Oktobar, 1996.

 Višegrad kao pogranični grad prema Srbiji, na reci Drini, imao je poseban strateški značaj u ostvarivanju planova muslimana u Bosni i Hercegovini za stvaranje muslimanske države po idejama "Islamske deklaracije" čiji je autor Alija Izetbegović, koji je i predsednik Stranke demokratske akcije i prvi predsednik Predsedništva BiH posle višestranač- kih izbora.

Stanovništvo u Višegradu bilo je pretežno muslimansko. Po popisu iz 1991. godine, u Opštini Višegrad bilo je 13.316 (62,8%) muslimana, a Srba - 6.963 (32,8%).

Događaji o kojima će biti reči, pokazuju da je zamisao muslimana bila da grubim fizičkim i drugim nasrtajima vrše na Srbe pritisak i prinude ih na iseljavanje i tako osiguraju taj prostor za buduću muslimansku državu. Ovaj prostor je od posebnog značaja i za vezu sa Raškom oblašću (Sandžak) u Srbiji u kojoj žive muslimani.

Stranka demokratske akcije bila je neposredni organizator i inspirator raznih napada na Srbe i pravljenja nereda, koji su onemogućavali normalno funkcionisanje vlasti na čijem čelu su bili gotovo isključivo muslimani. Vlast je protiv nosilaca ovakvih ponašanja samo formalno pokretala određene postupke koji se nikada nisu završavali, što je još više pojačavalo nesigurnost i ugroženost Srba.

O strateškom značaju Višegrada sa stanovišta ostvarenja ciljeva muslimanske Stranke demokratske akcije, svedoči i to što je u ovom gradu 16.02.1992. godine održan muslimanski verski skup posvećen metodima borbe za stvaranje muslimanske države u BiH. To u isti mah potvrđuje prožimanje verskog i političkog (državnog) u aktivnostima muslimana da stvore državu u čijoj osnovi bi bio Islam.

Odmah po izbijanju ratnih sukoba, muslimani su naročito po selima ubijanjem Srba - civila i drugim aktima nasilja nastojali da taj prostor - granični prema Srbiji - očiste od Srba.

U daljem izlaganju biće prvo izneto stanje u Višegradu pred izbijanje ratnih sukoba, a zatim zločini počinjeni prema Srbima u toku ratnih sukoba.

1. STANjE U VIŠEGRADU PRED IZBIJANjE RATNIH SUKOBA

Za predsednika SDA u Višegradu izabran je Fikret Cocalić, a za njegovog zamenika - Avdija Šabanović.

Novembra 1990. godine održani su višestranački izbori i u novoj Skupštini opštine muslimani su imali većinu. Za predsednika Skupštine izabran je Fikret Cocalić.

Na prvoj sednici Skupštine, zahvaljujući muslimanskoj većini, na nelegalan način (mimo propisanog postupka) izmenjen je Statut Opštine tako što je otklonjeno odlučivanje dvotrećinskom većinom o nekim važnim pitanjima i uvedeno odlučivanje prostom većinom o svim pitanjima iz nadležnosti Skupštine. Ovim je obezbeđeno nadglasavanje Srba u svim pitanjima i donošenje odluka saglasno interesima muslimana.

U Skupštini se naročito bahato ponašao pomenuti Avdija Šabanović. On je pretio Srbima i uz psovke im poručivao da treba da se ponašaju onako kako im se kaže ili da idu u Srbiju i tamo rade šta hoće.

Od Stanice javne bezbednosti na čijem čelu je bio musliman Ševal Murtić, dobijane su šture, nejasne i ublažujuće informacije o muslimanskim provokacijama i nasrtajima na Srbe, koje su u Skupštini usvajane zahvaljujući muslimanskoj većini, na štetu Srba.

Kada se u Skupštini raspravljalo o zaustavljanju vojnih transportera od strane muslimana septembra 1991. godine, odbornici muslimani okrivljivali su novinare iz Srbije koji su o tome pisali. Ovakvom viđenju stvari suprotstavila se Snežana Nešković - odbornik predstavnik Srba. Govoreći da novinari nisu zaustavili transportere, bila je grubo i uvredljivo napadnuta od strane Avdije Šabanovića koji joj je zapretio da se "pričuva" ako njegovom bratu Muratu Šabanoviću (kolovođi u mnogim muslimanskim agresivnim akcijama u Višegradu) bude "falila ma i jedna dlaka sa glave".

Na muslimansku inicijativu u Skupštini je povedena rasprava o pravljenju puta prema Žepi kako bi i ona bila povezana sa Sandžakom (Raškom oblašću u Srbiji) odnosno sa "zelenom transverzalom".

Za vreme zasedanja Skupštine, Murat Šabanović je stajao naoružan na vratima zgrade, a kasnije je njegovih 15-20 ljudi, naoružanih čak mitraljezima i automatskim puškama "obezbeđivalo" Skupštinu. Ovo je bio neposredan povod da Srbi - odbornici, decembra 1991. godine napuste Skupštinu u kojoj su i onako odluke donošene mimo njihove volje.

Srbi su u januaru 1992. godine osnovali svoju Skupštinu kako bi organizovali život u uslovima ugroženosti od muslimana.

Dokaz: iskazi svedoka br. 678/95-23 i 24 i saopštenje SDS ( 279/95-24.)

Muslimani su sve češće mogli da se vide u maskirnim uniformama, s beretkama na kojima je bio "zlatni ljiljan".

Agresivne muslimanske grupe su sve više koristile oružje u zastrašivanju Srba i u napadu na njih. Pucale su po gradu Višegradu, pokazujući silu. U atmosferi ugroženosti, Srbi su izbegavali da se kreću po gradu, posebno žene i deca.

Neposredno pred izbijanje ratnih sukoba muslimani su organizovali mitinge za suverenu BiH. Kolone taksija i drugih vozila sa uključenim sirenama nosile su muslimanske zastave i plakate "za suverenu BiH".

O brojnim nasrtajima na Srbe biće posebno reči.

Dokaz: iskazi svedoka br. 678/95-23 i 24.

1.1.3. Muslimani su i u vreme višestranačkih izbora ispoljavali agresivnost. Tako je Murat Šabanović sa još trojicom muslimana na ulazu u zgradu preduzeća "Šumarstvo" u Višegradu i na vratima u hodniku zgrade napisao masnom zelenom bojom "SDA demokratija". Kod muslimanskog stanovništva su se primećivale promene u ponašanju i u načinu odevanja (preovlađivala je sve više zelena boja).

Kada je u proleće 1991. godine Stanko Pecikoza, srpske nacionalnosti, pokušao da nagovori muslimane da puste putnike iz jednog autobusa iz Srbije da izađu, oni su pokušali da ga tuku. Kasim Ferić, musliman, tada je rekao: "Nijedan Srbin više preko Drine neće proći, j... im majku četničku".

Dokaz: iskazi svedoka br. 678/95-5 i 9.

1.1.4. Dana 14.12.1990. godine muslimani Ramo Kahriman i Senad Kahriman su bez ikakvog razloga i povoda fizički napali Srbina Stanka Peruničića, upravnika proizvodnje ŠIP "Varda" u Višegradu, u njegovim službenim prostorijama. Ramo ga je uhvatio za glavu i udarao ga rukama, a Senad ga je udarao s leđa, pri čemu su mu naneli lake telesne povrede u vidu ogrebotina i oguljotina po telu.

Dokaz: 259/95-41

1.1.5. Dana 21.01.1991. u Višegradu u ugostiteljskom objektu "AB" Zahid Hurem, Kemal Hurem i Jasmin Smajić, fizički su napali Srbina Sašu Radovanovića iz Višegrada. Udarali su ga po telu rukama, nogama i flašama i naneli mu lake telesne povrede.

Dokaz: 279/95-10

1.1.6. Dana 05.04.1991. godine musliman Kemal Sadiković iz Višegrada, u pijanom stanju, pokušao je u svom automobilu da siluje maloletnu D. S. srpske nacionalnosti, sa kojom se od ranije poznavao i koja je na poverenje ušla u njegovo vozilo.

Dokaz: 279/95-44 i 673/95-16

1.1.7. Na Đurđevdan 06.05.1991. godine muslimani su na više mesta u Višegradu postavili barikade i organizovali svoje straže. Svedok Mladen Dragičević i još nekoliko milicionara krenuli su u obilazak određenih mesta da bi videli o čemu se radi, ali ih muslimani nisu pustili da uđu u Dušče, Dobrun i Bikavac. Ove akcije muslimana organizovali su pomenuti Avdija Šabanović (zamenik predsednika SDA u Višegradu i odbornik Skupštine opštine) i njegov brat Murat Šabanović. Da bi stvorili atmosferu napetosti i formalno pravdali svoje akcije, muslimani su proneli lažnu vest da je Vojislav Šešelj sa oko 200 pripadnika svoje stranke krenuo iz Srbije na Višegrad. Noć između 06. i 07.05. iskorišćena je za dodatno naoružavanje muslimana.
Svedok je kasnije saznao da se radilo o probnoj mobilizacije muslimanske Patriotske lige - zelenih beretki - koja je bila paravojna organizacija.

Dokaz: iskazi svedoka br. 678/95-12, 22 i 24.

1.1.8. U proleće 1991. godine u Višegradu muslimani su gurnuli jednog pijanog mladića - muslimana na put kojim se kretao Spaso Đurić, Srbin, upravljajući taksi-vozilom, tako da je Đurić jedva izbegao nezgodu, a onda su ga fizički napali zbog navodnog ugrožavanja pešaka - muslimana.

Priznavanje BiH od strane Turske propraćeno je među muslimanima u Višegradu pravim slavljem. Spaso Đurić je tim povodom svom kolegi - taksisti Bahru Velagiću rekao da će pre doći do rata nego što će BiH biti jedinstvena država, a ovaj mu je odgovorio: "Sad mi nije žao što sam kupio kalašnjikov".

Muslimani su često govorili da su oni većinski narod i da Srbi u BiH nemaju šta da traže.

Dokaz: iskaz svedoka br. 809/95-6.

1.1.9. Dana 14. juna 1991. godine pripadnici SDA su blokirali Stanicu javne bezbednosti u Višegradu. Okupljena masa muslimana sprečavala je milicionare da ulaze u zgradu ili da iz nje izlaze. Murat Šabanović i Zijad Subašić sprečili su milicionara Avda Smajlovića u vršenju stražarske dužnosti pred ulazom u zgradu. Oni su, uhvativši ga za automatsku pušku, nasilno ušli u zgradu sa grupom muslimana. Tražili su da se odmah pusti musliman Nermin Šišić sa kojim je obavljan informativni razgovor zato što je sekao stare mostove i prodavao ih na otpadu.

Dokaz: 279/95-7 i 45 i 678/95-11

1.1.10. Sredinom 1991. godine, u Dušču kod Višegrada, muslimani iz grupe Murata Šabanovića zaustavili su autobus preduzeća "Raketa" iz Užica i pretukli vozača i nekoliko putnika. Pretili su im i oružjem koje su imali u rukama. Vozač je bio onesposobljen za vožnju, pa je morao da bude pozvan drugi iz Užica - da ga zameni.

Dokaz: iskazi svedoka br. 552/94-3, 678/95-22 i 23 i 673/95-22

1.1.11. Srbe u Višegradu i celoj bivšoj BiH, posebno je uzbudilo vandalsko rušenje spomenika srpskom piscu - nobelovcu Ivu Andriću, koje su muslimani izveli 01.07.1991. godine oko 17,00 časova, na Trgu oslobođenja u Višegradu. Rušenje je izvršila naoružana grupa Murata Šabanovića po nalogu SDA (Murat Šabanović je brat Avdije Šabanovića, potpredsednika SDA u Višegradu).

Šabanović je udarcem macolom odvalio otisak glave i jedan komad mermera na spomeniku, koje je bacio u reku Drinu, a zatim oborio spomenik, dok su ostali obezbeđivali mesto događaja. Ceo događaj snimao je filmskom kamerom Fadil Hajderbašić, a kasete sa snimkom su kasnije prodavane.

Ovoj akciji prethodilo je negativno i uvredljivo pisanje o Andriću u islamskom listu "Vodž", koji izlazi u Sarajevu. Na naslovnoj strani lista data je karikatura Andrića "nabijenog" na olovku, što predstavlja aluziju na nabijanje na kolac, kao način ubijanja Srba u vreme vladavine Turaka, opisano u Andrićevom delu.

Tekst Nihada Kreševljakovića o Andriću ima naslov: "Ivo Andrić - markiz de Sad naše književnosti" i podnaslov: "Ono što sam do sada u Herceg-Bosni pročitao, doživio i čuo biće sasvim dovoljno da Andrića, koji je kao pisac možda veliki, nazovem malim čovjekom, otrovnim zrnom, kao bićem koje nije imalo ni trunke ljubavi prema rodnoj grudi".

Andriću se pripisuju istorijske laži o Bosni i izložen je najtežim uvredama ("pa zar je moguće da je takvog gada iznjedrila lijepa, mila i tiha Bosna").

Profesor Muhamed Filipović je pre ovog događaja izjavio da je Ivo Andrić više naneo štete muslimanima u Bosni nego sve vojske koje su Bosnom prolazile.

Dokaz: 203/95 i 279/95-32 i 33.

1.1.12. U drugoj polovini jula 1991. godine Avdija Šabanović je došao u kancelariju svedoka u preduzeću "Šumarstvo" u Višegradu i prvo ga je prekorio što je navodno pričao da su on - Avdija i njegov brat Murat Šabanović porušili spomenik Ivi Andriću u Višegradu, a zatim mu je rekao da njih - muslimana - ima u gradu 70%, te bi zbog toga trebalo da "drži jezik za zubima", prebacujući mu da u njegovoj porodici ima hajdučke krvi.

Na opasku svedoka da je ponašanje prema Srbima ustašoidno, Šabanović je odgovorio: "Ja jesam ustaša i time se ponosim, ubijao sam i ubijaću", preteći svedoku da će da ga ubije i da to neće niko da vidi, te da će na njemu da se uneredi.

Sutradan je u svedokovu kancelariju došao Murat Šabanović i takođe mu pretio ubistvom, govoreći mu da ako ga sada ne ubije, sigurno će da ga ubije za pet-šest dana, da će dobiti u grudi rafal iz automatske puške, da zna gde je njegova kuća, te da će ga sigurno ubiti.

Kada je stvar prijavio Stanici javne bezbednosti, načelnik Murtić (musliman) obećavao je svedoku lično obezbeđenje, ali ne i preduzimanje bilo kakvih mera protiv napadača.

Svedoka su uznemiravali i telefonom, pa je jedno vreme isključio telefon. Sve ovo doživljavao je kao pritisak na njega, kao i na druge Srbe, da se iseli iz Višegrada.

Dokaz: iskaz svedoka br. 678/95-5.

1.1.13. Dana 27.07.1991. godine u selu Prelovu (u kome se nalazi kosturnica Srba - žrtava Drugog svetskog rata) na lokalnoj utakmici muslimani su izazvali tuču. Tom prilikom pretukli su Srbina Z. P.

Dokaz: iskaz svedoka br. 678/95-23.

1.1.14. Uoči Ilindana, 01.08.1991. godine, grupa Murata Šabanovića zaustavila je u Višegradu dva autobusa iz Srbije u kojima su uglavnom bili žene i deca, koji su putovali u Crnu Goru - da bi u manastiru Ostrog prisustvovali verskoj svečanosti. Putnike su sedam-osam sati po vrućem letnjem vremenu držali u autobusima. Bilo se okupilo oko 2.000 muslimana, od kojih su mnogi učestvovali u maltretiranju i vređanju Srba - putnika. Za crkvenu zastavu tvrdili su da je "četnička" i pocepali su je. Tek uveče putnike su pustili da se vrate u Srbiju, ne dozvolivši im da nastave put.

Dokaz: iskazi svedoka br. 678/95-22 i 23.

1.1.15. U avgustu 1991. godine u Višegradu među muslimanima je kružio letak u kome se navodi: "Očito je da se sa Srbima više mirno ne može i da kriza u kojoj se nalazimo neće biti riješena sve dok i jedan Srbin bude živio u našoj Republici. Stoga moramo činiti sve da ih se što prije i što efikasnije riješimo. Prije no što upotrijebimo i poslednji argument - oružje, probaćemo nekim suptilnijim metodima...". Zatim se u dvadeset tačaka daju poruke za muslimane. Između ostalog, poručuje se: "Razbijajte im prozore na kolima i kućama u kojima žive", "Istresajte smeće pred njihova vrata", "Mokrite u njihovim ulazima", "Obilježavajte im kuće ili stanove", "Pišite grafite prijeteće sadržine po njihovim kućama ili crkvama" i sl.

Dokaz: 279/95-21 i 673/95-5

1.1.16. Muslimani u Višegradu su posebnu agresivnost ispoljili u septembru 1991. godine, radi zastrašivanja i progona Srba.

Dana 20.09.1991. godine Murat Šabanović i njegov brat Avdija Šabanović, predvodeći grupu muslimana, postavili su barikade na ulicama Višegrada i zaustavili su kolonu vojnih vozila i transportera, kao i druga vozila. Avdija Šabanović je zaustavio teretno vozilo "mikser", isterao vozača iz vozila i vozilo preprečio na putu.

Oko zaustavljenih vozila okupio se veliki broj muslimana. Vojnike su psovali i pretili im. Ermin Velagić je vukao jednog vojnika u masu, dok je Murat Šabanović pokušavao da tom vojniku otme automatsku pušku, u čemu su ga sprečili neki milicionari, prema kojima je repetirao pištolj.

Avdija Šabanović je zaustavio autobus čačanske registracije, koji je prevozio decu, od vozača oduzeo ključeve i onemogućio mu dalju vožnju.

Na ulici je zaustavljeno vozilo u kome je bio Ž. Š. Murat Šabanović je uhvatio Š. za kosu i izvukao ga iz vozila, a zatim ga je jedan musliman udario nekim predmetom iza vrata, od čega je ovaj pao, a onda su ga udarali nogama u predelu slabina. Š. su nanete teške telesne povrede od kojih je lečen u užičkoj bolnici.

Murat Šabanović i Senad Kahriman su, sa uperenim pištoljima, poterali putem Srbina D. R, ali su ga zaštitila dvojica milicionara.

Naoružani muslimani onemogućavali su miliciju da uspostavi red. Murat Šabanović i Senad Kahriman, sa uperenim pištoljima, naterali su milicionare G. N. i H. K. da se povuku prema zgradi Stanice milicije.

Dokaz: 279/95-8, 9, 11, 21, 36 i 43 i 678/95-22

1.1.17. Dana 20.09.1991. godine u Višegradu Avdija Šabanović je zaustavio teretni automobil Komunalnog preduzeća u Višegradu, kojim je upravljao R. M. iz Koritnika, psujući M. i nazivajući ga "četnikom". Otvorio je vrata od automobila i udario M. pesnicom. Pritrčao je i Murat Šabanović i izvukao M. iz vozila, koga je zatim više muslimana tuklo. M. je od udaraca dobio povrede u vidu oguljotine u predelu uva.

Nekoliko dana posle ovog događaja, noseći zapaljenu srpsku zastavu, muslimani su uzvikivali da će tako "četnike" i Srbe bacati u Drinu. Jedan od njih nosio je grlić razbijene flaše, govoreći da će njime klati "četnike".

Dokaz: iskaz svedoka br. 279/95-36 i 678/95-6, kao i 279/95-9

1.1.18. Dana 23.09.1991. godine, u mestu Dušče kod Višegrada, Murat Šabanović i još četiri muslimana fizički su napali Srbina M, Ć, koji se protivio postavljanju barikada na putu, i naneli mu teške telesne povrede u vidu preloma devetog rebra sa leve strane grudnog koša i kontuzije po raznim delovima tela. Šabanović je udario Ć. kundakom od automatske puške, od čega je ovaj pao, a zatim su ga svi udarali po telu rukama i nogama.

Nedaleko od mesta događaja bilo je više milicionara i kada je jedan od njih rekao napadačima da ne diraju "čoveka", Šabanović je repetirao automatsku pušku i okrenuo je prema milicionarima.

I prema navodima prijave Stanice javne bezbjednosti u Višegradu, Šabanović je u vreme događaja imao automatsko oružje, ali mu ga milicija nije oduzela, iako je držanje i nošenje takvog oružja predstavljalo krivično delo i po tada važećem Krivičnom zakonu BiH (čl. 213.). Ovaj detalj pokazuje da su muslimani u to vreme već bili naoružani i da je vlast to prihvatala kao normalnu činjenicu.

Dokaz: iskazi svedoka br. 552/94-3 i 673/95-22, kao i spis - 279/95-42.

1.1.19. U vezi sa događajima od 20. do 23.09.1991. godine, u Višegradu su 25.09.1991. godine održani sastanci višeg javnog tužioca u Sarajevu sa tužiocem u Osnovnom javnom tužilaštvu u Višegradu, načelnikom Centra službi bezbjednosti, načelnikom Stanice javne bezbjednosti i predsednikom SO Goražde. Iz informacije o ovim sastancima vidi se da u vezi sa poslednjim događajima nije podneta nijedna krivična ili prekršajna prijava i da SJB očekuje dolazak radne grupe MUP-a iz Sarajeva radi pružanja pomoći.

Načelnik SJB Ševal Murtić naveo je da je u određenim slučajevima procenjivano da se za određene radnje ništa ne preduzima, kako se ne bi izazvalo "okupljanje građana".

Predstavnik Izvršnog odbora Srpske demokratske stranke izneo je ocenu da sudije ne smeju da sude Muratu Šabanoviću, niti iko sme da protiv njega svedoči. Izvršni odbor SDS je tražio da se Šabanović pritvori u vezi sa rušenjem spomenika Ivi Andriću, ali to nije učinjeno.

U zaključku sa sastanka kod predsednika SO Cocalića, navedeno je da treba da se proceni da li postoje uslovi za određivanje pritvora protiv lica koja su učestvovala u poslednjim događajima, posebno onih koja su osuđivana. Dodat je i opšti stav o potrebi funkcionisanja pravne države.

Ni Murat Šabanović, ni bilo ko drugi iz njegove grupe nikada nije bio lišen slobode u vezi sa navedenim ili bilo kojim drugim aktima nasilja.

Iz ovoga se jasno vidi da vlast u Višegradu čiji su glavni nosioci bili muslimani, nije htela da preduzima bilo kakve ozbiljnije mere protiv agresivnih akcija naoružane grupe Murata Šabanovića u kojoj je bio i njegov brat Avdija Šabanović, potpredsednik Izvršnog odbora SDA u Višegradu i odbornik SO, odnosno da su akti nasilja prema Srbima vršeni smišljeno, u dosluhu sa vlašću, u cilju pritisaka na Srbe radi njihovog iseljavanja. Samo tako se može objasniti navodna dilema o postojanju uslova za određivanje pritvora protiv lica koja uporno ponavljaju kriminalne akte nasilja.

Dokaz: 279/95-49.

1.1.20. U grupi Murata Šabanovića bilo je oko 50 dobro naoružanih muslimana koji su primali platu preko SDA od novca dobijenog u preduzećima u kojima su muslimani bili direktori. Hranu i druge artikle dobijali su besplatno u prodavnicama preduzeća "Klas".

Kada je D. G. zatekao jednog člana grupe Murata Šabanovića kako u prodavnici preduzeća "Klas" uzima džak od 50kg šećera bez plaćanja, prodavac mu je rekao da će cenu šećera navodnom kupcu odbiti od plate. Na traženje G. da i on kupi džak šećera, prodavac mu je ponudio samo jedan kilogram.

Za pripadnike Šabanovićeve grupe bilo je organizovano brzo pozivanje i okupljanje preko taksista - muslimana, a za vezu sa taksistima bio je zadužen Zijo Lipa.

Dokaz: iskazi svedoka 678/95-23, 673/95-22, 552/94-3 i 809/95-6.

Dokaz: 279/95-25.

1.1.22. Noću između 01. i 02.09.1991. godine pripadnici SDA izvršili su provalu u prostorije Sekretarijata za narodnu odbranu Opštine Višegrad, obili sve kase i odneli vojnu dokumentaciju. Fikret Cocalić - predsednik SO Višegrad - izjavio je za lokalne novine da je "narod" odneo dokumentaciju i da je on - predsednik, saglasan s tim.

Tek na sastanku sa višim javnim tužiocem iz Sarajeva, 25.09.1991. godine, posvećenom događajima 20-23.09.1991. godine, Cocalić je obećao da će dokumentacija biti vraćena.

Do vraćanja dokumentacije došlo je posle tri meseca od dana oduzimanja, ali ni tada dokumentacija nije bila dostupna Srbima (držao ju je zaključanu službenik Sekretarijata Narodne Odbrane - musliman, član SDA).

Dokaz: 279/95-28, 49 i 50.

1.1.23. Dana 07.10.1991. godine veći broj naoružanih muslimana blokirao je zgradu Stanice javne bezbjednosti u Višegradu dok je u njoj obavljan informa- tivni razgovor sa Avdijom Šabanovićem. Senad Kahriman, psujući miliciona- rima majku, pretio je da će dići zgradu u vazduh ako Šabanović ne bude pušten, a zatim je iz vatrenog oružja ispalio više hitaca od kojih su dva pogodila zgradu SJB. I Šefko Košuta pretio je milicionarima da će ih pobiti i zgradu dići u vazduh.

Esad Muslić nožem je prosekao gume službenog automobila milicije, a Abdulah Čelik skidao je radkapne sa točkova službenih automobila milicije i podsticao građane da napadnu milicionare. Murat Šabanović je ispalio više hitaca iz automatskog oružja.

U informaciji Osnovnog javnog tužilaštva u Višegradu upućenoj Višem javnom tužilaštvu u Sarajevu, od 09.10.1992. godine (potpisanoj od strane tužioca Šahina Muhića, muslimana) navodi se da privedeni Avdija Šabanović nije prethodno redovnim putem pozvan na informativni razgovor, već da mu je poziv naknadno uručen. Navedeno je i to da je "došlo do pucanja iz automatskog oružja od strane MurataŠabanovića iz Višegrada i nekoliko njegovih istomišljenika", ali se iz teksta informacije ne bi moglo zaključiti da ima bilo šta nezakonito ili opasno u tome što Šabanović i njegovi "istomišljenici" poseduju automatsko oružje, iako je držanje takvog oružja predstavljalo krivično delo i po tada važećem Krivičnom zakonu BiH (čl.213.), pa bi prva i neodložna mera trebalo da bude oduzimanje takvog oružja, a zatim pokretanje krivičnog postupka.

Dokaz: 279/95-12 i 673/95-1.

1.1.24. Hurem Zahid je 22.11.1991. godine zaustavio na ulici u Višegradu Srbina M. M, uperivši mu pištolj u glavu. Uhvatio ga je za epoletu na njegovoj vojničkoj uniformi i pitao ga šta će mu to. M. se psujući. otrgao i potražio zaštitu u jednom ugostiteljskom objektu, ali su ga tu našli Murat Šabanović, Hurem Zahid i još jedan musliman i sva trojica mu uperila pištolje u glavu. Naredili su mu da klekne i tukli su ga pištoljima, od čega je pao i oblila ga je krv.

Mubekir Tabaković pridružio se napadačima, prislonio M. pištolj na stomak i oduzeo mu iz džepa od košulje sav nađeni novac (30 američkih dolara, 5O DEM i nešto dinara).

M. je ukazana lekarska pomoć u stanici hitne pomoći.

Sutradan je M. otišao kod komandira Sstanice milicije Podžića (muslimana) koji ga je više pitao o učešću u ratu u Hrvatskoj, nego o događaju prethodnog dana, ne pokazujući spremnost da bilo šta ozbiljnije preduzme (govorio je da će se to "srediti").

Dokaz: iskaz svedoka br. 678/95-18 i spis 279/95-13.

1.1.25. U 1991. godini biblioteka "Ivo Andrić" u Višegradu nasilno je iseljena iz svojih prostorija po nalogu njenog tadašnjeg direktora Envera Jašarevića, člana SDA. Prostorije su izdate Zaimu Kusturi, članu Izvršnog odbora SDA u Višegradu, radi otvaranja privatne radnje.

Dokaz: 279/95-26

1.1.26. Iako je selo Prelovo bilo pretežno naseljeno muslimanskim življem, većina nastavnika u osnovnoj školi u selu bili su Srbi, jer su nastavnici - muslimani lakše dobijali premeštaj na upražnjena radna mesta u osnovnoj školi u Višegradu.

Dokaz: iskaz svedoka br. 809/95-4.

1.1.27. U 1991. godini muslimani su vršili kadrovske promene i u organima unutrašnjih poslova u Višegradu, dovodeći na ključna mesta svoje ljude. Tako je na položaj načelnika Stanice javne bezbednosti postavljen Ševal Murtić, a na mesto komandira Stanice milicije pokušali su da dovedu Avdiju Šabanovića i pored njegovog učešća u aktima nasilja na području Opštine, ali su Srbi uspeli to da spreče.

Da bi ishodovali dalje kadrovske promene, muslimani su pribega- vali raznim pritiscima. Tako su Murat i Avdija Šabanović sa pripadnicima zelenih beretki, u uniformama, naoružani, upali u Stanicu milicije i tu radnike stanice držali blokirane ceo dan. Došli su ljudi iz MUP-a u Sarajevu od kojih su muslimani zahtevali da se izvrše dalje kadrovske promene.

Posle ovoga, za zamenika komandira SM postavljen je Ilijas Sućeska, a Milan Josipović - dotadašnji zamenik komandira, ostao je neraspoređen. Neki milicionari, Srbi, suspendovani su sa dužnosti i tek kasnije, na uporno traženje Srba, vraćeni su na dužnost.

U martu 1992. godine milicionari - muslimani, kamionima SUP-a odvozili su oružje iz prostorija Stanice Milicije (SM), koje su iznosili kroz prozor magacina. Kada je to primetio komandir SM, Dragan Tomić i pitao šta se dešava, nisu mu dopustili da uđe u magacin. Posle ovoga su svi milicionari - Srbi, napustili službu u Stanici javne bezbednosti.

U pritiscima na Srbe i pripremanju obračuna s njima, muslimani su se povezivali po raznim linijama. Tako su kod Šahina Muhića, javnog tužioca u Osnovnom javnom tužilaštvu u Višegradu, počeli da dolaze ljudi koji ranije kod njega nisu dolazili. On se sastajao i sa Muratom i Avdijom Šabanovićem, koji su bili glavni nosioci organizovanog nasilja prema Srbima.

Dokaz: iskazi svedoka br. 678/95-20 i 22 i 809/95-4.

1.1.28. Na Srbe su vršeni pritisci i na njihovim radnim mestima, kako bi oni sami napustili posao ili su im davani otkazi.

G. K, zaposlenom u Preduzeću "Granit", dato je dvogodišnje plaćeno odsustvo, kako ne bi smetao muslimanima u pravljenju eksplozivnih naprava u radionicama preduzeća.

Kada je K. u jednoj od radionica na stolu šefa Hasa Ferića video košuljicu od bombe, napunjenu dinamitom, sa kapislom, probodenu štapinom, jedan od muslimana je pokušao da ga uveri da je to za ribolov.

S. M., srpske nacionalnosti, su uklonili sa radnog mesta poljoprivrednog inspektora, iako je imala završen fakultet i bila dobar radnik, a na njeno mesto postavili su muslimana.

Krajem marta 1992. godine D. G. je prestao da dolazi na posao u Hidroelektrani "Višegrad" zbog pretnji kojima je bio izložen na radnom mestu od strane muslimana.

Zbog uznemiravanja i pretnji od strane muslimana na posao u preduzeću "Varda" prestala je da dolazi i S. N.

Dokaz: iskazi svedoka br. 678/95-11, 23 i 24 i 552/94-4.

1.1.29. Dana 15.12.1991. godine Višegrad je osvanuo sa muslimanskim nacionalističkim parolama: "Živio Murat, SDS nosićete fes, živjela SDA, muslimani budite složni - SDA stranka dragog Alaha" itd.

Dokaz: dnevnički zapis svedoka br. 279/95-21.

1.1.30. Dana 12.01.1992. u selu Bijela, Hasan Šabanija iz Gornje Crnče, ubio je Srbina Ranka Baranca, u njegovoj kući, hicem iz pištolja iz neposredne blizine, bez ikakvog povoda, samo zato što je Srbin.

Šabanija je bio čuvar u DP "Panos" u Višegradu i imao je službeni pištolj, a u kuću Baranca je došao oko 13.00 časova i bio počašćen (sa domaćinom je pio rakiju i jeo pečenje). Zločin je izvršio oko 15.00 časova, u trenutku kada je Rankova supruga izašla poslom iz kuće.

Dokaz: 279/95-21 i 673/95-21.

1.1.31. Pritisci na Srbe ispoljavani su na najrazličitije načine. Tako su muslimani u selu Orahovica M. Z, jedinom Srbinu u tom selu, zagradili sve prilaze kući i imanju, pod izgovorom da ograđuju svoja imanja.

Pred ulazom u kuću M. G. u selu Koritnik, musliman Medo Kurspahić izvadio je oveći kamen i postavio ga na put, tvrdeći da mu to treba da podmeće pod točkove kad odmara zapregu.

Pre izbijanja ratnih sukoba održan je sastanak Srba i muslimana u selu Koritnik. Kada je M. G. rekao da sastanak nije bio ni potreban, pošto postoji vlast koja treba da brine o tome šta se događa, Šećo Kurspahić mu je odgovorio da su oni - muslimani - vlast i da sastanak treba da olakša muke Srbima - da se lakše prilagode da žive pod muslimanskom vlašću.

M. G, u čijoj kući je sastanak održavan, pokušao je da posluži goste rakijom, od čega ga je na vulgaran način odvraćao Šećo Kurspahić. Kurspahić je muslimanima zabranio da se posluže, dodajući da će doći vreme kada ni Srbi neće smeti da piju rakiju (aludirajući na uspostavu muslimanske države u kojoj će biti zabranjena upotreba alkohola).

Dokaz: iskaz svedoka 678/95-23.

1.1.32. Pre izbijanja ratnih sukoba B. K. krenuo je iz Dobruna automobilom sa muslimanom Muhićem zv. "Mađar". K. je u razgovoru zapitao - šta se to dešava, na šta mu je Muhić odgovorio - da jednom mora da se zna ko je gazda.

Vraćajući se iz sela Bogolice, K. je sreo muslimane Eda Mutapčića i Huseina Hajdarevića i Hajdarević mu je rekao: "Ovo će sve biti naše, a vas četnike ćemo poklati".

Drugom prilikom, pri slučajnom susretu, Hajdarević je pitao K:"Što sinoć niste došli da vas pobijemo?". Pri tom je Hajdarević imao u vidu dolazak na sastanak koji su muslimani organizovali radi tobožnjeg dogovora sa Srbima.

Dokaz: iskaz svedoka br. 678/95-12

1.1.33. Sredinom marta 1992. godine u mestu Dušče, grupa od oko 15 naoružanih muslimana zaustavila je na putu M. K, koji je teretnim automobilom prevozio seno, a sa njim u vozilu je bio i R. T, iz Višegrada. Iz kamiona su izvukli T. i postavili ga pored zida, govoreći da će da ga streljaju. Obojici su psovali "majku četničku", preteći da će za jednu muslimansku dlaku poklati 500 srpske dece i sl.

Iz vozila su nasilno izveli i K, pri čemu ga je Bećirović, zvani "Šejtan", nekoliko puta udario po telu.

Pretresli su kamion, navodno tražeći oružje, a zatim lomili i oštećivali pojedine delove kamiona (žmigavce, kabinu, itd.). Obojici Srba oduzeli su pištolje za koje su imali dozvole.

Napad je izvršila grupa Murata Šabanovića u kojoj su bili Senad Kahriman, Abdulah Kahriman, Hurem Zahid i dr.

Prilikom podnošenja prijave za ovaj napad, načelnik SJB Ševal Murtić, ismevao je K, ne pokazujući spremnost da bilo šta preduzme.

Dokaz: iskaz svedoka br. 552/94-3, 673/95-22 i 678/95-17.

1.1.34. Dana 23.03.1992. godine u Višegradu je naoružana grupa muslimana, koju je predvodio Murat Šabanović, postavila barikade po ulicama i zaustavila je putnički automobil kojim je upravljao M. J. iz Višegrada. Sa njim u vozilu je bio i M. Jv. Dok je M. Jv. još sedeo u vozilu, Murat Šabanović ga je udario prednjim delom cevi mitraljeza u glavu, od čega ga je oblila krv. Šabanović je naredio da obojicu izbace iz vozila, govoreći da su to "četnici", a za M. J. da je "pun bombi". Obojicu su tukli van vozila: M. Jv. - pesnicama i nogama, oborivši ga na tle, a M. J. - pištoljem koji su kod njega pronašli - po glavi u predelu oka.

Kada je M. J. počeo da beži, Senad Kahriman ga je uhvatio za jaknu koju je strgao sa njega i podmetnuo mu nogu, pa kada je M. J. pao, udaraio ga je dva puta nogom u predelu slabina i puškom u potiljak, nanevši mu povredu u vidu otekline. M. J. je ustao i počeo da beži, a oni su za njim pucali i bacili jednu bombu.

M. Jv. je uspeo nekako da dođe do parkiranog kamiona kojim je upravljao pre nego što je ušao u vozilo M. J, a Šabanović je pokušao da ga zaustavi, pucajući po staklima kamiona. Za M. J. su pucali i Senad i Abdulah Kahriman. Pri prolasku pored kuće Meha Hodžića, neko je iz kuće pucao iz pištolja na kamion.

M. J. je prijavio događaj Stanici javne bezbednosti u Višegradu, ali ništa nije preduzeto. Lekari u bolnici u Višegradu nisu hteli da ga prime, pa mu je lekarska pomoć ukazana u Užicu.

Murat Šabanović je pre ovog događaja u prisustvu svedoka Joksimovića rekao da za koju godinu u Višegradu neće biti Srba, niti će iko smeti da kaže da je Srbin.

Dokaz: iskazi svedoka br. 552/94-5 i 678/95-9.

1.1.35. Safet Smajić, koji je vodio spor sa preduzećem "Varda" zbog isključenja iz preduzeća, pretio je S. N. (koja je zastupala preduzeće) da će je ubiti, da će na nju baciti bombu, a zatim otići u "Zenge", često je uznemiravao telefonom i sl.

Dokaz: iskaz svedoka br. 678/95-24.

1.1.36. Krajem marta 1992. godine, po obavljenom remontu u Hidroelek- trani "Višegrad", u čajnoj kuhinji elektrane, svedok D. G. je rekao prisutnim muslimanima, među kojima je bio i Emir Avdić, upravnik elektrane, da bi trebalo da utiču na svoje čelnike, kako bi prestalo maltretiranje Srba i odnosi postali bolji, a Mirsad Nalo mu je na to odgovorio da bi bilo bolje da se "pripazi", jer on - Nalo "drži na nišanu" svaki svedokov korak (stanuje preko puta svedoka) i da će G. biti ubijen ako napravi "pogrešan korak". Na pitanje G. šta bi uradio sa njegovom porodicom, Nalo je odgovorio da bi decu ubio, a ženu odveo u harem, pošto će oni državu da prave na osnovu šerijatskog zakona.

Dva dana kasnije G. je prestao da dolazi na posao, pošto je saznao za muslimanski spisak Srba za likvidaciju, na kome je bilo i njegovo ime, a za njegovu likvidaciju bio je zadužen pomenuti Nalo. Grupa Murata Šabanovića bila je zadužena za likvidaciju svih Srba sa spiska.

Dokaz: iskaz svedoka br. 678/95-23.

1.1.37. Početkom aprila 1992. godine u Višegradu, kod kafane "Mezalin", kada je M. G. video nož - skakavac kod Avdije Šabanovića, zapitao ga je šta će mu nož, na šta mu je Šabanović odgovorio da ide da suneti "Vlahe" (Srbe). Drugi prisutni musliman - Dervišević - rekao je: "Daj meni da jednog osunetim Vlaha" (ovo se odnosilo na prisutnog G.).

Dokaz: iskaz svedoka br. 552/94-14 i 678/95-16

1.1.38. Početkom aprila 1992. godine Avdija Šabanović, pri susretu sa Novkom Krivačević, psujući Srbe, uz pominjanje Karadžića, rekao je: "Vas je 30% Srba u Višegradu, svi ste glasali za njega i neka vam sada on pomogne". Ljut i razdražen, dodao je da se na njegovom spisku nalazi pedesetak Srba koje će on lično da poubija, a među njima je i ona - N. K.. Nastavio je sa pretnjama: "Sve ću vas poklati, ako padne jedna muslimanska glava, nijedan Srbin iz Višegradske banje izići neće". Za N. je rekao da će joj prvo odseći jezik, pa je onda baciti sa petog sprata.

Dokaz: iskaz svedoka br. 678/95-2

1.1.39. Dana 05.04.1992. godine u selu Jagodina, G. K. je zaustavilo više naoružanih muslimana, među kojima su bili i Avdija i Murat Šabanović. Murat mu je prislonio cev od pištolja na glavu i rekao da jedva čeka da ga ubije, a Avdija je rekao da nikada nije kasno, da K. uvek može da ubije.

Međusobno su razgovorali o tome da dovedu neke starije Srbe kao taoce, ali su od toga odustali.

Kada se K. vratio u Višegrad, zatekao je stan ispreturan, sve vrednije stvari bile su odnete.

Dokaz: iskaz svedoka br. 678/95-11.

1.1.40. Vlast u Višegradu, čije su ključne tačke držali muslimani, nije preduzimala bilo kakve ozbiljnije mere protiv muslimana koji su izazivali nerede i fizički i na drugi način napadali Srbe, dovodeći u pitanje mogućnost njihovog opstanka na tom prostoru. I kada su protiv nosilaca ovakvih ponašanja pokretani određeni postupci, to je činjeno samo formalno.

U izveštaju Osnovnog javnog tužilaštva u Višegradu o radu u 1991. godine, koji je potpisao Šehin Muhić (musliman), navedeno je da nije bilo nijedne krivične prijave za krivično delo nedozvoljenog držanja oružja ili eksplozivnih materija iz čl. 213. KZ BiH, te da nije bilo ni pokrenutih postupaka za ovo krivično delo.

U istom izveštaju, u drugom kontekstu, pomenut je događaj od 07.10.1991. godine, u kome je Murat Šabanović pucao iz automatskog oružja.

Za istragu protiv Murata Šabanovića zbog rušenja spomenika Iva Andrića (delo izvršeno 01.07.1991. godine), u izveštaju je navedeno da nije okončana, jer od ukupno sedam predloženih svedoka treba da se saslušaju još tri. Pored toga, prema navodima izveštaja, istražni sudija je 17.01.1992. godine doneo rešenje o upućivanju okrivljenog Šabanovića na pregled i posmatranje u Neuropsihijatrijsku kliniku u Sarajevu. Za tri saučesnika Murata Šabanovića navedeno je da je javni tužilac odustao od gonjenja, te da je istraga obustavljena.

Tako je u istrazi u vezi sa događajem koji se danju odigraao na glavnom trgu u Višegradu, u prisustvu mnogo ljudi, za pola godine moglo biti utvrđeno samo to da za Šabanovićeve saučesnike nema dokaza, a pitanje Šabanovićevog učešća u izvršenju dela ostalo je otvoreno - dok se ne saslušaju još tri svedoka.

Dokaz: 673/95-25.

Esad Ohranović bio je predsednik Izvršnog odbora SO Višegrad i u njegovoj kući je deljeno oružje.

Oružje je dopremano pod vidom robe čiji je promet dozvoljen. Iz Hrvatske je dovoženo kamionima u vrećama za cement. Izvesnu količinu oružja nabavio je Ramiz Vazda u tubama metražnog platna.

Momir Glibić je decembra 1991. godine video grupu muslimana koji su izlazili iz džamije i preko ruku nosili mantile ili jakne ispod kojih su virili kundaci pušaka.

Marta 1992. godine u Međeđu je stigao kamion sa oružjem koje su prodavali braća Šabanović.

Dokaz: iskazi svedoka br. 552/94-14, 678/95-4 i 16, 809/95-1 i 2 i 279/95-37 i 38.

1.2.2. Dana 26.09.1991. godine u Višegradu, milicionari su kod Envera Fejzića pronašli dva komada eksplozivnih naprava ručne izrade, od limenki koka-kole obložene lepljivom trakom, sa sporogorećim štapinom, dužine 10 cm, kao i jedan mali "rambo" nož, a kod Sabahudina Derviševića pronađena su dva okvira za pištolj sa deset metaka.

Dokaz: 279/95-46

1.2.3. Januara 1992. godine u Višegradu u stan Radojke Krsmanović, koja je umrla, provalilo je više muslimana među kojima je bio i Murat Šabanović. U taj stan, u koji se uselio Memo Isić donošeno je oružje i municija, a dolazila su i razna uniformisana lica (u zelenim uniformama i sa zelenim beretkama).

Dokaz: iskaz svedoka br. 678/95-11

1.2.4. Početkom 1992. godine u Višegradu Nurko Dervišević sa Himzom Bajramovićem prosecao je zid u stambenoj zgradi (u vidu lamele) kako bi iz stana mogao da izvlači oružje. Miliciji nisu dopustili da uđe u zgradu i vidi o čemu se radi.

Dokaz: 552/94-14

1.2.5. U kući Šaćira Mezeldžića bilo je smešteno oko 2.000 litara benzina, u flašama i u drugim posudama od po 1-2 litra, pripremljenog za uništavanje srpskih kuća i Srba koji bi se u njima zatekli.

Dokaz: 678/95-10

1.2.6. O naoružavanju i vojnom organizovanju muslimana pre izbijanja ratnih sukoba postoje i pismeni dokazi.

U posebnom spisku (otkucanom na mašini) navedena su imena članova Kriznog štaba, komandira i operativaca Kriznog štaba sela Bijelo Polje (Višegrad), kao i šesnaest odeljenja sa njihovim komandirima.

Iznad dela spiska koji se odnosi na odeljenja stoji naslov "Organizovanje građana Bijelog Polja", što upućuje na to da je spisak pravljen pre izbijanja ratnih sukoba.

Na poleđini poslednje stranice spiska rukom je naknadno upisano koja odeljenja ulaze u pojedine vodove i ko su komandiri vodova. Navedeni su i komandir čete i njegov zamenik.

Imena dvojice komandira vodova su precrtana i upisana nova (Sućeska Muhamed i Avdibegović) sa oznakom "03.4.92.", a za Sućesku je dodato "umjesto Torohana od 03.4.1992. i zamjenik kom. čete". Iz ovoga se jasno vidi da su i poslednja naknadna dopisivanja u spisku izvršena pre izbijanja ratnih sukoba.

Postoje i spiskovi naoružavanja muslimana u selima Jelašci, Donja i Gornja Brštanica i Barimo, kao i spisak jedinice čamaca za Barimo.

Dokaz: 279/95-16

1.2.7. Postoje i spiskovi organizovanih naoružanih straža u grupama od 3 - 4 stražara u naseljima Kosovo Polje i Sase (Opština Višegrad).

Određeno je lice (Kulović Medo) koje je jedino ovlašćeno da obilaze straže, uz obavezno korišćenje lozinke: "Kosovo" (lozinka) - "Karika" (odziv). Data su i uputstva stražarima o opreznosti.

Dokaz: 279/95-19

1.2.8. Za više sela postoji poseban spisak "ljudi sposobnih za borbu, a ne posjeduju oružje":

Hranjevac (13), Šabanije (9), Palež (16), Čakari (17) i Crni Vrh (11). Spisak je potpisao Šabanija Hamid.

Spisak vojnika jedne jedinice u centru Višegrada (56 lica) sadrži i podatke o naoružanju (26 automatskih pušaka, 9 puškomitraljeza, 7 snajperskih pušaka itd.).

Dokaz: 279/95-3 i 4

1.2.9. SDA je imala planove “odbrane”, razrađenu mrežu informisanja - lokalno i do Sarajeva, sa spiskovima zaduženih za ovu delatnost, kao i podsetnik za dežurne u SDA.

Dokaz: 279/95-5

1.2.10. I rezervni sastav muslimanske milicije pripreman je za borbu protiv Srba što se vidi i iz zapisnika sa sastanka u Dobrunu. Iz diskusija navedenih u zapisniku, vidi se da se radi o pripremi za rat koji još nije počeo (jedan učesnik pomenuo je "prvi metak kada pukne"...)

Postoji spisak od 169 muslimana iz Dobruna kojima je deljeno oružje, sa oznakom ko se odazvao pozivu i koje oružje mu je dato (deljeni su najčešće automati i pištolji, a bilo je i snajperskih pušaka). Kao vreme podele oružja, označeni su datumi: 07.04. i 08.04. (godina nije navedena).

Dokaz: 279/95-18

1.2.11. U vreme održavanja referenduma za otcepljenje od Jugoslavije, muslimani u BiH su ostvarili visok stepen organizacione i vojne mobilnosti.

U "Podsetniku za održavanje referenduma", pronađenom u Višegradu, navode se mere:

"Najveći stepen pripravnosti (praćenja) SDS. Mobilizacija sa naoružanjem, zimskom odjećom i hranom (za nekoliko dana).

MUP mora biti mobilan.

Fizičko obezbeđenje ličnosti i objekata.

Kontrola prilaza vojnim objektima."

Na kraju se pominje i aktiviranje jedinica i "zaprečavanje" komunikacija.

Dokaz: 279/95-17

1.2.12. Pripreme muslimana za rat odvijale su se i preko Lovačkog društva u Višegradu. Pre izbijanja sukoba u ovom društvu bio je 431 musliman aktivan lovac. Njih 380 je posedovalo lovačke puške, 43 - lovačke karabine, a 280 - uz lovačke puške i karabine.

Prijem muslimana u lovačko društvo poprimio je obeležja kampanje naročito u 1990. godini (35) i 1991. godini (48). Oružje se lako nabavljalo uz odobrenje Stanice javne bezbednosti u Višegradu.

Dana 31.03.1992. godine Izvršni odbor SO Višegrad uzeo je od Lovačke družine "Drina" - "na privremenu upotrebu" - 4 puške duge cevi i 6 malokalibarskih pušaka. Ove puške predate su desetorici muslimana (jednu malokalibarsku pušku dobio je i Avdija Šabanović).

Dokaz: 279/95-27 i 673/95-8 i 9

1.2.13. Ratne pripreme muslimana u Višegradu obuhvatale su i snabdevanje namirnicama i drugim artiklima i sredstvima potrebnim za vođenje rata. U to su bili uključeni organi vlasti, preduzeća i razne muslimanske organizacije.

Dopisom od 26.03.1992. godine, muslimansko dobrotvorno društvo "Merhamet" tražilo je od Glavnog odbora tog društva u Sarajevu pomoć u namirnicama koja bi se delila "uz nastupajuće mubarek Bajramske dane".

U Opštini Višegrad muslimani su obrazovali Krizni štab, a naredbom od 11.04.1992. godine obrazovano je Ratno predsedništvo umesto dotadašnjeg Kriznog štaba, u koje je ušlo petnaest članova, a na čijem čelu je bio Fikret Cocalić, dotadašnji predsednik SO, odnosno predsednik Kriznog štaba.

Početkom aprila 1992. godine naredbom predsednika Kriznog štaba - Cocalića od D.P. "Šumarstvo" izuzeti su: 3 grudnjaka, jedna zaštitna bunda, 400 l benzina i automobil "lada".

Iz kancelarije tržišnog inspektora "izuzeto" je: 17 kg kafe, 1 mikrofon "levis" i 8 kaseta "Soni" za kasetofon.

Naredbom predsednika Kriznog štaba Cocalića od P.P. "Megrakomerc" izuzeta je veća količina prehrambenih i drugih artikala (270.000 kg brašna, 25.000 kg soli, 20.000 l. ulja, 20.000 kg šećera, 5.000 kg makarona, 5.000 kg praška za pranje itd.).

Dokaz: 279/95-15 i 673/95-10 - 14

1.2.14. Pismom br. 428/92 od 19.02.1992. godine Mešihat Islamske zajednice BiH uputio je apel svim imamima na području mešihata "povodom referenduma o suverenoj i nezavisnoj Bosni i Hercegovini".

Ovim apelom se na dramatičan način pozivaju svi muslimani da izađu na referendum i glasaju za nezavisnu i suverenu Bosnu i Hercegovinu - "za svoju budućnost i budućnost svoje vjere, za islamsku demokratiju i slobodu...".

U apelu se, pored ostalog, kaže: "Naša Republika nalazi se pred najsudbonosnijim trenucima u svojoj povjesti... Budući da su ovo trenuci biti ili ne biti za Bosnu i Hercegovinu i naročito za muslimanski narod, apeliramo na sve Muslimane da pokažu visoku svijest i krajnju ozbiljnost i da svi izađu na referendum. Ako na ovom ispitu padnemo historija nam zadugo neće pružiti priliku za popravni."

Dokaz: 279/95-22

Kod poginulih i zarobljenih muslimanskih vojnika kasnije su pronađeni "hodžini zapisi - sure".

U dokumentaciji Komiteta nalaze se tekstovi na srpskom i arapskom jeziku gde su prvo date određene tvrdnje o ugroženosti muslimana i neophodnosti borbe, a zatim potkrepljenja tih tvrdnji citatima iz Kurana. Tako se, pored ostalog, navodi:

"Neka se ničega ne boje i ni za čim ne tuguju i ne strahuju Alahovi štićenici".

"Koji vjeruju u Alaha i u onaj svijet i dobra dela čine: Neka se ničega ne boje."

"Alah će sigurno sastaviti u Đehenemu licemjere - dvoličnjake i nevjernike."

"Alahova stranka će sigurno pobijediti (druge stranke)."

"Borite se protiv svih mnogobožaca (protiv svojih neprijatelja): kao što se oni bore protiv vas".

"Protiv njih ... pripremite koliko god možete snage i konja za boj"...

"Oni će se neprestalno boriti protiv vas da vas pokore i odvrate od vjere vaše".

"Onoga ko se bori na Alahovom putu (za slobodu), pa pogine ili pobijedi: Mi ćemo sigurno obilno nagraditi."

"Znajte da se dženet zaslužuje pobjedom nad neprijateljem."

"Alah voli one koji se na njegovom putu bore..."

Dokaz: 279/95-14

1.2.16. Stranka demokratske akcije uz pomoć predstavnika Islamske vjerske zajednice organizovala je muslimane i pripremala ih za rat i na raznim sastancima. Tako su se u selu Kaoštice pripadnici SDA okupljali na sastancima u kući Haira Džaferovića i u zgradi seoske škole, a povremeno i u džamiji. Za donji deo sela Kaoštice, glavni organizator sastanaka bio je hodža Arif Sofović.

Dokaz: 678/95-4

1.2.17. Mobilizacija muslimana na ideji stvaranja muslimanske države na prostoru prethodne Jugoslavije podsticana je i letkom "Program doseljavanja Bošnjaka iz Turske".

U letku je navedeno da se ogroman broj muslimana iz BiH i Sandžaka nalazi u Turskoj, gde su izbegli pred "naletima kršćanstva i hrišćanstva", te da ih u Turskoj ima četiri miliona zajedno sa potomcima.

"Program" predviđa vraćanje muslimana iz Turske u 10 "talasa" - svake godine po 400.000 ljudi. Određuju se mesta u koja će doseljavanje biti vršeno, a obuhvaćene su teritorije BiH, Crne Gore, Sandžaka i Šumadije.

U tački 14. "Programa" navodi se: "Nakon ovoga stvorili bi se i formalni uslovi za stvaranje islamske Republike Bosne i Hercegovine koja bi ... bila znatno veća, odnosno vratila bi se u svoje prirodne granice." Kao vreme početka ostvarivanja "Programa" označen je januar 1992. godine.

Dokaz: 673/95-6

1.2.18. Pripadnici muslimanskih oružanih snaga iz Višegrada 08.04.1992. godine izvršili su miniranje tunela Orline na putu Višegrad - Užice, kako bi prekinuli vezu tog dela Bosne sa Srbijom.

Drugi tunel, koji je nešto bliže Užicu, muslimani su minirali ranije (19.09.1991. godine) kako bi sprečili prolaz vojnika JNA prema Hrvatskoj.

Dokaz: 279/95-34 i 40, 552/94-3, 673/95-22 i 678/95-11

1.2.19. U nastojanju da ojačaju svoj položaj u predstojećem obračunu sa Srbima, muslimani u Višegradu povezivali su se sa muslimanima u Raškoj oblasti u Srbiji (Sandžak) od kojih su očekivali pomoć.

U cilju izviđanja terena muslimani iz Prijepolja, Sjenice i drugih mesta u Raškoj oblasti, dolazili su u sela oko Višegrada, pod vidom učešća u lovu. Tako su u jesen 1991. godine dolazili u sela Dubovik, Duboka, Dobrun, Gostilja, itd. Ponekad su dolazili i u maskirnim uniformama radi obuke.

U kafani Avda Hajderovića u Dobrunu sretali su se i sa Avdijom i Muratom Šabanovićem. Kasnije je u Avdovoj kući pronađena velika količina oružja i municije. Avdov sin Ibro nabavio je pištolj od nekog muslimana iz Prijepolja.

U martu 1992. godine izvestan broj muslimana iz Raške oblasti došao je u sela Duboka i Dubovik da se tu stalno nastani i učestvuje u borbi protiv Srba. Dovodili su ih Avdija i Murat Šabanović, kao i neki drugi čelnici SDA. Bili su smešteni po seoskim kućama, a njihov pretpostavljeni je bio Osman Marić.

U aprilu 1992. godine na sastanku u selu Kaoštice, Bajro Šišić dobio je zadatak od Avdije Šabanije da otputuje u Rašku oblast radi prikupljanja muslimana - dobrovoljaca za učešće u borbama u Međeđi i Goraždu. Dobrovoljcima je obećavana nagrada od 200 DEM za svakog ubijenog Srbina.

Šišić je preko saradnika u Raškoj oblasti uspeo da okupi grupu od šest muslimana. Kod bazena u Prijepolju, grupu je preuzeo Ahmet Selimović kako bi je odveo u Međeđu. Usput je grupi dato oružje. Radi uspešnijeg obavljanja zadataka, Selimović je imao dve lične karte.

Dokaz: iskazi svedoka br. 678/95-10, 12 i 16 i 673/95-20.

1.2.20. Predsedništvo BiH, u čijem sastavu su ostali samo muslimani i Hrvati, 08.04.1992. godine donelo je Odluku o proglašenju neposredne ratne opasnosti, a 09.04.1992. godine - Odluku o objedinjavanju svih naoružanih snaga na teritoriji Republike BiH. Po ovoj poslednjoj odluci, "oružani sastavi i pojedinci, osim snaga JNA i snaga MUP-a koji djeluju na teritoriji Republike BiH pod raznim oznakama i simbolima, dužni su da se prijave opštinskim, okružnim i gradskom štabu teritorijalne odbrane, radi stavljanja pod jedinstvenu komandu i dobijanja jedinstvenih obilježja". Kao rok odziva, prijavljivanja i evidentiranja određen je 15.04.1992. godine.

Po ovoj odluci, naoružane grupe i pojedinci, koji se ne prijave i ne stave pod komandu štabova TO, smatraće se paravojnim formacijama.

Na ovaj način, odlukom muslimana i Hrvata u Predsedništvu BiH, donetom u ime Predsedništva BiH, koje bez predstavnika Srba nije ni moglo da donosi odluke koje bi obavezivale srpski narod u BiH, svako vojno organizovanje Srba koje bi stalo u odbranu njihovih interesa, unapred je progalšeno ilegalnim. Srbima je nametnut prinudni izlazak iz Jugoslavije u vidu samostalne i suverene BiH, uz pretnju upotrebe vojne sile, a njihovo vojno suprotstavljanje stavlja se van zakona ("paravojne formacije").

Teleksi o navedenim odlukama stigli su i u Višegrad.

2.1. Nehumano postupanje prema civilima i ratnim zarobljenicima

Dokaz: 678/95-19

Zarobljenicima su vezali žicom ruke iza leđa, a zatim ih vezali jednog za drugog i peške ih poveli ka Višegradu. Na Rodić brdu stavili su ih ispred sebe kao živi štit prema položajima sa kojih su pucali Srbi.

Po dolasku u Višegrad smestili su ih u podrum zgrade SJB. Tu ih je, vezane, tukao milicionar Meho Kasapović, a najviše - svoje dojučerašnje kolege milicionare: S. L, N. V. i M. D, udarajući ih nogom u leđa.

Enver Džaferović uhvatio je M. D. za potiljak i njegovom glavom udarao u zid.

Izvodili su ih na saslušanja i uz uvrede i pretnje, tukli. Milicionar Hodžić rekao je N. N. da niko od zarobljenih Srba nikada neće "videti bela dana".

M. D. i S. L. zadržali su u zgradi SJB, a ostale, vezanih ruku, sa povezima preko očiju, izveli su iz zgrade i uz udaranje palicama i pesnicama, smestili u kombi kojim su ih odvezli u skladište Preduzeća "Žito" u Višegradu. Tukli su ih i pri izlazu iz kombija, a najviše su to činili Nermin Šišić i jedan mladić čiji nadimak je "Žumance". Najviše su ih tukli Nedin Ustamujić, Nermin Šišić, mladić Barimac, Ramić, Šuško Eniz i Bahto.

Sutradan oko 22,00 časa došli su Avdija Šabanović, Zaim Hurem i čuvar u preduzeću "Varda" Ćamil, i rekli zarobljenicima da će sada kod Murata (Šabanovića) i da će ih tamo derati, sunetiti, čupati im nokte i klati ih. Od ovih pretnji onesvestio se R. N.

Ruke su im vezali žicom, popeli ih na kamion, vezali za stranice kamiona i odvezli do Hidroelektrane "Višegrad", gde je bilo dosta okupljenih muslimana, među kojima je bio i Murat Šabanović. Zarobljenike su psovali i vređali, u čemu je prednjačio Fahrudin Kadrić, zvani "Vatra". Od žice stegnute kleštima, R. N. je otpao komad mesa na ruci.

Zarobljenike su smestili u mašinsku halu elektrane koja je ispod nivoa vode u jezeru i čiji pod je bio prekriven vodom. Oko ponoći u istu prostoriju dovedeni su i M. D. i S. L.

Morali su da stoje u vodi, jer nisu mogli ni da sednu ni da legnu. Vazduh je bio zasićen vodenom parom i teško su disali.

Hurem Zahid i Bećirović naredili su zarobljenicima da šišaju jedni druge, a zatim su i oni počeli da šišaju zarobljenike do gole kože. I. Đ. su napravili krst na glavi, a S. M. su makazama odsekli brkove.

Izvodili su ih iz prostorije i tukli. S. L. tukli su oko pola sata nogama, pendrecima i komadima čelične armature.

Sead Bećirović je udarao M. D. po leđima komadom gvožđa od armature.

N. K. su tukli nogama, rukama, puškama, letvom i komadom gvožđa od armature. Od udaraca izbijena su mu dva zuba i imao je uboje po telu. Vadili su noževe i pretili mu. Taib Buragdžić sa grlićem razbijene flaše krenuo je prema K, govoreći mu: "Nisam ti zaklao djeda, zaklaću tebe."

Sutradan, 13.04.1992. godine izvodili su na saslušanje: S. L, N. V, M. D, R. N, N. N. i S. M. Ispitivao ih je Sućeska Ilijas i mladić zvani "Zenga". Tukli su ih palicama i naterali da potpišu neke zapisnike. U zlostavljanju zarobljenika naročito su se isticali Sead Bećirović, Ćamil Ramić i Avdija Šabanović, koji je vrhom cevi od oružja više puta udario D. u stomak.

Da bi zatvaranjem zarobljenih Srba dali privid zakonitog postupanja, za neke od njih donosili su rešenja o određivanju pritvora u kojima se čak ne navodi ni naziv krivičnog dela koje im se stavlja na teret. Tako se u rešenju SJB Višegrad od 11.04.1992. godine o određivanju pritvora protiv M. D. navodi samo da je "uhvaćen na izvršenju kriv. djela" bez navođenja naziva krivičnog dela ili bilo kakvih činjenica koje bi ukazivale na postojanje krivičnog dela.

Popodne 13.04.1992. godine zarobljenike su izveli prema tunelu Nezuci iznad hidroelektrane, postavljajući ih kao štit prema srpskim položajima. Samir Šabanović repetirao je pušku, pokazujući spremnost da na njih puca, ali ga je neko sprečio. Posle puštanja vode iz jezera Hidroelektrane, toga dana, povezli su ih prema Goraždu. Ispod autobusa u koji su bili uvedeni bio je smešten dinamit, ali ga je jedan musliman uklonio. Usput je Avdija Šabanović naredio stražarima da zarobljenike pobiju i bace u Drinu, ali ovi to nisu hteli da učine. Kod Ustiprače put je bio presečen, pa zarobljenike nisu uspeli da odvedu do Goražda, već ih je oslobodila srpska vojska.

Izvršioci:

1. Subašić Zijo, komandant muslimanske vojne jedi-nice,

3. Kasapović Meho,

4. Hurem Zahid,

5. Šabanović Avdija,

6. Buragdžić Taib,

7. Hodžić, milicionar iz Višegrada,

8. Šišić Nermin,

11. Ramić Ćamil,

13. Šuško Eniz i

Dokaz: iskazi svedoka br. 678/95-1, 7, 8, 13 i 22 i 279/95-31.

Sutradan su stigli do prelaza na Drini u mestu Zlovan. Tu su kratko razgovarali o tome šta će da urade sa Š, koji ih je ponovo molio da ga puste, i jedan od njih mu je naredio da se penje na konja i da beži, što je on i učinio.

Izvršioci: 1. Poljo Ramo, od oca Omera,

2. Šeić Sead, od oca Osmana,

3. Poljo Juso i

Dokaz: iskaz svedoka br. 809/95-3

Kao zatvori određeni su:

1. Centralni zatvor za "vojnike i ostala lica" u mestu Međeđa "u kome će biti smeštena lica lišena slobode preko deset dana zatvora".

2. "Zatvorske prostorije" u mestima Crni Vrh, Drinsko, Okrugla, Prelevo i Holijaci, za vojnike i lica lišena slobode do deset dana. Formiranje zatvora i obezbeđenje zatvorskih prostorija stavljeno je u zadatak vojnoj policiji.

Za obezbeđenje Centralnog zatvora u Međeđi "sa svim pratećim prostorijama" zadužen je komandir vojne policije Međeđe, uz pomoć komandanta bataljona "16.maj" Međeđa.

Dokaz: 279/95-2

2.1.5. Dana 08.08.1992. godine prilikom napada na srpsko selo Bursići, muslimanski vojnici uhvatili su tri žene: Mk. K, Ml. K. i B. A, koje nisu uspele da pobegnu. Preteći im i psujući ih, poveli su ih prema selu Međeđa.

Usput, u mestu Barice, jedan muslimanski vojnik "ispitivao" je Ml. K. o tome gde se nalaze "četnici" i pretio joj je da će da je zakolje nožem, govoreći joj da treba da se prekrsti, jer joj je to "zadnji dan".

Smestili su ih u Međeđi u jednu prostoriju u zgradi Zadružnog doma. Tu su ih držali sve do 20.11.1992. godine, kada su razmenjene. Prva tri dana nisu im davali ni hranu ni vodu, a posle toga su im davali hranu samo jednom dnevno - malo hleba i ponekad neke čorbice, kao i vodu za piće, iako ne redovno. Spavale su na podu, bez ikakvih pokrivača, oskudno odevene. Zbog oštećenja krova prostorija je prokišnjavala.

Nije bilo nikakvih uslova za održavanje lične higijene. Zatočene žene nisu se umivale, ni češljale, ni presvlačile. Retko su ih puštali u NjC van prostorije, pa su nuždu morale da vrše u kantu u prostoriji u kojoj su boravile.

Izvodili su ih na tobožnja saslušanja, tražeći od njih da se izjasne gde se pojedini Srbi nalaze, a od Ml. K. tražili su i da kaže "gde je zakopano oružje". Pri tome su im pretili da će ih zaklati i dovodili su dva psa vučjaka koji su režali i lajali na njih.

Prilikom "saslušanja" Mk. K, muslimanski vojnik Halil Gegić tukao ju je kundakom od puške po grudima, desnom ramenu i leđima i gazio po njoj nogama na kojima je imao čizme. Od ovog zlostavljanja i tuče, Mk. se onesvestila.

Ml. K. je palicom tukao Hamdo Muharemović, svuda po telu, tako da je bila "crna" od udaraca. To je trajalo oko 20 minuta i od zadobijenih povreda nije mogla da stoji na nogama. Dok ju je Muharemović tukao, dvojica vojnika držala su puške uperene prema njoj.

Na Krstovdan 27.09.1992. godine, Hamdo Muharemović je, u pijanom stanju, tukao sve tri zatočene žene - rukama, kundakom od puške i nogama na kojima je imao čizme. Ml. K. je stavio na glavu cev od puške i pucao, zatim je povukao za kosu i nožem prevlačio preko njenog vrata kao da će da je zakolje, a onda je, cimajući je za kosu, bacio na pod.

Mk. K. pokušao je da gurne u usta cev od puške, ali je promašio ogulivši joj kožu ispod vrata. B. A. je gurnuo cev od puške u usta i izbio joj jedan zub.

Dana 17.avgusta 1992. godine sve tri zatočene žene odveli su do tunela na Brodaru na putu za Višegrad, u kome su se nalazili Srbi koji nisu hteli da se predaju. Prvo su naterali B. A. da Srbima u tunelu odnese poruku da se predaju. Posle su sve tri žene naterali da uđu u tunel, a oni su išli iza njih. Došlo je do pucnjave i one su se sklonile uza zid, pa su ih vratili nazad.

Posle ovog događaja, sedam dana uzastopno, naoružani muslimani vodili su Ml. K. do istog tunela i terali je da ulazi u tunel i poziva Srbe da se predaju. Jednom su tražili od nje da iz tunela izvede ranjenika, za koga je čula da je iz Užica i da se zove Novak, ali ovaj, sa teškim povredama noga, nije hteo da ga ona iznese iz tunela i kada se ona vratila, jedan muslimanski vojnik je na ranjenika bacio bombu i ubio ga.

Kada su preživeli Srbi uspeli da se izvuku iz tunela, muslimanski vojnici terali su Ml. K. da ulazi u tunel i obavesti ih da li ima nekoga u oklopnom vozilu u tunelu, kao i da vidi da li su unutrašnjost tunela i vozilo minirani.

Zbog zlostavljanja i veoma teških uslova života, zdravlje zatočenih žena je oštećeno. Mk. K. je podvrgnuta operaciji u Užičkoj bolnici.

Izvršioci:

1. Hanić Hajro, milicionar iz Višegrada,

2. Lemezan Enes, konobar iz Međeđe,

3. Gegić Halil, iz Međeđe,

4. Muharemović Hamdo, iz Međeđe, od oca Avdije,

5. Muharemović Ekrem.

2.2. Ubijanje civila

Prilikom povlačenja muslimanske vojske iz Višegrada prema Goraždu, 13.04.1992. godine, posle puštanja vode iz jezera Hidroelektrane "Višegrad", postrojenim muslimanima obratio se Murat Šabanović rečima: "Sada idemo dalje, ko ne može da kolje i ubija Srbe, neka iziđe iz stroja".

U dopisu Asima Muharemovića, zamenika komandanta muslimanskog bataljona "16.maj", upućenom komandantu Štaba TO Višegrad, kao dan "zajedničke akcije za napad od Žepe do Rogatice", određuje se 18.07.1992. godine, a cilj akcije je "što više osloboditi teritorije, kao i uništenje žive sile i MTS agresora". Događaji su pokazali da je uništavanje "žive sile" obuhvatalo i ubijanje Srba - civila - staraca, žena i dece.

U pismu Hajrudina Kurtalića iz okoline Višegrada, upućenom iz Goražda preko Crvenog krsta Iliji Gavriloviću iz Koritnika (Višegrad) - u zavijenoj, sarkastičnoj formi govori se o silovanju Srpkinja i ubijanju Srba - o "spavanju" sa "Vlahinjama" u Goraždu ("to je ono pravo") i "navraćanju" u rodni kraj i "ostavljanju poklona" ("koje ste, čujem, pronašli što mi je posebno drago"). Na kraju pisma dodaje se: "P.S. Poselami sve redom, a maksuz selam porodicama onih koji su pronašli moje poklone, a ostali neka se ne ljute, doći ću ja opet sa nekim iznenađenjem i za njih".

"Pokloni" su očigledno tela ubijenih Srba - civila po selima oko Višegrada.

Dokaz: 678/95-22 i 279/95-1 i 6.

2.2.2. U prvoj polovini aprila 1992. godine muslimani su napali srpsko selo Glavice i iz vatrenog oružja smrtno ranili nenaoružanog civila Miću Inđića u dvorištu kuće njegovog zeta Gojka Đurića. Inđić je umro pre nego što mu je mogla biti ukazana lekarska pomoć.

Izvršioci: Kuspahić Huso, pre rata milicioner u Višegradu,

Dokaz: iskazi svedoka br. 678/95-19 i 809/95-6.

2.2.3. U proleće 1992. godine naoružani muslimani u mestu Štitarevo (Opština Višegrad), ubili su iz vatrenog oružja Srbina - civila Neđa Linda iz Trševine i još jednog čoveka ranili.

Izvršioci:

1. Vilić Mustafa,

2. Karić Ćamil,

3. Cocalić Ramiz i

4. Kurspahić, zv. "Car".

Dokaz: iskazi svedoka br. 809/95-1 i 673/95-2.

2.2.4. Dana 09.06.1992. godine u selu Vlahovići, na mestu zvanom Krčevina, muslimanski vojnici su ubili iz vatrenog oružja Srbe civile: Dragomira Šimšića, rođenog 1945. godine i njegovu suprugu Perku Šimšić, rođenu 1941. godine iz sela Vlahovića. U žrtve su pucali na seoskom putu, iz neposredne blizine. Na telima žrtava nađeno je više prostrelnih rana nanetih vatrenim oružjem.

Istog dana u istom selu, na mestu zvanom Kulinovo brdo, muslimanski vojnik Hurem Ragib klanjem je lišio života civila Srbina Boža Šimšića, rođenog 1932. godine, iz Vlahovića. Telo žrtve nađeno je sa prerezanim grkljanom, bez desne šake i sa ubodnim ranama u predelu grudnog koša.

Izvršioci:

1. Bajić Hamdo, iz Velike Gostilje, od oca Hasima i majke Mejreme,

2. Šabanović Adil, iz Male Gosilje, gde je i rođen 27.11.1972. godine, od oca Rifeta,

3. Hurem Ragib, zv. "Rapče", iz Male Gostilje, rođen 24.09.1960. godine od oca Ragiba,

4. Ramo Pojo, od oca Omera, iz Vlahovića,

5. Bulatović Mirsad, od oca Šefika, iz Vlahovića.

Dokaz: 133/95-6, 552/94-10, 440/94-35, 809/95-2 i -3.

2.2.5. Juna 1992. godine prilikom napada na srpsko selo Zemljice, muslimanski vojnici su na kućnom pragu ubili iz vatrenog oružja Božu Vujkića, Srbina - civila, koji je bio star oko 65 godina, a selo su zapalili.

Izvršioci: 1. Sibalo Ešef i drugi muslimanski vojnici

Dokaz: iskazi svedoka br. 809/95-1 i 678/95-19.

2.2.6. Sredinom 1992. godine u selu Kozar, muslimanski vojnici zatekli su Stoju Tomić u kući njenog brata Ilije Kozarca i kada je pokušala da beži, ranili su je, a zatim je ranjenu mesec dana vodili sa sobom i mučili. Naterali su je da zajedno sa jednom muslimankom ode u selo Petrušu i iz svoje vikendice donese sav porodični nakit (prstenje, dukate i sl.) i preda im. Posle toga su je zaklali, ostavivši je nezakopanu.

Izvršioci: muslimanski vojnici

Dokaz: iskaz svedoka br. 678/95-15

2.2.7. Dana 21.07.1992. godine u mestu Kustur polje, muslimanski vojnici su iz vatrenog oružja pucali na civilni putnički automobil marke "golf", reg. br. Gž 584-00, kojim je upravljao Željko Tasić iz Bosanske Jagodine, krećući se od Užica prema Višegradu, pri čemu su Tasića pogodili u predelu glave, a njegovog saputnika Ivicu Marinkovića iz Užica, u predelu grudnog koša, nanevši im smrtonosne povrede od kojih su izdahnuli na mestu događaja. Od prevrtanja vozila povrede je zadobio Lj. C. iz Užica, koji se takođe nalazio u vozilu.

Izvršioci:

1. Smajić Mustafa, iz Donjeg Dubova, gde je i rođen 01.10.1972. godine, od oca Sabrije i majke Mirsade,

2. Hurem Ragib, iz Male Gostilje, gde je i rođen 24.09. 1960. od oca Ragiba.

Dokaz: izjave i lekarski izveštaj o pregledu leševa ubijenih, 133/95-3, 552/94-9 i 456/94-9.

2.2.8. Dana 24.07.1992. godine u Višegradu, u Ulici Krajiških brigada, grupa muslimanskih vojnika je iz vatrenog oružja ubila Srbina - civila Ranka Samardžića iz Višegrada. U Samardžića je pucano iz neposredne blizine, dok je vozio bicikl, krećući se prema svojoj kući. Na telu žrtve nađena je prostrelna rana u desnom potiljačnom predelu.

Izvršioci:

1. Isić Kemal, iz Višegrada, rođen u Dobrunu 04.10.1957. godine, od oca Šemsa,

2. Šuško Ibrahim, iz Višegrada, gde je i rođen 08.05.1959. godine od oca Smaila,

3. Veletovac Hasan, iz Višegrada, rođen 26.01.1957. u mestu Čengići, od oca Himza.

Dokaz: izjava i izveštaj lekara o spoljnjem pregledu tela žrtve, 133/95-10, 552/94-6, 456/94-5 i 440/94-27

2.2.9. Dana 26.07.1992. godine u selu Donja Lijeska, muslimanski vojnici opkolili su kuću Radojke Rajak, rođene 1928. godine. Kad se ona pojavila na vratima, pucali su u nju iz vatrenog oružja i teško je ranili. Radojki je zatim prišao Ramiz Nuhanović i pucnjem u glavu lišio je života. Na telu žrtve nađeno je više rana nanetih vatrenim oružjem.

Izvršioci:

1. Nuhanović Ramiz, iz sela Tusta Međ, gde je i rođen 19.01.1964. godine, od oca Rama,

2. Mesić Nezir, iz Višegrada, rođen u selu Tusta Međ 29.05.1949. godine, od oca Halila,

3. Velić Himzo, rođ. 15.11.1958. u selu Hamzići, od oca Sarije,

4. Nuhanović Nesib, iz Gornje Crnče, rođen 12.02.1958. godine u selu Hamzići, od oca Hašima,

5. Arnautović Ramiz, iz Višegrada, naselje Okolišta,

rođen 26.06.1950. god. u selu Jelačići , od oca Bajra.

Dokaz: iskazi svedoka, kao i lekarski izveštaj o uzroku smrti žrtve, 133/95-7, 552/94-8, 456/94-3 i 440/94-30.

2.2.10. Dana 01.08.1992. godine muslimanska vojska pod komandom Ahmeta Sejdića napala je nebranjeno srpsko selo Jelašci, na desnoj obali Drine, na granici prema Srbiji i vatrenim oružjem ubila sve Srbe - civile koji nisu uspeli da pobegnu, uključujući i decu.

Ubijeni su: 1. Šušnjar Dragan, rođen 1928. god,

2. Šušnjar Slavka, rođena 1930. god,

3. Savić Mile, rođen 1943. god,

4. Savić Petka, rođena 1945. god,

5. Savić Radomir, rođen 1949. god,

6. Jeličić Trivun, rođen 1929. god,

7. Jeličić Sava, rođena 1920. god,

8. Jeličić Mira, rođena 1960. god,

9. maloletni Jeličić Vidoje, rođen 1982. god,

10. maloletna Jeličić Dragana, rođena 1984. god.

Tela žrtava, izrešetana mecima, nađena su u njihovim kućama ili pored kuća.

Izvršioci:

1. Sejdić Ahmet, iz mesta Drokan (Višegrad), gde je i rođen 02.01.1960. godine, od oca Ibra i majke Zemke,

2. Kabaklija Ibro, iz Višegrada, rođen 25.11.1967. godine u mestu Kosovo Polje (Višegrad), od oca Ahmeta i majke Ifete,

3. Kabaklija Bakir, iz Višegrada, gde je i rođen 02.04. 1962. od oca Salka i majke Behije,

4. Kabaklija Nermin, iz Višegrada, gde je i rođen 14.01.1966. godine, od oca Ahmeta i majke Ifete,

5. Jamak Zakir, iz Kosova Polja, gde je i rođen 04.05. 1969. godine od oca Huseina,

6. Kos Salko, iz Kosova Polja, gde je i rođen 04.02. 1951. od oca Sulejmana i majke Mule,

7. Mehanović Bajro, iz Kosova Polja, rođen u Sarajevu 01.10.1949. godine od oca Hadža.

8. Džafo Alija, iz Brštenice, rođen 26.10.1970. godine od oca Avdije i majke Fadile,

9. Čakir Sakib, iz Višegrada, gde je i rođen 17.07. 1957. od oca Abida i majke Rasime,

10. Kos Adem, iz Kosova Polja, gde je i rođen 26.11.1958. godine od oca Sulejmana i majke Mule,

11. Jamak Esad iz Kosova Polja, od oca Avda i majke Hafe,

12. Čakar Rasim, iz Zakrsnice, gde je i rođen 02.12.1967. godine od oca Asima i majke Safije,

13. Džafo Alija, iz Višegrada, rođen 04.08.1951. u Gornjoj Brštenici, od oca Ibrahima i majke Šahe.

Dokaz: iskazi svedoka i zapisnik o uviđaju (133/95-1, 552/94-2, 440/94-36 i 40, 809/95-2, 456/94-1 i 279/95-6.)

2.2.11. Dana 04. avgusta 1992. godine u srpskom selu Zagrađe, grupa muslimansih vojnika ubila je civila Milana Kneževića, rođenog 1941. godine, tako što ga je zaklala i odsekla mu ruke do lakata i noge do kolena, a zatim zapalila kuću u kojoj se on nalazio. U zgarištu kuće nađeno je poluizgorelo, ugljenisano telo žrtve, sa odsečenim udovima.

Izvršioci:

1. Kabaklija Ibro, zv. "Čimbur", iz Višegrada, rođen 25.11.1967. u mestu Kosovo Polje (Višegrad), od oca Ahmeta,

2. Braća Vilići, muslimanski vojnici,

3. Menzilović, muslimanski vojnik.

Dokaz: 678/95-14, 133/95-8 i 456/94-2.

2.2.12. Dana 08.avgusta 1992. godine, pripadnici muslimanske vojne jedinice čiji je komandant bio Ahmet Sejdić, izvršili su oružani napad na nebranjena srpska sela Klisuru, Adroviće i Bursiće i ubijali su Srbe - civile, koji nisu uspeli da pobegnu. Tako su u selu Klisura ubili:

1. Kusmuk Danicu, rođenu 1931. godine,

2. Kusmuk Milorada, rođenog 1961. godine,

3. Kusmuk Miloša, rođenog 1965. godine,

4. Kusmuk Draga, rođenog 1954. godine,

5. Vukašinović Joku, rođenu 1914. godine i

6. Kojić Zorana, rođenog 1965. godine.

Zločine su izvršili tako što su Danicu Kusmuk zapalili u kući (njeno telo nađeno je upola izgorelo kod šporeta), na Zorana Kojića su bacili bombu, a ostale su ubili iz vatrenog oružja.

U selu Bursići ubili su:

1. Ičagić Božanu, staru 92 godine,

2. Ičagić Stanojku, staru 57 godina, koje su zatvorili u kuću, a zatim kuću zapalili

Izvršioci:

1. Sejdić Ahmet, iz sela Drokan, gde je i rođen 02.01.1960. godine, od oca Ibra i majke Zemke,

2. Lemezan Enes, iz Međeđe, gde je i rođen 06.09.1955. godine, od oca Rasima i majke Fate,

3. Hanić Hajro, iz Višegrada, rođen u Meremišlju, 09.06.1950. godine, od oca Smaja,

4. Šišić Mehmedalija, iz Bogdašića, gde je i rođen 02.01.1975. godine, od oca Ismeta,

5. Gegić Halil, iz Međeđe, rođen u Foči 22.04.1973. godine, od oca Jusa,

6. Šišić Ismet, iz Bogdašića, gde je i rođen 08.02.1936. godine, od oca Jusa,

7. Dervišević Asim, iz Međeđe, gde je i rođen 14.03. 1963. godine, od oca Rasima,

8. Muharemović Hamdija, iz Međeđe, gde je i rođen 04.01.1953. godine, od oca Avdije,

9. Džanko Esad, iz Džankića, gde je i rođen 08.03.1967.godine, od oca Bega,

10. Dervišević Halil, iz Međeđe, od oca Rasima,

11. Hurem Nedžad, taksista iz Međeđe,

12. Sinotić Ekrem, iz Višegrada,

13. Šišić Dževad, iz Bogdašića,

14. Muharemović Dževad, iz Međeđe,

Dokaz: iskazi svedoka br. 133/95-4, 552/94-13, 456/94-10, 440/94-5, 20 i 39 i 678/95-4.

2.2.13. Dana 04.10.1992. godine u selu Faljenovići, grupa muslimanskih vojnika ubila je Srbe - civile:

1. Vuković Vasilija, rođenog 1928. godine,

2. Vuković Miljanu, rođenu 1929. godine,

3. Vuković Milana, rođenog 1928. godine i

4. Vuković Desanku, rođenu 1932. godine.

Zločini su izvršeni tako što je žrtvama pucano u potiljak iz neposredne blizine, i to Vasiliju i Miljani, dok su se nalazili u kući, a Milanu i Desanki - u obližnjoj šumi pored naselja. Tela žrtava nađena su sa prostrelnim ranama u predelu glave, a ruke Milana Vukovića bile su vezane iza leđa.

Izvršioci: muslimanski vojnici kojima je komandovao Sejdić Ahmet, iz mesta Drokan, gde je i rođen 02.01.1960. god. od oca Ibra.

Dokaz: iskaz svedoka i lekarski izveštaj o spoljnjem pregledu leševa sve četiri žrtve, - 133/95-9, 552/94-11 i 456/94-4.

2.2.14. Dana 25.10.1992. godine muslimanski vojnici su napali srpska sela Kočarim i Paljevine. U selu Kočarim iz vatrenog oružja su ubili Koviljku Mirković, u dvorištu njene kuće. Na telu žrtve nađene su prostrelne rane u predelu leđa i potiljka.

U selu Paljevinama pucali su iz vatrenog oružja na Milku Zečević, koja je vodila kravu, krećući se prema svom dvorištu. Milka je pogođena u predelu leđa i od zadobijenih povreda umrla je kratko vreme posle događaja.

Izvršioci:

1. Sejdić Ahmet, iz mesta Drokan, gde je i rođen 02.01. 1960. godine, od oca Ibra,

2. Kustura Zaim, iz Višegrada, rođen 25.04.1963. god., u mestu Babin Potok, od oca Islama,

3. Marić Osman, iz mesta Babin Potok, gde je i rođen 19.12.1944. godine, od oca Husa,

4. Džafić Sejad, iz mesta Holijaci, gde je i rođen 30.10. 1957. godine,

5. Ćeško Zijad, iz mesta Kabernik, gde je i rođen 16.10.1964. godine, od oca Hasiba,

6. Džafić Nurdin, iz mesta Kabernik, gde je i rođen 13.11.1969. godine od oca Nusreta,

7. Kustura Alija, iz mesta Donji Dubovik, gde je i rođen 24.10.1927. godine, od oca Hamida,

8. Čančar Senad, iz Kabernika, gde je i rođen 05.01. 1969. godine, od oca Muharema,

9. Čančar Memiš, iz Višegrada, rođen u Kaberniku, 07.12.1950. godine od oca Mustafe,

10. Čančar Almir, iz Kabernika, rođen u Višegradu, 19.09.1968. godine, od oca Ejuba i

11. Čančar Jasmin, iz Kabernika, od oca Ejuba i majke Hajrije.

Dokaz: iskazi svedoka, kao i izveštaj lekara o spoljnjem pregledu leševa žrtava br. 133/95-12, 552/94-7, 456/94-6 i 7, 673/95-23 i 440/94-29.

2.2.15. Dana 29.10.1992. godine muslimanski vojnici napali su srpsko selo Donja Lijeska i pucali su na civile koji su bežali. Tom prilikom su ubili:

1. Tanasković Rada, rođenog 02.02.1960. godine, od oca Milovana,

2. Tanasković Vlada, rođenog 22.04.1965. godine, od oca Milovana i

3. Tanasković Vladanku, rođenu 12.04.1975. godine, od oca Milovana.

Milju Tanasković iz Donje Lijeske, ranili su u predelu desne strane grudnog koša, ali je ona uspela da pobegne (troje ubijenih su njena deca).

Izvršioci:

1. Bekto, starešina muslimanske vojne jedinice,

2. Čančar, sin konduktera Čančara.

Dokaz: 440/94-26.

2.2.16. Dana 21.01.1993. godine, prilikom napada na srpska sela, muslimanski vojnici su ubili civile: Soku Tešović, staru 63 godine, u selu Stražbenice i Desanku Vidaković, staru oko 62 godine, u selu Ćaćice (Opština Višegrad), koje nisu uspele da pobegnu.

Soku Tešović prvo su vezali žicom i vodili je po selu Stražbe- nice da pokazuje čije su pojedine kuće i drugi objekti koje su palili, a zatim su je vratili u njenu kuću, žicom vezali za šporet i zajedno sa kućom zapalili.

Desanku Vidaković muslimanski vojnici zatekli su u njenoj kući u Ćaćicama i fizički je zlostavljali, a zatim ispred kuće ubili iz vatrenog oružja.

Izvršioci:

1. Sejdić Ahmet, iz sela Drokan, gde je i rođen 02.01.1960. godine, od oca Ibra i majke Zemke, komandant muslimanske vojne jedinice,

2. Gušo Rašid, iz sela Drinsko, gde je i rođen 02.01. 1950. godine od oca Šerfana,

3. Kustura Zaim, zvani Hodža,

4. Nuhanović Ramiz,

5. Jelačić Fajo,

6. braća "Čimbur" i "Liso",

7. Kabaklija Ibro, iz Višegrada, rođen 25.11.1967. od oca Ahmeta

8. Sobo Ragib, iz Višegrada,

9. Bilić Hamdija,

10. Šaćirović Muhamed,

11. Ahmetspahić Avdo, iz Višegrada.

Dokaz: iskazi svedoka, kao i beleška lekara i nalaz i mišljenje Doma zdravlja Višegrad br. 133/95-2, 552/94-12, 456/94-8, 678/95-4 i 673/95-2 i 24.

2.2.17. U proleće 1993. godine grupa muslimanskih vojnika je, kod mesta Štitarevo (Opština Višegrad), ubila iz vatrenog oružja Milivoja Ristića - Srbina civila. Kasnije su pričali da je Milivoja "odvukla Sjelina i da se nikada neće vratiti".

Izvršioci:

1. Tabaković Sabrija,

2. Cocalić Nezim,

3. Gaković Ramiz i

4. Delibašić Ismet

Dokaz: iskaz svedoka 809/95-1.

2.2.18. Dana 27.07.1994. godine u selu Kaoštice (Višegrad), grupa muslimanskih vojnika pucala je iz vatrenog oružja na putnički automobil u kome su se nalazili Srbi - civili Zoran Tasić i Stevo Drašković, iz Višegrada. Stevo Drašković (rođen 08.09.1959. godine u Višegradu), koji je pogođen sa više hitaca, izdahnuo je za volanom automobila, dok je Zoran Tasić ranjen u predelu leđa i uspeo je da pobegne.

Muslimanski vojnici izbacili su Draškovićevo telo iz automo- bila i automobil zapalili.

Dokaz: 440/94-24.

2.3. Ubijanje ratnih zarobljenika

Dana 16.10.1992. godine muslimanska vojska je, prilikom zauzimanja kote Meremišlje, zarobila devet srpskih vojnika:

2. Tuševljak Gorana, iz Zrenjanina, rođenog 1963. godine,

3. Tešević Milana, iz sela Ćaćice, rođenog 1958. godine,

4. Marković Marjana, iz Višegrada, rođenog 1961. godine,

5. Zarić Duška, iz sela Biljezi, rođenog 27.04.1968. godine,

6. Šijaković Milutina, iz Višegrada, rođenog 07.03.1955. godine,

7. Šijaković Miru, iz Višegrada, rođenu 25.08.1949. godine,

8. Cvrkotu Milisava, iz Rudog i

9. Stanojević Milivoja iz Višegrada, rođenog 14.09.1961. godine.

Muslimanski vojnici su sve ove zarobljenike fizički zlostavljali i mučili, nanoseći im telesne povrede, i na kraju su ih ubili. Na telima žrtava ostali su tragovi mučenja i zaživotnog povređivanja:

- na lešu Rosić Mirka nađeni su krvni podlivi u predelu leđa, nastali zaživotnim zlostavljanjem;

- na lešu Tuševljak Gorana nađena je rasekotina sa leve strane lica od ivice usta prema vratu, a odsečena mu je desna šaka;

- rasekotina lica sa leve strane nađena je i na lešu Tešević Milana, od ivice usta ka vratu, a nedostaje leva ušna školjka koja je odsečena;

- i na lešu Marković Marjana nedostaje leva ušna školjka, kao i prednji zubi koji su počupani, a sa desne strane lica od usta do Adamove jabučice nađen je rez, dok je desno koleno razmrskano i potkolenica rotirana;

- na lešu Zarić Duška nedostaje veliki deo kosti desne strane potiljka, a na vratu, ispod donje vilice, nađen je otvor širine 2,5 sm;

- na lešu Šijaković Milutina nedostaje krov lobanje, a na više mesta polomljene su i kosti lica i vilice;

- povrede u donjem delu stomaka, nađene na lešu Mire Šijaković, nanete su znatno pre nastupanja smrti;

- i na leševima Cvrkote Milisava i Stanojević Milivoja nađeni su tragovi zaživotnog zlostavljanja i masakriranja.

Izvršioci:

1. Sejdić Ahmet, iz mesta Drokan, gde je i rođen 02.01. 1960. godine, od oca Ibre i majke Zemke, komandant muslimanske vojne jedinice,

2. Jamak Zakir, iz mesta Kosovo Polje (Višegrad) gde je i rođen 04.05.1969. godine, od oca Huseina

3. Kustura Zaim, iz Višegrada, rođen 25.04.1963. god., u mestu Babin Potok, od oca Islama,

4. Kabaklija Bakir, iz Višegrada, gde je i rođen 02.04.1962. godine, od oca Salka,

5. Jelačić Medo, iz sela Jelačići, gde je i rođen 07.08. 1951. godine, od oca Husa

6. Samardžić Muharem, iz Višegrada, rođen 20.07.1959. godine u mestu Barimo, od oca Smaila.

Dokaz: izveštaj lekarske komisije Doma zdravlja u Višegradu i izjava 133/95-5, 552/94-1, 456/94-11 i 673/95-19.

2.4. Uništavanje imovine

Ovom događaju prethodio je razgovor Murata Šabanovića i Alije Izetbegovića putem radio-talasa. Šabanović je pretio da će dići u vazduh branu hidrocentrale, na šta mu je Izetbegović rekao: "Nemoj moj Murate, dok ne budeš morao".

Dana 12.04.1992. godine preko policijske stanice u Višegradu stigla je za Šabanovića telegramska poruka komandanta zelenih beretki BiH, Seada Ahmetovića - "da u što kraćem roku digne višegradsku branu u vazduh".

Vodena stihija izazvala je ogromne štete. U naselju Dušče porušen je most i oko dvadeset stambenih zgrada, oštećeni su prateći objekti i deo saobraćajnice Višegrad - Pijavice. Poplavljen je veći deo grada Višegrada i naneta velika materijalna šteta stambenim zgradama i privrednim objektima.

U naselju Dušče bilo je više ljudskih žrtava - žena i dece. Žrtve ove stihije muslimani su sahranjivali u Žepi (nizvodno od Višegrada), a kasnije to koristili u propagandne svrhe, kao da se radi o zločinima izvršenim od strane Srba.

Velike štete izazvane su i nizvodno od Višegrada, a naročito na hidroelektranama "Bajina Bašta" i "Zvornik", koje pripadaju "Elektropriv- redi Srbije". S obzirom na pretnje muslimana, iz bezbednosnih razloga, pribeglo se kontrolisanom ispuštanju vode iz jezera ovih elektrana - pre puštanja vode iz jezera HE "Višegrad" i tako je izbegnuta ekološka katastrofa.

U periodu 09-22.04.1992. godine, iz jezera HE "Bajina Bašta" ispušteno je 130 miliona kubnih metara vode, a iz jezera HE "Zvornik" - oko 73 miliona kubnih metara vode, što ukupno iznosi 203 miliona kubika vode.

Na objektu HE "Bajina Bašta" pretrpljena je šteta u iznosu od 3.948.301 DEM. Gubitak u proizvodnji električne energije iznosio je 23.020.000 kvč., odnosno 3.453.000 DEM - zbog ispuštanja vode i višednevnog rada elektrane sa smanjenom količinom u akumulaciji. Ostatak štete odnosi se na dodatno angažovanje radne snage, troškove angažovanja izvođačkih organizacija van HE, projektantske radove i druge troškove.

Šteta na objektu HE "Zvornik" iznosila je 633.140 DEM, od čega na gubitak u proizvodnji električne energije otpada 618.150 DEM, a ostatak na druge vidove štete.

Ukupna šteta "Elektroprivrede Srbije" zbog pretnji i ostvarenog čina nasilnog ispuštanja vode iz HE "Višegrad" iznosi 4.581.441 DEM, a neke posledice osetiće se u budućnosti.

Izvršioci:

1. Šabanović Murat, iz Višegrada,

2. Ahmetović Sead, iz Sarajeva, kao podstrekač.

Dokaz: 279/95-29 i 30, 265/95 i 678/95-22 i 23.

2.4.2. Dana 26.jula 1992. godine, prilikom napada na srpsko selo Donja Lijeska, muslimanski vojnici zapalili su kuće (sa pratećim objektima): Radojke Rajak, Straja Danojlića, Dragiše Trifkovića, Slavka Trifkovića i Aćima Trifkovića.

Izvršioci: kao pod 2.2.9. (ubistva civila)

Dokaz: 133/95-7, 552/94-8 456/94-3 i 440/94-30

2.4.3. Dana 01. avgusta 1992. godine, prilikom napada na srpsko selo Jelašci, muslimanska vojska zapalila je kuće porodica Šušnjar, Savić i Jeličić.

Izvršioci: kao pod 2.2.10.

Dokaz: izjave Abdulaha Kahrimana i Izeta Husovića, kao i iskazi Obrada Savića, Vukomana Savića i Ljubiše Simeunovića i zapisnik o uviđaju, - 133/95-1, 552/94-2, 440/94-40, 456/94-1 i 279/95-6.

2.4.4. Dana 08.08.1992. godine pripadnici muslimanske vojne jedinice, kojom je komandovao Ahmet Sejdić, izvršili su oružani napad na srpska sela Klisuru, Adroviće i Bursiće i pored ubijanja civila, uništavali su imovinu Srba, paleći kuće i druge objekte.

U selu Klisura zapalili su porodične kuće i prateće objekte: Marka Kusmuka, Miloša Lučića, Milke Lučić, Anđelka Lučića, Bogdana Ičagića, Novaka Ičagića, Draga Kusmuka, Boška Rackovića, Mila Kojića, Straina Furtule i Dušana Balčaka.

U selu Adrovići spaljene su kuće i drugi objekti: Ljuba Kojića, Momčila Kojića, Radomira Kojića, Milkana Kojića, Budimira Kojića, Koja Kojića i Svetozara Tošića.

U Bursićima spaljeni su objekti: Novaka Kovačevića, Miloša Krsmanovića, Milisava Krsmanovića, Slavka Krsmanovića, Božane Ičagić i Neđa Ičagića.

Izvršioci: kao pod 2.2.12.

Dokaz: iskazi Marka Kusmuka, Mileve Krsmanović, Milke Krsmanović i Ramiza Haskovića, - 133/95-4, 552/94-13, 456/94-10, 440/94-5, 20 i 39 i 678/95-4.

2.4.5. Dana 25.10.1992. godine muslimanski vojnici napali su srpska sela Kočarim i Paljevine i u selu Kočarim zapalili kuće (sa pratećim objektima): Ratka Mirkovića, Save Mirkovića i Milorada Mirkovića, a u selu Paljevine - zapalili su kuće: Boška Trifkovića, Momčila Trifkovića, Milke Zečević i Petra Trifkovića, sa pratećim objektima.

Izvršioci: kao pod 2.2.14.

Dokaz: iskazi Milovana Pecikoze, Petre Trifković, Ratka Mirkovića i Boška Mirkovića, - 133/95-4, 552/94-7, 456/94-6 i 7 i 673/95-23.

2.4.6. Dana 29.10.1992. godine prilikom napada na srpsko selo Donja Lijeska, muslimanska vojska zapalila je više srpskih kuća sa pratećim objektima, među kojima i dve kuće Milje Tanasković, sa štalom, kačarom, svinjcima i zgradom koja je služila kao ostava.

Izvršioci:

1. Bekto, starešina muslimanske vojne jedinice

2. Čančar, sin konduktera Čančara

Dokaz: 440/94-26

2.4.7. Prilikom napada na srpska sela Ćaćice i Stražbenice, 21.01.1993. godine, muslimanski vojnici palili su u ovim selima kuće i druge objekte.

U selu Ćaćice zapalili su kuće: Desanke Vidaković, Milenka Čarapića, Novice Vidakovića, Vitomira Golubovića, Milenka Đujića, Milorada Golubovića, Zdravka Markovića, Rada Markovića, Draginje Đujić, Jova Teševića, Vitomira Markovića, Budimira Markovića, Miloja Teševića, Jova Zečevića, Sreda Savića, Zorana Savića i Ilije Savića, kao i vikendicu Dragana Savića. Spaljeni su i prateći objekti i stoka zatečena u štalama.

U selu Stražbenice zapalili su kuće: Miladina Teševića, Rade Kiridžić, Čeda Teševića, Sima Teševića, Miloja Teševića (dve kuće) i Soke Tešević.

Izvršioci: kao pod 2.2.16.

Dokaz: iskazi svedoka Rade Kiridžić, Milutina Teševića, Novice Vidakovića, Petra Savića, Milenka Vidakovića, Milenka Đujića i Ramiza Haskovića, kao i izjava Mehmeda Menzilovića, - 133/95-2, 552/94-12, 456/94-8, 678/95-4 i 673/95-2 i 24.

U Višegradu, kao strateški važnoj tački, gradu na Drini, isturenom prema Srbiji i na pravcu prema Raškoj oblasti u kojoj pretežno žive muslimani, akcije muslimana pred rat - usmerene na zastrašivanje i prinudno iseljavanje Srba - bile su posebno intenzivne.

3.2. Pritisci na Srbe vršeni su brojnim fizičkim napadima na njih, pretnjama uz upozorenje da im u Višegradu nema mesta, prekidanjem njihovih veza sa maticom, napadima na putnike u autobusima iz Srbije, blokadama ulica, onemogućavanjem funkcionisanja vlasti i stvaranjem atmosfere napetosti i nesigurnosti za Srbe. Uporedo s tim, Srbi su potiskivani sa odgovornih funkcija u vlasti, društvenim službama i privredi.

U napadima na Srbe, agresivno jezgro muslimana predstavljala je naoružana grupa okupljena oko Murata Šabanovića, čiji je brat Avdija Šabanović bio zamenik predsednika SDA u Višegradu i odbornik SO Višegrad. Vrhunac agresivnog delovanja ove grupe predstavlja rušenje spomenika Ivu Andriću u Višegradu 01.07.1992. godine, psihološki pripremljeno negativnim i veoma uvredljivim tekstovima o Andriću u islamskom listu "Vodž" koji je izlazio u Sarajevu ("pa zar je moguće da je takvog gada iznjedrila lijepa, mila i tiha Bosna").

3.3. Veza između agresivnog delovanja grupe Murata Šabanovića i vlasti u Višegradu, na čijim su ključnim tačkama bili muslimani - očigledna je. Iako je stalno ponavljao agresivne akte koji su imali obeležja krivičnog dela, protiv Šabanovića nikada nije primenjena mera pritvora, a istraga protiv njega za rušenje Andrićevog spomenika, ni za šest meseci nije bila okončana, iako je delo izvršeno danju - na očigled više ljudi, a događaj je sniman i filmskom kamerom. I drugi postupci (krivični i prekršajni) protiv muslimana za napade na Srbe pokretani su samo formalno.

Iako se Murat Šabanović u napadima na Srbe i u pravljenju nereda pojavljivao sa automatskim oružjem, organi unutrašnjih poslova nisu mu oduzimali oružje niti je protiv njega pokretan krivični postupak za nedozvo- ljeno držanje i nošenje oružja.

Kada su pripadnici SDA izvršili provalu u prostorije Sekreta- rijata za narodnu odbranu Opštine Višegrad i odneli vojnu dokumentaciju (noću između 01. i 02.09.1991. godine), Fikret Cocalić, predsednik SO Višegrad, stao je u zaštitu izvršilaca ovog akta, govoreći da je "narod" odneo dokumentaciju i da je on - predsednik, s tim saglasan.

Grupi Murata Šabanovića, naoružanoj mitraljezima i automat-skim puškama, neposredno pred rat, bilo je povereno obezbeđivanje SO Višegrad za vreme njenog zasedanja.

3.4. Usmerenost muslimana u Višegradu, kao većinskog stanovništva, na potiskivanje Srba iz svih oblasti života, ispoljena je i u radu Skupštine opštine posle višestranačkih izbora. Mimo propisanog postupka odbornici muslimani izmenili su Statut opštine i uveli većinsko odlučivanje o svim pitanjima, obezbeđujući tako donošenje odluka u skladu sa svojim interesima, što je na kraju dovelo do povlačenja Srba odbornika iz Skupštine.

U organima unutrašnjih poslova vršene su kadrovske promene dovođenjem muslimana na najodgovornija mesta, a na Srbe - pripadnike ove službe vršeni su pritisci suspenzijama i sl. Kada su se muslimani iz ovih organa uključili u naoružavanje muslimanskog stanovništva, Srbi milicionari napustili su ovu službu.

3.5. Uporedo sa pritiscima na Srbe, muslimani su se pripremali za rat naoružavanjem, vojnim organizovanjem i snabdevanjem namirnicama i drugim artiklima i sredstvima potrebnim za vođenje rata. Pri tom su muslimani u Višegradu nastojali da ostvare vezu sa muslimanima u Raškoj oblasti u Srbiji, od kojih su očekivali pomoć.

3.6. Mobilizaciji muslimana na ostvarenju ideje o muslimanskoj državi na prostoru prethodne Jugoslavije, aktivno je doprinosila i muslimanska islamska zajednica, jer se u islamskoj državi prožima versko i državno. Samo tako može se razumeti i dramatičan apel Mešihata Islamske zajednice BiH, upućen muslimanima da izađu na referendum i da glasaju za nezavisnu i suverenu BiH - "za svoju budućnost i budućnost svoje vjere"... ("Ako na ovom ispitu padnemo historija nam zadugo neće pružiti priliku za popravni").

U pripremanju rata, kao i u ratu, korišćen je moćan uticaj islamske vere na muslimane kao njene pripadnike. Borcima su davani tzv. "hodžini zapisi" - tvrdnje o opravdanosti borbe muslimana i smislu njihovih žrtava ("Alah voli one koji se na njegovom putu bore"... "Neka se ničega ne boje i ni za čim ne tuguju i ne strahuju Alahovi štićenici"... "Onoga ko se bori na Alahovom putu ... pa pogine ili pobijedi: Mi ćemo sigurno nagraditi" i sl.).

3.7. Smisao referenduma muslimana i Hrvata u BiH bio je otcepljenje ove republike od Jugoslavije, a time i "izvođenje" Srba u BiH iz Jugoslavije, mimo njihove volje, s ratom ili bez rata. Srbi u BiH odlučivali su referendumom samo o svom ostanku u Jugoslaviji, a ne i o zadržavanju muslimana i Hrvata u Jugoslaviji, što je podrazumevalo podelu BiH, saglasno volji konstitutivnih naroda koji su je činili.

Predsedništvo BiH, u čijem sastavu su ostali samo muslimani i Hrvati, 08.04.1992. godine donelo je Odluku o proglašenju neposredne ratne opasnosti, a 09.04.1992. godine - Odluku o objedinjavanju svih naoružanih snaga na teritoriji Republike BiH. Po ovoj poslednjoj odluci, naoružane grupe i pojedinci koji se ne prijave i ne stave pod kontrolu štabova teritorijalne odbrane, smatraće se paravojnim formacijama. Na ovaj način svako vojno organizovanje Srba koje bi stalo u odbranu njihovih interesa unapred je proglašeno ilegalnim - odlukom u čijem donošenju nisu ni učestvovali. Srbima u BiH nametnut je prinudni izlazak iz Jugoslavije, uz pretnju upotrebe vojne sile, a njihovo vojno suprotstavljanje stavljeno je van zakona. Pod vidom odbrane tobožnje nezavisne države BiH, upotrebi vojne sile protiv Srba dat je privid legalnosti i legitimnosti.

3.8. Za puštanje vode iz jezera HE "Višegrad", koje je izazvalo ogromne materijalne štete (ekološka katastrofa izbegnuta je prethodnim preventivnim ispuštanjem vode iz drugih akumulacija nizvodno od Višegrada), Murat Šabanović je imao saglasnost samog vrha muslimanske vlasti u BiH. U poznatom razgovoru putem radio-talasa - na pretnje Murata Šabanovića da će dići u vazduh branu hidroelektrane, Alija Izetbegović je rekao: "Nemoj moj Murate, dok ne budeš morao", a 12.04.1992. godine preko policijske stanice u Višegradu stigla je za Šabanovića telegramska poruka komandanta zelenih beretki BiH, Seada Ahmetovića - "da u što kraćem roku digne višegradsku branu u vazduh". Odluka o puštanju vode iz jezera hidroelektrane nije bila ostavljena Muratu Šabanoviću, kao što ni drugi Šabanovićevi akti nasilja nisu bili stvar njegove lične pobude.

3.9. Razni vidovi napada na Srbe u Višegradu pred izbijanje ratnih sukoba - usmereni na prinudno iseljavanje Srba - u toku ratnih sukoba prerasli su u genocidne akte muslimana prema srpskom narodu.

Takva zlodela su vršena naročito po selima prema Srbima civilima, koji nisu uspeli da pobegnu prilikom napada muslimanske vojske. Ubijanje nemoćnih staraca, žena i dece, koji ni potencijalno ne predstavljaju vojnu moć neprijatelja, može da se objasni samo genocidnom pobudom - činom usmerenim na uništenje naroda kome žrtve pripadaju. Iza tih zločina stoji žestoka nacionalna mržnja, ispoljavana naročito nanošenjem patnji žrtvama (neka ubistva su vršena klanjem, nekim žrtvama su odsecani delovi tela, a bilo je i spaljivanja živih ljudi u kućama).

Ubijani su i ratni zarobljenici, uz nanošenje velikih fizičkih i psihičkih patnji.

Zarobljenici i uhvaćeni civili, koji nisu ubijeni, izlagani su teškom zlostavljanju i mučenju, kojim je oštećivano njihovo zdravlje.

U dopisu zapovednika muslimanske vojne jedinice, upućenom komandantu Štaba teritorijalne odbrane Višegrad, kao cilj zajedničke vojne akcije u leto 1992. godine, označeno je i “uništenje žive sile i MTS (materijalno-tehničkih sredstava, prim. aut.) agresora”. Događaji su pokazali da je “uništenje žive sile agresora”, prilikom napada na srpska sela, obuhvatalo i ubijanje civila nesposobnih za vojnu službu, žena, dece i staraca. U isti mah, to pokazuje da ovi zločini nisu bili ekscesi pojedinaca, već smišeljena, organizovana delatnost muslimanske vojske, čiji je cilj bio uništenje srpskog naroda.