Logor u silosu u Tar činu

maj 1992.- januara 1996. godine

Tarčin je prigradsko naselje, udaljeno od centra Sarajeva oko 25 km. U samom Tarčinu, koji je bio sedište mesne zajednice, bilo je oko 2.000. stanovnika pred rat, od čega su Srbi činili oko 10%, Hrvati 5% stanovništva, a ostalo su bili muslimani. U okolini je bilo nekoliko srpskih sela i nekoliko mešovitih sela, dok je većina sela bila čisto muslimanska.

U Drugom svetskom ratu muslimani i Hrvati sa područja Tarčina pripadali su ustaškim formacijama i bilo je pored 50 ubistava Srba, još oko 50 Srba odvedeno u logor Jasenovac odakle se više nisu vratili.

U avgustu 1991. godine u Tarčinu je formirana stanica rezervne milicije u čijem sastavu je bilo oko 180-200 muslimana i svega 1 ili 2 Srbina po njihovom izboru. Komandir ove stanice Tufo Refo, pre rata bio je milicioner u Sarajevu. Rezervni sastav milicije u Tarčinu je krajem 1991. i početkom 1992. godine legalno delio oružje muslimanskom stanovništvu.

I u toku predizborne aktivnosti u Tarčinu se pojavio veći broj muslimanskih nacionalističkih parola, a na zidovima srpskih kuća bili su ispisani grafiti uvredljive sadržine. Jedan od njih je bio "SDS nosiće fes".

Kada su u aprilu 1992. godine počeli sukobi u Sarajevu muslimani su preko rezervnog sastava milicije u Tarčinu stavili pod pojačanu kontrolu i prismotru sve Srbe na području Tarčina.

Početkom maja 1992. godine muslimani su naglo počeli da prazne silos koji se nalazi u centru Tarčina i da dele pšenicu stanovništvu. Ispraznili su oko 10 komora u kojima se nalazila pšenica.

Na dan 11. maja 1992. godine muslimani su napali i zauzeli kasarnu JNA u Krupi, Opština Hadžići, udaljenu od Tarčina oko 8 km. Zarobljene vojnike zatvorili su u ispražnjene pšenične komore u silosu. Tada je silos za lagerovanje žitarica u Tarčinu kod Pazarića pretvoren u logor za Srbe.

Prvi zatvorenici u ovom logoru su bili 11 zarobljenih vojnika - rezervista iz kasarne bivše JNA u Zoviku i kasarne "Žunovica" u Hadžićima.

Počev od 20. maja muslimani su počeli sa privođenjem Srba na takozvani "informativni razgovor", a posle su ih odvodili u silos i više ih nisu puštali. Početkom juna 1992. godine počelo je masovno privođenje Srba sa područja mesnih zajednica Tarčin i Pazarići u logor u Silosu.

Logor je neprekidno funkcionisao za sve vreme građanskog rata u BiH i poslednji zatvorenici su ovaj logor napustili krajem januara 1996. godine, kada su logoraši oslobođeni po Dejtonskom sporazumu.

Kroz ovaj logor se procenjuje da je prošlo oko 550 Srba, među kojima i desetak žena, od kojih su dve ostale u logoru do njegovog zatvaranja.

Prvi upravnik logora u silosu bio je Bećir Hujić, a njegov zamenik Halil Čović. Sredinom 1994. godine Hujić je smenjen, a na njegovo mesto je došao Čović, izraziti nacionalista, koji je imao običaj da pred zatvorenicima ironično kaže: "samo silos Srbina spašava". Ostao je upravnik logora do zatvaranja krajem januara 1996. godine.

Logor je bio pod neposrednom komandom 109. Brdske brigade armije BiH čiji je komandant bio Nezir Kazić. Od 1995. godine logor je bio pod komandom DžIV divizije armije tzv. BiH, na čijem čelu se nalazio Zaim Imamović, koji je kasnije poginuo. Štabovi ovih jedinica nalazili su se u neposrednoj blizini logora. Njihovi komandanti su često i lično dolazili u logor i znali su šta se u njemu događa.

U krugu štaba DžIV divizije nalazio se heliodrom na koji je vrlo često sletao Alija Izetbegović. Nije utvrđeno da li je on ulazio u krug logora, ali je sigurno znao za ono što se u njemu dešava. To potvrđuje i činjenica koju su pred zatvorenicima izneli predstavnici Međunarodnog crvenog krsta: da su morali lično ići kod Alije Izetbegovića da bi im dozvolio posetu logoru u Tarčinu.

Sve ćelije u ovom logoru su bile veličine 9,50 h 4,50 m. Visina ćelija je bila između 5 i 5,50 m, pa se tu nalazio pored svakog zida betonski rub širok oko 50 sm, a iznad toga na oko 5 m nalazio se plafon. Po tom rubu šetali su stražari i kontrolisali šta se događa u ćelijama, a prostor za njihovu šetnju je bio i nad susednom ćelijom, kao i nad hodnikom, tako da su oni imali dovoljno prostora za kontrolu.

U ćelijama nije bilo prozora, nije bilo osvetljenja, sem slabe svetlosti koja je dolazila sa gornjeg nivoa od oko 10 m visine, gde je pod krovom bio neki mali prozor koji se iz ćelije nije mogao videti.

Iz ćelija zatvorenici nigde nisu izvođeni, po ceo dan su bili u ćelijama, koje su bile prenatrpane. Prva šetnja je bila tek u novembru 1993. godine, ali ni to nije bilo redovno. Sve je zavisilo od raspoloženja dežurnog stražara.

U početku zatvorenici su dobijali samo jedan obrok hrane dnevno koji se sastojao od 4-5 kašika neke neodređene tečnosti, koja je bila bez ukusa. Na petoricu zatvorenika dolazila je jedna mala činija i po jedna kašika koja se nije prala i koja je nošena iz ćelije u ćeliju kako se delila hrana. Uz to su dobijali po jedan hleb težine između 350 i 500 grama, (uvek je bio različite veličine, veoma lošeg kvaliteta) što se delilo prvo na 9, a posle na 12 zatvorenika, tako da je svako dobijao po jedno malo parče hleba.

Drugi obrok je uveden tek 12. jula 1992. godine - "doručak", koji se sastojao od male zdele mleka koja se delila na petoricu, tako da je praktično na svakoga dolazio po gutljaj mleka u prahu, koje je bilo loše rastvoreno u hladnoj vodi.

Zbog slabe ishrane čemu su doprinele i povrede nanete batinanjem umro je 14 oktobra 1992. godine Petko Krstić. Posle toga uveden je treći obrok.

Treći obrok uveden je tek 19. oktobra 1992. godine i praktično se delio odmah posle ručka jer nije bilo električne struje, pa se nije moglo deliti po mraku, a sastojao se od neke razređene "hrane za prehranjivanje".

I tako male količine hrane su u junu 1992. godine uskraćivane, pa jedanput nisu davali hranu tri dana, a drugi put dva dana.

U logoru u Tarčinu bili su zatvoreni isključivo Srbi i to uglavnom seljaci iz okoline, mladići koji su išli u škole ili mlađi radnici. Bilo je i nešto intelektualaca, a bilo je i starijih ljudi.

Svi oni bili su civili, izuzev 11 prvih rezervista. Zatvoreni civili nisu učestvovali u ratu, niti su bili u nekoj od vojnih formacija.

Starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina. Najmlađi je bio Leo Kapetanović, koji tada nije imao ni punih 14 godina, a najstariji Vaso Šarenac, rođen 1908. godine, koji je bio potpuno senilan čovek. On uopšte nije bio orijentisan u vremenu i prostoru.

U silosu je bilo zatvoreno i 11 žena koje su bile u posebnoj ćeliji.

Sredinom 1992. godine logor je bio popunjen i tad je bilo oko 382 zatvorenika.

U toku 1992. godine nije bilo nikakvog odvođenja na radove, čega je bilo tek u sledećim godinama.

Logor u Tarčinu su muslimanske vlasti krile od međunarodnih organizacija. Sredinom novembra 1992. godine bila je prva poseta televizijske ekipe "Skaj njusa". Njima su prikazali ćeliju broj 1 i toga dana tri puta su delili po pola hleba (tako da su se zatvorenici "po prvi put najeli hleba").

Prva poseta Međunarodnog crvenog krsta bila je 26. novembra 1992. godine na čelu sa Švajcarcem Mark de Perotom, čiji je prevodilac bio musliman Suad iz Mostara, koji se zatvorenicima kao takav predstavio. Zbog toga što je prevodilac bio musliman zatvorenici su strahovali da govore slobodno. Posle obilaska logora Perot je javno rekao zatvorenicima da je do tada posetio stotine logora, ali da ništa gore od Tarčina nije video.

Zahvaljujući Međunarodnom crvenom krstu 3. decembra 1992. godine zatvorenici su dobijali svakog drugog dana po lanč paket, po dva ćebeta, a povećano im je i sledovanje vode na po 10 litara vode na jednu ćeliju dnevno.

Na dan 29. decembra 1992. godine 137 zatvorenika iz logora Silos u Tarčinu prebačeni su u logor Krupa u Zoviku, a približno isti broj je prebačen iz Krupe u Tarčin.

Od 15.04. do 30.10.1993. godine grupa od 30 logoraša bila je odvedena u Hrasnicu gde su radili dano-noćno na kopanju rovova na prvoj borbenoj liniji, a u 1995. godini u Sarajevu kod Jevrejskog groblja i na Stupu.

Ovaj logor zatvoren je 27. januara 1996. godine po Dejtonskom sporazumu i pod pritiskom međunarodnih faktora.

U ovom logoru su ubijeni ili su umrli od posledica torture i gladi ili su poginuli na prinudnom radu na prvim borbenim linijama slede ći Srbi koji su bili zatvoreni u logoru Tarčin:

Andrić Goran, mehaničar iz sela Korča kod Tarčina, rođen 22.10.1962. godine u Korči, od oca Vojislava i majke Jelenke, rođene Ljujić, neoženjen, poginuo 18.08.1993. godine u Donjem Kotarcu, kod Hrasnice, od granate u rovu na prinudnom radu (svedok 718/96-24).

Varagić Gojko, iz sela Donja Bioča, star oko 60 godina, koji je doveden u logor krajem juna 1992. godine; pušten 20. decembra 1992. godine zbog potpune iznemoglosti. Iz logora su ga izneli u ćebetu, a posle nekoliko dana on je umro kod svoje kuće.

Varagić Ranko, tehničar iz Donje Bioče, rođen 17.07.1969. godine u Sarajevu, od oca Radoslava i majke Anke Vukosav. Streljan javno 22. aprila 1993. godine od strane stražara Fejada, u Hrasnici, posle bekstva četvorice logoraša (svedok 718/96-20).

Vitor Ranko, zvani "Nane", vozač u Koka-Koli, iz sela Korča kod Tarčina, rođen 31.01.1959. godine od oca Vojina i majke Jelenke Pandurović, ubijen na Igmanu, gde se nalazio na prinudnom radu, u 26.05.1993. godine (svedok 718/96-11).

Vujović Bogdan, železničar u penziji iz sela Doljana, kod Pazarića, star oko 65-70 godina, umro 6. juna 1992. godine od posledica prebijanja, bio prva žrtva u logoru Tarčin.

Glavaš Jadranko, ekonomista iz Sarajeva, star oko 28 godina, koji je u februaru 1993. godine iz logora bio odveden na prinudni rad na Igmanu gde je bio pretučen, a onda zaklan od strane Nedžada Hodžića, pripadnika muslimanske jedinice koju je predvodio Ališpago Zulfikar zvani "Zuka". Zaklan je zbog toga što je imao isto prezime kao i načelnik policije na Ilidži sa kojim nije bio u rodbinskoj vezi.

Golub Anđelko, magistar mašinstva, iz sela Odžak kod Tarčina, rođen 06.03.1962. godine u Odžaku od oca Dimša i majke Velinke, rođene Vitor, ubijen prilikom prinudnog rada na Igmanu 26.05.1993. godine (svedok 718/96-23).

Davidović Dragan, tehničar u Gradskom saobraćaju, iz Sarajeva, star oko 35 godina, ubijen prilikom prinudnog rada na Igmanu 1993. godine,

Kapetina Obren, iz Deovića kod Pazarića, star oko 64 godine, teško oboleo u "Silosu", umro zbog neukazivanja lekarske pomoći i od gladi 8. novembra 1992. godine u ćeliji 6 (svedok 718/96-12).

Kapetina Slaviša, student 4. godine ekonomije, iz sela Zeovića, kod Pazarića, rođen 22.01.1963. godine u Sarajevu, od oca Gojka i majke Slavojke, rođene Samouković. Streljan 22. aprila 1993. godine u 13 časova, iz automatske puške, od strane stražara Fuada, zato što su prilikom kopanja rovova na Hrasnici pobegla 4 logoraša (svedok 718/96-16).

Kovačević Momo, sekretar mesne zajednice u Sokolovića koloniji, star oko 55 godina, poginuo od granate pri kopanju rovova u Hrasnici 28. jula 1993. godine, oko 16,30 časova, kada je teško ranjen, a pomoć mu nije bila ukazana.

Krstić Milan, autoprevoznik iz Raštelice, rođen 08.10.1950. godine u selu Domašinec, od oca Vojina i majke Jelene, rođene Mihaljac, streljan javno 22. aprila 1993. godine posle bekstva četvorice logoraša. Njega je izdvojio iz preostale grupe zatvorenika pripadnik vojne policije Feđa i ubio ga iz pištolja, pa naredio svedoku 386/96-29 da odnese njegov leš. Njegova majka svedok 718/96-19 dobila je potvrdu o smrti u kojoj je navedeno da je smrt nastupila od puščanog metka.

Krstić Petko, tehničar iz Raštelice, rođen 27.08.1959. godine u Raštelici, opština Hadžići, od oca Ljubomira i majke Stojanke, rođene Savić, oženjen, otac jednog deteta, umro u logoru 14. oktobra 1992. godine od posledica mučenja i gladi (svedok 718/96-14).

Krstić Svetozar, penzioner, iz sela Do, opština Hadžići, rođen 1928. godine u selu Do, od oca Pavla i majke Danice, pretučen od strane stražara i tako pretučen pušten kući u decembru 1992. godine, gde je posle pet dana umro zbog posledica povreda u bolnici u Tarčinu. Njegov leš je bačen na smeće iza bolnice (svedok 718/96-21).

Krstić Slobodan zvani "Mišo", mašinovođa iz Raštelice, rođen 1956. godine, u Donjoj Raštelici, opština Hadžići, od oca Đorđa, ubijen prilikom kopanja rovova 16. juna 1993. godine u Hrasnici,

Milanović Milinko, poštar u Hadžićima, iz sela Deovića kod Pazarića, gde je i rođen 01.01.1943. godine od oca Radoja i majke Ane, rođene Njegovan, oženjen, otac dvoje dece. Zatvoren u logor u Tarčinu 09.06.1992. godine gde je teško oboleo od posledica mučenja i gladi. Umro je 17.02.1993. godine u bolnici u Suhodolu u koju je bio prebačen u stanju potpune iscrpljenosti (svedok 718/96-22).

Nikolić Slobodan, mašinski tehničar iz Maglaja, živeo u Sokolovića koloniji, bio zaposlen u "Famosu", star 32 godine, bio je teško ranjen od granate prilikom kopanja rovova 28. jula 1993. godine oko 16,30 časova, pa pošto nisu dali medicinskoj sestri Saneli da mu priđe i pruži pomoć umro je.

Njegovan Branislav, elektrotehničar, iz sela Češće kod Tarčina, rođen 05.11.1959. godine u Tarčinu, od oca Stevana i majke Jovanke, rođene Kovačević. teško ranjen prilikom prinudnog rada na Igmanu 26.05.1993. godine od čega je ubrzo umro (svedok 718/96-18).

Petrić Milomir, rođen 25.10.1962. godine u selu Ramići, Opština Hadžići, od oca Slobodana i majke Goše, rođene Andrić, otpravnik vozova iz Pazarića, ubijen prilikom prinudnog rada na Igmanu 28.06.1993. godine (svedok 718/96-17).

Samouković Zdravko, iz Pazarića, star oko 21 godinu, teško oboleo od TBC u zatvoru i zbog neukazivanja lekarske pomoći umro 1. aprila 1994. godine.

Čičić Dane, iz sela Ramića kod Pazarića, rođen 1956. godine, ubijen prilikom prinudnog kopanja rovova na prvom borbenom položaju u Sarajevu u avgustu 1995. godine kada je bio vezan lisicama i sajlom.

Šarenac Vaso, iz Lokava kod Pazarića, rođen 1908. godine, umro od posledica mučenja i gladi sredinom decembra 1992. godine (svedok 718/96-17).

Šuvajilo Vojo, saobraćajni milicioner iz Odžaka kod Tarčina, rođen 25.09.1967. godine u Odžaku, od oca Dimitrija i majke Slavojke, rođene Golub, poginuo na prinudnom radu u Hrasnici, na prvoj borbenoj liniji, 18. jula 1993. godine (svedok 718/96-15). Izdahnuo na rukama svedoka 286/96-29.

2

Bivši logoraši iz Tarčina svedoče o tome šta se događalo u logoru u "Silosu ":

2.1. Svedok 407/96, pravnik iz Hadžića, koji je u ovom logoru proveo ukupno 1334. dana, svedoči:

... Mene su odveli u ćeliju broj 7. Nije mi bilo saopšteno zašto sam uhapšen, nisam dobio rešenje o hapšenju, niti sam bio saslušan i tek 30. maja 1992. godine Enver Dupovac je doveo advokata Selimovića iz Hadžića koga je predstavio kao vojnog tužioca u čijoj ćemo nadležnosti mi biti, ali ga ja više nikada nisam video.

Prve batine dobio sam 2. juna 1992. godine kada me je neki nepoznati uniformisani mladić snažno udario u predelu nosa i nokautirao me, izgubio sam svest i kada sam došao k sebi ležao sam u ćeliji, a iz nosa mi je tekla krv.

Kada sam zatvoren zatekao sam 4 zatvorenika u ćeliji, ali su posle hapšenja bila sve češća, dovođeni su novi zatvorenici tako da nas je 15. juna 1992. godine u ćeliji bilo ukupno 37 na 42 m2.

Prvi put su mi dozvolili da se okupam 12. avgusta 1992. godine, posle dva i po meseca zatočenja, vodom iz bureta, a drugi put u januaru 1993. godine.

Pošto sam uhapšen kada je bilo toplo vreme, imao sam samo letnju odeću, a ta odeća se nikada nije prala. Nigde nismo izvođeni iz ćelija, te smo po ceo dan bili u njima, a te ćelije su bile prenatrpane. Prvu šetnju smo imali tek u novembru 1993. godine, ali ni to nije bilo redovno i sve je zavisilo od raspoloženja stražara.

Zbog slabe hrane koja nam je ponekad bila uskraćena ja sam dobio zapaljenje pluća. Kada su me odveli u improvizovanu ambulantu imao sam temperaturu 39,6 ° stepeni C i merio sam 34 kg, a kada sa uhapšen imao sam 77 kg. Tako sam za dva i po meseca izgubio 43 kg. Nisam punih 37 dana imao stolicu, a znam da neki nisu imali stolicu po 52 dana. Tada, kada sam dobio zapaljenje pluća, bio sam u besvesnom stanju, nisam znao za sebe. Medicinski tehničar mi je dao infuziju i to me je vratilo u život.

Uz to su se pojavile i vaške, pa kada bih provukao ruku kroz kosu vadio sam i po 20 vaški.

Stanje u logoru je bilo takvo da bi sigurno svi poumirali da se nije pojavio Međunarodni crveni krst, čija je prva poseta bila 26. novembra 1992. godine kada sam registrovan.

Posebno sam zapamtio masovnu tuču koja je bila 4. juna 1992. godine. Zapamtio sam da je toga dana bio četvrtak, srpski praznik Spasovdan. Oko 8,30 časova u našoj ćeliji pojavio se upravnik Bećir Hujić rekavši da predamo sve stvari sem garderobe koju smo imali na sebi, pa je u jednoj kesi odneo neke sitnice koje su pojedinci bili zadržali. Rekao je da će nam doći u posetu pripadnici Riječkog korpusa. Oko podne pojavili su se Enver Dupovac, a posle njega tridesetak ljudi u uniformama, a među njima i jedna žena. Neki su bili u uniformama sa oznakama HOS-a, a drugi su imali oznake HDZ, pojedinci - preko grudi oficirske oznake kakve nosi hrvatska vojska, ali među njima bila je i jedna grupa muslimana iz Sandžaka, koje sam ja poznavao iz viđenja, jer sam ih viđao da preprodaju devize na Baščaršiji u Sarajevu. Prvo su počeli sa verbalnim uvredama, govorili su da smo mi Srbi prljave svinje, da smrdimo.

Onda se prvo začula vriska iz ćelije br. 1 gde je počela tuča tako što su prvo naterali jednog Srbina, kome su dali motku, da tuče svoje drugove iz ćelije. Iz te ćelije su potom svima naredili da se izuju, pa dok su bili u klečećem, savijenom položaju, udarili su im palicom po 30-40 udaraca po tabanima. Onda su ih palicama udarali po ispruženim rukama, a potom električnim kablovima. Bila je užasna dreka, jauci, to je dopiralo iz susednih ćelija i bilo je jezivo to slušati.

Na kraju su došli u našu ćeliju. Među njima prepoznao sam petoricu uniformisanih mladića iz Sandžaka koji su preprodavali devize, a koji su bili u uniformama "zelenih beretki".

Prvo su u našoj ćeliji počeli da tuku L.K. Tukla su ga najmanje njih petorica. Udarali su ga kundacima od pušaka, nogama na kojima su imali čizme, a morao je i da raširi šake na betonskom podu, pa su ga gazili čizmama po prstima i šakama. Tukli su ga i nekim motkama koje su doneli sa sobom. Oborili su ga i on je pao i tada mu je prišao jedan Nemac, koji nije govorio srpski jezik, pa mu je velikim nožem naneo posekotinu na potiljačnom delu glave i iz te rane je potekao mlaz krvi. Posle toga on je izgubio svest, iako je to bio čovek neobično jake konstitucije.

Onda je mene jedan sandžaklija uhvatio rukom za kosu i povukao me napred da bi me nogom snažno udario u grudi. Druga dvojica su počela da me udaraju kundacima po grudnom košu i spreda i po leđima. Taj Nemac mi je nožem sekao kožnu vindjaknu, koju sam imao na sebi, tako da mi je svu isekao. Zadobio sam desetak snažnih udaraca pre nego sam izgubio svest. Ne znam koliko sam dugo bio bez svesti.

Kada sam došao k sebi osetio sam da na meni neko leži. Bio je to M.S., bio je bez svesti, a krv iz njega kapala mi je po licu. Kada sam pogledao okolo video sam strašnu sliku. Svi su ležali oko mene, moji drugovi iz ćelije i samo je po neko malo dolazio svesti i pri tome jaukao od bolova. Svi su bili izobličeni i u krvi. Niko nije mogao da se pomeri.

Osećao sam strhovite bolove, nisam mogao da ustanem, noge su mi bile oduzete i jedino sam mogao da se nekako malo podignem da sednem.

Tek sutradan smo došli malo k sebi, te smo mogli da razgovaramo i rekonstruišemo događaje. Svi smo bili natečeni. O.M. nije mogao da govori, zubi su mu bili izbijeni, oči zatvorene, a nosna kost polomljena. Pored L.K. bila je lokva istekle krvi, sigurno više od 2 litara krvi, leđa su mu bila potpuno crna, grudi isto crne, a krv mu je i tog i sledećeg dana tekla.

Tek posle tri-četiri dana pojavljuje se medicinska sestra Mira, koja je previla glavu L.K. Međutim, nije posle dolazila 15-tak dana, pa se njemu rana ucrvljala. U rani na potiljku glave i vrata pojavili su se crvi. R. mu je izvadio 30 crva iz rane. Upravo u to vreme kada su mu se na rani pojavili crvi, njega su naterali da kantu sa fekalijama, u koju smo vršili nuždu, prospe sam sebi na glavu.

Tom istom L.K. su tih dana kazali da mu je kuća zapaljena.To mu je rekao Hidajet Šahić. Tada ga je L.K. pitao šta mu je sa majkom, starijom ženom koja je ostala kod kuće, on mu je mirno rekao da je izgorela zajedno sa kućom uz komentar "šta će ti majka, kad nemaš kuću".

Punih 15 dana ja nisam mogao da ustanem i da se krećem.

Posle tih događaja od 4. juna još desetak dana dolazila su trojica od tih sandžaklija koji su tukli pojedince od nas. Jedan od njih je imao na rukama kožne rukavice bez prstiju sa nitnama koje je koristio za tuču. Govorili su nam "ovo nije ništa bilo, tek ćete videti kad vam dođe Juka Prazina".

Mnogi muslimani iz okoline dolazili su za žito u silos i ko god je od njih hteo da nas tuče, uprava i stražari su dozvoljavali da ulaze u naše ćelije i tuku nas.

Posle 4. juna 1992. godine kada je bila ta masovna tuča, bile su samo pojednačne tuče.

Terali su nas i da se klanjamo kao što to čine muslimani. To bi činili kad bi kom stražaru to palo na pamet, pa smo svi morali da kleknemo i da pravilno raširimo stopala, i da se iz klečećeg položaja savijamo tako da čelom udaramo u pod i to smo morali da činimo neprekidno po pola sata. Pri tome smo morali da izgovaramo reči "mi verujemo u alaha".

Imali su običaj, posebno stražari Hidajet Sahić i Memišević, da nam narede da stojimo mirno i to je trajalo 4-5 sati dok ne bi potpuno iznemogli, pa kada je Bećir Hujić jednom prilikom video da pojedinci počinju da padaju u nesvest, pitao je ko je to naredio. Međutim, to se i dalje nastavilo.

Bio sam saslušan samo jedanput, krajem jula 1992. godine, na svega pola stranice i tu je bila upisana moja izjava na neka uopštena pitanja.

Od sredine oktobra 1992. godine dozvolili su donošenje paketa koje su ograničili na 5 kg jedanput u 15 dana. Međutim, to je bila povlastica samo za one iz Tarčina, ali ne i za nas iz Pazarića. Sve ono što je bilo kvalitetnije u tim paketima stražari su oduzimali za sebe.

Prilikom druge posete Međunarodnog crvenog krsta 3. decembra 1992. godine saopštili su nam da treba svi da budemo oslobođeni i razmenjeni za logor "Manjaču" i da je u tu svrhu MCK zakupio dva broda da nas preveze od Ploča do Zelenike. Međutim, prilikom treće posete, oko 20. decembra, gospodin Perot nam je rekao da su Srbi raspustili Manjaču i da je razmenjeno samo 100 zatvorenika iz logora u Zenici. Takođe je rekao da je naše oslobađanje iz Tarčina lično sprečio Alija Izetbegović...

2.2. Svedok 806/95-33 navodi:

... U logoru u Tarčinu proveo sam 3 godine i 5 meseci i za to vreme nisam bio izvođen pred sud. Optužnicu sam dobio, ali nisam bio suđen, niti sam dobio rešenje o pritvaranju. Optužnicu, koja mi je bila uručena, pre razmene oduzele su mi logorske vlasti.

U ovom logoru zatvoreni Srbi se drže bez ikakvog pravnog osnova i samo mali broj njih, oko 18-toro je bilo osuđeno, ali oni su i posle izdržanih kazni na koje su bili osuđeni i dalje zadržani u logoru.

Ja sam iz logora otpušten 21.10.1995. godine i tada je u logoru ostalo još 130 zatvorenih Srba, među kojima i dve žene...

2.3. Svedok 109/96 kada je 1992. godine bio zatvoren u ovaj logor imao je 21 godinu. On navodi:

... Ja sam pre rata živeo u jednom selu kod Tarčina. Na dan 30. maja 1992. godine pripadnici muslimanske vojske i policije upali su u naše selo i po srpskim kućama počeli da vrše pretrese tražeći navodno oružje. Uhapsili su nas 38 iz sela i odveli nas u društveni dom u Tarčinu gde su nas zatvorili i tukli. Ta tuča je trajala od 15 do 20 časova toga dana, a zatim su nas odveli u logor u Tarčinu.

Kada sam ja došao u logor u njemu je bilo ukupno 108 zatvorenih Srba.

U silosu je bilo 32 ćelije. Spavali smo na golom betonu čitava dva meseca, a kasnije su nam dali drvene palete.

Prvih 45 dana hranu smo dobijali svega jednom dnevno i taj obrok se sastojao od tankog parčeta hleba i malo čorbe koja je bila kisela, neukusna i retka. Posle smo hranu dobijali dva puta dnevno. Zbog loše hrane svi smo bili potpuno iscrpljeni. Oni koji su bili manje otporni počeli su da umiru od gladi. U tom periodu umrlo je 6-7, uglavnom starijih ljudi. Obično su muslimani puštali kući one za koje bi videli da će uskoro umreti i ti su ljudi posle nekoliko dana i umirali. Od gladi u logoru je umro Petko Krstić, star 27 godina iz Tarčina. Posle njegove smrti počeli su da nam daju hranu tri puta dnevno.

Kada sam zatvoren ja sam imao 78 kg, a kada sam izašao imao sam svega 45 kg.

Prostorije u kojima smo bili zatvoreni bile su vrlo male, a nas je bilo puno. Bilo je zagušljivo. Nuždu smo vršili u kante koje su se nalazile po uglovima prostorija u kojima smo spavali.

U ovom logoru bilo je i žena i mislim da je kroz logor prošlo ukupno 15 žena.

Od strane Međunarodnog crvenog krsta registrovan sam tek 26. novembra 1992. godine od kada su se uslovi života malo poboljšali.

U sećanju mi je posebno ostao događaj početkom juna 1992. godine kada je u logor došlo oko 20 muslimanskih vojnika koji su počeli redom sve da nas tuku.

Posle batinanja naredili su nam da se postrojimo ispred zida ćelije, a oni su odozgo, sa plafona po kome se moglo hodati, mokrili po nama.

Terali su nas i da se umivamo mokraćom iz kante u koju smo mokrili i kada je M.K. ovo odbio bio je zverski pretučen, tako da su mu i vilice bile polomljene.

Svakodnevno smo dobijali batine. Obično bi nas izvodili u hodnik i tamo nas tukli.

U 1993. godini grupa od 140 logoraša iz Tarčina je prebačena u Krupu u logor u vojnom magacinu, odakle je upućivana na fizičke radove na prve borbene linije. Tada smo služili kao živi štit muslimanskoj vojsci. Radeći na liniji fronta poginuo je 21 logoraš.

Za vreme boravka u logoru u silosu nisam dobio nikakvi usmeno ili pismeno objašnjenje zbog čega sam zatvoren u logor. Dva dana posle mog zatvranja dao sam izjavu jednom isledniku i posle toga nisam dobio nikakvo rešenje o pritvoru, da bi početkom 1994. godine dobio jednu optužnicu, a početkom 1995. godine drugu. Međutim, do suđenja nikada nije došlo.

Neke iz logora su odvodili na suđenje u školu u Tarčinu gde im je sudio sudija iz Zenice Mladen Veseljak. Svi su dobili kazne zatvora od 2-3 godine. Međutim, svi su bili izdržali ove kazne, ali su ih i posle toga zadržali u zatvoru bez ikakvog osnova. Prilikom suđenja nisu imali advokate, niti kakvu drugu pravnu pomoć.

U toku 1994. godine ja sam sa ostalim logorašima bio svakodnevno upućivan na teške fizičke radove koji su se sastojali u seči šume i utovaru balvana na kamione.

Ispred logora napravili smo prinudnim radom heliodrom. Jednom je na taj heliodrom sleteo helikopter muslimanske vojske i tom prilikom izašli su Alija Izetbegović, Haris Silajdžić i drugi funkcioneri BiH.

Na dan 3. jula 1995. godine odveden sam iz logora na prinudni rad kod Gušića hale u Sarajevu, gde smo kopali tranšeje i bunkere za muslimansku vojsku. Tom prilikom bili smo vezani za jedno uže. Ja sam tom prilikom bio teško ranjen. Pogođen sam u obe noge, ruke, kao i telo. Od posledica ranjavanja izgubio sam desnu nogu, a leva mi je teško oštećena. Odatle sam prebačen u vojnu bolnicu u Sarajevu gde sam ostao 100 dana, da bi posle toga bio ponovo vraćen u silos, a zatim prebačen u bolnicu, da bi 29. oktobra 1995. godine bio razmenjen...

2.4. Svedok 44/96 navodi:

... Ja sam rođen u selu kod Tarčina gde sam završio osnovnu školu, a potom srednju u Sarajevu, da bih se posle toga zaposlio u zavodu u Hadžićima, gde sam radio do početka ratnih sukoba. Na posao sam odlazio do 9. maja 1992. godine, kada su autobus kojim sam išao na posao muslimani zaustavili u Pazariću i vratili ga nazad u Tarčin. Od tada nisam išao na posao i živeo sam u selu do 4. juna 1992. godine, kada me je patrola muslimanske milicije povela, kako su mi rekli, na saslušanje. Doveli su me u dom kulture u Tarčinu, gde me je 5 sati saslušavao Tufo Refik koji je pre rata bio aktivni milicioner. On je tražio da kažem kakve sam imao veze sa članovima SDS.

Odatle sam odveden u logor u silosu, gde sam smešten u ćeliju broj 5, gde sam zatekao 7-8 lica koji su svi bili pretučeni i ležali su na podu.

Samo pola sata pošto su me uveli u ćeliju ušla su tri muslimanska vojnika u uniformama i sa oružjem, među kojima je bio i "Mineralni" koji mi je naredio da ruke stavim na pod pa me je tada udarao čizmama po glavi.

Potom su me izveli u hodnik i naredili da stanem uz zid sa podignutim rukama, a licem okrenutim ka zidu, pa su me tukli palicama. Tuča je trajala dvadesetak minuta, posle čega su me uveli u ćeliju i naredili da skinem farmerke, cipele i jaknu, pa su mi to oduzeli.

Tek narednog jutra video sam u kakvom su stanju bili logoraši iz moje sobe. Svi su bili pretučeni i nisu mogli čak ni da ustanu da odu u ugao, gde se nalazila kanta u koju smo vršili nuždu.

Praksa je bila da su stražari uvek nalazili neki razlog da nas izvedu u hodnik i da nas tamo tuku. Jednog dana u našu ćeliju je doveden L.K. On je imao ranu na vratu koji su mu napravili nožem. Ta rana mu nije bila zarasla i jednom prilikom su mu prosuli kantu sa izmetom na ranu. Na tu ranu su mu i mokrili. Zbog toga mu se kasnije ta rana ucrvljala.

Hranu smo dobijali jedanput ili dva puta dnevno po parče hleba i neku neodređenu supu koja nije ličila ni na šta. Moj ujak, koji je takođe bio zatvoren u Tarčinu, video je jednom prilikom da su vojnici mokrili u tu supu pre nego što su nam je dali. Tu supu smo jeli iz zajedničke posude nas 4-5 ljudi.

Spavali smo na podu koji je bio betonski. Kasnije su nam ubacili drvene palače..

2.5. Svedok 858/95-12 navodi:

... Nakon dolaska u logor u silosu u junu 1992. godine naredili su nam da podignemo ruke i da stanemo uz zid, pa su nas muslimanski vojnici tada besomučno udarali. Toj tuči je prisustvovao i komandovao upravnik logora Bećir Hujić. Posle te tuče smestili su nas u ćeliju 6 u kojoj nas je bilo devetorica. Oni koje smo zatekli bili su unakaženi, modri, u krvi, otečeni, nepokretni.

Ćelija je bila potpuno mračna i mi smo ležali na golom betonu, bili smo bez pokrivača i prostirke.

U toj ćeliji sam ostao tri dana, da bi me posle prebacili u ćeliju br. 4.

Stražari nam nisu dozvoljavali da se krećemo po ćeliji, pa smo svi morali stalno da ležimo na golom betonu. Iz te prostorije izvodili su po dvojicu-trojicu, a nekad i po petoricu u hodnik i otuda su do nas dopirali strahoviti krici i jauci.

Stalno su dovodili nove uhapšenike i posle desetak dana u našoj ćeliji bilo nas je 34.

Svakodnevno su nas izvodili na saslušanja i pitali su nas da li imamo oružje, a pri tome su nas nemilosrdno tukli palicama, nogama i pesnicama. Iza saslušavanog je stajao muslimanski vojnik, koji nas je tukao dok su nas ispitivali, a saslušavanje je trajalo dok ne bi priznali ono što je od nas traženo ili dok ne bi onesvešćeni pali, pa bi nas tada odnosili natrag u ćeliju.

U ćeliji su nas terali da klanjamo po muslimanskim običajima i da u glas govorimo "Alah uegber". Posle klanjanja govorili su da mi više nismo četnici, već da smo muslimani.

U toj prostoriji gde smo bili zatvoreni nije bilo klozeta, tu smo imali neku kantu u koju smo obavljali fiziološke potrebe, a ista je bila šuplja pa je strahovito smrdelo.

Najžešće su nas tukli vojnici koje su zvali "Sandžaklije" ili "Žuti mravi". Oni su obično ulazili u ćelije u noćnim časovima i do besvesti nas tukli.

Jednom su L.K. pitali da li je žedan, pa su mu naredili da uzme kantu u kojoj su bile fekalije i da to pije i na kraju su tu kantu prevrnuli i stavili mu je na glavu.

Muslimanski vojnici imali su običaj da dok smo mi ležali u ćeliji, mokre po nama.

Kada smo bili uhapšeni prvih dana hranu nismo dobijali, a posle smo dobijali po nekoliko kašika neke tečnosti i po malo parče hleba od mekinja.

Nama su u hrani davali neka sredstva koja su izazivala dizenteriju i druga stomačna oboljenja. To je izazivalo strahovite bolove kod nas i od toga je umro moj rođak Petko Krstić.

Ja sam u toj ćeliji proveo devet i po meseci, a za svo to vreme nisam se ni jednom prilikom okupao.

Predstvnici Međunarodnog crvenog krsta prvi put su nas posetili šest meseci posle mog hapšenja.

Vrlo često odvodili su iz logora po nekoliko uhapšenih Srba u grupama od pet-šest i ti se više nikada nisu vraćali u ovaj logor. Šta je sa njima bilo meni to nije poznato, ali pričalo se u logoru da su ih vodili na kopanje rovova na Hrasnicu i druga mesta oko Sarajeva, gde su ih posle toga poubijali...

2.6. Svedok 272/96, rukovalac građevinskim mašinama, rođen 1953. godine, svedoči:

... Sa svojom porodicom od 1975. godine živeo sam u Tarčinu. Na dan 14. juna 1992. godine u moju kuću došla je muslimanska policija i tražili su da pođem sa njima radi davanja nekakve izjave. Međutim, od davanja izjave i ispitivanja nije bilo ništa, jer su me odmah doveli u silos u Tarčinu koji je bio pretvoren u logor za Srbe. Tu sam ostao do 31. decembra 1992. godine, kada su nas 140 odveli u logor Krupa u Pazariću gde sam ostao godinu dana, a zatim tri meseca u Hrasnici, da bi me ponovo vratili u silos u Tarčinu, gde sam ostao do 21. januara 1996. godine.

Sve što se događalo u ovom logoru bilo je ravno stravi i užasu. Sećam se momenta kada sam doveden u silos, kada su me odveli u jednu ćeliju koja je bila sva krvava, najverovatnije od nekog prethodnog zatvorenika.

U prvih meseca dana su nas najviše mučili uskraćivanjem hrane i vode. Tako smo dnevno dobijali nas 13 jedan hleb i po tri kašike neke navodne supe, koja uopšte nije ličila na to. Za nas 30 donošen je samo 1 litar vode. Za tih prvih meseca dana izgubio sam 30 kg. Uz to stalno su nas batinali. Bilo je i drugih mučenja i maltretiranja, podnošenja noževa pod grlo ili su u kasnim večernjim satima upadali maskirani vojnici i tukli nas sve do jutra.

Mog poznanika L.K. iz Tarčina udarali su kundakom po glavi pa mu se napravila rana i kako ništa nisu preduzimali ta rana se ucrvljala. Nas 30 smo iz Tarčina 3. jula 1995. godine odvedeni u Sarajevo vezanih očiju da kopamo neki tunel Na kopanju tunela smo radili 9 dana i 9 noći, gotovo bez prekida, odmora i spavanja.

Prvih meseci u silosu je 5-6 ljudi umrlo od gladi. Ukupno znam da je izgubilo život 35 ljudi. Najveći broj je poginuo na prvoj borbenoj liniji gde su nas vodili da radimo. Što se tiče povređivanja mogu reći da skoro niko od logoraša nije ostao nepovređen, Mnogima su polomljena rebra, zubi, ruke, noge. Meni su polomili dva rebra.

Dolazili su predstavnici Međunarodnog crvenog krsta i mi smo sa njima imali odvojene razgovore. Kasnije smo od njih dobijali pomoć u hrani i robi. Međutim, dešavalo se da nas i po 6 meseci Crveni krst nije obilazio. Posle razgovora sa predstavnicima Međunarodnog crvenog krsta bili smo maltretirani od vlasti u logoru gde smo grupno ili pojedinačno izvođeni i tučeni da bi kazali šta smo im rekli.

Lično sam se uverio da su mnoge stvari koje smo mi dobijali od Crvenog krsta uzimao lično Bećir koji je bio upravnik logora, a koga je kasnije zamenio Halid Čović...

2.7. Svedok 385/96-3, tehničar, iz sela Raštelice kod Hadžića, rođena 1949. godine, koja je bila u Tarčinu 3 godine i 8 meseci, od 28. maja 1992. do 26. januara 1996. godine, svedoči:

... Ja sam pre rata živela sa mužem u selu Raštelica. U 1990. godini u BiH su formirane nacionalne partije. Prvo je formiran HDZ, pa SDS, pa na kraju SDA. U našem selu pojavile su se parole na kojima je pisalo da je to muslimanska država.

Ja sam se nakon formiranja SDS učlanila u tu partiju i izabrana sam za odbornika u opštini Hadžići. Od tada sam primetila da sam bila pod stalnom prismotrom pripadnika MUP-a u kome su dominirali muslimani. Pratili su sve aktivnosti SDS. U januaru 1992. godine čula sam da postoji neki spisak Srba predviđenih za hapšenje i da je na njemu moje ime. Prilikom odlazaka na posao na Ilidži i pri povratku kući bila sam stalno zaustavljana od strane patrole MUP-a i pretresana.

U martu 1992. godine oko moje kuće pripadnici muslimanske teritorijalne odbrane su na sve četiri strane postavili mitraljeze. Moja porodica bila je stalno na nišanu. Tada smo pobegli u selo Gornja Raštelica, gde je bilo većinsko srpsko stanovništvo. Tu su muslimani upali 28. maja 1992. godine i pokupili sve Srbe. Tom akcijom je rukovodio Tufo Refik iz sela Duranovića, opština Hadžići, star oko 45 godina.

Tada je nas 17 iz sela među kojima sam ja bila jedina žena, odvedeni u Tarčin. Tu me je Tufo Refik udarao i nazivao me četničkom kurvom.

Kada su nas doveli u silos u Tarčinu tu je bilo zatvoreno i 15 pripadnika JNA iz kasarne.

Obzirom da sam ja bila jedina žena mene su zatvorili u posebnu prostoriju.

Ćelije u Tarčinu su bile pravougaonog oblika, veličine 5 h 10 m i visine 5 m koje su ranije služile za skladištenje žita. Na tim prostorijama nikakvih prozora nije bilo sem metalnih vrata, a na sredini plafona bio je otvor.

U moju sobu bila je dovedena 4. juna 1992. godine T.B. koja se nalazila na lečenju u Duševnoj bolnici Jagodnju do početka rata kada je ova bolnica raspuštena i kada su svi bolesnici pušteni. Nju su muslimanski vojnici uhvatili na putu za Tarčin, pa su je pokupili i doveli u logor. Posle su doveli i L.R. koja je bila trudna. U avgustu nas je bilo u logoru 8 žena. Među njima je bila i A.B. koja je bila sva isprebijana i u modricama.

Uslovi života u ovom logoru su bili užasni. Hranu smo prvih 6 meseci dobijali svega jedanput dnevno i ona se sastojala od 4-5 kašika neke neukusne supe sa jednim parčetom hleba. Hleb od 600 grama delio se na nas 8. Nekad se dešavalo da hranu ne dobijemo po dva-tri dana.

Nas 8 dobile smo samo jedno ćebe i jedan sunđer na koji je mogla da legne samo jedna žena.

Fiziološke potrebe smo obavljali u jednu kantu koja je bila u uglu prostorije.

Dnevno smo dobijali po litar i po vode na nas 8, dva puta dnevno. To nam je bilo dovoljno jedva za piće. Ličnu higijenu nismo mogle da održavamo. Vrlo brzo smo dobile vaške.

Prvi put smo se mi žene okupale tek u avgustu 1992. godine, i to hladnom vodom.

Ja sam, kada sam bila zatvorena, imala 90 kg, a posle 6 meseci 58 kg.

Na dan 4. juna 1992. godine u logor je došla grupa od oko 100 vojnika. Njih je doveo Enver Dupovac, koji je rekao da su to dobrovoljci iz Rijeke, ali mi smo zaključili da se radi uglavnom o sandžaklijama. Jedan od njih me je naterao da grizem svoje prste i to sam morala da radim sve dok mi nije potekla krv. Zatim su mi naredili da se skinem gola, što sam ja morala da učinim i tako gola stajala sam pred njima 20 minuta. Onda su ti vojnici otišli u muški deo i tamo su zatvorenike tukli i iživljavali se nad njima.

Mene nisu fizički zlostavljali, ali su me psihički maltretirali. Ostale žene su tukli. T.B. su tukli palicama i čime su stigli. Tukli su i M.M. Jedno veče su odveli M.M. a kada su je posle pola sata vratili ona ništa nije govorila.

Mi smo registovani od strane Crvenog krsta 26. novembra 1992. godine, pa su nam oni slali pakete koje smo u početku dobijali, a posle su ih logorske vlasti zadržavale za sebe. Predstavnici Crvenog krsta su neredovno dolazili. Dešavalo se da po 5-6 meseci ne dolaze.

Početkom novembra 1993. godine u logor je došla državna komisija Vlade BiH koji su se navodno interesovali za uslove života u ovom logoru i kada sam im se ja požalila odgovorili su mi da su uslovi u logoru sasvim u redu i da nam je tu sigurnije nego na slobodi.

Na dan 22. marta 1994. godine logor je obišao general armije BiH. Ajnadžić. On nas je ucenjivao da pišemo rodbini u Hadžićima da nam pruže podatke o nekim muslimanima, zapretivši da ćemo u protivnom za odmazdu biti pobijene.

Na heliodrom pored našeg logora 3-4 puta je dolazio i Alija Izetbegović. Ja ga nisam videla, ali su mi to pričali stražari.

Ja sam iz logora izašla 26. januara 1996. godine, posle 3 godine i 8 meseci neprekidnog boravka. Tada je logor rasformiran. Po mojim saznanjima kroz logor je prošlo oko 560 logoraša. Među njima je bilo žena, dece i staraca. Sve su to bili Srbi sem jednog muslimana i jednog Hrvata, koji su bili jugoslovenski opredeljeni.

U logoru u Tarčinu stradalo je 24 logoraša. Petko Krstić je umro u logoru od gladi 13. oktobra 1992. godine, a par dana posle njega takođe od gladi Bogdan Vujović, kao i Obren Kapetina. Od gladi i iznemoglosti umro je Vaso Šarenad, rođen 1908. godine, dok je Gojko Varagić od strane stražara odnet kući da bi ubrzo umro od gladi i iznemoglosti. Milenko Milanović je umro od gladi u bolnici, a Zdravko Samouković, star 21 godinu, od tuberkuloze koju je dobio u logoru. Svetozar Krstić je prtučen od strane stražara pa su ga pustili kući gde je ubrzo umro.

16 logoraša je stradalo prilikom odvođenja na prinudni rad na prve borbene linije. Na Igmanu je umro Glavaš Jadranko koga je zverski prebio Nedžad Odžić iz dobrovoljačke jedinice Ališpaga Zulfikara zvanog "Zuka", pa ga je tako prebijenog ostavio da umre.

Prilikom bekstva 4 logoraša sa rada u Hrasnici za odmazdu su vojnici streljali Milana Krstića, Ranka Varagića i još logoraša, čijih imena sada ne mogu da se setim...

2.8. Svedok 385/96-2, tehničar, koji je u Tarčinu boravio od 28. maja 1992. do 27. januara 1996. godine, svedoči:

... Ja sam sa još 15 Srba iz sela Gornja Raštelica odveden od strane pripadnika policije u Tarčin i zatvoren u Silos.

Prvih 6 meseci, dok nisam registrovan od strane MCK spavao sam na golom betonu bez ikakve prostirke i pokrivača.

Na Spasovdan 4. juna 1992. godine mi smo pretučeni od strane vojnika koje je doveo Enver Dupovac. Oni su upadali u ćelije i tukli zatvorenike kundacima od pušaka, palicama, letvama i čime su stigli. Toliko su nas isprebijali da su zidovi prostorije gde smo bili zatvoreni bili potpuno u krvi.

Mene je jedan od vojnika naterao da legnem potrbuške, a zatim mi je podigao obe noge i po bosim tabanime me tukao drvenom letvom. Dobio sam po 26 udaraca u svaku nogu i već od prvog udarca osetio sam toliko bol da sam se onesvestio. Tada su pretukli i L.K. koga su letvom udarali po glavi, a zatim mu nožem napravili ranu na glavi i posle je ta rana počela da smrdi i tu su se pojavili crvi. Tek posle toga ukazana mu je lekarska pomoć. D.R. su proglasili za navodnog snajperistu i njega su toliko tukli da su mu slomili ruku. Tukao ga je zamenik upravnika Šera Mešanović.

Alija Izetbegović je dolazio u Tarčin tri-četiri puta. Ja sam ga lično video 1994. godine kada je išao na samit islamskih zemalja. Tada je bio u pratnji Memije, direktora sarajevske televizije. Video sam ga na odstojanju od 30 m. Drugi put je Alija Izetbegović prošao pored našeg logora kada je išao u Mejina luku, gde je držao govor jedinicama koje su išle u borbu oko Goražda. Mislim da je to bilo u junu 1995. godine.

Ja ne znam da li je Izetbegović lično ulazio u logor, ali iz neposredne blizine mogao je kroz žičanu ogradu videti nas logoraše.

Mene su posebno pretukli 20. juna 1992. godine Šaban, Horman Miralem i Fišo Ibro. Toliko su me tukli da sam od batina padao u nesvest i tek posle sat vremena došao sam svesti. Rekli su da su me tukli po naređenju Envera Dupovca koji je bio glavni inspektor republičkog MUP-a BiH. On je organizovao i masovnu tuču 4. juna 1992. godine.

Na dan 10. aprila 1994. godine u logor je došla grupa od desetak muslimanki i neki muškarci koji su nosili kapuljače. Stražari su mirno posmatrali kada su mene, V. i M. izvukli iz ćelije, a zatim su počeli da nam vezuju ruke i da nam stavljaju poveze na oči. U jednom momentu ja sam se istrgao i prišao upravniku Bećiru Hujiću i tražio da nas zaštiti, ali je on samo odmahnuo rukom. Ja sam zadobio snažan udarac u glavu od čega sam izgubio svest. Kasnije sam se probudio u nekoj prostoriji gde sam sa ovom dvojicom bio zatvoren. Oni su mi rekli da smo izgleda dovedeni u Pazarić. Čitava glava bila mi je u čvorugama i modricama. Tražio sam da mi pruže pomoć, ali nikakva pomoć mi nije pružena. Tu smo proveli tri dana, pa su nas vratili u Silos.

Iako sam zatvoren još 22. maja 1992. godine do 6. oktobra 1994. godine ja i ostali logoraši nismo dobili nikavo ni usmeno ni pismeno rešenje zašto smo zatvoreni. Tada se u logoru pojavio istražni sudija koji nas je saslušao. Dobili smo rešenje o produženju pritvora za mesec dana, a posle za još dva meseca. Od januara do juna 1995. godine nisam dobio nikakvo rešenje, da bi u junu dobio rešenje o pruduženju pritvora za još mesec dana.

Grupi od 17 logoraša sudio je sam sudija Mladen Veselica iz Zenice. Ti logoraši su osuđeni na kazne zatvora od 2-3 godine. Njima je bio istekao period na koji su bili osuđeni, ali i pored toga oni nisu pušteni na slobodu, već su i dalje zadržani u logoru. Ja nisam suđen...

2.9. Svedok 872/95-7 navodi:

...Poznato mi je da su četiri zatvorenika u logoru u Tarčinu ubijena i to dvojica u Butmiru, a dvojica na linijama u Kotorcu.

Među tim ubijenim zatvorenicima bio je i neki Krstić iz Tarčina...

2.10. Svedok 386/96-29, komercijalista, rođen 1960. godine, koji je u logoru Tarčin bio od 2. juna 1992. do 27. januara 1996. godine, kada je logor rasformiran, svedoči:

...Ja sam rođen u Tarčinu, gde sam i živeo sa svojim roditeljima.

Kada su muslimani 11. maja 1992. godine zauzeli kasarnu bivše JNA u Krupi kod Pazarića otpočeli su sa masovnim hapšenjima Srba na području mesnih zajednica Tarčin, Pazarići i okolna naselja. Uhapšeni Srbi su smešteni u silos koji se nalazi u centru Tarčina u neposrednoj blizini moje kuće.

Logor za Srbe u Tarčinu formirao je Tufo Refik iz Tarčina, koji je pre rata bio kamandir rezervnog sastava milicije u Tarčinu, a od početka rata komandir policije u Tarčinu.

Ja sam uhapšen u svojoj kući 2. juna i odveden u logor u silosu. Posle 20 dana uhapšen je i doveden u silos i moj otac.

Moja sudbina u logoru u Tarčinu bila je slična sudbini ostalih logoraša.

Najteže je bilo iznurivanje glađu, tako da smo u jednom periodu ličili na žive kosture. U to vreme mi smo bili skoro nepokretni, a kada bi neko učinio napor da se podigne, padao je u nesvest.

Jedno od najtežih masovnih premlaćivanja logoraša bilo je 4. juna 1992. godine. Tad su došli u logor navodno neki pripadnici HOS-a iz Rijeke, koji su upadali u ćelije i premlaćivali su nas čizmama, puškama, nogama, bokserima, palicama i drugim predmetima. Mnogi su tada zadobili teške povrede, a ja sam takođe dobio povrede i mesec i po dana nisam mogao da stanem na svoje noge.

Pošto se moja kuća nalazila u neposrednoj blizni silosa, moja majke je nekako uspevala preko noći da nam doturi po nešto hrane i cigareta, jer je čašćavala neke od stražara. Međutim, to je otkriveno u oktobru 1994. godine, pa je ona bila privedena u policiju u Tarčinu i pretučena. Verovatno od tog batinanja ona je umrla 30. oktobra 1994. godine.

U međuvremenu u bivšoj kasarni JNA u Krupi bio je takođe formiran logor za Srbe koji je bio prikrivan od Međunarodnog crvenog krsta. Da ne bio bio otkriven muslimani su 28. decembra 1992. godine iz Krupe prebacili oko 120 zatvorenih Srba u silos u kome je već bila izvršena registracija zatvorenika, a iz silosa su u logor u Krupi prebacili nas 146 zatvorenika, pa sam ja u Krupi boravio do 28. januara 1993. godine.

U logoru u silosu od jula do oktobra 1992. godine, od posledica batina i gladi, umrli su Petko Krstić, Bogdan Vujević i Vaso Šarenac.

Bili smo primorani da se po muslimanskim običajima klanjamo i molimo Alahu, da prilikom klanjanja klečimo nepokretno po dva sata, da pevamo muslimanske pesme...

2.11. Svedok 344/96-11, koji je u ovom logoru boravio od 26. maja 1992. do 27. januara 1996. godine, svedoči:

...Ja sam uhapšen u dvorištu ispred svoje kuće od strane Hadema Neradina i Salka Goste iz Tarčina i odveden na "informativni razgovor" gde su me ispitivali Rifet Čanatković iz Hadžića i Mensur Čović, koji su pre rata bili islednici u MUP-u Hadžići.

Prvo sam odveden u logor silos i smešten u ćeliju 25 u kojoj sam zatekao još tri zatvorenika.

Bilo je ukupno 12 ćelija u kojima su prosečno boravila po 35 zatvorenika. U jednoj ćeliji bile su zatvorene žene.

Odmah po dovođenju u silos bili smo podvrgnuti najtežim fizičkim zlostavljanjima. Pojedinci su izvođeni u kancelariju upravnika logora, u hodnik i podrumske prostorije, gde smo premlaćivani i odakle su se čuli jauci i krici.

Na dan 4. juna 1992. godine u ranim jutarnjim satima, došao je kod nas upravnik zatvora Bećir Hujić i naredio da se ćelije dovedu u red jer dolazi neka komisija za obilazak.

Ubrzo zatim čuo sam jauke i vrisku, udarce i lomljavu letava. U tom trenutku u mojoj ćeliji bilo je 15 zatvorenika. Skupili smo se u ugao čekajući kad će se naša vrata otvoriti. Posle kraćeg vremena u ćeliju je ušlo najmanje 10 muslimanskih vojnika za koje po dijalektu predpostavljam da su iz Sandžaka, a među njima je bio i Tiro zvani "Tiki" iz sela Osenika kod Tarčina, koji je u ovoj grupi prednjačio po tuči zatvorenika.

Iz sobe su izdvojili 3-4 zatvorenika koje nisu dirali, ali su morali da gledaju prizor. Nas ostale su tukli drvenim držaljama od metle, policijskim palicama i kundacima. Od udaraca padali smo u nesvest što je trajalo blizu dva sata. Meni su tada izbijena dva zuba, rasečena gornja usna, imao sam teške povrede po glavi i telu. Sećam se da me je neko udario po glavi od čega sam se onesvestio i više ne znam šta se dešavalo.

Uveče su me odveli u upravnikovu kancelariju gde se nalazio zamenik Šerif Mešanović. Tu su me zlostavljali i iživljavali se oko 4 sata. Šake su mi stavili na beton i po njima udarali kundakom. Skinuli su me do pasa i udarali palicom po leđima, tako da mi je pucala koža, od čega su mi ostali veliki ožiljci. Udarali su me policijskom palicom, polili benzinom i isterali napolje da me zapale. Međutim, kad smo prolazili pored moje ćelije jedan od njih je otvorio vrata ćelije i gurnuo me unutra. Nekoliko dana nisam mogao da se pomaknem, pa su me negovali zatvorenici koji su bili manje povređeni.

Ovakva zlostavljanja nastavljena su svakodnevno. Posebno su se stražari iživljavali prilikom našeg izlaska u klozet koji se nalazio u krugu logora, kojom prilikom smo bili premlaćivani.

Stražari bi nam naredili da kleknemo i da čelo naslonimo na beton, da klanjamo njihovu molitvu. U tom položaju držali su nas dugo. Pojedince su terali da se polivaju mokraćom iz kante u koju smo mokrili. Po zidovima ćelije lepili su fotografije Ante Pavelića i Maksa Luburića i terali nas da ih ljubimo.

Bili smo izloženi gladovanju. Dobijali smo jednom dnevno po malo parče hleba i po nekoliko kašičica nekakve krajnje neukusne čorbe. Vodu za piće dobijali smo po litar-dva dnevno za celu ćeliju, što je zavisilo od stražara. Kada sam uhapšen imao sam 95 kg, a krajem jula 1992. godine 44. Nije mi jasno kako smo mogli uopšte da se krećemo kad smo bili kao živi kosturi. Tih dana od gladi je umro Petko Krstić koji se nalazio u ćeliji br. 3.

Bili smo izloženi stalnoj hladnoći jer su ćelije bile pod stalnom ventilacijom, pošto je tu držana pšenica, tako da je temperatura u ćelijama konstantno bila niska, a mi smo morali da ležimo na betonu.

Kada smo u septembru 1993. godine vraćeni u silos u njemu je tada bilo nešto podnošljivije nego u prethodnom periodu. Međutim, dolaskom u silos stražara Jahića početkom 1994. godine ponovo su nastale torture koje su trajale do polovine 1995. godine. U to vreme maltretirao nas je i Šerif Mešanović koji se vratio u silos po zatvaranju logora u Krupi.

Krajem 1993. godine u silos je dolazila neka državna komisija koja je javno pohvalila navodno dobre uslove u logoru. Tokom 1994. godine logor je posetio komandant prvog korpusa vojske tzv. BiH Nedžad Ajnardžić. Kad nas je pitao da li nas tuku u logoru i kad smo odgovorili da nas sada ne tuku, ali da ranije jesu, rekao je otvoreno da nas i treba tući.

Za vreme boravka u ovom logoru protiv mene je podignuta optužnica zbog navodnog učešća u oružanoj pobuni, kojom je obuhvaćeno koliko se sećam 48 zatvorenika. Međutim, suđenje nije održano. Prilikom puštanja na slobodu nije nam dozvoljeno da ponesemo sa sobom optužnicu niti bilo kakav drugi papir.

Nama nije izdat nikakav dokument o našem boravku u logoru...

2.12. Svedok 169/96-11, koji je u ovom logoru bio od kraja maja 1992. do 01.01.1993. godine svedoči:

...Uslovi u ovom logoru bili su ispod svakog ljudskog dostojanstva. U svakoj ćeliji bilo je od 25 do 30 ljudi.

Mučili su nas glađu. Kada sam doveden u ovaj logor imao sam 96kg, a kada sam izašao bio sam lakši za 30kg.

Za mesec dana izračunao sam da sam dobio 2 kilograma i 100 grama hleba i po 6 kašika supe dnevno. Tu "supu" donosili su u jednoj posudi oko 15.30 časova i petorica nas su jeli iz jedne činije jednom istom kašikom, tako što je kašika išla od ruke do ruke. Tek posle 5 meseci dozvolili su da se svakih 15 dana može dobiti od porodice paket. Zahvaljujući tome ja sam se prvi put presvukao posle 5 meseci, kada sam dobio prvi paket i ćebe. Kada su me doveli u logor ja sam na sebi imao majicu sa kratkim rukavima, jaknu, letnje pantalone i plitke cipele.

Spavali smo na golom betonu sve do oktobra 1992. kada su nam u ćeliju uneli drvene palete. To su ustvari bile rešetke napravljene od drvenih letava koje su bile široke od 8 do 10 cm, a bile su prikovane jedna za drugu u razmaku 7-8sm. Širina jedne palete bila je 1m, a dužine oko 1.20m. Dok smo ležali na njima donja ivica nas je sekla u predelu butina. Na jednoj takvoj paleti spavalo nas je trojica i to bez jastuka i pokrivača.

Iz ćelije zatvorenici su svakodnevno odvođeni na saslušanje i otuda su se mnogi vraćali pretučeni. Stražari su ulazili i u ćelije i tu su nas takođe tukli. U početku su ulazili samo noću, a kasnije su to činili i danju. Tukli su nas kundacima pušaka, čizmama ili su nas udarali gumenim pendrecima, a imali su i neke kablove kojima su nas tukli.

Nikuda iz ćelije nismo izlazili. Izlazili su jedino oni koji su praznili posude sa fekalijama. Ja sam izašao prvi put iz ćelije u novembru 1992. godine kada su prvi put došli predstavnici Crvenog krsta.

Svakodnevno su nas fizički zlostavljali. Tako sam N. L. često čuo da zapomaže. Mladiću G. stavljali su šake na beton i kundakom mu prebijali prste na ruci. Nije bilo zatvorenika koga nisu fizičku zlostavljali.

Sa nama je bio zatvoren M. G., star 82 godine.

Posle dolaska Crvenog krsta bile su nam dozvoljene šetnje po tri kruga u dvorištu silosa. Tada smo mogli da koristimo i spoljni klozet. Međutim, ko kod bi od zatvorenika izašao u taj klozet usput bi ga stražari tukli.

Nije bilo nikakve medicinske nege. Reda radi je ponekad nailazila medicinska sestra koja nije htela nikoga da sluša. Kod nas u ćeliji bio je L. L. koji je bio ranjen u nogu kome nikakvu medicinsku pomoć nisu hteli da pruže...

2.13. Svedok 718/96-7, koji je u logoru u Tarčinu boravio od 19.06.1992. do 29.10.1995. godine, svedoči:

...Na dan 6. jula 1995. godine oko 02.00
časa, stražari su prozvali mene i još 20 zatvorenika u logoru u Tarčinu. Pošto su nam vezali ruke i oči ubacili su nas u jedan kamion. U pratnji policije smo prešli Igman i stigli do ulaza u tunel ispod aerodroma. Odvezali su nam ruke i vezanih očiju su nas poveli kroz tunel. U tunelu smo bili tučeni, a posebno na izlazu u Dobrinji.

Po izlasku iz tunela ubacili su nas u jednu hladnjaču i odvezli do jednog dečjeg obdaništa ili škole gde su nas zatvorili.

Istog dana izdvojili su nas desetoricu i odvezli na Stup oko kojeg su se vodile žestoke borbe. Tokom borbe muslimani su bili izbačeni iz betonjare.

Muslimani su nas doveli do zida betonjare koji je bio naspram srpskih bunkera udaljenih oko 20m. Naredili su nam da kod tog zida sa unutrašnje strane hale napravimo dva bunkera. Tokom ovih radova naše ruke su bile vezane lisicama za metalno uže, tako da su lisice koje smo imali na rukama mogle da šetaju po tom užetu.

L. V. iz naše grupe je bio primoran da priđe srpskom bunkeru i da sa njega skine vreću sa peskom, iako je pri tome bio izložen najdirektnijoj smrtnoj opasnosti. Kako je bio vezan nije mogao da pobegne. Isto je morao da uradi i V. D. koji je bio primoran da do srpskog bunkera donese eksploziv.

Tu smo radili tri dana i tri noći neprekidno.

Na dan 12. jula bio sam sa ostalima doveden na Stup. Svi smo bili vezani na gore opisan način. U međuvremenu muslimani su uspeli da razruše jedan srpski bunker. Tada su meni, B. B. i V. R. naredili da vezani za sajlu priđemo bunkeru i napravimo novi bunker od vreća sa peskom.

Dok smo radili nastala je borba između muslimanskih i srpskih vojnika, pri čemu su muslimani stalno provocirali, tako da smo mi bili izloženi dejstvu vatre sa srpske strane. Tom prilikom bio sam pogođen sa 12 puščanih metaka iz automatske puške u predelu obe noge i ruke, leve strane tela i u pluća. B. B., koji se nalazio neposredno do mene, bio je pogođen sa 17 metaka.

Muslimani su nas izvukli sa sajlom za koju smo bili vezani.

Posle našeg ranjavanja prebačeni smo u bolnicu u Sarajevu. Rane su bile veoma teške i inficirale su se. Iako nismo bili zalečeni, sa otvorenim ranama, ja i B. B. smo 20. oktobra 1995. godine vraćeni u logor u Silosu.

Posle nas su u tu betonaru dovedeni drugi logoraši, pa je tako bilo ranjeno 24 logoraša, a Dane Čičić je poginuo...

2.14. Svedok 718/96-21, koji je u ovom logoru bio od juna 1992. do 19. januara 1996. godine, svedoči:

... U logoru u silosu u Tarčinu bio sam podvrgnut zlostavljanju, maltretiranju, poniženjima i gladovanju, kao i svi ostali logoraši.

Od zadobijenih povreda prilikom tuče i danas imam zdravstvenih posledica.

Iz Tarčina sam sa grupom logoraša bio prebačen u Krupu, gde sam ostao 7 meseci. Zatim sam ponovo bio vraćen u Tarčin, a posle 10 dana ponovo prebačen u Krupu, gde sam ostao još 5-6 meseci.

U Krupi sam bio u radnom vodu na kopanju rovova i tranšea na prvoj borbenoj liniji kao i drugih teških poslova...

2.15. Svedok 718/96-23, koji je u ovom logoru bio od juna 1992. do maja 1993. godine, svedoči:

... Muslimani su 9. juna 1992. godine došli u selo i pohapsili sve muškarce. Bilo nas je 29, a među njima su bila i moja dva sina. Odveli su nas u Tarčin, u logor u silosu.

Ja sam bio zatvoren zajedno sa sinovima u ćeliju br. 6 u kojoj nas je bilo ukupno 53 uhapšena Srbina iz mog sela i iz drugih sela. Bili smo podvrgnuti teškim fizičkim zlostavljanjima, gladovanju, najtežem ponižavanjima, vređanjima.

Nuždu smo vršili u jednoj kanti koja se nalazila u ćeliji. Stražari su fekalije iz ove kante nekoliko puta prosipali po nama.

Terali su nas da tučemo jedan drugog. Među najtežim poniženjima je bilo prisiljavanje pojedinih zatvorenika da jedan drugom stavljaju polni organ u usta.

Bili smo podvrgnuti i gladovanju zbog čega su neki od nas padali u nesvest.

Sva ova i druga poniženja i maltretiranja teško je opisati, a ja sam ih veoma teško podnosio pogotovu zbog toga što su bila prisutna i moja deca...

2.16. Svedok 718/96-17, penzioner, rođen 1942. godine, koji je u ovom logoru boravio od juna 1992. do februara 1993. godine, svedoči:

... Muslimani su sve muškarce iz mog sela pohvatali i odveli ih u logor. Tako sam i ja 21. juna 1992. godine doveden u logor u silosu u Tarčinu.

Odmah po dovođenju u logor bio sam podvrgnut teškom fizičkom zlostavljanju. Zadobio sam teške povrede u predelu glave i kičme.

Pored ostalog tukli su me i rukavicama koje su imali na rukama, a na kojima su bile metalne nitne od kojih sam zadobio povrede po glavi. Imao sam i otvorene rane na repnom delu kičme koje mi nisu bile zarasle za svo vreme boravka u logoru.

U ćeliji do mene ležao je Vaso Šarenac, star 86 godina koji je od posledica gladovanja umro. Logorske vlasti su prikazale da je umro od starosti. Međutim, ja tvrdim da je on umro od posledica gladi kojoj smo bili svi podvrgnuti. Većina nas je od gladi padala u nesvest...

2.17. Svedok 718/96-12, rođen 1931. godine, koji je u ovom logoru bio od juna 1992. do januara 1993. godine svedoči:

... Za vreme boravka u logoru u silosu bio sam izvođen na saslušanje gde sam optuživan da sam četnički vojvoda i slično, o čemu nisam imao pojma. Bio sam podvrgnut fizičkom maltretiranju i tučama od kojih i sada imam vidne ožiljke na nogama, a pored toga sam i teže oboleo.

Bili smo izloženi svakodnevnim ponižavanjem, kao što je mokrenje njihovih stražara, koji su se nalazili na platformi iznad ćelija, po nama.

U mojoj ćeliji bilo nas je zatvoreno oko 50 Srba. U ćeliji smo vršili i nuždu i to u jednu kantu koja se iznosila jednom u toku 24 časa.

Od posledica mučenja i gladi u mojoj ćeliji je umro Obren Kapetina.

Posredstvom Međunarodnog komiteta crvenog krsta ja sam, sa jednom grupom zatvorenika iz Tarčina koji su bili stariji od 60 godina, otpušten iz logora u januaru 1993. godine...

2.18. Svedok 718/96-13, rođen 1961. godine, koji je u logoru u Tarčinu bio od juna 1992. do maja 1993. godine, svedoči:

... Krajem decembra 1992. godine ja sam iz Tarčina odveden u logor u Krupi. Bili smo raspoređeni na prinudno kopanje rovova iznad sela Gradac.

Tu sam za vreme borbe bio teško ranjen u levu nogu, posle čega sam izgubio svest, pa sam prebačen u bolnicu u Suhodolu, gde mi je leva noga amputirana.

Iz bolnice sam otpušten 18. maja 1993. godine, ali sam istoga dana bio uhapšen od strane pripadnika muslimanske policije. Odvedem sam u Hrasnicu gde sam bio zatvoren u jednom podrumu bez osvetljenja iz koga sam posle tri dana odveden na razmenu.

Od moje bliže rodbine u logoru u silosu u Tarčinu bili su moj otac Lazar Šuvajilo, rođen 1921. godine, koji je u logoru proveo 7 meseci i koji je posle godinu dana umro i moj brat Milenko Šuvajilo, rođen 1939. godine, koji je iz logora izašao 1993. godine, a umro posle godinu dana. U ovom logoru bili su i njegova dva sina i moj bratanac...

2.19. Svedok 718/96-9 koji je u ovom logoru bio od juna 1992. do 19. januara 1996. godine svedoči:

...Na dan 4. januara 1993. godine ja sam iz Tarčina sa grupom logoraša bio prebačen na Igman. Bili smo smešteni u sklonište hotela Igman u kome, sem vrata, nije bilo ni prozora ni drugih otvora.

U hotelu Igman ostao sam do 20.03.1993. godine. U tom periodu kopali smo za muslimane rovove i tranšee. Svakodnevno smo bili tučeni i maltretirani, u čemu se posebno isticao Nedžad Hodžić iz Sandžaka. On i drugi vojnici su nas tukli nogama od stolica, letvama i drugim predmetima. Tom prilikom naneta mi je teška povreda bubrega pa sam dva dana izbacivao krv, a posledice i danas osećam.

Krajem januara 1993. godine Nedžad Hodžić je izdvojio Jadranka Glavaša, vezao mu lisice na ruke i odveo ga u hotel Mrazište. Sutradan nam je Hodžić saopštio da je Glavaš preminuo, cinično nam izrazivši saučešće. Zatim nas je pretukao zajedno sa još nekoliko muslimana i jednom devojkom.

Od zadobijenih povreda ja sam oboleo i više nisam bio sposoban ni za kakav rad, pa sam 20. marta 1993. godine vraćen u Silos...

3

Dželilović Mustafa, predsednik opštine u Hadžićima, rukovodilac tzv. Kriznog štaba,

Hujić Bećir, zvani "Beća", iz sela Ljubovčići kod Pazarića, rođen 1957. ili 1958. godine, od oca Muhameda, pre rata stražar u Centralnom zatvoru u Sarajevu, upravnik logora u Tarčinu, od osnivanja do avgusta 1994. godine,

Čović Halid iz Binježeva, opština Hadžići, rođen 1953. godine u selu Grivići kod Hadžića, pre rata penzionisani stražar u Centralnom zatvoru u Sarajevu, zamenik upravnika do avgusta 1994. godine, a posle toga upravnik logora sve do kraja 1996. godine.

Mešanović Šerif, zvani "Šera", penzionisani stražar u Centralnom zatvoru u Sarajevu, jedan od dva zamenika upravnika Hujuća, kasnije upravnik logora "Krupa".

Ajnadžić Nedžad, sada komandant I sarajevskog korpusa, brigadir u Armiji BiH posetio logor "Silos" 25. januara 1994. godine, kada je posebno bio u ćeliji "6", a ponovo ceo logor je posetio 13. marta 1994. godine, te se upoznao sa onim što se događalo u logoru.

Ališpago Zulfikar, zvani "Zuka", muslimanski komandant, rodom iz Sandžaka,

Božić Milan, pre rata kriminalistički tehničar, iz Višegrada, star 34-35 godina, islednik sada zamenik komandira Stanice javne bezbednosti Sarajevo-centar, isleđivao Srbe u logoru Tarčin i pri tome ih prebijao,

Gosto Salko, iz Smucke, pre rata inspektor u Stanici javne bezbednosti u Hadžićima, islednik u logoru u Tarčnu koji se isticao u prebijanju zatvorenika,

Dupovac Enver, pre rata načelnik SUP-a u Hadžićima, rođen 1951. godine u Dupovcima kod Hadžića, glavni inspektor u MUP-u BiH, organizovao masovnu tuču logoraša 4. juna 1992. godine i učestvovao u osnivanju logora i hapšenju Srba,

Imamović Zaim, komandant DžIV divizije Armije BiH, pod čijom neposrednom komandom je bio logor Tarčin od 1995. godine.

Japalak, zv."Huske", stražar,

Japalah Izudin, zvani "Lendara", pre rata učenik vojne škole,

Jasmina, muslimanka iz Sarajeva,

Jahić Adil iz Lepenice, opština Kiseljak, star oko 38-40 godina, stražar, pre rata radio u remontnom zavodu u Hadžićima,

Kazić Muhamed, iz sela Trzanj kod Tarčina, stražar,

Kazić Nezir, pre rata građevinski tehničar, komandant 109. Brdske brigade (ranije 9. brigade), pod čijom je neposrednom komandom bio logor Tarčin do 1995. godine, za čiju brigadu su zatvorenici iz Tarčina izvodili radove na prvoj borbenoj liniji, nije dozvoljavao posete MCK.

Katkić Mustafa, stražar, star 25-30 godina,

Kalember Nermin zvani "Buba", iz sela Korča, opština Hadžići, star oko 25 godina, stražar,

Karavelić Vahid, brigadni general, ranije komandant I sarajevskog korpusa Armije BiH, sada u Generalštabu Armije BiH, terao zatvorene Srbe da grade heliodrom i zgradu 14. divizije.

Kojak,

Karić Vehbija, načelnik u TO BiH, bivši pukovnik JNA, preko Jusufa Prazine dovodio zatvorenike iz Tarčina na prinudne radove na Igmanu.

Karišik Ismet,

Lihovac Said, iz Pazarića, pre rata radio u MUP-u, stražar,

Marić Zehro, iz sela Budmolići, opština Hadžići, star oko 35 godina, pre rata pilog helikoptera u JNA, komandant teritorijalne odbrane u Hadžićima, inicijator hapšenja Srba i odvođenja u logor Tarčin,

Memišević, star 20-25 godina, stražar,

Miralem zvani "Mineralni", stražar, rodom iz Sarajeva, oženjen (žena iz Raštelica kod Tarčina), dolazio u Tarčin i prebijao zatvorenike, kasnije poginuo,

Mujan Avdo, pre rata saobraćajni milicioner, rođen 1959. godine, od oca Salka i majke Sevde, komandir vojne policije u Pazariću, učestvovao u hapšenju Srba u Pazariću i njihovom odvođenju u Tarčin,

Muhibić Šaban, stražar,

Neradin Adem, stražar,

Oputa Emir, zvani "Emro" iz Smucke, opština Hadžići, rođen 1970. godine, pre rata radio kao fizički radnik u Blažuju, učestvovao u hapšenju Srba 1992. godine i odvođenju u logor u Tarčinu i njihovoj tuči, kasnije stražar,

Oputa Osman,

Pljevljak Fikret,

Podbičanin Zejnil,

"Rambo", iz Lepenice, star 25-30 godina, stražar,

Ramić Izet, zvani "Izo", iz Tarčina, pre rata radio u remontnom zavodu u Hadžićima, stražar,

Rifko, iz Bilježnjeva kod Hadžića, pre rata bio milicioner u Sarajevu,

Rifko, pre raata milicioner SM na Stupu,

Tiro Šaban, zvani "Tiki", iz sela Budmolići, kod Tarčina,

Tubog Muhamed, iz sela Raštelica, kod Tarčina, star 35-40 godina, stražar,

Turčinović Muhamed zvani "Zeka", rođen 1953. godine u Dragovićima kod Pazarića, od oca Muhameda, pre rata načelnik II uprave Državne bezbednosti u MUP BiH organizovao sa Dupovcem logor "Silos" i hapsio Srbe,

Tufo Refik, zvani "Refo", iz sela Duranovići, opština Hadžići, milicioner u penziji, star oko 50 godina, pre rata komandant rezervnog sastava milicije u Tarčinu, a od početka rata komandir milicije u Tarčinu, rukovodio akcijom hapšenja Srba iz okoline Hadžića i odvođenja u logor u Tarčinu,

Ferhatović, iz Tarčina, pripadnik vojne policije,

Fišo Suljo, iz Trzanja, opština Hadžići, pre rata radio u pogonu Koka-Kole u Hadžićima, stražar,

Fišo Ibro zvani "Džiho" i "Džino", iz sela Trzanj kod Tarčina, stražar,

Fišo Nezir, starešina vojne policije 109. brigade,

Hajruli Hazir, iz Tarčina, Šiptar sa Kosova, koji se pre rata doselio u Tarčin gde je bio zaposlen u privatnoj građevinskoj firmi kao fizički radnik kod Joze Završnika, stražar u logoru,

Hebib Sabrija, penzionisani radnik SUP-a u Hadžićima, rođak Hebib Avde, sada ministra unutrašnjih poslova BiH,

Horman Amira, medicinska sestra u logoru, uskraćivala medicinsku pomoć i lekove logorašima,

Horman Haro, stražar,

Hodžić Nedžad, pripadnik Zukine dobrovoljačke jedinice,

Čanatković Rifet, iz Hadžića, pre rata islednik u MUP-u Hadžići,

Čičko Muhamed, iz sela Čičke kod Tarčina, stražar,

Čović Mensur, pre rata službenik u opštinskom sekretarijatu za narodnu odbranu u Hadžićima, islednik u logoru, učestvovao u prebijanju zatvornika,

Čović Mensur, pre rata islednik u MUP-u Hadžići,

Šabić Mirsad, pre rata saobraćajni milicioner, rođen 1956. godine u Dragovićima od oca Alije i majke Fate, komandir stanice policije u Hadžićima, organizovao akcije hapšenja Srba,

Šarić Zaim, stražar,

Šarić Faruk, iz sela Ljubovčići, kod Pazarića, od oca Smaja, pre rata radio u pilani u Hadžićima, stražar, isticao se u tuči zatvorenika i po oceni svedoka 407/96 bio je najsuroviji stražar,

Šahić Hidajet, iz sela Korče kod Tarčina, stražar,

Šemšić Nermin, pravnik iz Hadžića, rođen 1955-1956. godine, zadužen za logor Tarčin u ime komande TO u Hadžićima, odgovoran za mučenja i izgladnjavanja u logoru,

Šunj Osman, iz sela Binježevo kod Hadžića, pripadnik policije,

61-62. braća Gojak, iz Sandžaka.

* * *

Osim lica navedenih pod 3.1. i 3.2. za izvršene zlo čine odgovorni su i najviši funkcioneri BiH koji su znali za postojanje logora i protivzakonito zatvaranja Srba u njima, a znali su ili imali osnova da znaju da su u logoru u silosu u Tarčinu prema zatvorenim Srbima vršeni zločini, a nisu preduzeli mere da to spreče, odnosno da se učinioci kazne. SIZE="3">

DOKAZ: 386/95-7; 806/95-33; 858/95-12, 44/96; 109/96; 169/96-11; 272/96; 344/96-11; 385/96-2, 3; 386/96-29; 407/96; 718/96-9, 12, 13, 14, 15, 16, 17, 18, 19, 20, 21, 22, 23 i 24.