oca Obrada, rođenog 07.08.1952. godine,

Živković Boru, od oca Dušana, rođenog 25.11.1956. godine, i

Milić Gospavu, od oca Pavla, rođenu 1916. godine.

Leševi su posle toga zakopani u Polju. Kada je 24. marta 1995. godine izvršena ekshumacija po naredbi istražnog sudije Osnovnog suda u Derventi, kod osam lica je konstatovan utisnuti prelom kostiju lobanje, što je izazvalo razorenje mozga i smrt.

Pripadnici 109. muslimanko-hrvatske brigade.

DOKAZ: Spis Komiteta broj 249/95, sa nalazom i mišljenje sudsko- medicinskih veštaka prof. Dunjića i doc. Aleksandrića, kao i iskaz svedoka.

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila

MESTO I VREME: Mostar, 1992. godine.

KRATAK OPIS: 1. Jovanovi ć Milan, od oca Trifka, rođen 1925. godine, ekonomista u penziji, živeo je sa svojom suprugom u društvenom stanu u Mostaru kada je izbio građanski rat i kada je počelo masovno pretresanje stanova Srba i njihovo odvođenje u logore. Pored toga, Srbima je bilo zabranjeno kretanje.

Od 15.maja 1992. godine, kada im je "radi traženja propagadnog materijala i oružja" izvršen prvi pretres stana, uniformisani muslimani (pripadnici Teritorijalne odbrane) i Hrvati (pripadnici HVO i HOS-a), izvršili su im ukupno još sedam puta pretres stana.

Prilikom svih ovih pretresa nije pronađeno ništa što bi ih moglo da ih kompromituje.

Na Milanov stan je 30. maja 1992. godine ispaljena "Zolja" koja je znatno oštetila stan. Raketa je na stan svedoka, kao i na stanove drugih Srba, ispaljena namerno i sa bliskog odstojanja.

Prilikom pretresa koji je izvršen 08. jula 1992. godine, unformisani muslimanski vojnici su terali Milanovu suprugu da se klanja u skladu sa muslimanskim običajima i tukli su je po glavi.

Pripadnici HVO su u dva navrata hapsili Milana Jovanovića, supruga svedokinje, a u toku jula 1992. godine su ga odvodili u Zapadni logor na "informativni razgovor".

Na vratima stana porodice Jovanović se 02. avgusta 1992. godine u 23.45 časova čulo lupanje. Kada je Milan Jovanović otvorio vrata, nepoznati uniformisani vojnik ga je pitao da li je on Milan Jovanović i kada je ovaj potvrdno odgovorio, ispalio je u njega dva rafala iz automata. Kada je Milan pao, ispalio mu je još jedan rafal u glavu.

Supruga je kasnije saznala da se radilo o pripadnicima diverzantske grupe Jusufa Prazine, koji su u to vreme boravili u Mostaru u stanu bivšeg sudije Slavka Šantića, dok je druga bila u stanu "Pileta" u Ul. Avenija.

Nakon toga je Jovanovićeva supruga dobila potvrdu od poverenika HVO za mesnu zajednicu Bijeli brijeg u Mostaru da joj je suprug "poginuo kao civilna žrtva rata", iako je ona tražila da se napiše kako se stvarno dogodilo - da je ubijen.

U isto vreme su na sličan način u Mostaru ubijeni i:

2. Čvoro Milan u naselju Rudnik i

3. Skočajić Ranko u svojoj privatnoj kući u Blagaju.

Opštinski stožer HVO je Jovanović Milanu oduzeo vozilo marke "Jugo" - "do prestanka potrebe za istim vozilom", kako je u potvrdi navedeno, a koje njegovoj supruzi nikada nije vraćeno. Krajem 1993. godine, svedokinja je uspela da bude razmenjena preko Crvenog krsta i sada živi kao izbeglica.

1. Pripadnici diverzantske grupe Jusufa Prazine,

2. Elezović Sabina, koja je rukovodila grupom za likvidaciju Srba,

3. Antić Ranko, pripadnik MUP-a u Mostaru,

4. Belović Sergej,

5. Marčinko Josip, koji je pre rata radio u SUP-u u Mostaru, a u kritično vreme u Zapadnom logoru je bio pripadnik Vojne policije HVO,

6. Ključanin Ibro, komandant muslimanskog štaba u Ul. Avenija u Mostaru.

DOKAZ: Dokumentacija Komiteta 507/95.

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika

MESTO I VREME: Varaždin, početkom maja 1995. godine.

KRATAK OPIS: Zarobljeni vojnik Vojske Republike Srpske Krajine

Lukić Goran iz Dubovca,

koji je u zatvoru u Varaždinu bio podvrgnut strahovitoj torturi, umro je na putu iz Varaždina za Bjelovar od zadobijenih povreda.

Upravnik i stražari logora u Varaždinu.

DOKAZ: 618/95-3

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika

MESTO I VREME: Brod (Bosanski Brod), gradski stadion, oktobra 1992. godine.

KRATAK OPIS: U logoru na stadionu je bila zatvorena i medicinska sestra

Blagojević Desanka iz Tešnja, koja je rođena najverovatnije 1946. godine.

Ona je bila žrtva silovanja, a jednom prilikom, kada se vratila u sobu sa saslušanja, bila je ispečena. Terali su je da sedne na usijani rešo, a takođe su joj usijani rešo stavljali i na druge delove tela. Pekli su je rešoom po svim delovima tela, po zglobovima, u predelu kolena, laktova, debelog mesa.

Rešo su donosili i u prostoriju gde su se nalazile druge žene, pa su uključivali i stavljali ga na Desanku zbog toga što su joj pronašli neke brojeve telefona na papirićima koje je imala ušivene u reveru od odeće. Nju su mučili i na taj način što su joj čupali kosu sa glave.

Prilikom prelaska iz Bosanskog u Slavonski Brod, Blagojević Desanka, koja je bila prebijana i u ranama od opekotina, veoma teško se kretala, pa je u tome morala da joj pomaže saslušena svedokinja.

U jednom momentu na Desanku je pucao Mlivić i usmrtio je.

Ovo se dogodilo prilikom oslobađanja Broda, na putu između Bosanskog i Slavonskog Broda.

1. Mlivić Kadrija, rodom iz Sijekovca, pripadnik 101. Bosansko-brodske brigade HVO,

2. Jurković zvani "Mangaš", pripadnik 101. Bosansko-brodske brigade HVO.

DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojevima 584/94-14 i 584/94-32.

II-090

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika

MESTO I VREME: Nova Gradiška, logor u kasarni, oktobra 1991. godine.

KRATAK OPIS: Među zatvorenim Srbima, u kasarni se nalazio i

Radić Jovo, star 67 godina, iz sela Požeški Čečevac kod Nove Gradiške. On je od posledica batina umro i njegovo telo je ležalo četiri dana pre nego što su ga izneli.

INDICIJE O IZVRŠIOCU: Pripadnici ZNG.

DOKAZ: Zapisnik o saslušavanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 423/94.

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika

MESTO I VREME: Škripov Gaj, opština Trnovo, jul - novembar 1992. godine.

KRATAK OPIS: Muslimansko-hrvatske oru žane formacije su 30.07.1992. godine napale srpske odbrambene položaje na mestu Škripov Gaj, na oko 3 kilometra od Trnova. Tom prilikom su pripadnici muslimansko-hrvatskih oružanih formacija zarobili, a potom i ubili pripadnike Vojske Republike Srpske, i to:

1. Parežanin Darko, sin Neđa, rođen 10.03.1963. godine u Sarajevu,

2. Popović Spasoje, sin Svetozara, rođen 1930. godine u selu Tošići, opština Trnovo,

3. Trgovčević Radovan, sin Jove, rođen 09.06.1955. godine u selu Tošići, opština Trnovo.

Ovi vojnici su nakon zarobljavanja mučeni, a zatim i ubijeni. Prilikom uviđaja na licu mesta, konstatovano je sledeće: posmrtni ostaci navedenih vojnika nađeni su nezakopani na površini zemlje. Kod Parežanin Darka, lobanja je bila odvojena od ostalog dela kostura. Prednji zubi u donjoj i gornjoj vilici su bili nasilno izbijeni, a na levoj strani temena lobanje, na sastavu temene i potiljačne kosti, konstatovana je prostrelna rupa veličine 2,5 dž 1,5 cm. Iz ovoga proizilazi da je u žrtvu pucano dok se nalazila u ležećem ili sedećem položaju. Lobanja Popović Spasoja nije pronađena. Posmrtni ostaci Trgovčević Radovana nađeni su u rovu dubine oko 60 cm, s tim što se njegov kostur nalazio u kosom položaju sa glavom pobijenom u zemlju, a nogama okrenut nagore.

Pripadnici muslimansko-hrvatskih vojnih formacija.

DOKAZ: Izjava svedoka pod brojem 32, zapisnici o uvi đaju broj 2632-4 i 2632-42, foto-dokumentacija A-31, 32 i 33 i Kz. br. 29, koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojem 228/94.

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika

MESTO I VREME: Logor u Godinjskim barama, izme đu Trnova i Goražda, jun - avgust 1992. godine.

KRATAK OPIS: Služba javne bezbednosti Godinjske bare je 10. juna 1992. godine, pod rukovodstvom Godinjak Ethema i Šarić Medarisa, formirala logor za Srbe.

Logor se nalazio u jednoj privatnoj, tvrdo zidanoj šupi veličine 2,5 m dž 3,5 m sa betonskim podom i sa jednim malim zakovanim prozorom. Zatvor su čuvali pripadnici bivše SJB Trnovo: Ramić Ramiz, Karačić Enes, Dedović Fahro, Nišić Emir, Bibović Samir, Kećo Muzafer i drugi.

Istog dana u logor su dovedeni građani srpske nacionalnosti: Ivanović Mlađen, Klepić Nenad, Vlaški Radenko, Elez Jovo, Elez Savka i pravoslavni sveštenik Neđo Popović.

Narednih dana u zatvor su dovođeni i drugi pripadnici srpske nacionalnosti, tako da je u toj maloj prostoriji veličine oko 8,5 m² boravilo 16 i više lica.

Ova prostorija nije imala otvora osim jedne rupe na zidu, pre čnika oko 12 cm, koja je služila za ventilaciju tako da su zatvorenici na smenu disali kroz ovu rupu. Fiziološke potrebe su vršili u VC-u čučavcu, koji se nalazio u uglu te prostorije. Ljudi su zbog tegoba i zagušljivosti često padali u nesvest.

Stražari su zatvorenike svakodnevno tukli raznim drvenim predmetima, kundacima, rukama i nogama.

Zatvorenike su terali da pale srpsku zastavu i pevaju muslimanske pesme "Volimo te Alija" i "Ne daj se Bosno", dok su ih istovremeno snimali video-kamerama. U ovim tučama su se naročito isticali Savčić Dino, Torlak Nijaz, Hamzić Edin, Šamić Safet i Cibra Izet.

U ovom zatvoru su od posledica batinanja umrli:

1. Džilić Milorad, sin Vlada, rođen 1940. godine u selu Crna Rijeka, opština Trnovo, borac Vojske Republike Srpske. Umro je 04. avgusta 1992. godine. Njegov leš se nalazio dva dana među zatvorenicima u ovoj maloj prostoriji jer stražari nisu dozvoljavali da se iznese. Zatvorenici su ga tek nakon dva dana izneli i zakopali u obližnjoj šumi zvanoj Runjavica. Ekshumacijom i uviđajem na licu mesta koji su izvršeni 29.07.1993. godine, konstatovani su prelomi ruku i nogu, kao i fraktura lobanje.

2. Badnjar Dušan, sin Mitra, rođen 1953. godine u selu Jelašnica, opština Kalinovik, borac Vojske Republike Srpske, zarobljen na Rogaju. Njegovi posmrtni ostaci nađeni su zakopani u obližnjoj šumi zvanoj Runjavica.

1. Godinjak Ethem, zvani "Edo", sin Ibrahima, ro đen 20.11.1951. godine u Sarajevu, musliman, pre rata je bio načelnik SJB Trnovo,

2. Šarić Medaris, rodom iz Hercegovine, do rata bio aktivan oficir JNA (poručnik ili potporučnik), star oko 35 godina, oženjen Mahmutović Nerminom iz Trnova. U početku rata bio komandant Trnovsko-hadžićkog bataljona, a kasnije postavljen za komandanta tzv. "Glavnog štaba oružanih snaga Trnova",

3. Ramić Ramiz,

4. Karačić Enes, sin Hasana, rođen 22.01.1962. godine u selu Golubići, opština Kalinovik, pre rata bio milicionar,

5. Dedović Fahro,

6. Nišić Emir,

7. Bibović Samir,

8. Kećo Muzafer,

9. Savrčić Dino, sin Sulejmana i majke Izete, rođen u Sarajevu,

10. Torlak Nijaz,

12. Hamzić Edin, sin Ismeta, rođen 27.08.1970. godine u selu Hamzići, opština Trnovo. Pre rata je bio milicionar,

13. Cibra Izet, sin Begana, rođen 18.01.1967. godine u selu Delijaš, opština Trnovo. Pre rata je bio poštar.

14. Bratić Merim, pripadnik HOS-a.

DOKAZ: Izjave svedoka i zapisnici o uvi đaju broj 2632-8 nalaze se u dokumentaciji Komiteta pod brojem 228/94.

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika

MESTO I VREME: Logor u selu Dej čići kod Trnova, u prostorijama osnovne škole, jun - avgust 1992. godine.

KRATAK OPIS: U ovom logoru je bilo zatvoreno preko 150 lica srpske nacionalnosti, pretežno žena, dece i staraca. Muškarci su bili zatvoreni u jednoj prostoriji, dok su žene i deca bili odvojeni u drugim prostorijama. Čuvari ovog zatvora bili su meštani iz susednih sela iz porodica Dedići, Durme, Oručević i Mulaosmanović, a komandant logora je bio Durmo Safet.

Uz dozvolu čuvara, u logor su svakodnevno dolazili ekstremisti, među kojima su od strane svedoka prepoznati: Kolar Ismeta, Dedić Suno, Sačić Dino, Čibra Izet, Drnjaković Samir, Ćosić Avdo, Lehić Zejnil, Dedić Aziz, Dedić Avdija, Dedić Suljo, Zoltan Muhamed i Oručević Hamid.

Oni su se svakodnevno iživljavali nad zatvorenim bespomoćnim Srbima. Tukli su ih metalnim polugama, gumenim palicama, rukama i drugim predmetima. Od ovih tuča, zatvorenici su bili u krvi i padali su u nesvest.

U zatvoru je od posledica batinanja umro

1. Miovčić Milenko, rođen 1923. godine. Miovčića su u više navrata tukli raznim predmetima po glavi, stomaku, rukama i po nogama. Početkom avgusta 1992. godine, tukli su ga po glavi flašom napunjenom vodom, nakon čega je pao u komu i posle dva dana je umro. Zatvoreni Srbi su ga zakopali blizu sela Dejčića, na lokalitetu zvanom Požega. Ekshumacijom i uviđajem koji su izvršeni 07.08.1993. godine, konstatovana je fraktura lobanje u predelu desne slepoočnice.

Pored Miovčića, od posledica batinanja je preminuo i

2. Šehovac Nikola iz Gornje Presjenice, dva dana nakon što je razmenjen.

1. Durmo Safet, komandant logora,

2. Kolar Ismeta, zvana "Nevenka", k ći Bajre, rođena 05.03.1962. godine u selu Jablanica, opština Trnovo,

3. Dedić Suno, sin Bajra, rođen 19.01.1965. godine u selu Dejčići,

4. Sačić Dino, sin Sulejmana, rođen u Sarajevu,

5. Cibra Izet, sin Begana, rođen 18.01.1967. godine u selu Delijam, opština Trnovo, po zanimanju poštar,

6. Drnjaković Samir,

7. Ćosić Avdo, sin Alije, star oko 26 godina, iz Kijeva,

8. Lehić Zejnil, sin Saliha, rođen 02.01.1958. godine u selu Bogatići, opština Trnovo,

9. Dedić Aziz, sin Husa, rođen 01.01.1964. godine u selu Dejčići, opština Trnovo,

10. Dedić Avdija zvani Avdo, sin Agana, rođen 03.03.1973. godine u selu Dejčići, opština Trnovo,

11. Dedić Suljo, sin Agana, iz sela Dejčića,

12. Zoltan Muhamed, sin Sulja, rođen 31.07.1960. godine u selu Batići, opština Trnovo,

13. Oručević Hamid zvani "Henda", iz Dejčića.

DOKAZ: Izjave svedoka, zapisnik o uvi đaju broj 29 i foto-dokumentacija broj 128 nalaze se u dokumentaciji Komiteta pod brojem 228/94.

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika

MESTO I VREME : Rejon Jablanice, opština Lopare, januar 1994. godine.

KRATAK OPIS: Pripadnici muslimansko-hrvatskih oru žanih formacija su 23. januara 1994. godine izvršili napad na odbrambene položaje Republike Srpske u rejonu Jablanice i tom prilikom zarobili 6 boraca, a zatim ih mučili i ubili:

1. Antić Branka, sina Čedomira, rođenog 1944. godine,

2. Perić Mihajla, sina Cvije, rođenog 1945. godine u D. Crnaljevu,

3. Stevanović Stevana, sina Ilije, rođenog 1941. godine u D. Crnaljevu,

4. Pupić Mlađena, sina Pere, rođenog 1941. godine u D. Crnaljevu,

5. Tešić Milorada, sina Vasilija, rođenog 1950. godine i

6. Mihajlović Svetozara, sina Milorada, rođenog 1953. godine u Dvorovima.

Pripadnici izviđačko-diverzantske čete 2. korpusa izviđačko-diverzantske čete V operativne grupe zvane "Panteri" i diverzantske grupe čiji je vođa Goran zvani "Ustaša".

DOKAZ: Dokaz u spisima 171/95-1.

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika

MESTO I VREME: Selo Teo čak, opština Ugljevik, septembar 1992. godine.

KRATAK OPIS: Muslimansko-hrvatske oru žane formacije iz Teočaka napale su 10. septembra 1992. godine selo Priboj, opština Lopare, zbog čega se srpsko civilno stanovništvo dalo u bekstvo.

U zaseoku Đokići, prilikom bežanja, uhvaćen je civil

Gajić Mićo od oca Živana, rođen 10.11.1921. godine u Priboju, koji je zatim sproveden u zatvor u Teočaku, gde je danima tučen i zlostavljan, usled čega je i preminuo u zatvoru.

Posle izvršene razmene 23.09.1992. godine, na lešu je konstatovano više teških telesnih povreda po glavi, telu i polnom organu (izvađeni testisi).

Pripadnici muslimansko-hrvatskih formacija iz Teo čaka.

DOKAZ: Izjave svedoka i foto-dokumentacija, sve u spisima 171/95-2.

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika

MESTO I VREME: Hadžići, kraj maja 1993. godine.

KRATAK OPIS: Četvorica vojnika vojske Republike Srpske su 26. maja 1993. godine bili zarobljeni i odmah zatim su usmrćeni:

1. Mičić Milorad, rođen 1956. godine u Miševićima, opština Hadžići,

2. Zimonja Sreten, od oca Srete, rođen 12.02.1968. godine u Lokvama, opština Hadžić, iz Hadžića,

3. Marilović Radenko od oca Veljka, rođen 12.06.1954. godine u Ušivaku opština Hadžići, iz Ušivaka, opština Hadžići, i

4. Šekerović Goran, od oca Marka, rođen 1961. godine u Zenici, iz Hadžića.

Posredstvom UNPROFOR-a su 28. juna 1993. godine leševi ove četvorice srpskih vojnika predati vlastima Republike Srpske na groblju u Vlakovu.

Tom prilikom je lekar kod Mičića konstatovao da na glavi ima probijeno teme i polomljene vilice i da mu nedostaje levo stopalo. Kod Zimonjića je konstatovano da ima prelom donje i gornje vilice, nosne kosti i slepoočnice i da mu je leva ruka u podlaktici slomljena. Kod Marilovića je konstatovano da mu je pola glave sa desne strane potpuno razbijeno, da mu je levo uho odsečeno, leva šaka otkinuta i da su mu obe ruke polomljene. Kod Šekerovića je konstatovano da mu je prerezano grlo, a lobanjske kosti smrskane.

Pripadnici tzv. Armije BiH.

DOKAZ: Komitet 122/95-4.

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika

MESTO I VREME: Sela Bodelište i Lipovac, opština Br čko, mart-april 1993. godine.

KRATAK OPIS: Pripadnici muslimansko-hrvatskih oru žanih formacija iz mesta Gornji Rahić su po narađenju štaba 108. brigade HVO Bosanske Posavine, napali 08. marta 1993. godine selo Bodalište, a 27. aprila 1993. godine selo Lipivac i ukupno zarobili, a zatim mučili i ubili, 15 pripadnika Vojske Republike Srpske, čije su leševe predali 11. marta i 07. maja 1993. godine.

Stanković dr Zoran, specijalista sudske medicine VMA u Beogradu i Ninković dr Dragan, lekar iz Brčkog su prilikom obdukcije u Medicinskom centru u Brčkom konstatovali:

1. Pekić Mirku, sinu Cvijetina, rođenom 1938. godine u Ulicama, izvađena su mu oba oka, slomljena gornja i donja vilična kost, a ubijen je iz vatrenog oružja iz neposredne blizine;

2. Pudić Miroslavu, sinu Nikole, rođenom 03.03.1959. godine u Brčkom, polomljena je donja i gornja vilična kost, nos mu je povređen oštricom mehaničkog oruđa, nanete su mu povrede na desnoj strani lica, a ubijen je sa više hitaca, iz neposredne blizine;

3. Pudić Siniši, sinu Jovana, rođenom 1974. godine u Brčkom, odsečeno je levo uvo, a ubijen je iz vatrenog oružja, iz blizine, pucnjima u glavu i grudni koš;

4. Tomić Stojan, sin Ratka, rođen 28.03.1972. godine u Grbavici, povređen je u predelu čela, a ubijen iz neposredne blizine;

5. Tadić Petru, sinu Lazara, rođenom 16.07.1943. godine u Potočarima, izvađana su oba oka, povređene očne jabučice i slomljena gornja vilica, a ubijen je iz neposredne blizine, pucnjem u grudni koš;

6. Tomić Nikoli, sinu Sime, rođenom 16.12.1943. godine u Grbavici, slomljena je leva ključna kost, oštricom sekire na potiljku naneta veća rana, a ubijen sa više ispaljenih hitaca, iz neposredne blizine, u predelu grudnog koša;

7. Tomić Draganu, sinu Ratka, rođenom 14.07.1944. godine u Brčkom, naneti krvni podlivi po telu, a ubijen sa više hitaca, iz neposredne blizine;

8. Jovičić Ranko, sin Pere, rođen 10.12.1945. godine u Mrtvici, ubijen je iz vatrenog oružja, pucnjima, iz neposredne blizine, u predelu glave;

9. Bajić Iliji, sinu Mitra, rođenom 26.04.1956. godine u Bukovcu, pucano je iz neposredne blizine u telo i glavu;

10. Pudić Radanu, sinu Krste, rođenom 11.08.1974. godine u Brčkom, pucano iz neposredne blizine u telo i glavu;

11. Vujčić Gojku, rođenom 15.05.1959. godine u Prkoviću, pucano iz neposredne blizine u telo i glavu;

12. Pudić Stojanu, sinu Đoke, rođenom 04.09.1953. godine u Brčkom, odsečena je glava;

13. Jovičić Perici, sinu Ranka, rođenom 08.03.1972. godine u Brčkom, odsečena je glava;

14. Padežanin Željku, rođenom 1973. godine u Boboti, smrskana je glava, a ubijen iz neposredne blizine, iz vatrenog oružja i

15. Marjanović Radovanu, sinu Milana, rođenom 31.05.1958. godine u B. Gradišci, smrskana je glava, a ubijen je, iz neposredne blizine, iz vatrenog oružja.

1. Pljakić Ramiz, sin Hamdije, rođen u selu Ugao, opština Sjenica, Republika Srbija, 17.05.1958. godine, završio Vojnu akademiju, pre rata bio zaposlen u kasarni "Veljko Lukić-Kurjak" u Brčkom kao komandir 3. baterije HD-120 milimetara, sada komandant 108. brigade HVO,

2. Saković Šemsa, sin Mehmeda, rođen u Potkamenu 12.07.1957. godine, član Kriznog štaba,

3. Gušo Rašid, sin Alije, rođen u Brčkom 02.11.1961. godine, komandir 3. bataljona.

DOKAZ: Dokaz u spisima 144/95-9.

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika

MESTO I VREME: Orašje, 1993. godine.

KRATAK OPIS: Pripadnici muslimansko-hrvatskih oru žanih formacija su početkom maja meseca 1992. godine otpočeli sa hapšenjem civilnog stanovništva srpske nacionalnosti u Orašju, Bukovoj Gredi, Kopanicama i drugim mestima na području opštine Orašje.

Uhapšeni civili su smešteni u logore, koji su se nalazili u fiskulturnoj sali gimnazije u Orašju i osnovnoj školi u Donjoj Mahali.

Pripadnici Vojne policije u tim logorima, osim izvršenih ubistava, mučili su i nečovečno su postupali sa uhapšenim civilima, prisiljavali su ih na prinudni rad, izgladnjivali ih, silovali su ženska lica, a prisvajali su ili uništavali njihovu pokretnu imovinu:

Ubijena su sledeća civilna lica:

1. Gavrić Pera, star oko 40 godina, iz Bukove Grede, obešen je 10.05.1992. godine u kupatilu škole u Orašju;

2. Maksimović Mihajlo, star oko 38 godina, iz Borova Sela, umro u Donjoj Mahali od zadobijenih povreda prilikom tuče;

3. Klipanović Milan, star oko 38 godina, iz Borova Sela, umro u Donjoj Mahali od zadobijenih povreda prilikom tuče;

4. Gajić Makso, star oko 30 godina, iz Lončara, zaklan kamom u šupi kod zemljoradničke zadruge u Donjoj Mahali od strane Kalinić Dragana;

5. Ristanić Žarko, rođen 1955. godine u Gajevima, umro 04.02.1993. godine;

6. Gavrić Andreja, star oko 45 godina, iz Bukove Grede, zadavio je Kljajić Damir krajem 1992. godine u logoru;

7. Stojnić Ranko, star oko 30 godina, iz Prijedora, batinama onesvešćen, a zatim ubijen iz vatrenog oružja u glavu;

8. Cvijanović Aćimu, rođenom 1937. godine, iz Bukove Grede, od udaraca lancem, koje su mu je 14.07.1992. godine naneli Kljajić Damir, Kljajić Ivica i lice zvano Emir, ispalo je oko iz glave. Posle je umro;

9. Sarić Savo, rođen 1940. godine, iz Bukove Grede, umro je 06.06.1992. godine od zadobijenih povreda;

10. Petrović Aleksandar, rođen 1953. godine, iz Bukove Grede, umro je 14.06.1992. godine od mučenja kome ga je izložio Živković Ante u logoru Donja Mahala;

11. Malinkić Manojlo, rođen 1944. godine, iz Kozarske Dubice, tučen je svakog dana, zbog čega se, udarajući glavom u ploče na kojima je spavao, sam ubio u januaru mesecu 1993. godine,;

12. Arsenić Ignjat, sin Vlajka, star oko 40 godina, iz Vučilovca, ubijen je u logoru u Donjoj Mahali;

13. Džajić Gruju, starog oko 30 godina, iz Čelnica, kastrirala je Hadžiomerović Elvira 29.01.1993. godine, usled čega je preminuo narednog dana;

14. Božić Radojka, rođena 1932. godine, iz Bukove Grede, podlegla je od posledica batinanja 24.06.1992. godine u bolnici u Vinkovcima;

15. Cvijanović Pero, rođen 1928. godine, iz Bukove Grede, izvođen je kao tuberkulozni bolesnik u posebnu prostoriju, a pogubljen je najverovatnije između 10. i 15.08.1992. godine u logoru u Donjoj Mahali;

16. Cvijanović Brano, sin Pere, rođen 1969. godine, iz Bukove Grede, poginuo je 22.08.1992. godine kopajući tranšeje;

17. Cvijanović Drago, rođen 1963. godine, iz Bukove Grede, ubijen je 09.05.1992. godine u Bukovoj Gredi;

18. Maksimović Marka, rođenog 1937. godine, iz Bukove Grede, ubili su nožem, a zatim ga zapalili u selu 09.05.1992. godine;

19. Cvijanović Čedu, rođenog 1943. godine, iz Bukove Grede, streljali su u Bukovoj Gredi 11.05.1992. godine, pošto su mu prethodno nožem odsekli tri prsta desne ruke;

20. Maksimović Žarko, rođen 1952. godine, iz Bukove Grede, ubijen je 09.05.1992. godine na njivi u Bukovoj Gredi;

21. Maksimović Zoran, rođen 1968, godine, iz Bukove Grede, ubijen je 09.05.1992. godine na njivi u Bukovoj Gredi;

22. Gavrić Milan, rođen 1974. godine, iz Bukove Grede, ubijen je 09.05.1992. godine na njivi u Bukovoj Gredi;

23. Vasiljević Lazar, rođen 1961. godine, iz Bukove Grede, ubijen je 09.05.1992. godine u Bukovoj Gredi;

24. Gavrić Mitar, rođen 1939. godine, iz Bukove Grede, ubijen je 09.05.1992. godine u Bukovoj Gredi;

25. Stojkov Ljuba, rođen 1963. godine, iz Orašja;

26. Pavlović Angelina, rođena 1934. godine, iz Donjeg Žabara;

27. Blagojević Bogdan, rođen 1933. godine, iz Letnice;

28. Pekić Luka, sin Janka, rođen 29.08.1963. godine u Bukovcu, umro 06.06.1992. godine u logoru u Donjoj Mahali od zadobijenih povreda;

29. Goranović Marko, star oko 35 godina, iz Dubice;

30. Goranović Branko, star oko 46 godina, iz Dubice;

31. Šabanović Šaphaz, star oko 38 godina, iz Šibošnice, pre rata pripadnik JNA;

32. Nikolić Marko, rođen 1910. godine, iz Vučilovca;

33. Ostojić Petra, rođena 1910. godine, iz Vučilovca;

34. Maksimović Milan, rođen 1952. godine, iz Bukove Grede, ubijen je 17.08.1992. godine u Oštroj Luci, prilikom kopanja rovova i

35. Vidović Mirko, star oko 30 godina, iz Borova, kome je Kljajić Damir prvo nožem probio jezik.

Osim toga, četiri vojnika srpske nacionalnosti, koja su u decembru 1992. godine zarobljena prilikom napada na Vučilovac, ubijena su u logoru Donja Mahala u prvoj polovini januara meseca 1993. godine, a tri uhapšena civila srpske nacionalnosti, koja su bolovala od tuberkuloze, odvedena su u oktobru mesecu 1992. godine, navodno kod lekara, a posle toga nisu vraćena u logor.

Pored navedenih civila, u logoru Donja Mahala ubijeno je još oko 40 nepoznatih lica srpske nacionalnosti sa područja opština Derventa, Odžak i Brod.

1. Maturović Đuro, zvani "Tusa", star oko 45 godina, iz Oštre Luke, opština Orašje, zapovednik 106. brigade HVO IV operativne zone Bosanske Posavine u Orašju;

2. Vicentić Pero, zvani "Konj" i "Viktor Petar", iz Donje Mahale, opština Orašje, star oko 30 godina, šef Vojne policije u logoru Donja Mahala;

3. Knežević Marko, zvani "Lana", sin Tunja, iz Ugljare, opština Orašje, star oko 30. godina, sada zamenik šefa Vojne policije u logoru Donja Mahala;

4. Kljajić Damir, iz Donje Mahale, opština Orašje, rođen 1972. godine, vojni policajac;

5. Kljajić Ivica, sin Ive, iz Ugljara, rođen 1968. godine, vojni policajac;

6. Jurić Mirko, zvani "Kemi", star oko 20 godina, iz Donje Mahale, opština Orašje, vojni policajac;

7. Filipović Pejo, zvani "Babo" i "Vuk sa Save", iz Donje Mahale, opština Orašje, star oko 65 godina, vojni policajac;

8. Marković Miroslav, zvani "Šikan", iz Ugljara, opština Orašje, star oko 35 godina, vojni policajac;

9. Filipović Ivica, zvani "Ćorak", iz Donje Mahale, opština Orašje, star oko 32 godine, vojni policajac;

10. Filipović Niko, zvani "Nikso", iz Donje Mahale, opština Orašje, star oko 35 godina, vojni policajac;

11. Živković Anto, zvani "Žika", iz Donje Mahale, opština Orašje, star oko 23 godine, vojni policajac;

12. Đurić Stjepan, zvani "Stile", iz Donje Mahale, opština Orašje, star oko 25 godina, vojni policajac;

13. Baotić Mate, zvani "Čikan", iz Donje Mahale, opština Orašje, star oko 27 godina, vojni policajac;

14. Kabaklić Ahmed, zvani "Grga", iz Orašja, star oko 37 godina, vojni policajac, bivši nastavnik fizičkog vaspitanja;

15. Hrustović Smajil, zvani "Smajo", iz Orašja, star oko 28 godina, vojni policajac;

16. Hadžiomerović Elvira, kći Alije, stara oko 35 godina, po zanimanju trgovac, evidentičar u logoru Donja Mahala;

17. Terzić Nina, stara oko 23 godine, iz Odžaka, evidentičar u logoru Donja Mahala;

18. Pamukčić Bakir, sin Mućeta, iz Orašja, star oko 30 godina, vlasnik kafića u Orašju, vojni policajac;

19. Agančetović Zijad, zvani "Zijo" i "Beća", sin Mehmeda, star oko 27 godina iz Orašja, bivši radnik DP "Polirond" Orašje, radio na mestu portira, sada vojni policajac;

20. Kalinić Dragan, iz Slavonske Požege, star 27 godina.

DOKAZ: 144/95-12 i 144/95-13.

II-099

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika

MESTO I VREME: Donja Mahala, opština Orašje, maja-jula 1992. godine.

KRATAK OPIS: Pripadnici Vojne policije muslimansko-hrvatskih oružanih formacija su u logoru u Donjoj Mahali, po naređenju Štaba komande 106. brigade HVO Bosanske Posavine, vršili mučenja i zastrašivanja i nečovečno su postupali sa uhapšenim civilima i ratnim zarobljenicima, koji su bili zatvoreni u logoru u vremenu od 18. maja do 18. jula 1992. godine. Kao posledica takvog postupanja, kod uhapšenog civila

Pekić Luke, sina Janka, rođenog 29.08.1963. godine u Bukovcu je 06.06.1992. godine nastupila smrt, dok su

Maksimović Cvijetin, sin Cvijetina, rođen 03.11.1970. godine u Lukavcu i Panić Slobodan, sin Cvijetina, rođen 08.10.1970. godine u Brčkom, zadobili teške telesne povrede.

1. Vincetić Pero, zvani "Konj",

2. Viktor Petar, star oko 30 godina, iz Donje Mahale, šef Vojne policije u logoru,

3. Kljajić Damir, zvani "Dama", star oko 22 godine, iz Donje Mahale, vojni policajac,

4. Kljajić Ivica, star oko 25 godina, iz Donje Mahale, vojni policajac,

5. Jurić Mirko, zvani"Kemi", star oko 20 godina, iz Donje Mahale, vojni policajac,

6. Filipović Pejo, zvani"Babo" i Vuksa Save, star oko 65 godina, iz Donje Mahale, vojni policajac,

7. Marković Miroslav, zvani "Šikan", star oko 35 godina, iz Ugljara, vojni policajac,

8. Filipović Ivica, zvani "Ćorak", star oko 32 godine, iz Donje Mahale, vojni policajac,

9. Filipović Niko, star oko 35 godina, iz Donje Mahale, vojni policajac,

10. Živković Anto, zvani "Žika", star oko 23 godine, iz Donje Mahale, vojni policajac,

11. Đurić Stjepan, zvani "Stile", star oko 25 godina, iz Donje Mahale, vojni policajac,

12. Baotić Marto, zvani "Čikan", star oko 27 godina, iz Donje Mahale, vojni policajac,

13. Karalić Ahmed, zvani "Graga", star oko 37 godina, iz Orašja, vojni policajac, bivši nastavnik fizičkog vaspitanja,

14. Hrustović Smail, zvani "Smajo", star oko 28 godina, iz Orašja, vojni policajac,

15. Hadžiomerović Elvira, kći Alije, stara oko 35 godina, evidentičar u logoru,

16. Terzić Nina, stara oko 23 godine, iz Odžaka, evidentičar u logoru,

17. Pamukčić Bakir, sin Mućeta, star oko 30 godina, vojni policajac, i

18. Agančetović Zijad, sin Mehmeda, star oko 27 godina, iz Orašja, vojni policajac.

DOKAZ: U spisima Komiteta pod brojem 144/95-13.

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika

MESTO I VREME: Sarajevo, logor u bivšoj kasarni "Viktor Bubanj", jul 1992 - februar 1993. godine.

KRATAK OPIS: Dok je boravio u ovom logoru, svedok je, kao i drugi zatvoreni Srbi, bio izložen čestim tučama i maltretiranjima.

U ovom periodu su, po znanju svedoka, u ovom logoru ubijeni, ili su umrli od posledica batina ili gladi, ili su nestali i o njima se ništa ne zna pa se osnovano sumnja da su takođe usmrćeni, sledeći zatvoreni Srbi:

1. Rakanović Uroš, umro od povreda zadobijenih pri tuči,

2. Odžaković Zoran, umro od povreda zadobijenih pri tuči i od gladi,

3. Kuzmanović Petar, umro od povreda zadobijenih pri tuči i od gladi,

4. Šoja Ostoja, ubijen,

5. Pjevac Pero, ubijen i sahranjen na groblju "Lav" u blizini bolnice.

6. Đeranić Mato, nestao,

7. Marinković Radoje, nestao,

8. Matović Slobodan, nestao,

9. Damnjanović Slavka, nestala,

10. Radojčić Mihajlo, nestao,

11. Živković Nedeljko, nestao,

12. Raković Stevo, nestao,

13. Pikulić Pero, nestao,

14. Radović Vojko, nestao,

15. Vukadin Vojin, nestao,

16. Turanjanin Slavko, nestao,

17. Čajević, nestao

U ovoj kasarni su zatvoreni Srbi bili izloženi gladovanju. Dobijali su dva puta dnevno hranu koja se sastojala od retke supe i kriške hleba. U hranu su im ubacivali neku hemijsku supstancu zbog koje su mnogi zatvorenici dobijali proliv i umirali od iscrpljenosti. I s FACE="Courier New">â m svedok je od toga nekoliko puta padao u komu.

Svedok je u ovom logoru bio smešten u prostoriji veli čine 2 m h 3 m u kojoj je bilo 12 ljudi.

U toj prostoriji nije bilo kreveta, već su ležali na betonu. Nije bilo ni grejanja.

Higijenski uslovi su bili vrlo loši. Po 15 i više dana nisu se umivali.

Na jedan od najvećih srpskih praznika Svetog Savu, 27. januara 1993. godine upravnik zatvora je izveo sve zatvorenike Srbe u dvorište i tražio da skinu košulje. Tako polugoli su stajali oko pola sata na temperaturi od minus 20 ⁰. Tom prilikom im je rekao da je to dobro za njih i da treba da se provetre.

1. Dautović Kemo, komandant Vojne policije,

2. Dolan Himzo, bivši zastavnik JNA, upravnik zatvora u kasarni "Viktor Bubanj".

DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 675/94-2.

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika

MESTO I VREME: Grubišino Polje, avgusta 1991. godine.

KRATAK OPIS: Miloševi ć Spasoje, od oca Rada, rođen 1957. godine, u junu 1991. godine je ostao bez posla, pošto je u Stanici milicije u Grubišinom Polju, gde je do tada radio kao milicionar, odbio da kao Srbin stavi hrvatski simbol - šahovnicu na grudi.

U isto vreme je sa posla otpuštena i njegova supruga.

Nakon toga su bračnom paru Milošević počele da stižu pretnje telefonom. Na njihovu kuću, koju su noću kao i kuće ostalih Srba u Grubišinom Polju obeležili, počeli su tokom noći da pucaju.

Na dan 15. avgusta 1991. godine, on je pošao da kupi pivo kada su ga pripadnici Zbora narodne garde uhapsili i zatvorili u svoje prostorije u hotelu u Grubišinom Polju.

Kada je saznala za to, njegova supruga je otišla u ovaj hotel, na čijem ulazu je umesto otirača bila postavljena srpska zastava. Tu su odbili da joj daju bilo kakvo obaveštenje. Nakon toga je otišla u SUP u Grubišinom Polju, gde ju je načelnik Tot Šandor obavestio da oni nemaju veze sa hapšenjem njenog muža, da pripadnici Zbora narodne garde hapse Srbe po posebnom spisku, kao i da to nije u njihovoj nadležnosti. Takođe joj je rekao da on sa četnicima neće da ima nikakva posla.

Miloševićevoj supruzi je posle nekoliko dana u poverenju jedan pripadnik ZNG rekao da je Spasoje ubijen.

Tek 25. septembra 1991. godine je saznala da je njegov leš zakopan u nekoj njivi pored Grubišnog Polja. U SUP-u u Grubišinom Polju je obaveštena da je to tačno i da je bager komunalnog preduzeća zatrpao leš njenog muža, a kada je protestvovala zbog toga što nije obaveštena o smrti supruga, rečeno joj je da se takvi leševi ne sahranjuju u prisustvu rodbine.

Tek posle 6 meseci je uspela da dobije dozvolu za ekshumaciju leša svoga supruga koja je izvršena 15. aprila 1992. godine. Leš je bio zavijen u šatorsko krilo. Leš je jedino prepoznala po patikama, ali nisu dozvolili da se šatorsko krilo razvije niti da se izvrši obdukcija, pa je leš sahranjen tako da ga nije ni videla.

Porodična kuća porodice Milošević je za vreme sahrane obijena i izvršen je pretres.

Nakon toga je supruga bila prinuđena da proda kuću i napusti Grubišino Polje sa decom.

1. Gustin Stojan, komandant ZNG u Grubišinom Polju.

DOKAZ: Svedok 235/95-2.

NAPOMENA: Dopuna prijave II-029.

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika

MESTO I VREME: Breza, logor u magacinu rudnika "Breza", prva polovina juna 1992. godine.

KRATAK OPIS: U ovom logoru je u dve prostorije bilo zatvoreno oko 30 uhapšenih Srba. Zatvorenici su u ovim prostorijama le žali na golom betonu, a u toku prvih nedelju dana nisu dobijali ništa za hranu. Dobijali su samo flašu vode za piće.

U tu prostoriju su dnevno više puta ulazili muslimanski vojnici i udarali uhapšene Srbe nogama, pesnicama, palicama, kundacima od oružja i dr. Posle svake tuče, zatvorenici su ostajali da leže na podu modri i krvavi, a muslimanski vojnici koji su ih tukli tražili su da obrišu krv sa poda.

U ovom logoru su od zadobijenih povreda umrli:

1. Subotić Momčilo iz Gornje Breze i

2. Subotić Zdravko zvani "Baja" iz Breze.

1. Marković Ante, do izbijanja rata inspektor milicije,

2. Sirotanović Arif,

3. Mlivić Mustafa,

4. Silajdžić Ago, lični pratilac Alije Izetbegovića.

5. Haldžić Mithad,

6. Dedić i drugi pripadnici "Zelenih beretki".

DOKAZ: Svedoci 292/95-1, 292/95-2 i 292/95-4.

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika

MESTO I VREME: Zatvor u Biha ću, krajem 1994. godine.

KRATAK OPIS: Zajedno sa ostalim civilinim stanovništvom srpske nacionalnosti, u zatvor u Bihaću je 26. oktobra 1994. godine odvedena i:

1. Kenjalo Boja, stara oko 106 godina, iz sela Račići kod Bihaća, gde je i ubijena.

U ovom zatvoru su takođe ubijeni i sledeći penzioneri:

2. Kenjalo Mihajlo, rođen 1912. godine u Račiću kod Bihaća i

3. Gogić Marko, rođen 1923. godine u Ćelijama.

Tela Kenjalo Mihajla i Gogić Marka su razmenjena 01. decembra 1994. godine pa je konstatovano da je Kenjalo Mihajlu odsečena desna noga, a Gogić Marku naneta ubodna rana u predelu srca.

Upravnik i osoblje zatvora u Biha ću.

DOKAZ: 413/95 i 520/95.

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika

MESTO I VREME: Selo Brnjik, opština Lopare, juna 1992. godine.

KRATAK OPIS: Pripadnici muslimansko-hrvatskih oru žanih formacija iz Brnjika su 05. juna u popodnevnim časovima napali srpski deo sela, zaseok "Cvetkovići", pa je 5-6 pripadnika Vojske Republike Srpske iz Lukavice krenulo u pomoć da zaštiti i izvede iz zaseoka preostale civile.

Na putu prema zaseoku, iz vatrenog oružja je u predelu grudnog koša ranjen, a zatim i zarobljen

Đurić Goran, od oca Neđe, rođen u Lukavici 15.10.1936. godine.

Zarobljenog ranjenika su odveli u selo Brnjik gde je ubijen. Na njegovoj lobanji je konstatovan utisnuti prelom veličine 10 cm h 15 cm koji je nastao udarcem tvrdim i tupim predmetom u gornji deo glave.

Pripadnici muslimansko-hrvatskih formacija iz Brnjika.

DOKAZ: Izjave i foto-dokumentacija, u spisima 171/95-3.

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika

MESTO I VREME: Jablanica, novembar - decembar 1994. godine.

KRATAK OPIS: Pripadnici Vojske Republike Srpske:

1. Čolović Risto, od oca Stojana, rođen 1955. godine,

2. Radulović Miljan, od oca Branka, rođen 1974. godine,

3. Simić Mirko, od oca Đorđa, rođen 1959. godine, i

4. Pudar Slobodan, od oca Mladena, rođen 1970. godine.

Pošto su ih 13. novembra 1994. godine zarobili, pripadnici muslimanskih oružanih formacija su ih zatvorili u podrum Muzeja revolucije u Jablanici, gde su ih jedno vreme držali vezane bodljikavom žicom i mučili najrazličitijim vidovima torture.

Ovu četvoricu zarobljenika su sredinom decembra 1994. godine ubili muslimanski major Nihad i Salčin Adnan, koji su u te svrhe koristili kramp i sablju. Prvo su ubijeni Čolović i Radulović, a posle toga Simić i Pudar.

Posle razmene njihovih leševa, što je izvšeno u Podveležju, obdukcijom je konstatovano:

Kod Čolovića utisnuti prelom kostiju lobanje, prelomi kosti krova i baze lobanje i lica, ustrelne rane na obe podkolenice, prelom kostiju obe podkolenice, kao i prelom četiri rebara.

Kod Radulovića je konstatovano na grudima dve ubodne rane koje su nanete spreda odozdo nagore i s desna u levo, kao i utisnuti prelom kostiju lica.

Simićev leš je predat bez glave, koja je odsečena posredstvom zamahnutog mehaničkog oruđa.

Kod Pudara je konstatovano postojanje strelne rane na levoj strani vrata, kao i utisnuti prelom kostiju lica i sekotine na vratu, kao i davnašnji prelom leve lakatne kosti.

1. Seno Džino, upravnik logora u Muzeju revolucije u Jablanici,

2. Nihad, zamenik upravnika logora,

3. Salčin Adnan i drugi pripadnici muslimanskih oružanih formacija.

DOKAZ: 392/95 i 371/95.

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika

MESTO I VREME: Visoko, logor u bivšoj kasarni JNA, avgusta 1992. godine.

KRATAK OPIS: Stražari logora u Visokom Burko Šaćir i Ahmić Almir izveli su iz zatvoreničke sobe zatvorenog Srbina,

1. Paradžina Rajka,

i istog pretukli. Tom prilikom su mu naneli telesne povrede od kojih je on umro u zatvoreničkoj sobi.

Ova dvojica su takođe pretukli

2. Dundžić Rajka, i njegovu suprugu

Maru, koji su uhapšeni prilikom pokušaja bekstva iz Visokog, pa su dovedeni u ovaj logor. Od zadobijenih povreda Dundžić je umro u zatvorskoj sobi posle dan-dva.

1. Burko Šaćir, rođen 1956. godine, iz Stuparića, opština Visoko, pripadnik Teritorijalne odbrane u Visokom,

2. Ahmić Almir, star oko 23 godine, iz Goduša u opštini Visoko, pripadnik Teritorijalne odbrane u Visokom.

DOKAZ: 112/95-15.

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje uhapšenika - ratnih zarobljenika

MESTO I VREME: Visoko, Dom zdravlja, krajem jula 1992. godine.

KRATAK OPIS: Raković Vojin, koji se sa drugim Srbima iz Visokog nalazio zatvoren u logoru u kasarni u Visokom, bio je zbog zadobijenih povreda doveden u Dom zdravlja u Visokom na pregled.

Rakovića je u hodniku Doma zdravlja presreo Dedić Mustafa i počeo da ga tuče drškom od pištolja sve dok ovaj nije pao na pod. Tom prilikom, Raković je zadobio telesne povrede i prenet je u logor u besvesnom stanju.

Od zadobijenih povreda istog dana je umro.

1. Dedić Mustafa, star oko 50 godina, vozač u Domu zdravlja u Visokom, sa stanom u naselju Luke C-3 u Visokom.

DOKAZ: 112/95-12.

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima

MESTO I VREME: Okučani, maj - jun 1995. godine.

KRATAK OPIS: Svedok je nakon puštanja iz logora u Zagrebu gde je bio zatvoren posle zarobljavanja, boravio u Oku čanima.

Svakodnevno su ga privodili pripadnici hrvatske policije i na razne načine maltretirali. Primoravan je, kao i preostali Srbi u Okučanima, da obavlja razne fizičke poslove.

Pošto mu je bila zabranjena sloboda kretanja, ostalo vreme je bio prinuđen da sedi kod kuće.

Zbog toga je napustio Slavoniju i sada živi kao izbeglica.

NN pripadnici hrvatske policije.

DOKAZ : 618/95-2

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima

MESTO I VREME: Selo Kruš čica kod Jajca, april - septembar 1992. godine.

KRATAK OPIS: U zaseoku Brdari sela Kruš čica, na 11 km od Jajca prema Travniku, živelo je 15 srpskih porodica.

Početkom 1992. godine, Hrvati i muslimani, koji su predstavljali većinu u ovom selu, formirali su Štab hrvatsko-muslimanskih oružanih snaga.

Ovaj Štab je strogo kontrolisao kretanje Srba koji su morali da se javljaju svaki dan četiri puta dnevno u Štab koji se nalazio u osnovnoj školi. Patrole hrvatsko-muslimanskih snaga su svakodnevno dolazile u zaseok Brdari, vršile kontrolu stanovništva i pretrese kuća. Patrole su upadale u kuće Srba navodno tražeći oružje, a oduzimale su im novac, zlato i druge vredne stvari. Sve to je izazvalo uznemirenje kod srpskog stanovništva koje je počelo da sklanja žene i decu iz sela i da ih odvodi na bezbednija mesta.

Krajem avgusta u selo su došli pripadnici muslimanskih oružanih snaga iz okoline Prijedora i Kozarca, koji su bili u uniformama i naoružani automatskim oružjem. Oni su svim Srbima oduzeli automobile.

Svedok je bio očeviodac kada je jedna Srpkinja pošla da obiđe kravu kod svoje kuće, pa ju je grupa od 5-6 ovih vojnika uvela u kuću gde su je zadržali više od sat vremena. Po izlasku je bila modra od batina i svedok sumnja da je bila silovana.

Kada je svedok 12. septembra došao u svoju kuću, došla je i jedna devojka - muslimanka, u uniformi i pitala ga je gde mu je žena. Kada joj je odgovorio da je kod rodbine, kazala mu je da je došla da se s njim j..., pa je raskopčala bluzu i pokazujući mu gole grudi počela da mu se nameće, ali je svedok izbegavao da ima odnose s njom. Onda mu je naredila da sedne na kauč i tada je u kuću upalo desetak naoružanih muslimana. Pošto im je ona kazala da nije hteo da ima odnos s njom, jedan od njih, koji je bio starešina, rekao mu je: "Kad nisi hteo ovakvu žensku da j..., ili ću te sunetiti ili ću te uštrojiti kao konja".

Naredio mu je da se skine go, pa mu je bajonetom od puške probio mišicu leve ruke i pokušao da useče na levo rame polumesec sa zvezdom, napravio mu preko vrata dva reza i ubadao ga u levu nadkolenicu i u leđa. Od toga je bio obliven krvlju. Potom ga je uhvatio za ud i preteći da će mu ga odseći, napravio je dve zasekotine po udu od čega je svedok osetio jak bol.

Tada je naišao musliman iz tog mesta, koji je poznavao svedoka, i on je sa puškom naredio da ga ostave, pa se svedok tako spasao.

1. Matić Šekib, komandant Štaba muslimansko-hrvatskih oružanih snaga u selu Kruščici,

2. Smajić Ahmet.

DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se zajedno sa lekarskom dokumentacijom (J-2) nalazi u spisu Komiteta pod brojem 561/94-7.

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima

MESTO I VREME: Jajce, maj - oktobar 1992. godine.

KRATAK OPIS: Posle ubistva sedmorice Srba, rezervista bivše JNA, u autobusu kod Jajca, zavladao je opšti strah kod Srba u Jajcu i okolini pa su mnogi počeli da napuštaju grad koji su krajem maja 1992. godine blokirale hrvatsko-muslimanske oružane snage tako da Srbi nisu više mogli da izlaze iz grada.

Vršeni su sistematski pretresi srpskih kuća, garaža i drugih objekata.

U drugoj polovini juna 1992. godine, pripadnici HVO su priveli svedoka u zatvor u bivšem SUP-u gde je zatekao 12-13 Srba civila. Tom prilikom mu je bila oduzeta samo lična karta, ali ga nisu ispitivali. Posle dvadesetčetvoročasovnog zadržavanja u ovom zatvoru, pustili su ga.

Posle nekoliko dana ponovo su mu vršili pretres stana, tražeći navodno oružje. Više puta privodili su ga u Komandu HVO, u zgradi policije na tzv. "informativni razgovor".

Početkom avgusta, kada su u borbama sa Srpskom vojskom poginula 3-4 pripadnika HVO, među kojima je bio i brat Ilije Gavrića, ovaj je uhapsio svedoka i njegovog oca i sproveo ih je u svoju kuću. U toj kući ih nisu ispitivali već su odmah počeli da ih tuku, a ta tuča je trajala neprekidno 3-4 sata. Od udaraca, svedoku je koža na leđima popucala i bio je sav u modricama, pa je trebalo više od mesec dana da mu zarastu rane na leđima.

Tom prilikom, Gavrić mu je podnosio nož pod grlo, pretio klanjem, što je jako uplašilo svedoka jer je Gavrić bio u alkoholisanom stanju.

Pošto su ih pretukli, pustili su ih kući i tri dana su ih svakih pola sata pozivali telefonom u stanu, proveravajući da li su svedok i njegov otac tu. Zabranili su im izlaske iz stana, uključujući i odlazak u sklonište prilikom uzbuna. Ovakva kontrola je trajala dvadesetak dana.

U prvoj polovini septembra 1992. godine, u kraju gde je svedok stanovao, pokupili su sve Srbe civile i doveli ih do zgrade SUP-a. Tu su ih ukrcali u kamion kojim su ih odvezli na prvu borbenu liniju. Vojnici su ih tu maltretirali, tukli i vređali da bi ih posle toga naterali da na prvoj borbenoj liniji kopaju rovove. Tom prilikom su bili izloženi vatri sa srpske strane.

Pripadnici HVO su u to vreme oduzeli svedoku i putničko vozilo marke "Zastava 101".

1. Perak Ilija, koji je pre rata dr žao privatnu kafanu,

2. Gavrić Ilija, pripadnik HVO iz Jajca.

DOKAZ: Zapisnik o saslušanju koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 561/94-12.

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima

MESTO I VREME: Jajce, maj - oktobar 1992. godine.

KRATAK OPIS: U maju 1992. godine, svedoku je jedan musliman pokazao spisak Srba iz Jajca na kome se nalazilo i njegovo ime, objasnivši mu da je to spisak Srba koje treba zaklati. Na tom spisku je ime svedoka bilo tre će po redu. Svedok je postojanje ovog spiska prijavio SUP-u, ali oni nisu ništa preduzeli.

U to vreme je veći broj Srba već napustio Jajce, a svedok je sa suprugom ostao u Jajcu u uverenju da je sve to prolazna pojava i da neće doći do rata.

U njegov stan su dolazili pripadnici policije HVO i vršili mu pretrese stana. Pri susretu na ulici, muslimani i Hrvati su svedoka provocirali na nacionalnoj osnovi, pa su pojedini muslimani vadili na njega pištolj i pretili mu kao "četničkom špijunu".

Muslimanska patrola ga je 04. juna presrela u gradu, pa je jedan od njih repetirao automat na svedoka, opsovao mu srpsko-četničku majku i naterao ga da legne potrbuške i raširi noge. Tada ga je pretukao nogama, a cev automata držali su mu prislonjenu na plećke.

Svedok, koji je bio ugledni prosvetni radnik u Jajcu, objašnjava da je to bio najteži trenutak u njegovom životu.

Spasio ga je jedan poznanik Hrvat, koji je, videvši sve ovo sa svog balkona, doviknuo da ne diraju svedoka. Na to je vojnik koji ga je tukao, podigao automat i ispalio rafal u pravcu ovog Hrvata.

U avgustu mesecu, svedok je odveden da kopa rovove na prvoj borbenoj liniji u selo Gornja Vrbica.

Kada je oficiru HVO pokazao lekarski dokument iz koga je proizilazilo da boluje od angine pektoris i da je oslobođen radnih obaveza, Zjajo mu je odgovorio da to lekarsko uverenje ne važi jer ga je izdao lekar koji je Srbin i da može da važi samo potvrda koju izda lekar koji je musliman.

Svedoka su više puta odvodili na prvu borbenu liniju da kopa rovove i tada se nalazio na 150 m od srpskih linija i bio je u situaciji da bude zasut granatama i mitraljeskom paljbom sa srpske strane. Tom prilikom mu je povređen grudni koš.

Na položaj su ih dovodili kroz minsko polje.

1. Zjajo Sabahudin, zvani "Budo", ranije zaposlen u "Elekrobosni" u Jajcu.

DOKAZ: Iskaz svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 561/94-13/1.

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima

MESTO I VREME: Jajce, maj - avgust 1992. godine.

KRATAK OPIS: Oko 28. maja 1992. godine, muslimani i Hrvati su zaveli strog režim u Jajcu. Blokirali su grad tako da Srbi nisu mogli iz njega ni da izlaze ni da ulaze. U Jajcu je pod blokadom ostalo između 900 i 1.000 Srba.

Srbi su uglavnom boravili u stanovima i nisu smeli nigde da izlaze. Dva vojnika HVO su svedoka privela u policijsku stanicu, u zgradi bivšeg Zavoda za zapošljavanje. Tamo su mu saopštili da ne sme nigde da izlazi iz stana i da svako jutro i veče mora da se javlja u policiju. Svedoku je vršen pretres stana i traženo mu je oružje i radio-stanica.

Svedoka je prilikom odlazaka u policiju najčešće ispitivao Perak koji ga je vređao po nacionalnoj osnovi, govoreći mu da kao Srbin nema šta da traži u Jajcu, da su Srbi divljaci i da treba da idu preko Drine.

Hrvatski vojnici i policajci koji bi se zatekli u prostorijama policije prilikom dolaska svedoka na javljanja, takođe su ga provocirali i vređali, a više puta su ga šutirali, udarajući ga čizmama po nogama, tako da su mu od toga ostali vidni ožiljci.

Preko lokalne radio- i TV-stanice u Jajcu, svakodnevno je vršena propaganda i vređani su Srbi po nacionalnoj osnovi. Reporteri Radio-Jajca dovodili bi decu prvog razreda osnovne škole da učestvuju u emisijama u kojima bi, na primer, pitali: "Jel FACE="Symbol">c da su četnici bili divljaci i varvari?", i govorili "Tvoj učitelj je bio četnik, on te više nikada neće učiti".

Na televiziji su prikazivali zarobljene Srbe koji su bili vidno povređeni.

Svedok je iz Jajca izašao 23. avgusta, kada je vršena razmena civilnog stanovništva, a pre toga mu je izvršen detaljan lični pretres i pretres prtljaga.

1. Perak Ilija, Hrvat iz Bareva kod Jajca, bivši privatni ugostitelj,

2. Bilić Mladen, Hrvat, profesor fizičkog vaspitanja u Srednjoj tehničkoj školi u Jajcu,

3. Hidajet Zjajo, reporter Radio-Jajca,

4. Hebović Meri, reporter Radio-Jajca.

DOKAZ: Dokazi se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod br. 561/94-11.

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima

MESTO I VREME: Jajce, maj - oktobar 1992. godine.

KRATAK OPIS: Blokada Jajca od strane muslimansko-hrvatskih snaga početkom maja 1992. godine, zatekla je svedoka u njegovoj kući u Jajcu.

Srbi koji su ostali u blokiranom Jajcu nisu smeli da se kreću nigde od svojih kuća i bili su pod potpunom kontrolom hrvatsko-muslimanske policije i vojske.

Krajem septembra, Zgonjić je svedoku stavljao automat pod vrat i pretio ubistvom kada ga je sreo na ulici.

Kada je svedok 04. oktobra otišao po vodu na izvor, bio je pogođen iz snajpera u desnu slepoočnicu, pa je ostao bez oka.

Pripadnici HVO su početkom jula isterali svedoka iz kuće, čiji je on bio vlasnik, i zapretili mu da ne sme više da dolazi u kuću jer će ga u protivnom ubiti.

Pošto su njegovu kuću opljačkali, palili su je u tri maha 13. i 17. avgusta i 02. septembra 1992. godine, kada je lično zatekao Branka Stupara koji je počeo da mu pali kuću.

Takođe su zapaljene i kuće Srba Jokić Petra, Topić Mirka, Terzija Novaka, Šarić Stojanke i Miličić Jovice.

1. Zgonić Muradif, koji je svedoka ranio iz snajpera,

2. Kajić Bruno, profesor matematike iz Jajca, komandant stožera HVO,

3. Rihner Tihomir, nastavnik osnovne škole u Jajcu,

4. Jaušer Alojz, vozač iz Jajca,

5. Jelica Slavko, zvani "Švabo", iz Jajca, metalski radnik "Elektrobosne",

6. Žužić Galib, zvani "Gašo", iz Jajca, koji je provocirao i pretio svedoku,

7. Stupar Branko, zvani "Patak", koji je pljačkao srpske kuće i učestvovao u njihovom paljenju.

DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 561/94-8.

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima

MESTO I VREME: Virovitica, 1991-1992. godine.

KRATAK OPIS: Svedok je živeo sa svojom porodicom u Virovitici, gde je bio i penzionisan.

Maltretiranje Srba u Virovitici je počelo 1991. godine.

Ćerka svedoka, koja je pohađala VIII razred osnovne škole maltretirana je tako što su joj deca po knjigama ispisivala reč "četnik". Takođe, i deca iz zgrade u kojoj je stanovao, govorili su "Evo ide četnik".

Svedoku su poznanici Hrvati govorili: "Sad je vreme da koljemo Srbe", "Sad je vreme da koljemo četnike".

Kada bi svedok otišao u kafanu, govorili su mu: "Beži Srbine napolje", ili "Dođi Srbine da mi pušiš k....".

Dva puta su ga pretukli Hrvati. Prvi put ga je iznenada s leđa udario Knežević, kada je stajao na ulici pred semaforom i od toga je izgubio svest.

Drugi put, kada je napustio kafanu, dva mladića su ga noževima prinudila da se vrati u kafanu, pa je tada grupa mladića, među kojima je bio i Knežević, kao i neki "Mravac", počela da ga tuče i kada se svedok osvestio bio je sav u krvi i u modricama.

Svedok navodi i imena drugih pretučenih Srba, kao i da su Srbi Mićo Petrović i Željko Vujašković nestali i da se o njima ništa ne zna.

Kada je krajem 1992. godine od nekog čoveka u kafani čuo priču da više ne može buldožerom da zatrpava Srbe ubijene u selima Lončarice, Dapčevica i Grubišino Polje, svedok je odlučio da pobegne iz Hrvatske i sada živi kao izbeglica i Srbiji.

1. Knežević Srećko, iz Virovitice,

2. "Mravac".

DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 698/94.

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima

MESTO I VREME: Tuzla, 1992-1994. godina.

KRATAK OPIS: Svedok navodi:

"... Čim je počeo rat dobili smo kao Srbi otkaz na poslu.

U Tuzli za Srbe nema opstanka, dete ne smeš da pustiš na ulicu bez kontrole. Uvek se neko nađe da ga šutne, ošamari i viče mu FACE="Symbol">c četnik FACE="Symbol">c .

Muslimanske izbeglice, kojih je pun grad, vrše pritisak na nas Srbe da se selimo, a problem je u tome što mi ne možemo da izađemo iz grada.

Bilo je opšte hapšenje Srba sposobnih za vojsku, koji su prisilno terani u uniforme i na ratište...".

1. Bešlagić Selim, gradonačelnik Tuzle,

2. Bajrić Mehmed Meša, načelnik Stanice javne bezbednosti,

3. Delibegović Enver, komandant Teritorijalne odbrane i

4. Prcić Faruk, lider Patriotske lige u Tuzli.

DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pred istra žnim sudijom Opštinskog suda u Odžacima koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 540/94.

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima

MESTO I VREME: Livno, 1992-1993. godina.

KRATAK OPIS: Saslušani svedok, koji je ina če rođen u Livnu, bio je tokom 1992. godine kao Srbin zatvoren od kraja aprila tri meseca u logoru u garaži SUP-a, a potom u osnovnoj školi "Ivan Goran Kovačić" u Livnu od septembra meseca 1992. godine.

Posle toga je bio pušten na slobodu i raspoređen u "radnu jedinicu" koja je bila sastavljena od Srba, pa je do juna 1993. godine, kada je razmenjen, svakodnevno sa drugim Srbima morao da radi najteže fizičke poslove kao što je kopanje rovova u selu Rujane i Čaprazlije na prvoj borbenoj liniji, da kopa razne kanale, a sve pod stražom hrvatskih i muslimanskih vojnika.

U martu 1993. godine mu je zapovednik Vojne policije Jašarević dao srpsku zastavu i naredio mu da je trčeći pronese kroz Livno. Pošto je postupio po ovoj naredbi, 30 pripadnika Vojne policije ga je tuklo tako što je svako od njih morao da ga udari najmanje po deset puta.

1. Jašarević Amir, kapetan, zapovednik Vojne policije u Livnu.

DOKAZ : Svedok 234/95-10.

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima

MESTO I VREME: Selo Drivuša, opština Zenica, 27. jun 1992. godine.

KRATAK OPIS: Kritične noći svedokinja se nalazila u svojoj kući sa svekrom i svoje dvoje male dece, pošto joj je suprug bio kao Srbin zatvoren u KPD Zenici.

Kapetanović, Kahriman i Jugić su nasilno provalili ulazna vrata i ušli u kuću i svedokinja ih je, kada se probudila, zatekla u hodniku. Sva trojica su bila u uniformama. Podnoseći joj nož pod grlo pitali su je zašto nije otvorila vrata kada su zvonili, pa kada im je ona odgovorila da nije čula, počeli su da joj psuju četničku majku i da je udaraju. Tražili su da im preda novac i zlato, preteći da će ih u protivnom sve poklati.

U jednu sobu su uterali svekra i svekrvu oštećene, a njoj je prvo Kapetanović naredio da sa njim pođe u kupatilo, pa je po ulasku zaključao vrata i naredio joj da skine spavaćicu. Pošto je svedokinja oklevala, pretio joj da će je ubiti, a pri tome je držao nož u ruci. Pošto je raskopčao pantalone, zahtevao je da uzme njegov ud u usta. Kada mu je ona kazala da to nikada nije radila svome mužu, Kapetanović joj je odgovorio: "Valjda si to gledala u filmovima". Potom je udario pesnicom po glavi, pa je ona onda morala da uradi ono što je on zahtevao od nje. Pošto se na taj način zadovoljio, naredio joj da legne, pa je potom izvršio nad njom nasilnu obljubu, pitajući je da li hoće da joj napravi četnika ili da joj svrši u usta. Pošto se zadovoljio, morala je da mu obriše ud.

Kada je Kapetanović izašao iz kupatila unutra je ušao Kahriman, koji joj je takođe stavio ud u usta, a nakon toga joj je ud stavio u analni otvor, što ju je bolelo, počela je da vrišti, a on je uhvatio za kosu i glavu joj udarao u zid.

Pošto su iz stana pokupili televizor i video-rikorder, skinuli svedokinji sa prstiju tri zlatna prstena i otrgli sa uha zlatnu naušnicu, napustili su stan čija je ulazna vrata Jugić čuvao.

Sutradan je svekar svedokinje prijavio slučaj Vojnoj policiji u Tuzli, pa je policija dolazila u stan.

Svedokinja je bila pozivana na saslušanje u Vojni sud u Zenici, gde je pri tome bila izložena raznim maltretiranjima.

1. Kapetanović Senad, zvani "Senče", iz Zenice,

2. Kahriman Bećo, iz Gornje Zenice,

3. Jugić Šefik, sva trojica pripadnici muslimanskih oružanih snaga.

DOKAZ : Dokumentacija koja se nalazi u Komitetu pod brojem 112/95-2.

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima

MESTO I VREME: Selo Mezgraja, opština Ugljevik, septembar 1994. godine.

KRATAK OPIS: Muslimansko-hrvatske oru žane formacije iz Teočaka su 13. septembra oko 05.30 časova, po naređenju Avdičevića i Mašića, sa više granata izvršili napad na selo Mezgraja, zaseok Gajići. Zatim su izvršili pešadijski napad van zone ratnih dejstava i ubili sledeće civile:

1. Gajić Neđu, od oca Jovana, rođenog 1926. godine,

2. Gajić Desanku, od oca Cvijetina, rođenu 1931. godine,

3. Aleksić Cvijetina, od oca Jovana, rođenog 1934.godine.

Teške telesne povrede naneli su Stevanović Ružici, od oca Cvetka, rođenoj 1950. godine. Od posledica granatiranja je ranjena i Nešković Milica, rođena 1932. godine.

Pored toga, spaljene su njena kuća i pomoćni objekti porodice Gajić Steve, kao i kuća porodice Stevanović Ružice, dok su minsko-eksplozivnim sredstvima u znatnom delu oštećene i onesposobljene kuće Aleksić Cvijetina i Gajić Predraga.

1. Avdičević Dževad zvani "Babak", sin Džemila, rođen 01.06.1964. godine u Teočaku-Sniježnica, komandant brigade"Hajrudin Mešić" u Teočaku i

2. Mašić Bahir, sin Mehe, rođen 02.09. 1964. godine u Srednjoj Trnovi, zamenik komandanta brigade "Hajrudin Mešić" u Teočaku.

DOKAZ : Zapisnik o uvi đaju, službene beleške o obavljenim razgovorima sa Gajić Stevom, Gajić Milenom, Aleksić Vasilijom i Nešković Milicom, izveštaj o pregledu leševa od strane dr. Zorana Despotovića i otpusnica iz bolnice za Nešković Milicu, kao i foto-dokumentacija, sve u spisima 174/95-4.

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima

MESTO I VREME: Zenica, jula 1992. godine.

KRATAK OPIS: Pripadnici muslimansko-hrvatskih oru žanih formacija Kahriman, Kapetanović i Jugić su 20. juna oko 03.00 časa provalili u kuću čiji je vlasnik poznat Komitetu, Ulica Zahida Bukurevića i, uz pretnju da će izvršiti ubistvo njegove porodice (supruge, snahe i dvoje maloletnih unučadi), prisvojili su sve vrednije pokretne stvari iz kuće, a Kahriman i Kapetanović su, uz pretnju pištoljem, silovali kći vlasnika.

1. Kahriman Beća iz Zenice,

2. Kapetanović Senad iz Zenice i

3. Jugić Šefik iz Zenice.

DOKAZ : Dokazi u spisima 173/95-1.

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima

MESTO I VREME: Bjelovar, 1992. godine.

KRATAK OPIS: Svedokinja je imala stan od 67 m² u Bjelovaru u Ulici Lasinskog. U toj zgradi, svedokinja je bila jedino lice srpske nacionalnosti. Svakih nedelju dana kod nje su dolazili razni Hrvati i uporno insistirali na tome da im pokaže da li ima rešenje za stan, pa kada bi im ga ona pokazala, oni su odlazili, ali su posle njih dolazili drugi i tako je bilo neprekidno.

Posle velikih teškoća svedokinja je uspela da dobije domovnicu.

Kada je 1992. godine zatražila da dobije pasoš, u MUP-u u Bjelovaru su odbili da joj daju pasoš, rekavši da svi Srbi prethodno moraju da odu na ispitivanje u MUP. Znajući da će biti maltretirana ako ode i saznavši da su tada mnogim Srbimaoduzimali domovnice koje su im prethodno izdali, u septembru 1992. godine je izašla iz Bjelovara i ilegalno napustila Hrvatsku.

Sada živi kao izbeglica u Srbiji.

Najviši organi vlasti u Bjelovaru.

DOKAZ : Zapisnik o saslušanju svedoka, koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 430/94.

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima

MESTO I VREME: Mostar, jula - avgusta 1992. godine.

KRATAK OPIS: Svedokinja, koja je stara 53 godine, radila je kao fabrička radnica i živela je sama u svom stanu.

Po izbijanju ratnih dejstava, iz dana u dan su dolazile patrole pripadnika Paragine vojske koji su vršili pretres njenog stana.

Svi Srbi u njenoj okolini bili su pod stalnom kontrolom crnokošuljaša, a svedokinji je bilo zabranjeno da kontaktira kako sa Srbima tako i sa Hrvatima i muslimanima.

U julu 1992. godine je došla patrola od četiri uniformisana lica, koja su odmah počela da je tuku psujući joj četničku majku i raspitujući se za jednog njenog rođaka.

Tu u njenom stanu ova četvorica su je oborila na krevet, pa su joj tom prilikom držali ruke i noge, dok joj je jedan od njih pocepao odeću i izvršio nad njom silovanje. Posle toga to je učinio i drugi. Posle toga su joj naredili da pokupi sve dragocenosti i novac i da pođe sa njima.

Odveli su je u logor u bivšoj vojnoj ambulanti.

Tu je prvo saslušao Zelenika, upravnik ovog logora, koji joj je oduzeo prsten koji je jedino od nakita imala, kao i ušteđevinu od 20.000. DEM, bez izdavanja potvrde. Potom ju je smestio u samicu u kojoj je svakodnevno bila fizički maltretirana, a u toku noći je dolazio Zelenika i silovao je.

U ovom logoru je ostala 29 dana i za to vrema je silovao i Mrmo. Takođe su je silovali i drugi vojnici.

Inače, noću su se često čuli jauci žena i svedokinja navodi imena dve žene koje su takođe bile silovane u ovom logoru.

1. Zelenika Ivan, upravnik logora, u bivšoj vojnoj ambulanti,

2. Mrmo Omer, stražar u logoru.

DOKAZ : Zapisnik o saslušanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta od brojem 595/95.

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima

MESTO I VREME: Zagreb, 1991 - 1992. godine.

KRATAK OPIS: Hrvati su Srbe u Zagrebu po čeli da maltretiraju 1991. godine. Maltretiranja su iz dana u dan bivala sve gora, tako da je postalo nepodnošljivo. Svedoka su zvali telefonom svakodnevno. Njemu, njegovoj supruzi i sinu govorili su da su četnici, da treba da idu za Srbiju, da će ih ubiti sve troje. Uznemiravanja su često bila i noću.

Na lokalnoj televizijskoj stanici su za Srbe govorili sve najgore, pa kada bi ga pozvali telefonom puštali su snimak prenosa takvih emisija.

U više navrata je dobijao pisma kucana mašinom bez potpisa u kojima su mu upućuvane pretnje da kao Srbin mora da se iseli iz Zagreba.

Pretnje su bile svakodnevne, a svedok se nije usudio da se obrati policiji jer je jedan njegov sused Srbin odlazio više puta u SUP i prijavljivao uznemiravanje na šta su mu u SUP-u rekli da oni ništa ne mogu da preduzmu i da on s FACE="Courier New">â m mora da se čuva.

Na poštanskom sandučetu svedoka bila su napisana četiri slova S, a na spratu gde je stanovao pojavio se i natpis:"Srbi, marš van, poklaćemo vas, šta čekate ovde".

Jednom prilikom kada je svedok izašao u šetnju, a to je činio retko jer je izbegavao izlaske zbog mogućih neprijatnosti, vređali su ga na ulici i nazivali su ga četnikom. Tada je na ulazu u zgradu gde je stanovao primetio natpis: "Srbima ulaz zabranjen".

Maltretiranja su bila svakodnevna i sve gora i gora, a svedoka su posebno pogodile pretnje da će mu ubiti dete, pa je zbog toga 01. jula 1992. godine napustio Zagreb i sada živi u Novom Sadu kao izbeglica.

U jednom od pretećih pisama pisalo je da će proći kao "Miloš iz carine", za koga je saznao da je ubijen na radnom mestu.

Organi vlasti u Zagrebu.

DOKAZ : Svedok 71/95

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima

MESTO I VREME: Sarajevo, 1992 - 1994. godine.

KRATAK OPIS: Pošto je oko dva meseca proveo u logorima za Srbe prvo u prostorijama fudbalskog kluba "Famos", potom u osnovnoj školi "Aleksa Šantić" u Hrasnici, pa u Društvenom domu u Hrasnici, svedok je bio pušten na slobodu, ali je svakog dana morao da se javlja Vojnoj policiji "Zelenih beretki".

To je trajalo tri meseca i za to vreme muslimanski vojnici su devet puta dolazili i pretresali mu stan. Tom prilikom su mu uzimali stvari iz kuće koje bi im se dopadale i odnosili ih sobom bez izdavalja potvrde o oduzimanju. Pretresi su obično vršeni u noćnim časovima i prilikom tih pretresa tukli su ga i upućivali mu pretnje.

U razdoblju od novembra 1992. do septembra 1994. godine svedok je bio uključen u "radnu jedinicu" koja je brojala 124 Srba. Oni su u pratnji "Zelenih beretki" išli na kopanje rovova na Igman, Stojčevac, Ilidžu, Bjelašnicu i druga mesta. Morali su da nose radne mantile plave boje i plave kape da bi se znalo da su to Srbi. Pri prolasku kroz muslimanska naselja, stanovnici muslimanske nacionalnosti su im prilazili, tukli ih, nazivali ih četnicima i psovali im majku srpsku. Nemilosrdno su ih tukli i vojnici koji su ih čuvali.

Svaki Srbin u toj jedinici morao je dnevno da iskopa rov dužine 2,5 m, dubine 140 cm, a širine 60 cm.

Pored kopanja rovova, muslimanski i hrvatski vojnici su ih terali da iznose ranjenike i leševe njihovih poginulih vojnika sa prve borbene linije. Samo povremeno su ih puštali kućama, a često su ostajali i po 15 dana na položajima kopajući rovove.

Tako je iz "radne jedinice" u kojoj je bio ovaj svedok, poginuo 21 Srbin a ranjeno je 13 Srba - većinu njihovih imena svedok navodi.

Pripadnici "Zelenih beretki" u Sarajevu.

DOKAZ : Svedok 234/95-2.

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima

MESTO I VREME: Vrana, Opština Biograd, oktobar 1991.godine.

KRATAK OPIS: Grupa hrvatskih vojnika je po četkom oktobra opkolila kuću svedoka u kojoj je on živeo sa ženom i četvoro dece i držala njega i porodicu u izolaciji sve do hapšenja i odvođenja iz sela 02.11.1991.godine.

Svakodnevno su ih maltretirali i zlostavljali na različite načine. Prilikom ispitivanja šamarali su ga pred ženom i decom.

Po kući su mu prosipali vino, u podrumu bušili bačve sa vinom i sipali u njih naftu. Svaki dan su ubijali po nešto od stoke koju je imao. Tako su mu iz vatrenog oružja ubili 40 koza, 8 ovaca, i dva magarca. Samo dve koze su odneli da bi ih koristili. Zaklali su mu i jednog psa, a drugog su ubili. Naočigled žene i dece su ga vodili na lažna streljanja u obližnju šumu. Govorili su: "Ajde, idemo te ubiti", a onda su šamarajući ga i vređajući ga usput, uz pretnju oružjem, vodili na streljanje i posle dva do tri sata vraćali.

1.Prebeg Boris, rodom iz okoline Vara ždina, komandir jedinice HV u Vrani,

2. Golem Mladen, iz Vrane, pripadnik HV,

3. Jajčanin Tomislav, iz Vrane,

4. Klarić Damir, iz Vrane.

DOKAZ : 236/95 - 13

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa civilima

MESTO I VREME: Zadar, oktobra 1991. godine

KRATAK OPIS: Dana 07.10. 1991. godine oko 14.00 časova, dok je svedok, koji je godinama živeo u Zadru, čekao u dvorištu Medicinskog centra u Zadru suprugu koja je završavala radnu smenu u ovoj zdravstvenoj ustanovi, opkolilo ga je oko 15 uniformisanih pripadnika hrvatske policije sa automatima, uz uzvik:"Evo četnika"! Taj koji je uzviknuo, ošamario ga je, a ostali su ga oborili na asfalt i naredili mu da ljubi "hrvatsku zemlju". Odatle su ga odveli u ulaz Medicinske škole, nedaleko odatle, i tu ga tukli rukama, nogama i kundacima od oružja. Posle dvadesetak minuta tuče, odveli su ga u hol susedne zgrade i nastavili i tu da ga tuku, zajednički sa još jednom novopridošlom grupom policajaca.

Posle ove tuče koja je trajala oko pola sata, odveli su ga u hol zgrade u ulici gde se nalazi MUP, sud i zatvor. Dok je u prisustvu policajaca čekao "dalji postupak", video je na dva metra ispred sebe metalni kavez sa rešetkama u kome su bila zatvorena trojica mlađih lica u civilu. Policajci i pripadnici ZNG pozivali su lica u kavezu da prilaze rešetkama, pa su ih boli ili udarali cevima od pušaka i drugog naoružanja. Ovi su od udaraca padali u nesvest, a policajci su ih polivali vodom.

Posle dvadesetak minuta "čekanja" u holu, svedoka su odveli u ćeliju - samicu, a potom premestili na sprat u zatvorsku prostoriju gde je zatekao trojicu Srba iz Zadra koje je poznavao. Dok je boravio u ovom zatvoru, stražari su ga izvodili noću u neku mračnu prostoriju i tu ga tukli.

Za mesec dana boravka u zatvoru svedok je izgubio 16 kilograma. Svedoka su u zatvoru zadržali do 04.11.1991.godine, kada su ga bez ikakvog rešenja ili suđenja odveli na razmenu u Pakovo selo i menjali zajedno sa drugim Srbima civilima za svoje zarobljene vojnike. Ovaj svedok je živeo je u Zadru sa ženom i dvoje dece i radio u Tehničkom školskom centru. Imali su privatnu kuću u Ulici Ive Tijardovića. Neposredno pošto je on razmenjen, supruga je dobila otkaz u Medicinskom centru gde je radila 25 godina i zajedno sa decom pobegla iz Zadra.

Kuća im je prvo opljačkana, a potom zapaljena.

1.Ikić Ante, rodom iz Gorice, Opština Biograd n/m, pripadnik MUP-a,

2.Vitlov Dubravko, aktivista HDZ,

3.Krpina Drago, pripadnik HDZ, poslanik u Saboru Republike Hrvatske.

DOKAZ : Svedok 236/95 - 9.

IV-171

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Daruvar - Bjelovar, maja 1995. godine.

KRATAK OPIS: I pored toga što je bio sklopljen sporazum o predaji Srba, hrvatske oružane snage su 4. maja od 14.00 do 17.00 časova neprekidno granatirale dubinu srpske teritorije u Zapadnoj Slavoniji, gađajući i konvoje sa civilima. Zatim su sa svojim jedinicama otpočele da nadiru na srpsku teritoriju.

Svedok je zarobljen u Kragulju gde su njemu i ostalima uzeli osnovne podatke. Svi muškarci su, bez obzira na godine starosti, odvojeni od žen FACE="Courier New">â i dece koji su ostali u Kragulju.

Odatle su ih oko 21.00 časa prevezli autobusom u Daruvar. Tu ih je dovedeno oko 100.

Među zarobljenim muškarcima bilo je i starijih od 80 godina, kao što su bili V. V, R. V, R. S. i drugi.

U Daruvaru su ih smestili u sportsku halu zvanu "Češki dom" gde su hrvatski vojnici šamarali i udarali puškama privedene Srbe. Svedok je dobio udarac kundakom puške u rame. Odvojili su stare i iznemogle od mlađih i ostavili ih u Daruvaru.

Oko 02.00 časa po ponoći, mlađi muškarci su autobusom prevezeni iz Daruvara u Bjelovar i smešteni u halu u sportskom centru.

U Bjelovaru je, poema proceni svedoka, bilo oko 800 zarobljenika. Svi su se oni, iako su bili vojnici, predali u civilnim odelima. Jedino je komandant brigade, potpukovnik Harambašić Stevo imao uniformu.

Odmah po dolasku im je naređeno da se skinu i tada su im uzeti osnovni podaci.

Narednog dana u 06.00 sati je počela prozivka za ispitivanje. Svedok je pozvan u prvoj grupi, kojoj su vezali ruke lisicama i pojedinačno ih ispitivali. Vojni policajci su ih tokom ispitivanja tukli. Svedok je dobio i udarce pendrekom. Nakon ispitivanja koje je trajalo do 16.00 časova, vratili su ih u halu.

I ostali zarobljenici su vođeni po grupama na ispitivanje. Postupak je bio isti kao i sa prvom grupom.

Svedok je svih 6 puta, koliko je izvođen na ispitivanje, maltretiran i tučen. Najviše ga je tukao jedan kriminalistički inspektor koji je bio u civilnom odelu. Na njegovom stolu je stajala poveća fotografija Ante Pavelića. Na zidu su bili ustaški simboli u obliku slova "U".

Hrana, koju su dobijali dva puta dnevno, bila je loša i nedovoljna. Ujutru i uveče u 21.00 čas bi dobijali po jedan mali sendvič. Svedok je u toku prva četiri dana jeo svega jedanput, jer je u vreme deljenja hrane bio na ispitivanju.

Hrvatski vojnici bi ih, prilikom odlaska u klozet, sačekivali i tukli ih i maltretirali. Zbog toga većina nije smela da ide u klozet.

Pripadnici MUP-a Hrvatske.

DOKAZ: 618/95-18

IV-172

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Bjelovar, logor u sportskoj hali, maja 1995. godine,

KRATAK OPIS: Pošto se 4. maja 1995. godine predao sa delom svoje jedinice Vojske Republike Srpske Krajine, svedok je odveden u logor u Bjelovar, koji je bio smešten u sportskoj hali.

Svedok je prilikom uzimanja podataka bio u prilici da vidi spiskove i zna da je u jednom momentu poslednji broj zarobljenika bio 763. Me đutim, taj broj nije konačan, jer su i posle toga dovođeni novi zarobljenici.

Drugi dan po zatvaranju, 6. maja, podeljene su im uniforme koje su morali da obuku. Zatim su dovedene ekipe stranih i domaćih novinara kojima su prikazani kao zarobljeni četnici. Oni su ih fotografisali. Po odlasku novinara, oduzeli su im uniforme i vratili im njihova odela.

Svima je oduzet novac i dragocenosti koje su imali kod sebe. Svedok je video da su jednom zarobljeniku oduzeli 15.000 DEM, a drugom 5.000 DEM. Taj novac i sve druge oduzete vrednosti nisu nikome vraćene.

Zarobljenici su po grupama vođeni na isleđivanje u Vojno-istražni centar koji je bio u zgradi MUP-a. Svedok je stigao na red za isleđenje 13. maja u grupi od 12 zarobljenika. Za vreme isleđivanja su bili smešteni u garaži Vojno-istražnog centra. Većinu zarobljenika su tokom isleđivanja tukli i maltrtirali. Među onima koji su tukli zarobljenike, isticao se policajac zvani "Kiseli".

Za vreme njihovog boravka u garažama, organizovano je dovođenje Hrvata iz Bjelovara koji su vršili prepoznavanje zarobljenika. One na koje bi ukazali, izdvajali bi, odvodili ih iz garaže i prebijali ih.

Svedok je takođe video da su pojedini zarobljenici već pretučeni dovođeni u sportsku dvoranu. Tako je doveden M. V, koji je bio pretučen do besvesti: on je u predelu rebara imao kateter iz koga je curila sukrvica zbog polomljenih rebara i povrede unutrašnjih organa.

1. Pervan Darko, aktivni oficir HV, star 30-35 godina, zapovednik logora,

2. Kozić, šef Vojne policije,

3. Olovski Neven, inspektor u policiji,

4. "Kiseli" i drugi pripadnici hrvatske policije u Varaždinu.

DOKAZ: 618/95-3

IV-173

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Bjelovar, logor u sportskoj dvorani, po četkom maja 1995. godine.

KRATAK OPIS: Svedok je zarobljen 3. maja 1995. godine kao pripadnik Vojske Republike Srpske. Narednog dana je odveden u logor u sportskoj dvorani u Bjelovaru.

U Bjelovaru je 4 puta izvođen na ispitivanje. Tom prilikom su ga islednici - vojni policajci tukli i mučili. Tukli su ga pendrecima i vrećama napunjenim peskom. Tada bi padao u nesvest, a oni bi ga polivali vodom. Kada bi došao svesti, nastavljali bi da ga tuku i ispituju. Insistirali su na tome da im kaže ko je od Srba navodno vršio zločine i bio u komandnom sastavu jedinica. Kako najčešće nije znao odgovore, dobijao je još veće batine. Tom prilikom mu je slomljeno jedno rebro. Pored toga, ima bolove u kičmi i u predelu bubrega.

Istom postupku su bili podvrgnuti i ostali zarobljenici. Video je da je najteže povrede imao S. M, koji je bio prethodno tučen u zatvoru u Varaždinu. U Bjelovar je doveden veliki broj zarobljenika iz Varaždina. Svi oni su bili podvrgnuti strahovitim torturama.

U zatvor u Bjelovar je, pored ostalih, doveden i mladić iz jednog sela kod Okučana, koji je bio toliko pretučen da svedok ne veruje da je preživeo.

Zarobljenici su bili posebno tučeni prilikom odlazaka u klozet.

Svedok je u ovom zatvoru u Bjelovaru ostao 8 dana.

1. Pervan Darko, aktivni oficir HV, komandant logora.

DOKAZ: 618/95-1

IV-174

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Bjelovar, logor u sportskoj dvorani, maj 1995. godine.

KRATAK OPIS: Posle zarobljavanja u Šeovi ću, gde je po proceni svedoka zarobljeno oko 2000 Srba, svedok je bio u grupi koja je 4. maja odvedena prvo u Pakrac, a potom u Bjelovar.

Kada su dovezeni pred sportsku dvoranu, iz autobusa su izvodili po četvoricu i u hodniku dvorane su prvo uzimali lične podatke i ispitivali ih gde su bili i šta su radili od 1991. godine. Zatim su ih vodili na tuširanje hladnom vodom.

Prethodno su im naredili da predaju sve stvari koje su imali u džepovima, kao i lična dokumenta. Sve što su im tada oduzeli, nisu im ni kasnije vratili.

U hali su ih rasporedili na mesta sa kojih više nisu smeli da se pomeraju.

Istog dana su im naredili da skinu svoju odeću i obuku hrvatske uniforme za koje svedok misli da su američkog porekla. Uniforme su na rukavu imale amblem HVO, koji je svedoku skinuo jedan od stražara. Dok su, po naređenju morali da šetaju u uniformama, novinari su ih snimali. Posle odlaska novinara su morali da skinu te uniforme i da ih vrate i da ponovo obuku svoja odela.

Vojni policajci su istog dana, 5. maja, gazili i tukli čizmama svedoka i T. P, dok su ležali na podu u samoj sportskoj dvorani.

Narednog dana, 6. maja, svedok je odveden na ispitivanje u zgradu MUP-a. Ispitivali su ih vojni i civilni islednici. Svedoka, koga su tri puta odvodili na ispitivanje, uvek su počinjali da tuku od izlaska iz vozila i nastavljali da ga tuku i prilikom ispitivanja. Prvi put ga je ispitivalo civilno lica, a ostala dva puta vojna policija. Tukli su ih i islednici i policajci koji su se nalazili u istoj prostoriji. U tome je učestvovao i Šurkalović Mišo.

Svedoku su od udaraca čizmom prilikom batinanja slomljena dva rebra, a u predelu kičme ima oteklinu.

Najviše su bili tučeni zarobljenici D. M, koji je ostao u zatvoru, B. M, za koga svedok ne zna gde se nalazi i P. F. i I. B, koji su takođe ostali u zatvoru.

Predstavnici Međunarodnog komiteta Crvenog krsta su svedoka registrovali 6. maja u sportskoj dvorani.

Posle odvođenja kod istražnog sudije, svedok je u dvorištu istražnog zatvora bio u grupi kojoj je oko 17.00 časova naređeno da stane uza zid i da se okrene licem prema njemu: čelom i prstima nogu su morali da dodiruju zid, a ruke su morali da drže na leđima 5 cm iznad pojasa. U tom položaju stajali su sve do 23.00 časa - punih 6 sati, zbog čega su svi bili iscrpljeni do krajnjih granica.

Svedok posle saslušanja nije dobio nikakvo rešenje od ni od sudije ni od policije.

1. Končar Mića, jedan od rukovodilac u MUP-u u Pakracu,

2. Šurkalović Mišo, iz Lipika, koji je bio u vojnoj uniformi,

3. Pervan Darko, aktivni oficir HV, komandant logora.

DOKAZ: 654/95-8

IV-175

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Bjelovar, logor u sportskoj dvorani i istra žni zatvor, maja 1995. godine.

KRATAK OPIS: Svedok se pripadnicima Hrvatske vojske predao 4. maja. 1995. godine u Šeovici. Sa grupom od oko 750 zarobljenih vojnika Vojske Republike Srpske Krajine prebačen je u Bjelovar u logor u sportskoj dvorani. Sa njim je prebačen i jedan broj civila, muškaraca starijih od 60 godina.

Dok su boravili u ovoj dvorani, hrvatski vojnici su dolazili u noćnim satima i maltretirali ih i tukli.

Na ulaznim vratima dvorane je bila istaknuta velika slika Ante Pavelića, hrvatskog poglavnika za vreme Drugog svetskog rata, koja je skidana prilikom povremenih poseta stranih delegacija. U toj dvorani ih je posetio i Mate Granić, ministar inostranih poslova Hrvatske, zajedno sa nekim diplomatskim predstavnicima i ubeđivao ih da ostanu u Hrvatskoj, obećavajući im razne pogodnosti. Za tu priliku su dobili uniforme sa amblemima šahovnice na grudima, koje su morali da obuku. Taj događaj je sniman i za televiziju.

Svakodnevno su vršene prozivke onih koji su odvođeni na saslušanja u kasarnu HVO. Dok su čekali, bili su smeštani u garaže. U garažama su bili primoravani da pevaju ustaške pesme, a stražari su ih tukli pendrecima i nogama. Terali su ih da šamaraju jedan drugoga. Iz garaže su odvođeni na ispitivanja na drugom spratu.

Na ovim ispitivanjima su ostajali po 8 do 10 sati. Većina je bila i po više puta ispitivana. Svedoka su ispitivali dva puta, nakon čega je bio vraćen u sportsku dvoranu.

Svedok je iz sportske dvorane odveden u istražni zatvor, gde je bio primoran da popunjava anketni list na kome je pored ostalog morao da odgovori i na pitanje "Da li volite Hrvatsku?". Iz istražnog zatvora su pojedinačno odvođeni kod sudije. Međutim, svedok nije dobio nikakvu odluku - rešenje o pritvoru ili o sprovođenju istrage.

U logor u sportskoj dvorani u Bjelovaru dovedena je i grupa zatvorenika iz Varaždina. Većina je bila pretučena i imala je vidne telesne povrede - polomljene ruke, noge, povrede glave, a jedan je donet u ćebetu.

Pervan Darko, aktivni oficir HV, komandant logora.

DOKAZ: 628/95-4

IV-176

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Bjelovar, logor u školi, maja 1995. godine.

KRATAK OPIS: Svedok je posle boravka u zatvoru u Novoj Gradiški pušten na slobodu. Međutim, nakon povratka u Okučane ponovo su ga zatvorili i odveli u Bjelovar, u logor u jednoj školi. Zatvorenici su bili smešteni u učionice i sportsku dvoranu.

Svedok je tri puta izvođen na ispitivanja. Tom prilikom su ga maltretirali i tukli. Udarali su ga pendrecima i nogama. Naređivali su mu da stane do zida, da se uzdigne na nožne prste, a ispod peta bi mu stavili eksere sa vrhom okrenutim prema petama. U tom položaju je morao da stoji 45 minuta, s tim što mu je bilo zabranjeno da se naslanja na zid. Zbog nepodnošljivog položaja u kome se nalazio, povremeno je bio primoran da se nasloni na eksere, što je izazivalo strahovit bol.

Posebno su ih tukli kada su odlazili u klozet. Terali bi ih da u klozetu ližu pločice. Tukli su ih i u učionicama u kojima su bili smešteni. Vojnici bi povremeno ulazili u učionice i batinali sve po redu. Tako su K. iz Podravske Slatine slomili jednu nogu i obe ruke.

M. D. je sav pretučen doveden iz zatvora u Varaždinu: stomak mu je bio sav otekao i modar. Njega su nastavili da tuku i u Bjelovaru.

Pervan Darko, aktivni oficir HV, komandant logora i osoblje logora.

DOKAZ: 618/95-2

IV-177

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Varaždin, logor u sportskoj dvorani, maja 1995. godine.

KRATAK OPIS: Svedok je nakon zarobljavanja doveden u logor u sportskoj dvorani u Varaždinu. U toj dvorani je, po njegovoj proceni, bilo preko 600 zarobljenika.

Po dolasku su ih odveli na kupanje tokom koga su ih policajci udarali rukama i nogama.

U dvorani su morali da sede na podu sa rukama na leđima i glavom pognutom prema kolenima.

Istog dana su počeli da ih izvode na ispitivanja koja su obavljana u svlačionicama. Jedan broj zarobljenika je odvođen u grad radi ispitivanja. Zarobljenike su i tom prilikom tukli i maltretirali. Mnogima su nanete povrede, kao što je slučaj sa M. V, B. S, M. S. i L. G, koji se nije vratio sa jednog od ispitivanja. Svedok ne zna šta se desilo s njim.

Tukli su ih i kada su odlazili u klozet. Zbog toga su izbegavali da odlaze u klozet, tako da neki nisu vršili nuždu i po pet dana.

U dvorani su ih maltretirali, stalno su bile nekakve prozivke, terali su ih da pevaju ustaške pesme. Svedok navodi da za sve vreme svog boravka u ovoj dvorani nije mogao da spava.

Pre dolaska stranih delegacija u dvoranu, deljene su im cigarete, čaj i voda, a po njihovom odlasku im je sve to oduzimano.

Svedok je vođen na ispitivanje u grad, koliko zna, u zgradu MUP-a gde je morao da ispunjava upitnik sa pitanjima o tome kojim jedinicama je pripadao od 1991. do 1995. godine, koje su naoružanje imali, odakle su ga dobijali, ko je komandovao jedinicama, itd.

Svedok je iz ovog logora prebačen u Gavrince, gde je posredstvom UNHCR-a uspeo da se prebaci na teritoriju Republike Srpske.

Pripadnici MUP-a Hrvatske.

DOKAZ: 628/95-5

IV-178

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Pakrac, po četkom maja 1995. godine.

KRATAK OPIS: Svedok je nakon zarobljavanja odveden sa grupom zarobljenika u Pakrac i smešten u zgradu policije, gde su odmah po čeli da ga ispituju. Pri tom su ga tako jako tukli čizmama i pesnicama da je od tih udaraca pao u nesvest. Kada je došao svesti video je da se nalazi u ćeliji. Policajci su ga i ovde tukli, i to tako što su pojedinačno ulazili u ćeliju i bez ikakvog razloga ga tukli kako je ko hteo.

Narednog dana, 3. maja, odveli su ga u prostorije jedne srednje škole u kojoj je bili smeštena Vojna policija. U toj zgradi je takođe bio ispitivan. Za vreme ispitivanja su ga takođe tukli nogama i šakama. Ovde je zatekao zarobljenika S. koga su takođe tukli.

Obojicu su posle ispitivanja izveli u dvorište škole i iživljavali se na njima na razne načine: terali su ih da pasu travu u dvorištu, pri čemu su ih gazili, primoravali su ih da kupe pikavce od cigareta, da skaču i hvataju muve u letu, pri čemu su morali glasno da govore "Ja hvatam muvu" i dr.

Policija je za vreme boravka svedoka u Pakracu dovela televizijsku ekipu koja je snimala njegovo saslušanje, pri čemu je morao da daje onakve odgovore kakve su policajci tražili od njega. Pri tom je morao da zapali i cigaretu pred kamerom, čime je htelo da se pokaže kako je odnos prema njemu bio korektan. To ispitivanje je emitovano preko televizije u Hrvatskoj.

U ovu školu dovedeno je 20 zarobljenika iz okoline Pakraca, koje su stražari tukli celu noć.

1. Končar Milan, zapovednik u HV,

2. Ivkanec Nikola, zapovednik u policiji.

DOKAZ: 654/95-7

IV-179

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Slavonska Po žega, logor u ženskom zatvoru, početkom maja 1995. godine.

KRATAK OPIS: Zarobljene srpske vojnike su posle smeštanja u ovaj logor tukli i maltretirali. Posebno su ih tukli kada su se vra ćali sa ispitivanja, u hodniku, tako da su u ćeliju ulazili isprebijani. Stražari su ulazili i u ćelije, koje su bile ograđene čeličnim rešetkama, i tukli ih. Takav postupak je bio svakodnevan.

Noću im nisu dozvoljavali da spavaju, već su im naređivali da prave sklekove do besvesti, da pevaju ustaške pesme i drugo.

Svedok je zajedno sa još 26 zarobljenika prebačen u Vojno- istražni zatvor Remetinac u Zagrebu, gde su nastavili da ga ispituju.

Pripadnici MUP-a Hrvatske.

DOKAZ: 654/95-7

IV-180

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Nova Gradiška, logor u sportskoj dvorani, 2-9. maja 1995. godine.

KRATAK OPIS: Hrvatski vojnici su 2. maja pokupili Srbe koje su zatekli u Okučanima i autobusima ih odvezli u Novu Gradišku. Smestili su ih u sportsku dvoranu. U njoj su bili pomešani muškarci i žene, a bilo je i puno male dece.

Svedokinja ne ume da proceni koliko je Srba bilo u toj dvorani, ali kaže da je ona bila puna.

Tog dana im nisu dali ništa od hrane.

Svakodnevno su ih vodili na ispitivanja, izjutra i uveče.

Svedokinja nije bila tučena, ali je videla kada su sa ispitivanja vraćali njene poznanice sa povredama. Navodi imena njih četiri.

INDICIJE O IZVRŠIOCU:

Pripadnici MUP-a Hrvatske i Hrvatske vojske.

DOKAZ: 618/95-6

IV-181

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Varaždin, logor u sportskoj dvorani, maja 1995. godine.

KRATAK OPIS: Svedok je zarobljen 2. maja 1995. godine oko 15.00 časova u Garišnici. Zatekao se u blizini stanice milicije kada su naišla tri vojna transportera sa oznakom UNPROFOR-a. U ubeđenju da se u njima nalaze pripadnici UNPROFOR-a, on i prisutni nisu reagovali. Iz transportera su iskočili pripadnici hrvatskih oružanih snaga spremnih za dejstvo. Za njima je stiglo oko još hiljadu pripadnika hrvatske policije i oružanih snaga. Tom prilikom je po proceni svedoka, zarobljeno oko 6.000.

Zarobljenici su odvedeni u logore u Varaždin, Bjelovar, Daruvar, Slavonsku Požegu, Kutinu i Zagreb.

Svedok je 3. maja oko 04.30 časova odveden zajedno sa oko 600 zarobljenika u Varaždin, gde je bio smešten u logor u sportskoj dvorani.

Svedok navodi:

"... Kada smo stigli u ovu dvoranu, naređeno nam je da sednemo na pod, stavimo ruke na leđa i glavu pognemo prema kolenima. Tako su nas držali sve do 09.00 sati, kada su nas odveli na tuširanje hladnom vodom.

Kada bi stražari u dvorani primetili da neko od nas podiže glavu dok sedimo u tom položaju, odvodili bi ga u klozet na batinanje. Ja sam nekoliko puta odvođen iz dvorane u klozet na batinanje.

Ispitivanje je vršeno u hodniku, a kad bi ispitivači ocenili da neko od nas daje lažne podatke odvodili bi nas u klozet i tukli. Ova ispitivanja su vršena nekoliko puta dnevno sa svakim od nas, a ja sam tako ispitivan u hodniku tri puta. Prva ispitivanja vršena su u hodniku, a ostala u prostorijama na spratu. Ja sam tučen prilikom ispitivanja, kojom prilikom sam od udaraca čizmama dobio teške povrede u predelu rebara, a prednji gornji zubi su mu izbijeni.

Od 5. maja, pojedini zarobljenici su posle ispitivanja odvođeni u zatvore u Bjelovaru i Zagrebu. Koliko je meni poznato, zarobljenici koji su odvođeni u Zagreb nisu puštani na slobodu i o njima se od tada više ništa ne zna.

Predstavnici Međunarodnog komiteta Crvenog krsta posetili su nas tek 20. maja 1995. godine, kada su nas registrovali i dali nam legitimacije MKCK-a.

Neke zarobljenike su pre te posete iz ovog logora izveli u drugi logor i oni nisu prijavljeni predstavnicima MKCK-a.

Kada sam ja odveden iz Varaždina, tamo u logoru je ostalo još oko 200 zarobljenika.

Ja sam u Varaždinu video ljude kojima su bile slomljene ruke, noge, imali su teške povrede glave i drugih delova tela, kao što je bio slučaj sa L. M. za koga mi nije poznato gde se sada nalazi..."

Pripadnici MUP-a Hrvatske i Hrvatske vojske.

DOKAZ: 628/95-8

IV-182

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Orašje, logor u Srednjoškolskom centru, oktobar-novembar 1992. godine.

KRATAK OPIS: Svedokinja je za vreme boravka u ovom logoru bila svakodnevno tučena kao i drugi zatvoreni Srbi. Tukli su je palicama po nogama i rukama. Takođe su je vezali za nogu i jednu ruku pa su je tako vešali. Tukli su je pesnicama po svim delovima tela, dok joj nisu izbili 7 zuba u donjoj vilici. Stavljali su joj cev pištolja u usta, a stavljali su joj u usta i bombu.

Hrvatski vojnici su joj mokrili u usta i terali je da guta mokraću.

Ležali su na golom podu, bez prostirke i bez pokrivača.

Svedokinju nisu silovali u ovom logoru, ali su je terali na protivprirodni blud, pa je morala hrvatske vojnike da zadovoljava na taj način što su joj stavljali ud u usta.

1. Vicentić Pero, "Pera Konj", zapovednik Vojne policije Oraške brigade HVO,

2. Damir Kljaić, "Dama".

DOKAZ: 584/94-17.

IV-183

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Odžak, logor u fabrici "Strolit", maj - jun 1992. godine.

KRATAK OPIS: Nakon dovo ženja u ovaj logor svedok se osećao veoma loše, jer su ga prethodno pretukli. Kada je zatražio lekarsku pomoć, saopštili su mu da se Srbima takva pomoć ne pruža i da će tu da umre.

Nakon toga je došao Tomić sa još šest vojnika HVO, pozvao svedoka i opsovao mu majku srpsku. Rekao je da mora da govori istinu jer će u protivnom biti prebijen. Kako je svedok poznavao od ranije Tomića, mislio je da će ga on zaštititi, pa mu je rekao da nema šta da priča, na šta je Tomić naredio vojnicima da počnu da ga udaraju. Tukli su ga nogama i rukama po raznim delovima tela sve dok nije izgubio svest. Posle toga je Tomić naredio stražarima da svedoka odvedu, rekavši im da je to najveći četnik koji je klao hrvatske i muslimanske žene i decu, iako to nije bilo istina. Rekao je da će ponovo da dođe za 15 dana da vidi šta su učinili s njim.

Kada se posle 15 dana Tomić opet pojavio, ponovo je naredio vojnicima da ga udaraju, pa su svedoka tukli sve dok nije izgubio svest.

Svedok je u ovom logoru ostao 40 dana i za to vreme su ga hrvatski vojnici svakodnevno tri puta izvodili na tuču. Tukli su ga nogama i rukama, držalicama, kundacima od oružja, palicama i raznim drugim sredstvima.

1. Tomić Pero, iz Slavonskog Broda.

DOKAZ: 584/94-26.

IV-184

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Osijek, juna 1992. godine.

KRATAK OPIS: Svedok je bio uhapšen u Donjem Miholjcu i priveden u Crvenu kasarnu u Osijeku, gde je ostao u zatvoru mesec dana.

Prilikom hapšenja, oduzeto mu je 1.000 DEM, zlatni lan čić i ručni sat, što mu nikada nije vraćeno.

Svedoka su svakodnevno saslušavali i tukli palicama po raznim delovima tela. Tražili od njega da prizna da je četnik.

Ne mogavši da izdrži, pokušao je da se obesi, ali u tome nije uspeo jer mu je pukao kanap.

Po izlasku iz logora, lečen je u Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu zbog psihičkih posledica.

1. Glavaš Branimir.

DOKAZ: Svedok pod brojem 584/94-25.

IV-185

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Slavonski Brod, logor u kuglani u kafani "Kod Bardaka", juna 1992. godine.

KRATAK OPIS: U ovom logoru su bili zatvoreni Srbi iz Hrvatske, koje svedok nije poznaao, ali je video da su po povratku sa saslušanja bili ote čeni i u krvi.

Jedne večeri je došao Cindrić koji je bio u uniformi policajca HVO i odveo ga u prostoriju u kojoj je bio sto na kome je bilo puno hrane i pića i tada mu je saopštio: "Ovde ćeš raditi sve što ti se pokaže sa suprotne strane", a onda su uključili dve kamere koje su snimale.

Svedok navodi da je tada prvi put video sebe kako loše izgleda: imao je ogromnu bradu i dugu kosu, jer mu nisu dozvoljavali da se brije u logorima u kojima je prethodno boravio. Obukli su mu kožuh, stavili veliku šubaru sa kokardom na glavu, obuli mu srbijanske opanke, duge čarape i potom pustili srpsku muziku. Tada mu je Cindrić pokazao da treba da ustane i da igra, pa je svedok to morao da učini, a kada mu je pokazao da pije iz flaše u kojoj je bila voda i to je morao da čini.

Neposredno posle toga došla je neka žena za koju misli da je bila Nada Alisa sa zagrebačke televizije i dala mu je tekst koji je trebalo da izgovori, a u kome je pisalo da je četnički vojvoda, da je silovao hrvatske i muslimanske devojke mlađe od 13 godina, da im je sekao dojke i da je klao hrvatsku i muslimansku decu.

Svedok je rekao da to ne može da izgovori, i tada ga je Cindrić udario nekim teškim predmetom po vratu.

I posle ovoga su nastavili ga muče: vezali su ga za noge i vešali. Svedok ne zna koliko dugo je bio obešen, jer je izgubio svest.

Davali su mu elektro-šokove tako što su ga u predelu grudnog koša polili vodom i stavljali neke predmete u vidu četki na koje je bila priključena elektroda, što je kod njega izazivalo strahovite bolove i krvarenje iz nosa i usta.

Kanapom su mu vezivali polni organ i dok je držao ruke podignute u vis tukli ga sve dok se ne bi onesvestio. Pre toga su mu pretili da će mu, ukoliko padne, odseći polni organ ili da će ga pri padu sam sebi iščupati.

Svedok je u ovom logoru u kuglani bio u prostoriji u podrumu i spavao je na golom betonu bez ikakve prostirke i pokrivača.

Jednog dana svedoka su odveli sa grupom uhapšenih Srba u drugu prostoriju, naredili mu da otvori usta, izvukli mu jezik napolje i kada su ga osušili krpom, stavljali su mu upaljene cigarete na jezik, preteći mu da će biti likvidiran ako kaže bilo šta o tome. To isto su uradili i drugima koji su bili u toj grupi.

Iz te prostorije su ih odveli u susednu prostoriju gde su ih postavili za sto koji je bio pun hrane i pića, pa su doveli predstavnike neke međunarodne organizacije. Svedok nije mogao ništa da jede zbog rana na jeziku, a Cindrić je objašnjavao tim predstavnicima da je svedok veliki četnik i da čak neće da jede hranu koja se nalazila na tom stolu.

Svedok je četiri puta izvođen iz ovog logora na razmenu u Gradišku, ali nije bio razmenjen.

Jedne večeri, nekoliko dana pre razmene, izvodili su zatvorene Srbe u prostoriju u kojoj su hrvatski vojnici jeli i pili i veselili se uz muziku na harmonici. Tu su svedoku i još jednoj grupi Srba, koje su doveli, naredili da se skinu goli i da stanu jedan naspram drugog, pa su morali da uzmu naizmeni čno jedan drugom ud u usta.

Svedok navodi da je ovo bilo naređeno i ocu i sinu, čija imena navodi, tako da su morali da zadovoljavaju jedan drugoga na protivprirodni način.

Svedok je prilikom hapšenja imao 100 kg, a kada je razmenjen imao je samo 61 kg.

1. Cindrić, zvani "Cindra" i drugi pripadnici policije HVO

DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka i lekarska dokumentacija (D-6) koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 584/94-18.

IV-186

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Brod (Bosanski Brod), logor na gradskom stadionu, jula 1992. godine.

KRATAK OPIS: Jedne ve čeri je u prostoriju u kojoj se nalazio svedok ušao Kljajić koji ga je udarao nogama, psovao mu majku četničku, a onda je rekao: "Sad ću da te zakoljem".

Naredio mu je da se skine go do pojasa, a potom da legne na stomak, pa kada je svedok već bio ubeđen da će ga zaklati, Kljajić mu je vrhom noža na leđima zasekao krst i četiri slova "S".

Kada mu je Kljajić ponovo opsovao majku, svedok mu je to uzvratio, jer je, kako objašnjava, bio ubeđen da će ga ovaj ubiti, što je svedok s obzirom na svakodnevne tuče i maltretiranja, u stvari, i želeo jer bi mu na taj način bile prekraćene sve muke.

Kljajić je otišao ostaviviši ga za kratko samog i kada se posle izvesnog vremena vratio u ruci je nosio veliki pištolj, govoreći da će njime da ga ubije.

Međutim, on ga je tada samo pretukao.

1. Kljajić Blažan, pripadnik HVO.

DOKAZ: 584/94-28.

IV-187

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Brod (Bosanski Brod), zatvor u zgradi opštine, 30. mart - 03. april 1992. godine

KRATAK OPIS: Svedoka, koji je star 45 godina, uhapsili su zajedno pripadnici HVO i "Zelenih beretki" u stanu i odveli ga u zgradu opštine Brod, gde su ga zatvorili u sobu br. 31.

Prilikom hapšenja su mu oduzeli novo putni čko vozilo marke "Lada", ključeve od kuće i ušteđevinu od 2.000 DEM.

Nakon privođenja u zgradu opštine, počeli su da ga saslušavaju ispitujući ga gde se nalazi srpska vojska i koliko je ima i ne prihvatajući njegova objašnjenja da on o tome nema podatke. Zbog toga mu je Josip gasio cigaretu na spoljnim delovima šake desne i leve ruke od čega su mu ostali vidni ožiljci. Potom ga je cigaretom opekao u predelu desne slepoočnice, a onda su mu ucrtali simbol ustaša slovo "U" na čelu i udarali su ga nogama, rukama i delovima od slomljene stolice. Od tih udaraca bio je sav u krvi i gubio je svest.

Ovakva tortura se ponavljala svakih šest časova, kada bi dolazili u prostoriju u kojoj je bio zatvoren i nemilosrdno ga tukli. Oldobašić ga je naterao da se skine go, pa ga je tukao ražnjem koji je služio za pečenje jagnjadi. Omerović ga je hvatao za glavu i udarao ga, sve dok se ne bi onesvestio, o čeličnu kasu koja se nalazila u toj prostoriji,.

Josip mu je, takođe, nožem odsekao brkove i naterao ga da ih pojede.

Takav "tretman" trajao je četiri dana i četiri noći i ponavljao se svakih šest časova.

Tom prilikom je zadobio prelom desne potkolenice, prelom rebara sa leve i desne strane i oštećenje kičme.

Pripadnici HVO su ga 03. aprila odveli u Sarajevsku ulicu u blizini fudbalskog stadiona i naterali ga da se popne na terasu na prvom spratu delimično srušene kuće Gligora Benaka i da odatle poziva srpsku vojsku, koja se nalazila u blizini, i da ih zamoli da ne pucaju.

Svedok je dva puta pozivao srpsku vojsku, ali se niko nije javio. Kada je treći put pokušao da je zove, hrvatski vojnici su ispalili rafal prema njemu, pa su ga pogodili u predelu prepone leve noge. Svedok je tada skočio sa terase i uspeo je da prebegne na srpsku teritoriju.

Nakon toga je prebačen u bolnicu u Doboju gde je bio duže vreme na lečenju.

1. Štuc Anto, zvani "Britva", iz naselja Tulek u Brodu,

2. Omerović Nedžad, pripadnik "Zelenih beretki",

3. Kljajić Blažan, pripadnik HVO,

4. Oldobašić Dedo, pripadnik HVO,

5. Josip, pripadnik HVO,

6.Oldobašić Dedo, zvani "Kvaka", koji je do rata bio zaposlen u fabrici čarapa u Brodu.

DOKAZ: 584/94-29.

IV-188

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Brod (Bosanski Brod), logor na gradskom stadionu, 18-26. avgust 1992. godine.

KRATAK OPIS: Pošto je bila uhapšena, svedokinja, koja je u to vreme bila stara 65 godina, smeštena je u prostoriju sa još četiri starije i tri mlađe žene.

Odmah posle smeštaja u tu prostoriju ušao je jedan hrvatski vojnik i izveo je tri mlađe žene iz te prostorije. Kada su se vratile pričale su da su bile silovane.

Jedan hrvatski vojnik je u prisustvu ove svedokinje zahtevao od žene iz sela Polja, čiji je identitet poznat Komitetu, da se skine. Kada je ona rekla da ima menstruaciju, on ju je, u prisustvu svedokinje, naterao da ga zadovoljavi na taj način što joj je stavio ud u usta.

Za vreme boravka u ovom logoru, hranu su dobijali svaki drugi-treći dan: po malo parče hleba i malo kuvane hrane, a hrvatski vojnici su govorili: "Vi ste stare, vama i ne treba hrana".

1. Jocić Lukica, upravnik logora

DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 584/94-30.

IV-189

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Brod (Bosanski Brod), logor na gradskom stadionu, 7. jul - 19. avgust 1992. godine.

KRATAK OPIS: Svedokinja, koja je preko 50 godina stara, uhapšena je u Brodu sa svojim suprugom, pa su zajedno odvedeni u logor na stadionu gde su ih razdvojili. Svedokinju su zatvorili u prostoriju u kojoj je bilo još 12 žena, a muža u prostoriju sa muškarcima.

Svedokinja navodi imena 9 žena sa kojima je bila u istoj prostoriji u kojoj su spavale u 5-6 kreveta. U tu prostoriju su dolazili hrvatski vojnici i naređivali im da se skinu gole, pa su ih sve silovali. To su činili u prisustvu ostalih žena, s tim što su ih prethodno tukli i pretili im da će ih pobiti ukoliko se budu branile.

Ponekad su ih odvodili u druge prostorije u kojima su bile spavaonice za hrvatske vojnike, pa su ih i tamo silovali.

Mlađe žene su odvodili i na prvu borbenu liniju i kada su se one vraćale pričale su da ih je tamo silovalo po 6 do 10 vojnika. Te žene su, prema iskazu svedokinje, veoma grozno izgledale kada su se vraćale, jer su ih pored silovanja još i tukli.

Svedokinja navodi da ne može da precizira koliko ju je hrvatskih vojnika silovalo, ali da se u svakom slučaju radilo o velikom broju. Izvodili su je u prostoriju u kojoj bi čekalo i po deset vojnika, a onda bi je prvih pet silovalo, a ostali bi joj stavljali ud u usta i na taj način se zadovoljavali. Pored toga, stavljali su joj i cev od pištolja u vaginu. Iživljavali su se i na druge načine i pri tome su joj psovali majku i nazivali je četnikom.

U noćnim časovima čuli su se krici i jauci iz odeljenja u kome su bili muškarci, a čuli su se i pucnji. Videla je više puta da su muškarce izvodili potpuno gole i tukli ih do besvesti.

1. Štuc Anto, zvani "Britva" iz Dervente,

2. Lepan Drago, i drugi vojnici.

DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pod brojem 584/94-31.

IV-190

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Brod (Bosanski Brod), logor na gradskom stadionu, septembra 1992. godine.

KRATAK OPIS: Svedokinja, koja je stara 38 godina, uhapšena je u Brodu zajedno sa mužem i odvedena u logor na gradskom stadionu u Brodu.

Zatvorili su je u prostoriju za žene u kojoj je bilo još 6 žena.

Odmah posle smeštanja u ovu prostoriju, počeli su da dolaze hrvatski vojnici koji su svedokinju i druge žene, sa kojima je bila smeštena, silovali. Svi su bili u uniformama HVO. Pre toga su im najčešće upućivali pretnje da će ih ubiti ili zaklati i udarali ih pesnicama po raznim delovima tela.

Pored toga, svedokinju su vodili na prvu borbenu liniju gde su je silovali muslimanski i hrvatski vojnici koji su bili na borbenoj liniji. Posle toga bi ih vraćali u logor. Blažević ju je vodio na položaj.

Svedokinja se seća da ju je jedne večeri silovalo deset hrvatskih vojnika.

Pored toga, prisiljavali su je na protivprirodni blud, tako što su joj stavljali ud u usta.

1. Jozić Lukica, iz Koraća kod Broda, upravnik logora na stadionu,

2. Glavić Ivica, iz Sijekovca kod Broda,

3. Slabić Taib, musliman iz Broda,

4. Čabraić Drago, iz Novog Sela,

5. Blažević Ivica, zvani "Čedo", iz Novog Sela kod Bosanskog Broda,

6. Mlivić Kadrija, musliman iz Sijekovca,

7. Jurica, zvani "Magaš", iz Broda,

8. Lepan Drago, iz Broda,

9. Lepan Tadija, iz Broda,

10. Antolović Adam, koji su svi silovali svedokinju.

DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 584/94-32.

IV-191

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Brod (Bosanski Brod), logor u Srednjoškolskom centru, kraj septembra 1992. godine.

KRATAK OPIS: Za vreme boravka svedokinje u ovom logoru, dva srpska zatvorenika uspela su da pobegnu. Posle toga su hrvatski vojnici naredili svim muškarcima da se skinu potpuno goli, pa su ih tukli nogama, rukama i palicama, sve dok se većina nije onesvestila.

Posle toga su im vezali noge konopcem i tako ih vešali. Tako obešeni za noge visili su po nekoliko časova, a neki i celu noć.

Pri tome su ih udarali svim raspoloživim sredstvima.

1. Jozić Lukica, upravnik logora.

DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka koji se nalazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 584/94-32.

IV-192

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Brod (Bosanski Brod), logor na gradskom stadionu, kraj juna - kraj avgusta 1992. godine.

KRATAK OPIS: Svedokinja, koja je u vreme pritvaranja bila stara 64 godine, dovedena je iz Broda, gde je živela sa svojom porodicom koju su sačinjavali dva punoletna sina i ćerka.

Smeštena je u prostoriju u kojoj je bilo još desetak žena. Odmah su je odveli u jednu podrumsku prostoriju u kojoj joj je hrvatski vojnik, pošto ju je pitao gde joj se nalaze sinovi, naredio da skine naočari i počeo da je udara po glavi. Od tih udaraca joj je oštećen sluh. Udarao je sve dok nije izgubila svest. Posle toga je vraćena u zajedničku prostoriju.

Hrvatski vojnici su u prostoriji u kojoj se svedokinja nalazila vršili silovanje svih žena iz te prostorije. Često su upadali noću u tu prostoriju i naređujući im da se sve skinu gole, silovali ih. Nju kao stariju, naterali bi da ih zadovoljava na taj način što bi joj stavljali ud u usta i na taj način se iživljavali.

Silovanje je vršeno u prisustvu svih žena u toj prostoriji, a ponekad bi ih izvodili i van prostorije i tamo ih silovali. Kada bi se te žene vratile, pričale su da ih je silovalo i po sedam hrvatskih vojnika.

Zatvorene žene su bile ponižavane i maltretirane svakodnevno. Pored toga, tukli su ih, psovali im majku srpsku i majku četničku i govorili da će ih poslati Savom za Beograd, a pretili su da će ih pobiti i da im nema života u hrvatskoj državi, iako Bosanski Brod nikada nije bio u sastavu hrvatske države.

Kada je dolazila delegacije Međunarodnog Crvenog krsta, žene iz ove prostorije krili su tako što su ih odvodili u Bosanski Brod u kajakaški klub, govoreći da njihove prostorije treba da dezinfikuju.

Svedokinja je oslabila 20 kg zbog loše ishrane u logoru.

1. Vrbanjac Indira, koja je bila upravnik ženskog dela logora na gradskom stadionu u Brodu i koja je prisustvovala silovanjima ili je, pak, dovodila hrvatske vojnike koji su u njenom prisustvu vršili silovanja.

DOKAZ: 584/94-33.

IV-193

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Brod (Bosanski Brod), logor u magacinu Robne ku će "Beograd", početkom jula 1992. godine.

KRATAK OPIS: Svedoku i još četvorici Srba zatvorenih u ovom logoru je 05. jula oko 13.00 časova naređeno da izađu u dvorište.

Prozvao ih je Hamzić. Kada je svedok izašao, počeli su da ih tuku nogama i rukama, kao i bezbol palicama po raznim delovima tela.

Svedok je od tih udaraca izgubio svest, a kada je počeo da se podiže Miloš ga je udario nogom u predelu kolena leve noge i tom prilikom polomio mu je zglob kolena leve noge.

Posle ovih udaraca nije mogao da se kreće, pa su ga stavili u gepek nekog vozila i povezli, preteći mu usput da će ga ubiti.

Svedok nije znao da će doći do razmene.

Odveli su ga na razmenu u Dragalić kod Gradiške.

Posle razmene je odveden u bolnicu u Prnjavoru gde mu je ukazana prva pomoć, a nakon toga je prevezen u bolnicu u Banja Luci na Odeljenje ortopedije gde je zadržan od 05. do 23. jula 1992. godine. Posle toga se lečio do decembra 1992. godine i imao je više operacija noge i u predelu glave.

1. Hamzić Nihad, zvani "Fric", iz Dervente,

2. Brico Jozo,

3. Miloš Marko.

DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka i medicinske dokumentacije koji se nalaze u Komitetu pod brojem 412/94.

IV-194

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Osijek, druga polovina januara 1992. godine

KRATAK OPIS: Pošto je bio zarobljen kao pripadnik JNA, svedok je bio zatvoren u zgradi MUP-a u Osijeku.

Zarobljenog svedoka i druge Srbe - vojnike izvodili su iz zatvora i vodili ih po Osijeku. Za to vreme su ih šutirali i udarali kundacima. Kada bi naišli na civile koji su stajali u nekom, na primer, redu za hleb, tada su ih gurali pred njih i podsticali da ih udaraju i šutiraju.

Dok su ih vodili kroz grad, morali su na sav glas da govore da su bili u prvim redovima četničke vojske, da su ubijali i klali nedužne ljude, da su silovali decu i da su palili kuće.

1. Filipović, pripadnik MUP-a u Osijeku i dr.

DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka i drugi dokazi u dokumentaciji Komiteta pod brojem 622/94.

IV-195

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Logor Čelebići kod Konjica, krajem maja 1992. godine.

KRATAK OPIS: Pošto se predao u Donjem selu kod Konjica, svedok je 25. maja 1992. godine odveden u logor u Čelebićima. Odmah po dovođenju, stražar koji je uzeo podatke od njega i od još četvorice zarobljenika, postrojio ih je uz zid i naredio im da okrenu lice prema zidu i da sa podugnutim rukama stoje i da se ne mrdaju. U tom položaju su proveli punih šest časova.

Sledećeg dana je odveden na saslušanje kod Alikadić "Bate", koji ga je ispitivao ko je ubio dva njihova vojnika u Donjem selu, ali kako nije znao da mu odgovori, on je dograbio flašu i njom udario svedoka po glavi. Potom mu je gurnuo cev pištolja u oko i govorio da će ga ubiti i baciti psima da ga rastrgnu.

Ponovo je postavio pitanje ko je ubio mislimanske vojnike i nezadovoljan odgovorom, uzeo je drugu pivsku flašu i njom udario svedoka po glavi.

Potom je svedoku o glavu razbio još 20 pivskih flaša.

Posle toga mu je naredio da klekne, pa ga je u tom položaju udario nogom u glavu još 25-30 puta.

1. Alikadić "Bato", sin Himze,

2. Mucić Zdravko zvani "Pavao", upravnik logora Čelebići

DOKAZ: Zapisnik svedoka 354/95.

IV-196

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Vitez, 1992. godina.

KRATAK OPIS: Srpsko stanovništvo u Vitezu je činilo manjinu.

Hrvati i muslimani su još pre izbijanja rata organizovali skupove u Vitezu na kojima su govorili da su u Hrvatskoj Hrvati ugroženi od strane Srba, da su Srbi najveći zlikovci, da ih treba poubijati i proterati. Tim skupovima prisustvovali su i ljudi koje su dovodili iz Hercegovine i drugih krajeva i oni su tražili da im se podeli oružje i da se ubijaju Srbi. Pravili su lutke na kojim su bila napisana imena Slobodana Miloševića, Ratka Mladića i Radovana Karadžića, pa su te lutke javno spaljivali u centru Viteza ispred pošte.

Hrvatski i muslimanski vojnici počeli su i da upadaju u srpske kuće i stanove, da ih pretresaju i da oduzimaju sve što bi im se dopalo. Pri tome su tukli sve prisutne Srbe i zabranjivali im da se kreću po gradu, a ako se nađu na ulici da ne smeju da razgovaraju.

Upadali su u kafiće čiji su vlasnici bili Srbi i odnosili sve što bi im se svidelo, a nakon toga bi ih zatvarali.

U aprilu 1992. godine otpočela je hajka na Srbe u Vitezu. Počeli su da hapse uglednije Srbe i da ih odvode u nepoznatom pravcu. Mnogi su nestali i o njima se ništa ne zna.

U stan saslušanog svedoka su 09. juna bez zvonjenja ili lupanja provalili Vlado Ramljak i još trojica Hrvata u crnim uniformama sa velikim slovom "U" na kapama, kakve su za vreme II svetskog rata nosile ustaše koje su na teritoriji NDH sprovodile genocid nad Srbima. Odmah su svedoku stavili lisice na ruke, izvršili pretres, a nakon toga mu krpom zavezali oči i stavili ga u vozilo.

Odveli su ga u podrum neke kuće u naselju Kruščica gde su ga držali zatvorenog devet dana.

Stalno su ga tukli po stomaku, grudima i po glavi. Tako su mu izbili 10 zuba i polomili 5-6 rebara sa leve i desne strane.

Za to vreme nisu mu davali ništa od hrane, niti su mu davali vodu. Stalno su mu psovali majku srpsku i četničku, govorili da će biti ubijen, da za njega više nema života. Lisice na rukama su mu bile sve vreme čvrsto vezane i zasekle su mu ruke do kosti.

Dok su ga tukli, svedoku su puštali traku sa snimljenim glasovima njegove supruge i deteta na kojima su emitovani njihovi krici i razgovor sa njima, na osnovu čega se dalo zaključiti da su ih mučili.

1. Šantić Ivica, inženjer,

2. Valenta Anto, inženjer,

3. Skopljak Pero, bivši hrvatski sveštenik, sva trojica aktivisti HDZ u Vitezu,

4. Marelja Marinko,

5. Kraljević Darko,

6. Delić Ljuban,

7. Garić Ivo,

8. Korovija Nikola,

9. Ramljak Vlado, bivši milicionar iz sela Gornja Večerinka kod Viteza.

DOKAZ: Svedok 234/95-20.

IV-197

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Logor u hotelskom kompleksu Tisovac kod Busova če, jun-jul 1992. godine.

KRATAK OPIS: U ovom hotelskom kompleksu se nalazio glavni sto žer ustaške komande i u njemu je u malim prostorijama bio zatvor za Srbe.

Zatvorene Srbe su teško zlostavljali i tukli. Na ustaški pozdrav "Za dom", morali su da odgovaraju "Spremni".

Saslušani svedok nije bio zlostavljan s obzirom na to da je zbog prethodne torture bio u teškom zdravstvenom stanju i potpuno nepokretan.

Policajac "Zoka".

DOKAZ: Svedok 234/95-20.

IV-198

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Jajce, zatvor u zgradi SUP-a, jul - septembar 1992. godine.

KRATAK OPIS: Svedoka su posle zatvaranja smestili u samicu sa betonskim podom, koja je bila bez ikakvog nameštaja.

Dok je bio u samici, stražari su ga svake noći tukli po nekoliko puta.

Pretili su mu da će dovesti "Filku", specijalistu za slučajeve kao što je njegov, pa se to i dogodilo jedne noći kada je ona došla i postavila ga uz drvena vrata ćelije i počela da baca bajonete sa automatskih pušaka u njegovom pravcu, zabadajući ih pored njegovog tela, kao što se radi u cirkusu.

Posle toga mu je iscepala košulju, pa je po njegovom telu gasila cigarete i tako mu napravila desetak plikova.

Bajonetom mu je napravila posekotinu po nosu.

"Filka" je dolazila još desetak puta i tukla svedoka.

Kada je svedok bio prebačen u skupnu sobu, jedne noći je u tu sobu upalo 4-5 pijanih vojnika HVO koji su došli sa fronta, pa su počeli sve da ih tuku. Vojnici su bili premazani maskirnim bojama po licu.Svi zatvoreni Srbi su bili obliveni krvlju. Naterali su ih da ližu svoju krv sa betonskog poda, ne dozvoljavajući im pri tom da podižu glave. Kada je u jednom momentu svedok podigao glavu, udaren je po desnoj ruci tako da mu je kost naprsla na tri mesta.

Pored toga, izvodili su ih i pojedinačno na hodnik i tu ih tukli.

1. Enes, komandir HOS-a iz Zavidovi ća, star oko 30 godina, visok oko 180 cm,

2. "Filka", stara oko 23-25 godina, visoka 165 cm, dobro razvijena i uhranjena,

3. Šimun Saraf.

DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka 561/94-3 koji je potvrdio i svedok broj 561/94-5, kao i nalaz Komisije veštaka koja je pregledom ustanovila da je svedok imao prelom glavice desne ramene kosti, što je imalo za posledicu atrofiju miši ća desnog ramena pojasa i smanjenje pokretljivosti desne ruke, a takođe i prelome dva rebra. Kao posledica pretrpljenih fizičkih i psihičkih trauma, kod njega su se razvile trajne promene ličnosti, koje su mu u znatnoj meri smanjile opštu životnu i radnu sposobnost (J-1).

IV-199

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Jajce, zatvor u SUP-u i Srednjoškolskom centru, jun - oktobar 1992. godine.

KRATAK OPIS: Svedokinja, koja je seljanka i stara 57 godina, uhapšena je u svojoj kući u selu i prvo je odvedena u zatvor u SUP-u.

Tu su joj prilikom ispitivanja upućivali različite pretnje, ali je nisu tukli. Naredili su joj da stane ispred vrata, pa su zabadali noževe u vrata pored nje.

Puštali su joj snimljenu kasetu na kojoj se govori o stradanju Srba od strane Hrvata i muslimana, pa je pominjano i da su članovi njene porodice stradali od Hrvata i muslimana. Pominjala su se imena njenog muža i sina za koje se tvrdilo da su ubijeni i da su muslimani i Hrvati sa njihovim odsečenim glavama igrali fudbal.

Tu kasetu su joj svakodnevno puštali.

Kada je bila puštena iz zatvora, svedokinja je bila, kako navodi, toliko izmučena i izgubljena da nije prepoznala svog rođenog sina i muža kada ih je srela.

Oseća posledice boravka u zatvoru koje se sastoje u tome što ne sme ni za trenutak da ostane sama. Posebno se plaši noću, kada ne može da spava.

Posle hapšenja svedokinje, u selu Grdovo kod Jajca odvedene su joj tri krave, dve ovce, 11 kokošaka i 11 svinja.

1. Ušić, musliman iz Biokovine kod Jajca.

DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka pod brojem 561/94-4.

IV-200

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Jajce, logor u upravnoj zgradi "Elektro-Vrbasa", 06-24. septembra 1992. godine.

KRATAK OPIS: Svedok je posle zarobljavanja doveden u Komandu policije Teritorijalne odbrane tzv. Armije BiH, koja se nalazila u podrumskim prostorijama upravne zgrade "Elektro-Vrbasa", gde je zatekao trojicu Srba od kojih je saznao da su zarobljeni u selu Barevo. Oni su bili u uniformama JNA, bosi, pretu čeni i u krvi. Sva trojica su bila odvedena i stražari su kasnije pričali da oni plivaju u Vrbasu, iz čega je svedok zaključio da su ubijeni.

Ovaj svedok je odmah bio pretučen i tom prilikom je zadobio više povreda na glavi, koje su krvarile. Takođe su mu izbijena dva zuba.

Svedok je jedne noći odveden u kancelariju gde su mu stavili mikrofon za rever pa je svedok kasnije saznao da je njegovo saslušanje direktno prenošeno preko Radio-Jajca u emisiji koja je nazvana "Ponoćni razgovor sa četnikom".

Jedan od policajaca je u toku ispitivanja ispred svedoka oštrio nož, probajući oštrinu noža na papiru koji je sekao i povremeno ubadao vrhom noža svedoka u levu ruku, koja mu je bila povređena i otečena. Imali su pripremljena pitanja i tučen je svaki put kada nije umeo ili nije odgovorio na njih.

Često se dešavalo da noću sa fronta dolaze muslimanski vojnici koji su ulazili u ćeliju i tukli svedoka i one koji su bili zatvoreni s njim.

Izbegavali su odlazak u klozet jer su pri odlasku dobijali batine od stražara koji su bili u hodniku.

Svedoka su posebno tukli po osetljivim delovima nogu: po unutrašnjim delovima butina, po cevanicama i stopalima, kao i po prstima nogu, od čega su mu oticale noge i otpadali nokti sa prstiju na nogama.

Kao posledicu boravka u ovom zatvoru, svedok teško podnosi minimalne fizičke napore, ima strah od okoline, noćne košmare, bolove u kičmi, teškoće u disanju.

1. Bostandžija Hamid, iz Jajca,

2. Zgonić Mujo, koji je bio zaposlen u "Elektro-Bosni",

3. Skiljan Zijad, milicionar u Stanici javne sigurnosti u Jajcu,

4. Zjajo Muharem,

5. Mukić Safet.

DOKAZ: 561/94-6.

IV-201

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Nova Gradiška, zatvor u kasarni, krajem 1991. godine.

KRATAK OPIS: U prostoriji naspram prostorije gde su bili zatvoreni muškarci nalazi se prostorija u kojoj su bile zatvorene žene.

U te prostorije su vrlo često upadali pripadnici ZNG i silovali zatvorene žene. Krici zatvorenih žena gotovo svakog dana su se čuli iz te sobe.

Među zatvorenim ženama bila je i jedna ranjena devojka iz Zaječara koju su više njih silovali. Naterali su jednog mladića koji je bio zarobljen da je i on siluje. Svedok navodi njegovo ime.

Pripadnici ZNG i upravnik zatvora.

DOKAZ: 423/94.

IV-202

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Tuzla, logor u hangarima na aerodromu, decembar 1993. godine

KRATAK OPIS: S vedok je kao pripadnik Vojske Republike Srpske bio zarobljen početkom decembra 1993. godine i odmah odveden u hangar na aerodrom u Tuzli. Bio je smešten u prostoriji veličine oko 4 h 3 m sa još 26 Srba. Zbog malog prostora nisu mogli da leže, već su jedino mogli da čuče ili da se leđima oslone o zid.

U ovoj prostoriji je bio potpun mrak, pošto nije dopiralo dnevno svetlo. Noću se palila sijalica i bilo je instalirano zvono koje je bilo uključeno cele noći, tako da nisu mogli da spavaju.

Odmah po dolasku su mu skinuli delove uniforme, tako da je svedok ostao samo u dugačkim gaćama i potkošulji.

Prva tri dana nisu dobijali nikakvu hranu ni vodu. Posle toga su im davali hranu koja se, u stvari, sastojala od otpadaka hrane koju su dobijali muslimanski vojnici, u starim konzervama, pa kako nisu dobijali ni kašike ni viljuške, a ni nož, čorbastu hranu su pili, a ostalo jeli rukama.

Higijenski uslovi u ovom logoru bili su loši: uopšte nisu dobijali vodu za pranje, niti su se umivali, a fiziološke potrebe su obavljali u kanti koja se nalazila u uglu prostorije u kojoj su bili smešteni.

Muslimanski vojnici su ih svakodnevno zlostavljali i mučili na razne načine. Jednom su u prostoriju uneli dasku debljine 2 cm, pa su sve terali da glavom udaraju u tu dasku, govoreći da žele da vide čija je glava najtvrđa.

Zatvorenike su terali na međusobne seksualne odnose, tako da su morali da obavljaju protivprirodni blud u analni otvor ili da jedan drugome stavljaju ud u usta.

Noću se iz susednih prostorija čulo zapomaganje i vriska žena, što je poticalo najverovatnije od žena koje su bile silovane.

Ovaj logor su dva puta posetili članovi Međunarodnog Crvenog krsta, ali svedok smatra da se prvi put nije radilo o delegaciji pravog Crvenog krsta. Prilikom druge posete, zbog straha su morali da kažu da im je u logoru dobro, iako se moglo zaključiti da uslovi su bili veoma loši.

1. Komandant logora na aerodromu Tuzla i

2. "Kameni", visoki funkcioner u logoru, koji je bio onizak rastom, plav i sa krivim nosem, kao i drugi muslimani, osoblje logora.

DOKAZ: Zapisnik o saslušanju svedoka u dokumentaciji Komiteta pod brojem 88/95.

IV-203

KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima

MESTO I VREME: Gornji Rahi ć, opština Brčko, septembar 1992. godine.

KRATAK OPIS: U toku i posle napada muslimansko-hrvatskih oru žanih formacija koji je 14.09.1992. godine izvršen na selo Bukvik, zarobljeni su civili, koji nisu uspeli da pobegnu iz sela i oduzete su im sve vrednije lične stvari (novac, zlato, odeća i dr). Zatim su odvedeni u logor, koji se nalazio u Gornjem Rahiću. Po naređenju Pljakića i Avdića, stražari u logoru Hadžić, Čauševići Kalić, mučili su i nečovečno postupali sa uhapšenim civilima koje su prilikom ispitivanja udarali rukama, nogama, gumenim palicama i kundacima, preteći im da će ih zaklati. Na taj način su naneli teške povrede sledećim uhapšenim civilima:

1. Đukić Peri, sinu Pere, rođenom 07.09.1916. godine u Vujičićima,

2. Grbović Radošu, sinu Đorđije, rođenom 14.02.1933. godine u Paščenskom kraju,