protiv čovečnosti i međunarodnog prava
B e o g r a d
ZLOUPOTREBA MEDICINSKIH USTANOVA
U VOJNE SVRHE U SARAJEVU
Muslimanske vojne vlasti u Sarajevu, protivno pravilima međunarodnog humanitarnog prava, koristile su porodilišta, rehabilitacione centre i druge medicinske ustanove u vojne svrhe, postavljajući u njima mitraljeska i snajperska uporišta. Kad im se sa srpske strane odgovorilo na njihovo otvaranje vatre iz pomenutih ustanova, pravo stanje stvari je zlonamerno prikazivano u medijskoj kampanji na štetu srpske strane.
Mnogi povređeni i bolesni Srbi u bolnicama umrli su zbog neukazivanja pomoći, naročito nedavanjem krvi ili beskonačnim odlaganjem operacija. Ove povrede međunarodnog humanitarnog prava potkrepljene su mnogobrojnim iskazima svedoka, posebno lekara iz Sarajeva.
1. KORIŠ
ĆENjE MEDICINSKIH USTANOVAKAO VOJNIH UPORIŠTA
1.1. Svedok 281/96-1, profesor Medicinskog fakulteta u Sarajevu, svedo
či:"...Posebno su interesantni događaji oko porodilišta u Sarajevu i Instituta za rehabilitaciju na Ilidži.
Meni je primarijus dr M., ginekolog, dan ranije rekla da su članovi Patriotske lige ušli u porodilište oko 10.00 časova ujutru. Uveo ih je pedijatar dr Lutvo Hodžić. Celi taj i naredni dan do podne oni su pucali iz porodilišta prema položajima Srba. Porodilište se nalazi na bregu uzdignuto između Sarajeva i prostora prema Vogošći.
Tek sutradan oko 16.00 časova Srbi su odgovorili na napad iz porodilišta, ali je ono već odavno bilo ispražnjeno. Nijedno novorođenče, niti porodilja, niti bilo ko od medicinskog osoblja nije bio povređen, jer su ranije svi bili evakuisani.
Još drastičniji slučaj desio se sa Institutom za rehabilitaciju Ilidža. Dan ranije, ne sećam se tačno datuma, pripadnici Patriotske lige, odnosno zelenih beretki iz naselja Hrasnica, uneli su oružje na treći sprat Instituta. Neki od ovih pripadnika su se presvukli u bolesničku odeću, a sutradan druga grupa je došla u belim mantilima i pucajući sa trećeg sprata Instituta ubili su oko 20 Srba u parku.
Srbi su kasnije zapalili treći sprat, ali nije bilo ranjenih bolesnika. Oni su bili spušteni na prvi sprat i u prizemlje.
U više navrata sam bio i svedok kada su granate padale u krug bolnice ’
Koševo’ . Dva puta su pogodile Traumatološku kliniku u mojoj neposrednoj blizini. Međutim, to se uvek dešavalo posle niza ispaljenja od strane muslimanske vojske koja je pucala ispred Traumatološke klinike, gde je bila smeštena nekakva njihova škola i mi smo se kasnije uvek sklanjali čim bi oni počeli iz te škole da pucaju prema srpskim položajima. Klinika je udaljena od građevinskog fakulteta gde je bila ta njihova škola oko 15 m.Jedna komanda Patriotske lige nalazila se u podrumu i prizemlju Stomatološkog fakulteta, kao i u većini škola i obdaništa..."
1.2. Svedok 344/96-2, lekar hirurg, koji je rođen u Sarajevu, gde se i školovao i gde je radio u Kliničkom centru Koševo kao lekar specijalista, svedoči:
"...Ja sam se posvetio svojoj struci, a politikom se nisam bavio.
Krajem februara i početkom marta 1992. godine u Traumatološkoj klinici u Sarajevu lečen je Juka Prazina, i u vreme njegovog lečenja klinika je praktično bila okupirana, pod kontrolom njegovih naoružanih ljudi. Uslovi za rad bili su otežani a u pojedinim trenucima i nepodnošljivi. Često se čula pucnjava, a po hodnicima klinike kretali su se naoružani pripadnici njegovih formacija.
Počev od 4. marta 1992. godine klinički centar bio je pod potpunom kontrolom zelenih beretki. Na ulazu Kliničkog centra, u samom krugu, na zgradama i na krovovima videli su se naoružani ljudi koji su nas lekare zaustavljali, legitimisali i maltretirali. Vrlo često u krugu bolnice oni su pucali. Zbog česte pucnjave većina pacijenata provodila je dane u trpezarijama ili hodnicima, jer su često projektili uletali u bolesničke sobe. Početkom aprila 1992. godine jedna lekarka je ranjena u nogu prilikom odlaska u operacionu salu.
Sve je to dovodilo do nesigurnosti pacijenata i osoblja, tako da su pacijenti koji su bili srpske nacionalnosti osećali strah i ugroženost i tražili način kako da izađu iz bolnice..."
1.3. Svedok 344/96-3, lekar, specijalista iz Sarajeva, svedoči:
"...Pripadnici ’
Zelenih beretki’ u 1992. godini koristili su objekat dečje bolnice "’ Jezero’ u Sarajevu za borbena dejstva, pošto su oprema i kadrovi, kao i pacijenti iz bolnice, prethodno bili iseljeni...".1.4. Svedok 420/96, pravnik iz Sarajeva, svedoči:
"...Dana 25. maja 1992. godine sreli smo našu susedku V., lekarku na Dečijoj klinici, koja nam je rekla da su toga dana muslimani zauzeli porodilište i Dečiju kliniku, da su sve pacijente iselili i pripremili se da odatle dejstvuju prema srpskim položajima, upozoravajući nas da izbegavamo da prolazimo tuda jer je opasno.
Međutim, mi smo prošli pored porodilišta i Dečije klinike i videli smo da su muslimani stvarno bili zauzeli ove objekte, postavili mitraljeska i snajperska gnezda i blokirali sve prilaze...".
1.5. Svedokinja 426/96-48, koja je do 6. maja 1992. godine bila glavna medicinska sestra u bolnici za grudne bolesti Koševo, u Sarajevu, kada je pobegla iz Sarajeva, svedoči:
"...U februaru ili martu 1992. godine, Juka Prazina je došao na lečenje u Traumatološku kliniku pored zgrade u kojoj sam i ja radila. Pošto sam ja tamo češće navraćala i poznavala osoblje, saznala sam da je kod njih smešten Prazina. Zgrada Klinike je bila obezbeđena njegovim ljudima, koji su nosili oznaku ’
Zelenih beretki’ i bili su naoružani do zuba. U Traumatološku kliniku mogli su da uđu samo ljudi koje su oni pustili i u koje su oni imali poverenje.Ti ljudi koji su čuvali Prazinu onemogućavali su medicinskom osoblju da uđe u te prostorije i da obavlja svoje redovne dužnosti. Oni su zauzeli jedno krilo Traumatološke klinike u koji niko nije imao pristupa, čak ni medicinsko osoblje iz drugih odelenja. U to sam se i ja lično uverila...
1.6. Svedok 569/96-2, lekar koji je živeo i radio u Sarajevu do kraja 1993. godine, svedoči:
"...U Sarajevu su zloupotrebljavane medicinske ustanove za vojne potrebe: klinička bolnica ’
Jezero’ u kojoj je u to vreme bilo opremljeno gradsko porodilište, klinika za ginekologiju i klinika za dečje bolesti, koje su se nalazile blizu linije razdvajanja. Zbog takvog položaja muslimanska vojska je zauzela bolnicu ’ Jezero’ i instalirala svoje uporište odakle su pucali na Srbe i srpske položaje..."1.7. Svedok 391/96, koji je bio ranjen 12. maja 1992. godine, na ulici u Sarajevu, nakon čega je prebačen u Ortopedsku kliniku bolnice "Koševo", navodi:
"... Bio sam očevidac kada su u krugu bolnice, u kojoj sam se nalazio na lečenju, bili postavljeni minobacači kalibra 120 mm iz kojih su pripadnici muslimanske vojske vršili dejstva po srpskim položajima..."
2. ZLOUPOTREBA MEDICINSKIH USTANOVA
U SVRHU ZATVARANjA SRBA
2.1. Svedok 281/96-1, profesor Medicinskog fakulteta u Sarajevu, svedo
či:"...Kada je bio napad na kolonu u Dobrovoljačkoj ulici ja sam vodio dežurnu ekipu na Traumatološkoj klinici. Dovezli su dosta teško ranjenih pripadnika JNA.
Pripadnici ’
Zelenih beretki’ zaustavili su vojna vozila, otvarali vrata i pucali u oficire i vojnike. Tako je ubijen pukovnik dr Radulović, načelnik saniteta vojne oblasti. Oni koji su uspeli da iskoče iz vozila, ubijani su na ulici jer su napadači bili postavljeni sa obe strane ulice.Posle operacije ti ranjenici su premešteni na drugo odelenje Urološke klinike. Pripadnici muslimanske Patriotske lige ulazili su u sva bolnička odelenja bez znanja lekara i odvodili pojedine ranjenike prema svom nahođenju, ne vodeći pri tome računa o njihovom zdravstvenom stanju.
Odvedeni su na posebno odelenje na Urološkoj klinici. Njih više nisam video, a tamo na Urološkoj klinici nikakav kontakt sa njima nismo mogli da ostvarimo i o njihovoj sudbini ništa ne znam.
Na početku rata u krugu bolnice sreo me je S., musliman, pravnik koga sam ja pre rata operisao i pozvao me da dođem kod njega na kafu. Poveo me je u upravnu zgradu kliničkog centra. To je niska zgrada sa prizemljem i jednim spratom sa velikim atrijumom. Na tom ulazu su bile stavljene visoke rešetke od strane muslimana. Pre rata tih rešetki nije bilo, a u tom atrijumu sam primetio pedesetak zatvorenih ljudi koji su stajali ili hodali. S. mi je potvrdio da je to zatvor i uglavnom su to bili ljudi starijeg doba. Među njima nisam video mladiće.
Cenim da je tu bilo između 120-150 uhapšenih. Ja sam tri do četiri puta išao u tu zgradu. U avgustu ili septembru 1992. godine zatvor je ispražnjen. Ja lično ne znam gde su ovi ljudi odvedeni, ali se govorilo da su pobijeni pred sportskim centrom ’
Zetra’ ..."
2.2. Svedok 344/96-2, lekar hirurg, koji je ro
đen u Sarajevu, gde je radio u Kliničkom centru Koševo, svedoči:"...Počev od 4. marta 1992. godine klinički centar bio je pod potpunom kontrolom zelenih beretki. Na ulazu Kliničkog centra u samom krugu, na zgradama i na krovovima videli su se naoružani ljudi.
Sa pristizanjem prvih ranjenika, među kojima je bilo i Srba, već se osećala netolerantnost prema ranjenicima koji su srpske nacionalnosti. Isti su doživljavali neprijatnosti od naoružanih pripadnika zelenih beretki. Na osnovu neobjavljene odluke, a po verovatnom naređenju muslimanskih vlasti pristigli su srpski ranjenici i smešteni su na određeno odelenje na Urološkoj klinici. Ti ranjenici su grupisani na jedno mesto sa vrlo oskudnom medicinskom pomoći i bili su izloženi stalnoj torturi od strane tih naoružanih grupa. Pacijentima - Srbima koji su odvedeni na Urološku kliniku izgubio se svaki trag..."
2.3. Svedokinja 426/96-48, koja je bila glavna medicinska sestra u bolnici za grudne bolesti Koševo, u Sarajevu, svedoči:
"...Muslimanski vojnici su dolazili u bolnicu i iz nje odvodili pojedine ranjenike, koji se više nisu vraćali. To su činili uglavnom pripadnici grupe Juke Prazine.
Sećam se da su u bolnicu doveli jednog dečaka od 14 godina, srpske nacionalnosti, koji se zvao S. On je nožem bio povređen u predelu grudnog koša. Imao je mnoštvo uboda od letećih igala u predelu lica i u predelu ušnih školjki. Njega su muslimanski vojnici optuživali da je snajperista. Muslimanski vojnici su ga jedne noći odveli na Urološku kliniku, gde je već bio formiran zatvor.
Početkom maja je na Urološkoj klinici formiran zatvor u kome se nalazio profesor Ž.M. koga sam htela da posetim. Međutim, vojnici, koji su čuvali ulaz išamarali su me i psovali su mi majku srpsku..."
2.4. Svedok 569/96-2, lekar koji je živeo i radio u Sarajevu do kraja 1993. godine, svedoči:
"...Urološka klinika u Sarajevu bila je u maju 1992. godine pretvorena u zatvorsku bolnicu. Razlog za takvo opredeljenje bio je u činjenici da su u Urološkoj klinici mahom bili zaposleni ljudi iz stranke SDA i kao takvi bili su ljudi od poverenja.
Na početku rata dekretom kriznog štaba na Urološkoj klinici za direktora je postavljen Mustafa Hiroš istaknuti član stranke SDA i njihov poverljivi čovek, iako je bilo i drugih kvalifikovanijih lekara od njega..."
2.5. Svedok 341/96-1, student iz Sarajeva, svedoči:
"...Preko puta naše zgrade u Sarajevu u ulici Hasana Brkića, u obdaništu ’
Iskrica’ bio je glavni štab Juke Prazine, a u blizini su bile i prostorije Stomatološkog fakulteta, gde je bila stacionirana vojna formacija Adnana Solakovića, koji je pre rata bio kriminalac, a bio je pomoćnik Juke Prazine. To je bila mudžahedinska jedinica, a razlikovali su se po tome što su nosili na glavi fesove.U obdaništu i na Stomatološki fakultet odvođeni su mnogi Srbi i tamo su bili prebijani. Glavni egzekutor u obdaništu ’
Iskrica’ bio je Nervin Uzunović, zvani ’ Šok’ , star oko 40 godina, tetoviran, plav. Za njega sam čuo da je prilikom povlačenja JNA iz Sarajeva streljao 7 vojnika, kao i da je svojoj ženi za rođendan donosio isečene srpske uši i noseve..."
3. ZLOUPOTREBA MEDICINSKIH USTANOVA
PRI LE
ČENjU SRBA
3.1. Svedok 281/96-1, profesor Medicinskog fakulteta u Sarajevu, svedo
či:"...Prvih dana rata na drugom odelenju Urološke klinike formirana je nekakva bolnica od strane Patriotske lige gde su odvođeni teško povređeni Srbi.
Srpski personal tamo nije imao pristup. Lično znam da su 24 sata posle teške operacije odveli iz intenzivne nege Traumatološke klinike na to odelenje načelnika doma JNA u Sarajevu, ranjenog u Dobrovoljačkoj ulici. Ja sam ga operisao, da bi odmah posle toga pored njega bio postavljen stražar sa automatskim oružjem koji je bio rentgen-tehničar sa Radiološkog instituta. Narednog dana je odveden sa klinike i ja ga više nisam video.
Obezbeđenje na tom odelenju vršio je i jedan penzionisani policajac sa Bjelava zvani ’
Mujica’ , koji je bio veoma surov. Želeo bih da ukažem i na ponašanje jednog broja lekara muslimana prema povređenim Srbima. Mnogi su umrli zbog neukazivanja pomoći, naročito nedavanja krvi ili beskonačnog odlaganja operacija. U tome su prednjačili: dr Esad Čibo, ortoped, Naim Kadić, neurohirurg, sada muslimanski ambasador u Kuvajtu, doktorka Ljubović, neurohirurg, dr Ešref Bešlić, sa Klinike za abdomenalnu hirurgiju, dr Ferzad Bilal, anesteziolog, šef Centra za anesteziju na početku rata, dr Kemal Drnda, glavni hirurg, dr Muhamed Gavrankapetanović, neurolog, dr Feriz Gavrankapetanović, traumatolog, dr Amira Dulić, anesteziolog, dr Fakica Bušić, otorinolaringolog.Posebno bi hteo da istaknem veoma surovo ponašanje nekog Topića koga su nazivali ’
Topa’ , vlasnika kafića na Alipašinom Polju, koji je kasnije imenovan za vojnog atašea negde u Nemačkoj. On je lično sa svoja dva pratioca ulazio u operacionu salu, dok sam ja operisao jednog povređenog vojnika - Srbina. Digli su ga sa stola, mene su odgurnuli i pred salom su odmah počeli da ga tuku, nakon čega su ga odveli u meni nepoznatom pravcu..."3.2. Svedokinja 426/96-48, medicinska sestra u bolnici za grudne bolesti Koševo u Sarajevu, svedoči:
"...U bolnici su počeli da uskraćuju hranu zaposlenom srpskom osoblju, dok je osoblje muslimanske nacionalnosti dobijalo hranu. Takva vrsta diskriminacije je činjena i prema bolesnicima srpske nacionalnosti: na primer, u jednom krevetu je ležao musliman koji je dobijao hranu, a u drugom krevetu, do njega, Srbin koji nije dobijao hranu.
Isti postupak se primenjivao i kad se radilo o davanju lekova. Lekari muslimani su jednostavno Srbe isključivali sa terapije i nisu im davali lekove, a muslimani su posebno dobro tretirani. Lekari muslimani otpuštali su Srbe i pre njihovog izlečenja, jer je trebalo osloboditi bolnicu za prijem bolesnih muslimana.
Kada je u Sarajevu napadnuta kolona JNA, u bolnicu je dovezeno nekoliko ranjenih vojnika JNA. Tim vojnicima nije ukazivan određeni tretman koji su dobijali muslimani. Nisu im davani odgovarajući lekovi, niti su vršeni određeni hirurški zahvati. Sigurna sam da im nije davana ni transfuzija, iako je ona bila potrebna.
Pripadnici ’
Zelenih beretki’ su se slobodno kretali po bolnici. Ulazili su u sobe i u operacione sale za vreme operacija. Ti vojnici su pretili lekarima srpske nacionalnosti.U bolnicu su
često iz Centralnog zatvora dovodili ljude srpske nacionalnosti, koji su bili isprebijani do te mere da se nisu mogli prepoznati. Muslimanski vojnici, koji su ih dovodili, nisu dozvoljavali da oni budu zadržani na lečenju u bolnici, već su odmah zahtevali da ih pregledamo i vratimo nazad. Sećam se da je među tim ljudima bio jedan inženjer iz Hrasnog, koji je bio strahovito prebijan.Poslednjih dana mog boravka u bolnici, bolničke vlasti više nisu dozvoljavale da se primaju ranjeni i bolesni Srbi, govoreći da je bolnica samo za muslimane, a ne i za Srbe...."
3.3. Svedok 569/96-2, lekar koji je živeo i radio u Sarajevu do kraja 1993. godine, svedoči:
"...Vojnici JNA koji su bili povređeni u Dobrovoljačkoj ulici kada je napadnuta kolona JNA bili su dovedeni na Urološku kliniku na lečenje. Ja nisam nikoga lečio jer nama Srbima nije bilo dozvoljeno da ih lečimo već su to radili muslimani..."
3.4. Svedok 281/96-6, penzionerka iz Sarajeva, navodi:
"...Ja sam bila ranjena od granatiranja u dva maha, krajem 1992. i po
četkom 1993. godine. Prvi put sam bila ranjena u levu ruku i pomoć sam zatražila u ambulanti u Starom Gradu. Kada su lekari i ostalo osoblje videli da sam Srpkinja bili su veoma grubi prema meni i još više mi povredili ranu, ne pružajući adekvatnu pomoć zbog čega sam pala u nesvest. Kada sam došla k sebi bili su cinični prema meni i podsmevali su mi se.Drugi put sam bila teže ranjena u predelu desne noge, ali sam zbog ranijeg postupanja muslimanskog medicinskog osoblja izbegavala da tražim lekarsku pomoć. Obratila sam se medicinskoj službi UNPROFOR-a, ali prevodioci muslimani nisu dozvolili da se kod njih lečim. Zbog toga mi se stanje dosta pogoršalo pa je bilo dovedeno u pitanje i amputiranje noge..."
3.5. Svedok 163/96, dekan Medicinskog fakulteta u Sarajevu, svedoči:
"... Od početka rata pripadnici zelenih beretki preuzeli su kompletan nadzor i vlast nad kliničkim centrom na Koševu i na Urološkoj klinici gde su formirali zatvorsku bolnicu gde su muslimanski vojnici dovodili i tu držali za njih sumnjive pacijente sa ostalih odelenja..."
3.6. Svedok 478/96-31, inženjer iz Sarajeva, rođen 1956. godine, svedoči:
"...Oko deset puta bio sam privođen u muslimanske zatvore, koji su bili locirani u podrumskim prostorijama. Poslednji put sam priveden 01. juna 1993. godine u prostorije Komande protivoklopne čete na Trgu junaka socijalističkog rada. Počeli su da me tuku. Izgubio sam svest. Kad sam došao k sebi, video sam da se nalazim u bolnici u naselju Dobrinja 2. Imao sam dve otvorene rane na glavi i bio sam sav krvav po telu. Na levoj ruci sam imao prsten, koji je jedna medicinska sestra pokušala silom da mi skine, ali u tome nije uspela jer sam se ja u tom trenutku probudio. Ona mi je tom prilikom povredila prst, tako da i sada nosim vidan ožiljak...".
3.7. Svedok 675/94, koji je bio ranjen i 18. aprila 1992. godine prebačen u Taumatološku bolnicu u Sarajevu, navodi:
"...U bolnici sam primetio da se prema meni postupa na drugačiji način u odnosu na ostale bolesnike, pa sam zaključio da to zbog toga što sam srpske nacionalnosti. Medicinske sestre u bolnici su me stalno pitale koje sam nacionalnosti. Nisam dobijao propisanu terapiju, niti su mi previjali ranu. Kada su lekari, koji su bili Srbi, bili u viziti, u njihovom prisustvu sam dobijao potrebne lekove i previjali su mi ranu.
Zbog neredovnog previjanja rane na nogama su mi se inficirale.
Jednog dana sam primetio pripadnike muslimanske vojske koji su išli od sobe do sobe i beležili imena bolesnika srpske nacionalnosti.
04. jula 1992. godine četiri muslimanska vojnika su došla u sobu u kojoj sam se nalazio i naredili mi da odmah ustanem i krenem sa njima. Pošto sam se kretao uz pomoć štaka, poneo sam ih, kao i lekove i pribor za ličnu higijenu, na šta su mi oni kazali da mi ništa od toga neće biti potrebno. Uspeo sam samo da zgrabim štake, pre nego što su mi stavili lisice na ruke i uveli me u policijsku maricu. Tu su me četiri vojnika tukla, da bi nakon toga bio odveden u Centralni zatvor u Sarajevu..."
3.8. Svedok 665/95 navodi:
"...Dok smo le
žali u Dobrovoljačkoj ulici čula se pucnjava iz automatskog oružja i ja sam osetio jak bol u laktu leve ruke. Pucao je, sa udaljenosti od 2 m, na nas čovek star 40-50 godina koji nam je naredio da legnemo i koji nas je razoružao sa grupom pripadnika ’ Zelenih beretki’ .Odveden sam u bolnicu Koševo, gde sam zadr
žan do 11. maja 1992. godine, kada sam razmenjen.Prilikom prijema u bolnicu Koševo pretresena mi je garderoba, pa je kod mene u džepu pronađen manji nož koji sam koristio za otvaranje konzervi. Tim nožem mi je jedna od sestara nanela povredu, tako što me je gađala u leđa i napravila mi ubodnu ranu dubine oko 2 cm. Ona mi je pretila da će me ubiti, a takođe mi je pretio da će me ubiti i jedan muslimanski vojnik. To je bio vojnik sa puškom koji me je čuvao na hirurškom odelenju..."
3.9. Svedok 59/96, koji se nalazio na odsluženju vojnog roka u Sarajevu i koji je ranjen 03. maja 1992. godine u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, svedoči:
"...Kada je u jednom momentu u Dobrovoljačkoj ulici kolona stala sa svih strana su izašli naoružani muslimani sa uperenim automatskim oružjem u nas vičući da se predamo, što smo mi i učinili izašavši iz vozila. Mi smo iz vozila izašli goloruki jer smo u vozilima ostavili oružje. Tada je nastala pucnjava. U nas su pucali muslimani sa svih strana. Tada je poginulo dosta vojnika. Video sam da padaju mrtvi, a onda sam i ja bio ranjen u levo rame i ruku, pa sam pao.
Nas zarobljene koji smo bili ranjeni odveli su u bolnicu Koševo. To pružanje pomoći više je bilo mučenje nego pružanje pomoći. Rane su nam šili namerno bez ikakve anestezije. Udarali su nas po ranama, psovali, vređali i maltretirali. Odmah su tu u bolnici oformili neki istražni punkt gde su nas saslušavali, tukli, mučili, otvarali nam ušivene rane. To ja nisam video ni u najcrnjim filmovima. Mnogi su tu umrli. Mnogi su padali u nesvest, ali niko im po nekoliko sati nije pružao nikakvu pomoć. Video sam da su u bolnici neke ranjenike ubili. Najviše su mučili poručnika P., nad kojim su se iživljavali...".
3.10. Svedok 304/96, koji je boravio u bolnici "Koševo", juna 1992. godine, navodi:
"...U bolnici ’ Koševo’ su me tretirali kao zlikovca. Nisu hteli da mi uka
žu pomoć, a intervencije su vršili bez anestezije, iako sam ja bio ranjen u predelu glave i ruke.Jedan od lekara, kada sam mu rekao da mi je prva pomoć ukazana od strane arapina Aziza, rekao je da mi više ne treba vršiti nikakve intervencije.
Dok sam bio u ovoj bolnici vezivali su me užetom i gurali su mi cev automata u usta. Iz bolnice su me prebacili u Centralni zatvor...".
3.11. Svedok 391/96, koji je bio ranjen 12. maja 1992. godine, na ulici u Sarajevu, gde je živeo, svedoči:
"... Odmah sam bio prevežen u Ortopedsku kliniku bolnice Koševo, gde sam istog dana operisan. Prvih dana prema meni je postupak bio korektan, sve do odlaska dr Miličevića sa klinike 20. maja 1992. godine. Nakon toga odnos osoblja prema bolesnicima srpske nacionalnosti je bio grozan.
Mnogi Srbi su od strane osoblja klinike ugušeni jastucima na krevetima, gde su ležali nepokretni, a neki od njih su zadavljeni. Takođe sam čuo da su pojedinim ranjenim Srbima davali pogrešne injekcije od čega su kasnije umrli.
Zato je bio najodgovorniji dr Ćeba, koji je došao na mesto dr Miličevića.
Zbog ovakvog stanja na klinici ja sam 9. juna pobegao iz bolnice na štakama..."
3.12. Svedok 540/95 je kao oficir bivše JNA 3. maja 1992. godine trebao da napusti Sarajevo, ali je u Dobrovoljačkoj ulici, kada je napadnuta kolona vozila bivše JNA, teško ranjen u nogu, nakon čega je prevezen u bolnicu na Koševu. On navodi:
"...U bolnicu je došao jedan muslimanski oficir u činu majora, koji mi je oduzeo ličnu kartu i pokušao da me udari kundakom. Pri odlasku je rekao bolničkom osoblju i uniformisanim stražarima da me dobro čuvaju.
Uz psovke i maltretiranja oduzete su mi i sve ostale lične stvari, koje mi nikada nisu vraćene.
Za sve vreme boravka u bolnici bio sam pod stalnom prismotrom naoružanih pripadnika muslimanske vojske, koji su po čitavu noć ulazili u sobu u kojoj sam ležao, kao i drugi ranjeni pripadnici JNA, pa su repetirali oružje i pevali nam pesme ’
Spavajte, spavajte četnici’ .Iako su nas lekari redovno obilazili, morali smo da insistiramo da nam menjaju zavoje, a nikakvu bolesni
čku negu nismo imali. Od hrane smo dobijali samo jedan obrok dnevno od oko 100 grama variva sa dva mala parčeta dvopeka i čašu čaja.Zarobljeni pripadnici JNA, koji su ležali ranjeni u ovoj bolnici, bili su odvođeni u posebnu sobu, gde su saslušavani. Prilikom jednog saslušanja pripadnici muslimanske vojske su iz bolesničke sobe odveli u nepoznatom pravcu načelnika Doma JNA u Sarajevu..."
3.13. Svedok 454/95-8 navodi:
"...Ranjen sam 3. maja 1992. godine u Dobrovolja
čkoj ulici u Sarajevu, kada sam se sa kolonom vozila bivše JNA povlačio iz kasarne u Lukavcu. Zadobio sam dve prostrelne rane na nozi.Muslimani su me odmah kombijem prebacili u bolnicu Koševo gde sam stigao oko 19.00 časova. Medicinskom osoblju smo predstavljeni kao četnici, te se medicinsko osoblje prema nama - ranjenim pripadnicima JNA odnosilo krajnje nehumano.
Previli su me tek u 23.30 časova, mada sam ih molio da me previju što pre, jer sam već bio izgubio dosta krvi.
U bolnici sam ostao do 12. maja 1992. godine i za vreme imao sam dve operacije, ali pošto su obe bile bez anestezije trpeo sam strahovite bolove.
Za tih 8 dana izgubio 15 kg telesne težine. U bolnicu su svaki dan dolazili naoružani vojnici i civili koji su ispitivali ranjenike..."
3.14. Svedok 623/95 navodi:
"...Prilikom napada na kolonu JNA koja se u Sarajavu 3. maja povla
čila iz kasarne na Lukavici, u Dobrovoljačkoj ulici je ranjen jedan broj pripadnika JNA, koji su nakon toga prebačeni u bolnicu na Koševu. Zajedno sa mnom u bolnicu je prebačen Ivica Simić, kome se posle toga gubi svaki trag. Prilikom prijema u bolnicu bio je svestan i njegovo zdravstveno stanje nije ukazivalo na to da mu je život u opasnosti.Zarobljene vojnike koji su bili ranjeni i smešteni u ovoj bolnici, čuvali su pripadnici Teritorijalne odbrane BiH..."
4. MALTRETIRANjE MEDICINSKOG OSOBLjA
SRPSKE NACIONALNOSTI
4.1. Svedok 344/96-2, lekar hirurg iz Sarajeva, svedo
či:"...Počev od 4. marta 1992. godine klinički centar bio je pod potpunom kontrolom zelenih beretki. Na ulazu Kliničkog centra u samom krugu, na zgradama i na krovovima videli su se naoružani ljudi koji su nas lekare zaustavljali, legitimisali i maltretirali.
Početkom aprila 1992. godine jedna lekarka je ranjena u nogu prilikom odlaska u operacionu salu.
U svako doba dana i noći naoružana lica su vršila prepade na zdravstvene radnike, postavljajući im razna pitanja, tražeći oružje i lica koja navodno daju signale srpskim položajima. Pripadnike srpske nacije su nazivali četnicima i bandom.
Mene su 8. aprila 1992. godine, kada sam bio dežuran, oko 24 sata tri naoružana lica, pripadnici zelenih beretki, zaustavili i napali da navodno dajem signale sa naše klinike. U jednom trenutku mislio sam da će me ubiti. Iz ove situacije izvukao sam se zahvaljujući svojoj prisebnosti i sestri V. koja je bila izuzetno hrabra..."
4.2. Svedokinja 426/96-48, iz Sarajeva, svedoči:
"...Jedne noći u toku dežurstva došla je jedna grupa od 6 vojnika ’
Zelenih beretki’ , koji su mi naredili da sa njima pođem do magacina. Tu su počeli da me hvataju za uniformu i da je cepaju. Pokušali su da me siluju, ali je u tom trenutku pala jedna granata u blizini i oni su se razbežali.Pripadnici "Zelenih beretki" su se slobodno kretali po bolnici. Ulazili su u sobe i u operacione sale za vreme operacija. Ti vojnici su pretili lekarima srpske nacionalnosti.
Početkom maja je na Urološkoj klinici formiran zatvor i mene su vojnici koji su čuvali ulaz, išamarali i govorili mi da sam kurva srpska, ne dozvoljavajući mi da posetim mog profesora.
Rano ujutru 6. maja 1992. godine pozvao me je dr Mehmedalija Budalica, koji je bio prisutan kad su me muslimanski vojnici napali i pokušali da me siluju. On mi je tada, kada sam zatražila zaštitu od njega, rekao da je ’
došlo njegovih pet minuta’ . Interesovao se gde je moja kćerka, koja je neposredno pre toga, pobegla iz Sarajeva. Kada sam mu rekla da je u Sarajevu, on je rekao: ’ Kako je to moguće kad je mi nigde nismo pronašli?’Ja sam posle toga iskoristila priliku da pobegnem ku
ći. Iste večeri su došli muslimanski vojnici, pretresli mi stan i odneli sve što ih je interesovalo. Posle njegovog odlaska, ja sam noću pretrčala preko ulice i preko barikada na drugu stranu ulice, koju su držali srpski vojnici.Tako sam izašla iz Sarajeva..."
4.3. Svedok 649/96, penzioner koji je živeo u Sarajevu, svedoči:
“... U junu 1992. godine sam od dr Zečević, upravnice Doma zdravlja c
Omer Maslićc na Dolac Malti u Sarajevu, čuo da joj je rukovodstvo SDA uputilo dopis da odmah otpusti sve zaposlene pripadnike srpske nacionalnosti, koji su zaposleni u ovom Domu zdravlja. Ono to nije mogla da prihvati, ubrzo se razbolela i umrla. Posle njene smrti su dvi Srbi otpušteni iz ovog Doma zdravlja...”4.4. Svedok 803/95-1, profesor Univerziteta u Sarajevu svedoči:
"...Ja sam rođen u Sarajevu, gde sam i živeo do kraja 1992. godine. Moja porodica je jedna od najstarijih srpskih porodica u Sarajevu, gde sam imao i porodičnu kuću.
Bio sam zaposlen u Urološkoj klinici u Sarajevu na mestu direktora klinike. Kad je proglašena samostalnost Bosne i Hercegovine u aprilu 1992. godine kod mene u kancelariju su došle moje kolege muslimani dr Mustafa Hiroš i dr Mugadin Bušatlić i naredili mi da napustim kancelariju sa obrazloženjem da ja ne mogu više da budem direktor jer sam Srbin. Tom prilikom nisam dobio nikakvo pismeno rešenje u vezi mog smenjivanja. Od tada direktor klinike je bio dr Mustafa Hiroš.
Od početka rata u moj stan su 11 puta dolazili pripadnici muslimanskih zelenih beretki i vršili pretres.
Prvi put su došla trojica uniformisanih pripadnika sa oružjem i izvršili pretres stana sa obrazloženjem da traže oružje. Ja sam od oružja imamo samo jedan stari trofejni revolver za koji sam imao urednu dozvolu i taj revolver sam im predao. Međutim, pored toga oni su mi oduzeli 4-5.000. DEM, porodični nakit koji je pripadao mojoj majci, garderobu i druge stvari koje su im se svidele.
Posle toga pretres se ponavljao još desetak puta i svaki put sa istim obrazloženjem. Međutim, nijedanput nisu imali pismeni nalog za pretres moga stana..."
5. ZLOUPOTREBA MEDICINE
U PROPAGANDNE SVRHE
5.1. Svedok 779/95, lekarka iz Sarajeva navodi:
...Sredinom aprila 1992. godine radio "M" koji je bio veoma popularan u Sarajevu,
čitav dan je panično obaveštavao građane Sarajeva da u Varešu umire jedno dete u dijabetičkoj komi jer mu nedostaje insulin. Po tom izveštaju insulin nije mogao biti dostavljen u Vareš jer su Srbi opkolili grad i presekli komunikacije.Ja sam, saznavši za tu priču, zamolila jednog mog prijatelja da ode do klinike gde sam radila i uzme insulin, a zatim da ga odnese na železničku stanicu i preda mašinovođi, koji je toga dana vozio za Zenicu. O tome sam obavestila lekare u Varešu i rekla im da sačekaju voz i uzmu insulin, što je bez problema obavljeno i dete je bilo spašeno.
Očigledno je da je ovaj slučaj trebalo da posluži u svrhu satanizacije Srba, jer Vareš uopšte nije bio opkoljen. Toga dana voz je normalno saobraćao između Sarajeva i Zenice, kao i autobus između Zenice i Vareša.
Neznajući za ovo na pomenutoj radio stanici i dalje su ponavljali apel za pomoć detetu u Varešu, da bi im na kraju stigao odgovor iz Vareša da je sve u redu, nakon čega su oni prosto zanemeli..."
5.2. Svedok 281/96-1, profesor Medicinskog fakulteta u Sarajevu, svedoči:
"...U leto 1993. godine ja sam na molbu jedne Švajcarkinje proverio procenat primljenih Srba u bolnice u Sarajevu. Obzirom da hrvatska i srpska imena nisam mogao uvek da razlikujem, ja sam ih svrstao u istu grupu i od svih primljenih u bolnice Srba i Hrvata je bilo 10,2% u vreme kada se tvrdilo da je u gradu Srba i Hrvata bilo 38%. Inače, za svo vreme rata Srbi su smeli da se obrate za pomoć samo malobrojnim lekarima Srbima i po nekom muslimanu.
Hteo bi posebno da istaknem jednu izjavu dr Dževada Softića, profesora ginekologije koji je u mojoj kancelariji na klinici rekao sledeće: ’ Četiri žene su mi upućene na prekid trudnoće, jer su sve navodno silovane od Srba. Kada sam ih pitao ko vas je silovao i gde, svaka je izjavila da nije silovana, ali im je rečeno da to kažu jer će iz toga imati određene privilegije’
.Napominjem da su to sve bile muslimanke, a i lekar koji ih je pitao je bio musliman..."
5.3. Svedok 569/96-2, lekar koji je
živeo i radio u Sarajevu do kraja 1993. godine, svedoči:"...Klinička bolnica ’
Jezero’ se nalazila blizu linije razdvajanja. Zbog takvog položaja muslimanska vojska je zauzela bolnicu ’ Jezero’ i instalirala svoje uporište odakle su pucali na Srbe i srpske položaje sa druge strane linije razdvajanja sa ciljem da se Srbi izazovu da uzvrate na provokacije iz bolnice, da bi se na taj način stvorila slika o Srbima kao da oni napadaju bolnice. To je korišćeno radi satanizacije Srba i stvaranja iskrivljene medijske slike. Posle svake takve provokacije usledila bi kampanja na njihovoj televiziji o navodnom ponašanju Srba, ne pokazujući, naravno ko je to započeo..."INDICIJE O IZVRŠIOCIMA:
Bešli
ć dr Ešref, sa Klinike za abdomenalnu hirurgiju,Bilal dr Berzad, anesteziolog, šef Centra za anesteziju na početku rata,
Budalica dr Mehmedalija,
Bušić dr Fakica, otorinolaringolog,
Gavrankapetanović dr Muhamed, neurolog,
Gavrankapetanović dr Fariz, traumatolog,
Drino dr Esad, sa Klinike za abdomenalnu hirurgiju,
Drnda dr Kemal, grudni hirurg,
Dulić dr Amira, anesteziolog,
Kadić dr Naim, neurohirurg, sada muslimanski ambasador u Kuvajtu,
Konjhodžić Faruk, lekar neurohirurg,
Kusić Almir, zvani "Kinez", rukovodilac Službe bezbednosti u Univerzitetskom medicinskom centru,
doktorka Ljubović, neurohirurg,
Sokolović Adnan, pre rata kriminalac, pomoćnik Juke Prazine, komandant mudžahedinske jedinice stacionirane na Stomatološkom fakultetu, gde su mnogi Srbi odvođeni i tamo prebijani,
Ćibo dr Esad, ortoped,
Hiroš dr Mustafa, urolog,
Hodžić dr Lutvo, pedijatar,
DOKAZ: 454/95-8, 540/95, 675/94, 623/95, 665/95, 779/95, 803/95-1, 59/96, 163/96, 281/96-1, 304/96, 341/96-1, 344/96-2, 344/96-3, 391/96, 420/96, 426/96-48, 478/96-31, 569/96-2,