SAVEZNA REPUBLIKA JUGOSLAVIJA

BEOGRAD

Pripadnici Hrvatske vojske otpočeli su 04. avgusta 1995. godine iz više pravaca iz Hrvatske i iz ranije okupiranih područja u Bosni i Hercegovini - Grahova i Glamoča napad na Republiku Srpsku Krajinu u kojoj su živeli Srbi i uz vojna dejstva započeli su i sistematsko uništavanje civilnih objekata i imovine i izvršili brojna ubistva civilnog stanovništva u prvom redu staraca, žena i dece.

Dejstvujući nesrazmerno jačim vojno-policijskim snagama, uz neprestano granatiranje celog prostora Krajine, civile koje nisu odmah poubijali primorali su da napuste svoje domove i da krenu u izbeglištvo.

Iako je kretanje izbeglica na traktorima, zapregama, motornim vozilima, pa čak i pešice bilo uočljivo, hrvatske snage su ih granatirale iz artiljerijskih oruđa ili bombardovale iz aviona, da bi na nekim mestima izvršili i pešadijske prepade.

Posledice vojnih napada na izbegličku kolonu su posebno bile vidne na prostoru oko Gline, na putu Glina - Dvor i tokom kretanja kroz Republiku Srpsku. Na tim mestima napada ostajali su leševi ubijenih, uništena vozila, razbacane stvari, što su pripadnici hrvatske policije i vojske, pošto su zabranili svaki pristup međunarodnim posmatračima i pripadnicima snaga UN, uklonili, za šta su imali očigledno unapred pripremljene ekipe.

Deo kolone koja se kretala auto-putem kroz Hrvatsku bila je sistematski napadana i od strane hrvatskog stanovništva iako su hrvatske vlasti preko predstavnika Ujedinjenih nacija dali garancije za miran prolazak. Ti napadi bili su najizraženiji u Sisku, gde su izvlačili Srbe iz kolone, prebijali ih, a neke čak i ubili. Njihova vozila su kamenovali i pljačkali ih, a sve to u prisustvu pripadnika hrvatske policije i vojske koji su umesto da obezbede nesmetan prolaz kolone, kako je bilo garantovano, bili posmatrači onoga što se događalo.

Tako su stanovnici Krajine, pošto su prvo ostali bez svojih domova najčešće ostali i bez one svoje imovine koju su na brzinu poneli sa sobom.

Posledica ovih akcija je proterivanje iz Republike Srpske Krajine između 230.000 i 250.000 Srba.

Hrvatske vojne i policijske snage su neposredno po okončanju vojne akcije na celom prostoru Krajine preduzeli mere "čišćenja terena" po srpskim mestima, a to je u stvari bio finalni deo sprovođenja genocida nad srpskim stanovništvom Krajine, koji se sastojao u fizičkoj likvidiciji onih koji su ostali. To su najčešće bili starci, koji su ostali da čuvaju svoju imovinu i domove u kojima su i rođeni ili nisu mogli da se kreću zbog starosti i bolesti. Oni su bili masovno ubijani najčešće na svojim kućnim pragovima, sva njihova imovina bila je opljačkana, a ono što nije odneto zapaljeno je. Pljačkanje, paljenje, rušenje kuća i ubijanje preostalih civila sprovodilo se (i još se sprovodi) sistematski, uz uklanjanje tragova dela.

Pripadnici Međunarodnih humanitarnih organizacija i međunarodni posmatrači često su i sami bili svedoci posledica ovih akcija.

Saslušani svedoci, pored ostalog, iznose da su pripadnici hrvatske vojske i policije ubijali i Srbe starije od 70 godina, kao i žene. Veći broj tih lica ubijen je na svirep način i njihovi unakaženi leševi ostajali su na njivama gde su radili, na kućnim pragovima ili su izgoreli u zapaljenim kućama. Zabeležen je slučaj ubistva klanjem devedesetogodišnje starice u kući, ubistva prethodno vezanih građana koji su potom zapaljeni, ubijanje slepe starice pucanjem u potiljak, ubistva odsecanjem glave i ruku, ubistva sekirom, navlačenje ovčije mešine preko glave pre ubistva, itd.

Hrvatske vlasti su, po zauzimanju Krajine, veliki broj lica uhapsili i odveli u logore, gde su bili izloženi najsurovijem postupanju. za koje su adaptirali čak i škole i sportske hale. Nije poznat broj uhapšenih preostalih Srba. Veći centri za zatvaranje bili su u Zadru, Šibeniku, Splitu, Kninu, zatim u Sisku, Karlovcu, Kutini, Gospiću, Novskoj, Ivanić Gradu i Sinju. U tim logorima je sprovođeno mučenje i nehumano postupanje i najrazličitije mere pritisaka nad zatvorenicima. U nekim od ovih logora nije dozvoljen pristup predstavnicima međunarodnih humanitarnih ili drugih organizacija.

Pljačka, razaranja domova i uništavanja domaćinstava za vreme i posle hrvatske vojne akcije, dovela je do napuštanja sredine u kojoj su Srbi živeli od davnina (pisani dokumenti o Srbima na ovim područjima datiraju iz 822. godine; na područje Like, Korduna, Banije i Slavonije masovnije doseljavanje Srba odvijalo se u šesnaestom i sedamnaestom veku - na poziv austrijskih careva), negujući specifičnu kulturu na sredokraći između pravoslavlja i katoličanstava. Srpski narod je bio prinuđen da ostavi i svoje svetinje - crkve i manastire, muzeje, istorijske spomenike i bogate riznice kulturno-umetničkog blaga, kao i grobove predaka. Ostavili su i oko 950 spomenika kulture, 80 biblioteka i preko 122 škole.

Ako se sve ovo posmatra zajedno sa podacima iz ranijih izveštaja Komiteta, proizlazi kontinuitet u progonu Srba od vremena stvaranja nezavisne Hrvatske. Formiranje stranke Hrvatske demokratske zajednice (HDZ), referendum i druge akcije hrvatskih političkih prvaka pred građanski rat, tekli su uz preteću i agresivnu propagandu prema Srbima. Izbornom pobedom i preuzimanjem vlasti HDZ je počela realizaciju programa čišćenja Hrvatske od Srba, svuda i na svakom mestu. Srbi su prvo bili predmet verbalnih ili fizičkih napada: na ulici, u trgovini, na radnom mestu, u stanu ili kući; ispisivani su grafiti, tražilo se oružje, izmišljali su se snajperisti, pretilo se preko telefona, upućivale su se poruke sa zahtevima za napuštanje Hrvatske, obeležavali su se stanovi Srba, prisluškivali i isključivali telefoni, tražene su izjave o lojalnosti, upadalo u stanove bez zakonskog osnova, premlaćivani su pojedinci, otpuštalo se s posla, dok se u drugoj fazi vrše hapšenja i ubistva.

Na pojedinim područjima prema Srbima sprovodene su i masovne likvidacije, npr. u Pakračkoj poljani, Marinom selu, u Zapadnoj Slavoniji, u Vukovaru, Osijeku, Gospiću, Sisku, Zadru, Brodu, Zagrebu, Splitu i dr. Imovina Srba - stanovi, kuće, vikendice, lokali, kao i kulturno-istorijski spomenici, minirani su i porušeni u velikom broju mesta, sve u funkciji konačnog uklanjanja Srba iz Hrvatske. U nekim sredinama (u Dubrovniku i Zagrebu) sprovedeno je i pokrštavanje Srba.

Celokupna aktivnost prema Srbima koordinirana je s državnog vrha Hrvatske sa namerom da Srbi kao nacionalna, etnička i verska grupa u Hrvatskoj potpuno nestanu ili da se svedu na zanemarljiv broj. Preostali Srbi u Hrvatskoj stavljeni su u takve uslove života koji vode njihovom potpunom istrebljenju kao nacionalne, etničke ili verske grupe.

Sve to ukazuje da se u Hrvatskoj vodila organizovano i vodi sistematska i planska aktivnost usmerena na potpuno uništenje Srba u Hrvatskoj, a iza koje stoji vladajuća politika Hrvatske.

Kao posledica genocidnog plana hrvatskih vlasti Srbi su od konstitutivnog elementa hrvatske državnosti postali manjina, svedena od 12% na najviše 3% stanovništva Hrvatske.

Podaci koji se prezentiraju bazirani su u prvom redu na izjavama svedoka. Njih mogu da dopune oni dokazi koje su sakupili pripadnici Ujedinjenih nacija, kao i predstavnici drugih međunarodnih organizacija.

1

Kolona izbeglica iz Krajine koja je krenula preko Gline bila je presretnuta i napadnuta i tom prilikom ubijeni su mnogi civili. Posle toga je deo kolone posredstvom UNPROFOR-a, a na osnovu postignutog dogovora sa hrvatskim vlastima o maršruti izbegličke kolone, nastavio kretanje prema Petrinji, Sisku i dalje, kroz Hrvatsku, autoputem Zagreb-Beograd.

O tome šta su sve preživljavali govore svedoci koji su se nalazili u koloni:

1.1. Svedok 276/96-1 navodi:

... Moja jedinica se našla u okruženju kod Topuskog. Tada je, uz posredstvo UNPROFOR-a, došlo do pregovora između pukovnika Čede Bulata i hrvatskog generala Stipetića koji je postavio uslov da moramo da predamo svo teško i lako naoružanje i da u koliko to ne učinimo da će hrvatska vojska napasti civile u koloni izbeglica koja se nalazila na putu Vrginmost - Glina - Žirovac - Dvor na Uni.

Čedo Bulat je odlučio da predamo naše naoružanje što smo i učinili i ja sam sa kolonom tenkova došao do Gline, gde smo predali naoružanje. Ovi pregovori su vođeni tri dana, 7., 8., i 9. avgusta 1995. godine. Međutim, Hrvati se nisu držali dogovora i njihova vojska je izvršila masakr nad civilima u koloni, kako sam to kasnije saznao.

Pošto smo predali tenkove u Glini neki od nas su se presvukli u civilna odela, a neki su ostali u uniformama i privatnim automobilima krenuli smo putem Glina-Petrinja-Mošćenica, gde smo izašli na auto put Zagreb-Beograd.

Kada smo stigli u Mošćanicu tu nas je sačekao špalir hrvatskih vojnika i civila koji su nas kamenovali. Tom prilikom stakla na mom vozilu su bila porazbijana, iako su nam kazali prethodno da nam je put slobodan. Iz automobila su izvlačili neke ljude i tu ih tukli. Tako su iz kolone izvukli Č.B. iz sela Č. kod Vrginmosta koga su hrvatski vojnici linčovali...

1.2. Svedok 300/96-5 navodi:

... U avgustu 1995. godine kada su Krajinu napale hrvatske oružane snage ja sam krenuo u izbeglištvo. Moja porodica je bila u koloni izbeglica na traktoru sa prikolicom. Kod Gline kolona je bila prekinuta i deo izbeglica se vratio, među njima i moja porodica.

Između Gline i Topuskog hrvatska vojska je postavila nagazne mine da bi onemogućila kretanje kolone. No, to nije bilo jedino zlo koje je snašlo civile u koloni. Pripadnici hrvatske vojske u maskirnim uniformama su napali civile, pljačkali ih i iz traktorskih prikolica uzimali stvari koje su našli za shodno, a onda ih gurali u stranu, lomili, prevrtali, palili. Zatim su ih teškom mehanizacijom sabili u zemlju i zatrpali visokim slojem zemlje.

Tako je prošla i moja porodica. Ostali smo bez traktora, bez prikolice i bez stvari koje smo poneli.

Dve žene iz kolone koje su bile pribranije i hrabrije osmelile su se da se prijave komandantu hrvatske jedinice sa zahtevom da se traktori vrate. To se ovom nije dopalo. Naredio je da obe budu zarobljene i to je i sprovedeno. Radi se o M. i Lj. Ove žene su imali između 45-50 godina. One su završile u logoru u Karlovcu.

Tu se kolona zadržala puna tri dana.

Onda se moja porodica pridružila M.L. koji je nekim čudom sačuvao svoj traktor, te smo se malo vozili, a više smo pešačili pored traktora i tako smo stigli do Siska. Tu su nas gađali kamenjem. Stalno su nas kamenovali...

1.3. Svedok 62/96-5, zemljoradnik iz okoline Vrginmosta, rođen 1930. godine svedoči:

... Sa drugim seljacima krenuli smo u koloni, na taktoru. U koloni je bilo i seljačkih kola i automobila. Mlađeg sveta u toj koloni retko je bilo. Kada smo stigli u Glinu muslimani i Hrvati u uniformama su presekli kolonu. Oni su počeli da pucaju. Ja i moji smo poskakali sa traktora. Tada su naišla dva autobusa. U toj opštoj gužvi i pometnji ja sam uspeo da ubacim unuku i ženu u autobus. U tom autobusu bilo je dosta leševa jer se pucalo sa svih strana. Ti autobusi su otišli ka Topuskom.

Tu se posle jedan dan pojavio UNPROFOR koji je omogućio da kolona prođe iz Topuskog za Glinu. Prolazeći pored onog istog mesta od prethodne noći gde je bio zajednički napad Hrvata i muslimana video sam da je neko u međuvremenu buldožerom rasturio i bacio niz put oba moja traktora i stvari na njima. Sve je bilo uništeno i razbacano, ne samo ta dva moja traktora nego i zaprežna kola i sve drugo što se kretalo u koloni, kao i automobili.

Ja sam se našao u jednom autobusu pa smo krenuli ka Beogradu preko Siska. Pored auto-puta velika grupa ljudi je napala našu kolonu. Bacali su kamenice. Bilo je povređenih ljudi i u kolima i na traktorima, a na našem autobusu je razbijeno vetrobransko staklo. Povređen je vozač i još neki ljudi u autobusu.

Ja sam te noći kod Gline video puno ranjenih i poginulih žena, staraca i dece. Koliko je toga bilo ne mogu reći. Bio je mrak. Pucalo se sa svih strana, tada je nastao opšti haos u koloni. Ja sam srećom ostao živ jer su naišla ta dva autobusa...

1.4. Svedok 116/96 navodi:

... Mi smo sa kolonom stigli u Topusko, odakle smo 9. avgusta 1995. godine krenuli prema Glini. U Glini su nas sačekali hrvatski vojnici koji su nam pretili, pljuvali nas, vikali na nas.

Nastavljajući put prošli smo Petrinju i istog dana, 9. avgusta, približili smo se Sisku, gde nas je dočekalo puno omladine koji su na nas bacali kamenje, pa su nam porazbijali sva stakla na vozilu marke "Jugo" u kome smo se kretali. Morali smo da sagnemo glavu da bi se nekako zaštitili.

Jednog momenta moja kćerka je počela da vrišti i kada sam se okrenula videla sam da je moja majka bila pogođena iznad desnog oka, da joj rana krvari ali nismo imali čime da zaustavimo to krvarenje pa smo pokušali to da učinimo peškirom. Okolo su bili pripadnici hrvatske vojske koji nisu dozvoljavali da izađemo iz vozila, već su nas terali da idemo dalje.

Blizu Siska našli smo na pripadnike UNPROFOR-a koji su stajali sa pripadnicima hrvatske vojske koji su vikali na nas i pretili nam, a pripadnici UNPROFOR-a su se samo smejali, tako da nismo smeli od njih da tražimo pomoć.

Moja majka, Komadina Desanka iz Donjih Budački kod Karlovca, rođena 1924. godine, povređena je kamenom 9. avgusta oko 19 časova, a sutradan ujutru oko 6 časova izdahnula je u Županji. Bila je zdrava i u kolima pored njenog sedišta ostala su dva kamena: jedan veličine jajeta, a drugi veći od pesnice sa oštrim ivicama, kojima je bila pogođena.

Kada smo stigli u Šid tu smo moju majku sahranili...

1.5. Svedok 300/96-8, učenik, star 17 godina, navodi:

...Ja sam zbog povrede bio na rehabilitaciji u banji Topusko. Bio je avgust 1995. godine. Pucalo se na sve strane. U jednom trenutku doneo sam odluku da pođem svojoj kući. Krenuo sam kroz Glinu. Nisam znao da je grad pao. Odmah su me uhvatili. Podneli su mi nož pod grlo, pucali mi iznad glave, tukli najviše po glavi, po telu i nogama. Pretili su mi i vukli me od mesta do mesta po gradu i to je bilo od podneva do ponoći. Onda su me pustili i kazali da ću svakako biti njihov i da ću biti pogubljen. To su mi govorili hrvatski vojnici koji su bili u maskirnim uniformama.

Uspeo sam da se izvučem iz Gline i vratim u Topusko. Prošlo je pet dana. Bilo je užasno, nije bilo vode, nije bilo hrane, nije bilo svetla. Bili smo u obruču, pa sam pošao sa kolonom izbeglica auto putem prema Zagrebu i Beogradu.

U Sisku su nas Hrvati kamenovali, tako da smo jedva žive glave izvukli.

Sve je to na mene ostavilo teške posledice. Ja više nemam sna. Desi mi se da u toku dana osetim takvu napetost da bih se valjao po podu. Pijem dosta lekova po preporuci lekara. Redovno se javljam psihijatru na preglede, ali me nervoza nikako ne prolazi. Ne znam kada ću ozdraviti. Proteklo je više od šest meseci, a moje stanje ništa nije bolje. U Petrinji sam bio vrlo dobar đak, a sada sam ovde skoro nikakav...

1.6. Svedok 300/96-10, radnik, rođen 1958. godine u Vojniću, svedoči:

... Na dan 6. avgusta 1995. godine ja sam sa svojom jedinicom bio na položaju kod Topuskog. Celog dana čuo se plač žena i dece i rad traktorskih motora.

Prošla su tri dana i 9. avgusta mi smo dobili naredbu da predamo naoružanje koje smo imali i da krenemo ka Jugoslaviji. Ja sam se pridružio koloni izbeglica.

Nisam znao šta je sa mojima.

Kod Gline ta kolona je prekinuta i ja sam posle video traktorske prikolice i razne stvari koje su ležale pored puta sa leve i desne strane. Sve to je bilo oštećeno.

Kad smo prošli Petrinju pojavilo se jedno vojno vozilo u kome je bilo nekoliko hrvatskih vojnika u maskirnim uniformama. Kada su naišli pored nas stali su i rekli "Srbi, hoćemo da vas koljemo". Ja sam osetio neopisiv strah. Oni su počeli pred nama da se dogovaraju o planu kako će da nas poubijaju. Na sreću tada je naišlo vozilo policije i oni su nas uzeli u zaštitu...

1.7. Svedok 300/96-11 navodi:

... Ja sam sa ženom i troje dece pošao u vozilu marke "Jugo" sa kolonom izbeglica.

Kod Topuskog smo zadržani tri dana i četiri noći. Tu se formirala kolona izbeglica i onda smo krenuli prema Glini. Ostao sam bez vozila koje se pokvarilo i morao sam sa ženom i troje dece da pređem na jednu prikolicu. Tri dana nam je trebalo da pređemo rastojanje od 250 km kroz Hrvatsku. Iako smo svo vreme bili pod pratnjom međunarodnih snaga bilo je više incidenata. Naša kolona je kamenovana od strane Hrvata duž celog puta...

1.8. Svedok 257/96-1, panzioner, rođen 1925. godine, svedoči:

...Ja sam živeo u mestu Utinja, opština Karlovac. To mesto je granatirano 5. avgusta 1995. godine posle čega su moje komšije počele da napuštaju selo. Sused mi je rekao "Šta čekaš?", pa sam se ja sa suprugom na traktoru uključio u kolonu srpskih izbeglica.

Od Utinje kolona se kretala prema Vrginmostu i na tom putu kolona civila je tučena topovima, ali ja nisam video da li tom prilikom bilo ranjenih ljudi u koloni i da li je neko izgubio život.

Od Vrginmosta nastavili smo kretanje prema Topuskom, gde smo zadržani tri dana i i dalje putem Glina-Petrinja-Sisak.

Kada smo stigli u Glinu prišao mi je jedan hrvatski vojnik sa automatskom puškom i rekao svom drugu vojniku pokazujući na mene "da ubijemo starog", ali ga je taj njegov drug sprečio da to učini.

Kolona srpskih civila je kamenovana dok je prolazila kroz Sisak. Ja sam više puta kamenovan i pogodila su me dva-tri kamena po telu od kojih sam imao rane. Kamenovana je i moja supruga kojoj su razbijene naočari.

Kada smo prolazili kroz Kutinu takođe su nas kamenovali i vikali su nam: "Cigani! Cigani!"...

1.9. Svedok 680/95-18 navodi:

... Mnogi traktori i druga prevozna sredstva su se usput kvarili, ali vojnici i policajci nisu dozvoljavali nikakve popravke niti zadržavanja, već su terali Srbe da idu dalje kako znaju i umeju. Putnici iz pokvarenih vozila su se tada prebacivali u druga prevozna sredstva, ostavljajući pored puta svoja pokvarena vozila sa svim stvarima.

Kada smo oko 10. oktobra 1995. godine prolazili kroz Sisak bili smo kamenovani od strane civila.

Iz kamiona Poljoprivredne zadruge iz Vrgin Mosta izvučeni su vozač i putnici, pa je kamion opljačkan, a putnici i vozač su morali da se prebace na traktore u koloni.

Kroz Hrvatsku smo putovali neprekidno dva dana i dve noći bez odmora...

1.10. Svedok 221/96, koji se povlačio na traktoru u koloni iz Topuskog, svedoči:

... Ja sam bio na traktoru sa još 4-5 osoba i kada je kolona došla u Sisak u jednom momentu jedan hrvatski policajac mi je prišao s leđa i udario me kolcem u potiljak, psujući mi pri tome majku četničku. Od zadobijene povrede krvario sam dva sata.

U Sisku su povređene i neke žene iz kolone...

1.11. Svedok 138/96 navodi:

... Krenuli smo u koloni i prvi put smo bili zaustavljeni u Glini, 6. avgusta 1995. godine gde smo ostali četiri dana, posle čega su nam rekli da možemo krenuti u pratnji UNPROFOR-a prema Sisku.

Kod Siska smo doživeli kamenovanje kolone i tom prilikom stakla na kolima su mi polupali i dobio sam udarac kamenom u glavu. Bilo je mnogo povređenih u koloni. Drugi su bili povređeni mnogo teže nego ja.

Usput sam video puno izvrnutih traktora i kola...

1.12. Svedok 336/96 navodi:

... Kolona je bila presečena ispred Gline. Zavladala je velika panika. Iz Gline se čula pucnjava i detonacije. Tu smo ostali tri dana i tri noći a za to vreme trajali su pregovori između hrvatskih vlasti, UNPROFOR-a i naših predstavnika. Posle smo saznali da će biti dozvoljen prelaz preko hrvatske teritorije.

Ja sam se tada vratio u Topusko gde su upale hrvatske snage koje su počele da vrše teror nad stanovništvom.

Neki naši vojnici su zadržali oružje i oni su trebali da budu obezbeđenje kolone. Ta lica su pohvatana, pa su neki kasnije pušteni, a neki su ostali zatvoreni. Ne znam šta se sa njima desilo.

Tada je bio ubijen Simo Krnjić iz Slunja. Kada je krenula kolona iz Topuskog do Gline razdaljinu od 12 km smo prelazili puna 24 sata. Potom smo krenuli ka Petrinji. Usput su Hrvati vršili razne psihološke pritiske. Na izlasku iz Petrinje postojao je punkt UNPROFOR-a, ali je sa njima imala kontakt samo hrvatska policija. Tada smo primetili da su oni jako prisni sa hrvatskom policijom.

Kada smo stigli u Sisak proveli su nas kroz željezaru u Sisku pa smo onda krenuli prema Popovači i tada smo bili zaustavljeni.

Kod Popovače su nam nudili kiselu vodu i hranu. Ja sam uzeo samo kiselu vodu i osetio sam neku mučninu i sećam se da je ukus te vode bio bljutav. Usput sam imao halucinacije. Mislim da je u tu vodu nešto bilo podmetnuto.

Usput su Srbi iz kolone bili maltretirani od strane Hrvata. Oduzimali su im traktore. Tako su oduzeli traktor Stevi Gušiću iz Vojnića.

Ta maltretiranja su se najčešće dešavala noću i tada je milicija uključivala jaka rotaciona svetla da bi što manje bilo primećeno iživljavanje Hrvata nad Srbima u koloni...

1.13. Svedokinja 303/96-1, stara 32 godine, navodi:

... Ja sam iz Vojnića krenula u koloni izbeglica 6. avgusta 1995. godine sa suprugom i dvoje dece. Kada smo stigli do Gline kolona je bila presečena. Saznala sam da je na čelu kolone bilo ubijeno više lica. Dva dana smo u šumi čekali pregovore, a onda su nam dozvolili da preko Petrinje krenemo prema Sisku i dalje ka Srbiji.

Kada je naša kolona naišla pred Sisak bili smo kamenovani od strane hrvatskog stanovništva. Prvi kamen je pogodio moje dete u glavu i napravio rasekotinu kod slepoočnice. Povređeno je i dete B.M.

Sva vozila u našoj koloni su bila oštećena od kamenovanja...

1.14. Svedok 62/96-1, seljanka iz okoline Vrgin Mosta, svedoči:

... Ja sam do 4. avgusta 1995. godine živela u selu Stipanu, opština Vrgin Most sa mužem i dvoje dece.

Po podne 4. avgusta krenuli smo traktorom koji je vozio moj sin star 16 godina. Krenuli smo sa drugim izbeglicama iz Krajine prema Glini. Kada smo došli do Gline napadnuti smo od strane ustaša. Najpre su avioni nadletali kolonu i padale su bombe. Posle su pucali sa strane po koloni.

Kada smo došli u centar Gline bilo je negde oko 20,30 časova. Tu su presekli kolonu. Čuo se plač i krici staraca i žena. Moj dever je povikao "Bežite, pobiće nas sve!" Tu je dosta naroda izginulo.

Ja sam uzela svoga sina od 9 godina i dete od brata koje ima 10 godina pa smo potrčili, preskočila sam jednu ženu koja je ležala. U tom bežanju naišli smo na jedan autobus koji nije imao svetla. Vozač je rekao da ide nazad u Topusko. Ušli smo u autobus i on nas je vozio kroz neku šumu od Gline prema Topuskom noću. Autobus je bio pun žena, dece i staraca. U Topusko smo stigli oko 4 sata. Ljudi su tražili pomoć od UNPROFOR-a ali su im oni rekli da čekaju odobrenje. Onda smo autobusom krenuli prema nekoj šumi.

Tu smo naišli na muslimane koji su počeli da pucaju na kolonu i tukli su sa svih strana. Vozač je okrenuo autobus nazad i vratio se u Topusko gde smo sedeli dva dana, a trećeg dana krenuli prema Glini autobusom autoputem koji ide iz Zagreba prema Beogradu.

Usput hrvatsko stanovništvo i vojska su nas kamenovali, gađali su nas kamenjem i vojska i civili. Bilo je među nama dosta povređenih, ali smo svi ćutali i trpeli. U autobus je ušao neki naoružan hrvatski vojnik, repetirao pušku i pitao nas gde idemo. Mi smo svi ćutali.

Polupano je stakla na autobusu. Kada smo stigli u Beograd nije bilo ni jedno celo staklo na autobusu.

Decu smo morali da stavimo ispod nogu, a stvari na decu da ih zaštitimo od kamenica. Bilo je tu dece i od 5-6 meseci.

Jedna žena je dete od godinu dana zatrpala pelenama od kojih se ono ugušilo...

1.15. Svedok 271/96, koji je živeo u Kupljensku, opština Vojnić, navodi:

... Ja sam bio prinuđen da bežim za Srbiju, pa sam 4. avgusta krenuo u svom vozilu "Zastava 101". Kroz Hrvatsku smo se kretali u koloni u kojoj je bio veliki broj putničkih i teretnih vozila, kao i traktora. Svaku kolonu je predvodilo policijsko vozilo hrvatske policije. Kretali smo se 3-4 dana i noći kroz Hrvatsku do Lipovca. Hrvati su nam davali vodu za piće, nakon čega se onima koji su je pili "spavalo", na osnovu čega smo pretpostavili da su prethodno u tu vodu stavili neko omamljujuće sredstvo.

Kada sam se približavao Lipovcu iz mraka su istrčala tri ili četiri čoveka sa nekim motkama u rukama koji su pritrčali mom vozilu i počeli udarati po vozilu pa su mi porazbijali sve prozore i napravili oštećenja na limu...

1.16. Svedok 141/96 navodi:

... Ja sam sa ženom živeo u selu kod Vojnića i bavio sam se poljoprivredom.

Kada je počelo granatiranje Vojnića 6. avgusta 1995. godine mi smo pošli da bežimo. Kretali smo se u koloni na traktoru i išli smo prema Glini i dalje prema Sisku.

Kada smo stigli u Staklenik tu su nas Hrvati napali i moja žena, koja je bila na traktoru, počela je da beži.

Tada je moja žena povređena i posredstvom UNPROFORA vratila se kući u selo i tamo bi i sada trebalo da se nalazi.

Ja sam se tu u toj gužvi razdvojio od nje i krenuo sam na nekoj drugoj prikolici, pošto sam svoj traktor sa prikolicom morao da napustim u Stakleniku. Išli smo preko Siska i dalje prema Beogradu.

Usput smo bili kamenovani. Našu kolonu su kamenovali Hrvati, kako civili, tako i uniformisani pripadnici hrvatske vojske i policije. Bilo je dosta povređenih jer je mnoge kamenje udarilo po glavi.

Najviše smo bili kamenovani u Sisku...

1.17. Svedok 505/96-3, izbeglica iz Vojnića, stara 44 godine, svedoči:

... Na brzinu sam spakovala šta se dalo spakovati, upalila sam traktor i sa sinčićem se uputila u pravcu Gline, gde su nas zarobili i odveli u logor.

Pre zarobljavanja naišla je hrvatska vojska i policija i mi smo se dali u bekstvo nazad prema Topuskom. Pucali su po koloni iz raznog oružja, bilo je mnogo mrtvih i ranjenih...

1.18. Svedok 228/96, vozač iz okoline Vojnića, rođen 1953. godine, navodi:

...Ja sam 6. avgusta traktorom krenuo prema Glini. Usput nas je hrvatska avijacija tukla. UNPROFOR je obećao da će da nas zaštiti i odvede na granicu. Međutim, UNPROFOR se nije pojavio, tako da smo ostali bez zaštite i prepušteni na milost i nemilost hrvatskoj vojsci.

Na dan 7. avgusta 1995. godine na oko kilometa od Gline mene su zarobili hrvatski vojnici. Bio je srećan onaj srpski vojnik koji je uspeo da prethodno skine uniformu i zameni je civilnim odelom, jer su sve one koji su bili u uniformama tukli kundacima, šutirali nogama i udarali čime su stigli.

Postavili su nas na zemlju da sedimo sa rukama za vratom. Nisu nam davali ni hranu ni vodu.

Onda je došla hrvatska vojna policija pa su nas zatvorili u neku baraku i tamo ispitivali. Svakoga su prilikom ispitivanja tukli.

Po dvojicu su vezali sa lisicama, a kada više nisu imali lisice vezivali su nas žicom ili nekim debelim kanapom. Tako vezani sedeli smo u baraci. Tu nas je bilo oko 50.

Odatle smo odvedeni u Sisak...

1.19. Svedok 339/96-2, izbeglica iz Korduna, svedoči:

...Ja, moja supruga i naš sin smo 6. avgusta 1995. godine krenuli našim automobilom prema Banja Luci i usput smo sustigli kolonu izbeglica u okolini Vrginmosta. Tu je bilo dosta izbeglica koji su išli zaprežnim kolima, traktorima i pešice.

Kada smo bili u blizini Gline hrvatska vojska je granatirala kolonu i video sam da su dve devojke poginule u jednom vozilu marke "Golf" koji je bio ispred nas, a koji je ima registarske tablice Gline.

Čuli smo da su Hrvati srušili most kod Dvora na Uni i da je tu bilo zarobljenih Srba, da je bilo velike pljačke, da su Srbima oduzimana vozila, novac i druge vredne stvari...

1.20. Svedok 451/96, iz okoline Slunja, rođen 1939. godine, svedoči:

...Od Topuskog vratili smo se nazad, pa smo išli kroz šumu "Vranuša". Onda smo saznali da je čelo kolone presečeno od strane V muslimanskog korpusa. Tada su hrvatski vojnici okružili našu kolonu i zadržali nas dva dana. Znam da su dolazili autobusi koji su odvozili izbeglice, a mi koji smo imali traktore smo ostali.

Video sam da su ustaše iz kolone odvele jednog Srbina, ne znam njegovo ime, samo znam da se on više nije vratio.

Posle toga smo krenuli prema Glini. Tada sam video iza neke ograde da je bio obešen jedan čovek, a da je drugom bila odsečena glava.

Onda smo stigli u Glinu u pratnji hrvatske policije i produžili dalje prema Petrinji. U Petrinji sam video da se na putu sa obe strane nalaze gomile kamenja. Pored njih stajali su civili Hrvati koji su gađali kolonu izbeglica sa kamenjem i psovali. Video sam da je tu stajalo dosta oštećenih vozila, da su razbijena stakla na njima i da su pojedinim ljudima razbijene glave.

Na auto-putu kroz Hrvatsku kada bi se koji traktor pokvario policajci su dolazili sa dizalicom i odnosili te traktore u nepoznatom pravcu...

1.21. Svedok 303/96-8, penzioner iz okoline Krnjaka, star 57 godina, svedoči:

...Mi smo bežali kako i gde je ko mogao.

Pošto sam ja invalid, čekao sam dva dana na polazak autobusa iz Topovskog za Srbiju. Bilo nas se skupilo oko 300 ljudi. Tu smo bili opljačkani od strane pripadnika hrvatske vojske. Opkolili su nas i držali pred uperenim puškama više od jednog sata. Tu su nam govorili svašta.

Tada je došao novi gradonačelnik Topovskog. On je prvo pitao da li među nama ima pripadnika hrvatske narodnosti. Na to njegovo pitanje niko nije potvrdno odgvorio. On nas je pitao pred kim mi bežimo. Tada su se hrvatski vojnici bili uklonili.

Taj gradonačelnik nam je rekao da je za nas obezbeđen prevoz radi našeg odlaska iz Topovskog za Srbiju i zaista u toku tog dana došlo je 8 autobusa "Čazmatransa" iz Bjelovara i tim autobusima smo mi preveženi u Srbiju.

Pored puta kojim smo se kretali video sam da je bilo puno prevrnutih traktora...

1.22. Svedok 328/96-15, zemljoradnik iz okoline Vrgin Mosta koji sada kao izbeglica živi u Zrenjaninu, svedoči:

... Mi smo krenuli iz sela Čremušnica na traktoru. Kolona je bila duga i bilo je puno ljudi sa svojim porodicama, kako iz mog sela tako i iz okolnih sela. Normalno smo se kretali dok nismo došli negde iz Gline i to je bilo 6. avgusta oko 19,30 časova. Tu su hrvatske oružane snage presekle kolonu i tada je iz zolje pogođen jedan traktor u kome su bili ljudi na jedno 50 metara ispred mene. Ja nisam mogao da vidim čiji je to bio traktor, da li je bilo poginulih, jer je tada došlo do velike panike i ljudi su bežali. Ja sam tada sišao sa traktora i pošto sam invalid, jedva sam uspeo da dođem do drugog traktora gde se nalazila moja žena. Video sam da nam prilaze hrvatski vojnici koji su pucali na ljude koji su bežali ili se nalazili oko traktora.

Tada sam primetio da jedan hrvatski vojnik ide prema meni. Bio sam tada u sedećem položaju. On mi je prišao i uperio automatsku pušku u pravcu mog lica. Bio je od mene udaljen oko 6 metara. Počeo je da puca. Tom prilikom pogodio me je u predelu usta sa desne strane i metak mi je ušao kroz usta sa desne strane i izašao mi na levu stranu lica, iznad levog oka. Osetio sam da me nešto peče i da me hvata nesvestica, a onda me je ovaj vojnik pogodio još jednim metkom u predelu ramena. Tada sam izgubio svest i ne sećam se šta se dalje dešavalo. U neko doba noći probudio sam se. Nisam mogao da ustanem. Bio sam teško ranjen. Leva strana lica bila mi je oduzeta. Uspeo sam nekako da se oslonim na točak od traktora. Tada sam čuo glsove koji su me dozivali. Pošto sam bio teško ranjen nisam mogao da odgovorim. Tom prilikom sam od P.M. saznao da su kod traktora pogođeni Ranka Radanović, Milka Radanović i Stevan Komadina, koji više nisu davali znake života, a da je više njih ranjeno.

Pošao sam tada da pronađem svoju ženu. Nekako sam došao do kraja prikolice, ali nje nije bilo tu. Tada su mi prišla dva hrvatska vojnika, ja sam ih zamolio da me ubiju, jer je to bolje nego da se dalje mučim. Oni mi ništa nisu odgovorili. Negde su otišli i doneli nosila i ubrzo sam se našao u bolničkim kolima. Odneli su me u Sisak u bolnicu gde su me stavili na sto i skinuli su me. Odeća mi je bila krvava. Tu je bila i hrvatska policija koja je počela da me ispituje ko je organizovao kolonu i druge stvari. Ja nisam mogao da im odgovaram.

Sutradan sam prebačen bolničkim kolima u Zagreb u bolnicu Rebro, a potom u bolnicu Dubrava, gde sam operisan prvi put i ponovo 16. decembra 1995. godine. Tu su me ponovo posetili iz hrvatske policije. Oni su mi rekli da sam proglašen za ratnog zločinca. Rekao sam im da sam invalid i da zato nisam vojni obveznik i da nisam učestvovao u borbi.

Na kraju su mi dozvolili da napustim Hrvatsku krajem decembra 1995. godine.

Ostao sam bez nove kuće od 120 m2 , 12 lanaca zemlje, ostale su mi priključne mašine, 6 krava, 18 svinja. Moju suprugu nikad više nisam video. Čuo sam da je sahranjena negde u Glini, ali ne znam gde...

1.23. Svedok 284/96-4, izbeglica iz Vrgin Mosta, rođena 1950. godine, svedoči:

...Kad je narod počeo da beži ja nisam imala nikakvo prevozno sredstvo, te sam nosila svoga supruga na leđima jer je on šlogiran, pa su me prihvatili u neku traktorsku prikolicu.

U toku noći ispred Gline kolona se zaustavila. Počela je pucnjava. Kolona je bila napadnuta od strane Hrvata. Pošto je kolona stala, sav narod koji je bio u kolima, na traktorima i u kamionima, pobegao je van puta levo i desno da bi se sklonili. Ja sam cele noći ostala pored traktorske prikolice, jer nisam mogla da bežim sa mužem koji je nepokretan.

Pošto sam cele noći bila na putu primetila sam da su hrvatski vojnici prilazili našem narodu koji se bio sklonio pored puta i da su ih ubijali i klali. Najviše su nanosili povrede noževima. U toku te noći veliki broj ljudi je poginuo i ranjen je. Čulo se vrištanje dece. Kada sam čula zapomaganje dece ja sam bila izgubljena i praktično nisam znala za sebe.

U Topuskom smo ostali 2-3 dana, a onda smo krenuli u nekom autobusu kroz Hrvatsku. Usput su civili hrvatske nacionalnosti kamenovali autobus. Gađali su nas kroz prozore. Tako je veliki broj ljudi zadobio povrede.

Iza mene u autobusu je sedela jedna starija žena, koja je zadobila udarac kamenom po glavi i od zadobijenih povreda je preminula...

1.24. Svedok 328/96-1, izbeglica iz Topuskog, svedoči:

... Mi smo krenuli sa kolonom izbeglica 6. avgusta 1995. godine. U traktoru koji sam ja vozio bilo je ukupno 13 osoba.

Kada smo bili pred Glinom saznao sam da je kolona presečena i opkoljena od strane hrvatske vojske. Ljudi iz kolone su se razbežali ostavljajući traktore. Posle par dana rekli su nam da možemo da idemo putem Glina-Petrinja-Sisak za Srbiju. Ja sam bio u drugoj turi koja je brojala oko 500 vozila. Ispred Petrinje kolona je zaustavljena.

Tu su me trojica Hrvata - civila izvukli, psujući mi majku četničku i govoreći "sad ćeš videti šta su ustaše, kad te zakoljemo". Oni su me srušili i počeli su da me šutiraju nogama, vičući "kolji četnika". Ja sam uspeo nekako da se odbranim od njih i uhvatio sam se za automobilska vrata, ali su ta tri Hrvata počela da me vuku za pantalone i iscepali su mi nogavicu koja je ostala u njihovim rukama, a ja sam uspeo da uskočim u jedan automobil.

Ispred mene u koloni bio je jedan šleper koji je zaustavljen u Lipovači. Tom prilikom video sam da su iz ovog šlepera izneli jednu stariju ženu koja je bila mrtva. Čuo sam od vozača da je ta žena nastradala na taj način što su na mostu Hrvati pustili blok od betona koji je pao na ciradu i taj blok je ženu pogodio u glavu. To je bila žena starosti oko 60 godina.

Usput Hrvati su nas gađali svim i svačim, kamenjem, ciglama, crepom. Sva vozila u našoj koloni bila su oštećena. Na kombiju mog komšije B.D. video sam da su sva stakla bila polupana, a on je imao povrede glave...

1.25. Svedok 524/96-2, izbeglica iz Vojnića koji sada živi u Srbiji, svedoči:

...Ja i moja porodica bili smo u dve različite kolone. Moja žena sa decom i majka su krenuli pravcem Vojnić - Glina - Dvor na Uni.

Ja sam bio u koloni koju su Hrvati pustili da preko Siska i Hrvatske dođe u Jugoslaviju. Nas u koloni su kamenovali Hrvati, koji su bili pored puta. Najdrastičnije bilo je kod Siska. U samom Sisku hrvatska policija uopšte nije intervenisala. Video sam kada je petoro ljudi umrlo u koloni, što zbog povreda, što zbog drugih razloga. Ne znam njihov identitet. Video sam da odnose njihova tela.

Što se tiče imovine, sve mi je ostalo u Hrvatskoj - stara kuća i nova u izgradnji, kao i 13 jutara zemlje. U Jugoslaviju sam došao čak bez ličnih dokumenata...

2

Drugi deo kolone izbeglica se kretao preko Žirovca koji se nalazi između Gline i Dvora na Uni i oni su bili napadnuti od strane hrvatske i muslimanske vojske (V Korpus Armije tzv. BiH).

2.1. Svedok 668/95-1, koji je star 17 godina, kretao se na traktoru u koloni civila - izbeglica iz svog sela kod Vrgin Mosta. On svedoči:

...Kada smo se 8. avgusta 1995. godine na putu od Gline približavali Dvoru na Uni, u prvi sumrak, naša kolona je bila napadnuta iz zasede. U tom momentu ja sam se kretao pešice pored svog traktora. Tom prilikom bio sam teško ranjen u obe noge, a ranjen je bio i moj drug J.D. koji se nalazio u neposrednoj blizini, dok je treći mladić koji je bio sa nama poginuo.

Osvestio sam se tek u Beogradu, u Vojno-medicinskoj akademiji, gde mi je amputirana desna noga, dok mi je leva noga u veoma teškom stanju...

2.2. Svedok 680/95-17 se povlačio sa grupom izbeglica iz Vojnića i kada su se našli na putu između Gline i Dvora na Uni, na oko 20 km ispred Dvora pripadnici Petog muslimanskog korpusa napali su kolonu izbeglica, pa su počeli ubijati civile u koloni i pljačkati njihove stvari. On navodi:

...U krugu od 50 m video sam da su ubili pet lica, dok su ranili B.B. iz Karlovca koga sam poznavao.

Narednog dana na istom mestu video sam oko 15 leševa ubijenih civila među kojima je bilo i žena...

2.3. Svedok 257/96-4 svedoči:

...U Brezovom Polju na putu između Gline i Žirovca 7. avgusta su napali nas u koloni. Tada je ubijen veliki broj civila. Među njima je bilo dece, žena i odraslih muškaraca.

Ta kolona se kretala prema Bosanskom Novom. Ja sam se kretao na kolima koja su vukli konji.

Kada je kolona stigla do Gline tamo su već uveliko padale granate te smo nastavili kretanje prema Brezovom Polju. U tom mestu sam video da je granata pala na jednu fabriku i da je tom prilikom poginula jedna žena. U Brezovom Polju smo prenoćili, a narednoga dana smo stigli do mesta zvanog Žirovac gde smo naišli na žestoku paljbu od strane Muslimana i Hrvata i gde je kolona bila presečena. Ja sam bio negde u sredini kolone, a najviše mrtvih je bilo u koloni iza mene i sumnjam da je iko od njih uspeo da pobegne.

Jedan traktor sa prikolicom je bio pogođen iz aviona i odleteo je u param-parčad. Niko sa njega nije preživeo.

Dok se kolona kretala iz Žirovca ja sam na više mesta, nedaleko od puta nailazio na mrtve ljude, među kojima je bilo dosta dece.

Kada smo prešli Brod i prelazili preko mosta, na samom mostu, kao i pre i posle mosta takođe sam viđao veliki broj mrtvih i ranjenih i dosta bačenog oružja.

Sećam se da mi je jedan ranjenik pružao ruke da mu pomognem, ali ja mu nisam pomogao, niti sam mogao, niti sam imao vremena za to.

Nas je najviše tukla hrvatska avijacija, s tim što je vršeno i granatiranje.

Prešli smo u Bosanski Novi i tu nas je opet dosta izginulo.

U koloni izbeglica poginuo je Stevo Vorkapić iz Vorkapića kod Vrginmosta, kao i jedan čovek čije je ime Matija iz sela Katinovac kod Vrginmosta...

2.4. Svedok 300/96-1, rođen 1933 godine, po zanimanju zemljoradnik, navodi:

...U bežaniju smo pošli rano izjutra u 4 časa. Vrlo brzo smo stigli do Gline. U toku puta čula se pucnjava topova.

U toku prepodneva 7. avgusta 1995. godine zatekli smo se u blizini Žirovca. Ja sam bio na traktoru i opet je usledio napad na kolonu i tu sam video leševe ubijenih žena. Najmanje četiri. Nisam ih prepoznao...

2.5. Svedok 300/96-3, invalid, rođen 1930. godine, navodi:

... Živeli smo u selu Brdo Selo do 4. avgusta 1995. godine kada smo sa dva traktora i dve traktorske prikolice pobegli. Kolona izbeglica u kojoj smo se nalazili je u Glini bila granatirana. Bežali smo dalje prema mestu Žirovac i na putu je bilo još jedno granatiranje.

Kada smo došli do Žirovca gađali su nas. Napad je bio oko 10 časova pre podne. Na moje oči poginulo je šest lica, muškaraca, žena i dece. Prizor je bio strašan. Srbi iz kolone su se razbežali a ja sam ostao na mestu pošto nemam desnu nogu, a sa štapom i štakom nisam mogao da se krećem.

Video sam i trojicu ranjenih. Dvojica su bila ranjena u grudni koš, a jedan u levu nogu i teško su zapomagali. Jako su krvarili.

U ovom napadu moja porodica je ostala bez oba traktora i obe prikolice, bez svih stvari koje smo poneli.

Najteže mi je palo što sam ostao bez svih dokumenata i novca koji smo poneli sa sobom...

2.6. Svedok 300/96-6, pred saradnikom komiteta je ispričala da je sa majkom bila u koloni izbeglica koju su napali pripadnici hrvatske vojske i da je bila očevidac ubistava jednog broja civila.

Na zapisniku od 12.03.1996. godine istražni sudija Okružnog suda u Kruševcu je konstatovao da je svedokinja izjavila:

"Ja imam nameru da se vratim u Hrvatsku. Ja ne bih svedočila o događajima vezanim za izbegličku kolonu." Pošto je poučena na obaveze svedoka, svedokinja je izjavila: "Ja ipak ostajem pri svojoj odluci da ne svedočim. Ja se nadam da ćete za mene i moju odluku imati razumevanja."

Istražni sudija je potom konstatovao da je svedokinja plakala sve vreme boravka u sudnici.

2.7. Svedokinja 277/96, rođen 1957. godine, svedoči:

...Mene je agresija hrvatske vojske na Krajinu zatekla u Vrgin Mostu, gde sam od ranije živela. Ja sam popodne 6. avgusta 1995. godine zajedno sa komšinicom sela u traktor i krenula prema Glini. Uveče smo stigli u Glinu i videla sam da je kolona izbeglica bila presečena napadom hrvatske vojske iz obližnje šume.

Krenuli smo prema Žirovcu zaobilaznim putem kroz šumu.

Na putu Glina - Žirovac - Dvor na Uni ja sam videla veliki broj ubijenih meštana iz Vrgin Mosta, gde sam živela.

Među ubijenima sam prepoznala Arlov Bogdana, Borata Nenada, Janić Ljubicu, Jovanović Simu, Komadina Stevana, Kortuk Ljubicu, Linta Adama, Mraović Macu, Mraović Mileta, Nišić Dušana, Novaković Svetu, Radanović Ranku, Radojčević Ljubicu, Radojčević Miljkana, Stanojević Stanka, Torbica Maru, Torbica Maricu, a videla sam još i mnoge druge čija imena ne znam.

Svi ovi civili su ubijeni na putu Glina - Žirovac - Dvor na Uni.

Posle Žirovca na putu prema Dvoru na Uni napali su nas pripadnici hrvatske i muslimanske vojske zajedno. U koloni je nastala velika panika i strah. Morali smo da napustimo traktore i vozila, a zatim smo pešice preko mosta prešli Unu i stigli u Bosanski Novi...

2.8. Svedok 341/96-76, zemljoradnik, iz okoline Vrginmosta, rođen 1934. godine, svedoči:

... Kada je narod počeo da beži svako je sa sobom poneo šta je mogao. Ja sam išao sa porodicom preko Tupuskog, Gline i Žirovca prema Dvoru na Uni. Ispred Dvora na Uni kolona je napadnuta. Bilo je dosta mrtvih i ranjenih. Tu je od strane hrvatske vojske ubijen Miladin Vergaš, iz sela Pecke kod Vrginmosta, star oko 55 godina. Moga brata i snahu su tu uhvatili i odveli ih u logor u Sisku.

Svi smo bežali kako je ko znao i umeo. U toj panici i strahu niko nije vodio računa ni o kome. Ja sam bežao zajedno sa decom i jedino decu nisam ostavljao. Ni po koju cenu se nisam hteo odvojiti od njih, jer samo mene imaju (majka im je ranije umrla). Nisam uspeo ništa sa sobom da ponesem, čak ni ličnu dokumentaciju.

U selu mi je ostalo od stoke 4 krave i 19 svinja, traktor i druge poljoprivredne mašine. Traktor nisam mogao da povezem jer nisam imao goriva. Saznao sam da je to sve opljačkano...

2.9. Svedokinja 341/96-75, domaćica, iz okoline Vrginmosta, rođena 1928. godine, svedoči:

... Početkom avgusta 1995. godine ja i muž smo napustili kuću. Povlačili smo se sa drugim narodom i negde ispred Dvora na Uni kolona je zaustavljena jer su nam hrvatski vojnici presekli put. Tu je bilo svega i svačega, u toj panici i bežanju. Hrvatski vojnici su pucali u nas. Moj muž je ostao na traktoru, a ja sam počela da bežim u kukuruz. Više ga nisam videla.

Tada je poginuo moj komšija Stevo Vorkapić, od oca Marka, iz sela Vorkapića, opština Vrginmost. Mislim da je to bilo 7. avgusta. U toj koloni poginulo je još civila i vojnika. Posle sam videla da su svinje jele leševe. Koliko je bilo ubijenih ne mogu da kažem.

Ja sam pobegla preko kukuruza u neku šumu. Tu sam videla jednog Srbina - starca koji je, dok su mu prilazili hrvatski vojnici, aktivirao bombu i tako se ubio...

2.10. Svedok 341/96-39, medicinska sestra iz Vojnića, rođena 1954. godine, svedoči:

... Kada smo stigli pred Glinu ja sam čula granate i eksplozije. Kada smo prolazili kroz Glinu videla sam avione koji su bacali granate na kolonu i čula sam eksplozije.

Pošli smo kroz Glinu i stigli do Klasnića gde mi se automobil pokvario, pa smo ga ostavili i krenuli dalje, tako da smo u selo Žirovac stigli pešice.

Na ulazu u Dvor na Uni i kroz sam Dvor videla sam mrtve pored puta. Kako su oni poginuli ne znam.

U Žirovcu su ubili majku moje prijateljice Ane Đurić...

2.11. Svedok 341/96-29, domaćica, stara 31 godinu, navodi:

...Imala sam kuću sa pomoćnim prostorijama, štalom, senicima, imala sam dosta zemlje. Početkom avgusta 1995. godine bili smo prinuđeni da sve to napustimo. Ja sam se zatekla na unskom prelazu iz Dvora u Novi Grad, kada je došlo do presecanja kolone od strane pripadnika Petog muslimanskog korpusa i hrvatske vojske. Kolona je ovde napadnuta i presečena. Ja sam bila među poslednjima koji su uspeli da se izvuku.

Saznala sma da je naša kuća u selu zapaljena i uništena, pa mi sada nemamo gde da se vratimo...

2.12. Svedok 247/96, domaćica, iz sela Podgorje, opština Karlovac, rođena 1946. godine, navodi:

...Ja sam sa porodicom živela u selu Podgorje kod Karlovca gde smo se bavili poljoprivredom. Mi smo napustili selo među poslednjima, 6. avgusta 1995. godine. Krenuli smo traktorom.

Trećeg dana kada smo došli u blizinu Žirovca hrvatska vojska nas je zasula vatrom iz raznog oružja. Bilo je tu puno ubijenih. Opkolili su nas, trebalo je spašavati glavu. Ja sam se razdvojila od sina i snahe. Pripadnici hrvatske vojske su nas saterali u neku kuću, a onda su nam naredili da bežimo. Posle toga napala nas je muslimanska vojska.

Među ubijenima bio je i vlasnik kuće u koju su nas hrvatski vojnici bili saterali. Njega su zaklali...

2.13. Svedok 335/96 navodi:

...Dok se kolona kretala iz Žirovca prema Dvoru na Uni iznenada je bila presečena od strane muslimanskih i hrvatskih oružanih snaga.

Tom prilikom vršeno je maltretiranje i iživljavanje nad izbeglicama. Otimana su materijalna sredstva.

Đuro Martinović bio je tom prilikom ranjen, iskrvario je i za njega se ništa ne zna. Takođe sam saznala da je cela porodica Nikole Novakovića iz sela Dunjaka kod Vojnića izginula, da je granata pogodila prikolicu u kojoj se nalazila porodica Nikole Novakovića. Takođe je poginuo i Nikola Tomić iz sela Šljivljak. Kod Dvora na Uni ubijen je Nikola Pjevac iz Široke Rijeke kod Vojnića, koji je rođen 1950. godine.

Vidić Nevenka iz Rajić Brda kod Vojnića je ubijena blizu Dvora na Uni.

Prilikom ulaska u Dvor na Uni video sam puno mrtvih ljudi. Tu sam zapazio oko 50 leševa.

Prilikom izlaska iz Žirovca poginuo je Rade Tarabuk iz Dunjaka kod Vojnića.

Posebno su maltretirali D.Z. iz Rajić Brda kod Vojnića, kome su tom prilikom oduzeli 5.000 DEM....

2.14. Svedok 166/96-2 navodi:

...Ja sam se zatekao 6. avgusta 1995. godine u Dvoru na Uni. Video sam kolonu izbeglica sa Korduna.

Hrvatska vojska je otvorila vatru na tu kolonu iz vatrenog oružja. Tom prilikom poginulo je dosta lica iz kolone. Pretežno su to bile žene...

2.15. Svedok 51/96-7, radnica, rođena 1968. godine koja sada živi kao izbeglica u Srbiji, svedoči:

...Ja sam živela u Plaškom i imala sam dete od 11 meseci. Na dan 4. avgusta 1995. godine data je uzbuna, zvonila su zvona u crkvi. Počeli smo da se povlačimo prema Slunju.

Formirala se kolona na traktorima, putničkim vozilima, konjskim zapregama, kultivatorima, a neku su išli na biciklu.

Kolona je bila nepregledna. Bila sam na prikolici, a traktor je vozio moj suprug. Kod Tupuskog pukla nam je guma na traktoru, pa smo se prebacili na zaprežno vozilo koje su vukla dva konja.

U mestu Žirovcu kolona je zaustavljena. Moj suprug sa svekrom i mojom starijom kćerkom krenuo je prema Dvoru na Uni. Ja sam ostala u jednoj kući u Žirovcu da dete presvučem i nahranim. Tu je jedan čovek, star 60-70 godina uzeo bombu, aktivirao je i ubio se. Jedan drugi čovek, koji je bio ranjen, tu je umro, pa su i jednog i drugog sahranili u Žirovcu.

Oko podne krenuli smo pešice prema Dvoru na Uni. Videla sam da jedna kuća pored puta gori, a dva-tri aviona su nadletala kolonu izbeglica. Bili su u niskom letu i nije mi poznato čiji su to bili avioni.

A onda su se pojavili hrvatski vojnici. Jasno sam videla šahovnice na njihovim uniformama. Govorili su da se predamo i ko ima oružje da preda. Oni su počeli da izdvajaju izbeglice iz kolone i odveli su 15 srpskih vojnika u šumu, kao i žene, decu i starce.

Kada su zarobljene vojnike i civile odveli u šumu ja sam iz tog pravca gde su oni otušli čula pucnjavu iz automatskog oružja i imala sam utisak da su meci leteli iznad nas.

Nastavili smo pešice ka Dvoru na Uni, u koloni.

Sa nama su pošli i Jovo Grković, Boško Klipa, Milan Pošmuga, Jovo Pošmuga i Milan Mrkonjić. Ja sam njih videla da su bili u koloni kada su krenuli iz Topuskog, a šta je dalje sa njima nije mi poznato, samo znam da se oni vode kao nestali.

Ja sam bežala plašeći se od svega što sam videla i doživela.

Pored puta u jarku videla sam dve žene koje su bile mrtve. Jedna je bila punija, seda i sa kratko podšišanom kosom, druga je takođe bila starija žena, mršava. Nije mi poznato kako su one ubijene. Ja sa prešla preko njih jer drugo izbora nisam imala...

2.16. Svedok 341/96-146, izbeglica iz Obrovca, svedoči:

...Najstrašnije je bilo kada smo ulazili u Bosnu kod mosta Dvor. Tu je kolona bila prekinuta i na tom mestu pucalo se sa svih strana.

Usput sam videla mrtve ljude pored puta. Neki su ubijeni, a neki umrli. Situacija je bila takva da se gledalo da se spase živa glava i nije se mogla obraćati pažnja na poginule ili umrle.

U Dvoru kada je počelo pucanje moja familija je jednostavno napustila traktor i sakrili smo se u neki kanal. Pokupili smo samo ono što nam je bilo pri ruci da bi spasli živu glavu.

Na tom mestu poginula je moja strina Anđelija Đurić iz Vojnića, koja je rođena u selu Radonje. Nju je na moje oči rafal presekao. Ostavili smo je tako na drumu jer smo gledali što pre da spasemo živu glavu.

U koloni izbeglica jedna žena je rodila dvojke, ali kako nije bilo nikakve medicinske pomoći u takvim uslovima ona je posle dva dana sa oba novorođenčeta umrla...

2.17. Svedok 439/96, domaćica, rođena 1958. godine, koja je živela u selu kod Topuskog, svedoči:

...Ja sam živela u selu sa troje dece koja su rođena 1984., 1987. i 1989. godine i sa svekrvom koja ima 60 godina. Bavili smo se zemljoradnjom i moj muž je bio ranjen u kičmu i od tada je nepokretan i u to vreme bio je na lečenju.

Kada je pao Knin ja sam rano izjutra natovarila traktor i sa svekrvom i decom krenuli smo prema Dvoru na Uni. Išli smo u koloni i kada smo prešli 12 - 15 km između Crnog Potoka i Dvora na Uni presekla nam je put hrvatska vojska. To je bila hrvatska pešadija koja je upala u kolonu i počeli su klati. Ja sam videla da su zaklali jednu ženu i jednog čoveka iz Katinovaca, ali njihova imena ne znam. Nastala je opšta panika, vika i kuknjava. Tada je i hrvatska avijacija počela da baca bombe.

Bila sam primorana da ostavim traktor u Glini, pa sam nastavila dalje peške sa troje dece i starom svekrvom. Prenoćili smo u šumi kod Žirovca. Ujutru smo autobusom u koji su primljeni žene i deca nastavili put prema Dvoru na Uni. Tu su nam presekli put Hrvati i muslimani zajedno. Bili smo u okruženju Hrvata i muslimana tri dana. Za to vreme su nas bombardovali. Tu je dosta Srba izginulo.

Peške smo nastavili dalje i došli kod nekog sela odakle smo železnicom prebačeni do Banja Luke.

U selu Crni Potok ostala nam je celokupna imovina, a kasnije sam saznala da je naše selo spaljeno...

2.18. Svedok 341/96-139, penzioner, star 60 godina, navodi:

...Kada smo bili na domaku Gline bili smo pri kraju kolone izbeglica koja se kretala raznim prevoznim sredstvima. Kolonu su počeli da nadleću avioni. Iz njih su pucali i bacali bombe. Video sam posle da su neki automobili u koloni goreli. Kada je prošao napad aviona mi smo se ponovo vraćali u vozila i nastavili vožnju put Gline.

Zadnji deo kolone je bio presečen od strane hrvatske pešadije. Na tom delu je bilo mnogo mrtvih, ranjenih i zarobljenih.

Kada smo došli u Žirovac, hrvatska pešadija je ponovo presekla kolonu. Bilo je ponovo mrtvih i ranjenih. Mi smo ostavili dva traktora i poneli smo ono što smo mogli da nosimo u rukama. Peške smo krenuli prema Dvoru na Uni.

Ja sam kod kuće ostavio 5 krava, 4 svinje i oko 100 komada živine. U moju kuću u Vrgin Mostu čuo sam da se posle 5 dana uselila neka hrvatska porodica...

2.19. Svedok 459/96, izbeglica iz okoline Slunja, rođen 1952. godine, svedoči:

...Ja sam rođen u selu Žrvnica kod Slunja gde sam živeo od rođenja pa sve do 6. avgusta 1995. godine kada sam bio prinuđen da se, sa svojim roditeljima, suprugom i decom povlačim sa kolonom izbeglica prema Srbiji. Na mom trktoru smo išli prema Topuskom. Kolona je bila velika i stvorila se gužva, pa smo iz Topuskog krenuli prema Žirovcu. Tu su nas napale ustaše i tu je bilo puno ubijenih i ranjenih. Moja supruga je bila otišla da nađe hleb, pa sam ja pošao za njom da je tražim i kada sam se vratio ne mestu gde sam ostavio traktor sa ocem, majkom i decom nije bilo ni traktora, niti ikoga. Oca, majku i sinove uhvatile su ustaše blizu Žirovca.

Oca koji je star 70 godina odveli su u logor u Sisku, a majku sa decom koja su stara 12 i 14 godina su odveli i zatvorili u neku kuću.

Majku sam uspeo da pronađem sa decom u Prijedoru posle 5-6 dana, a suprugu u Banja Luci, dok mi je ostac došao u Srbiju, gde ja sada živim posle tri meseca.

Ja sam majku morao, pošto je bila teže povređena, da u ručnim kolicima vozim prema Dvoru na Uni, a potom smo u nekom traktoru otišli do Banja Luke.

Između Žirovca i Dvora na Uni vrlo često viđao sam leševe ubijenih i ranjene ljude. Naročito su ostavili upečatljiv utisak ranjeni ljudi kojima nije bilo vremena da se pomogne, pa su oni bili ostavljeni na milost i nemilost hrvatskim koljačima.

Ja sam u selu ostavio dve kuće, jednu na sprat veličine 8 h 9 metara i staru veličine 12 h 6 metara, kao i štalu u kojoj sam imao 10 krava i 20 svinja. Imao sam 18 hektara obradive zemlje, dva traktora i sve priključne mašine. Bez svega sam ostao i procenjujem slobodno da to vredi oko 600.000.- DEM. Sve mi je to propalo...

2.20. Svedok 488/96, penzioner, rođen 1922. godine iz okoline Vrgin Mosta, čiji preci su živeli u Krajini od pre trista godina za šta svedok nudi rodoslov, svedoči:

...Ja sam imao 23 jutra zemlje, dve kuće, dve štale, traktor sa svim priključnim mašinama i najgrublje procenjujem da je sve to sve vredelo 2,5 miliona maraka. Sve to sam morao da napustim 4. avgusta 1995. godine.

Pošao sam sa svojim traktorom i dve prikolice na koje smo smestili deo pokućstva i najnužnije stvari. Kada smo ušli u Glinu otvorena je minobacačka vatra, a potom su počeli da nas mitraljiraju dva klipna aviona. Nastala je panika. Mine su pogodile kolonu. Bilo je mrtvih, a bilo je i ranjenih.

Sutradan kod Žirovca napale su nas jedinice V muslimanskog korpusa i tu je bilo dosta ubijenih i ranjenih. Pred Dvorom na Uni dva hrvatska aviona su nas ponovo tukla. I tu sam video da su na više mesta pale mine i da je bilo više poginulih i ranjenih osoba. Nisam bio u prilici da u tom haosu i toj masi ljudi koji su bili izbezumljeni nekoga prepoznam od poginulih ili ranjenih.

Kada smo bili na oko 15 km ispred Dvora na Uni kolona je ponovo bila napadnuta od strane pripadnika V muslimanskog korpusa. Ja sam bio prinuđen da sa suprugom sa dve prikolice uzmem najosnovnije stvari u tri torbe koje smo stavili na bicikl, te smo produžili dalje pešice.

U toj gužvi nestala je moja supruga i kasnije nju su Hrvati zarobili i bila je u logoru u Sisku.

Ja sam pešice uspeo da stignem do Dvora na Uni, a odatle u Srbiju...

2.21. Svedok 452/96, izbeglica iz Plaškog, svedoči:

...Ja sam krenuo sa traktorom putem Slunj-Vrgin Most- Topusko-Glina. Kad smo ušli u Glinu hrvatske oružane snage su počele da tuku kolonu izbeglica. Bilo je dosta ranjenih i poginulih.

Video sam da je jedna granata ispred mene pogodila traktor i tu je bilo dosta mrtvih. Dalje sam video jednog mrtvog čoveka i dvoje dece.

Bila je dosta velika gužva, bilo je puno naroda, bilo je vriske, cike i jauka. Na putu su čak uporedno išle tri kolone.

U Glini su tenkovi prešli preko Anke Trbojević, žene srednjih godina iz Plaškog.

Kada smo ulazili u Brčko već je bila noć, jedan sat posle ponoći i tu nas je hrvatska vojska ponovo tukla. Pošto je bila noć ne znam da li je bilo mrtvih i poginulih...

2.22. Svedok 524/96-2, izbeglica iz Vojnića, koji sada živi u Srbiji, svedoči:

...Ja i moja porodica bili smo u dve različite kolone. Prvo su krenuli moja žena sa decom i moja majka. Pokupili su najnužnije stvari i sa traktorom i prikolicom krenuli su da se povlače pravcem Vojnić - Glina - Dvor na Uni.

Majka i žena su mi pričale da su ih kod Dvora na Uni napali pripadnici muslimanske vojske iz pravca Bihaća i Kladuše, a s druge strane iz pravca Siska hrvatska vojska. Pucali su po koloni izbeglica - civilima, ženama, deci. Bilo je mnogo mrtvih i ranjenih.

Žena je ostavila traktor i prikolicu i sve ono što je ponela. Uhvatila je decu za ruke i bežala prema šumi. Tako je uspela da se spase i da pređe u Bosnu...

3

Kolona izbeglica koji su napuštali Krajinu kretala se i kroz Bosnu i Hercegovinu, i na putu Bosanski Petrovac-Ključ kolona je takođe bila napadana i bombardovana od strane hrvatske avijacije. Tom prilikom je dosta civila izginulo.

3.1. Svedok 333/96-9 navodi:

...To je bilo u avgustu 1995. godine, čini mi se 6. avgusta.

Toga dana ja sam bio na dužnosti u policijskog stanici, kada smo obavešteni da je bombardovana kolona izbeglica na putu AVNOJ-a između Bihaća i Jajca i to u selu Janjila, koje je udaljeno 15 km od Petrovca prema Ključu.

Ja sam izašao na lice mesta i izvršio sam uviđaj. Put je bio zakrčen izbelicama koji su išli peške, motornim vozilima ili zaprežnim vozilima, kao i na traktorima. Sa sobom su terali stoku, tako da smo se jedva probili do mesta događaja.

Kada smo stigli na lice mesta mogli smo da konstatujemo da su pored puta, gledano prema Ključu, s leve strane pale tri bombe, a na sredini kolovoza četvrta bomba. Ove bombe su pogodile jedno putničko vozilo marke "Ford" koje je kada smo stigli gorelo. Iza tog vozila bio je pogođen i jedan šleper koreničke registracije, a u njemu na vozačkom sedištu je bio vozač koga smo zatekli bez glave. Vozilo je bilo u plamenu. Iza tog vozila bio je šleper koji je bio u plamenu. U blizini zadnjeg kraja šlepera video sam dvoje dece koja su bila zahvaćena plamenom. Ne bih mogao da procenim kog su pola, niti uzrasta deca bila, samo znam da se radilo o deci koja su već bila mrtva.

Od tog prizora bilo mi je muka i izgubio sam svest.

Na tom prostoru bilo je još mrtvih. ukupno 11 civila iz izbegličke kolone izgubilo je život. Sva ta lica su identifikovana i ja sam imao popis njihovih imena. Svi mrtvi bili su iz Korenice...

3.2. Svedokinja 715/95-9 koja je 7. avgusta 1995. godine pošla iz Drvara u kamionu izbeglica, svedoči:

...Kada smo došli na područje Gornje Bravske, sela Uzelci, naišli su avioni hrvatskog vazduhoplovstva koji su bombardovali kolonu izbeglica sa područja Krajine.

Tom prilikom bio je pogođen od avionske bombe jedan šleper blizu mesta gde sam se ja zatekla. Na tom šleperu po mojoj proceni bilo je 50-60 izbeglica - civila i po mojoj proceni niko od njih nije preživeo, dok je okolo bilo izuzetno mnogo ranjenika i ubijenih. To sam videla kada sam prošla pored tog šlepera koji je goreo.

Taj pogođeni šleper bio je sa područja Krajine, a bombardovanje je izvršio hrvatski avion koji je bacio dve bombe ili rakete na kolonu izbeglica.

Pored ovog šlepera bio je pogođen još jedan kamion, koji se posle toga zapalio. Da li je u tom kamionu bilo ljudi ja ne znam...

3.3. Svedok 341/96-117, radnik, rođen 1959. godine, svedoči:

...Kada je 4. avgusta 1995. godine počela agresija Hrvatske na Krajinu ja sam sa porodicom krenuo prema Jugoslaviji, da bih sačuvao živu glavu. Ostavio sam i kuću i zemlju i stoku, kao i radno mesto.

Vozio sam traktor sa najnužnijim stvarima koje smo na brzinu mogli da pokupimo. Kada smo izlazili iz Bosanskog Petrovca prema Ključu, pojavio se jedan avion koji je nadletao kolonu.

Na jednom delu puta prema Ključu na jednoj uzbrdici naišao sam na stravičan prizor. Dva šlepera sa hranom - konzervama bila su pogođena i potpuno uništena, a tu se nalazilo desetak ubijenih ljudi i dece koje je pogodila granata. Video sam oko desetak leševa unakaženih i izgorelih. Nikoga od njih nisam prepoznao.

U koloni sam putovao 8 dana i 8 noći sa traktorom, dok nismo stigli u Jugoslaviju.

Moj stric V.N. koji je nalazio u autobusu kao vozač pričao mi je da je na koridoru kod Brčkog kolona izbeglica granatirana od strane muslimana, da je jedna granata pogodila putničko vozilo i da su 4 lica iz tog vozila bila ubijena...

3.4. Svedok 341/96-132, vozač, star 47 godina, svedoči:

...Iz Krajine smo krenuli 4. avgusta 1995. godine. Povlačio se kako je ko znao i umeo i čime je imao.

Kod Bosanskog Petrovca, otprilike 2 km kada se izađe iz Petrovca prema Ključu video sam da se prvo pored kolone izbeglica spustio jedan helikopter koji je počeo da deli hleb ljudima u koloni. Mislio sam da se radio o našem helikopteru. Kasnije se ispostavilo da je ustvari bio neprijateljski helikopter, najverovatnije hrvatski koji je samo sleteo pod izgovorom da podeli hranu, ustvari da izvidi situaciju i da skupi ljude na gomilu. Podigao se i otišao u pravcu Bihaća.

Posle kratkog vremena doleteo je jedan avion i video sam kada je ispalio tri rakete na izbegličku kolonu. Video sam kada je pogođen jedan šleper. Čuo sam jauke i video sam vatru. Pored šlepera pogođeno je nekoliko vozila i traktora sa ljudima koji su se povlačili u koloni. Video sam da je bilo mrtvih, ali ne znam koliko. Stvorila se panika u koloni i ljudi su nastojali što pre da napuste to mesto, bojeći se ponovljenog napada na kolonu.

Bio sam očevidac i jednog događaja kod Brčkog. Na otprilike 4-5 km kada se izađe iz Brčkog prema Bijeljini, video sam kada je jedno vozilo bilo pogođeno i kada ga je zahvatila vatra. Odletelo je u vazduh i rasprslo se. Put je vodio pored Save, sa druge strane je bila hrvatska teritorija. Videli su se njihovi položaji. Sa te hrvatske strane je pogođeno ovo vozilo. Od te silne eksplozije sigurno je da su svi putnici u vozilu bili pogođeni...

3.5. Svedok 458/96, penzioner iz Teslingrada, rođen 1929. godine, svedoči:

...Ja sam pošao sa ženom i taštom na traktoru bez prikolice koja mi je bila uništena od bombardovanja. Iz Lapca smo se uputili u velikoj koloni izbeglica prema Bosanskom Petrovcu, gde su hrvatski avioni bombardovali čelo kolone. Ja sam bio u sredini kolone na traktoru...

3.6. Svedok 426/96-1, koji je u avgustu 1995. godine radio u stanici policije u Petrovcu, svedoči:

...Ja se ne sećam tačno datuma, ali znam da je to bilo u avgustu 1995. godine. Toga dana kretala se nepregledna kolona izbeglica iz Kninske krajine preko Petrovca u pravcu Ključa.

Ja sam bio u auto patroli kada sam dobio zadatak da izađem na lice mesta jer su hrvatski avioni bombardovali izbegličku kolonu u blizini sela Janila, na 15 km Petrovca u pravcu Ključa.

Teško smo se probijali kroz kolonu koja se kretala u pravcu Ključa. Sve su to bile izbeglice iz Kninske krajine. Kretali su se na zaprežnim kolima, na kamionima, traktorima, putničkim automobilima i pešice.

Kada smo stigli na lice mesta zatekli smo haotično stanje. Više teretnih i putničkih vozila je gorelo, a narod se razbežao po okolnim livadama u strahu da avioni ne bombarduju ponovo kolonu.

Tu smo izbrojali 11 poginulih civila, a bilo je i više povređenih. U jednom vozilu marke "mercedes" na zadnjem sedištu goreli su leševi dvoje dece. U neposrednoj blizini bio je i leš muškarca bez glave. Bio je još jedan dečiji leš.

Povređeni su otpremljeni u bolnicu, a leševi su sakupljeni i upućeni u Petrovac.

Tvrdim da tada u koloni nije bilo nijedno vojno vozilo, niti je bilo ikakvog naoružanja, niti vojnika. Sve su to bili civili...

3.7. Svedok 426/96-3, koji je u avgustu 1995. godine bio na službi u policijskoj stanici u Petrovcu, svedoči:

...Radio vezom obavešteni smo da je bombardovana kolona izbeglica iz aviona. Otišli smo na lice mesta na 15 km od Petrovca prema Ključu u blizini sela Janjile zatekli smo veliki haos na putu. Gorela su vozila u koloni i trava pored puta. Više leševa bilo je razbacano pored zapaljenih vozila. Video sam da su na zadnjem sedištu jednog putničkog "mercedesa" izgorela dva deteta. Ispred tog vozila bio je leš muškarca bez glave. Bio je veći broj povređenih izbeglica koji su krvarili i jaukali, pa je pristupljeno njihovom prebacivanju u bolnicu u Petrovcu.

U koloni nije bilo vojske, već su sve to bili civili.

Tom prilikom poginulo je 11 lica iz kolone, a lakše i teže je ranjen veći broj.

Od lica koja smo zatekli na licu mesta saznali smo da je avion na kome je bila hrvatska oznaka bombardovao kolonu...

3.8. Svedok 426/96-2, koji je u avgustu 1995. godine radio u bolnici u Petrovcu, svedoči:

...Iz pravca Janjila čula se eksplozija, posle čega je dat znak za vazdušnu opasnost što je nas sve u Petrovcu iznenadilo. Ubrzo zatim saznali smo u bolnici da je hrvatsko vazduhoplovstvo bombardovalo izbegličku kolonu koja se kretala iz pravca Petrovca prema Ključu.

Počeli su da pristižu ranjenici u bolnicu i bio je primljen veliki broj ranjenika. Sve su to bili civili. Sećam se da je tada doveženo i 11 leševa. To su bili civili koji su stradali od bombardovanja...

3.9. Svedok 303/96-9, stara 65 godina, izbeglica iz Krajine, svedoči:

...I kada smo stigli u jednu šumu na području Bosne bili smo bombardovani iz aviona. Ko nas je to bombardovao, da li hrvatska ili muslimanska vojska ja to ne znam.

Bilo je dosta povređenih i poginulih civila. Ja ne znam ni jedno od tih lica po imenu...

3.10. Svedok 341/96-136, zemljoradnik, iz Svračkovog sela kod Korenice, rođen 1936. godine, koji sada kao izbeglica živi u Srbiji, svedoči:

...Tog jutra 4. avgusta 1995. godine svi moji seljani i ja seli smo na traktore i sa nešto stvari krenuli smo prema Lapcu. Kada smo stigli na putu od Bosanskog Petrovca prema Ključu proleteo je jedan avion koji je počeo da baca bombe na kolonu. Posle sam od sina saznao da je tada poginulo 7 ljudi u koloni i da je bilo više ranjenih.

Saznao sam da su sve kuće u Svračkovom selu minirane i da je celo selo sravnjeno sa zemljom i to ne u napadu "Oluja", nego kasnije ...

3.11. Svedok 346/96, obućar iz Benkovca, rođen 1942. godine, koji sada živi kao izbeglica u Srbiji, svedoči:

...Na putu Bosanski Petrovac-Banja Luka, neposredno iza Bosanskog Petrovca, uočio sam jedan veliki šleper i dva putnička vozila odmah pored puta, na bankini, kako gore. Vozila su bila potpuno uništena i obavijena plamenom.

U ovim vozilima nisam video nastradale, ali u okolini sam čuo da je tu nastradalo 10-15 ljudi...

3.12. Svedok 520/96, domaćica iz Palanke, između Knina i Gračaca, stara 36 godina, svedoči:

...Mi smo formirali kolonu izbeglica i krenuli smo prema Petrovcu. Ja sam pokupila najnužnije stvari koje sam potrpala u džakove pa sam ih stavila na motokultivator koji je imao malu prikolicu, u koju sam stavila oba deteta, stara 2 i po i jednu godinu i potovarili najnužnije stvari, pa sam zajedno sa kolonom ostalih meštana krenula prema Petrovcu. Sutradan sam videla avione koji su bombardovali kolonu.

Putovali smo 8 dana. Videla sam da je bilo mrtve dece pored puta kojim smo prolazili. Kako su oni poginuli ja to ne znam. Videla sam i sahrane pored puta. Urezala mi se u pamćenje jedna žena koja je na rukama nosila malo dete koje je bilo mrtvo. Ona je išla peške prema Banja Luci...

4

O tome šta su sve doživeli pojedinci iz kolone, koje su hrvatski policajci uhapsili, ilustrovaćemo primerima:

4.1. Svedok 279/96, penzionisani oficir, rođen 1936. godine, koji se zatekao početkom avgusta 1995. godine u Krajini, da bi otuda prebacio svoju rođaku, svedoči:

...Ja sam se kretao u svom automobilu sa ženom i taštom putem Vojnić - Glina - Dvor na Uni, obzirom da je Franjo Tuđman u saopštenju koje je non-stop emitovano na hrvatskom radiju govorio da smo bezbedni ukoliko se krećemo u koloni navedenim pravcem.

U Vidoševcu 7. avgusta 1995. godine ja sam se prijavio jednoj hrvatskoj jedinici. Svi smo bili civili. Smešteni smo u restoranu "1001 noć" u Vidoševcu, a zatim su razdvojili muškarce od žena. Tu su me odmah počeli da tuku rukama i nogama. U jednom momentu su me oborili na pod, raširili mi noge, a zatim su me nekoliko puta snažno udarili u genitalije od kojih udaraca sam izgubio svest. Kada sam se osvestio ponovo su nastavili da me tuku preteći da će me ubiti. Jedan od njih mi je tada rekao da me neće odmah ubiti jer je za mene predviđena "lagana smrt".

I dalje su nastavili da me tuku, a u jednom trenutku su me izveli iz te prostorije, i guruli me tako da sam se ja sa lisicama na rukama skotrljao niz 15-tek stepenika.

Zatim su me podigli i odveli iza kafane gde su mi naredili da sednem na neki panj, pa je onda svaki od hrvatskih vojnika prošao pored mene, udario me po glavi, leđima ili grudima. Ta tortura trajala je oko tri sata.

Iste večeri odveli su me u štab hrvatske vojske u Glinu u jednu hladnjaču. Izveli su me pred hrvatskog generala Petra Stipetića, predstavljajući me kao četnika i srpskog generala. General Stipetić, koji me je poznavao, obzirom da smo obojica bili na službi u bivšoj JNA rekao je da će moj slučaj ispitati sud.

Odatle su me odveli u Petrinju u kasarnu bivše JNA. Tu smo izvedeni iz vozila, a jedan policajac mi je prišao i vezao metalnu žicu dugačku 2 metra oko vrata, zatim me je proveo kroz špalir vojnih policajaca dugačak oko 30 metara. Policajci su stajali u razmaku od metar do metar i po i odmah su počeli pendrecima i nogama na kojima su imali čizme i rukama da me tuku svuda po telu osim po glavi. Tako vezanog preveli su me kroz taj špalir i ponovo vratili natrag. Posle toga sam se onesvestio. Tako su dobili batine i R. i M.

Kada sam došao svesti odveli su me u fiskulturnu salu u Sisku, u logor u kome je tada bilo oko 130 Srba.

U tom logoru sam boravio od 7. do 11. avgusta 1995. godine i tu sam sam evidentiran od Međunarodnog crvenog krsta.

Na dan 11. avgusta odveden sam sa još 50 lica autobusom u karlovački zatvor. Među nama bila su i 4-5 maloletnika, starih 15-16 godina. Usput su pripadnici vojne policije koji su nas sprovodili terali da pevamo ustaške pesme. Ja nisam hteo da pevam pa sam zbog toga dobio nekoliko udaraca pendrekom po laktovima, jer smo morali da držimo sklopljene ruke na potiljku i da celo vreme budemo u pognutom položaju i non-stop gledamo u pod autobusa.

Pred zatvorom u Karlovcu gde je autobus stao policajci su pozvali narod koji je počeo da se okuplja oko autobusa da nas linčuju, govoreći okupljenima da smo mi četnici i teroristi koji smo bombardovali Karlovac.

Pošto je karlovački zatvor bio prepun, odvedeni smo u zatvor Remetinac u Zagrebu. Uspust jedan kapetan, koji je bio komandant jedinice koja je obezbeđivala naš prevoz, rekao je: "možemo vas vezati, tući i po potrebi i ubiti", nakon čega je jedan policajac sa pištoljem u jednoj, a pendrekom u drugoj ruci počeo da gazi po nama. Tom prilikom L.D. je dobio takve batine da 15 dana nije mogao da se oporavi od povreda.

Potom sam bio u Remetincu u Zagrebu do 13. decembra 1995. godine kada mi je održano suđenje u Vojnom sudu u Karlovcu kojom prilikom je doneta presuda kojom sam oslobođen. Vratili su me u Remetinac odakle sam istog dana pušten na slobodu.

Iz Zagreba bez novca i bez ikakvih ličnih dokumenata oskudno obučen otišao sam kod jedne poznanice u Karlovac, gde sam bio pod stalnom prismotrom policije sve do 23. januara 1996. godine, kada sam uz pomoć Međunarodnog crvenog krsta sa još 7 lica došao za Beograd...

4.2. Svedok 350/96-2, izbeglica iz Vrgin Mosta, svedoči:

...U koloni civila ja sam krenuo prema Glini 6. avgusta 1995. godine. Sledećeg dana oko 12,30 časova kolonu su napali pripadnici hrvatske vojske na mestu zvanom Brezovo polje. Kolona je napadnuta sa svih strana, pa je bila prekinuta. Nastala je opšta panika i metež. Ljudi su se razbežali i počeli da se kriju po obližnjim šumama i kukuruzima.

Kada sam izašao iz jednog šumarka video sam puno leševa u civilnim odelima u kanalu pored puta. Takođe video sam puno kamiona, traktora i putničkih vozila koja su bila uništena. Narednu noć proveo sam u jednom šumarku. Sledećeg dana počeli su iz minobacača da bombarduju šumu. Ja sam se skrivao do 13,30 sati, pa sam izašao na obližnji put i predao se pripadnicima hrvatske policije. Tada sam bio obučen u civilno odelo i bio sam naoružan.

Odveli su me u neko selo u blizini Gline. Pripadnici hrvatske vojske i policije koji su se tu zatekli počeli su da me vređaju i psuju, a zatim su me tukli. Tukao me je ko god je hteo, rukama, nogama na kojima su imali vojničke čizme i kundacima od pušaka, svuda po telu.

Onda su me odveli u Glinu u neku školu gde je bilo najviše žena, dece i staraca. Vezanog su me uveli u hodnik i naredili da se okrenem prema zidu i sa uzdignutim rukama na kojima sam imao lisice, stanem uz zid. Tu su me tukli rukama, nogama i gumenim palicama. Više puta sam padao u nesvest, pa ne znam koliko je to vremena trajalo. Sav sam bio natečen i obliven krvlju.

Pošto su odvojili žene, decu i lica starija od 60 godina u toj školi nas je ostalo stotinak muškaraca od 17 do 60 godina. Svakih pola sata hrvatski policajci su nas u toku noći izvodili u hodnik i tukli čime su stigli. Najviše gumenim palicama. Te noći pucali su iz automatskog oružja iznad naših glava. Cele noći nismo spavali.

Sutradan su nas odveli u sportsku dvoranu u Sisak. Tu su nas pretresli i oduzeli nam vrednije stvari. Potom smo bili ponovo premlaćeni.

Odveli su nas u fiskulturnu salu u kojoj sam zatekao oko 1.000 zatvorenih Srba, muškaraca starosti od 17 do 70 godina. Među njima je bilo i lakše ranjenih.

U toku noći odveden sam kod islednika koji mi je udario dva šamara. Jedan broj zatvorenih Srba je te noći odveden u nepoznatom pravcu. Šta je sa njima bilo ne znam.

Hrvatski policajci sprečavali su predstavnike MCK da nas registruju tako što su pojedince sakrivali u neke druge prostorije.

Odatle su nas odveli autobusima u Zagreb, u zatvor u Zrinjevcu, pa kako tamo nije bilo mesta vraćeni smo u Karlovac, ali ni tamo nije bilo mesta, pa smo ponovo vraćeni u Zagreb, u logor Remetinac.

Tu sam ostao od 10.08.1995. godine do sredine januara 1996. godine.

Bio sam smešten u ćeliju broj 145 sa još 9 Srba.

Hranu smo dobijali redovno, ali je obrok bio kao "za mačku", pa sam za vreme boravka u ovom logoru smršao 27 kg.

U međuvremenu su me vodili u Karlovac na suđenje gde sam osuđen na 5 godina zatvora. Nisam imao branioca. Posle suđenja vratili su me u Remetinac.

Za vreme boravka u ovom logur tri Srbina su umrla, ali ja ne znam od čega.

Pojedince su stražari tukli, uglavnom noću, bez ikakvog povoda...

4.3. Svedok 711/96-2, rođen 1938. godine, svedoči:

...Agresija Hrvatske na Krajinu zadesila me je u Benkovcu, u koji su 9. avgusta 1995. godine ušli hrvatski vojnici. Oni su me pokupili i odveli u neki podrum, a 11. avgusta odveli su me u zatvor u Zadru, gde sam ostao 5 dana, da bi me 16. avgusta prebacili u Okružni zatvor u Šibeniku, gde me nisu maltretirali, ali su druge ljude tukli.

U februaru 1996. godine prebacili su me u zatvor u Splitu i tek u martu 1996. godine dobio sam optužnicu, a do tada nisam imao nikakvo rešenje o pritvoru. U toj optužnici pisalo je da sam ja tokom 1991. godine bio pripadnik neke specijalne jedinice vojske Republike Srpske Krajine. To je bilo netačno jer sam ja od aprila 1991. do februara 1992. godine neprekidno bio na lečenju u bolnici u Benkovcu, gde je trebalo da ostanem i duže vremena, pošto sam imao operaciju butne kosti.

Posle toga su me odveli na "Ostrvo mladosti" Oboljan, gde sam ostao do 17.10.1996. godine, kada sam na osnovu tzv. "oprosta" posredstvom Crvenog krsta prešao na teritoriju Jugoslavije...

4.4. Svedok 527/96, zemljoradnik iz okoline Sinja, sada izbeglica u Srbiji, rođen 1928. godine, svedoči:

...Hrvati su počeli da pale susedna sela i da ubijaju stanovništvo, pa sam ja sa suprugom krenuo u pravcu Knina. U Kninu smo od strane hrvatske vojske zatvoreni u zgradu škole "Srpski junaci", gde smo ja i supruga bili od 4. avgusta do 15. septembra 1995. godine.

Ja i supruga smo sve vreme bili zajedno. Nas su maltretirali, govorili su nam da smo četnici i da će nas poklati, ali nas nisu tukli.

U tom logoru bilo nas je oko 350-400 Srba.

Spavali smo na podu, a hranu smo dobijali jedanput dnevno.

Mi stari smo mogli da izlazimo u dvorište radi šetnje. Prilikom takve jedne šetnje video sam da je kombijem dovezeno oko 10 mladih ljudi - Srba, i da su ih Hrvati tom prilikom tukli rukama, nogama i kundacima od pušaka.

Ja sam bio smešten u prizemnom delu zgrade, a i iznad nas, na spratu, je bilo zatvorenika i u toku noći više puta smo čuli jauke sa sprata. Na spratu su bili smešteni i mlađi Srbi...

4.5. Svedok 710/96-2 navodi:

... Ja sam uhapšen 06.08.1995. godine u Benkovcu u blizini svoje kuće kada sam pošao da se prijavim vlastima. Preko radija je bilo naređeno da se svi koji su se zatekli u gradu jave u centar grada.

Mene su odveli u Benkovac u Oopštinski sud, gde su mi uzeli podatke i tom prilikom dobio sam nekoliko udaraca od strane policajca.

Odatle su svi - žene, deca, starci i vojno sposobni stanovnici prevezeni u Zadar.

Istog dana od strane pripadnika hrvatske vojne policije sproveden sam u Zadar zajedno sa J., koji je vidno bio tučen. Imao je modrice svuda po telu. Prilikom prevoženja nismo mogli međusobno da pričamo jer je to bilo zabranjeno.

Po dolasku u Zadar bio sam smešten u logor koji su nazivali "Centar za vojne obveznike muškarce" u sportskom centru Mozire, gde smo bili smešteni u rukometnoj sali i spavali smo na podu.

Za ostale građane logor je bio u srednješkolskom centru u Zadru. U tom logoru sam proveo tri dana. Za to vreme su me tukli palicama, udarali me rukama i pesnicama.

Tukli su me tako što bi me naterali da ruke dignem u vis, pa su me me onda udarali po rebrima i ispod pazuha.

U logoru sam bio od 6. do 9. avgusta 1995. godine kada sam prebačen u bolnicu u Zadar koja se nalazi kod hotela Kolovare. U bolnici sam bio zbog povrede koju su mi naneli prilikom saslušanja u Benkovcu, u predelu lica, jer mi je bila natečena desna strana lica i vilica. Imao sam probleme i sa vidom, a osećao sa i vrtoglavicu.

U Zadru u civilnom zatvoru sam bio od 22.08.1995. godine do 18. aprila 1996. godine.

U ćeliji sam bio sa šestoricom zatvorenika. Nismo smeli da govorimo između sebe.

Tu mene nisu fizički maltretirali, ali dobacivali su nam "Gde ste Srbi? Gde vam je velika Srbija? Gde vam je Republika Krajina?" i psovali su nam srpsku majku.

U susednoj ćeliji jedan mladić se obesio...

5

Za vreme napada i posle zauzimanja Republike Srpske Krajine hrvatske vojno policijske formacije, pristupile su sistematskom "čišćenju" terena. Tada su ubijali civile i ratne zarobljenike, pljačkali i palili njihovu imovinu, odvodili stoku.

Na okolnosti šta se događalo u Krajini posle zauzimanja od strane Hrvatske vojske saslušano je više desetina svedoka.

5.1. Svedok 679/95-41 navodi:

...Na dan 4. avgusta 1995. godine oko 5 časova otpočelo je sistematsko granatiranje Gline od strane hrvatske vojske iz pravca Novog Sela Glinskog, gde je bila zona razdvajanja i jedinice UNPROFOR-a.

Granatirani su isključivo civilno objekti u Glini koji su, kao i ceo grad, bili nebranjeni. Najviše granata pogodilo je bolnicu i mesta oko bolnice.

Granatiranje Gline nastavljeno je i 5. avgusta u ranim jutarnjim časovima koje je trajalo celog dana, a koje je bilo potpomognuto od hrvatske avijacije čiji su avioni često nadletali grad i bombardovali Glinu, kao i okolna srpska sela.

Otpočelo je i bombardovanje puta Glina - Dragotina i Dvor na Uni, kojim se evakuisala pored stanovništva i vidno obeležena kninska bolnica.

Prilikom bombardovanja uništeno je putničko vozilo sa oznakom crvenog krsta u kome su se nalazila četiri ranjenika sa vozačem i medicinskom sestrom. Svi oni su izgubili život.

I na dan 6. avgusta kolona civila koji su se povlačili iz Gline bila je bombardovana od strane hrvatske avijacije. I tom prilikom bilo je žrtava...

5.2. Svedok 303/96-8, penzioner iz Donjeg Skrada, star 57 godina, koji je inače invalid, svedoči:

... Na dan 5. avgusta 1995. godine kada je počela ofanziva hrvatskih oružanih snaga na Republiku Srpsku Krajinu, među prvima je napadnuto moje selo Donji Skrad, koje se nalazili na granici prema Hrvatskoj.

Hrvatske snage su otpočele napad na selo 5. avgusta 1995. godine u 5 sati. Tada je nastalo paljenje srpskih domova. Ja sam pobegao u šumu.

U tom napadu hrvatske vojske ubijen je Ljuban Končalović u svom kukuruzu, gde se bio sklonio, a takođe je ubijena i njegova majka Stana ili Stanka, koja je bila stara preko 90 godina, kao i supruga Ljilja, stara oko 60 godina i još starica Kata Mitrović, koja je imala oko 80 godina. Ove tri žene su se bile sklonile u podrum Ljubana Končalovića, gde su sve tri bile zaklane, pa je pored njihovih leševa bio bačen ubijeni pas.

Tada su bile spaljene kuće Pere Ležajića, Vojina Gazibara, Miloša Vučkovića, Obrada Popovića, Mihajla Popovića, a takođe je spaljena i moja kuća. Celo selo je spaljeno. Kuće su spaljene do temelja i tada je izgorelo sve što je moglo da gori.

Mi smo tada bežali gde je ko mogao...

5.3. Svedok 229/96 navodi:

...Ja sam zarobljen 4. avgusta 1995. godine kao pripadnik vojske Republike Srpske Krajine. Bilo nas je šestorica zarobljenih u grupi kada su nas doveli u Knin, gde su nam dozvolili da sednemo na jedan zid.

Sa nama je bio i Milojević Sava iz sela Polača kod Knina, star oko 50 godina, koji je u jednom momentu nešto rekao jednom hrvatskom vojniku, koji ga je odmah poveo iza zida i tu ga ubio iz automata.

Odatle su nas odveli u kasarnu u Kninu. Usput su nas tukli kundacima pušaka po glavi, leđima i grudima. Psovali su nam majku srpsku i četničku i pretili da će da nas pobiju.

Nas su zarobili pripadnici VII varaždinske brigade, čiji je komandant bio Korada.

Zatvorili su nas u podrum kasarne u kome nije bilo svetla i tu su nas celu noć tukli.

Tom prilikom jedan njihov vojnik je ubio jednog zarobljenog Srbina iz pištolja. Taj vojnik je bio ranjen pa su ga terali da radi, ali kako to nije mogao, ubili su ga iz pištolja.

U ovom logoru u kasarni smo ostali 36 dana pre nego što su nas odveli u zatvor u Zadar...

5.4. Svedok 275/96 navodi:

...Prilikom ulaska hrvatske vojske u Knin početkom avgusta 1995. godine, hrvatski vojnici su ubili Nikolu Draganića, čija je žena bila sa mnom u kampu UNPROFOR-a i još dve osobe čija imena ne znam.

Od Mirjane Mirković iz Kovačića kod Knina saznao sam da su hrvatski vojnici, kada su ušli u Knin, odveli njenog sina starog 22 godine i zeta čije ime ne znam u nepoznatom pravcu i da o njima ništa ne zna. Kada smo razmenjeni oni nisu bili na spisku za razmenu...

5.5. Svedok 126/96-1 navodi:

... Moji su u noći između 4. i 5. avgusta 1995. godine otišli za Srbiju u koloni izbeglica, a ja sam ostao kod kuće u uverenju da hrvatske vojska neće doći do mog sela Žagrović.

Sutradan ujutru došli su kod mene Milka Petko i njen sin Ilija koje sam od ranije poznavao. Oni su pobegli iz Knina, pa su svratili kod mene. Popodne oko 5 sati hrvatska vojska je ušla u Žagrović. Video sam da su moje komšije Dimitra Rašula i Đuru Rašula hrvatski vojnici isterali iz njihovih kuća. Tada sam rekao Iliji Petko i njegovoj majci Milki da beže u šumu.

Ja sam ostao kod kuće da bih sklonio neke stvari, pa sam i ja pobegao u šumu, a uveče sam se prikrao svojoj kući, pa pošto sam se uverio da nema hrvatskih vojnika ušao sam u svoje dvorište i tada sam tu zatekao Petko Iliju koji je bio mrtav i video sam da je zaklan. Ležao je na leđima. Dalje, na oko 50 m, ležali su mrtvi Dimitar i Đuro Rašula i Milka Petko. Svo troje su bili ubijeni najverovatnije iz vatrenog oružja. Video sam da gori i kuća Đurđije Rašule i usput sam video i leš jednog muškarca kome je na glavi bila navučena ovčija mešina, tako da ga nisam prepoznao.

Sledećih dana ja sam se krio i svi leševi su bili tu na istom mestu sve dok se ja, 24. avgusta, nisam prijavio u bazu UNPROFOR-a u Kninu, gde sam ostao do 17. septembra 1995. godine...

5.6. Svedok 126/96-6 navodi:

...Snage hrvatske policije su 5.08.1995. godine ušle u moje selo Žagrović sa jednim oklopnim transporterom i počeli pucati po okolnim kućama i rušiti ih. Selo je bilo skoro napušteno od stanovnika, a i ja sam se spremao da odem. Čuo sam kada su hrvatski policajci razgovarali sa starcem Dmitrom Rašulom zvanim "Mile". Pitali su ga ima li ikoga u selu, našta je on odgovorio "nema nikoga" a potom sam čuo "nemojte mene". Zatim su se čuli pucnji. Hrvatski policajci su nastavili put, a ja sam izašao iz svog skloništa i video sam da kraj asfaltnog puta Dmitar Rašuo leži mrtav. Posle ovoga sam pobegao iz Žagrovića...

5.7. Svedok 257/96-5 navodi:

...Ja sam zarobljen 4. avgusta 1995. godine zajedno sa grupom civila, meštanima moga sela Čista Mala. Toga dana su u selu ubijeni Popović Darinka, Lalić Boja, Lalić Draginja i njen sin Nikola, koji su bili u svojim kolima, kao i Lalić Anica, koju su hrvatski vojnici pozvali da pođe sa njima i kada je ona to odbila ubili su je. Lalić Draginja je bila starija žena, starosti oko 70 godina, imala je bolesne kukove i teško se kretala.

4. avgusta u naše selo rano ujutru oko 5 časova palo je 4-5 granata. Mi se nismo plašili jer je u našem selu bila baza UNPROFOR-a. Međutim, hrvatski vojnici su ušli u naše selo i pomešali se sa vojnicima UNPROFOR-a...

5.8. Svedok 257/96-6 navodi:

... Na dan 4. avgusta 1995. godine u jutarnjim časovima dok sam se nalazio u selu Čista Mala upala je hrvatska vojska koja je pucala iz pešadijskog oružja. Oko 9 časova na udaljenosti od mene oko 50 m ubijena je Lalić Božica, koja je bila zajedno sa svojim mužem Jovanom na traktoru na kome su pokušali da se izvuku iz sela. Ona je pogođena metkom iz pešadijskog oružja, a njen muž je uspeo nekako da se izvuče. To se dogodili u neposrednoj blizini njihove kuće.

Tom prilikom ubijena je i Darinka L. Popović ispred svoje kuće. Ja nisam video kada je ubijena, ali sam čuo pucnjavu u neposrednoj blizini njene kuće, a istog dana njen muž mi je ispričao da je ona ubijena.

Istog dana ubijene su i Lalić Boja, Lalić Anica, Lalić Draginja i njen sin Nikola, a ubijen je i Korda Mirko iz Đevrske star 35-37 godina...

5.9. Svedok 211/96 navodi:

...Kada je hrvatska vojska 12. avgusta 1995. napala Komić, njihova vojska je ušla iz dva pravca u selo. Tom prilikom su zapalili kuću Lavrnić Save i Petra u kojoj su njih dvoje izgoreli. Radi se o majci i sinu. Kasnije kada je prošla ofanziva ja sam bila u njihovoj kući i videla ostatke njihovih kostiju. Spaljena je i Pavlica Mika, koja je bila slepa. Bila je slabo pokretna. U svojoj kući ubijena je i Ćurčić Staka kojoj su odsekli glavu...

5.10. Svedok 212/96 navodi:

... Ja sam rođen u selu Komić i za vreme napada hrvatske vojske na naše selo povukao sam se u šumu, tako da nisam video šta se dogodilo. Onda kad sam se vratio u selo video sam da je kuća Jele Ugarković bila zapaljena i video sam njene kosti u kući. Takođe je bila zapaljena i kuća Save i Petra Lavrnića koji su u svojoj kući izgoreli. Video sam pored kuće Stake Ćurčić da je ona bila zaklana i da joj je glava bila odsečena bačena preko puta. Radi se o starijoj ženi koja je imala oko 80 godina...

5.11. Svedok 210/96-1, zemljoradnik, star 58 godina, koji sada živi kao izbeglica u Apatinu, navodi:

... Ja sam za vreme napada hrvatske vojske bio u selu Poljice, u svojoj kući, zajedno sa sestrom koja je u međuvremenu umrla. Koliko se sećam to je bilo 12. avgusta kada su hrvatski vojnici došli u selo Poljice iz pravca glavnog puta i ja sam se tada sa sestrom sakrio.

Videli smo da je Sunajko Rajko iz Poljica, star oko 85 godina koga su hrvatski vojnici zatekli u blizini njegove kuće i koji je vrlo teško čuo, bio okružen od grupe od oko dvadesetak hrvatskih vojnika. Video sam da su oni sa njim nešto razgovarali. Posle sam čuo pucanj iz pušaka i kasnije, kada su hrvatski vojnici otišli i kada sam se ja narednog jutra vratio svojoj kući zatekao sam Sunajko Radeta mrtvog sa prostrelnom ranom ispod srca...

Siguran sam da on nije bio naoružan kad su naišli hrvatski vojnici i bio je u civilnoj garderobi.

Ti hrvatski vojnici kada su ušli u Poljice, redom su palili kuće, sena, štale i sve ostalo.

Sa Radetom bila je u kući i njegova žena, ali šta se sa njom dogodilo ja ne znam. Kasnije je nismo videli.

Hrvatski vojnici su zapalili kuću u kojoj se nalazila Mara Ugarković, stara oko 80 godina koja je živa izgorela. Takođe je spaljena kuća Save Lavrnić koja je bila stara oko 90 godina i njenog sina Petra koji je bio star oko 60 godina, pa su oboje tom prilikom izgoreli u kući. Zaklana je i Staka Ćurčić...

5.12. Svedok 210/96-5, rođen 1946. godine, koji je živeo u Klapovici, Opština Korenica, svedoči:

...Iz mog sela Klapovice svi su pobegli 5. avgusta. Međutim, ja, moja majka i brat nismo napuštali Klapovicu, obzirom da je moj brat bio nepokretan, a majka stara 86 godina. Hrvatski radio je bio objavio da civilima neće činiti ništa nažao i da možemo slobodno da ostanemo kod kuće. Inače u našem selu bilo je 9 domaćinstava i svi smo se bavili poljoprivredom i stočarstvom.

Hrvatska vojska prošla je kroz Klapovicu 7. avgusta 1995. godine. Nisu ulazili u kuće i samo su upalili sena. Prošla su tri-četiri dana i niko nas nije uznemiravao. Onda je naišla hrvatska vojska koja je krenula da pljačka naše selo. Prvo su opljačkali radionicu Dušana Lončara koji je bio najbogatiji u selu, pa su je onda zapalili, a zatim su zapalili i kuću Dušana Lončara. Toga dana druge kuće nisu dirali.

Na dan 12. avgusta video sam da je naišla kolona hrvatske vojske od stotinak vojnika i dva transportera. Oni su skrenuli u susedno selo Poljice. Ja sam tada bio na jednom brdu poviše naše kuće. U tom selu je živelo oko tridesetak domaćinstava. Ubrzo sam video dim iz prve kuće u Poljicama, zatim je hrvatska vojska počela da pali redom kuću po kuću, a čula se i pucnjava.

U Poljicama, koliko ja znam, bilo je ostalo 8 civila i to su uglavnom bili stariji ljudi.

Ja sam se krio u šumi dva dana, a onda sam rešio da vidim šta se dogodilo u Poljicama i Komiću. Otišao sam u Poljice. Odmah na ulazu naišao sam na zapaljena domaćinstva Boška Mirkovića i Miloša Mirkovića. Primetio sam da je stoka lutala oko kuće. Bile su zapaljene i kuće Radeta Mirkovića, Ruže Mirković i Jove Mirkovića. Tu je bilo i ubijene stoke. Kuće su bile zapaljene do temelja.

Onda sam naišao na leš Radeta Sunajka, koji je rođen 1910. godine. Njegov leš sam zatekao ispred kuće Gojka Mirkovića. Njegovu suprugu nisam video, ali je ona najverovatnije izgorela u njihovoj kući koju je zapalila hrvatska vojska.

Krenuo sam dalje da vidim da li ima živih, pa sam tako naišao na M.G. Saznao sam šta se događalo u Poljicama i Komiću kada je upala hrvatska vojska.

Od Jele Lavrnić sam saznao da su njenoj majci hrvatski vojnici odsekli glavu i da su majku i kuću zapalili. U jednoj kući u Komiću izgoreli su muž i žena, stariji ljudi koji su bili nepokretni, kao i još jedna stara i nepokretna žena, koja je izgorela u svojoj kući.

Posle smo odlučili da zatražimo pomoć od UNPROFOR-a čija je baza bila u Klapovici. Oni su nas prihvatili i kod njih u bazi ostali smo do 16. septembra, kada je izašla kolona izbeglica iz Knina kojoj su nas priključili. Tako smo došli u Srbiju...

5.13. Svedok 443/96, trgovac iz Knina, rođen 1938. godine, koji sada kao izbeglica živi u Beogradu, svedoči:

...Knin je bio osvojen 5. avgusta 1995. godine od strane hrvatske vojske. Ja sam se priključio koloni vozila Evropske zajednice, koja se kretala u pravcu kasarne "Južni logor", gde je bio stacioniran UNPROFOR.

Dok smo išli prema kasarni "Južni logor" video sam više leševa. Ispred prodavnice "Standard konfekcije" na trotoaru je bio leš muškarca u civilu za koga znam da se preziva Sinobag.

Kod restorana "Balkan" prema parku primetio sam leš joj jednog muškarca koji je na sebi imao civilno odelo. Pored puta koji vodi od mosta na Krki ka "Južnom logoru" primetio sam na jednom mestu u kanalu pored puta dva ili tri leša muškaraca koji su bili u civilnim odelima, a dalje pedesetak metara video sam tri leša muškaraca koji su imali maskirne uniforme.

Na raskrsnici kod bolnice prema selu Marići video sam kada su hrvatski vojnici uhapsili mog komšiju Mišu Matkovića i Žarka Vukmirovića zvanog "Kuđo" i odvezli ih u vozilu marke "Tojota" u nepoznatom pravcu. O njihovoj sudbini se ni do danas ništa ne zna.

Kada sam 15. avgusta 1995. godine došao svojoj kući zatekao sam je otvorenu, a unutra stvari razbacane. Primetio sam da mi neke stvari nedostaju.

U moju kuću 22. avgusta dolaze tri pripadnika hrvatske vojske. Oni su me psovali, vređali i terali da radim sklekove na podu. Tom prilikom su mi oduzeli putnički automobil marke "Zastava 101", radio-kasetofon, muzičku liniju i još neke druge stvari.

Posle njihovog odlaska ja sam otišao kod komandira stanice bezbednosti da prijavim ovaj slučaj, ali mi je on rekao da se obratim vojnoj komandi.

Kada sam se vratio kući posle pola sata došla su ista tri lica koja su mi oduzela automobil i druge stvari. Jedan od njih mi je rekao "ipak si išao da nas prijaviš miliciji". Tom prilikom ponovo su mi pretresli stan, a onda su mi naredili da sednem, pa su me udarali kundakom po glavi. Udarali su me i nogama. Bio sam obliven krvlju. Prislanjali su mi i pištolj na slepoočnicu i pucali mi pored uha.

Posle toga ja nisam smeo da spavam kod kuće. Obratio sam se UNPROFOR-u, pa smo uz njihovu pomoć 16. septembra preveženi u Srbiju.

U Kninu mi je ostala kuća veličine 11 h 7 m i druga veća kuća u izgradnji, automobil, zemlja...

5.14. Svedok 456/96-1, izbeglica iz Benkovca, svedoči:

... Ja sam bio na traktoru i 7. avgusta 1995. godine mi smo prošli selo Srb, kada je došlo do napada avijacije na kolonu i tom prilikom je poginulo više ljudi. Lično sam video da su od granate poginuli Velimir Stelja, Branko Stelja i njegovo dete. Druga lica koja su nastradalaa nisam poznavao, a bio je opšti metež, pa ne mogu da se izjasnim o broju nastradalih.

Usput sam video da je 9 lica umrlo od gladi u koloni i da je od toga bilo 6-oro dece i tri odrasla lica, jer mi 5 dana nismo imali ni hleba ni vode i gledao sam kako roditelji sahranjuju ovu decu pored puta po velikoj vrućini...

5.15. Svedok 429/96 navodi:

...Kada je 06. avgusta 1995. godine hrvatska vojska zauzela Biljane Gornje, desetak starijih lica koja su ostala u selu odveli su u logor u Zadru. Posle toga oni su bili prebačeni u Oton kod Knina, a 20. septembra 1995. godine oslobođeni su i vraćeni u selo Biljane Gornje. U selu su svoje kuće zatekli opljačkane.

Krajem oktobra 1995. godine Dušan Dukić, rođen 1930. godine, zatečen je obešen u pomoćnom objektu svoje porodične kuće. Bio je obešen konopcem za jednu gredu, a na sebi je imao garderobu koja je na više mesta bila pocepana. Stvari u toj prostoriji su bile razbacane.

Slučaj je odmah prijavljen lokalnoj policiji čiji su predstavnici narednog dana došli na lice mesta i sastavili zapisnik, posle čega je izvršena obdukcija u bolnici u Zadru. Konstatovane su brojne povrede na telu nanete tvrdim i tupim predmetima, a konstatovane posekotina na glavi, kao i brojne ogrebotine, najverovatnije nanete noktima.

Nekoliko dana nakon sahrane Dukićevog leša zapaljena je njegova porodična kuća, zajedno sa još petnaestak srpskih kuća u neposrednoj blizini...

5.16. Svedok 504/96, poljoprivrednik, star 58 godina, svedoči:

...U mom selu Banatskom Grabovcu kod Petrinje ostalo nas je 4. avgusta 1995. godine svega petorica: B.I., star 74 godine, J.J., star 68 godina, Č.Đ., star 61 godinu i G.D., stara 90 godina.

Kada je došla hrvatska vojska ja sam im se prijavio i oni su me pustili kući.

Nas su svakoga dana po jedanput obilazile vojne vlasti. Tako sam ja bio u selu 22 dana, a onda su ponovo došli vojnici i kada su izlazili iz mog dvorišta jedan od njih je podigao pušku i pucao u mene i ranio me u levi kuk. Kod kuće sam tako ranjen prenoćio, a sutradan, kada je došla njihova patrola, našli su me ranjenog i pitali su me ko me je ranio i ja sam rekao da me je ranila patrola hrvatskih vojnika koji su dolazili prethodnog dana.

Onda su me odveli u bolnicu u Sisku, gde sam ostao 15 dana, pa su tada došla dvojica policajaca i odveli su me u Sisak u istražni zatvor. Zatvorili su me sa S. Njega su tukli i on je pao, pa su ga ponovo udarali po glavi. Tukao ga je sve dok drugi stražar nije povikao: "dosta više!".

Onda je taj stražar skinuo svoju šapku sa šahovnicom i naredio meni i S. pa smo mi morali da ljubimo tu šahovnicu.

Posle su me odveli u Zagreb u zatvor Remetinac. Tamo sam ostao punih 9 meseci. Vodili su istragu protiv mene zbog oružane pobune sve do 20. maja 1996. godine, kada su me pustili.

Kada sam izašao iz zatvora pitali su me da li želim da ostanem u Hrvatskoj ili da idem u Srbiju. U mom selu su na mojoj kući poskidali vrata i prozore i pokupili sve. Nisam tamo imao gde da odem...

5.17. Svedok 51/96-6, radnica, rođena 1941. godine, sada izbeglica u Srbiji, svedoči:

... Ja sam ostala u selu Gojkovac - Glinice i kada je došla hrvatska vojska odmah su počeli da popisuju srpsko stanovništvo. Kada je trebalo da pribavim domovnicu i putovnicu, kao i ostala dokumenta mene su detaljno ispitivali i tražili da im pružim podatke o našoj vojsci i to ko je komandovao vojskom, koje su brigade bile, kako su se zvale, koliko je vojnika u brigadi bilo. Ja sam im govorila da mi ti podaci nisu poznati, te nisam mogla da dobijem domovnicu i putovnicu, kao i druga lična dokumenta.

Građani Slunja koji su ostali bili su u nemilosti Hrvata. Bila sam očevidac kada su Hrvati pljačkali i palili sela Cvijanović Brdo, Gojkovac, Duvnjak, Krstinja i sva ostala sela koja se pružaju prema Vojniću.

Pre nego što su palili i rušili kuće oni bi ih najpre opljačkali i oduzeli sve što su našli i to: stoku, žito i ostale sve vredne stvari.

Hrvatska vojska je uključivala neki alarm, koji je sličan alarmu na uzbunu, čega smo se mi građani plašili. Oni su govorili da su taj alarm nabavili u Americi da bi sakupljali stoku, jer se stoka kad čuje taj alarm okuplja na određenom mestu, gde se taj alarm nalazi. Lično sam videla da se stoka sakuplja i teretnim vozilima negde su je odvozili.

U selu Glinici kraj Gojkovca bilo je ostalo ukupno 25 Srba...

5.18. Svedok 483/96-2, iz okoline Vojnića, svedoči:

... Pre Dvora na Uni u izbegličku kolonu su se ubacivali muslimani i Hrvati i sejali strah i paniku među narodom, širili dezinformacije. Govorili su da se ne može ići dalje, da se narod treba vratiti nazad, a sve sa ciljem kako bi što više naroda izginulo.

Avioni su tukli kolonu. Znam da je izginulo dosta naroda. Video sam pored puta mrtve ljude...

5.19. Svedok 524/96-2, izbeglica iz Vojnića, svedoči:

..Pošto sam bio pripadnik civilne zaštite, ja sam se među poslednjima povuka iz Vojnića. Zbog toga sam bio svedok razaranja grada. Prvog dana, 4. avgusta 1995. godine, nije bio napadnut grad, niti bombardovan, ali posle dva - tri dana počeli su polako sve više da bombarduju gradsko jezgro i da sistematski uništavaju grad Vojnić. Cilj je bio da se uništi grad, da srpsko stanovnštvo ne bi imalo gde da se vrati...

5.20. Svedok 616/96-2, poljoprivrednik iz okoline Knina, rođen 1922. godine, svedoči:

...Kada je hrvatska vojska napala na Krajinu 5. avgusta 1995. godine ja sam bio u Đevrsačkom polju i čuvao sam svoje ovce. Tu su me dva pripadnika hrvatske vojske uhapsili. Jedan od njih mi je rekao da je ustaša i da će me odmah ubiti. Uperio je pušku u mene, ali je u tom momentu naišao J.P. koji me je prepoznao i rekao tom "ustaši", koji je hteo da me ubije, da to ne čini, već da me vodi u Đevrske, što je on i učinio. Nakon dolaska kod Rakića kuće zatekao sam još 5-6 civila i video sam da pripadnici hrvatske vojske pale srpske kuće u Đevrskama. Pored puta sam video leševe žena i muškaraca različite starosti koji su na sebi imali civilna odela.

Oko podneva nas desetak odvedeni smo u Šibenik, u jednu fiskulturnu salu, gde sam zatekao tridesetak zatvorenih Srba.

Video sam da su M.P. i M.M. iz sela P. bili toliko prebijeni da se nisu mogli kretati.

Ujutro je nas četrdesetak muškaraca i žena različite starosti brodom iz Šibenika odvedeno u logor na ostrvo Obonjan. Smešteni smo u šatore po nas 10 i spavali smo na vojničkim krevetima.

Ja nisam odvođen na prinudni rad, ali znam da su drugi zatvoreni Srbi odvođeni na zidanje baraka.

Ja sam registrovan od strane Međunarodnog crvenog krsta, čiji su me predstavnici obilazili i donosili humanitarnu pomoć.

Ja sam u ovom logoru proveo godinu dana, od 5. avgusta 1995. do 9. avgusta 1996. godine. Za to vreme protiv mene nije vođen nikakav sudski postupak. Uz pomoć MCK sam oslobođen i 9. avgusta 1996. godine došao sam u Beograd, kod sina, gde se i sada nalazim.

Za vreme boravka u logoru nervno sam oboleo, a takođe dobio i bruh. Od imovine u selu Međarima ostale su mi dve kuće i pomoćni objekti od 500m2 dva traktora i sve priključne mašine, oko 200 ovaca, nešto koza i jedna krava...

5.21. Svedok 411/96-36, iz sela Varivode, koji sada živi kao izbeglica u Srbiji, svedoči:

...Moja majka, koja je stara 76 godin,a bila je bolesna, te sam ja u avgustu 1995. godine rešio da ostanem sa njom. U mom selu Varivode ostalo je još 13 mahom starih i iznemoglih osoba.

Video sam kada su kuće u susednom selu Đevrsko bile zapaljene od strane hrvatske vojske, a zapaljeno je i nekoliko kuća u mom selu.

Ja sam morao da se krijem kako me ne bi videla hrvatska vojska i policija koje su često navraćale u selo. Krio sam se u pojati na senu. Odatle sam video kada su dolazili pripadnici hrvatske vojske i tražili nešto po selu.

Na ulaznim kapijama od dvorišta stavili su bele marame kao znak da nekog ima u kući, da iste ne bi bile paljene.

Hrvatska vojska i Hrvati iz susednih sela dolazili su i kod moje kuće, pa su oduzeli sve poljoprivredne mašine, jedan veći i jedan manji traktor, putničko vozilo marke "Zastava 101", stvari iz kuće, pa čak i moju ličnu odeću.

Moja kuća je ostala prazna. Sa nje su skunuli čak i vrata i prozore. Sve je to odnela hrvatska vojska i Hrvati civili. Oni su palili srpske kuće.

U avgustu mesecu došao je jedan ustaša koji je počeo da maltretira moju majku. Drvenim kolcem debljine ruke udarao je moju majku i od nje tražio marke, koje ona nije imala. Ja sa bio primoran da izađem i taj ustaša me je udario pesnicom u levo oko i rasekao mi je arkadu, a onda je tim drvenim kolcem počeo da udara i mene. Pitao me je zašto nisam pobegao sa ostalima i gde su mi marke. Kod mene je našao samo 150.- dinara koje mi je oduzeo. Onda je pucao u moje stado ovaca i tako je ubio 20 ovaca, a ostale su se razbežale.

Na dan 28. septembra 1996. godine oko 16 časova video sam da se kroz selo kreće nekoliko uniformisanih hrvatskih vojnika koji su bili naoružani automatskim puškama i noževima. Uveče oko 20 sati čuo sam pucnjavu iz automatskih pušaka. Ta pucnjava čula se u nekoliko intervala.

Tog dana u našem selu ubijeni su Jovan i Milka Berić, Mara Rajković, Marko Berić, Spiro Berić, Dujo Dukić i Mirko Pokrajac.

Ja nisam video kada su sva ova lica ubijena, ali nakon pucnjave u večernjim satima 28. septembra sutradan u selu ovih lica nije bilo.

Njihove leševe je hrvatska vojska prebacila iste noći za Knin, gde su ih sahranili. Odmah posle tog događaja ja sam odlazio kod kuće Duje Dukića pa sam u njegovoj kući video tragove krvi preko kojih je bilo razmazano ulje, da bi se ti tragovi prikrili.

Na dan 5. februara 1996. godine hrvatski vojnici su me uhvatili u šumi.

Odatle su me odveli u Šibenik, gde sam zatvoren u kasarnu. U "Slobodnoj Dalmaciji" i "Areni" o meni je izašao članak kao ratnom zločincu...

6

Osim neposrednih izvršilaca, naredbodavaca i saučesnika za učenjene zločine su odgovorni i najviši politički funkcioneri i vojni komandanti Republike Hrvatske jer su znali ili imali osnova da znaju da će njihovi potčinjeni izvršiti te zločine pa nisu preduzeli potrebne mere da ih u tome spreče, odnosno da se učinioci kazne.

DOKAZ: 658/95-1; 668/95-1, 2; 679/95-41; 680/95-4, 17, 18; 715/95-1, 9; 51/96-6, 7; 62/96-1, 5; 80/96-8; 116/96; 126/96-1, 6; 138/96; 141/96; 149/96-3, 4; 166/96-2, 3; 210/96-1, 5; 211/96; 212/96; 221/96; 228/96; 229/96; 246/96; 247/96; 257/96-1, 4, 5, 6; 271/96; 275/96; 276/96-1; 277/96; 279/96; 284/96-4; 300/96-1, 3, 5, 6, 8, 9, 10, 11; 303/96-1, 8, 9; 328/96-1, 15, 24, 26, 28; 333/96-9, 12; 335/96; 336/96; 339/96-2; 341/96-29, 36, 39, 75, 76, 117, 132, 136, 139, 146, 147; 346/96; 350/96-2; 382/96-15; 411/96-36; 426/96-1, 2, 3; 429/96; 439/96; 442/96; 443/96; 451/96; 452/96; 456/96-1; 456/96-3; 458/96; 459/96; 482/96-2; 483/96-2; 485/96; 487/96; 488/96; 489/96; 504/96; 505/96-3; 515/96; 520/96; 524/96-2; 527/96; 536/96; 581/96; 584/96; 616/96-2; 668/96-1; 669/96-2; 671/96; 710/96-2.

Dokumentaciono-informacioni centar "Veritas" sačinio je spisak nestalih Srba sa područja Krajine u periodu od avgusta 1995. godine i u 1996. godini koji je dopunjen podacima Komiteta.