LOGORI MUDžAHEDINA
U OPŠTINI ZAVIDOVIĆI
Beograd, januara 1998. godine
Među 465 logora za Srbe na području BiH (za koje je Komitet do sada prikupio dokaze o postojanju) na području Opštine Zavidovići bila su i dva logora koja su pripadala mudžahedinima. Oni su se nalazili u selima Kamenica i Gostovići.
I široj javnosti su poznati podaci o učešću u građanskom ratu u Bosni i Hercegovini na strani muslimana "dobrovoljaca islama" i "ratnika svetog rata" (mudžahedina), među kojima i pristalice i pripadnici ekstremnih terorističkih islamskih organizacija, koje su se isticale surovim postupcima i ritualnom mučenju zarobljenih Srba i njihovom ubijanju odsecanjem glave. Posle Dejtonskog mirovnog sporazuma i državni organi SAD su, u više navrata, tražile da se zvanične vlasti BiH odreknu njihovih usluga i da ih vrate njihovim kućama. Međutim, jedan broj njih i dalje je ostao na području BiH, na primer tako što su se neki naturalizovali ženidbama sa bosanskim muslimankama.
Vlasti BiH su omogućile islamskim dobrovoljcima - "svetim ratnicima" (mudžahedini) iz islamskih, arapskih bliskoistočnih i drugih zemalja, koji su učestvovali na strani muslimana u proteklom građanskom ratu da, zajedno sa lokalnim vojnim komandantima, drže zarobljeničke logore i u njima nad zarobljenim pripadnicima Vojske Republike Srpske i pojedinim civilima sprovode torture, odnosno mučenja i nečovečna postupanja i da vrše ubistva.
Kroz izjave svedoka, najčešće istovremeno i žrtava, opisani su oblici mučenja u jednom relativno kratkom vremenskom periodu od jula do septembra 1995. godine zarobljenih srpskih vojnika sa vozućkog ratišta i pohvatanih civila. Te logore nije registrovao Crveni krst i oni koji su kasnije dospeli u KPD Zenica tek su tamo bili registrovani od Međunarodnog Crvenog krsta.
Mudžahedinske jedinice su bile locirane na području Zavidovića. U jednom od svojih kampova pod šatorima, u Gostovićima, u polusrušenoj kući, bez krova, držani su zarobljeni pripadnici Vojske Republike Srpske i danonoćno tučeni, izlagani strujnim udarima, prećeno im smrću klanjem, vezivani lancima i žicom, a jedan od njih ubijen je sečenjem glave sabljom koja je podnošena ostalima na "poljubac", a potom okačena na zidu da "služi kao primer".
U reonu Zavidovića i Ozrena uopšte, prilikom asanacije terena i ekshumacije grobnica, uz prisustvo međunarodnih predstavnika, krajem 1997. god., na više mesta pronađeni su i identifikovanoi posmrtni ostaci boraca Vojske Republike Srpske čija su tela bila bez glave. Na mestu zvanom "Stog" izvađeno je 17 tela, od kojih je 14 bilo bez glave, što zajedno sa svedočenjima upućuje na modus operandi mudžahedina u građanskom ratu u BiH.
Angažovanje islamskih ekstremista "mudžahedina" u građanskom ratu u BiH i njihova upotreba za ubijanje, terorisanje i zastrašivanje Srba, u mnogome, demantuje javno deklarisanje bosansko-hercegovačkog rukovodstva za sekularni i multietnički pristup rešavanju bosanske krize.
Oni koji su imali sreću da prežive strahote u tim logorima svedoče o tome šta se događalo zarobljenim vojnicima Vojske Republike Srpske i civilima koji su u njima bili zatvoreni.
1
LOGOR U KAMENICI
1.1. Svedok 249/97-4, rođen 1957. godine, koji je u ovom logoru bio zatvoren 13 dana, navodi:
...Ja sam 17. ili 18.09.1995. godine nakon zarobljavanja odveden u logor mudžahedina koji se nalazio u selu Kamenica u blizini Zavidovića. Sa mnom su odvedeni P.M., iz Kotor Varoši, R. R., iz Banja Luke, B. G., iz Banja Luke, P. N., iz Banja Luke, S., iz Lijevča polja, G., iz Laktaša i N. iz Budžaka.
Doveli su nas u njihov logor u kome smo videli velike okrugle šatore u kojima su bili smešteni mudžahedini. Izbrojao sam 29 šatora i po mojoj proceni u taj šator je moglo stati 40-60 ljudi.
Nakon što sam su me doveli u prostoriju na spratu neke kuće video sam trojicu mudžahedina, a njihove glave su bile zamotane tako da su se samo oči videle. Naredili su mi da sednem na ploču. Tada je jedan od njih uzeo šipku od punog železa prečnika oko 2cm i počeo me udarati po leđima i vratu. Od udaraca šipka se iskrivila, pa je drugi od njih čekićem ispravljao tu šipku. Zatim je taj uzeo drugu šipku, a zatim i treću.
Kada su se te šipke iskrivile vezali su mi žicu za vrat, a drugi kraj žice za nogu. Noge su mi bile bose, jer su svima nama oduzeli čizme. Kraj žice oko vrata i noge bio je bez izolacije, dok je ostali deo žice bio izolovan. Video sam da u sobi ima nešto kao transformator, a zatim je jedan od njih uzeo drugu žicu vezanu za transformator i spojio je sa žicom koju su mi vezali oko vrata i noge. Čim je to uradio ja sam od udara struje izgubio svest. Kada sam došao svesti ponovo bi uključili struju. To se ponavljalo više puta i svaki put sam gubio svest. Struju su držali nekad duže, nekad kraće. Od strujnog udara činilo mi se da mi se jezik skratio, pa sam počeo da se gušim.
Kada su završili sa strujom počeli su me udarati nogama, a zatim me je jedan od njih vratio u prizemlje, gde su bili ostali moji drugovi. Nakon što sam došao u prizemlje, na sprat su odveli sledećeg zarobljenika, tako da su svi oni prošli isto mučenje kao i ja.
Po mojoj proceni mudžahedini su bili Pakistanci, Turci, arapi iz Jemena, Saudijske Arabije, Alžira, a tu je bilo i Arapa iz Nemačke i Engleske.
Takođe bi dodao da je u logoru u Kamenici pored tih mudžahedina bilo i muslimana iz Bosne, a ja sam zapamtio izvesnog Gunića iz naselja Novoselije u Banja Luci...
1.2. Svedok 284/97-2, radnica, rođena 1961. godine, navodi:
...Ja sam živela u Vozući, gde sam i rođena. U ranim jutarnjim časovima 10.09.1995. godine pripadnici Armije BiH su izvršili napad na Vozuću, pa je civilno stanovništvo, među kojima sam bila i ja, krenulo u bekstvo. Sledećeg dana našli smo se u selu Kesten gde sam oko 16,30 časova, u grupi od oko 60 lica, zarobljena. U grupi je bilo civila, žena i dece, kao i nekoliko vojnika. Zarobili su nas mudžahedini i bosanski muslimani.
Posle zarobljavanja počeli su da nas tuku pesnicama, šutiraju nogama, udaraju kundacima i nekakvim palicama. Jedan mudžahedin me je snažno udario puškom u leđa, a zatim je počeo da me pljuje i psuje mi majku četničku.
Videla sam kada je jedan od zarobljenih Srba pao na kolena, posle čega su ga muslimani ubili hitcem iz automatske puške.
Iz sela Kesten nas tridesetak, među kojima su bile još dve žene (J.M. i G.B.) odvedeni smo u logor mudžahedina koji se nalazio u selu Kamenica kod Zavidovića. Ostali su odvedeni za Tuzlu.
Kada su nas poveli vezali su nam noge i ruke, a preko očiju su nam stavili nekakav povez.
Nas tri smo u Kamenici bile zatvorene u neku drvenu šupu, dok su muškarci bili zatvoreni u neku baraku u blizini. Obzirom na povez koji sam imala na očima, nisam mogla ništa da vidim, ali sam zaključila da je u pitanju logor mudžahedina po tome što su oni govorili na lošem srpskom jeziku.
Celu noć u šupu gde smo bili smešteni dolazili su mudžahedini i bosanski muslimani i tukli su nas puškama, palicama, nogama i pesnicama. Čula sam i dogovaranja da nas zakolju.
U toku noći ušao je jedan mudžahedin pa mi je stavio kraj žice koji je bio bez izolacije na lice, dok je ostali deo bio izolovan. Tu žicu je spojio sa nekim izvorom struje, pa sam ja doživela strahovit bol od udara struje. To je ponovio više puta, a potom je žicu sa obraza prebacio na kičmu, a žicu mi je držao nekad duže, a nekad kraće prislonjenu.
Isti postupak mučenja sa strujom su doživele i druge dve žene koje su bile zatvorene sa mnom.
U toku noći čule smo krike i jauke zarobljenih Srba iz obližnje barake, koji su molili mudžahedine da ih ne muče.
Sutradan su nas u više navrata ispitivali i tom prilikom su nas tukli.
Čula sam kada su izgovorili ime mog oca Miloša Jovića, strica Mitra Jovića, Draga Markovića, Ranka Đurića, Mirka Matičića i njegovog sina Miodraga i nekog Čede, koji su sa nama zarobljeni, a o čijoj se sudbini do danas ništa ne zna, pa se pretpostavlja da su ubijeni prilikom dovođenja u Kamenicu.
U Kamenici nismo dobijali nikakvu hranu.
Drugog dana uveče mudžahedini su nas tri žene kombijem prevezli na teritoriju Zenice u svoju bazu, u kojoj smo ostali dvadesetak dana, pre nego što su nas odveli u KPD u Zenicu...
1.3. Svedok 260/97-7, domaćica iz Vozuće, navodi:
...Po dovođenju u Kamenicu ubacili su nas u manju drvenu šupu u kojoj smo vezane provele dva dana i dve noći. Svo vreme smo bile tučene šakama i nekim predmetima. Noću su nas tukli mudžahedini, a danju muslimanski vojnici. Hranu nismo dobijale, osim što su nas polivali vodom iz flaše po glavi nudeći nam da tako pijemo vodu.
Preko puta od šupe u kojoj smo se nalazile bila je jedna drvena baraka u kojoj su bili zatvoreni zarobljeni vojnici VRS i odakle su se čuli krici i jauci, pogotovu u noćnim satima. S. je prepoznala krike i jauke svog strica Mitra Jovića.
Narednog dana u šupu je došao muslimanski vojnik pitajući ko od nas ima oca koga su oni zarobili. Javila se S. koja je rekla da je zarobljen njen otac Jović Miloš, a taj vojnik joj je odgovorio "Nažalost, više ga nemaš. Sada ćeš čuti kad pročitamo njegovo ime na razglasu." Ubrzo su na razglasu instaliranom u tom krugu pročitana imena navodno zarobljenih vojnika VRS. Pored imena Miloša Jovića, pročitana su imena: Mitar Jović, Nenad Gligorić i Mirko Matičić, svi iz Vozuće i još neka imena kojih se ne sećam. Ne znam sudbinu tih lica, a pošto se o njima ništa ne zna sigurno su ubijeni.
U večernjim časovima 13. septembra 1995. godine prebačeni smo nekim vozilom vezanih očiju, nogu i ruku u naselje Podbrežje blizu Zenice...
2
LOGOR U SELU GOSTOVIĆI
2.1. Svedok 260/97-10, tehničar, koji je kao pripadnik Vojske Republike Srpske bio zarobljen 21.07.1995. godine na vozućkom ratištu u reonu sela Lozna, da bi posle dvodnevnog boravka u logoru u Livadi bio doveden u logor mudžahedina u Gostovićima, gde je ostao 34 dana, svedoči:
...Mene je zarobila grupa od 12 mudžahedina među kojima je bio i jedan musliman iz Bosne koji je služio kao prevodilac. Odmah posle zarobljavanja počeli su da me tuku i onda je jedan od mudžahedina naredio da kleknem, pa je izvadio sataru sa polukružnim sečivom i malom držaljom koju je držao obešenu oko vrata, na prsima. Hteo je da mi odseče glavu, ali je intervenisao musliman prevodilac rekavši mu nešto na arapskom.
Doveli su me u selo Livade, gde se nalazio njihov sanitet, pa su me tu tukli, vadili sekiru i nož i pretili da će mi odseći glavu. Jedan od njih mi je naredio da legnem na zemlju, pa je snažno zamahnuo sekirom pored moje glave.
Odatle su me odveli u njihov magacin gde sam zatekao zarobljene vojnike Republike Srpske Š.B. i T.V. Posle kraćeg vremena izveli su nas trojicu i vezali nas, napisavši na jednom papiru "ovo je kraj za četnike", što su zalepili na leđa Š.B. Posle su naredili da svučemo odeću, pa su nas odveli u jednu prostoriju i kazali: "sada ćete videti kako se kolju četnici". Vezali su nas tako što su nam podignute ruke preko glave vezali za noge preko leđa. Stavljali su nam nož pod vrat i iživljavali se kao da će da nas zakolju. Potom su doneli jednu kartonsku kutiju u kojoj su se nalazile dve odsečene ljudske glave iz kojih je još uvek kapala krv. Na ulazu u tu prostoriju video sam dva tela u uniformama moje jedinice, ali tada nisam mogao da vidim da li je na telima bila glava.
Posle dva dana prebačeni smo u Gostoviće kod Zavidovića. Usput su na svakom punktu zaustavljali kombi u kome su nas vozili, pa su mudžahedini koji su se tu nalazili prilazili i tukli nas. Tukli su nas i civili koji bi se tu zatekli.
Dovedeni smo u Gostoviće gde se nalazio logor mudžahedina sa šatorima u krug, s tim što je jedan šator bio veći i on je služio za verske obrede. Kako nismo mogli da hodamo, mudžahedini su nas praktično uneli u jedan manji žuti šator iz koga smo kasnije prebačeni u jednu kuću sa srušenim krovom koja se nalazila u krugu tog logora. Uveli su nas u prizemlje i zatvorili u jednu prostoriju. Na prozorima su bile zakucane daske, a na drvenim vratima je bio otvor kroz koji nas je stražar kontrolisao. V.T. je bio zadužen za donošenje i iznošenje kante u koju smo vršili nuždu.
Vezali su nam noge velikim lancem tako da je moja leva noga bila vezana za desnu nogu V.T., a njegova leva noga za desnu nogu M.K. i tako redom. Svako od nas, koji smo bili vezani, bio je zaključan posebnim katancem.
Tu su nastavljena naša zlostaljanja. Jedan od mudžahedina je pitao dr S. da li je on lekar, pa ga je zatim terao da nožem zakolje M.K. što je ovaj odbio, rekavši da se on školovao da pomaže ljudima, a ne da kolje.
Kako smo bili vezanih ruku i nogu nismo mogli sami da uzimamo hranu, pa su V.G. odvezali ruku i on nas je, puzeći na kolenima, hranio.
U ovu prostoriju često su upadali mudžahedini i tukli nas motkama i držalicama od poljoprivrednih alatki. Nosili su i ručne i motorne testere i pretili da će nam njima odseći glave, pa su nas tako jako psihički iscrpljivali.
Jednom su me izveli ispred te kuće pa me je jedan od mudžahedina snažno udario nogom u predelu usta. Zatim su mi vezali oči debelim povezom i izvesno vreme me vodili sa sobom, kako bih izgubio orijentaciju. Potom su me položili na stomak tako da mi je lice bilo na zemlji, a ruke vezane na leđima, dok su noge bile podignute u vis i vezane nekim gumenim crevom. Tu su doveli i ostale zatvorenike, jednog po jednog, tukli ih i iživljavali se na razne druge načine.
Gojko Vujičić je pre zarobljavanja bio ranjen u predelu desne butine i ta mu rana nije bila sanirana, pa se nalazio u veoma lošem stanju. Prilikom batinanja on je kukao od bolova i molio mudžahedine da prestanu. U jednom trenutku čuo sam kako je opsovao boga, jer nije moga više da podnosi bolove. Tada sam čuo pucanj, a potom su Vujičiću odsekli glavu. Ja taj čin nisam video, ali su drugi videli. Pošto je Vujičiću bila odsečena glave, mudžahedini su mi skinuli povez sa očiju i prinosili meni i drugima njegovu glavu, naređujući da je poljubimo, što smo mi morali i da učinimo.
Posle toga su nam odvezali noge i jednog po jednog vratili u prostoriju u kojoj smo bili zatvoreni. Tu su doneli Vujičićevu glavu i zakačili je za jednu metalnu kuku na zidu u sobi u kojoj smo se mi nalazili. Njegova glava je izneta, koliko se sećam, tek posle dva dana.
Jednog dana izveli su nas u krug logora da bi nas videli svi mudžahedini kojih je po mojoj proceni bilo oko hiljadu. Postavili su nas tako da smo bili njima okruženi, a oni su pevali i vikali nešto na arapskom jeziku. Jedan od njih je držao nož u rukama i uporno nastojao da nam priđe kako bi nas zaklao, ali u tome su ga dvojica sprečavala. On se besno ponašao i sav je bio zapenušen. Posle su nas ponovo vratili u prostoriju u kojoj smo bili zatvoreni.
Na dan 23.08.1995. godine mudžahedini su me izveli na malo fudbalsko igralište koje se nalazilo iza zgrade u kojoj smo boravili. Prišla su mi tri mudžahedina i jedan je bacio ključeve od katanca kojim smo bili zaključani. Naredili su mi da pronađem ključ svog katanca. Kada sam to uradio, naredili su mi da ustanem i jedan od mudžahedina mi je rekao na srpskom jeziku "došli su tvoji zadnji minuti". Poveli su me iza gola i rekli da kleknem u jedan kanal. Jedan od njih je držao pištolj i govorio na engleskom, a drugi je prevodio ostalim mudžahedinima. Rekao im je da se malo udalje kako ih ne bi poprskala moja krv. Međutim, kasnije se predomislio i naredo da ustanem i doveo me na sredinu igrališta. Tu mi je drugi mudžahedin koji je govorio srpski rekao da kleknem na kolena i da se naslonim rukama na zemlju. Onaj što je nosio pištolj uhvatio me je za kosu, povukao mi glavu unazad i cev pištolja mi gurnuo u usta, pa je natezao obarač i pištolj je škljocnuo jer je bio prazan. Drugi mudžahedin je iz puške opalio dva metka neposredno pored mene. Zatim su me tukli oko sat vremena.
Prekinuli su tek kada su došla dva vojna policajca muslimanske vojske. Ti vojni policajci su nas odvezli u KPD Zenicu.
Od Međunarodnog komiteta crvenog krsta registrovan sam tek 31.12.1995. godine u Zenici. Do tada su me skrivali.
Meni je u logoru mudžahedina slomljeno pet rebara, oštećeni su mi pršljenovi na kičmi, izbijeno mi je 11 zuba. Polomljena mi je nosna kost. Nanete su mi povrede glave. Sada imam bolove u telu. Posedujem medicinsku dokumentaciju. Proglašen sam invalidom 80%...
2.2. Svedok 260/97-11, koji je bio zarobljen od pripadnika mudžahedinske jedinice "el mudžahid" 21.07.1995. godine, pa je nakon toga boravio oko mesed dana u logoru Gostovići, svedoči:
...Ja sam po završetku srednje škole 1994. godine otišao na odsluženje vojnog roka u Vojsku Republike Srpske i u maju 1995. godine bio sam raspoređen na ratište na Ozrenu. Tu me je zatekla muslimanska ofanziva 21. jula 1995. godine, kada sam bio zarobljen. Zarobljen sam od pripadnika mudžahedinske jedinice u kojoj je bilo nekoliko muslimana iz BiH koji su služili kao prevodioci. Zarobljen sam zajedno sa Gojkom Vujičićem i S.G., koji su prethodno bili ranjeni u noge, kao i sa V.A.
Posle zarobljavanja bili smo vezani žicom i sprovedeni u selo Livade gde smo proveli tri dana. Tu su nas neprekidno tukli. Mudžahedini su ulazili u prostoriju gde smo bili zatvoreni i vikali "evo glava vaših četnika", ali ja te glave nisam video jer su mi oči bile vezane.
Iz Livada sam 23.07.1995. godine prebačen u bazu mudžahedina koja se nalazi na području Gostovića kod Zavidovića. Kada smo stigli u tu bazu ponovo su nas tukli dok su nam ruke i noge bile vezane. Prvo smo bili smešteni u jedan šator, a posle su nas prebacili u jednu prostoriju u prizemlju jedne razrušene kuće. Ne sećam se da li je to bilo iste večeri, ili sutradan uveče, kada su nas izveli u krug ove baze i tu su nam vezali oči, ruke i noge, tako da su noge bile uzdignute i vezane gumenim crevima. Imao sam utisak da je u to crevo puštan vazduh preko komresora, jer nas je crevo stezalo i izazivalo strahovite bolove. U tom položaju su nas tukli i maltretirali cele noći do rano izjutra, kada je počela njihova molitva.
Čuo sam kako Vujičić moli da ga odvežu jer nije mogao da podnosi bolove, zatim sam čuo pucanj i uzvike mudžahedina "alah uegber". Nekoliko minuta kasnije odvezali su nam oči i naredili da ustanemo, što ja nisam mogao da učinim, pa su me pridržavala dvojica mudžahedina. Pružili su mi jednu ljudsku glavu i naredili "ljubi brata", što sam ja morao da uradim. Tek tada sam video da je to bila glava Gojka Vujičića. Posle su tu glavu zakačili o kuku koja se nalazila na zidu sobe u kojoj smo boravili.
Maltretiranja i tuče su bili svakodnevni, uz pretnje da će nas poubijati.
Naređivali bi nam da legnemo na pod, pa bi prinosili električne testere i pretili da će nam odseći glave. Svo vreme svi smo bili međusobno vezani lancima i svako je posebno bio zaključan katancem. Od toga smo imali otvorene rane od kojih ja i sada imam ožiljke na zglobovima ruku i nogu. Po najvećoj vrućini terali su nas na igralištu da ležimo nepomično na suncu i pri tom su nas tukli.
Na dan 23.08.1995. godine izveli su nas "na sunčanje" na igralište, kada su nas teško premlatili. Tada je u krug došla vojna policija Armije BiH i tada su nam skinuli lance, pa su nam vojni policajci stavili lisice na ruke i jednog po jednog ubacili u minibus i odveli u KPD Zenica, gde sam ostao do razmene 24.12.1995. godine. Nisam bio registrovan od strane Crvenog krsta.
Za vreme boravka u logoru mudžahedina slomljena su mi dva rebra. Kao posledica prebijanja i danas imam probleme sa kičmom i bubrezima...
2.3. Svedok 303/97-26, rođen 1931. godine, navodi:
...Ja sam saznala da je nakon zarobljavanja 21. jula 1995. godine od strane jedne jedinice mudžahedina ubijen moj sin Gojko Vujičić, poljoprivrednik, iz sela Donji Vijačani, Opština Prnjavor, rođen 1955. godine u selu Donji Vijačani.
Grupa zarobljenih srpskih vojnika, među kojima i Š.B. i S.J. su mi pričali da su mudžahedini Gojku odsekli glavu, a potom su sve prisutne zarobljene Srbe terali da njegovu glavu ljube...
2.4. Svedok 303/97-28, rođen 1961. godine, navodi:
...Ja sam 21.7.1995. godine, zajedno sa još 11 pripadnika VRS, zarobljen od strane mudžahedina. Oni su nas odveli u neku kuću i zatvorili u jednu prostoriju u kojoj su nas čitavu noć tukli drvenim palicama, gumenom žicom, rukama i nogama na kojima su imali obuvene teške vojničke čizme.
Sutradan ujutru su u prostoriju u kojoj smo bili zatvoreni, došli neki ljudi u beloj odeći koji su u rukama imali sablje dužine oko 60 cm. Jedan od njih mi je naredio da legnem na stomak govoreći mi da će me zaklati. Vrhom noža isekao mi je svu košulju. Pored košulje i koža mi je bila zasečena na leđima. Nakon toga su nas strahovito premlatili i vezani smo ostali u istoj prostoriji sve do narednog dana.
Narednog dana mudžahedini su me odveli na liniju fronta u mestu Krčevine, gde sam bio zarobljen. Tada su mi odvezali oči i zahtevali da pokažem gde su se nalazile naše jedinice. Prilikom povratka primetio sam telo ubijenog srpskog vojnika Miladina Šumana iz sela Hrvaćani, opština Prnjavor na čijem telu sam uočio da mu je bio urezan polumesec i zvezda na čelu. Idući dalje, primetio sam 21 telo srpskih vojnika koji su na sebi imali vojničku uniformu.
U Gostovićima smo bili smešteni u jednoj nedovršenoj kući koja je bila bez krova i imala je samo betonsku ploču koja je prokišnjavala, tako da je unutra neprekidno bila voda. Odmah nakon dolaska nas su mudžahedini vezali nekim crevom, a u to crevo je puštan vazduh pod pritiskom i ono je počelo da se širi i da steže naše noge. To je izazivalo strahovite bolove i Gojko Vujičić je tom prilikom opsovao Boga, pa ga je jedan mudžahedin izdvojio i odsekao mu glavu. Nisam video čime mu je odsekao glavu, ali znam da je istu uneo u prostoriju i da nas je sve terao da je ljubimo. Mudžahedin je tu glavu zatim obesio na jedan ekser koji je bio zakucan u zid. U tu prostoriju su svakog dana ulazili mudžahedini, muslimanski vojnici i civili koji su nas tukli do onesvešćenja. Naređivali su da legnemo potrbuške, a onda su nas udarali nogama na kojima u imali obuvene čizme, komadima drveta, a često su nam priključivali nekakve električne uređaje na razne delove tela i okretanjem neke mašine su prouzrokovali elektro šokove od kojih smo se mi svi onesvešćivali.
U Gostovićima sam zadržan 33 dana i za sve to vreme nije mi ukazana lekarska pomoć, iako sam prilikom zarobljavanja bio ranjen...
2.5. Svedok 303/97-29, rođen 1947. godine, navodi:
...Dana 21. jula 1995. godine, zajedno sa još 11 pripadnika VRS bio sam zarobljen od strane pripadnika Armije BiH u čijem sastavu su se nalazili i mudžahedini. Nakon zarobljavanja isti su nam pretili da ćemo svi biti poklani. Udarali su nas nogama na kojima su bile čizme, kundacima i cevima od oružja, pesnicama i komadima drveta, psovali su nam majku srpsku i četničku, a žene koje su nas sve vreme pratile prilikom sprovođenja, udarale su nas komadima drveta svuda po telu, a najviše po glavi i leđima.
Doveli su nas u jednu kuću u selu Gostovići i odmah su nam mudžahedini vezali ruke i noge konopcem, a zatim su napravili od drugog kraja tog konopca omče koje su nam stavili oko vrata.
Tako vezan nisam mogao ni jednim delom tela da napravim bilo koji pokret jer se omča na vratu pri najmanjem pokretu stezala. Tako vezani smo proveli celu noć i naredni dan. U večernjim časovima ponovo smo vezani, s tim što nam je naređeno da legnemo na stomak, da stavimo ruke na leđa, a noge podignemo u vis. Tako vezani smo proveli celu noć i naredni dan. U večernjim časovima ponovo smo vezani, s tim što nam je naređeno da legnemo na stomak, stavimo ruke na leđa a noge podignemo u vis, pa mi je jedan mudžahedin najpre vezao noge, a posle toga istim konopcem ruke i na kraju stavio žicu oko vrata za koju je vezao ostatak konopca. U takvom položaju proveo sam celu noć. Nisam mogao da se pokrenem ni nogom ni rukom jer svaki pokret je zatezao omču od žice koja se nalazila oko vrata.
U logoru mudžahedina smo bili smešteni u jednu zgradu koja nije imala krov već samo betonsku ploču koja je prokišnjavala, a u toj prostoriji na podu je bila voda i mi smo bili vezani, nas 12 jednim lancem.
U tu prostoriju ulazili su mudžahedini koje smo razlikovali od bosanskih muslimana po uniformama i oznakama, kao i po boji kože.
Tako vezane, mudžahedini su nas udarali najčešće motkama i palicama do onesvešćenja. Mudžahedini su ulazili u tu prostoriju noseći u rukama sablje dužine oko 60 cm, pa su nas vrhom sablje boli po telu, najčešće u predelu vrata pokazujući kako će nas zaklati. Takođe su nas udarali nogama na kojima su bile obuvene čizme i sa tim sabljama po svim delovima tela. Nakon izlaska mudžahedina ulazili su muslimanski vojnici sa držalicama od lopata sa kojima su nas udarali najčešće u predelu grudnog koša i glave. Tuče su bile svakog dana a najčešće u noćnim časovima, po nekoliko puta.
Sećam se da su četvrte večeri boravka u logoru mudžahedina u Gostovićima svima bile povezane oči, pa smo iz te prostorije izvedeni na neku poljanu gde nam je naređeno da legnemo na stomak, a potom su nam vezane ruke i noge. Noge su bile vezane sa nekim crevom koje se naglo širilo i stezalo noge. su Od toga su nastupili strahoviti bolovi i nijedan od nas nije mogao da se uzdrži, a da ne jauče. Mene su udarali celu noć, a ja sam tek sutradan vraćen u zatvorsku prostoriju.
U tu prostoriju ušao je jedan mudžahedin i uneo glavu Gojka Vujičića, koga sam ja dobro poznavao, a potom je naredio da moramo svi da ljubimo Gojkovu glavu, koja je bila krvava. Pošto smo to učinili on je uzeo glavu i okačio je na ekser na zidu i ta glava je bila oko tri dana u našoj prostoriji.
Tu sam proveo puna 33 dana i za svo to vreme svakog dana i noći prebijani smo do onesvešćenja. Neprekidno smo bili modri, krvavi i otečeni. Svaki put pri ulasku muslimanskih ili mudžahedinskih vojnika upućivane su nam pretnje da ćemo svi biti poklani i da će nam glave biti odsečene.
Za vreme boravka u logoru mudžahedina su donosili neke električne uređaje pa ih prikopčavali na pojedine delove naših tela, a potom okretanjem ručice na tom uređaju prouzrokovali strahovite električne udare po celom telu.
Mudžahedini su nas vezane lancem vodili na obližnju reku i tamo terali da ležimo u vodi po nekoliko časova, a posle toga su nas tako mokre vraćali nazad u logor.
Izvodili su nas oko 14 časova, kada je najjače sunce i naređivali da legnemo na leđa i da duže vreme gledamo u sunce. Takođe su nas terali da za vreme gledanja u sunce držimo po jedan komad drveta u zubima koji je bio dugačak oko 30 cm...
2.6. Svedok 303/97-30, rođen 1951. godine, navodi:
...Zarobljen sam 21. jula 1995. godine u selu Krčevine od strane pripadnika Armije BiH, među kojima je bilo mudžahedina koji su imali posebne uniforme, posebne oznake i njihova lica su, za razliku od muslimanskih vojnika, bila crna.
Nakon zarobljavanja prebačeni smo u jednu zgradu u kojoj smo celu noć proveli klečeći na kolenima vezani konopcem, a na drugom kraju tog konopca napravljena je omča koja je svima nama stavljena oko vrata. Druge večeri mudžahedini su ušli u tu prostoriju gde smo se mi nalazili i naredili su nam da legnemo na stomak, da stavimo ruke na leđa i podignemo noge u vis, a tada su nas sa konopcem vezali oko nogu, dok su nam ruke vezali žicom i stavili nam omču od žice oko vrata. U tom položaju proveli smo celu noć i niko od nas nije mogao da makne ni rukom ni nogom jer je svaki pokret zatezao omču i pretila je opasnost da se udavimo.
U logoru mudžahedina u selu Gostovići sam proveo 33 dana i svakog dana ja i ostali Srbi smo bili tučeni najmanje jedanput, a nekada i više puta ne samo od strane mudžahedina, već su nas tukli i sami meštani.
Svaki dan sam odvođen na saslušanje i kada sam se vraćao video sam da su svi zarobljeni Srbi bili otekli, modri, krvavi i isprebijani, a većina njih se od zadobijenih batina nije mogla ni pomerati.
Obzirom da sam svakodnevno dobijao više udaraca po glavi, ne mogu tačno da se setim datuma kada je iz prostorije gde smo se nalazili izveden Gojko Vujičić, čija je glava doneta u prostoriju u kojoj smo bili zatvoreni. Iz iste je još uvek tekla krv. Mudžahedin koji je doneo Gojkovu glavu terao nas je da istu ljubimo, a tumač nam je preneo da je on još dodao da je jednom četniku odsečena glava, a da će drugi sutra doći na red. Glava Gojka Vujičića zakačena je za veći ekser koji je bio u zidu. Meni je jedan mudžahedin stavljao na vrat ručnu testeru pošto mi je najpre naredio da kleknem i držeći me jednom rukom za kosu rekao da će mi odrezati glavu. Na isti način pretio je i B.Š. i V.T.
Za sve vreme boravka mi nismo mogli da legnemo da spavamo već smo vezani sedeli pored zida sa oborenom glavom prema patosu. Muslimanski vojnici i mudžahedini donosili su nekakve električne uređaje koje su nam stavljali najčešće na grudi, a tada su puštali struju koja je izazivala strahovite bolove.
Hranu smo dobijali jedanput dnevno, najčešće po malo parče hleba i malo nekakve tople vode...
2.7. Svedok 303/97-27, rođen 1961. godine, koji je 21. jula 1995. godine u ranim jutarnjim časovima zajedno sa još 11 pripadnika VRS zarobljen u mestu Krčevine, navodi:
...Posle zarobljavanja odveli su nas u selo Gostoviće gde je bio logor mudžahedina i zatvorili su nas u jednu kuću koja je bila u izgradnji i koja je imala samo betonsku ploču koja je non-stop prokišnjavala. U toj kući mi smo bili vezani žicom za ruke i noge, od čega i danas imam tragove. Naredili su nam da non-stop moramo da budemo u sedećem položaju sa pognutim glavama.
U tu prostoriju su neprekidno ulazili mudžahedini koji su nas kundacima od oružja, cevima od oružja, nogama na kojima su bile čizme tukli i neprekidno su pokazivali, stavljajući nam sablju na vrat, da će nam odseći glavu.
Ja sam u tom logoru mudžahedina od mnogobrojnih udaraca zadobijenih u predelu glave dobio težak potres mozga i bio sam bez svesti više dana.
Sećam se da su nas vezivali nekakvim konopcem, čiji je jedan kraj bio vezan za naše ruke, a drugi deo konopca su u vidu omče stavljali nama oko vrata. Ostavljali su nas tako vezane po 10 i više časova, tako da se ni jednim delom tela nismo mogli pomeriti. Ukoliko bih napravio najmanji pokret nogom ili rukom omča se stezala oko vrata i jedino je bilo moguće sedeti u tom položaju mirno, bez ikakvih pokreta da se ne bi zadavili.
Sećam se takođe da su mene posle zarobljavanja zajedno sa grupom zarobljenih srpskih vojnika doveli na jedno mesto gde se nalazilo telo srpskog vojnika kome je glava bila odsečena, pa su nam mudžahedini naredili da svi legnemo na zemlju preteći da će nam svima odseći glave kao tom borcu. Video sam da mu je grudni koš i trbuh bio rasečen.
Takođe se sećam, da su nam mudžahedini priključivali nekakve elektrode na razne delove tela, a potom okretanjem neke mašine su proizvodili elektro-šokove čiji su udari bili tako snažni da smo svi padali u nesvest. To su nam radili više puta.
Sećam se dobro jednog dana kada je zarobljeni srpski vojnik Gojko Vujičić, molio nekog od mudžahedina da mu popusti žicu na rukama kojom je bio vezan, pri čemu je još nešto rekao, pa su dvojica mudžahedina ustala, a jedan od njih je Gojku odsekao glavu. Video sam da je Gojkovo telo, iako su mu bile vezane ruke i noge još izvesno vreme poskakivalo, a posle se smirilo. Zatim je mudžahedin uhvatio glavu za kosu i podigao je u vis i svima nama naredio da moramo da ljubimo tu glavu. Nakon toga je glavu uzeo i zakačio za jedan veći ekser koji je bio ukucan u zid, i ona je tu visila.
U tom logoru smo hranu dobijali jedanput dnevno i to najčešće po jedno malo parče bajatog hleba i po malo neke čorbe, koja je bila bez ikakvog ukusa...
2.8. Svedok 334/97-14, koji je bio zarobljen 21.7.1995. godine i posle boravka od dva dana u nekoj kući u selu Livade doveden u Gostoviće gde je bio zatvoren 34 dana, pre nego što je prebačen u KPD Zenica, svedoči:
...Na ozrenskom ratištu zarobila nas je jedinica mudžahedina 21.7.1995. godine. Posle zarobljavanja odveli su nas u selo Livade i zatvorili u jednu prizemnu kuću.
Zadržani smo u toj kući u Livadama dva dana a posle toga smo odvedeni u selo Gostoviće i smešteni u jednu porušenu kuću koja nije imala krov. Smešteni smo u prostoriju čiji je pod bio od betona i na njemu je bilo je vode.
Naredili su nam da sednemo na patos i skupimo kolena, a potom su nam ispod kolena stavili po jedno drvo dužine 1m i debljine oko 5 cm. Nakon toga naredili su nam da stavimo obe ruke ispod tog kolca, a potom su nam ispred kolena vezali ruke konopcem, a od drugog kraja konopca napravili omču koju su nam stavili oko vrata. Tako vezani ni najmanji pokret rukama i nogama nismo mogli da napravimo, jer je omča stezala vrat.
Dok su nas vezivali V.A. je pokušao bekstvo skakanjem kroz prozor. Međutim, mudžahedini su ga uhvatili, uveli u prostoriju u kojoj smo se nalazili, a zatim ga tako isprebijali da smo mi mislili da neće preživeti.
Pre svakog saslušanja mudžahedini su nas strahovito tukli po svim delovima tela, iako smo bili vezani na način kako sam to objasnio.
Tako vezani proveli smo 6 dana. B.Š. su oslobodili jednu ruku pa nas je on hranio kao malu decu. U tu prostoriju ulazili su u svako doba mudžahedini držeći noževe u rukama, koje su nam podnosili pod vrat i stavljali u usta pokazujući prstom preko vrata da će nas poklati.
Drugog dana boravka u Gostovićima mudžahedini su nam svima vezali oči i oslobodili nam ruke i noge, a potom su nas izveli iz te prostorije i povezali konopcem jedna za drugog i odveli nas do nekog šatora. Tu su nam vezali i noge sa konopcem i naredili da svi legnemo na stomak. Tako smo ležali cele noći. U jednom momentu izdvojili su Gojka Vučenovića i odveli ga nešto dalje.
Posle toga ponovo su nas vratili u istu zgradu i tamo ponovo vezali sa konopcem ispod kolena, a mudžahedini su doneli glavu Gojka Vučenovića i naredili da svi moramo da je poljubimo. Posle ljubljenja glavu su zavezali za jedan klin na zidu i glava je stajala tu dva dana pre nego što su je odneli.
Mudžahedini su često dolazili i pokazivali nam noževe i prstima pokazivala da će i nama odseći glavu kao Gojku Vučenoviću. Prilikom svakog dolaska tukli su nas nogama na kojima su imali čizme i komadima drveta. Pored mudžahedina dolazili su i muslimanski vojnici.
U toj zgradi proveli smo 34 dana i za svo to vreme svakog dana mudžahedini su nas nemilosrdno tukli.
Mudžahedini su nas terali da vezani spustimo glave na zemlju i da u tom položaju ostanemo po nekoliko časova. Neprekidno smo sedeli pored zidova i nismo smeli da se pomerimo.
Vezane su nas izvodili na neku reku i tamo nas hvatali za glavu i gnjurali u vodu, držeći nas izvesno vreme, dok ne počnemo da uvlačimo vodu u sebe.
Izvodili su nas i na livadu, pa smo morali da legnemo na leđa i da gledamo u sunce po nekoliko sati. Terali su nas i da sa rukama podignutim u vis stojimo po nekoliko časova i gledamo u sunce. Naređivali bi nam da legnemo svi, a oni bi nas tada gazili svuda, po nogama, rukama, grudima i leđima. Bilo je mnoštvo metoda koje su oni primenjivali prema nama. Kao što sam rekao svakog dana bili smo prebijani do onesvešćivanja.
Ti mudžahedini nisu znali naš jezik, neki su nosili crne marame preko čela i glave. Njihove uniforme razlikovale su se od uniformi naših muslimana.
U Gostovićima smo celo vreme ležali na golom betonu koji je uvek bio mokar i vlažan.
Iz Gostovića smo odvedeni u KPD u Zenici.
Od udaraca koje sam zadobio od mudžahedina u Gostovićima imao sam prelom tri rebra sa leve strane...
2.9. Svedok 337/97-23, koji je bio zarobljen na Vozućkom ratištu 21.7.1995. godine od strane mudžahedinske jedinice i nakon toga odveden u logor u Gostovićima, gde je ostao mesec dana, posle čega je odveden u KPD Zenica, svedoči:
...Kada su nas doveli mudžahedini su nam, preko prevodioca, naredili da svi sedimo na betonu uz zid, a oni su tada uzeli po komad drveta dužine oko 80 cm i stavili nam ispod kolena, a potom smo morali da ispod tog drveta stavimo obe ruke koje su nam vezali iznad kolena, a sa drugim krajem konopca napravili su nam omču koju su nam stavili na vrat. Na taj način onemogućili su nam da pravimo bilo kakav pokret rukama ili nogama, jer je svaki pokret zatezao omču koja je bila na vratu.
Vezani na način kako sam opisao ostali smo oko 6 dana.
U prostorije u koje smo bili smešteni ulazili su mudžahedini koji su nas strahovito tukli. Udarali su nas držalicama od lopata, nogama na kojima su imali čizme, kundacima i cevima od oružja. Ja sam bio uvek modar, u krvi i otečen.
U tom položaju, sedeći pored zida, vezani na način kako sam opisao, morali smo kada su zahtevali da sa čelom i glavom dodirnemo beton. U tom položaju ostajali smo i po nekoliko časova i to je kod mene izazivalo strahovite bolove u predelu glave...
2.10. Svedok 61/97-19, koji je zarobljen 17. septembra 1995. godine na Ozrenu, kao pripadnik Vojske Republike Srpske, rođen 1952. godine, svedoči:
...Nas 10 je zarobljeno 17. septembra u jednoj šumi. Zarobili su nas mudžahedini među kojima je bilo i vojnika muslimana iz BiH.
Nakon zarobljavanja mudžahedini su nam vezali ruke i doveli nas u jedno selo blizu Zavidovića. Znam da su to bili mudžahedini po tome što nisu poznavali naš jezik. Boja kože im je bila drugačija, a imali su i uniforme koje su se razlikovale od naših muslimanskih vojnika.
Kada su nas doveli u to selo opkolila nas je grupa vojnika i civila pa su počeli da nas maltretiraju.
Onda su nam naredili da skinemo uniforme i da se izujemo, pa smo nakon toga morali da legnemo jedan pored drugog potrbuške. Tada su nam žicom vezali ruke na leđa i noge jednu uz drugu.
Prisutni mudžahedini i muslimanski vojnici otpočeli su da skaču po našim telima gazeći nas 10 zarobljenika, a potom su uzeli držalice od lopata i neke kolčeve kao i kablove dužine 50-60cm, debele oko 3cm, pa su počeli da nas udaraju sa tim predmetima.
Udarali su nas dok se nismo onesvestili, a onda su nas polivali vodom i ponovo vraćali u život.
Terali su i decu da nas udaraju sa čime su hteli, a naredili su i jednom starcu da nas udara. Međutim, on je odbio da to čini, govoreći da on ima sina vojnika.
Ta tuča trajala je 3-4 sata i za sve vreme mi smo ležali na stomaku.
Pre nego što su nas vezali, mudžahedini su nam oduzeli satove, zlatne predmete i novac.
Posle toga stavili su nas na kamion na kome smo morali da ležimo jedan preko drugog na trbuhu, pa su nas pokrili nekim ćebadima i kamion je krenuo.
Vožnja je trajala oko sat ipo i onda se kamion zaustavio, pa su nas skinuli i zatvorili u neku prostoriju veličine 4dž4m.
U toj prostoriji mi smo zatekli 4 srpska vojnika koji su ranije bili zarobljeni. Jedan od njih bio je iz Modriče, a drugi iz Zavidovića. Oni su bili izubijani i otečeni. Sa njima je bio i jedan stariji čovek, seljak iz obližnjeg sela. Taj čovek je posle deset dana umro od udaraca koje su mu nanosili svakog dana.
U tu prostoriju dolazili su često civili pa su nas pljuvali i držeći nož u rukama pokazivali kako će nas klati i kako će nam odseći glavu.
Udarali su nas nogama na kojima su imali čizme i pesnicama, a nama su neprekidno bile vezane i noge i ruke.
Tu su nas ispitivali muslimani u prisustvu mudžahedina, tako što su stajali pored onog koga su ispitivali sa leve i desne strane. Prvo su nas pitali za osnovne podatke, a zatim u kojim smo jedinicama bili, a posle toga ko je rušio džamije u Prijedoru, Banja Luci i Bosanskoj Krupi, ko je silovao muslimanske žene.
Ta pitanja bila su propraćena udarcima koje su nam nanosili mudžahedini sa gvozdenim šipkama dugačim 70-80cm, a debelim oko 20mm.
Oni su me udarali i sa kablom dugačkim oko 70cm i komadima drveta, uglavnom po leđima. Potom bi naređivali da sednemo na beton i opružimo noge, pa su nas udarali po celoj dužini nogu, tako što je jedan udarao sa jedne, a drugi sa druge strane. Posle toga stavljali su mi neku električnu naparavu, sa kojom se ubijaju bikovi, na vrat, pa uključivali struju. Ti strujni udari bili su strahoviti i izazivali su bolove u predelu celog tela, a naročito glave. Od toga sam padao na beton. Tada su me udarali nogama na kojima su imali čizme. Nisam mogao da se krećem, pa su me oni vukli niz stepenice.
I drugi zarobljenici, koji su bili samnom u grupi, kada su se vraćali sa saslušanja bili su u krvi i otečeni. I njih su dovlačili jer nisu mogli da idu.
U tom logoru ostao sam oko mesec dana i svakog dana su me tukli. Tekla mi je krv iz svih delova tela od udaraca.
U tom logoru ležali smo na golom podu koji je uvek bio mokar, jer su ga mudžahedini polivali vodom. Nismo imali nikakvih prostirača, ni pokrivača.
Često su nas i u noćnim časovima mudžahedini tukli i pretili da će nas poklati.
Hrana je bila veoma loša, bolje rečeno nikakva. Dobijali smo svakog dana po jednu glavicu svežeg kupusa, koju smo delili na nas 10, jer su četvoricu vojnika koje smo zatekli negde odveli.
Fiziološke potrebe obavljali smo u istoj prostoriji u kojoj uopšte nije bilo prozora, niti svetla. Zbog toga je bio nepodnošljiv smrad.
Pored ostalog terali su nas i da dubimo na glavi duže vreme.
Posebno su mudžahedini naređivali da se mi međusobno ljubimo i da se posle međusobno udaramo pesnicama.
Tražili su od nas da primimo muslimansku veru obećavajući da ćemo u tom slučaju preživeti.
Posle mesec dana nas 10 je odvedeno u Zenicu u KPD.
Od udaraca koje sam dobio u ovom mudžahedinskom logoru izbijeni su mi skoro svi zubi. Ostalo mi je u donjoj i gornjoj vilici svega 7 zuba. Od tih udaraca i pretnji ja sam izgubio živce i osećam bolove u predelu kičme, grudnog koša i nogu. Zbog svega onoga što sam preživeo izgubio sam volju za životom...
3
Da su mudžahedini na Vozućkom ratištu, uz pomoć bosanskih muslimana, odsecali glave ili delove tela srpskim vojnicima posle njihovog zarobljavanja potvrđuje i druga dokumentacija sa kojom Komitet raspolaže.
4
Pored navedenih slučajeva na dan 14. novembra 1997. godine u rejonu Stog - Gostovići izvršena je ekshumacija 17 tela pripadnika Vojske Republike Srpske koja su sva bila u uniformama Vojske Republike Srpske. Od toga 13 tela je bilo bez glave, jedan glava je odvojena od tela, a uz tri tela su ostaci razbijenih lobanja.
Ova ekshumacija je izvršena u prisustvu predstavnika organizacija međunarodne zajednice (OHR, PHR, SFOR, IPTF i Međunarodnog komiteta crvenog krsta) od strane zajedničke komisije Republike Srpske i muslimansko-hrvatske federacije.
Državna komisija za razmenu ratnih zarobljenika i nestalih lica Republike Srpske potražuje 54 zarobljena pripadnika vojske Republike Srpske čiji se nestanak vezuje za rejon Gostovića, gde se nalazio logor jedinice Armije BiH "El mudžahedin".