SADRŽAJ

1.1. GEOGRAFSKI POLOŽAJ 4

1.2. ZAUZIMANjE ČELEBIĆA I PRETVARANjE U LOGOR 4

1.3. HAPŠENjA 5

1.4. PREMEŠTAJI, PUŠTANjA, RAZMENE 12

1.5. LOGORAŠI 14

1.6. DOLAZAK U LOGOR, "PRIJEM" 15

1.7. ODUZIMANjE STVARI 18

1.8. SASLUŠANjA 18

1.9. USLOVI ŽIVOTA 21

1.10. ISHRANA 24

1.11. HIGIJENSKI USLOVI 26

1.12. "ZDRAVSTVENA ZAŠTITA" 29

1.13. PRINUDNI RAD 30

1.14. TORTURE 30

1.14.1. PREBIJANjA 30

1.14.1.1. MASOVNE TUČE 31

1.14.1.2. GRUPNA I POJEDINAČNA PREBIJANjA 35

1.14.2. DRUGI VIDOVI MUČENjA 43

1.14.2.1. POVREĐIVANjE OŠTRIM PREDMETIMA 43

1.14.2.2. ŠAHTOVI 43

1.14.2.3. LAŽNA STRELjANjA 46

1.14.2.4. "PUCANjE" 47

1.14.2.5. "KLANjA" 47

1.14.2.6. MOKRAĆA 48

1.14.2.7. "KORDA" 48

1.14.2.8. PALjENjE BENZINOM 49

1.14.2.9. PEČENjE USIJANIM PREDMETIMA 49

1.14.2.10. STRUJNI UDARI 50

1.14.2.11. GAS-MASKE 50

1.14.3. OSTALE VRSTE MUČENjA 51

1.14.4. SEKSUALNA PONIŽAVANjA 54

1.15. OPIS TEŽIH POVREDA LOGORAŠA 55

1.16. UBISTVA 58

1.17. NESTANCI 72

1.18. ŽENE U LOGORU 72

1.18.1. DOLAZAK 73

1.18.2. SASLUŠAVANjE 74

1.18.3. RAD 75

1.18.4. MALTRETIRANjA 75

1.18.5. SILOVANjA 76

1.18.6. POVREDE 79

1.19. MCK 79

1.20. TELEVIZIJSKA SNIMANjA 80

1.21. OTPUŠTANjE 81

1.22. OSTALO 81

4. SPISAK LOGORAŠA 104

1. Č E L E B I Ć I    -   L O G O R    Z A    S R B E

1.1. Severozapadno od Konjica, čijoj opštini pripada, na putu Sarajevo - Mostar i pored železničke pruge, na oko 5.5 km od Konjica prema Jablanici, nalazi se mesto ČELEBIĆI (15 stepeni i 30 minuta istočne geografske dužine, 43 stepena i 41 minut severne geografske širine i 286 m nadmorske visine).

Ovde je ranije bio izgrađen vojni objekat JNA za smeštaj tečnih goriva dužine oko 1300 m i širine do 125 metara. Na samom ulazu nalazi se zgrada prijavnice u kojoj, pored same prijavnice, postoji još jedna prostorija, hodnik i mokri čvor. U blizini ulaza je upravna zgrada sa kancelarijama i spavaonicama. Iza nje je ulaz u betonski hodnik koji se postepeno spušta ispod nivoa tla, a na njegovom drugom kraju su vrata atomskog skloništa. U okviru ovog dela objekta je i manja zgrada - jedna prostorija, koja je služila kao vatrogasno spremište. U krugu se nalazi nekoliko hangara - magacina i više šahtova sa ventilima i drugim instalacijama za pretakanje goriva.

1.2.1 Dana 20.04.0 1992. godine, tačno u 24.00 časa, muslimani i Hrvati su napali ovaj objekat u kome je bilo 14 vojnika JNA i zauzeli ga.

Sutradan je održan sastanak SDS-a, SDA i HDZ-a iz Čelebića, pa je dogovoreno da srpske žene i deca mogu da napuste mesto; Hrvatice su već ranije otišle. Tako je 22.04.1992. godine u 12.00 časova kolona od tri kamiona i oko 20 putničkih vozila sa ženama i decom krenula u pratnji muslimanskih oružanih snaga i otišla na srpsku teritoriju - na Borke.

Dokaz: dokumentacija Komiteta pod brojem 243/95-13.

1.2.2. Vojni objekat je pretvoren u logor za Srbe u kome su oni doživeli teška stradanja.

1.2.3. U početku je to bio hrvatski i muslimanski logor. Prvi upravnik je bio MIŠUNOVIĆ RASIM, musliman, koji je, pre početka juna 1992., premešten, izgleda, na viši položaj, a za novog upravnika je postavljen Hrvat MUCIĆ ZDRAVKO.

1.2.4. Kada je u prvoj polovini juna 1992 godine došlo je do nesuglasica između Hrvata i muslimana, prema rečima nekih svedoka, logor je prešao u nadležnost muslimana.

Bez obzira na sve, sigurno je da su muslimani bili daleko suroviji od Hrvata.

1.3.1. Posle napada Hrvata i muslimana i zauzimanja srpskih sela, stanovnici su:

a) masovno hapšeni u svojim ku ćama ili na drugim mestima,

b) zarobljavani, ili

v) su se sami predavali da bi sačuvali svoje žene, decu, roditelje i druge bliske srodnike, koji su ostali u selu prepušteni na milost i nemilost muslimana i Hrvata, a

g) neki su, na prevaru, uhvaćeni.

Pored ovoga, pojedinci su hapšeni iz raznih razloga, a najčešće su optuživani da navodno imaju radio-stanicu ili oružje ili da su učinili neko krivično delo, te su odovođeni u logor. Najviše ljudi je zatočeno u maju mesecu 1992. godine, prilikom zauzimanja sela ili delova sela u kojima su živeli Srbi, tako da je već tada logor bio "napunjen". Kasnija dovođenja su bila sporadična.

1.3.2. Većina logoraša je direktno, ili nakon kraćeg ili dužeg transporta, dovedena u logor. U nekim slučajevima su odvođeni u druge logore (veća grupa prvo u Sportsku halu na Musali u Konjicu, SUP Konjic, jedna manja grupa u Trnovo i dr.), ali bi posle dospevali u ovaj logor. Jedan broj uhvaćenih je bio u drugim, hrvatskim, logorima: Ljubuškom - stari zatvor, Grudama - škola, "Lori" - Split i dr.

1.3.3. U svim slučajevima je karakteristično da su, odmah po zauzimanju sela, palili kuće i ubijali, a uhvaćene Srbe su na licu mesta prebijali i tukli. Mnogi su ubijeni odmah po zarobljavanju.

1.3.4. Muslimani napadaju selo Idbar 9. maja 1992. godine sa ciljem da pohvataju muškarce koji su ostali, pošto je ve ćina prethodno otišla u Bradinu da se sa drugima organizuje radi odbrane. Opkolili su kuću u kojoj je bilo više ljudi, žena i dece. PIRKIĆ MITHAD je pucao po kući, a uzeli su i neke manje vredne stvari. Uhvatili su 8 muškaraca i jednu ženu M. i iste večeri ih odveli u Čelebiće. Sutradan, muškarce vode u Sportsku halu na Musali i vraćaju ih posle 21 dana; M. ostaje sve vreme u Čelebićima.

Dokaz: svedok 221/4-2.

1.3.5. Svedoka 454/95-19 su 13.05.1992. godine u Konjicu, zajedno sa suprugom i dvoje dece, uhapsili muslimani u šarenim uniformama sa oznakoma HVO-a. Odveli su ih u Čelebiće. U logoru su proveli jednu noć, a zatim su pušteni, s tim što im je određen prinudan boravak u Brđanima. Svedok je opet uhapšen 16.06.1992. godine i ponovo doveden u ovaj logor. Od svih logoraša koji su saslušani, ovaj svedok je najranije bio u Čelebićima. Za sada nije utvrđeno da li su ljudi u ovaj logor dovođeni i pre ovog slučaja.

1.3.6. Donje Selo je napadnuto 20. maja 1992. godine. Posle dva dana, 22.05.1992. godine - zauzeto je. ŠEFKO HOD žIĆ, koji je predvodio napad, pozivao je megafonom Srbe i nagovarao ih da se predaju. Posle su muslimani telefonom zvali pojedine Srbe i ubeđivali ih da se predaju, obećavajući im da ništa neće da im se dogodi. Srbi su zbog velikog pritiska rešili da se predaju. Zbog toga je njih 30 sa belom zastavom sišlo na put prema Konjicu i predalo se pripadnicima HVO-a i muslimanske TO. Pošto su im naredili da odlože oružje, prebacili su ih u grupama po 10 u Sportsku halu na Musali. Sutradan ujutru 25. 5. 1992. godine, trojica su prebačena u Čelebiće.

Dokaz: svedok 688/94-7.

1.3.7. Posle napada na Vrdolje 21. maja 1992. god. muslimani i Hrvati su opkolili kuće i hvatali Srbe, odvodili u logore, a neki su dospeli u Čelebiće.

Dokaz: svedok 221/94-1.

1.3.8. Po zauzimanju sela Ceri ća, 22. maja 1992. godine, grupa od 28 Srba, koja se oko 13.00 časova predala, prebačena je kamionom u Čelebiće.

Dokaz: svedok 594/94-19.

1.3.9. Posle napada na Bradinu 25. maja 1992. godine i upada u selo 26. maja, Hrvati i muslimani su počeli da opkoljavaju kuće, isteruju Srbe iz njih, pljačkaju i pale kuće i druge objekte, a stanovnike, uglavnom žene, decu i starije muškarce, da hvataju i odvode kod "Mićine" kafane. Odmah su ih prebijali i oduzimali im vredne stvari. Zatim su ih odveli u centar Bradine, naredili da skinu svu odeću i da ostanu samo u donjem vešu. Posle toga su morali da prođu kroz špalir njihovih vojnika, koji su ih tukli. Najgore su prošli oni koji su pali - njih su gazili. Zatim su muškarce kamionima prebacili u Čelebiće ili u Sportsku dvoranu u Konjicu, a žene i decu u Osnovnu školu u Bradini gde su zadržani nekoliko dana.

Dokaz: svedok 234/95-12 i 607/94.

1.3.10. Hrvati su lekare P. G, i R. M, kao i stomatologaŽ. M. uhapsili u ambulanti u Bradini, a zatim ih odveli u centar sela gde su priključeni ostalima. Usput su ih tukli. Iz gomile pohvatanih su izveli V. V, V. Ž i S. Ž. i ubili ih. Celu grupu su prvo prebacili u Sportsku halu na Musali i posle kraćeg zadržavanja ih dovezli u Čelebiće.

Dokaz: svedok 234/95-3, 292/3-95 i 380/94.

1.3.11. U tom pogledu karakterističan je prikaz koji daje svedok 260/94: Hrvati i muslimani su ujutru 26.05.1992. godine opkolili kuću u kojoj je bio sa porodicom, rođacima i komšijama. Sve su ih oterali ispred kafane KULjANIN MITRA i tamo odvojili muškarce od žena i dece. Odmah su ih tukli. Prilikom prebijanja, koje je trajalo čitav sat, tukli su ih kundacima, čizmama, komadima drveta i drugim predmetima. Video je BALIĆ REDžU, koji je palicom od kabla tukao njegovog zeta B. M. Pretučeni su G. V. i G. M. Njih dvojicu su naterali da progutaju po pola stranice lista "Oslobođenje", na kojoj je bila slika Draže Mihajlovića. U jednom trenutku su preletela dva aviona pa su ih posle toga još više tukli. Nakon tuče su ih odveli do kafane PERE MRKAJIĆA i usput su im oduzeli sve zlatne predmete, novac, dokumente i druge stvari. Dokumente su odmah spalili. Kod kafane su svi bili prebijeni tako što su prošli kroz špalir pre nego što su ušli u kamion. Teže povrede po glavi je zadobio M. zvani "K." i K. B. Bilo ih je oko 80. Svi su prebačeni u logor u Čelebićima. U toku puta su nailazili na muslimane koji su ih pljuvali, psovali i vređali na razne načine.

1.3.12. U Bradini je tog i narednih dana izvršeno više pojedinačnih hapšenja onih koji su se krili.

Dokaz: svedok 234/95-11, 488/94-1 i 221/4-7.

1.3.13. Interesantan je slu čaj svedoka 148/95 koji je, po zauzimanju Bradine, bio u rovu sa komšijama braneći selo:

"Moj sin ZDRAVKO, star 13 godina, bio je učenik VII razreda Osnovne škole. Njega su izveli iz kuće u selu Bradina i poteravši ga ispred sebe, naterali su ga da me zove da izađem iz rova i da se predam. Pošto su išli iza njega sa uperenim oružjem, možete zamisliti šta je to dete preživljavalo; i ne samo ono, nego i ja videći moje dete kako ide ispred njih sa cevima uperenim u njegova leđa i plašeći se da svakog momenta mogu da ga ubiju. Da bi mi dete ostalo živo i da ne bi bilo ubijeno, ja sam izašao iz rova i predao sam se".

Odmah potom su ga prebili i onda prebacili u logor u Čelebiće.

1.3.14. Grupa od 40-50 Srba se, posle zauzimanja Bradine, predala 27.05.1992. godine da bi sačuvala živote članova svojih porodica, koje su ostale u selu, jer su napadači odmah počeli da ubijaju i da pale kuće. Posle toga su se i druge grupe i pojedinci predali. Sve one koje su uhvatili ili su se sami predali, podelili su u tri grupe: na one koji su imali oružje, na one bez oružja i žene i decu. Muškaraca je bilo ukupno 84-88.

Čim su ostavili oružje, odveli su ih i postrojili uz potporni zid useka ispod koga prolazi tunel Ivan-Sedlo dug 3 km, koji se nalazi blizu centra Bradine. Pošto su ih primorali da skinu gornje delove odeće, oduzeli su im stvari i dokumenta. Svedoku 243/95-4 su tako oduzeli sat i zlatnu burmu. Potrpali ih u kamion i pri tom prebijali. Ko je uspeo br že da se popne, bolje je prolazio, tako da su stariji i slabiji bili više tučeni. Tukli su ih kundacima, metalnim palicama, čizmama i drugim predmetima. Neki su padali u nesvest. Gušili su se u kamionu jer je bio pokriven ciradom, a bilo je toplo.

Svedoku 86/1-95 su gurali cev puške u usta i probili mu glavu, tako da je uglavnom bio u nesvesti. Kao kroz san se seća da su ih kamionom prebacili u Čelebiće. Hteli su, ljuljanjem, da prevrnu kamion. Stigli su u Čelebiće istog dana pre podne između 11.00 i 11.30 časova.

Dokaz: svedok 243/95-6, 86/1-95, 274/95, i 488/94-2.

1.3.15. Grupa od 18 Srba se 26. maja 1992. godine predala Hrvatima i muslimanima kod železničke stanice u Bradini .

Dokaz: svedok 100/94.

1.3.16. Grupa od 100 Srba je 26. maja uveče odvedena u Sportsku salu na Musali u Konjicu i sledećeg dana prebačena u Čelebiće.

Dokaz: svedok 236/94.

1.3.17. Hrvati i muslimani su Donje Selo prvi put napali 20.05.1992. godine oko 15.30 časova. Napad je trajao do uveče. G. je radila u bašti i videla pet automobila iz kojih su izašli ljudi u uniformama i odmah opkolili kuću J. A, milicionara. G. je pobegla prema kući svoje svekrve. Videla je kada su njenu kuću opkolili i odmah počeli da pucaju. Odatle je više njih pobeglo. Otišli su u šumu i sakrili se. Svedokinja je uveče izašla iz šume i videla da gori njena kuća kao i kuće: A. J, Ć. P, Ć. M, Ć. O, S. M. i druge.

U zoru 21.05.1992. godine je počelo granatiranje sela. Granate su padale po šumi i po samom selu. Uveče, tog dana, 11 meštana se sakrilo u jednu pećinu blizu kuće svekrve G. i kuće M. Ć, površine oko 16 m ², ispred koje se nalazila stena tako da je ulaz bio zaštićen. Tu su se krili do 24. maja. Posle toga su otišli u kuću Ć. T.

A 26. maja, kada je usledio ponovni napad, oko 200 muslimana i Hrvata je opkolilo kuću. Njih su isterali napolje. Prilikom pretraživanja kuće, TELETOVIĆ SADIK je ubio MIŠU ĆEĆEZA. Ubistvo je videla i N. Ć. i T. Ć.. Brata pok. MIŠE su tukli i posle su ih sve zajedno odveli pred Zadružni dom, odakle su njega i G. jednim voziolom prebacili u Čelebiće.

Dokaz: svedok221/4-3.

1.3.18. Grupa od 86 Srba je oko 09.00 sati pre podne 27. maja 1992. godine došla u centar sela Gornja Bradina i predala se jedinicama Teritorijalne Odbrane iz Konjica.

Dokaz: svedok 236/94.

1.3.19. Posle napada na Br đane, veliki broj Srba je oteran u Čelebiće.

Dokaz: svedok 147/95.

1.3.20. Pet Srba zarobljenih u Gornjoj Raštelici, odvedeno je u silos u Tarčinu. Odatle su 28. maja 1992. godine prebačeni u logor Čelebići.

Dokaz: svedok 243/95-12 i 488/94-7.

1.3.21. Posle napada na Bradinu, 25.05.1992. godine, višežena se pet dana krilo u šumi. Posle su se vratile u selo, gde su ih uhvatili Hrvati i muslimani i zatvorili u školu. PERO BARUNČIĆ je došao iste te večeri i pitao M. gde joj je muž. Rekla je da ne zna. Izdvojili su nju, M, D. i Đ. i prebacili u Čelebiće, gde su stigle 29. maja 1992. godine oko 16.00 časova.

Dokaz: svedok 412/94-27, 412/94-16 i 412/94-27.

1.3.22. Grupa od 12 Srba je zarobljena na Bjelašnici. Prebijeni su i mučeni usput, na Igmanu, u hotelu "Mrazište", i na drugim mestima. Posle jedne noći provedene u Tarčinu, prebačeni u Čelebiće 30. maja 1992. godine. Nakon "uobičajenog prijema" su smešteni u "6". U toj grupi su bili: MRKAJIĆ PERO, ugostitelj, kasnije ubijen, Đ. Đ, M. R, Đ. M, Đ. Z, svedok i dr.

Dokaz: svedok 283/94.

1.3.23. Po zauzimanju Bradine, RAJKOĐORĐIĆ se sa svojom grupom povlačio prema Kalinoviku sa namerom da se prebace na srpsku teritoriju. Usput su im se priključila još petorica. Posle nekoliko dana boravka u šumi, po kiši, blatu i hladnoći, predali su se 30. maja 1992. godine kod sela Ljuta. To ne bi učinili da nisu bili prevareni. Muslimani su im obećali da će ih pustiti odmah čim predaju oružje. Ali, to nisu učinili, već su im, na licu mesta, vezali ruke žicama na leđa i odveli ih u školu u selu Ljuta. U školi su ih pripadnici HOS-a tukli.

Posebno su tukli RAJKA ĐORĆIĆA, kome su nožem sekli i cepali uniformu JNA koju je imao na sebi. Oduzeli su im novac i druge vredne predmete. Tu su prenoćili. Sutradan su vezani oterani u selo Šabiće u školu gde su, takođe, maltretirani. Odavde ih drugi vojnici vode u hotel "Famos" na Igmanu. Tamo su bili HOS-ovci, HVO, "Ljiljani" i pripadnici muslimanske TO. U hotelu im uzimaju podatke, tuku ih i vređaju i posle zadržavanja od oko jednog sata, svi prolaze kroz špalir vojnika koji ih tuku od ulaza hotela do "Tamića" kojim ih voze dalje. Usput su ih iz ovog vozila prebacili u kamion.

Po polasku kamiona, stražar ispaljuje rafal i ubija VUJIČIĆ DRAGANA, ranjava K. Đ. u stomak, K. Đ. u glavu, te ostaje bez oka, i Ž. R. u ruku. Nikome se ne ukazuje pomoć. Put ih vodi kroz sela Vrdolje, Džepi i Živašnica. Kraće se zadržavaju u njima, a okupljeni muslimani ih vređaju, pljuju, bacaju na njih razne predmete. Dolaze u Konjic. Zastaju kod Društvenog doma, zatim kod SUP-.a. Pratioci ih tuku i vređaju, a u tome im se pridružuju i okupljeni građani. Primoravaju RAJKA ĐORĐIĆA da stoji, iako je bio prebijen i jedno vreme u nesvesti, pokazujući ga kao zarobljenog "četničkog vojvodu". Ispred SUP-a su ga terali da ljubi njihove ambleme, pa pošto nije hteo, tukli ga i terali da ljubi divlju svinju koju su na Bjelašnici, ulovljenu, stavili u kamion. Od SUP-a su otišli do motela i kuće ZEJNILA DELALIĆA, koji je radio u Austriji i imao visoku funkciju u njihovoj vojsci. Tu su istovarili divlju svinju i nastavili dalji put uz jaku oružanu pratnju i sa milicijskim kolima sa upaljenim rotacionim svetlima. RAJKA ĐORĐIĆA i dalje pokazuju kao "četničkog vojvodu" i tuku ga.

Tako su prošli kroz ceo grad. Iza kamiona je išlo policijsko vozilo u kome su bili GUSKA JASMIN, načelnik SJB u Konjicu, BARUNČIĆ PERA, komandir stanice milicije, BEGIĆ AMIR, rukovodilac kriminalističke službe SUP-a, a u drugim kolima HADžIHUSEINOVIĆ RUSMIR, predsednik Opštine, inače lekar, urolog.

Ukupno njih 26 stiže u Čelebiće 31.05.1992. godine poslepodne.

Dokaz: svedok 488/94-6, 412/94-23, 65/1-95, 488/94-5, 221/4-5, 243/95-12, 243/95-7, 488/94-3 i 509/94-5.

1.3.24. Hrvati i muslimani su uveče 15. juna 1992. godine u Idbru opkolili jednu kuću i pretresli je tražeći oružje i radio-stanicu. Pri tom su pucali po kući i uhapsili M. Isto tako su uhapsili Lj. i druge iz sela i sve ih istog dana prebacili u Čelebiće.

Dokaz: svedok 221/4-2.

1.3.25. REDžO BALIĆ i SALKO LjEVO su uveče 12. jula 1992. godine došli u kuću R. u selu Zukići i odveli je do automobila, gde su dovedeni i drugi Srbi: Đ. S, S, njegova žena, ĐORĐIĆ JELENKO i ANĐA, njegova žena, kasnije ubijeni, Đ. Va. i Đ. Ve, njihovi sinovi, M, strina J, G. i B. (13 godina), ćerke G. i B. (14 godina) njen sin. Vozio je HAMO NIKŠIĆ. Sve su ih prebacili u logor u Čelebićima.

Dokaz: svedok 221/4-4.

1.3.26. Muslimani i Hrvati su 15.06.1992. godine pozvali Srbe iz Brđana da dođu u Podorašac radi pregovora. Došla su ukupno 63 muškaraca. Tamo su ih sve na silu strpali u kamion i prebacili u logor Čelebići.

Dokaz: svedok 178/94 i 440/94-1.

1.3.27. Sledećeg dana, 16.06.1992. godine, po svedoka 454/95-19, koji je već ranije bio u logoru, došli su RAMIĆ (Safeta) FIKRET i sin HALILOVIĆ SALKE i uhapsili ga po naređenju RAMIĆ (Emina) AGANA, komandira muslimanske jedinice i ŠPAGO FADILA iz Konjica - obojica su mu bila komšije. I on je odveden u Čelebiće.

1.3.28. Ostala hapšenja, zarobljavanja ili predaju grupa i pojedinaca, na različitim mestima, opisuju svedoci: 243/95-8, 221/4-6 i 445/95-22.

1.4.1. Prvi logoraši u Čelebićima su registrovani posle 10. maja 1992. godine, kada je ovaj objekat, kao logor, počeo da funkcioniše. Logor je postojao do 9. decembra 1992. godine, kada je poslednja grupa od 32 "najgora četnika" prebačena u Sportsku halu na Musali u Konjicu.

1.4.2. Veoma mali broj je pušten direktno iz ovog logora. Oni su, postepeno, prebacivani u Konjic, a odatle razmenjivani ili u manjem broju otpuštani.

1.4.3. Grupa od 28 Srba iz Ceri ća je bila jedan dan u logoru i odmah - 23. maja, prebačena je na Musalu. Zatim slede prebacivanja 5. juna - 20; 17 juna; 13. avgusta - grupa od 50; 21. avgusta; krajem avgusta velika grupa (preko 80) iz Bradine; početkom septembra; 5. oktobra - 17; krajem istog meseca - 30 i 1. decembra - svi logoraši osim 32, koje prebacuju 9. decembra, tako da tu niko više ne ostaje.

Premešta se i osoblje i u Čelebićima prestaje da postoji logor.

1.4.4. Otpuštanja su bila veoma retka i samo pojedinačna. Jedini izuzeci su učinjeni 31. avgusta, kada je pušteno 20 zatočenika, i 17. novembra, kada je nekoliko logoraša pušteno kućama. Pojedinačni slučajevi su bili: 28.05. (pustio DELIĆ); 30.05. (stariji čovek pušten posle saslušanja); 10. i 15.06; 22.07. (lekar sa obavezom da dolazi u logor); i 19. i 31.08. (pustio ga DELIĆ). Dana 31. avgusta puštena je veća grupa, u kojoj je bilo 20 logoraša o čemu govori svedok 509/94-5. Dana 16.10.1992. godine je pušten drugi lekar. MUCIĆ ZDRAVKO je lično pustio jednog Srbina krajem oktobra i jednog 18.11.1992. godine.

Pri otpustu je svako dobio rešenje. Samo je jedan zatočenik pobegao prilikom rada van logora. Možda je bilo i drugih slučajeva ali je, za sada, to nepoznato.

1.4.5. Logoraši su smeštani u "stacionar", pa u hangar "6" i tunel "9". "Stacionar" je ispražnjen i određen za teško povređene.

Posle dolaska predstavnika Međunarodnog Crvenog krsta (MCK), 31. avgusta 1992. godine, svi logoraši iz "9" su prebačeni u "6", tako da u "tunelu" nije ostao više niko. Posle odlaska najvećeg broja Srba, grupa u "stacionaru" ostaje sve do kraja.

O tome svedoče 147/95, 274/95, 100/94, 221/94-1, 221/94-1, 221/94-3, 234/95-11, 234/95-12, 243/95-12, 243/95-6, 243/95-7, 260/94, 412/94-15, 412/94-23 ,440/94-1, 488/94-2, 607/94, 630/1-9 4, 630/1-9 4, 243/95-4, 221/4-6, 148/95 i 594/94-20. (Svedočenja ovih lica odnose se i na podatke u prethodna dva poglavlja).

1.4.6. Svedok 221/4-7 je, sa grupom od 20 zatvorenih Srba, bio u tunelu "9" od 26. do oko 31.05.1992. godine, kada su prebačeni u hangar "6", jer im je "9" bila potrebna za "opasnije četnike".

1.4.7. Prvi logoraši zato čeni u hangaru "6", činili su grupu od 84 do 88 Srba, koja je 27. maja 1992. godine doterana iz Bradine. Sutradan su iz SUP-a Konjic doveli 9 lica.

Dokaz: svedok 236/94.

1.4.8. Svedok 688/94-7 je bio u stacionaru "22" od 25.05.1992. godine. Doveden je sa Musale gde je proveo jednu noć. Inače, predao se u Donjem Selu. Tu ih je bilo oko 70. Proveli su desetak dana spavajući na podu, a kako su dovođeni i drugi, skupilo se njih 106. Zbog toga je DELIĆ HAZIM, zamenik upravnika logora, sve prebacio u hangar "6", gde su zatekli još oko 100 ljudi. Bio je u logoru tri meseca. Na Musalu je prebačen 20.08.1992. godine, a 30.08.1992. godine je pušten. Ovo potvrćuje i svedok 221/94-1.

1.4.9. Jedna grupa je, posle posete MCK-a, prebačena iz tunela "9" u hangar "6". Njih 15, koliko ih je ostalo u tunelu, prebačeni su iz njega nakon 10 dana - 31.08.1992. godine. Svedok 221/4-5 misli da je to bilo povodom rođendana komandanta MUCIĆ ZDRAVKA. Oko 20. novembra, 32 logoraša su premeštena u stacionar u kome su bili do 9. decembra 1992. godine.

Dokaz: svedok 488/94-6, 488/94-4, 65/1-95, 221/4-5, 221/4-5, 488/94-7, 488/94-1, 488/94-5, 243/95-8 i 488/94-3.

1.4.10. Dana 31. maja 1992. godine, Komisija u sastavu dr RUSMIR HADžIHUSEINOVIĆ, specijalista, urolog i dr AHMED JUSUFBEGOVIĆ, internista, izdvojila je dr. M. R. i dr. G. P. sa 10 najviše prebijenih logoraša i prebacila ih u Osnovnu školu "3 mart" u Konjicu, gde je bio "stacionar za uhvaćene četnike". Zatim su ih, između 10. i 12. juna 1992. godine, vratili (13 logoraša, računajući i lekare) i smestili ih u "22", koja je tada bila prazna. Iz bolnice su doneli 12 običnih i jedan poljski krevet. Kada nije bilo dovoljno mesta na krevetima, ležali su na podu.

Dokaz: svedok 236/94, 292/3-95, 488/94-5, 380/94 i 234/95-3.

1.4.11. Svi logoraši iz Čelebića su razmenjeni ili direktno iz logora na Musali u Konjicu ili su pušteni, pa privođeni i razmenjivani. Bilo je zvaničnih i "divljih" razmena, u kojima su razmenjivani jedan po jedan. U velikoj, opštoj razmeni koja je organizovana 6. oktobra 1994. godine na mostu "Srpskih junaka" na Grbavici u Sarajevu, poslednji logoraši - njih 81 - iz ovog logora prešali su na srpsku te ritoriju.

Dokaz: svedok 445/95-22, 412/94-15, 221/4-7, 147/95, 234/95-11 i 488/94-6.

1.4.12. Skoro svi Srbi, kako oni koji su pušteni iz logora, tako i oni koji nisu ni bili u logorima, zajedno sa porodicama su izašli na srpsku teritoriju, najčešće podmićujući nekog ili plaćajući Hrvatima, koji su im omogućavali prolaz preko svoje teritorije. Zbog toga sada u Konjicu i u onom delu opštine koji muslimani drže pod kontrolom, nema ni deseti deo srpskog življa u odnosu na raniji broj. Pored toga, u mnogim selima, kao što je Bradina, nema nijednog Srbina, a sve kuće i druga imovina su opljačkane uništene.

1.5.1. U Čelebiće su dovođeni ljudi iz Konjica i okolnih sela. Najviše ih je bilo iz Bradine. Svi su bili Srbi (osim što je neko vreme s njima bio i jedan musliman). Neki od njih su se organizovali da brane živote članova svojih porodica i svoje, imovinu i druge vrednosti, jer je već duže vreme, pretio oružani napad muslimana i Hrvata na Srbe. To se pokazalo kao tačno. Hrvati i muslimani su u aprilu i maju mesecu 1992. godine napadali sela i delove sela u kojima su živeli Srbi. Srbe su ubijali i proterivali, a njihovu imovinu pljačkali i palili, tako da je veliki broj otišao u Bradinu, koja je bila najveće čisto srpsko selo, čiji su se stanovnici oraganizovali da pruže otpor. Posle zauzimanja Bradine, branioci su se povlačili ka srpskoj teritoriji. Neki su pohvatani, a neki su se predali. To su bili ljudi u punoj zrelosti i nosioci svih životnih aktivnosti. U logor je dospeo i veliki broj onih koji se nisu borili, uglavnom, starijih ljudi, a zabeleženi su i slučajevi boravka dece.

1.5.2. Mada je najveći broj logoraša imao srednje stručno obrazovanje, bilo je i lekara, profesora, inženjera i drugih sa visokom stručnom spremom. Većina je radila u Konjicu, a dosta njih je bilo zaposleno u raznim pogonima vojne fabrike "Igman".

1.5.3. Prema iskazima logoraša koji su saslušani kao svedoci i na osnovu prikupljenih podataka Crvenog krsta sa Boraca - srpske Opštine Konjic i Komiteta, sačinjen je spisak od 369 muškaraca i 16 žena. Procenjuje se da to nije konačan broj i da je u logoru bilo preko 400 zatočenih, tako da se podaci neprekidno dopunjavaju. Popisana su imena 19 Srba, koji su bili u stacionaru "22", i 77 onih koji su bili u tunelu "9".

1.6.1. "Doček" je bio takav, da su svi, odmah po dolasku, prebijani, a nekoliko je i ubijeno. Tom prilikom im je, ako to ranije nije bilo učinjeno, oduziman novac i vredni predmeti,. Neki su saslušavani. Slučajevi karakteristični po scojoj surovosti zbili su se 27. maja, prilikom dolaska velike grupe iz Bradine i 31. maja 1992. godine, kada je stigla grupa sa RAJKOM ĐORĐIĆEM.

1.6.2. Velika grupa uhva ćenih Srba, po proceni između 84 do 88, stigla je u logor 27. maja 1995. godine oko 11.00 sati pre podne. Po ulasku kamiona u krug logora, odmah su počeli da ih tuku: u kamionu, prilikom silaska i kasnije. Zatim su postrojeni uz potporni zid dug oko 100 m, tako da su stajali okrenuti licem prema zidu. Oko 30-40, verovatno, vojnih policajaca ih je tuklo 6-7 sati neprekidno. Išli su u grupama, iza njihovih leđa, i svakoga prebijali. Za to vreme su uzimali podatke i ispitivali ih o oružju i dr. Svi su bili isprebijani. Tučom je komandovao DELIĆ HAZIM, koji je bio ranjen i nosio štaku. Tukli su ih gvozdenim štanglama, bezbol i drugim palicama, kundacima, držalicama lopata i dr.

Jednog od svedoka 243/95-4, naterali su da legne i da ljubi zemlju dok ga je jedan od njih udarao držalicom od lopate sve dotle dok nije pukla. Kada su videli da ne gubi svest, opsovali su i upitali ga od čega su mu leđa kada mogu to da izdrže. Svedok je odgovorio da udaraju dokle mogu i kada imaju gde.

Ovom prilikom su ubijeni GLIGOREVIĆ PETKO, otac svedoka 243/95-4, MILjANIĆ GOJKO i VUJIČIĆ MIROSLAV, brat svedoka 236/94. Najviše su tukli GLIGOREVIĆ ZDRAVKA, koji je kasnije odveden iz logora i, verovatno, ubijen. Pritom su ih terali da pevaju i da izgovaraju molitvu "alah ekber" ("alah je najveći") i da ponavljaju "Za dom spremni!".

Svedoka su tukli po bubrezima, leđima, mišićima nogu i ruku, slabinama, a nogama su ga udarali u testise. Video je da su mnogi padali u nesvest. Pošto K. S, koji je gluvonem, nije čuo šta se traži od njega, tukli su ga misleći da se pretvara. Pojedine su izvodili iz reda, naređivali da legnu i onda ih tukli. To su uradili sa VUJIČIĆ MIROSLAVOM, pre nego što je ubijen, kao i sa G. N.

Kada je K. N. zatražio da pije vodu, stražar JAPALAK je svima naredio da skinu čarape i bace ih u jedan kanal. Zatim im je zapovedio da mokre u taj kanal, a potom su ih sve naterali da piju mokraću iz tog kanala. To je i svedok morao da učini. JAPALAK je tražio dvojicu Srba koji se prezivaju T. iz Tarčina. Oni su potom prebijeni i ubačeni u hangar "6" sa ostalima. Svedok 86/1-95 je bio u teškom stanju pa je sutradan prebačen u "bolnicu za četnike". Sve ovo je posmatrala grupa logoraša koje su doveli prethodnog dana, jer su ih postrojili da gledaju. Tukli su ih: ČAMAGA ŠEFIK, ĆIBO RAMIZ, MACIĆ ESAD, zv. "MAKARON", njegov brat "MACA" i dr.

Dokaz: svedok 260/94, 488/94-2, 488/94-2, 243/95-6, 274/95 i 344/95-1.

1.6.3. Svedok 260/94 ka že da su, po smeštanju u hangar, naredili da G. D. iznese telo GOJKA MILjANIĆA japanerom, a da Đ. D. drugim japanerom iznese T, oca i sina, kojima su bile polomljene ruke i noge. Sledećeg dana po dolasku, došao je HAZIM DELIĆ i odredio svakome mesto na kome treba da sedi, naredivši svima da gledaju u pod tako da im pri tome leđa budu savijena. Pri tom im je psovao majku četničku i pretio da će biti ubijen svako ko ne posluša naredbu.

1.6.4. Grupa od 12 Srba iz Bradine, koja je bila zarobljena na Bjelašnici, (prevedena je preko Igmana i provela no ć u Tarčinu), po dolasku u Čelebiće -30.05.1992. godine, prebijena je i smeštena u "6". Tukli su ih: PAJAZIT, neki Albanac, a bio je prisutan i DELIĆ.

Dokaz: svedok 283/94.

1.6.5. Grupa zarobljena kod Ljute stiže 31.05.1992. godine, između 03.00 ili 04.00 sata popodne, u pratnji HADžIHUSEINOVIĆ dr. RUSMIRA, presednika opštine Konjic, GUSKA JASMINA, načelnika SUP-a i drugih koji su ih pratili kroz grad. Po ulasku u krug, stražari se penju na kamion i tuku ih. Dovedene postrojavaju uza zid "9", prebijaju ih i oduzimju im stvari i delove odeće, tako da ostaju samo u majicama i pantalonama, bosi. Potom ih saslušavaju. Posle toga DELIĆ izvodi iz "9" oko 70 logoraša i postrojava ih naspram njih. Prispeli vide da su svi isprebijani, krvavi i uopšte u teškom stanju. Među njima je bilo i starijih ljudi. Postrojili su jedne naspram drugih.

PAVO MUCIĆ, komandant logora, izveo je ispred stroja svedoka 221/94-3/1 i RAJKA ĐORĐIĆA i obratio se svedoku govoreći mu kako je RAJKO kriv za njihovu sudbinu i nazivajući ga pri tom pogrdnim imenima sa ciljem da ih provocira kako bi osudili RAJKA. Niko od logoraša to nije učinio, a s FACE="Courier New">â mĐORĐIĆ se držao pravo, vojnički, sa uzdignutom glavom i ponosnim stavom. Pitao je svedoka da li poznaje RAJKA, a ovaj mu je odgovorio da ga poznaje i da je on bio njegov komandant. Na to ga je MUCIĆ udario nogom u grudi i otišao. DELIĆ je tada za RAJKA ĐORĐIĆA rekao da je on "četnički vojvoda", a da su oni koji su dovedeni s njim njegovi specijalci, da su ubijali muslimane i palili njihova sela. Za to vreme ih drugi stražari tuku. Tukli su ih kundacima, čizmama i raznim drugim predmetima. Prebijanje je trajalo neprekidno dva sata. Mnogi su pali u nesvest. Svedoka 221/4-5, koji je još usput stradao, jedan, za koga zna da je iz sela Džepi, udara metalnom palicom na čijem je kraju opruga a na njoj metalna kugla. Svedok gubi svest. Svedok 243/95-7 više puta gubi svest, tako da nije mogao ni da zapamti sve šta se sa njim i sa drugima dešavalo. Potom, one koje su izveli iz "9", vode u hangar "6" a pristigle u "9".

Dokaz: svedok 488/94-5, 488/94-4, 488/94-4, 65/1-95 i 509/94-5.

1.6.6. Svi Srbi, muškarci iz Br đana, njih 64 dovode se u logor 15. i 16.06.1992. godine. Prebijaju ih i smeštaju u više šahtova.

Dokaz: svedok 178/94.

1.6.7. I drugi svedoci sli čno opisuju svoje prve trenutke u logoru: svedok 295/94-4 je tako prebijen da je bio u nesvesti puna tri dana. Svedok 243/95-8 je onesvešćen tako što je udaren kundakom u čelo. Svedok 147/95 je sa još nekima odmah stavljen u šaht. Svedok 488/94-7 je stigao 28.05. uveče. Nabraja imena više onih koji su bili tako prebijeni da su morali da ih unesu u hangar. Pored pomenutih, tukli su ih i: DžAJIĆ, EDO zv. "MUF", "ZENGA" i dr.

Dokaz: svedok 594/94-19, 594/94-20, 688/94-7, 221/94-3/1, 221/4-7, 234/95-11, 440/94-1, 100/94, 488/94-1, 243/95-12, 234/95-3, 292/3-95 i 221/4-6.

1.7.1. Novac i vredni predmeti, kao i kvalitetniji delovi odeće i obuće su oduzimani odmah, na licu mesta prilikom hvatanja, ili usput za vreme transporta, tako da po dolaska u logor nije ostalo bog zna šta da se oduzme. Bez obzira na to, svi su redovno pretreseni i sve vrednije, što im je do tada ostalo, oduzimano im je. Sv edoci navode da su im redovno oduzimana sva dokumenta, zatim, novac, satovi, burme, delovi odeće i dr.

Niko, nikada, nije dobio potvrdu o tome šta mu je oduzeto.

Oduzete stvari nikome nisu bile vraćene.

Dokaz: svedok 412/94-23 i 488/94-1.

1.7.2. Među logoraše koji su se nalazili u tunelu "9" ubacili su šlem u koji su svi morali da stave novac, satove, zlatne i sve druge vrednije predmete. Svedok 221/4-7 je morao da stavi u šlem zlatan lančić koji je imao na vratu.

1.7.3. Stražar SALKO HEBIBOVIĆ je primoravao logoraše, preteći im da će biti pobijeni, da mu sakupe po 100 maraka, zlato i prstenje.

Dokaz: svedok 147/95.

1.8.1. Saslušanja su vršena nesistematski i utisak je da su bila više u sklopu mučenja i zlostavljanja nego ispitivanja u cilju razjašnjenja nekog događaja ili prikupljanja podataka. Nekada su, pre i posle odvođenja na saslušanje, Srbi mučeni na poseban način (izlaganje suncu duže vreme, držanje u šahtovima i dr.), a za vreme samog ispitivanja su većinom prebijani. U manjem broju slučajeva su bili samo ponižavani i vređani. Neki su imali vezane oči. U ovakvim prilikama je Srbima često stavljano do znanja da je trebalo "lepo" da žive sa muslimanima i Hrvatima, da nije trebalo da se brane, da su grešili što slušaju svoje rukovodstvo i dr. Inače su redovno pitani o tome gde im je oružje, gde se kriju drugi Srbi, gde kriju oružje, da li su članovi SDS-a i sl. Saslušavali su ih islednici SUP-a u Konjicu ili ljudi iz suda, ali je bilo i drugih. Prisustvovali su i učestvovali u tome zaposleni u logoru, a naročito DELIĆ HAZIM. Logoraši su ispitivani i prilikom prebijanja pred drugim logorašima ili su izvođeni napolje. To su radili DELIĆ, "ZENGA" i drugi stražari. U tom pogledu je naročito karakterističan slučaj ubistva ŠUŠIĆ SLAVKA. Saslušavali su ih: STENEK MIROSLAV, NIKŠIĆ ŠEFKO, PREVLjAK SMAJO i dr. Jedni su potpisivali svoje izjave, a drugi nisu.

Dokaz: svedok 412/94-23, 488/94-4 221/4-7, 594/94-20, 243/95-12 243/95-6, 221/94-3/1 i 292/3-95.

1.8.2. Inače, u Čelebićima, nikome nije bilo suđeno niti je vođen nekakav postupak.

Suđenja je bilo, kasnije, kada su prebačeni u Sportsku halu na Musali u Konjicu. Pojedinci su vođeni u Butrović polje gde je postupak sprovodio vojni sud, ali se, za sada ne raspolaže nikakvim pouzdanijim podacima o tome.

1.8.3. Dana 10.06.1992. godine, svedok 488/94-6 je sa grupom logoraša izveden iz hangara. DELIĆ mu je stavio lisice na ruke i pritegao ih. Tako su svi stajali više sati na suncu. Zbog iscrpljenosti od ranije (batine, glad i dr) i jakog sunca, svedok je tri puta padao u nesvest. Posle je odveden na saslušanje kod ZOVKO MLADENA zv. "KUHAR". Tu je bio i MASLEŠA. Razgovarali su sa njim o političkoj pripadnosti, šta Karadžić misli o raznim stvarima i dr. Kada je trebalo da potpiše zapisnik, skinuli su mu lisice. Olovka mu je ispala iz ruke, nije mogao da je drži koliko su mu ruke bile stegnute. Posle toga ih je DELIĆ smestio u šaht. Svedoka su 12. juna ponovo odveli na saslušanje, kome su prisustvovali i MIRO STENEK, JERKO KOSTIĆ i RAMIĆ. Postavljali su mu ista pitanja kao i ranije, a potom ga je DELIĆ ponovo vratio u šaht.

1.8.4. Svedok 594/94-19 je odveden iz "22" vezanih očiju na saslušanje. Povez mu nisu skidali. Pitali su ga za oružje, gde su drugi Srbi i dr. Odmah su počeli da ga tuku i to je trajalo sve vreme. Dvojica su ga držala, a drugi su ga tukli. Ko i koliko njih ga je udaralo, svedok ne zna, jer nije mogao da ih vidi. Tukli su ga i dok su ga vraćali u ćeliju. Ovom prilikom su svedoku izbijena dva zuba iz gornje vilice i slomljena dva rebra - i bio je sav u modricama.

1.8.5. Sutradan po dovođenju u logor, 26.05.1992. godine, svedok 688/94-7 je odveden na saslušanje kod ALIKADIĆA, zvanog "BATO". Pitao je svedoka o tome ko je ubio dvojicu muslimana pri napadu na Donje Selo. Svedok je odgovorio da on to nije uradio. Tada je "BATO" zgrabio pivsku flašu i udario ga po glavi. Flaša se razbila. Posle ponovljenog, istog, odgovora, nastavio je da udara svedoka po glavi sve dok o njegovu glavu nije slomio 20 flaša. Onda ga je naterao da klekne pa ga je nogama udario u glavu oko 25-30 puta. Ovo isto je uradio i K. M, koji je bio u isto vreme na saslušanju. Potom je svedok vraćen u "22".

1.8.6. Svedoka 221/4-5 je saslušavao ZOVKO MLADEN zv. "KUVAR" u upravnoj zgradi. Svedok je za to vreme bio vezan, a ovaj nije hteo da mu odreši ruke iako su ga jako bolele. Ispitivao je svedoka o svemu što se dešavalo u Bradini: ko ima oružje, gde se pojedini ljudi nalaze, zašto nisu ostali da žive zajedno sa Hrvatima i muslimanima. Prilikom ispitivanja, određivao je kategoriju svakog logoraša, a svedoka je svrstao u "A" kategoriju, kao i sve druge smeštene u tunelu "9". Ovo je značilo da treba da budu streljani. Više ga nisu ispitivali dok je bio u logoru.

1.8.7. Odmah po dolasku u logor, svedoka 221/4-5 su ispitivali STENEK MIRO i HALILHODžIĆ MUSTAFA, koji je sa svedokom išao u školu. Sva svedokova dokumenta, koja su ostala u kući, HALILHODžIĆ je dao STENEKU, pa je ovaj iz njih izvadio člansku kartu karate kluba u kome je svedok trenirao, pokazao mu i rekao da i oni imaju karatiste i da će mu sve kosti polomiti.

1.8.8. U logor su doveli sudiju LOKAS GORANA, Hrvata, koji je radio u sudu u Konjicu, da saslušava logoraše. Kada je video u kakvom su stanju, odbio je da to čini. Kasnije je svedok saznao da su ovom sudiji namestili "saobraćajnu nesreću".

Dokaz: svedok 100/94.

1.8.9. U toku saslušanja, ili ranije, po nekim njihovim kriterijumima, svi su bili svrstani u 9 kategorija. Oni iz 1. i 2. su osuđeni na smrt ili na zatvor od 20 godina, a oni iz kategorija od 3. do 9, bili su namenjeni za vršenje razmena ili za puštanje kućama.

Dokaz: svedok 86/1-95.

1.9.0. Svedoci opisuju logor na sledeći način:

1.9.1. Logor je bivši vojni objekat, za skladištenje goriva. Blizu ulaza se nalazi zidana zgrada u kojoj je bila komanda, a sada uprava logora, kancelarije osoblja i komandanta logora MUCIĆ ZDRAVKA i sobe za spavanje.

U krugu je nekoliko zgrada i 5-6 hangara velikih kao što je "6". Iza komande je "tunel" za ulazak u sklonište koji su zvali "9". Čitav prostor, koji je bio dobro ograđen žicom, čuvali su stražari.

Dokaz. svedok 630/1-9 4, 236/94, 221/94-3/1 i 243/95-13.

1.9.2. Hangar, nazvan "šestica" - "6", prema proceni logoraša, dugačak je između 30 m i 50 m, širok 15-30 m i visok preko 3 m, sa kosim krovom i metalnom konstrukcijom. Pod je od betona, jedna vrata su se otvarala, a druga su bila uvek zatvorena. Bio je prazan i u njemu su bili samo logoraši.

Dokaz: svedok 236/94, 260/94, 221/94-3/1 i 147/95.

1.9.3. U hangaru su bili manje opasni "četnici". Posle prve grupe od oko 84-88 Srba iz Bradine, u njega su dovođeni i drugi, tako da se, po mišljenjima zatočenih, u njemu nalazilo najmanje 250, a najviše 400 logoraša.

Spavali su na golom betonu, a tek posle mesec dana su dobili neke ćebiće. Prema rečima svedoka 607/94, posle mesec dana je dobio "parče" ćebeta. Svedok 243/95-7 je sve vreme, kao i ostali, spavao na betonskom podu i stavljao samo svoju jaknu ispod sebe, jer nisu imali ništa ni da podastru ispod sebe ni da se pokriju. Tek 17. novembra su dobili drvene ramove za krevete, tako da su od tada, neki spavali na njima.

Svako je imao svoje određeno mesto na kome je neprekidno morao da sedi i da gleda u zemlju. Samo po dozvoli su mogli da legnu. Pošto ih je bilo mnogo, za vreme spavanja su bili pribijeni jedan uz drugog tako da su, ako su hteli da se okrenu, morali da bude onoga do sebe.

Temperatura se leti pela visoko iznad 40 ⁰ C, jer se metalna konstrukcija jako grejala. Svedok 243/95-4 se dobro seća i navodi da je, sredinom avgusta meseca, kada je ekipa Međunarodnog Crvenog krsta (MCK) prvi put došla u logor, MIŠEL, jedan od njegovih predstavnika, izmerio temperaturu od 60 ⁰ C. S obzirom na to da su vrata uvek bila zatvorena i da su u toku no ći u samom hangaru, u kome su dobijali hranu, vršili i nuždu, pregrejani vazduh je, zbog nedostatka kiseonika, bio zagušljiv i veoma neprijatnog mirisa.

Svedok 100/94 ovako opisuje usloveživota u logoru: "... važilo je pravilo da između sebe ne smemo da pričamo. Morali smo neprekidno da sedimo na betonu. Ako bi neko pokušao da priča, dobijao bi batine od stražara koji su uvek bili prisutni. Prvih nedelju dana je bilo nemoguće privići se da se neprekidno sedi, a posle toga čovek nekako utrne. Pošto je unutra bio nesnosan smrad, neki od stražara su izlazili povremeno napolje, pa bi tada mi legli. Neki stražari uopšte nisu izlazili. Pošto je bilo leto, vrata stalno zatvorena, a samo kroz prozore blizu krova je ulazilo malo svežeg vazduha, temperatura je bila nesnosna. Od ranog jutra pa do duboko u noć, do oko 02.00 časa, strahovito smo se znojili".

Svedok 236/94 kaže da je svako imao svoje mesto za sedenje, a između njih je bio prolaz. Bilo je stražara koji su ih po čitavu noć držali budne u sedećem položaju. Nisu smeli ni da se kreću ni da stoje.

O opštim prilikama u hangaru rečito govori i iskaz svedoka 488/94-1, učitelja, koji je doveden 01. 06.1992. godine i ubačen u "6":

"Video sam, po mojoj oceni, oko 250 ljudi. Svi su bili izmučeni, isprebijani i jedva su stajali. Scena je bila tako strašna da sam ja počeo da idem od jednog do drugog i da im upućujem reči ohrabrenja, ne znajući da je svaki međusobni kontakt zabranjen. Stražar me je sprečio u tome. Ovo je na mene delovalo tako poražavajuće da čak i sada, pri spominjanju ovoga, nisam mogao da se uzdržim, pa sam se opet potresao, jer mi je taj prizor iskrsao pred očima, pa sam zbog toga i zaplakao."

Dokaz: svedok 488/94-1, 260/94, 221/94-3/1, 440/94-1, 274/95, 234/95-12, 488/94-7 i 488/94-4.

1.9.4. Betonski hodnik, kako su ga neki zvali, "tunel" ili "9", sa ulazom na površini tla, vodio je do ispred ulaza u atomsko sklonište, na oko dva metra pod zemlju. Bio je duga čak 20 m do 30 m, širok 1,40 m i visok oko 2 m. Iz kruga se silazilo niz nekoliko stepenika do gvozdenih vrata na ulazu. Nije bilo ventilacije, osim rešetke iznad vrata. Nuždu su vršili u dnu hodnika. Nisu imali ni prostirke, ni bilo kakve pokrivače. Spavali su na betonu jedan pored drugog popreko, a zbog male širine hodnika nisu mogli da se ispruže te su ležali zgrčeni.

Postojalo je svetlo ali nije paljeno, tako da su gotovo stalno bili u mraku, jer su vrata uvek bila zatvorena. Kondenzvane vlage je bilo po podu u visini od oko 10 cm. U dnu hodnika u fekalijama, pošto su na kraju hodnika vršili nuždu, razmnožavali su se crvi, tako da je bilo zagušljivo. Zidovi su bili krvavi. Prvo je bilo 25 logoraša, a kasnije su tu dovođeni i drugi, tako da ih je najviše bilo 42.

Dokaz. svedok 488/94-6, 221/4-5, 221/4-7, 488/94-7, 630/1-9 4, 234/95-11, 65/1-95 i 221/94-3/1.

1.9.5. Prostorija nazvana "stacionar" ili "22" je ranije služila kao vatrogasno spremište. Ona se nalazi u zasebnom objekatu pored upravne zgrade. U njoj nije bilo nikakvih uslova za život. Prostorija je od betona sa limenim krovom, metalnim vratima i dva mala prozora, blizu plafona, koja nisu mogla sasvim da se otvore. Dugačka je oko 10 m a široka 6-7 m. Pod je od betona. Imala je 12 kreveta, prebačenih iz "bolnice za četnike", i jedan poljski ležaj. Bila je namenjena za smeštaj najteže povređenih, od kojih su neki tu i umrli.

Kroz ovaj "stacionar" je prošlo oko 50 logoraša. Na kraju su u njemu držana poslednja 32 zatočenika ovog logora. Inače, prvi dovedeni Srbi su držani u ovoj prostoriji od 20. maja 1992. do oko 10. juna 1992. godine, kada ih je bilo više od 70, a po nekima, i preko 100. Zbog prenatrpanosti su počeli da se guše, tako da su svi prebačeni u "6". U ovom objektu su se kao logoraši nalazili i lekari dr G. P. i dr M. R. koji, i pored želje da pomognu unesrećenima, nisu mogli mnogo da učine za njih, jer nisu imali ništa od opreme, a od lekova tek nešto antibiotika, analgetika i sanitetskog materijala. Pošto su od uprave dobili neznatan deo onoga što su tražili, od njihovog rada je bilo malo koristi.

Dokaz: svedok 236/94, 380/94 i 221/94-1.

1.9.6. Kod same kapije na ulazu u logor locirana je zgrada u kojoj se nalazila prijavnica.

Uz prijavnicu je prostorija u kojoj su bile smeštene logorašice. Boravile su u prostoriji dimenzija 3.20 m dž 2.20 m. Prostorija ima dvoja vrata od kojih su jedna zatvorena, jer je ispred njih bila postavljena kasa kao veliki gvozdeni orman. Na užem zidu je bio dvokrilni prozor koji je spolja bio obezbeđen rešetkama. Pod je od pločica. Mada vrata nisu zaključavana, zatvorene žene su pokušavale da ih obezbede kako bi sprečile stražare, a posebno DELIĆ HAZIMA, da upadaju unutra i da ih siluju. DELIĆ im je zabranio to da čine. Tu je bio vojnički krevet, neka ćebad i dva vojnička dušeka 80 cm dž 80 cm na podu. Kasnije su ubacili još tri takva dušeka.

Dokaz: svedok 221/4-3 i 412/94-27.

1.10.1. Hrana i voda, koje je bilo malo, bile su lošeg kvaliteta i često su uskraćivane. Više puta su kažnjavani potpunim lišavanjem hrane. Ovakve kazne su vršene, iz "osvete", u vreme pravoslavnih praznika. Hrana i voda im je uskraćivana, na primer u sledećim situacijama: kada je na Petrovdan poginulo 9 muslimana, ili pred dolazak predstavnika MCK-a ili tokom prvih dana boravka u logoru, kao što je slučaj sa zarobljenima kod Ljute i dr.

1.10.2. Imali su jedan ili dva obroka dnevno. Za obrok ili za ceo dan su najčešće dobijali jedan hleb težak 600-700 grama, koji se delio na 17-18 ljudi, tako da bi svako dobijao po malo parčence hleba. Dešavalo se, po više dana, da dobiju samo to. Svedokinja 221/4-3 izjavljuje da su 42 dana dobijali samo po parče hleba, a zatim tri dana ništa.

Neke logorašice su od izgladnelosti padale u komu, zbog toga što više dana nisu dobijale ni vodu ni hranu. Svedok 607/94 i mnogi drugi su padali u nesvest od gladi. Dobijali su ponekad kuvana jela: supu, makarone, pirinač, pasulj i sl. - i to po nekoliko kašika za ceo dan. Svi su jeli samo sa četiri do pet kašika, a bilo ih je najmanje 250. Hrana je često bila ukvarena, tako da su imali probavne smetnje. Nekoliko puta su dobili po malu konzervu paštete, koju je delilo 3-8 logoraša, i konzervu ribe na kojoj je pisalo da sadrži 99 gr. I nju je delilo 6 logoraša. Jedno jaje je deljeno na osam ljudi. Kada su dobijali jelo, sud je postavljan pored kante, u koju su logoraši vršili veliku nuždu, i na tom mestu su u grupama, po pet, na brzinu jeli.

Ni vode nije bilo dovoljno. Dobijali su litar vode dnevno na 8 ljudi. Vodu su dobijali ili svaki drugi dan ili na tri do četiri dana. Srbi iz Bradine su dobijali još manje nego ostali.

Dokaz: svedok 260/94, 412/94-27, 234/95-12, 221/94-1, 221/4-6, 65/1-95, 236/94, 243/95-7, 630/1-9 4 i 274/95.

1.10.3. Kada su neki iz velike grupe ljudi, pokupljenih iz Bradine, dovedeni u logor i kada su zatražili da piju vodu, morali su da piju otpadnu vodu iz kanalizacije. Više njih je to i radilo.

Dokaz: svedok 243/95-4.

1.10.4. Kada su dobijali pasulj ili pirinač, svako je mogao da uzme samo tri kašike. Ko bi pokušao više, dobijao je "degeneke". Đ. M. je jednom pokušao da uzme četvrtu kašiku, pa ga je DELIĆ pred svima prebio.

Dokaz: svedok 488/94-2.

1.10.5. U vreme pravoslavnih praznika ili kada bi neko od njihovih poginuo ili bio ranjen, po 3 dana nisu dobijali ništa za jelo.

Dokaz: svedok 221/4-5.

1.10.6. Od 15. do 17. jula - 56 sati - nisu ništa dobili da jedu. Potom su svakom dali po jednu paštetu i veći komad hleba i naterali ih da to sve brzo pojedu, tako da je većina imala stomačne tegobe. Voda za piće je bila ograničena, a više puta su bili kažnjavani potpunim uskraćivanjem vode. Posle toga, svedok 488/94-1 nije imao stolicu 19 dana, a neki i po 45 dana.

1.10.7. Nisu im ništa dali da jedu 15, 16. i 17.07.1992. godine, a posle su jeli pa su svi imali smetnje i bolove u stomaku.

Dokaz: svedok 488/94-6.

1.10.8. Kada je grupa zarobljena kod Ljute, koju je vodio RAJKO ĐORĐIĆ, zatvorena u logor, nije dva dana ništa dobila da jede. Odnosno, od 30.05, kada su zarobljeni, nisu dobili ništa od hrane. Tada su doneli hranu i ostavili je ipred ulaza. Logoraši su se plašili da je uzmu, pa je izašao svedok 488/94-5.Čim se pojavio na ulazu, jedan stražar ga je udario čizmom među noge, tako da je svedok odmah pao. Uspeo je da ustane i da unese hranu. Bilo je za svakoga samo po parče hleba, odnosno njih 16 je moralo da podeli veknu od 600 gr.

Nisu dobili hranu 90 sati pre dolaska MCK-a. Zatim su im dali da jedu, pa su svi imali bolove u stomaku.

Hrana je do 5. juna 1992. bila oskudna, ali su je dobijali skoro redovno. Posle su obroci smanjeni i proređeni, pa je nastupilo gladovanje.

Izračunali su da je u naredna četiri meseca svaki logoraš dobio ukupno 3,5 komada hleba teškog 600 gr.

Vode je bilo malo i bila je prljava, tako da su trpeli žeđ.

1.10.9. Prva tri dana ništa nisu dobili za jelo. Jedna vekna težine 600-700 gr deljena je na 14-18 logoraša. To je bilo za ceo dan. Nekada su dobijali i neku čorbu koja je bila kisela i nije bila za ljudsku upotrebu. Sipali su je u poklopac manjerke, tako da je pet logoraša moralo da jede istovremeno. Niko nije mogao da dobije više od nekoliko kašika. Kada bi jedna grupa završila s jelom, kašike su dodavali drugoj, jer je bilo samo 5 kašika na njih oko 250, što znači da su svi morali da se koriste istim kašikama.

Posle 13. jula 1992. godine, kada je poginula grupa od 9 muslimana, za šta su optužili Srbe, režim je pooštren. Zbog toga su dobijali još manje hrane i vode, s tim što prva tri dana posle ovog događaja nisu uopšte dobijali ni hranu ni vodu. Dobijali su litar vode na 10 logoraša dnevno. Svi su imali zatvor, a svedok 25 dana nije imao stolicu. Tokom ta prva tri dana posle 13. jula, nisu uopšte smeli da legnu po ceo dan i po celu noć.

Kada su bili pravoslavni - srpski praznici: Vidovdan, Petrovdan i Ilindan - po tri dana nisu dobijali ništa za jelo, čak ni po parče hleba.

Dokaz: svedok 100/94.

1.10.10. Od 15. juna 1992. godine su dozvolili da se hrana, veš i dr. donosi logorašima od kuće. Tako je i svedokinja 221/4-2 tog dana, odnela bratu i drugim rođacima hranu i veš. Stvari je primao stražar MAŠIĆ, ali njen brat, kao ni drugi, nisu dobili sve. Stražari su najbolje zadržavali za sebe.

1.10.11. Kasnije su hranu dobijali od rodbine, ali su im stražari veći deo uzimali i davali svojim kerovima.

Dokaz: svedok440/94-1.

1.11.1. U logoru nije mogla da se održava higijena ni na nivou potrebnom za preživljavanje. U tom pogledu je tretman predstavljao poseban vid mučenja, ubijanja ljudskosti i izazivanja telesnog i duševnog propadanja. Time se u potpunosti uklapao sa ostalim postupcima prema zatočenicima u celovit sitem ostvarivanja osnovnog cilja: uništenja srpskog nacionalnog bića.

1.11.2. U hangaru "6", nuždu su noću vršili u uglu gde je bila jedna kanta, koja nije bila velika, tako da je nužda više vršena po betonskom podu. Za velikom nuždom, skoro, i da nije bilo potrebe, jer svedok 243/95-4 nije imao stolicu punih 48 dana. Bilo je i onih koji nisu imali stolicu dva meseca. Mada su ujutručistili to mesto, ono je, uglavnom, ostajalo prljavo jer nije bilo ni vode ni sredstava za čišćenje. U toku dana su im na to isto mesto donosili i davali hranu.

Svi su jeli sa samo pet kašika, iz jedne činije, a sudovi se nisu prali, tako da je skoro svaki imao dizenteriju ili neko drugo stomačno oboljenje.

Preko dana su u grupama izvođeni da vrše nuždu u kanal koji su iskopali mlađi logoraši. Postrojavali bi ih u hangaru, a na DELIĆEVU komandu su trčeći morali da stignu do rova, obave malu nuždu, da se vrate i da ponovo stanu na svoje mesto. Ko za to kratko vreme - koje je prema procenama logoraša iznosilo 10-40 sekundi - ne bi stigao to da uradi bio bi kažnjavan. Stražari bi ga udarali palicama i drugim predmetima, a DELIĆ je udarao bezbol palicom. Prilikom prve posete logoru, 12. i 13. avgusta, predstavnik MCK-a MIŠEL je to posmatrao i merio vreme.

Dokaz: svedok 243/95-12, 221/94-1, 221/4-7, 440/94-1, 488/94-1, 221/4-5, 274/95, 221/94-3/1, 243/95-7, 100/94 i 412/94-23.

1.11.3. Nuždu su obavljali u samom hangaru pored vrata. Na to isto mesto im je donošena i hrana. U početku su im dozvoljavali da malu nuždu vrše dva puta dnevno van hangara. Posle 13. jula su na tome posebno insistirali. U grupama od po 50 su postrojavani u hangaru, a zatim su na dati znak morali da istrče napolje, obave malu nuždu i da se trčeći vrate u hangar i sednu na svoje mesto. Ovo sve je moralo da se obavi za oko 40 sekundi. DELIĆ je štopovao vreme i, držeći bezbol palicu u ruci, udarao one koji zakasne. Od straha da će ih DELIĆ udariti i zbog kratkoće vremena, mnogi nisu mogli da mokre. Sve je ovo video delegat MCK-a, kada je prvi put bio u logoru 12. avgusta 1992. godine. Tada je merenjem vremena utvrdio da su logoraši sve te radnje morali da obave za svega 40 sekundi na. Čovek se zaprepastio i krstio.

Dokaz: svedok 100/94.

1.11.4. Svedok 243/95-8 se seća da je MIŠEL iz MCK-a merio vreme vršenja male nužde i utvrdio da je njih 350, raspoređenih po grupama, obavilo to za tri minuta.

1.11.5. Kada ga je T. Đ. zamolio da ga pusti da ide i obavi malu nuždu, DELIĆ je, dok je određivao mesta, postrojio u hangaru sve logoraše u četiri kolone od po 20 i naredio im da svaki od njih za 40 sekundi otrči do kanala, obavi malu nuždi i da se vrati na svoje mesto. Za to vreme su ih stražari tukli. Veliku nuždu su sve vreme vršili u hangaru u kante, koje su bile blizu vrata. Tu su dobijali i hranu. Svakog jutra bi dvojica logoraša iznosila te kante napolje.

Dokaz: svedok 260/94.

1.11.6. Pošto su u tunelu "9" nuždu vršili u donjem delu, gušili su se u smradu jer, osim jedne male gvozdene rešetke iznad vrata, nije bilo ventilacije.

Dokaz: svedok 221/94-3, 630/1-94 i 65/1-95.

1.11.7. Nije bilo ni pranja ni umivanja. Samo su ih, prosečno, jednom mesečno, polivali šmrkovima.

Dokaz: svedok 488/94-6, 236/94, 100/94, 243/95-7 i 100/94.

1.11.8. Svedok 488/94-5 dva meseca nije pokvasio ruke, a kamoli se oprao, jer vode za to nije bilo. Ponekad su ih polivali šmrkovima i mokre vraćali u "tunel" u kome je bilo hladno. Jedino bi tada uključivali ventilator da ih još rashlade. Računali su da će se razboleti.

1.11.9. Higijenu nikako nisu mogli da održavaju. Povremeno su se svi u hangaru brijali sa 1 ili 2 nožića. Pošto su se brijali "na suvo" - bez sapuna, to je više bilo guljenje kože.

Dokaz: svedok 488/94-1.

1.11.10. DELIĆ je, dan uoči dolaska Međunarodnog Crvenog krsta, doneo mašinicu za brijanje sa jednim žiletom i zahtevao da se do ujutru svi obriju bez vode i sapuna. To je bilo jako bolno i teško, jer su svi bili zarasli u brade.

Dokaz: svedok 221/4-5.

1.12.1. U logoru su bila dva lekara Srbina, logoraša, dr G. P. i dr M. R. Jedno vreme se tu nalazio i stomatolog dr Ž. M. Pošto su ovi lekari morali da brinu o jednom broju povređenih (bolesni nisu ni mogli da traže nikakvu pomoć), a nisu imali gotovo nikakve lekove ni sanitetski materijal i opremu, učinak njihovog rada je bio minimalan. Bili su smešteni u tzv. "stacionar" ili u "22". Logoraši su ležali na krevetima, kada je bilo mesta, a hrana im je bila malo bolja.

1.12.2. Lekarska pomoć nije pružana. DELIĆ bi pretukao logoraše a onda pitao da li neko hoće kod lekara. Niko nije smeo da se javi. Kada se B. D, posle paljenja podkolenica, javio da ide, nije mu dozvolio da ode na previjanje rekavši mu: "Svakako treba da umreš. Ne treba ti lekar".

Dokaz: svedok 100/94.

1.12.3. Svedok 488/94-3 je posle masovnog prebijanja, povodom dolaska predstavnika MCK-a, bio u "stacionaru" 8 dana. Dr M. R. je utvrdio prelome dva rebra i dr. Tu je bio i bolni čar B. G. Malo su mogli da mu pomognu, jer nisu imali ništa od potrebnih sredstava. Hrana je bila bolja, a ležali su na krevetima.

1.12.4. Po dolasku u logor su prebijani, a zatim vođeni kod lekara i pregledani. Ali, samo najviše isprebijani su previjani. Ostale nisu previjali, pa ni svedoka.

Dokaz: svedok 221/4-7.

1.12.5. Svedok 221/4-6 ka že da su ih lekari lečili onoliko koliko su mogli.

1.12.6. Svi su imali stoma čne tegobe usled nedovoljne ishrane i loše hrane. Te tegobe su nekada namerno izazivane.

1.12.7. Svedok 445/95-22, njegov brat i K. J. su dobili šugu u hangaru i izlečeni su tek kada su prebačeni u Sportsku dvoranu na Musali u Konjicu.

1.13.1. Logoraše su, povremeno, prisiljavali da rade. Istovarivali su iz kamiona humanitarnu pomoć (džakove sa brašnom i dr.), oružje, uniforme, obuću i sl. Cepali su drva, kopali tranšeje i sl.

Dokaz: svedok 221/4-5 i 488/94-2.

1.13.2. Logoraši su krajem jula 1992. godine tri dana istovarivali oružje i municiju, koji su bili dovezeni brodovima. U logoru je bilo smešteno skladište naoružanja i vojne opreme muslimanske vojske.

Dokaz: svedok 283/94.

1.13.3. Posle masovne tu če (oko 1. decembra 1992.) prebijeno je 18 logoraša. Sutradan je njih 20, među kojima je bilo i 15 logoraša pretučenih prethodnog dana, moralo da istovari iz šlepera 100 tona brašna u džakovima od po 50 kg.

Dokaz: sedok 488/94-4.

1.13.4. Svedoka 488/94-5, izmučenog i isprebijanog, naterali su, kao i druge, da cepa drva, da ih tovari i obavlja druge teške fizičke poslove. Radili su od 12 do 17 sati dnevno. Svedoka su vodili u SUP Konjic da popravlja televizor i dr. Kada je jedan zatvorenik pobegao, zabranjeno je odvođenje zatvorenika na rad. Zbog toga je van logora radila samo jedna grupa od oko 20 logoraša.

1.14.1.0.1. Svakodnevni, najmasovniji, najteži i najpogubniji oblik mučenja je bilo prebijanje Srba logoraša.

Tučeni su u svakoj prilici. Prebijani su pojedinačno, u grupama ili prilikom masovnih tuča. Za ovu vrstu zlostavljanja upotrebljavani su najrazličitiji predmeti: bezbol palice, komadi dasaka - palije (koje su naročito u tu svrhu kamionom dovožene iz "Drvorezbarstva" u Konjicu), držalice za lopate i za druge alatke, kao i razne palice. Bilo je i posebno pravljenih palica od metala, "čaka", metalnih cevi, komada kablova, kundaka pušaka i drugih predmeta. Gazili su ih nogama na kojima su bile teške vojničke čizme i udarali ih rukama.

Pronalazili su razne razloge da bi tukli zatvorenike: bilo zbog toga što bi optuživali pojedince da su nešto uradili, bilo zato što zatvorenici nisu hteli da daju zadovoljavajući odgovor o onome o čemu su pitani ili, pak, da prihvate zločin koji im se pripisuje, ili čak i iz osvete zbog toga što se neki Srbin nekome od njih ranije zamerio ili zbog za njih nepoželjnog ponašanja logoraša.

U odnosu na jedne je postojao određeni razlog, dok su drugi tučeni samo zato što su Srbi. U stvari, ovo poslednje je bio osnovni motiv - pokretač svega što su činili. U pojedinim slučajevima su tražili priznanja za određene optužbe, koja nisu mogli da dobiju jer su optužbe bile lažne . Zbog toga su nastavljali još žešće da tuku logoraše.

Posledice su veoma teške telesne povrede i više slučajeva ubistava. Zatvorenike su tukli svi stražari, pripadnici Vojne policije, vojske, kao i civili, koji su dolazili zbog toga u logor ili su se tu zatekli. Nekad je tu bilo i "publike" koja je to gledala.

Malo je bilo slučajeva da svedoci kažu da su mučitelji bili pod uticajem alkohola.

1.14.1.0.2. Prvo će biti prikazana masovna prebijanja, a zatim i pojedinačna, kao i drugi važni elementi ovog vida uništavanja pripadnika srpskog naroda, koliko je uopšte moguće ovu materiju sistematizovati.

1.14.1.1.1. Na Petrovdan, 12. jula 1992. godine, na mestu Velika, na putu od Bradine ka Metkoviću, poginulo je 9 muslimanskih vojnih policajaca koji su upali u zasedu. Po svoj prilici su ih ubili Hrvati.

Dokaz: svedok 221/94-3/1.

1.14.1.1.2. Muslimani su to pripisali Srbima i za to okrivili one preostale iz Bradine. Tada je iz osvete ubijen veliki broj Srba u Bradini i drugim selima, spaljeno je mnogo kuća, veliki broj je uhapšen i odveden u logore. U zločinima se isticao BALIĆ REDžO, pošto su, navodno, bili ubijeni i neki njegovi rođaci. Odmazda nije mimoišla ni logoraše u Čelebićima.

1.14.1.1.3. U hangar je upalo više stražara, po nekima 12, na čelu sa DELIĆ HAZIMOM i prebili sve logoraše odreda držalicama i metalnim delovima lopata (a kada bi se držalica polomila, nastavljali bi sa ostatkom), bezbol palicama, debelim fosnama, gredama za pokrivanje krova prečnika 8 cm dž 5 cm, čizmama i dr.

DELIĆ je naredio, tada, da svi "Bradinjaci" budu prebijani svaki dan po tri puta. Pored njega, u ovoj tuči su se isticali "ZENGA", EDO zv. "MUF", MACIĆ zv. "MAKARON" i DEDIĆ OSMO.

Dokaz: svedok 488/94-1, 243/95-12, 243/95-8, 260/94 i 243/95-7.

1.14.1.1.4. U tunelu "9" su prošli još gore. Tamo je ista "ekipa" sve prebila i ujutru i uve če.

Dokaz: svedok 488/94-4.

1.14.1.1.5. Dok su 12. avgusta 1992. godine predstavnici MCK-a, koji su tada po prvi put došli u logor, popisivali logoraše u "6", DELIĆ HAZIM je naredio da se svi u tunelu "9" prebiju, zbog toga što su, prema rečima svedoka 243/95-12, a i drugih, ispričali kakvo je pravo stanje u logoru i kako se sa njima postupa.

1.14.1.1.5. Svedok 412/94-23 opisije: "DELIĆ je sve izveo napolje, naredio da posedaju, da stave ruke iza vrata sa ukrštenim prstima, a onda je oko 20 stražara počelo sistematski da prebija. Na kraju je DELIĆ prebacio stražarima kako ne udaraju dovoljno jako, te je on svakog nekoliko puta snažno udario bezbol palicom po leđima. " Zatim su vraćeni u "tunel". Svedok je, od početka svog zatočeništva u logoru, tada najviše prebijen. Bio je u veoma teškom stanju, tako da su ga tog dana prebacili u stacionar, gde ga je pregledao dr M. R. Tu je bio dve sedmice, a onda je prebačen u "6".

1.14.1.1.6. U "tunel" su tada ušli DELIĆ i "FOČAK" i tukli logoraše. Posle su ih izveli napolje i svedok 488/94-5 dalje opisuje:

"... naredili su nam da sednemo u kanal i da stavimo ruke iza vrata sa ukrštenim prstima. Tu ih je bilo puno, pa su sve jedan po jedan išli od jednog do drugog zatvorenika i svaki nas je po jednom udario snažno. Udarali su nas najčešće nogama na kojima su imali teške vojničke čizme. Dok sam bio pri svesti, brojao sam i dobro se sećam da sam zadobio 14 udaraca u desnu stranu, koja mi je već bila teško povređena, i dva u levu. Zatim sam izgubio svest. Kada sam došao svesti osetio sam da me još uvek tuku...".

Ovo je trajalo više od dva sata, sve dok OSMAN DEDIĆ nije javio da predstavnici MCK-a napuštaju hangar i idu ka "tunelu".

1.14.1.1.7. Svedoku 488/94-3 su tada slomljena dva rebra. Bio je u jako teškom stanju, pa je prebačen u stacionar gde je bio 8 dana, a zatim je vraćen.

1.14.1.1.8. U hangaru "6" svi su morali da se skinu do pola goli, da kleknu na beton i da stave ruke iza vrata. Tukao ih je "FOČAK" sa više stražara, uglavnom, čizmama u grudi i drugim predmetima, tako da su svi prebijeni. DELIĆ je bio tu i naređivao koga da tuku. Ponekog bi preskočio.

Dokaz: svedok 488/94-1, 243/95-8 i 488/94-2.

1.14.1.1.9. Logoraše su tukli DELIĆ, "CRNI", "ŠOK" po nacionalnosti Šiptar, "FOČAK" i drugi. Svedok 488/94-7 je bio sav crn po leđima i dva dana nije mogao da ustane.

1.14.1.1.10. Svedok 488/94-4 je zadobio 19 udaraca po levoj i četiri po desnoj strani tela. Kada su narednog dana ponovo došli predstavnici MCK-a, opet su ih tukli.

1.14.1.1.11. Prema izjavi svedoka 488/94-6, stražari koji su išli jedan za drugim sve su ih prebili, udarajući svakog ponaosob. On je imao poseban tretman. Iza njega je stajao "FOČAK" koji ga je, pošto bi ga udario svaki stražar, šutirao čizmama po leđima i bubrezima.

1.14.1.1.12. Slično svedoče i svedoci: 221/4-6, 260/94, 243/95-4, 221/94-1, 243/95-7, 509/94-5 i 283/94.

1.14.1.1.13. DELIĆ je jednom prilikom saznao da su logoraši napravili karte i da igraju. Ušao je u hangar sa ČAMDžIĆEM i još nekoliko stražara. Pitao ih je ko je igrao karte pa su neki ustali. Svakog logoraša je udario četiri puta lopatom po leđima i krstima, a zatim je izdvojio M. V. i tukao ga lopatom sve dotle dok mu se držalica nije dva puta polomila. M. V. je pao u nesvest. Polivali su ga vodom, a zatim ga je DELIĆ naterao da se skine go i da takav ide po hangaru da bi svi mogli da vide povrede na njegovom telu. M. V. je izbezumljen pokazao na nekoliko njih kao da su i oni imali karte. DELIĆ je sve postrojio pored zida, licem ka zidu, sa rukama podignutim iznad glave i naslonjenim na zid. Tukao ih je fosnom, držalicama lopata i sl. dok sve nije prebio. To su bili: Đ. D, B. D, S. N, ĐORĐIĆ RAJKO, Đ. M, Đ. N, Ž. N, M. B. i još neki. DELIĆ je svedoka 488/94-5 tukao lopatom sve dok ova nije pukla, a zatim ga je udarao držalicom sve dok nije ostalo malo parče, koje mu je zabio u leđa. Posle su ga odvukli na njegovo mesto. Dvadeset dana je bio nepokretan. Svedok 243/95-8 kaže da ovog puta nije padao u nesvest, ali je od bolova mokrio u gaće.

Dokaz: svedok 488/94-3, 488/94-1, 221/4-5 i 488/94-6.

1.14.1.1.14. Poslednja masovna tuča je bila oko 1.12.1992. godine, po nekima 3.12, kada je za komandanta došao MAKSUMIĆ MIRSAD. DELIĆ je ušao u "stacionar" u kome su bila smeštena 32 poslednja logoraša. Prozivao je one koji su pokušali da se prebace na srpsku teritoriju posle pada Bradine. Prozvao je 18-oricu i izveo ih napolje. Morali su da sednu na zemlju i da stave ruke iza vrata. Sražari su ih prebijali, a DELIĆ je sedeo sa strane sa nekim devojkama i posmatrao. Svedoka 221/4-5 su tukli MRNDžIĆ KEMO, iz Konjica. KEMO koga su zvali "CRNI" iz Foče, ČAMDžIĆ i "FOČAK". Polomili su mu četiri rebra. Padao je više puta, polivali su ga vodom i nastavljali da ga tuku. Nije gubio svest, jer ga nisu tukli po glavi, ali je gubio vazduh i povraćao. Svedoka 65/1-95 su tukli KEMAL MUDERIZOVI Ć, NERMIN, ESO i VAHID. Tako su svi prebijeni.

Sutradan je njih 20, od toga 15 pretučenih, moralo da istovari iz šlepera 100 tona brašna u džakovima od po 50 kg.

Dokaz: svedok 488/94-1, 488/94-4, 488/94-6 i 243/95-8.

1.14.1.1.15. Pored ovih, bilo je i drugih masovnih prebijanja.

1.14.1.1.16. 488/94-6, svedo či da su ih sutradan, po dolasku 1.06.1992. godine, sve izveli napolje, postrojili ih uza zid i prebili. To je trajalo oko 2-3 sata. Tukli su ih nogama i raznim predmetima, a DELIĆ bezbol palicom. To su radili DELIĆ i "ZENGA". Kasnije su tukli njega i druge na isti način. Svedoka su i po nekoliko puta dnevno izvodili i prebijali. Pored njega, najviše su tučeni: Ž. Ž, Đ. D, K. R, M. D. i K. M. Posle dolaska MCK-a, manje su ih tukli. Oko 22. jula, M. V, S. N, K. R. i D. J. su iz "6" prebačeni u "9", gde ih sa svedokom svakodnevno prebijaju. Tukli su ih: DELIĆ, MRNDžIĆ KEMAL, zv. "KEMO", MUDERIZOVIĆ KEMAL, TANĐIĆ ZAJKO i ŽILIĆ NERMIN.

1.14.1.1.17. DELIĆ je u toku dana ulazio u hangar sa grupom stražara i prebijao sve logoraše. Morali su da ustanu i da dignu ruke iznad glave, dok je on išao od jednog do drugog, udarajući svakog po tri puta. Kada bi se umorio, jer ih je bilo oko 250, onda bi neki od stražara, koji su bili s njim, nastavio da udara. To su radili lopatom, držalicom od lopate ili bezbol palicom. DELIĆ se okomio na M. V. i ĐORĐIĆ RAJKA. Kada bi sve prebili, on bi ponovo tukao njih dvojicu.

Dokaz: svedok 221/4-6.

1.14.1.1.18. Više puta su svi izvođeni u dvorište, terani da sednu na beton i da sagnu glavu ispred sebe, a onda bi ih stražari udarali nogama, rukama i raznim predmetima. Ovo je najčešće radio DELIĆ, a bio je prisutan i MUCIĆ PAVO.

Dokaz: svedok 221/4-5.

1.14.1.1.19. Svakog jutra su vršene smotre. Nekad su vršene i po nekoliko puta dnevno. Za vreme tih smotri uvek su prebijani M. V, za koga svedok misli da je dobio najviše batina u logoru, S. N, B. D, V. R, ĐORĐIĆ RAJKO i drugi.

Dokaz: svedok 488/94-1.

1.14.1.2.1.1. Opšti prikaz daje svedok 100/94. On navodi da su ih prvih 10 dana tukli isključivo noću, izvodeći i prebijajući pojedine zatvorenike. Kasnije su ih tukli i danju i noću. Prebijanja i mučenja su naročito učestala posle 13. jula. Svedoka su tukli dva do tri puta, a neke su tukli i 20 puta. DELIĆ bi, uvek kada bi ulazio u hangar, tukao S. N. U hangar je inače ulazio najmanje pet puta dnevno, a dešavalo se da se to ponovi i 10 puta dnevno. Naređivali bi da logoraš stane uspravno, da raširi noge i da stavi ruke iza glave, a onda bi ga udarali čizmama u predelu slabina i drugih delova tela. Oslabeli i iscrpljeni ljudi su brzo padali u nesvest. Terali su ih da ustanu i nastavljali da ih tuku. Takođe su ih tukli i bezbol palicama, rukama i raznim predmetima.

1.14.1.2.1.2. Grupa, koja je brojala 84-88 zatvorenika, dovedena je 27.05.1992. godine u logor i smeštena u hangar. Sat ili dva po ubacivanju ove grupe zatočenika u hangar, počeli su da izvode i prebijaju jednog po jednog. Od prve tuče mnogi nisu mogli da ustanu, neki su mokrili krv, a telo ubijenog GOJKA MILjANIĆA, koje je bilo tri dana u hangaru, na svojim rukama je držao njegov sin SAVO. Ovo izvođenje i prebijanje se nastavilo i dalje.

Svedok je tri puta posebno prebijan. Jednom ga je izveo "ZENGA", naredio mu da stane, podigne ruke i da šake stavi iza glave i da raširi noge što više može. Onda ga je tukao daskom dugačkom oko 1 m, širokom oko 20 cm, kundakom, nogama i rukama po leđima, slabinama, grudima, mišićima nogu i ruku. Udarao ga je najužim delom daske po celom telu, a čizmama po polnim organima. Kada ga je oborio na zemlju, gazio ga je i udarao. Prebijanje je trajalo oko jedan sat i za to vreme mu je polomio 6 rebara sa leve strane. Kada se zadovoljio, vratio ga je u hangar. Drugi put ga je izveo tokom dana i pitao ga je da li je Srbin. Pošto je svedok je ćutao, on ga ju tukao. Postavljao mu je i druga pitanja, ali je svedok, bez obzira na to kako bi odgovorio, i dalje tučen..

Dokaz. svedok 260/94.

1.14.1.2.1.3. Izvodili su jednog ili dvojicu noću ili danju iz hangara i odmah tu, pored ulaza, prebijali. Tukli su ih čizmama, rukama, palicama, bezbol palicama i drugim predmetima.

Svedoka su takođe tako dva puta prebijali. Uvek je gubio svest, polivali su ga vodom i nastavljali da ga tuku, a potom su ga vraćali natrag. Tukao ga je DELIĆ sa ostalim stražarima. Nisu mogli, a ni smeli, da gledaju ko ih tuče.

Dokaz: svedok 412/94-23.

1.14.1.2.1.4. Svedok 221/94-3/1, jedan od najviše mučenih, govori:

"Izvodili su nas jednog po jednog iz hangara i napolju tukli bezbol palicama, krampovima, lopatama, daskama i svim do čega su došli. Ja sam negde do 13. juna izbrojao trinaest takvih tuča, a kasnije sam prestao da brojim. Bilo je dana kada su me po tri puta tukli. Izvodili su nas u svako doba dana i noći, a tukli su nas i kada smo išli za hranu. Svi smo mogli da uzmemo po tri kašike jela, kada ga je bilo, a ko bi pokušao da uzme i četvrtu, dobijao bi batine. Ja zbog toga često nisam ni izlazio da jedem."

Čim bi ušao u hangar, DELIĆ bi naređivao svedoku da ustane, da mu okrene leđa i da stavi ruke iza vrata, a zatim bi ga rukama i nogama, a nekad i bezbol palicom, udarao po leđima i polnim organima. Ovako je tukao i druge - i to pred svima. Isto tako, logoraše je izvodio i pojedinačno napolje i prebijao ih. "Tukao je dok se ne zadovolji."

Inače su stražari bili zaduženi da tuku logoraše. Stražar "ŠEKI" je jednom prilikom naterao svedoka da pred svima skine odeću sa sebe i da se nasloni na zid, a zatim ga je 25 puta udario daskom "peticom" po debelom mesu. Posle toga ga je DELIĆ udarao lopatom dok nije polomio držalicu. Tada je uzeo drugu i njome ga je tukao sve dotle dok se i ona nije polomila, pa je morao da uzme treću lopatu kojom je nastavio da ga tuče. Stražari su izvodili napolje svedoka i prebijali ga kao i druge. Jednom su prebili svedoka i M. R. Tako su ga pretukli da je bio u dubokoj nesvesti, te su ga polivali vodom da ga povrate. Kada su ga osvestili, čuo je kako je DELIĆ rekao da ga unesu u hangar, jer će ionako do ujutru biti mrtav. Desetak dana kasnije opet su ga tako pretukli. Tada su mu u usta gurali drveni štap.

1.14.1.2.1.5. Kada su logoraša prozivali po imenu, on je morao da izađe napolje i onda su ga prebijali. U toku svake noći su izvodili po 3-5 logoraša. Svedoka su ovako izvodili dva puta i prebijali. Pri tom su tražili da im kaže gde su srpski bunkeri, gde je oružje i dr.

"Tukli su me palijom po rebrima, telu i glavi, a bajonetom su me bockali po guši i po glavi. Tukli su me i nogama, a onda su me udarali i po polnim organima." Drugi logoraši su mu pričali da su i oni isto ovako prebijani. Dešavalo se da su na ovakav način logoraše prebijali i u toku dana.

Dokaz: svedok 221/94-1.

1.14.1.2.1.6. Svedok 488/94-4 opisuje prebijanja: "Po prelasku poslednje grupe u FACE="Symbol">c 6 FACE="Symbol">c , oko 31.08.1992. godine, jedan broj ljudi izvode svake noći i prebijaju. Posebno su prebijali K. M, K. R, K. M, K. A, Đ. N, Đ. Z, Đ. M, ĐORĐIĆ RAJKU i dr. To rade četiri dana, a onda malo prestaju, pa ponovo nastavljaju." Svedoka su četiri puta tokom dana izvodili ispred hangara i prebijali: DELIĆ, ČAMDžIĆ, NERMIN, OSMO DEDIĆ, KEMAL MUDERIZOVIĆ i MRNDžIĆ.

Grudni koš mu je posle drugog prebijanja tako otekao da više dana nije mogao da legne, a ako bi i legao imao je strahovite bolove i gušenje.

Dana 17.11.1992. godine ubacili su drvene ramove za krevete. DELIĆ je tog istog dana izveo svedoka, M. Đ, D. Đ, ĐORĐIĆ RAJKA, Đ. S, V. R. i K. M. Počeo je da ih udara prvo nogama, a zatim jednom fosnom debljine 5 cm i širine 20 cm, koja je bila dučka oko 1.5 m. Pošto ih je sve udarao po leđima i drugim delovima tela, svi su padali, a neki su ostali onesvešćeni, pa su morali da ih vuku natrag u hangar.

1.14.1.2.1.7. Stražari su u toku noći 11. jula 1992. godine prozvali 12 logoraša, a među njima i svedoka 488/94-1. Na vratima ih je sačekivao DELIĆ, jurišao besan na svakoga i izbacivao napolje, pa je tako uradio i sa svedokom.

Čim se našo napolju: "... odmah su mi preko glave nabili vojničku bluzu i svezali je tako da ništa nisam mogao da vidim, pa su me odveli, koliko sam mogao da odredim, do zida hangara. Tu sam morao da stanem sa raširenim nogama i sa šakama iza vrata sa ukrštenim prstima. Odmah sam dobio strašan udarac između nogu i počeli su da me pitaju da li znam gde mi je ćerka (sledi ime) i da mi govore kako je ona tu u bunkeru i kako se oni iživljavaju sa njom. Ja sam znao gde mi je ćerka i ništa nisam govorio. Potom su počeli da me tuku po svim delovima tela i, koliko sam mogao da ocenim, udarali su me šakama, pesnicama, čizmama i još nekim predmetima, da bi na kraju dobio jedan jak udarac u predelu jetre od koga sam pao. Nakon ovoga, DELIĆ je rekao da prestanu da me tuku, te sam ja nekako uspeo da se uvučem u hangar. Posle ovog prebijanja oporavljao sam se desetak dana."

1.14.1.2.1.8. Jedne noći su DELIĆ, "ZENGA" i "SEJO" izveli svedoka 65/1-95. DELIĆ i "ZENGA" su ga tukli čakama po celom telu. Od udaraca mu se kočila vilica. Posle su mu naredili da legne na zemlju i da raširi ruke, zapretivši mu da će da ga ubiju ako se usudi da spusti ruke. Onda su gazili po njemu i udarali ga. DELIĆ ga je gazio po grudima i stomaku. Zatim su ga naterali da ustane i da stoji pored zida. "ZENGA" je svedoka udario 6 puta tako snažno čakama po glavi da je svedok skoro izgubio svest. Posle ovoga 20 dana nije mogao da se pomeri i mokrio je krv.

1.14.1.2.1.9. DELIĆ je u toku dana izvodio logoraše i tukao ih. Jednog dana je BOŠNjAK, koga zna od ranije, pitao M. V. iz Bradine da li je svedok 488/94-7 taj koji je zaustavio konvoj sa municijom. M. V. je odgovorio da jeste, pa je BOŠNjAK izveo svedoka, koga je prvo udario šakom po licu, rasekao mu usnu i povredio jedan zub koji mu je kasnije ispao. Od udarca je pao, a ovaj je nastavio da ga udara daskom "peticom", kojom su se podupirala vrata hangara. "Tukao me je ivicom daske po leđima, slabinama, nogama. Tukao me je i po prstima na rukama. Ja sam prokrvario iz usta i iz prstiju. Cela tuča je trajala oko 10 minuta, ali sam ja bio toliko pretučen da sam jedva ušao u hangar i tada sam se onesvestio...".

Tukao ga je pred pripadnicima HVO-a, koji su sa njim došli iz Konjica, i pred stražarima. Oko 10 dana nije mogao da ide za hranu, pa su mu drugi donosili po parče hleba. Sutradan je DELIĆ doveo lekara, koji je svedoku dao dve injekcije, te se malo oporavio. Desetak dana kasnije, izveo ga je DELIĆ. Tu je čekao OSMAN DEDIĆ. DELIĆ mu je je naredio: "... da ostavi pušku i da krene na FACE="Symbol">c posao FACE="Symbol">c , odnosno, da počne da me tuče...". Udarao ga je nekim bokserom. Izbrojao je oko 70 udaraca a zadato mu je, najmanje, 150 - svi po leđima i uz kičmeni stub. DELIĆ je uvek, kada je ulazio u hangar, naređivao ponekom da ustane, podigne ruke uvis i onda ga tukao. Svedoka je jednom tako tukao da mu je slomio dva rebra.

1.14.1.2.1.10. Izveli su svedoka 243/95-4 napolje. SALKO je odmah pucao iz puške pored njegove glave, a posle ga je udarao. "ZENGA" i KEMO su ga tukli bezbol palicom po svim delovima tela, a naročito po nogama.

1.14.1.2.1.11. Svedoka 236/94 su 31.05.1992. godine, noću oko 01.30 časova, prozvali i izveli iz hangara na nekoliko metara od vrata. Tu su bila dvojica koja su ga pitala za radio-stanicu i PAM (protivavionski mitraljez). Kako on nije odgovorio, počeli su da ga tuku nekim drvenim motkama. Posle prvih udaraca je pao onesvešćen. Tukli su ga i dalje. Kada bi povremeno dolazio svesti, ponovo su mu postavljali ista pitanja, govoreći mu "da ima da ih rodi". Ne zna čime su ga sve tukli, ali je zapazio da su upotrebljavali draču (bagremovo drvo sa trnjem). Osvestio se u hangaru. Tražio je vode. Došao je DELIĆ i dao mu ampulu "Novalgetola" za smirenje bolova. Izneli su ga napolje, a potom opet vratili u "6" gde je prenoćio. Sledećeg jutra je prebačen u Dom zdravlja u Konjicu, gde su snimanjem utvrdili da mu je desna ruka polomljena. Odatle je prebačen u OŠ "3. mart", u "bolnicu za četnike". Posle četiri dana je vraćen u logor, u "22".

1.14.1.2.1.12. Svedoka 412/94-15 su dva puta izvodili i ispred hangara prebijali DELIĆ HAZIM, LANDžO ESAD zv. "ZENGA" i ĆOSIĆ ADEM, koji su, inače, najviše tukli sve logoraše. Tukli su ih drvanim palicama, čizmama i dr.

1.14.1.2.1.13. Muslimanski stra žari su ih tukli po tri puta svaki dan rukama, nogama, puškama, držalicama krampova, bezbol palicama, daskama i dr. Jednom prilikom su svedoku 274/95 polomljena tri rebra sa desne strane. Ina če, tukli su ga po svim delovima tela.

1.14.1.2.1.14. Svedok 221/4-6 je više puta izvođen iz hangara i prebijan. Kada bi padao u nesvest, zvali bi logoraše da ga unesu unutra.

1.14.1.2.1. Svedoka 488/94-7 su jednom izveli DEDIĆ i "CRNI", pretukli ga i ponovo vratili u hangar. Tom prilikom su mu levo stopalo prignječili vratima, tako da 10 dana nije mogao da hoda.

1.14.1.2.1.16. "ZENGA" je 27.06.1992. godine prebio svedoka bezbol palicom.

Dokaz: svedok 688/94-7.

1.14.1.2.1.17. Jednom je upao neki muslimanski vojnik, za koga ječuo da je iz Foče, i, dok su ležali na podu, sve ih tukao nogama i rukama. Bio je vidno pijan.

Dokaz: svedok 221/4-5.

1.14.1.2.1.18. Dok su prebijali svedoka 148/95 i njegovog brata od tetke, prisutni JASMIN GUSKA je vrištao od zadovljstva. Svedoka je poznavao od ranije.

1.14.1.2.1.19. DELIĆ HAZIM je imao običaj da "Fićom" uđe u hangar, juri logoraše i određuje pojedince, koje bi zatim izvodio napolje i prebijao ih. Isto tako mu je bio običaj da dođe noću i da ih udara bezbol palicom.

Dokaz: svedok 221/4-5, 243/95-7, 221/4-6 i 412/94-23.

1.14.1.2.2.1.Svedok 221/4-5 kaže da su ih već prve noći po dolasku izvodili iz "9" napolje i prebijali. Posle toga su zvali druge logoraše da ih unesu u "tunel". Čuli su njihove jauke i zapomaganje. Prve noći su prebijeni: M. Ž, ĐORĐIĆ RAJKO, M. D, M. V. i dr. I posle toga su svaki dan na ovakav način prebijali logoraše. Prozivanja i batinanja su vršena iz osvete, jer su prozivani oni koji su se zamerili nekom muslimanu, koji bi zbog toga tražio da se određeni logoraši prebijaju. Pored ovoga, zatvorenike su batinali i tako što bi više stražara upadalo u "tunel" i tuklo sve odreda. Izvodili su po desetak zatvorenika, postrojavali ih uza zid "9" sa šakama iza vrata, okrenutih ka zidu, a zatim bi ih udarali bezbol palicama i drugim predmetima. Ovo je naročito radio DELIĆ, koji je bio jedan od najjačih. On je logoraše najviše tukao bezbol palicom.

1.14.1.2.2.2. Svedok 488/94-5 je oko 15.07.1992. godine odveden na saslušanje kod "FOČAKA", koji je bio fin pa ga je čak ponudio i cigaretom. Raspitivao se za neko oružje i od svedoka je tražio da mu kaže gde je neki pištolj. Ovaj to nije znao. Poveli su ga natrag. Usput je, pre ulaska u "tunel", naišla grupa od oko 15 mladih i pijanih stražara. Počeli su da ga tuku, ali nisu mogli jako da udaraju. U jednom trenutku je naišao neki čovek i snažno ga udario nogom u grudi. Kada je svedok od tog udarca pao na zemlju, taj čovek ga je bacio niz stepenice prema ulaznim vratima "9". Udario je glavom u gvozdeni prag. Koža je prsla i pojavila se guka koja mu još stoji. Da li je bilo preloma kostiju, to ne zna. Opet su ga tukli i ubacili među ostale. Možda je čovek koji ga je udario, bio i "FOČAK". Svedok nije siguran, jer, s obzirom na prilike, nije mogao dobro da vidi. DELIĆ je jednog jutra izveo svedoka u grupi od pet logoraša i postrojio ih radi vršenja male nužde. Tu je video svoje komšije BALIĆ ALIJU iz sela Bala i SPILjAK EMINA iz sela Šunja. Njih dvojica su rekla DELIĆU da udari prvog po redu. Prvi logoraš po redu je, inače, bio svedok. DELIĆ ga je iz sve snage udario bezbol palicom po desnoj strani grudi. Posle toga su ga vratili u "9". Tom prilikom su mu slomljena dva ili tri rebra i napukla mu jetra, a zadobio je i unutrašnje povrede. Imao je dva meseca veliki otok na desnoj strani grudnog koša. Nikakvu lekarsku pomoć nije dobio.

1.14.1.2.2.3. Svedoka 221/94-3/1 su, jedan sat po smeštaju, izveli napolje i prebili. Ne zna ko je to učinio, jer je bio mrak a oni koji su ga prebili nosili su uniforme.

1.14.1.2.2.4. U "tunel" su ulazili sa gas-maskama na licu, da ih logoraši ne bi porepoznali, i tukli ih dr žalicama raznih alata, kundacima i dr. "Svakog dana su, u krug ispred ulaza u tunel, dovozili po kamion držalica od motika i drugih alatki. Tokom noći su tim držalicama toliko tukli uhapšene Srbe da bi se one polomile." Logoraše su stalno psovali, nazivali ih četnicima i vređali ih na razne načine. Na pitanje zašto ih tuku, odgovarali su im da ih tuku zato što su Srbi.

Dokaz: svedok 234/95-11.

1.14.1.2.2.5. Svedoka 243/95-8 su tri puta izvodili i prebijali. Kada je svedok jednom, oko 10.06.1992. godine, izveden na prebijanje, logoraši su, po zvuku, brojali udarce i izbrojali da je udaren više od 200 puta. Tada ga je tukao "ZENGA", koji ga je udarao bezbol palicom, uglavnom, po nogama i rebrima. Nisu mu samo noge bile otečene i crne od modrica, nego i drugi delovi tela. Zbog toga 20 dana nije mogao da stane na noge.

1.14.1.2.2.6. DELIĆ je najviše prebijao bezbol palicom. Tukao je po mišićima nogu i ruku, tako da se koža odvajala od mišića i stvarali su se veliki plikovi i rane. Posle bi naterao logoraše da sednu na beton. Bilo je ljudi, kao J. D, koji su dobili i po 280 udaraca. DELIĆ je dovodio neke nepoznate, govoreći da su oni HOS-ovci i da će ih sve pobiti. Ti nepoznati su tukli svedoka 260/94.

1.14.1.2.2.7. Pred svedokom 509/94-5 su tukli i mučili njegovog oca. Izveli su više logoraša iz "9", postrojili ih, naredili im da dignu ruke iznad glave i da šake sa ispruženim prstima naslone na zid. Svedokov otac je imao, od ranije povrede, trajno zgrčen mali i domali prst desne šake. Primetivši to, jedan musliman mu je, pokušavajući da ga isprovocira zbog tog deformiteta, opsovao četničku majku. Izveli su ga iz stroja, stavili šaku na beton i kundakom udarali da bi mu ispravili savijene prste. Prsti su mu od udaraca zdrobljeni.

1.14.1.2.2.8. Svedokinja 412/94-27 je više putačula kako tuku pojedince i kako oni vrište. Više od 10 puta je videla kako izvode njenog muža i sina. Najviše su ih tukli DELIĆ i "ZENGA". Na grudi njenog muža su stavljali sanduk sa municijom po kome je "ZENGA" zatim skakao. Videla je kako tuku Đ. B, kao i druge. Ova dva dvojica su najviše tukla logoraše.

1.14.1.2.3.1.Svedok 221/94-1 kaže da ih u "stacionaru" - "22" nisu sistematski prebijali, ali su logoraše udarali kundacima, nogama i dr, kada bi ih izvodili napolje da vrše malu nuždu. Nisu mogli da vide ko ih je tukao, pošto su im preko lica navlačili platnene kape.

1.14.1.2.3.2. Pojedince su izvodili iz "22" i prebijali ih, bez obzira na to što su u njoj bili smešteni najteže povređeni. Tako su KEMO i "CRNI" prebili svedoka 488/94-7, udaraju ći ga najviše po slabinama. Mada je DELIĆ tome prisustvovao, nije ga tukao.

1.14.2.1. - P O V R EĐ I V A Nj E   O Š T R I M   P R E D M E T I M A

1.14.2.1.2. "ZENGA" je jednome od braće Đ. odsekao uho.

Dokaz: svedok 147/95.

1.14.2.1.3. "ZENGA" je imao običaj da ide po hangaru i da nožem PAP-ovke ubada logoraše u razne delove tela.

Dokaz: svedok 260/94.

1.14.2.1.4. Svedok misli da je DELIĆ jednom mladiću, koji se verovatno prezivao D, malim ekserom ukucao kokardu u čelo. Taj mladić je kokardu nosio pre rata. Taj momak je i sada živ.

Dokaz: svedok 445/95-22.

1.14.2.1.5. Supruga logoraša Đ. S. je ispričala svedokinji 221/4-3 da su njenom mužu odsekli uvo. Svedokinja ga je kasnije videla u logoru sa odsečenim uvom. I drugi svedoci ovo potvrđuju. Izgleda da je to uradio BALIĆ REDžO.

Dokaz: svedok 380/94, 260/94 i 292/3-95.

1.14.2.2. - Š A H T O V I

1.14.2.2.1. Jedno od najsvirepijih mučenja je bilo držanje logoraša u šahtovima, koje je bilo dugotrajno i koristilo se u raznim prilikama.

1.14.2.2.2. U šahtovima su bili:ĐORĐIĆ RAJKO, Ž. Ž, K. J, K. R, MILOŠEVIĆ ŽELjKO, pre nego što su ga ubili , M. B, M. D, M. R, M. V, M. R, S. N. i mnogi drugi. Više njih je u šahtovima bilo po nekoliko puta.

1.14.2.2.3. Ovaj oblik mu čenja su primenjivali: PAVO MUCIĆ, DELIĆ HAZIM, LANDžO ESAD - "ZENGA", dva brata MACIĆA, OSMO DEDIĆ, "ŠEKI", "RAMBO" i drugi.

1.14.2.2.4. Oko 10. juna 1992. godine, sve logoraše iz "9" su, posle saslušanja, podelili u dve grupe. Verovatno je u prvoj bilo 17, a u drugoj 18 logoraša. Prva sa RAJKOM ĐORĐIĆEM je, uz batinanje, strpna u betonski šaht. Otvor šahta se nalazi na oko dva metra iznad zemlje, dimenzija 2-2.5 dž 2-2.5 m, sa približno istom dubinom. Poklopac šahta su zatim zatvorili, a otvore za ventilaciju su zapušili. Pojedini logoraši su ubrzo, usled nedostatka kiseonika, počeli da se guše i da paniče. Šaht su otvorili nakon 9 sati, izvukli RAJKA ĐORĐIĆA, tukli ga i vratili natrag. U šaht su ubacili nešto hrane i opet ga zatvorili. Kada je prošlo još 3-4 sata, šaht su ponovo otvorili. Svi logoraši su bili bez svesti. Izvukli su ih napolje, prebili i, kada su došli k sebi, postrojili.

Okolo su bili stražari sa puškama uperenim u njih. DELIĆ je još prilikom smeštanja u šaht naredio da se taj prostor ogradi žicom, da se postave mitraljezi, rekavši im da će svi biti streljani. Tada se pojavljuje PAVO MUCIĆ, koji izvodi iz stroja RAJKA ĐORĐIĆA i još 6 logoraša. Govori im kako nije trebalo da rade ono što su radili i da će zbog toga biti streljani posle ostalih koji su bili s njima u šahtu. Tada se pojavljuje neki crni "Golf" u kome se nalazi jedan čovek, koji im kaže da ne rade to što su započeli. Prebijaju ih i vraćaju u "tunel", a u šaht stavljaju drugu grupu, u kojoj se ponovo nalazi RAJKO ĐORĐIĆ. Po izvođenju ove grupe iz šahta, RAJKA ĐORĐIĆA i M. D, prvo primoravaju da skinu odeću, a zatim ih drže u šahtu sa vodom. Pošto je visina vode bila iznad glave, nisu mogli da stoje na dnu, nego su morali da stoje na gvozdenim merdevinama za silazak u šaht. Posle toga su ih izlagali jakom suncu - da se "sunčaju". Nakon dva-tri dana ponovo u šaht odvode M. D, i M. R, koji je, sakrivenim žiletom, pokušao da izvrši samoubistvo.

Dokaz: svedok 488/94-5, 488/94-3, 221/4-5, 65/1-95, 412/94-23, 488/94-4 i 509/94-5.

1.14.2.2.5. RAJKO ĐORĐIĆ, veoma ugledan u Konjicu i okolini, jedan od najviše ponižavanih i mučenih Srba u logoru, ovako opisuje boravak u šahtovima: "Nakon saslušanja obavljenog 10.06.1992. godine, DELIĆ me je sa grupom od oko 16 Srba smestio u šaht dubine oko 3 m i približnih dimenzija 2.5 m dž 2.5 m. Zapušili su ventilaciju. Gušili smo se, a neke je uhvatila panika, pa su vikali i tražili da se šaht otvori. Time su povećali potrošnju kiseonika i izazvali još veće gušenje. Poklopac je samo tri puta na kratko otvaran. Kada smo izašli, svi smo bili omamljeni, a neki su bili u nesvesti. Svi smo posle prebijeni. Mene je stražar "RAMBO" prebio, udarajići me držalicom od lopate po leđima, glavi i drugim delovima tela. Ispred šahta je bila postrojena druga grupa. Mene su stavili ispred te grupe, a ostale vratili u FACE="Symbol">c 9 FACE="Symbol">c . Potom su u šaht smestili drugu grupu u kojoj sam opet bio ja...

"... U tom istom šahtu sam sa ovom drugom grupom proveo zatvoren ceo taj dan, celu noć i sledeći dan, sve dok nas nisu izneli napolje. Ovde sam ovom prilikom, već omamljen, gubio svest, padao u očajanje i želeo da budem mrtav. Neopisivo je težak taj osećaj koji sam imao i patnje koje sam preživeo. Da bih nekako sebi olakšao situaciju, verovatno instiktivno, poskidao sam svu odeću sa sebe, tako da bio sam bez odeće kada su nas izneli iz šahta. Prilikom izlaska su nas tukli a zatim vratili u FACE="Symbol">c 9 FACE="Symbol">c ...".

Dana 12. juna posle saslušanja, DELIĆ je Đorđića ponovo smestio u šaht, koji je bio manji od prvog u kome je bilo vode. On je pokušavao da ostane na metalniim prečkama stepenica, ali ga je jedan stražar, udarajući ga nogom, gurao u dubinu šahta. Pokušavao je da stoji na stepenicama, ali su ga stalno gurali da bi bio u vodi. Posle ga prebacuju u drugi šaht, u koji ubacuju prvo M. D, a potomŽ. Ž. i M. R, koji je bio u očajnom psihičkom stanju. Pokušao je da seče vene, ali ga je svedok sprečio i bodrio ga. Dok je bio samo sa M. D, stražari su otvarali poklopac šahta i mokrili po njima. "... bodrio sam sam sebe da izdržim sve ove muke, jer sam shvatio da žele mučenjem da me ubiju pa sam rešio da moram sve da izdržim i da ostanem živ." Tu je ostao dve noći i dva dana.

Kada su ih 15.06.1992. godine izvukli iz šahta, PAVO MUCIĆ im je pored šahta saopštio da su Srbi granatirali Sportsku halu na Musali i da je ubijeno 13 Srba. Potom su ih vratili u "9". (Postoje jake indicije koje govore o tome da su muslimani ovo uradili).

1.14.2.2.6. Svedok 243/95-12 se seća da su ih 11.06.1992. godine smestili u šahtove. U šahtu je sa svedokom bilo ukupno 17 logoraša. Zapušili su otvore za ventilaciju, tako da su se gušili. Kasnije su ga ponovo držali u šahtu tri dana. Tu je sa RAJKOM ĐORĐIĆEM bio dva dana. Posle je bio jedan dan i jednu noć sa M. R, a još kasnije sa ŽELjKOM MILOŠEVIĆEM, koji je docnije ubijen.

1.14.2.2.7. Grupa od 63 Srbina iz Brđana, koja je 15.06.1992. godine dovedena u logor, istog dana je, posle oduzimanja stvari, smeštena u 6 šahtova. Svedok 440/94-1 je bio sa još petoricom. U jednom šahtu je bilo zatvoreno 18 ljudi. Šahtove su zatvorili metalnim poklopcima, obezbedili katancima i zapušili otvore za ventilaciju. Zatvorenici su ubrzo počeli da se guše usled nedostatka vazduha. Držali su ih dva sata i sve ih, osim grupe u kojoj je bio svedok, izveli napolje. Svedoka i one koji su bili s njim, držali su 24 časa. Onesvestio se i kada je došao svesti video je da ga stražar "KRAVAR" poliva vodom. Psovao mu je četničku majku i pitao ga je gde su mu gusle, jer svedok svira gusle. Onda ga je LANDžO ZIJA zv. "ZENGA" udarao držalicom od krampa po podkolenici leve noge i, zgulivši mu kožu, tako povredio kost da svedok nije mogao dva meseca da stoji. Jedan od prisutnih stražara ga je udario ciglom u glavu iznad desnog uha. Pored navedenih, u svemu je učestvovao i DELIĆ HAZIM. Svedok 178/94 je doveden sledeći dan i smešten u šaht zajedno sa ostalima.

1.14.2.2.8. Odmah po dolasku, oko 15. juna, svedoka 147/95 i druge su smestili u šahtove. Sa njim je u šahtu veli čine 1.5 m dž 1.5 m. bilo ukupno pet logoraša. Voda mu je dopirala do kolena. U ovom šahtu su ga držali pet sati. Neke su držali i duže. Bilo je većih šahtova, u kojima je bilo i više ljudi. Odatle su ih ubacili u "6".

1.14.2.2.9. Svedok 630/1-9 4 je bio i u šahtu sa vodom, koja mu je dopirala do guše, gde je satima bio neprekidno zatvoren.

1.14.2.2.10. Prilikom va đenja iz šahta, svedoka 440/94-1 je neko udario ciglom u glavu.

1.14.2.3. - LAŽNA STRELjANjA

1.14.2.3.1. Jedan od vidova zastrašivanja je bilo "streljanje".

DELIĆ je noću izvodio po pet-šest logoraša ispred vozila, koji su morali da gledaju u upaljene farove. Pitao bi svakoga za poslednju želju. Ljudi su govorili. Posle bi postrojenim stražarima komandovao: "Puni! Nišani! Pali!". Stražari bi pucali iznad glava. Nekada se ovo ponavljalo.

Slično ovome je radio i "ZENGA", koji je tako izvodio i zastrašivao Đ. M.

Dokaz: svedok 100/94, 221/4-5 i 488/94-1.

1.14.2.3.2. Sličan slučaj rečito opisuje svedok 260/94: " DELIĆ je jedne noći oko 11.00 sati izveo 5 logoraša, među kojima sam bio i ja. Naredio nam je da gledamo u upaljene farove "Fiće" kojim je došao. Ispred nas je postrojio 6 stražara sa puškama i naredio im da stave metak u cev. Pitao je svakog pojedinačno koja mu je poslednja želja. Neki su rekli da bi voleli da vide decu, neki nešto drugo, a ja sam ćutao. DELIĆ je prineo cev pištolja mom čelu i opet zahtevao da kažem svoju želju. Kako sam ja i dalje ćutao, naredio je stražarima da pucaju u nas. Stražari su pucali preko naših glava. Ponovo mi je prislonio cev na slepoočnicu i pitao FACE="Symbol">c Da li si se usro? FACE="Symbol">c ".

1.14.2.4.1. Iz metka bi izvadili zrno, cev naslanjali načelo i pucali. Čovek nikada nije znao da li je metak sa ili bez zrna, a zadobijao je opekotine od barutnih gasova.

"ZENGA" je izvadio zrno i barut iz metka, naslonio pušku na čelo jednog mladića i povukao obarač. Mladić je pao u nesvest. Ovo je uradio u hangaru pred svima, a nekima je to radio i napolju. Pucao je u glavu, telo ili polne organe, tako da su logoraši zadobijali opekotine i druge povrede.

Dokaz: svedok 100/94, 86/1-95, 236/94 i 260/94.

1.14.2.5. - "K L A Nj A"

1.14.2.5.1. Izvodili su logoraše, pretili klanjem, prevlačili nožem preko vrata i dr.

Dokaz: svedok 488/94-6.

1.14.2.5.2. Jedne noći su prvo izveli "T." napolje, a potom i svedoka 221/4-5. Video je da "T." leži na zemlji. "FOČAK" je pitao svedoka: Zašto si ubio FACE="Symbol">c T FACE="Symbol">c ?" Svedok je odgovorio da ga nije ubio. Onda su ga naterali da klekne i da se rukama osloni o zemlju. OSMAN DEDIĆ ga je uzjašio i tupom stranom noža prevlačio preko vrata, a "FOČAK" mu je gurao cev od puške u usta. Posle su mu naredili da pozove Đ. N. i Đ. M, pa su njih dvojica uneli "T." u hangar i tada su videli da je isprebijan, ali živ. Pored ove dvojice, u svemu su učestvovali i drugi stražari. Mada su imali čarape preko lica, svedok ih je poznao po glasu, hodu, izgledu tela i dr.

1.14.2.5.3. Sličnu situaciju opisuje i treći svedok 488/94-5: "Prvečetiri noći po prebacivanju u "6", polovinom septembra, počeli su da izvode i prebijaju jednog po jednog. Izvodili su mene, Đ. M, Đ. Z, K. A. i K. R. Ovo su radili stražari ČAMDžIĆ ZAJKO, OSMAN DEDIĆ i KEMAL MUDERIZOVIĆ. Četvrte noći sam video da se oko I.D, koji je ležao, nalazi nešto mokro, pa sam mislio da je zaklan. Rekao sam stražarima KEMI i OSMANU da ga ne muče nego da ga ubiju. Uperili su mu bajonete u grlo, preteći mu da će ga zaklati. Zatim su ga naterali da legne i da se pravi da je mrtav. Onda su izveli K. A. i K. R, pa su i njima pretili klanjem. Od mene i I. D. su zahtevali da ih tučemo. Mi to nismo hteli. Prilikom vraćanja u hangar, ČAMDžIĆ mi je nabio cev od puške u rebra i gurnuo me je tako jako da 20 dana nisam mogao da stojim."

1.14.2.6. - MOKRAĆA

1.14.2.6.1. Sve logoraše bi postrojili pored kanala i terali ih da mokre. Posle toga bi izdvojili jednog od logoraša i naterali ga da pije mokraću. Bilo je i drugih situacija u kojima su činili ovo isto.

Dokaz: svedok 221/4-5 i 234/95-12.

1.14.2.6.2. DELIĆ je svedoka 221/94-3 više puta naterao da pije mokraću.

1.14.2.7. - "K O R D A"

1.14.2.7.1. Specijalitet LAND žO ESADA, zv. "ZENGA" bio je da logorašima vezuje "kordu", kako u tom kraju zovu sporogoreći štapin. Na taj način je mučio M. V. i V. R, kojima je "kordu" vezao oko pojasa, provukao je između nogu i oko polnih organa i jedan kraj stavio u čmar. Zatim im je navlačio pantalone, paleći drugi kraj fitilja koji se nalazio sa spoljne strane.

Nesrećnici, koje je ovako mučio, morali su da trče vrišteći od bolova. Zadobijali su opekotine, tako da je na nekim mestima meso bilo spaljeno. Rane su sporo zarastale. Od ovakvog načina mučenja, bivši loforaši i sada imaju ožiljke. "ZENGA" je ovo radio pred drugim logorašima, a neke je izvodio napolje. Posle ovoga bi neke i pretukao. Na ovakav način se iživljavao i sa Đ. Ve. Đ. V., B. D, ŠUŠIĆ SLAVKOM, pre nego što je ubijen, i drugima.

Dokaz: svedok 243/95-8, 260/94, 488/94-2, 412/94-15, 243/95-7, 380/94, 221/4-5, 221/94-1, 688/94-7, 147/95, 243/95-4, 86/1-95, 100/94 i 454/95-19.

1.14.2.7.2. Svedok 688/94-7 kaže: "... bolovi su bili tako strašni da se i sada zgrozim pri sećanju na jauke tih nesrećnika kojima je to radio...".

1.14.2.7.3. Svedok 630/1-9 4 izjavljuje da su pored paljenja štapina oko tela, neke mazali lepkom, a zatim po tome posipali barut i palili ga.

1.14.2.7.4. Svedoku 234/95-12 su sipali barut učmar i palili ga.

1.14.2.8. - P A Lj E Nj E  B E N Z I N O M

1.14.2.8.1. "ZENGA" je polivao benzin po pantalonama B. D, a zatim ih palio. Pantalone bi zahvatio plamen, stvarajući velike i jake opekotine. B. D. je imao tako teške opekotine da su mu se videle kosti cevanice. Na isti način su paljeni i D. N, B. M, M. S, S. iz Cerića i još neki.

Dokaz: svedok 100/94, 243/95-4, 147/95, 488/94-1, 221/4-6, 688/94-7, 243/95-8, 221/94-1, 260/94, 274/95, 283/94 i 454/95-19.

1.14.2.8.2. "ZENGA" je polivao ljude benzinom, terao ih da piju benzin i palio ih po ustima, rukama, nogama i drugim delovima tela. Na ovaj način je mučio Đ. M, M. V. i B. D.

Dokaz: svedok 412/94-23.

1.14.2.8.3. Svedok 412/94-15 kaže da ga je "ZENGA" izveo napolje, polio mu podkolenice benzinom i zapalio ih. I sada mu se vide ožiljci na desnoj nozi.

1.14.2.9. - PEČENjE USIJANIM PREDMETIMA

1.14.2.9.1. LANDžO ESAD, zv. "ZENGA" je usijanim nožem spalio jezik i uši Đ. M. i zavlačio mu vrelu pincetu u uši, a K. M. je terao da drži usijani nož u rukama, od čega je zadobio jake opekotina. Posle mu je skinuo pantalone i pekao ga i po drugim delovima tela. Nož ili pincetu je grejao ili na rešou ili iznad zapaljenog benzina, koji bi prosuo i sam zapalio, a ponekad je to činio i nad vatrom koju su ložili stražari. Grejali su kablove i terali logoraše da ih drže u rukama. Pekli su im tabane.

Dokaz: svedok 86/1-95, 243/95-4, 488/94-1, 234/95-11, 488/94-7, 221/94-1, 260/94, 221/4-6, 100/94, 274/95 i 283/94.

1.14.2.9.2. Svedok 243/95-8 kaže da je "ZENGA" jednog dana u julu mesecu 1992. godine prosuo po podu hangara benzin i zapalio ga. Na njemu je usijao pincetu i njom pekao svedoku jezik, usne, nos i oba uha. U uši mu je zavlačio usijanu pincetu i pri tom mu probio bubnu opnu levog uha. Od tada svedok slabije čuje. Pre ovoga je usijanim bajonetom pekao K. M. po rukama, a D. N. po nogama.

1.14.2.9.3. Svedoku 221/94-3/1 je "ZENGA" usijanim nožem pržio obe podlaktice sa unutrašnje strane i potkolenice.

1.14.2.9.4. Usijali bi velike makaze i njima stezali oko vrata logoraše. Svedok 380/94 je video da je G. M, koji je bio i u šahtu, imao povrede takve vrste.

1.14.2.9.5. "ZENGA" je usijanim bajonetom pekao pojedine delove tela B. D.

Dokaz: svedok 243/95-7.

1.14.2.10. - S T R U J N I      U D A R I

1.14.2.10.1. DELIĆ HAZIM je spravom za uterivanje stoke u kamion zadavao logorašima strujne udare. Logoraši su od toga trpeli užasne muke. Ovo je više puta radio svedoku 221/4-5 i drugima. Svedok 100/94 je video kada je tako mučio bivšeg milicionara D.

Dokaz: svedok 65/1-95 i 509/94-5.

1.14.2.11. - GAS-MASKE

1.14.2.11.1. Logorašima su stavljali gas-maske na lice i zaptivali otvor za dovod vazduha, tako da su se oni gušili i posle nekoliko minuta padali u nesvest.

Dokaz: svedok 100/94.

1.14.2.11.2. "ZENGA" je izveo iz hangara svedoka 488/94-1 i logoraša koji se preziva G. Stavio im je gas-maske na lice,čvrsto stegao i zapušio filtar. Svedoka je gurnuo u hangar i naredio mu da ne dira gas-masku sve dotle dok ga on ne pozove. Svedok je nekako uspeo da pomeri obrazinu i da dođe do vazduha. "ZENGA" mu je posle pet minuta skinuo gas-masku sa lica.

1.14.2.11.3. DELIĆ i "ZENGA" su jednom prilikom, pred svima u hangaru, stavili svedoku 412/94-15 gas-masku na lice i tukli ga. Svedok misli da se posle oko tri sata onesvestio. Osvestio ga je T. D, koji je našao malo vode i polio ga.

1.14.3. - O S T A L E       V R S T E      M U Č E Nj A

1.14.3.1. Terali su logoraše da rade sklekove, iako su svi zatvorenici bili u jako lošem stanju. Onaj ko to nije mogao da uradi, udaran je vrhovima čizama u stomak, po grudima, glavi i po drugim delovima tela. Logoraši su od toga padali u nesvest. Tada bi "ZENGA", koji se u ovome naročito isticao, naređivao takvim logorašima da dobro rašire noge i počeo bi da ih udara po mošnicama. Pri tom im je psovao četničku majku i pretio im da će ih sve tako onesposobiti da nijedan neće moći da ima decu.

Dokaz: svedok 260/94,100/94, 147/95 i 221/4-6.

1.14.3.2. Često su Srbe u logoru primoravali da satima pevaju muslimanske pesme. Onaj koji bi odbio, tučen je.

Dokaz: svedok 412/94-23, 221/4-6, 221/4-3, 243/95-7, 234/95-12 i 221/4-5.

1.14.3.3. Dešavalo se da sve logoraše izvedu napolje, narede im da se skinu do pola goli, da posedaju na beton po velikoj vrućini i da glasno, u horu, ponavljaju za nekim od stražara muslimanske molitve na arapskom "Alah ekber" i dr. Molitve su morali da izgovaraju i u drugim prilikama. To je trajalo satima i često se ponavljalo.

Dokaz: svedok 147/95, 243/95-7, 488/94-7, 234/95-12 i 221/4-5.

1.14.3.4. Logoraše bi postrojili jednog prema drugom, a zatim bi ih naterali da se međusobno udaraju iz sve snage. Onaj koji ne bi udarao jako, dobijao bi batine od stražara.

Dokaz: svedok 221/4-5.

1.14.3.5. "ZENGA" je terao da bije brat brata ili otac sina. Primorao je i braću da se međusobno šamaraju.

Dokaz: svedok 147/95, 86/1-95, 488/94-7 i 412/94-23.

1.14.3.6. DELIĆ HAZIM je opijao M. V. i M. Ž. i terao ih da imitiraju vožnju automobilom. Unaokolo su stajali stražari, civili i neke devojke, koje su dovodili da prisustvuju ovakvim "zabavama". Smejali se i tukli ovu dvojicu. Ovo se često ponavljalo sa M. V. On je morao na brzinu da popije litar konjaka ili rakije i da po DELIĆEVIM komandama "vozi": menja brzine, koči, daje gas, oponaša zvuk motora i dr. Ovome su prisustvovali i logoraši iz "9". Organizatori su bili MUCIĆ ZDRAVKO i DELIĆ HAZIM. MUCIĆ je "zabavu" snimio video-kamerom.

Dokaz: svedok 243/95-8, 412/94-23, 221/4-6, 221/4-5 i 236/94.

1.14.3.7. 221/94-3/1 svedo či da ga je DELIĆ naterao da za jedan minut i 15 sekundi popije litar rakije, a zatim ga je primoravao da imitira vožnju automobilom. Svedok je morao da trči po krugu, oko teretne vage, i da imitira držanje volana, da menja brzine i da oponaša zvuk motora. Okolo su bili stražari koji su ga udarali kada bi prolazio pored njih. Na ovaj način su se svakodnevno zabavljali, a u tome je uvek "učestvovao" i M. V, koga su ga samo dva puta opijali. Na ovakve "zabave" su dolazili i civili.

1.14.3.8. HAZIM DELIĆ je naterao M. da se skine go i da, idući tako nag po hangaru, peva guslarske pesme, pošto je bio guslar.

Dokaz: svedok 488/94-5 i 221/4-6.

1.14.3.9. Svedok 688/94-7 kaže da ih je "ZENGA" terao da pasu travu i da jedu izmet od ovaca.

1.14.3.10. Svedoka 221/94-3/1 je DELIĆ više puta terao da pase travu.

1.14.3.11. Svedoka 412/94-15 su takođe naterali da pase travu i da je proguta.

1.14.3.12. Jednog dana je "ZENGA" dva puta izvodio svedoka 221/4-6 i prebijao ga. Tom prilikom ga je terao da pase travu, vodeći računa o tome da svedok travu zaista i proguta. To je svedoka jako ponizilo i palo mu je teže od batina koje je dobio.

1.14.3.13. DELIĆ i "ZENGA" su terali M. V. da pije mokraću i da pase travu.

Dokaz: svedok 243/95-8 i 488/94-7.

1.14.3.14. Svedoka 380/94, lekara, nisu tukli, ali ga je GUSKA JASMIN maltretirao na taj način što ga je primoravao da satima stoji okrenut licem ka zidu ili da sedi na podu. Jednom prilikom mu je slomio naočare. Logoraše bi usred noći postrojili, držeći im predavanja i govore o tome kako Srbi moraju da se isele iz BiH. Pri tom su im pretili, psovali ih i dr.

1.14.3.15. Logorašima su, kao ovcama, vezivali zvono oko vrata. Zatim su ih primoravali trče kako bi se zvuk zvona čuo kao klepetuša.

Dokaz. svedok 234/95-12.

1.14.3.16. Imali su običaj da nekom logorašu gurnu crevo u usta i puste vodu pod pritiskom.

Dokaz: svedok 380/94.

1.14.3.17. Kada bi pojedini logoraši tražili da piju vodu, primoravali bi ih da stanu ispred zatvorene česme i da traže da voda izađe. Ovo su morali satima da rade.

Od nekih su zahtevali da se dugo udvaraju drvetu - jeli, koja je rasla u dvorištu.

Dokaz: svedok 221/4-5.

1.14.3.18. Pošto su logorašima u supu stavljali mleveno staklo, svi su imali bolove u stomaku i dizenteriju.

Dokaz: svedok 607/94.

1.14.3.19. DELIĆ HAZIM je više puta iz automatske puške pucao po hangaru uvis da zastraši logoraše. Zbog otpadanja delova plafona, bilo je povređenih.

Dokaz: svedok 243/95-7.

1.14.3.20. ZENGA" je više puta uvodio u hangar psa i huškao ga na logoraše, plašeći ih na taj način.

Dokaz. svedok 243/95-7.

1.14.3.21. Svaki dan su logoraše vređali, psovali i na razne načine ponižavali. Morali su da sede na određenom mestu i nisu smeli da se pomeraju. Ovo je trajalo danima i satima tako da je bilo veoma mučno.

Dokaz: svedok 243/95-7.

1.14.3.22. Svedokinja 412/94-27 je videla kako muškarce izvode pred hangar, skidaju gole, polivaju crevom za vodu i tuku, a zatim ih mokre vraćaju nazad.

1.14.3.23. Svedokinja 221/4-3, koja je bila u prijavnici, takođe govori o ovim vrstama mučenja. Ona navodi da je više puta videla kako izvode logoraše, teraju ih da trče u krug i imitiraju auto. Dok bi logoraši oponašali automobil, bili bi tučeni. DELIĆ je komandovao kako da "voze". Seća se da su tako više puta radili sa M. V. Njega je DELIĆ terao da peva kao uz gusle i da ga hvali. Videla je kako su logoraši iz "9" izvođeni i kako su satima stajali na kiši, a zatim vraćani u "tunel". Takođe je videla da su logoraši za vrlo kratko vreme morali završe malu nuždu.

1.14.4. - SEKSUALNA PONI ŽAVANjA

1.14.4.1. LANDžO ESAD, zv. "ZENGA", terao je više puta brađu Đ. da, pred svima u hangaru, jedan drugom "puše" ili "sisaju", kako kažu svedoci, polni organ. Dok su to radili, on ih je tukao. Njih dvojica su bila toliko izmučena i isprebijana da im je stanje svesti bilo potpuno promenjeno. Jednom od njih je bila slomljena i ruka. Prvo su priznali da su učestvovali u ubijanju muslimana, a kasnije su bili pretučeni zbog toga što su slagali. Inače, njihovi roditelji su zaklani u selu Z.

Dokaz: svedok 488/94-1, 147/95, 274/95, 86/1-95, 100/94, 221/94-3/1, 243/95-8, 412/94-23, 260/94, 243/95-7 i 283/94.

1.14.4.2. Evo šta o sudbini ove dvojice kaže svedok 488/94-5, inače, njihov rođak. Oni su zaostali u duševnom razvoju. U logor su dovedeni 13. jula i osumnjičeni da su učestvovali u ubistvu 9 muslimana, koji su upali u zasedu i pobijeni. Pretrpeli su strahovite torture. Od posledica batina imali su polomljene ruke i noge i izbijene zube. "ZENGA" im je noge polivao benzinom i palio, vezivao "kordu" oko tela i palio. Terao i h je na međusobni oralni seks. Oni su pod torturom priznali da su sudelovali u ubistvu tih muslimana, kao i da ih je, posle toga, skrivala rođaka svedoka. Na osnovu njihovog "priznanja", u logor su dovedeni majka svedoka R, S. i Đ. S, muž i žena, i roditelji.

Posle izlaska iz logora, ubijeni su SOFOJA, JELENKO, ANĐA. i MARA ĐORĐIĆ, koja nije bila u logoru. Svi su bili stariji od 50 godina. Kuća je zapaljena, a R. je uspela da se izvuče iz zapaljene kuće i da se spase.

1.14.4.3. Z, tehničara iz Bradine, prisiljavali su na protivprirodni blud sa bratom.

Dokaz: svedok 380/94

1.14.4.4. Stražar KURTOVIĆ je, sa "MUFOM" i PERVOM, terao mentalno zaostalog Ž. R. da ima polni odnos sa jednom takođe mentalno zaostalom Srpkinjom.

Dokaz. svedok 221/4-7.

1.15. O P I S     T EŽ I H     P O V R E D A       L O G O R A Š A

BABIĆ SLOBODAN. Bio je u komi. Od cevi puške je imao veliku ranu na nepcima, koja je prodirala u mozak. Umro je četvrtog dana po dolasku, u prisustvu svedoka 380/94 u "bolnici za četnike" u Osnovnoj školi "3. mart" u Konjicu.

V. R. je imao prelom obe podlaktice i povredu kičme.

G. M. je, prilikom transporta kamionom do logora, pogođen u nogu projektilom vatrenog oružja.

G. S. iz Podorašca. Zbog povrede oka, koju je zadobio prilikom prebijanja, izgubio je to oko. Takođe je zadobio i prelom podlaktice.

Đ. M. ima spaljene uši i jezik usijanim nožem.

Đ. S. su odsekli jedno uvo dok je bio u logoru.

Ž. R. iz Bradine je, prilikom transporta kamionom do logora, pogođen u ruku projektilom iz vatrenog oružja.

KLIMENTA ŽELjKO je imao polomljena rebra i povredu kičme. Kasnije je vraćen u Čelebiće i tamo je ubijen iz puške.

K. Đ. je, prilikom transporta kamionom do logora, pogođen projektilom vatrenog oružja u oko tako da je ostao bez oka.

MRKAJIĆ ILIJA. Težak bolesnik. Ranije je imao moždani udar. Prebačen je iz Čelebića u Sportsku dvoranu na Musali, gde je umro.

M. M. je zadobio prelom kuka.

Svedok 274/95 je prilikom tuča zadobio povrede, tako da su mu polomljena tri rebra sa desne strane.

Svedok 65/1-95 imačetiri polomljena rebra.

Svedok 100/94. Prve noći po dolasku i prebijanju zadobio je prelome nekoliko rebara, na glavi rasekotinu puškom, a nos mu je polomljen pesnicom, tako da i sada ima deformaciju. Naročito jake udarce je dobio u potiljak, zbog čega je više puta bio u nesvesti. Kada bi se osvešćivao, naređivali bi mu da ustane i ponovo ga tukli. Zbog toga je dugo vremena imao jake bolove u potiljku. Kada je došao u logor imao je 80 kg. U logoru je oslabio 20 kg.

Svedok 221/4-5 ima tragove ubadanja na levoj potkolenici i prelome više rebara. Na snimcima se vidi da su nepravilno srasli. Ima iščašenje ramena. Isto tako ima oštećenja unutrašnjih organa u stomaku, kao i bubrega i pluća. Od velikog broja udaraca u glavu stalno oseća bolove, a pamćenje mu je oslabilo. Takođe ima i niz psihičkih tegoba: često se javlja strah, tako da, i pored medicinskog tretmana, i u snu doživljava košmare. Oslabio je 46 kilograma. Od iscrpljenosti se razboleo od tuberkuloze i dugo lečio.

Svedok 221/4-6. Polomljena rebra sa leve strane, koja su nepravilno zarasla, što se jasno vidi i opipava. Polomljena jagodična kost, što i laik može da opipa. Psihičke smetnje. Nije išao kod lekara.

Svedok 221/4-7 je prilikom prolaska kroz špalir, kada su dovedeni u logor, zadobio više udaraca i imao više modrica po telu i grudima, kao i još vidljivu rasekotinu na glavi, ispod kose, u visini gornje ivice ušne školjke.

Svedok 221/94-1. Prelomi tri rebra sa desne i dva sa leve strane, ožiljci od rezanja bajonetom po glavi i bruh zbog udaraca po polnim organima. Ovo je konstatovao dr P. G, kada ga je pregledao u logoru.

Svedok 221/94-3/1 ima ožiljke od povreda nanetih pečenjem usijanim nožem na obe podlaktice, naročito na levoj i obe podkolenice.

Svedok 234/95-12 ima sledeće povrede: opekotina od paljenja baruta u čmaru, prelome svih rebara sa leve strane, prelome kostiju sa spoljne strane desne ruke, prelom grudne kosti, povredu kičme i dr.

Svedok 236/94 ima sledeće povrede: 1. prelom kosti leve potkolenice sa jako oštećenim tkivom, jer je došlo do trovanja; 2. pukao mišić nadlaktice desne ruke; 3. prelom kostiju desne ruke iznad šake; 4. prelom 5. i 7. rebra sa leve strane; 5. oštećenje petog lumbalnog pršljena; 6. povrede po prstima i rukama, a i celo telo je bilo u krvnim podlivima; i 7. jake psihičke smetnje. Ima lekarsku dokumentaciju.

Svedok 243/95-12 ima prelome rebara i prelom vilice.

Svedok 243/95-4 je tek posle 48 dana imao prvu stolicu, a bilo je i onih koji je nisu imali i po dva meseca.

Svedok 243/95-8. Probijena leva bubna opna usijanom pincetom. Opekotine po jeziku, usnama i nosu. Ima prelom jednog rebra i brojne druge povrede, kao i ukupno oštećenje zdravlja. Posle prebijanja, oko 10.06.1992. godine, kada je dobio više od 200 udaraca bezbol palicom, svedok nije mogao da stane na noge 20 dana. Visok je 184 cm. Iz logora je izašao sa 45 kg. Izgubio je oko 35 kg.

Svedok 412/94-15 ima vidljive ožiljke na podkolenicama od polivanja benzinom i paljenja.

Svedok 440/94-1. Oguljena koža i povređena kost podkolenice leve noge. Ožiljci su bili vidljivi i u vreme kada je svedeok davao iskaz. Udaren iznad desnog uha ciglom.

Svedok 488/94-2 ima prelome kostiju desnog ramena.

Svedok 488/94-5. Još uvek ima "guku" na glavi, koja se pojavila kada je bačen niz stepenice i udario u metalni prag "9". Imao je dva ili tri polomljena rebra, naprslinu jetre, povrede drugih unutrašnjih organa i otok na grudima, koji se povukao tek posle dva meseca.

Svedok 509/94-5 ima povrede mošnica od udaraca, zbog čega je morao da se operiše. Zadobio je i povrede levog oka, od udaraca su mu popucali krvni sudovi, tako da na to oko više ne vidi. Takođe ima i ožiljke od uboda bajonetom u levo koleno i leđa, a leva ruka mu je ostala paralizovana.

Svedok 594/94-19. Prilikom saslušanja i prebijanja izbijena su mu dva zuba iz gornje vilice, polomljena dva rebra sa desne strane i sav je bio u modricama. Izgubio oko 35 kg težine. Prelome mu je utvrdio doktor ŠERIF DžAJIĆ u bolnici u Konjicu, dok je bio u logoru.

Svedok 607/94 je imao 95 kg, a izašao je sa 45-50 kg.

Sved