SAVEZNA REPUBLIKA JUGOSLAVIJA

Beograd, decembar 1997.

U toku 1992. i 1993. godine na području Republike Bosne i Hercegovine pored ratnih dejstava i strahota, po svom karakteru, značaju i prirodi posebno se izdvaja genocidno delovanje hrvatskih i muslimanskih vojnih i civilnih vlasti prema srpskom stanovništvu (civilnom, neboračkom stanovništvu, ranjenicima, bolesnicima i ratnim zarobljenicima). Upravo o takvim postupanjima koja su poprimila masovni karakter svedoči i ovaj materijal koji sadrži podatke o izvršenom genocidu nad Srbima na području Bosanske Posavine (Brčko, Orašje, Odžak i Bosanski Brod) 1992. i 1993. godine.

Obimna dokumentacija koja je zasnovana na ličnim i materijalnim izvorima dokaza ukazuje da su nad pripadnicima srpskog naroda i to samo zato što su pripadnici ove nacionalne grupe i pravoslavne veroispovesti masovno, kontinuirano, dakle u jednom dužem vremenskom periodu vršeni sistematski zločini genocida, ratni zločini protiv civilnog stanovništva, ratni zločini protiv ranjenika i bolesnika i ratni zločini protiv ratnih zarobljenika.

Materijal, istina govori o stradanju srpskog naroda samo u periodu 1992. i 1993. godine (kada se rat na prostoru Republike Bosne i Hercegovine tek zahuktavao) i to na jednom relativno malom prostoru na području Bosanske Posavine koja je obuhvatala područja opština: Brčko, Orašje, Odžak, i Bosanski Brod. On nedvosmisleno ukazuje na zamah, obim, dinamiku i intenzitet strahota, mučenja i nečovečnog, surovog postupanja kojima su Srbi na ovom prostoru bili izloženi.

Pri tome su sva dešavanja na ovom prostoru vršena pod uticajem, instrukcijom i nadzorom, uz naredbu ili pak samo znanje zvaničnih organa Republike Bosne i Hercegovine, ali i Republike Hrvatske (o čemu govori iskaz svedoka o poseti ministra inostranih poslova Republike Hrvatske Zvonimira Šeparovića logoru za Srbe u Donjoj Mahali kod Orašja 1992. godine).

Naveden je veliki broj primera stradanja Srba sa preciznim označavanjem (gde god je to bilo moguće) ko su izvršioci ili saučesnici, a ko žrtve - oštećeni, utoliko pre što su izvršioci ovih nečovečnih, surovih zločina najčešće meštani muslimanske ili hrvatske nacionalnosti ili oni koji su ranije naseljavali ove krajeve gde su zajedno sa Srbima živeli i radili. No, pretenciozno bi bilo reći da su navedeni svi zločini, sva izvršena dela i svi njihovi izvršioci. Mnoga zlodela i zločinci ostali su neotkriveni ili o njima, bar za sada, nema valjanih dokaza. S obzirom na broj stradalih Srba i činjenicu da su mnogi nestali pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima, sigurno je da, nažalost, veliki broj zločina, zločinaca i njihovih žrtava nije obuhvaćen u ovom izveštaju.

Svi zločini genocida koji su obuhvaćeni ovim materijalom potkrepljeni su dokazima i mogu se sistematizovati na:

- namerno ubijanje civilnog stanovništva i zarobljenih lica, pripadnika srpskog naroda,

- odvođenje civilnog stanovništva srpske nacionalnosti i zarobljenih Srba u logore, nehumano postupanje, zlostavljanje i ubijanje,

- etničko čišćenje

1) Namerno ubijanje civilnog stanovništva i zarobljenih lica, pripadnika srpskog naroda predstavlja po svom zakonskom opisu krivična dela genocida i ratnih zločina protiv civilnog stanovništva, ranjenika, bolesnika i ratnih zarobljenika.

Na području Bosanske Posavine u periodu 1992. i 1993. godine izvršeni su i to:

- na području opštine Brčko zločini se sastoje u: napadima na civilno stanovništvo (neboračka lica, stara lica, žene i decu), njihovom ubijanju, telesnom i duševnom povređivanju, odvođenju u logore u kojima su izlagani surovom i nečovečnom postupanju, zverskom mučenju i zlostavljanju, razaranju sela, pljačkanju i prisvajanju njihove imovine, paljenju kuća, crkava, skrnavljenju grobalja i to posebno u periodu od juna do septembra 1992. godine u selima: Bosanska Bijela, Bukovac, Bukvik, Vujičići, Gajevi, Lukavac, Vučilovac (u decembru) i Cerik. Na istom području aprila 1993. godine prilikom napada muslimanskih i hrvatskih jedinica na selo Bilište zarobljeno je više srpskih boraca koji su potom surovo mučeni i na kraju ubijeni (iz medicinske dokumentacije - obdukcionih nalaza proizilazi da je smrt Srba - ratnih zarobljenika, nastupila nasilno odsecanjem glave oštricom teškog i zamahnutog mehaničkog oruđa).

- na području opštine Orašje u maju 1992. godine 106. brigada Hrvatskog vijeća odbrane (HVO) je napala selo Bukovu Gredu ubivši pri tome veći broj srpskih civila.

- na području opštine Odžak u aprilu, maju i junu 1992. godine prilikom napada na sela: Donja Dubica, Jezero, Gornji Svilaj i Novi Grad, ubijeno je ili ranjeno više srpskih civila.

- područje opštine Bosanski Brod u martu i aprilu 1992. godine prilikom napada na selo Sijekovac, kao i u junu iste godine prilikom napada na selo Skela ubijeno je više civila, među kojima više dece i maloletnika.

2) Odvođenje civilnog stanovništva srpske nacionalnosti i zarobljenika pripadnika srpskog naroda u logore koji su specijalno formirani za njih pri čemu su izlagani nehumanom, surovom, nečovečnom postupanju, zlostavljanju, maltretiranju, ponižavanju, teškom telesnom i duševnom povređivanju i ubijanju na različite načine i različitim sredstvima.

Pod kontrolom muslimanskih i hrvatskih snaga u Bosanskoj Posavini formiran je veliki broj logora koji su bili namenjeni za smeštaj civila i zarobljenika Srba. U Posavini je formirano čak 35 logora u kojima su isključivo bili zatvoreni Srbi i to: osam logora u Bosanskom Brodu, devetnaest logora u Brčkom, jedan logor u Šamcu, četiri logora u Orašju i tri logora u Odžaku.

Iz svega proizilazi da je cela Bosanska Posavina bila pretvorena u sistem logora. Logori za Srbe su formirani u neprikladnim prostorijama koje su ranije služile za razne druge namene kao što su: skladišta, magacini, srednjoškolski centri, kajakaški klub, fudbalski stadion, industrijski pogoni, mesni domovi, garaže, osnovne škole, šupe. Do sada nije precizno utvrđeno koliko je Srba prošlo kroz ovaj sistem logorskih mučilišta i stratišta u Posavini u toku rata, ali se može pretpostaviti da je on veliki. To uostalom proizilazi iz dokumenta "Spiska pritvorenika u zatvoru - školi" u Odžaku koji je sačinilo HVO gde stoji da je samo kroz ovaj logor u posmatranom periodu prošlo 618 zatvorenih Srba.

Srbi - civili i zarobljenici su masovno i sistematski, kontinuirano i u dužem vremenskom periodu odvođeni u logore gde su uslovi života bili nepodnošljivi. Smeštajni uslovi nisu bili dovoljni ni za najelementarnije potrebe zatvorenih lica. Zatvorenici su spavali na betonu ili na podu, imali su nedovoljnu i neredovnu, lošu ishranu koja se uglavnom sastojala od komada hleba, šolje čaja, supe ili čorbe, bez dovoljno vode za piće, gde su bili podvrgnuti svakodnevnom, bezobzirnom batinanju pomoću raznih vrsta oružja i oruđa, različitim načinima i metodama mučenja pri čemu su surovo povređivani, zlostavljani i ponižavani uz nanošenje teških telesnih i duševnih povreda i patnji koje su se često završavale ubistvima. Tako su logori postajali pakao na zemlji.

To najbolje potvrđuju podaci o stradanjima Srba - civila i zarobljenika u logorima: Rahići, Ulice, Zovik, Maoča, Boče (u okolini Brčkog) i Donja Mahala (kraj Orašja). Kapaciteti logora obzirom na broj zatvorenih lica nisu omogućavali ni minimalne uslove koji su potrebni za elementarno preživljavanje zatvorenih lica. Prema raspoloživim podacima u logoru koji je bio smešten u Osnovnoj školi u Odžaku jednom logorašu je pripadalo samo 0,5 m2 prostora. Muslimanski i hrvatski vojnici uz podršku logorske uprave su razradili čitav sistem mera i postupaka za uništenje i istrebljenje srpskog naroda putem raznih vidova mučenja, maltretiranja, ponižavanja i zlostavljanja.

Iz navedenih načina i postupaka mučenja prema zatočenim Srbima proizilazi da je mašta u funciji mržnje prema drugom narodu neiscrpna. Ubistva, nanošenje teških telesnih i duševnih povreda i trauma, premlaćivanja po svim delovima tela, mučenja i zlostavljanja vršena su i ovaj put planski kao u toku Drugog svetskog rata i opet pod uticajem ustaške ideologije.

Pored toga, zatvorenici su iz logora prinudno izvođeni da kopaju rovove, grade fortifikacijske objekte, pune vreće peskom, vrše druge radnje na prvoj borbenoj liniji i to upravo u vreme borbenih dejstava, što je imalo za posledicu da su mnogi od njih poginuli ili bili ranjeni od projektila upućenih sa obe strane.

3) Genocid se praktično ispoljilo kroz sve prethodno navedene oblike delovanja hrvatskih i muslimanskih snaga prema srpskom stanovništvu na području Bosanske Posavine. Ubijanje, telesno povređivanje, odvođenje u logore srpskog stanovništva - žena, dece, staraca, muškaraca, ranjenika, bolesnika, ratnih zarobljenika, nije samo sebi cilj. Naime, cilj svih ovih delatnosti je potpuno ili delimično istrebljenje srpske nacionalne grupe (etnosa) na ovim prostorima i to zauvek ne birajući pri tome sredstva i načine za ostvarenje postavljenog cilja.

Na području Opštine Brčko počev od 11. juna 1992. godine do 12. decembra 1992. godine hrvatsko-muslimanske oružane jedinice izvršile su napade na srpsko civilno stanovništvo, vršili ubijanje Srba, pljačku njihove imovine, palili njihove kuće, crkve, skrnavili groblja, odvodili ih u logore i tamo mučili.

U vezi tih zločina nad Srbima u selima Bosanska Bijela, Bukovac, Bukvik, Vujičići, Gajevi, Lukavac, Vučilovac i Cerik postoje konkretni dokazi.

O situaciji koja je postojala u selu Bosanska Bijela pre nego što će 11. juna 1992. godine biti izvršen napad na srpsko stanovništvo izjasnilo se nekoliko svedokakoji su saslušani pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom.

Svedok 617/95-5 naveo je:

"...Ja sam pre početka ovog rata živeo sa svojom porodicom u selu Bijela, SO Brčko, koje je inače naseljeno stanovnicima srpske nacionalnosti. To selo okružuju srpska sela Cerik, Bukvik, Špionica, Srnice i druga. Sela koja graniče sa pomenutim selima naseljena su stanovnicima muslimanske i hrvatske nacionalnosti. Neposredno pre početka rata u prvoj polovini 1992. godine stanovnici muslimanskih i hrvatskih sela formirali su svoje vojne jedinice tako što su muslimani nosili oznake zelenih beretki, a Hrvati oznake HVO. Odmah posle formiranja te jedinice počele su sa upućivanjem pretnji stanovništvu srpske nacionalnosti preteći da će svi biti poubijani i proterani. Postavljali su barikade i onemogućavali kretanje srpskom stanovništvu, a početkom juna iste godine povremeno su upadali u pojedina sela..."

Svedok 617/95-1 izjavio je, između ostalog:

"...Neposredno pre početka rata u prvoj polovini 1992. godine iako smo mi stanovnici srpske nacionalnosti ranije bili u dobrim odnosima sa komšijama Hrvatima odnosi su počeli da se narušavaju. To se osetilo najprije što su, kada bi komšija Hrvat ženio ili udavao kćerku, počeli da izbjegavaju da na to veselje pozivaju Srbe. Objašnjavali su to time da ne pozivaju Srbe zato što im je njihov sveštenik rekao da se Srbi ne zovu ni na veselja ni na sahranu..."

Na dan 11. juna 1992. godine izvršen je napad na srpsko stanovništvo i tom prilikom ubijeni su sledeći Srbi:

SEKULIĆ(Jakova) MILAN, rođen 1958. godine (svedoci: 617/95-1, 617/95-5, 636/95-1, 2 i 3),

SEKULIĆ(Lazara) MARA, rođena 1925. godine (svedoci: 617/95-1, 617/95-5, 636/95-1 i 2),

LUKIĆ(Steve) DUŠAN (svedoci: 617/95-1, 636/95-1, 2 i 3),

JOVANKA, rođena 1932. godine (svedoci: 617/95-5, 636/95-1 i 2),

LUKIĆ VESELIN , rođen 1938. godine (svedoci: 617/95-5, 636/95-1, 2 i 3),

IZVRŠIOCI navedenog zlo čina su:

ĐORĐIĆ ZVONIMIR, "Đone" (svedoci: 617/95-1, 636/95-1 i 3);

LASTRIĆ MARJAN , komandir čete u 108. brigadi (svedoci: 617/95-1, 636/95-1 i 2);

ANĐIĆ FILIP, "Irac"(svedoci: 617/95-1, 636/95-1);

STJEPANOVIĆ IVO, "Peleš" (svedoci: 617/95-1, 617/95-5 i 636/95-1);

MENDEŠ DRAGAN (svedoci: 617/95-1 i 636/95-1);

MENDEŠ FRANjO (svedok: 617/95-1);

ČANČAREVIĆ GRGA, "Tahir" (svedoci: 617/95-1 i 636/95-1);

ĐORĐIĆ PETAR (svedoci: 617/95-1 i 636/95-1);

ĐORĐIĆ ANDRIJA (svedoci: 617/95-1 i 636/95-1);

ĐORĐIĆ IVO, "Supetlo"(svedoci: 617/95-1 i 636/95-1);

FILIPOVIĆ STJEPAN , bivši radnik Službe javne bezbednosti Brčko (svedoci: 636/95-1 i 2);

JURKOVIĆ IGNjACIJE , bivši radnik Službe javne bezbednosti Brčko (svedoci: 636/95-1 i 2);

MENDEŠ (Franje) MATIJA (svedok: 636/95-2);

ČANČAREVIĆ ANDRIJA (svedok: 636/95-2);

ČANČAREVIĆ (Andrije) FRANjO (svedok: 636/95-2);

GELjIĆ FRANjO, "Irac"(svedok: 636/95-2);

JURKOVIĆ (Save) IVO (svedok: 636/95-3) i

LUKIĆ (Ive) MATO (svedok: 636/95-3).

Prilikom navedenog napada ranjeni su:

MIĆIĆ ALEKSA (svedok: 636/95-2);

LUKIĆ DOBRIVOJE (svedok: 636/95-2) i

STEVIĆ MAKSO (svedok: 636/95-2).

DOKAZ: svedoci 617/95-1, 617/95-5, 636/95-1, 636/95-2 i 636/95-3.

Osnovno javno tužilaštvo u Brčkom podiglo je kod Osnovnog suda u Brčkom optužnicu Kt. br. 69/93 od 15. jula 1994. godine u vezi navedenih zločina i to zbog krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srpske - Opšti deo.

Hrvatsko-muslimanske vojne jedinice napale su srpsko stanovništvo u selu Bukovac na dan 11. septembra 1992. godine.

Više svedoka se izjašnjava o situaciji - atmosferi koja je postojala u navedenom selu pre 11. septembra 1992. godine, a tako đe i o geografskom položaju sela Bukovac.

Tako na primer svedok 617/95-32 navodi:

"...Selo Bukovac i još šest sela koja pripadaju Mjesnoj zajednici Bukvik naseljena su isključivo stanovništvom srpske nacionalnosti. Sela koja okružuju područja Mjesne zajednice Bukvik sa jedne strane naseljena su stanovništvom muslimanske nacionalnosti, a sa druge strane hrvatske nacionalnosti. Početkom 1992. godine u muslimanskim i hrvatskim selima od mjesnog stanovništva formirane su vojne jednice koje su odmah posle formiranja otpočele sa upućivanjem pretnji stanovnicima srpskih sela tvrdeći da će svi biti poubijani ili proterani sa tog područja. Formirane vojne jedinice postavljale su barikade oko srpskih sela i na taj način onemogućavale izlazak Srba iz tih sela ili ulazak u ista. Držali su srpska sela pod blokadom oko šest mjeseci, da bi 11. septembra 1992. godine otpo;eli napad. Najpre su upali u selo Bukovac. Pre upada u selo hrvatske i muslimanske jedinice su ostvarile snažnu vatru, a prilikom ulaska počeli su da pale srpske kuće i ubijaju Srbe koji su se zatekli kod kuća. Srpsko stanovništvo bežalo je prema šumama i tamo smo se krili od muslimanske vojske..."

Prilikom napada na selo Bukovac 11. i 12. septembra 1992. godine ubijeni su sledeći Srbi - civili:

VUJIĆ MITAR , rođen 1945. godine (svedoci: 617/95-4, 638/95-7);

PEJIĆ MARKO , rođen 1931. godine (svedoci: 617/95-4 i 638/95-7);

PEJIĆ CVIJETA , rođena 1938. godine (svedoci: 617/95-4 i 638/95-7);

MILOŠEVIĆ(Bogoljuba) PETAR, rođen 1958. godine (svedoci: 617/95-19, 640/95-1 i 4);

TANASIĆ(Jove) NOVAK, rođen 1957. godine (svedoci: 617/95-19, 640/95-1 i 4);

RADIĆ GOJKO , rođen 1957. godine (svedok: 617/95-32);

RADIĆ CVJETIN , rođen 1963. godine (svedok; 617/)5-32);

BAJIĆ RISTO , rođen 1942. godine (svedoci: 617/95-34, 640/95-1, 2 i 3);

BAJIĆ ŽIVAN , rođen 1963. godine (svedoci: 617/95-34, 640/95-1, 2 i 3);

BAJIĆ ILIJA , rođen 1938. godine (svedoci: 634/95-3 i 5, 640/95-1 i 2);

PIŠTALOVIĆ NIKOLA , rođen 1927. godine (svedoci: 640/95-1 i 2);

PEKIĆ JOVAN , rođen 1954. godine (svedoci: 64/95-1 i 2) i

SUBOTIĆ STEVO , rođen 1938. godine (svedoci: 640/95-1 i 2).

Na ovom mestu posebno se izdvajaju iskazi svedoka 617/95-32 u vezi ubistva njenih sinova, Radić Gojka i Radić Cvjetina, kao i svedoka 617/95-34 u vezi ubistva njenog supruga Bajić Rista i sina Bajić Živana.

Tako, svedok 617/95-32 pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom 26. jula 1995. godine izjavljuje, između ostalog:

"...U šumi gde smo se krili bili su i moji pokojni sinovi i to, stariji sin Gojko rođen 15. 3. 1957. godine u Bukovcu, od oca Janka i mlađi Cvijetin rođen 23. 7. 1963. godine. Gojko je bio ranjen u predelu leve ruke. Prenoćili smo u toj šumi, a sutradan zajedno sa ostalim narodom, krijući se, otišli smo u Gornji Bukvik. U tom delu zadržali smo se dva dana... Kada su nas hrvatski ili muslimanski vojnici pronašli u jednoj šumi u Bukviku oni su u mom prisustvu odvojili iz grupe moje sinove Gojka i Cvijetina i u njih ispalili rafale iz pušaka. Cvijetina su odvojili od mene, jer sam ga ja držala ispod ruke, a potom pucali u njega. Molila sam i preklinjala da to ne čine, međutim sve to nije pomoglo. Njihova tela ostala su u toj šumi a da li ih je ko sahranio ja to za sada ne znam ..."

Svedok 617/95-34 je pred istra žnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom na dan 26. 7. 1995. godine, između ostalog, izjavila:

"...Ubili su moga muža Rista Bajića rođenog 26. 6. 1942. godine u Bukovcu, od oca Miloša i majke Stane, rođene Đurić, na pragu naše nove kuće . Ubili su takođe moga sina Živana Bajića rođenog 13. 11. 1963. godine na istom mestu jer su oni bili ostali kod kuće... "

O ubistvu Bajić Rista i Bajić Živana svedok 640/95-3 pred istražnom sudiji Osnovnog suda u Brčkom na dan 2. 2. 1994. godine izjavljuje:

"...Vodili su me negde i tada sam video da smo prolazili pored kuće Riste i Živana Bajića. Video sam ih obadvojicu kada izlaze iz svojih kuća podignutih ruku, bez oružja, ali je neko od vojnika zapucao i obojio ih ubio..."

Svedok 640/95-1, kada svedoči o napadu muslimansko-hrvatskih snaga na Bukovac 11. septembra 1992. godine, ističe:

"...Napale su nas muslimansko-hrvatske snage i ja sam se tada nalazio sa još sedam svojih komšija u zaseoku Vasiljevići. Se ćam se da su nas napale naše dojučerašnje komšije iz sela Ulović, jer sam lično prepoznao Džinić Blažu zv. "Bajica", Jurković Stjepana zv. "Pepa", Šimić Jozu, Radošević Zdravko zv. "Kjesa", Džinić Zdravka, Filipović Niku, Martinović Luku, Mišković Zvonka, Mišković Mirka, Đukić Niku i Šimić Žarka . Oni su vršili napad iz pravca železničke stanice, dok su nas muslimani napali iz pravca Žinića potoka..."

DOKAZ: u vezi napada na Bukovac, ubijanja srpskog stanovništva i pljačke i paljenja srpskih kuća - svedoci: 671/95-2, 617/95-3, 617/95-19, 617/95-32, 617/95-34, 634/95-3, 634/95-5, 617/95-4 i 638/95-7, 638/95-11, 640/95-1, 640/95-2, 640/95-3, 640/95-4.

U vezi napada na srpsko stanovništvu u Bukovcu na dan 11. septembra 1992. godine i zločina koji su izvršeni na štetu srpskog stanovništva Osnovno javno tužilaštvo u Brčkom podiglo je optužnicu pod brojem Kt. 68/93 od 9. juna 1994. godine kod Osnovnog suda u Brčkom protiv više lica zbog krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. preuzetog Krivičnog zakona SFRJ.

2. 1. 3. B u k v i k, V u j i č i ć i, G a j e v a i L u k a v a c

Na dan 14. septemba 1992. godine, zna či samo tri dana posle napada na selo Bosanska Bijela, oružane hrvatske i muslimanske jedinice izvršile su napad na sela Gornji i Donji Bukvik, Vujičići, Gajeva i Lukavac. Prilikom tog napada ubili su veliki broj civila srpske nacionalnosti. Radilo se inače o selima u kojima je živelo srpsko stanovništvo, a pri tome su, kao i prethodno u Bosanskoj Bjeloj, a kao što su činili kasnije i u drugim mestima, pljačkali - prisvajali imovinu Srba, palili njihove kuće, palili pravoslavne crkve, skrnavili grobove Srba. Jedan broj Srba su odveli u logore u selu Rahić - zadružni dom i logor u školi, u Zoviku - prostorije skladišta građevinskog materijala i u Ulice - u prostorije osnovne škole. U ovim logorima su Srbi mučeni, o čemuĆe kasnije biti posebno reči. Zločine koje su na ovom području izvršili pripadnici muslimansko-hrvatskih vojnih jedinica potvrđuje veliki broj svedoka - očevidaca, Srba, stanovnika navedenih sela.

Prilikom napada koji je izvršen 14. septembra 1992. godine ubijeni su sledeći pripadnici srpske nacionalnosti:

PEJIĆ BLAGOJE , rođen 1912. godine (svedok: 617/95-4);

TODOROVIĆ MARKO , rođen 1932. godine (svedoci: 617/95-4, 14, 679/95-5, 33, 638/95-7),

LUKIĆ NEDELjKO , rođen 1940. godine (svedoci: 617/95-4, 14, 679/95-5, 33, 638/95-2 i 638/95-7);

ĐURIĆ VASO , rođen 1940. godine (svedoci: 617/95-4, 14, 679/95-5, 638/95-2);

ĐURIĆ SLAĐAN(svedoci: 617/95-4, 679/95-);

PEJIĆ (Tanasija) CVIJETIN, rođen 1957. godine (svedok: 617/95 -6);

RISTIĆ(Zarija) MIRKO, rođen 1957. godine (svedok: 617/95-6, sa napomenom da otac ubijenog Ristić Mirka svedoči pred sudom da su njegov sin Ristić Mirko i Pejić Cvejtin ubijeni u Gornjem Bukviku 11. 9. 1992. godine, kada je izvršen upad u to selo i istovremeno zapalili nekoliko kuća);

SEKULIĆ SPASOJE , rođen 1955. godine (svedoci: 617/95-10, 11, 634/95-4, 6 i 8);

TANIĆ GAVRO , rođen 1922. godine (svedok: 617/95-14);

PURIĆ(Avrama) VLAJKO (svedoci: 617/95-19, 25, 26, 679/95-9, 634/95-4, 638/95-12);

RADIĆ ŽIVAN , rođen 1966. godine (svedoci: 617/95-19, 25, 26, 679/95-9, 634/95-4, 638/95-12 i 640/95-1);

RADIĆ CVIJETIN , rođen 1963. godine (svedok: 617/95-19);

BRESTOVAČKI MILKA , rođena 1943. godine (svedoci: 617/95-22, 634/95-1, 4, 6 i 8, 538/95-2 i 12, 679/95-8);

BRESTOVAČKI RADOJKA , rođena 1933. godine (svedoci: 617/95-22, 4, 6 i 8, 638/95-2 i 12 i 679/95-8);

VESELINOVIĆ SAVO , rođen 1939. godine (svedoci: 617/95-25, 26, 33, 634/95-4, 638/95-12, 679/95-9);

VIDOVIĆ ĐOKO , rođen 1922. godine (svedoci: 634/95-8, 638/95-2, 679/95-8);

KAURINOVIĆ ILIJA, zv. "Farkaš",rođen 1918. godine (svedoci: 634/95-4, 6 i 8);

JOVIĆ DANILO - Danko , rođen 1960. godine (svedoci: 634/95-4, 6 i 8);

KAURINOVIĆ(Save) TRIVO, rođen 1963. godine (svedoci: 634/95-4, 6, 8);

PAŠIĆ(Gavre) GLIGOR, rođen 1930. godine (svedoci: 634/95-4, 6, 638/95-2);

PAŠIĆ(Nike) CVJETIN, rođen 1954. godine (svedoci: 634/95-4, 6, 8);

TANASKOVIĆ JOVAN , rođen 1912. godine (svedoci: 634/95-4, 638/95-2);

TANASKOVIĆ SAVO , rođen 1912. godine (svedok: 634/95-4);

MARIČIĆ(Save) JANKO, rođen 1930. godine (svedoci: 634/95-4 i 6);

BAJIĆ RADOJKA , rođena 1948. godine (svedok: 634/95-4);

VESELINOVIĆ PERO , rođen1974. godine (svedok: 634/95-4);

KEREZOVIĆ ĐORĐE , rođen 1932. godine (svedoci: 634/95-5, 638/95-2);

KEREZOVIĆ CVIJETA , rođena 1932. godine (svedoci: 634/95-5, 638/95-2);

ĐURIĆ MILO , rođen 1914. godine (svedoci: 634/95-8, 638/95-2);

MIJATOVIĆ(Mitra) JOVAN, rođen 1953. godine (svedoci: 638/95-1, 638/95-2);

VUJIĆ VASO , rođen 1924. godine (svedok: 638/95-2);

PODIJEVIĆ STEVO , rođen 1921. godine (svedok: 638/95-2);

PEJIĆ ILIJA , rođen 1974. godine (svedok: 638/95-7) i

BLAGOJEVIĆ MITAR , rođen 1942. godine (svedok: 638/95-7).

Iz pribavljenih dokaza utvrđuje se da su u navedenom napadu ili ubijanju pripadnika srpske nacionalosti učestvovali - izvršili zločine:

LUBINOVIĆ ŠEFKET(svedoci: 617/95-10 i 11, 634/95-8);

ĐAKIĆ MENSUR (svedoci: 679/95-30, 634/95-8 i 9 - za koga se navodi da je bio starešina jedinice muslimanske vojske koja je napala Bukvik);

DžINIĆ BLAŽA, "Pajica",iz Ulovića (svedok: 634/95-8);

BOSANKIĆ PETAR,iz Vitanovića (svedok: 634/95-8);

JAKIĆ LUKA,bivši milicioner, iz Brčkog (svedok: 634/95-8);

ČARAPIĆ VJEKOSLAV,iz Ulica (svedok: 634/95-8);

SARAJČIĆ NURIJA, iz Brke (svedok: 634/95-8);

HADžIĆ (Huse) SINAN, iz Ulovića (svedok: 634/95-8);

HADžIĆ(Mustafe) SADO, iz UloviĆa (svedok: 634/95-8);

KALIĆ NIJAZ(svedok: 634/95-8);

SULjIĆ DAMIR,"Matija" 2" (svedok: 634/95-8) i

HASANOVIĆ MELVUDIN (svedok: 634/95-9).

Svedok 634/95-8 pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom na dan 22.12.1993. godine, između ostalog, izjavljuje:

"...Lično sam u Bukviku 14. i 15. 9. 1992. godine prepoznao ljude koji su palili i ubijali a to su ...", a zatim navodi imena izvršilaca zločina od broja 1 do broja 11.

Svedok 634/95-9 izjavio je, između ostalog, pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom na zapisniku od 20. 1. 1994. godine:

"...Napadom je komandovao Mensur Đakić koga sam video taj dan. Video sam i Mevludina Hasanovića. Gledao sam kad ubijaju sve što su mogli ubiti... Video sam kada su ubili jednog slepog momka koji nigde nije išao od kuće, zatim starce. Nijedan od ubijenih nije bio pripadnik teritorijalne odbrane. Posle toga su pljačkali i palili. Mi smo se sutradan predali i zajedno sa ostalima bio sam odveden u logor u Gornji Rahić..."

Koliko su napadači na pomenuta sela bili bezobzirni u izvršenju zločina na potresan način ukazuju svedoci 617/95-10 i 617/95-11 sestra i majka ubijenog Sekulić Spasoja.

Tako svedok 617/95-10 pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom na dan 20. 7. 1995. godine navodi:

"... Pokojni brat Spasoje, rođen 28. 6. 1954. godine, imao je oboljenje kičme i zbog toga bio nepokretan . Mogao se kretati jedino uz pomoć štaka na kratkim relacijama. Muslimanski vojnici su pronašli mesto gde smo bili skriveni 15. 9. 1992. godine, a to je bilo u potoku blizu kuće. Znam da su muslimanski vojnici jer su nosili zelene trake. Kada su nas pronašli počeli su da nam psuju četničku majku nazivajući pokojnog brata četnikom. Poveli su nas prema centru sela Bukvik i u jednom trenutku prišao je i jedan muslimanski vojnik za koga smo kasnije saznali da se zove Šemso Ljubina (radi se o Lubinović Šefketu) ali mi toga vojnika nismo poznavali. Taj vojnik je bio maskiran, lice mu je bilo namazano sa nekom bojom, izdvojio je pokojnog brata govoreći da je četnik, a potom mu ispalio dva rafala u predelu grudi. Majka Netka i ja smo molili toga vojnika da to ne čini ali to nije pomoglo. Njegovo telo je ostalo na tom putu. Da li je sahranjeno ili nije ja to sada ne znam jer je Bukvik pod kontrolom hrvatskih i muslimanskih vlasti... "

Svedok 617/95-11 pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom na dan 21. 7. 1995. godine između ostalog ističe:

"...Većina srpskog stanovništva napustila je svoje kuće i pobegla u šumu, pa sam i ja sa svojom kćerkom i bolesnim sinom Spasojem koji je zbog oboljenja kičme bio nepokretan. Mogao je da se kreće samo na štakama i na kratkim relacijama. Krili smo se u šumi do 15. 9. 1992. godine. Oko 10 sati pronašla nas je muslimanska vojska i naredila da krenemo. Prilikom kretanja do centra sela muslimanski vojnik koji je imao zelenu traku, a lice namazano takoda se ne bi mogao prepoznati izveo je moga sina pokojnog Spasoja iz kolone i kada je okrenuo oru žje prema njemu ja i moja kćerka počele smo da molimo toga vojnika i da jaučemo. Međutim to ništa nije pomoglo. On je u Spasoja ispalio dva rafala i naredio da krenemo prema centru... "

Iz iskaza više svedoka - očevidaca utvrđuje se da su i Purić Vlajko, Radić Živan i Veselinović Sava bezobzirno ubijeni, pošto su nekoliko dana ranije bili ranjeni.

Svedok 617/95-26, majka ubijenog Radić Živanaizjavila je pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom 25. 7. 1995. godine:

"... Moj Živan je bio ranjen tako što mu je metak ušao u usta sa desne strane i izašao na temenu glave.Koliko sam ja mogla da vidim radilo se o eksplozivnom metku pa je bila velika izlazna rana, ali je bio živ... Videla sam da je Vlajko Purić bio ranjen u predelu levog ramena, a Savo Veselinović bio je ranjen u nogu ali ne znam tačno gde. Dok sam ja gledala sina i ostale ranjene naišli su muslimanski vojnici pa je jedan od njih uperio meni cev od oružja u predelu leđa, a potom naredio drugima da pucaju u ranjene. Rekao je doslovno "ubijte ranjene", a oni su u mom prisustvu ispalili rafale u predelu grudi i Živana i ostale dvojice ranjenih. Mene su tada odgurali u pravcu centra sela... "

Svedok 679/95-9 pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom na dan 17. 8. 1995. godine navodi:

"...14. septembra 1992. godine hrvatski i muslimanski vojnici nakon otvaranja vatre po srpskim selima upali su u sela i otpočeli sa paljenjem srpskih kuća i ubijanjem stanovništva srpske nacionalnosti... Ubijeno je toga dana oko 59 stanovnika srpske nacionalnosti iz pomenutih sela na području mesne zajednice Bukvik. Ubijani su nemilosrdno starci i žene, a među njima i tri ranjenika i to: Savo Veselinović, Vlajko Purić i Živan Radić, koji su se nalazili u blizini kuće Čede Pajića... Tu činjenicu znaju svi bivši meštani sela G. Bukvik... "

Svedok 679/95-8 svedoči pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom 17. 8. 1995. godine, između ostalog i o ubistvu Brestovački Milke i Brestovački Radojke.

"... Li čno sam video sakriven iz šume kada su muslimanski ili hrvatski vojnici izveli Milku i Radojku Brestovački na put i kada su u njih pucali. Video sam takođe kada su izveli starijeg čoveka Đoku Vidovića iz D. Bukvika i kada su pucali u njega i ubili ga... "

Svedok 638/95-12 pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom 15. 2. 1994. godine takođe svedoči o ubistvu Brestovački Milke i Brestovački Radojke:

"... Povla čeći se lično sam čuo Brestovački Milku koja je, po naređenju neprijateljskog vojnika, plačući dozivala svoga muža Marka. Nakon toga taj vojnik je ubio na cesti. Nešto kasnije ubio je i Brestovački Radojku Obadve su bili civili i nisu imali nikakvog naoružanja... "

Osnovno javno tužilaštvo u Brčkom podiglo je pod brojem Kt. 72/93 od 25. jula 1994. godine optužnicu protiv više lica zbog krivičnog dela ratnog zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 42. stav 1. preuzetog Krivičnog zakona SFRJ, a u vezi navedenih zločina koji su izvršeni sredinom meseca septembra 1992. godine na području srpskih sela Vitanovići, Bukvik Gornji i Bukvik Donji u opštini Brčko.

Dalje, Osnovno javno tužilaštvo u Brčkom Republike Srpske podiglo je pod brojem Kt. 77/93 od 16. jula 1994. godine optužnicu protiv više lica, muslimana i Hrvata, zbog zločina izvršenih 11. septembra 1992. godine u srpskim selima Vujičići, Gajevi i Lukavac - zbog krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srpske - Opšti deo.

DOKAZ: svedoci: 617/95-2, 617/95-3, 617/95-4, 617/95-6, 617/95-7, 617/95-8, 617/95-9, 617/95-10, 617/95-11, 617/95-12, 617/95-13, 617/95-14, 617/95-15, 617/95-16, 617/95-19, 617/95-22, 617/95-25, 617/95-26, 617/95-27, 617/95-31, 617/95-33, 617/95-40, 679/95-5, 679/95-8, 679/95-14, 679/95-30, 679/95-33, 634/95-4, 638/95-1, 638/95-2, 638/95-5, 638/95-6, 638/95-7, 638/95-8, 638/95-9, 638/95-10, 638/95-12 i 640/95-4.

2. 1. 4. V u č i l o v a c

Na dan 12. decembra 1992. godine hrvatska vojska iz susednih sela upala je u selo Vučilovac - opština Brčko i kao i u napred navedenim selima izvršila ubijanje civilnog stanovništva, pljačku imovine srpskog stanovništva i paljenje kuća u kojima su živeli Srbi.

Svedok 617/95-21 pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom na dan 24. 7. 1995. godine izjavljuje:

"...U prvoj polovini 1992. godine kada je počeo rat iz hrvatskih sela upućivane su pretnje srpskom stanovništvu u selu Vučilovcu i Kopanicama, govoreći da će svi Srbi sa tog područja biti proterani ili poubijani. Negde u julu ili septembru pomenute godine srpsko stanovništvo iz sela Kopanice proterano je, a negde u novembru ili prvoj polovini decembra hrvatska vojska proterala je sve Srbe iz Vučilovca. Prilikom upada u selo Vučilovac hrvatska vojska je sve stanovnike koji nisu napustili svoje kuće i pobegli poubijala kod njihovih kuća..."

Prilikom napada oružanih Hrvata na Vučilovac ubijeni su sledeći pripadnici srpske nacionalnosti:

MAJSTOROVIĆ PANTO , rođen 1944. godine (svedoci: 617/95-23, 24, 37, 679/95-1, 12);

MAJSTOROVIĆ MILENKO , rođen 1971. godine (svedoci: 617/95-23, 24, 37, 679/95-1, 10, 11, 12, 22);

MAJSTOROVIĆ ILIJA , rođen 1937. godine (svedoci: 617/95-23, 24, 679/95-1, 11);

MARGETIĆ MARINKO , rođen 1942. godine (svedoci: 617/95-23, 37, 679/95-2, 3, 4, 10, 11, 12);

IGNJIĆ OLjA , rođena 1939. godine, Hrvatica udata za Srbina (svedoci: 679/95-1, 6);

NIKOLIĆ RUŽA , rođena 1926. godine (svedoci: 617/95-24, 679/95-1, 2, 3, 10 i 12);

LUKIĆ(Mike) NETKA, rođena 1928. godine (svedoci: 617/95-24, 679/95-1);

MARGETIĆ(Lazara) MILAN, rođen 1963. godine (svedoci: 679/95-1 i 679/95-4);

KITIĆ(Nikole) PERO, rođen 1953. godine (svedok: 679/95-1);

LUKIĆ(Nikole) MIĆO , rođen 1946. godine (svedok: 679/95-1);

MITROVIĆ SVETISLAV , rođen 1968. godine (svedoci: 679/95-1 i 679/95-7);

PETROVIĆ(Bože) BOŽO, rođen 1952. godine (svedok: 679/95-1);

MIŠIĆ(Marka) JOCO, rođen 1973. godine (svedoci: 679/95-1, 39);

OSTOJIĆ(Riste) LAZO, rođen 1946. godine (svedoci: 679/95-1, 16);

LUKIĆ((Petra) RATKO, rođen 1944. godine (svedok: 679/95-1);

NIKIĆ (Staniše) SLAĐAN , rođen 1967. godine (svedok: 679/95-1);

ARSENIĆ(Nike) KRSTO, rođen 1906. godine (svedoci: 679/95-7 i 15).

Kada su u pitanju izvršioci napred navedenih zločina preživeli očevidci, pripadnici srpske nacionalnosti, uglavnom nisu poznavali izvršioce zločina. Detaljno su objašnjavali da je napad izvršila hrvatska vojska iz susednih sela. Tu su svi saglasni, a svedok 679/95-42 izjavio je pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom 25. 8. 1995. godine:

"...Hrvati su u svojim selima formirali vojne jedinice koje su nosile oznake HVO i otpočeli su sa upućivanjem pretnji stanovništvu Vučilovca govoreći im da će svi Srbi biti proterani i poubijani... Takvo stanje trajalo je sve do 12. 12. 1992. godine kada su u selo Vučilovac upali hrvatski vojnici iz susednih sela i otpočeli da pale srpske kuće i ubijaju srpsko stanovništvo... Koliko je meni poznato u napadu je učestvovao Ivo Vincenti ć zv. "Konj" koji se naročito isticao u ubijanju i masakriranju Srba zatečenih u Vučilovcu..."

DOKAZ: Svedoci: 617/95-21, 617/95-23, 617/95-24, 679/95-1, 679/95-2, 679/93-3, 679/95-4, 679/95-6, 679/95-7, 679/95-10, 679/95-11, 679/95-12, 679/95-15, 679/95-16), 679/95-22, 679/95-28, 679/95-39 i 679/95-42.

Na dan 11. juna 1992. godine i kasnije 28. avgusta 1992. godine muslimanske i hrvatske jedinice izvršile su napad na selo , na pripadnike srpske nacionalnosti, na njihov život i na njihovu imovinu.

Svedok 636/95-5 izjavio je pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom 28. decembra 1993. godine:

"...17. 6. 1992. godine u jutarnjim časovima negde oko 6 sati napali su nas dojučerašnje komšije muslimani i Hrvati i tom prilikom život su izgubili Simić Simo, star 80 godina, koga su ubili u njegovom dvorištu, zatim Marković (Ilije) Jovo, star oko 20 godina, koga su zaklali i Andrić (Mihaila) Spasoje, star oko 31 godinu. Tada su zapalili osam kuća. Mi smo se uspeli organizovati i odbiti neprijatelja. Drugi napad je usledio 28. 8. 1992. godine oko 17 časova. U selu je bilo dosta izbeglica iz Bijele, Špionice, Srbnica i drugih srpskih sela koja su bila okupirana. Napale su nas komšije iz Dubrava i Bijele, a imali su i tešku artiljeriju. Saznali smo da je celu akciju isplanirao Bijeljinski štab i da je to bila 108. Brčanska brigada HVO. Tom prilikom veliki broj civila je izginuo, a selo je praktično zbrisano sa zemlje. Domaćinstva su pljačkana, a zatim su kuće i sve druge prostorije zapaljene..."

Prilikom napada na dan 17. juna 1992. godine ubijeni su sledeći civili, pripadnici srpske nacionalnosti:

SIMIĆ SIMO , rođen 1924. godine (svedoci: 636/95-5, 6);

MARKOVIĆ(Ilije) JOVO, rođen 1964. godine, koji je zaklan (svedoci: 636/95-5, 6) i

ANDRIĆ(Mihaila) SPASOJE, rođen 1962. godine (svedoci: 636/95-5, 6).

Prilikom napada na Cerik 28. avgusta 1992. godine ubijeni su sledeći Srbi

DžOMBIĆ (Vojina)PETAR, rođen 1942. godine (svedok: 636/95-5);

ZARIĆ(Miće) ŽARKO , rođen 1919. godine (svedok: 636/95-5);

ILIĆ(Jove) LAZO, rođen 1933. godine (svedok: 636/95-5);

DRAGIĆEVIĆ MILUTIN , rođen 1925. godine (svedok: 636/95-5);

JOVANOVIĆ RISTO , rođen 1926. godine (svedok: 636/95-5 i zapisnik o identifikaciji od 27. 5. 1995. godine - 144/95-3);

BRKOVIĆ MITRA , rođena 1937. godine (svedok: 636/95-5);

BRKOVIĆ(Radovana) MILENA, rođena 1975. godine (svedok: 636/95-5);

MILIĆEVIĆ(Mike)ACO, rođen 1958. godine (svedok: 636/95-5);

SEKULIĆ(Save) MILIVOJE, rođen 1940. godine (svedok: 636/95-5 i zapisnik o identifikaciji od 27. 5. 1995. godine - 144/95-3);

MIJATOVIĆ DANKO , rođen 1939. godine (svedok: 636/95-5 i zapisnik o identifikaciji od 27. maja 1995. godine - 144/95-3) i

MIĆANOVIĆ OSTOJA , rođen 1939. godine (svedok: 636/95-5 i zapisnik o identifikaciji od 27. 5. 1995. godine - 144/95-3).

Svedok 636/95-5 izjavio je:

"...Ove ljude koje sam naglasio da su poginuli, lično sam video da su poginuli i ja sam ih sahranjivao..."

Svedok 636/95-6 i 144/95-3 naveo je da su, pored ostalih, izvršioci zločina u navedenim događajima bili:

ČANČAREVIĆ GRGAi

GLUHAKOVIĆ FILIP .

Protiv navedenih i još nekih drugih lica Osnovno javno tu žilaštvo u Brčkom podiglo je optužnicu pod brojem Kt. 67/93 od 25. jula 1993. godine zbog krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. preuzetog Krivičnog zakona SFRJ.

DOKAZ: Svedoci: 636/95-5, 144/95-3, 636/95-6 i 144/95-3.

Na dan 8. aprila 1993. godine 108. brigada tada takozvane Armije Bosne i Hercegovine kojom je komandovao Pljakić Ramizizvršila je napad na selo Bilište - opština Br čko, i tom prilikom je zarobljeno više pripadnika Vojske Republike Srpske, koji su bili izloženi mučenju, a zatim su svi ubijeni.

Na dan 7. maja 1993. godine na punktu u Dubravicama Vojska Republike Srpske preuzela je posmrtne ostatke četvorice boraca - pripadnika Vojske Republike Srpske i to: Pudić (Đoke) Stojana, Jovičić (Ranka) Perice, Padežanin Željka i Marjanović Radovana.

Prva dvojica lica zarobljeni su posle događaja od 8. marta 1993. godine, a Padežanin Željko i Marjanović Radovan posle napada koji je izvršen 27. aprila 1993. godine na selo Lipovac takođe od strane 108. brigade takozvane Armije Bosne i Hercegovine.

Iz obdukcionih zapisnika koji su sačinjeni u Institutu za patologiju i sudsku medicinu VMA, koji se odnose na obdukcije koje su izvršene na dan 7. maja 1993. godine u Brčkom pod brojem BČ-S-11 i BČ-S-12 utvrđuje se sledeće:

U obdukcionom zapisniku koji se odnosi na Budić Stojana, rođenog 1953. godine u selu Grbavica, opština Brčko dato je na osnovu izvršenog nalaza mišljenje u kome se, između ostalog, navodi:

I - Leš u stanju odmakle trule ži pa se samo obdukcijom pravi uzrok smrti sa sigurnošću ne može utvrditi. Međutim, imajući u vidu obdukcioni nalaz može se sa velikom verovatnoćom tvrditi da je smrt nasilna i da je nastupila usled odsecanja glave.

II - Odsecanje glave izvršeno je najverovatnije u dva dela: u prvom delu izvršeno je presecanje mekih tkiva vrata oštricom zamahnutog mehani čkog oružja, a u drugom delu izvršeno je presecanje dela četvrtog vratnog kičmenog pršljena oštricom teškog i zamahnutog mehaničkog oruđa.

DžII - Pudić Stojanu nanete su najverovatnije prvo rane u vidu prostrelina donjih ekstremiteta sa ulaznim otvorima na spoljašnoj strani desnog kolena, spoljašnoj strani desne butine, unutrašnjoj strani leve butine i na prednje-spoljašnoj strani leve butine, opisane po d tačkom 4, 5, 6 i 7 spoljašnjeg nalaza, a zatim mu je, dok se nalazio u ležećem položaju i dok je bio u životu odsečena glava od strane drugog lica.

DžIV - Smrt je ubilačkog porekla.

Uz navedeni obdukcioni zapisnik BČ-S-11 od 7. 5. 1993. godine priložena je i fotodokumentacija.

Iz obdukcionog zapisnika koji se odnosi na obdukciju koja je izvršena u vezi sada pok. Jovičić Perice, rođenog 1972. godine, u selu Grbavica - Brčko utvrđuje se, između ostalog, sledeće:

Na osnovu spoljašnjeg nalaza, unutrašnjeg nalaza, patološko anatomske dijagnoze dato je mišljenje u kome je, između ostalog, navedeno:

I - Leš u stanju odmakle trule ži, pa se samo obdukcijom pravi uzrok smrti sa sigurnošću ne može utvrditi. Međutim, imajući u vidu obdukcioni nalaz, može se sa velikom verovatnoćom tvrditi da je smrt nasilna i da je nastupila usled odsecanja glave.

II - Odsecanje glave izvršeno je najverovatnije u dva dela: u prvom delu izvršeno je presecanje mekih tkiva vrata oštricom zamahnutog mehani čkog oruđa, a u drugom delu izvršeno je presecanje dela trećeg vratnog pršljenja oštricom teškog i zamahnutog mehaničkog oruđa.

III - Rana u predelu leve strane lica opisana pod ta čkom 4. spoljašneg nalaza predstavlja razderno-nagnječnu ranu, nanetu dejstvom tupine teškog i zamahnutog mehaničkog oruđa, kada je istovremeno nastao dvostruki prelom leve polovine donjovilične kosti, opisan pod tačkom 2 spoljašnjeg nalaza.

IV - Rana iznad leve dojkine bradavice opisana pod ta čkom 6. spoljašnjeg nalaza, predstavlja ulazni otvor ustreline nanete dejstvom projektila ispaljenog iz ručnog vatrenog oružja, najverovatnije iz daljine, čije se dno u obliku kanala nastavlja kroz: kožu, potkožno tkivo, IV i V rebro sa leve strane, gornji režanj levog plućnog krila i mišiće, III međurebarnog prostora sa leve strane, gde je pronađen deformisani projektil od metala koji odgovara municiji za pištolje 7, 65 mm. Pravac kanala rane je: napred-pozadi, odozdo-nagore i s desna-ulevo.

V - Jovičić Perici naneta je najverovatnije prvo razderno-nagnječna rana opisana pod tačkom 5. spoljašnjeg nalaza sa dvostrukim prelom leve donjovilične kosti, a zatim mu je, dok se nalazio u ležećem položaju i dok je bio u životu odsečena glava od strane drugog lica.

VI - Rana u vidu ustreline, opisana pod ta čkom 6. spoljašnjeg nalaza, naneta je najverovatnije posle smrti tj. nakon odsecanja glave.

VII - Smrt je ubilačkog porekla.

I uz ovaj obdukcioni zapisnik priložena je fotodokumentacija sastavljena prilikom obdukcije.

DOKAZ: 144/95-9, obdukcioni zapisnici sastavljeni u Institutu za patologiju i sudsku medicinu VMA 7. 5. 1993. godine pod brojem BČ-S-11 i BČ-S-12.

Iz napred utvrđenih činjenica proizilazi da su izvršioci ubistva zarobljenika Budić Stojana i Jovičić Perice izvršili ratni zločin protiv ratnih zarobljenika koji je, kako je napred navedeno, bio sankcionisan odredbama Krivičnog zakona prethodne Jugoslavije, što je učinjeno u skladu sa Ženevskom konvencijom o ratnim zarobljenicima iz 1949. godine, koju je Država FNRJ ratifikovala 1950. godine.

Na dan 9. maja 1992. godine u Bukovoj Gredi u opštini Orašje pripadnici vojne policije 106. Oraške brigade, čiji je zapovednik bio Pero Vincetić zv. "Konj" izvršili su raciju na Srbe i tada su lišeni života sledeći Srbi:

VASILjEVIĆ LAZAR , od oca Arsenija, rođen 1961. godine;

GAVRIĆ MIĆO , rođen 1939. godine u Bukovoj Gredi - Orašje;

GAVRIĆ MIŠO , od oca Pere, rođen 1974. godine u Bukovoj Gredi - Orašje;

MAKSIMOVIĆ ZORAN , od oca Pere, rođen 1969. godine u Bukovoj Gredi - Orašje;

MAKSIMOVIĆ ŽARKO , od oca Jove, rođen 1952. godine u Bukovoj Gredi - Orašje;

CVIJANOVIĆ DRAGO , od oca Pere, rođen 1963. godine u Bukovoj Gredi - Orašje i

MAKSIMOVIĆ MARKO , od oca Jovana, rođen 1937. godine u Bukovoj Gredi - Orašje.

DOKAZ: Svedoci: 267/94-1, 267/94-6, 267/94-8, 267/94-14 i 396/95-6 i 637/95-3, 396/95-5, 679/95-23, 679/95-24, 679/95-27, 679/95-32, 679/95-35, 679/95-37 i zapisnici o identifikaciji sastavljeni u Osnovnom sudu u Brčkom 24. juna 1994. godine (144/95-12).

2.3.1. Na dan 19. aprila 1992. godine u selu Donja Dubica kod Od žaka, koje je bilo naseljeno pretežno srpskim stanovništvom, ubijen je iz zasede Srbin Đurić Rajko, a pokušana su i ubistva Goranović Steve, Božić Rajka i Božić Bore.

Izvršilac zločina je Ante Andrijević, veterinarski tehničar iz Vrbovca.

Navedeni zločin bio je signal za srpsko stanovništvo koje je posle ovog događaja počelo da napušta Donju Dubicu i da prelazi u selo Novi Grad.

DOKAZ: svedok: 554/94 i 191/94-4.

2.3.2. Na dan 31. maja 1992. godine u zaseoku Jezero - Od žak nad civilima srpske nacionalnosti izvršili su zločin za sada nepoznata naoružana lica i tom prilikom su ubijeni sledeći stanovnici Jezera:

ČURIĆ ZDRAVKOi

DOKAZ: zapisnik o uvi đaju MUP BiH, Stanice javne sigurnosti Odžak br. 13-8/02-03 od 31. 5. 1992. godine; 191/94-1 i 191/94-37.

2.3.3. Na dan 13. 6. 1992. godine Zvonko An đelić zv. "Kenta" iz Gornjih Svilaja - Odžak, sa obećanjem da će uz nagradu od 30.000 švajcarskih franaka ilegalno preko Republike Hrvatske prebaciti u Švajcarsku Radovana Kovačevića, Bosiljku Kovačević i Mariju Miletić, svi iz Novog Grada, opština Odžak, odvezao ih je putničkim automobilom samo do brda Kadar u Gornjem Svilaju i tu likvidirao:

KOVA ČEVIĆ BOSILjKU, zv. "BOJA", iz Novog Grada, Opština Odžak, rođenu 1932. godine, od oca Jova, i

MILETIĆ MARIJU , iz Novog Grada, Opština Od žak, rođenu 1932. godine, od oca Ljuba, dok je

KOVAČEVIĆ RADOVANA,iz Novog Grada, Opština Od žak, rođen 1930. godine, od oca Mitra, ranio, ovaj je uspeo da pobegne do kuće Pave Gudelja, ali je ubrzo otkriven, pa ga je Zvonko Anđelić takođe lišio života.

Na taj način su navedeni Srbi završili svoj život.

DOKAZ: svedok: 280/95-85.

IZVRŠILAC:

ANĐELIĆ(Jure) ZVONKO, pripadnik vojne policije 102. Od žačke brigade HVO.

2.3.4. Početkom juna 1992. godine u Novom Gradu - Odžak, jedno za sada neidentifikovano lice u maskirnoj uniformi koju su nosili hrvatski vojnici bez ikakvog razloga lišilo života staricu - Srpkinju

ZORKU TATIĆ,rođenu 1914. godine i to na njenom kućnom pragu, na taj način što je iz automatske puške ispalio rafal u njena leđa.

DOKAZ: svedoci: 424/95-13 i 424/95-14.

2.4.1. Na dan 26. marta 1992. godine u popodnevnim časovima, u selo Sijekovac, opština Brod (Bosanski Brod), u kome je većinu stanovništva činilo muslimansko i hrvatsko stanovništvo i u kome je bilo 50 - 60 srpskih kuća, upala je jedinica hrvatske vojske koju je predvodio Marko Brkača. Većina vojnika je bila maskirana čarapama preko lica, pa svedoci pretpostavljaju da se radi o njihovim komšijama Hrvatima i muslimanima iz Sijekovca. Preko megafona su pozvali Srbe da predaju oružje i ostavili za to rok od 10 minuta. Celo naselje sa srpskim kućama je bilo opkoljeno i vojnici su i pre isteka postavljenog roka počeli uz opštu pucnjavu da upadaju u srpske kuće i da isteruju stanovnike koje su u njima zatekli. Muškarce su odvajali od žena i dece, pa su iz grupe muškaraca, koje su izdvojili, odmah na licu mesta iz vatrenog oružja ubili sledeća lica:

ZEČEVIĆ JOVU i njegove sinove

ZEČEVIĆ VASUi

MILOŠEVIĆ LUKUi njegove sinove

MILOŠEVIĆ ŽELjKA i

MILOŠEVIĆ DRAGANA , koga su prethodno oteli iz ruku njegove majke,

TRIFUNOVIĆ SVETU i

Jedan od vojnika je S.M. koji je tada imao 9 godina, podneo no ž pod vrat i rekao: "Hoćeš da i tebe zakoljem?", a potom ga je odgurnuo i rekao: "Ti si još mali, neću tebe zaklati", pa je tako on ostao u životu, a njegov otac Luka Milošević i dva starija brata su ubijena. Posle svega su tela Milana Zečevića, Petra Zečevića i Vase Zečevića bačena na smetlište kod rafinerije u Brodu, a telo njihovog oca Jova nije pronađeno.

DOKAZ: svedoci 584/94-1, 584/94-2, 584/94-3, 584/94-4 i 283/94

2.4.2. 8. aprila 1992. godine u Sijekovcu kod Bosanskog Broda su u oko 01 časova u kuću Sedlić Novaka ušli hrvatski vojnici koji su,

SEDLIĆ NOVAKA , rođenog 1931. godine i njegovog rođaka

BRKOVIĆ MILORADAodveli u kupatilo, tukli ih, zatim polili benzinom i zapalili. Milorad Brković je uspeo da pobegne iako su za njim pucali i ranili ga, a kada je svedokinja 584/94-1 htela da pomogne svome suprugu, nisu joj dozvolili govoreći: "Marš nazad jerĆeš goreti kao što su Milorad i Novak", iz čega je ona zaključila da su izvršioci poznavali njenog supruga i brata i da su to najverovatnije Hrvati i muslimani iz njihovog sela. Kasnije je našla samo delove tela svog pokojnog supruga Novaka, dok je veći deo tela izgoreo.

IZVRŠIOCI su:

PRKAČA MARKO , Hrvat iz Slavonskog Broda,

KOVAČEVIĆ ZEMIR , musliman iz Sijekovca,

ČAUŠEVIĆ NIJAZ zv. "Nedo",musliman iz Sijekovca.

DOKAZ: svedok 584/94-1 i druga dokumentacija.

2.4.3. Dana 24. juna 1992. godine je oko 01 čas u zgradu "C", u naselju Skela u Bosanskom Brodu, došla grupa od pet hrvatskih vojnika u uniformama HVO i počela da lupa na vrata stana br. 14 u kome je stanovao Srbin

sa suprugom i detetom starim 11 godina. U strahu, supruga je sa detetom izašla na balkon i skočila sa njim sa balkona III sprata, pri čemu je teže povređena. Čula je krike svoga supruga. Kada se kasnije vratila u stan zatekla je tragove krvi, a sutradan je pozvana da izvrši identifikaciju. Na groblju je prepoznala leš svoga supruga, čiji je vrat bio presečen, a u predelu grudi je imao veliki broj ubodnih rana od noža. Nakon što je platila troškove sahrane kako joj je bilo naređeno, zajedno sa sinom je proterana iz Bosanskog Broda u koji se vratila tek posle oslobođenja.

Izvršilac je:

KLjAJIĆ BLAŽENKOi drugi pripadnici HVO.

DOKAZ: svedok 584/94-19.

ODVO ĐENjE CIVILNOG STANOVNIŠTVA SRPSKE NACIONALNOSTI I ZAROBLjENIH SRBA U LOGORE, NEHUMANO POSTUPANjE, ZLOSTAVLjANjE I UBIJANjE

Tokom 1992. godine pa nadalje na teritorijama u to vreme takozvane Bosne i Hercegovine koja se nalazila pod kontrolom muslimanskih i hrvatskih oru žanih snaga bio je formiran veliki broj logora i zatvora namenjenih za smeštaj civila srpske nacionalnosti koji su bili proterani sa svojih ognjišta, a takođe i za smeštaj zarobljenih Srba.

Sledstveno tome i na području Bosanske Posavine bio je formiran sistem od 35 logora ( Brod-8, Brčko-19, Šamac-1, Orašje-4 i Odžak-3) za srpsko civilno stanovništvo. Može se reći da je gotovo cela Bosanska Posavina bila pretvorena u logore za Srbe.

Konkretno postojali su logori:

u Brodu: 1) srednjoškolski centar "Fric Pavlik", 2) Tulek, skladište Robne kuće Beograd, 3) magacin građevinskog materijala preduzeća "GIK",4) logor Krndija (naspram vatrogasnog doma), 5) logor pored reke Save (kajak klub), 6) hale čarapane "Bosna", 7) logor u zgradi vojne policije (zgrada bivše Jugobanke) i 8) gradski stadion FK Polet-a,

u Brčkom: 9) Boderište, pogon "Interpleta", 10) Bosanska Bijela, mesni dom, 11) Bosanska Bijela, sušionica za šljive, 12) Bosanska Bijela, privatne kuće,13) Boće, Osnovna škola,14) Boće, prostorije mesne zajednice, 15) Gornji Zovik, skladište gra đevinskog materijala,16) Gornji Rahi ć, mesni dom,17) Gornji Rahić, skladište građevinskog materijala, 18) Gornji Rahić, sušionica u Okrajcima,19) Gornji Rahi ć, Osnovna škola,20) gara ža u rasadniku između Rahića i Maoče, 21) Donji Rahić, privatne kuće,22) Maoča, farma pilića,23) Mao ča, kafana "Bolji život",24) Palanka, čitaonica mesne zajednice,25) Rašljani, magacin, 26) Ulice, Osnovna škola i 27) Ulice, mesni dom,

u Šamacu: 28) selo Domaljevac, osnovna škola,

u Orašju: 29) srednjoškolski centar, 30) Donja Mahala, logor u Osnovnoj školi, 31) Donja Mahala, šupa Mirze Filipovi ća zvanog "Deljković "i i

u Odžaku: 32) Posavska Mahala 33) Osnovna škola (fiskulturna sala), 34) preduzeće "Strolit" i 35) selo Novi Grad.

U ovom materijalu biće prikazani dokazi za neke od zločina koji su vršeni u logorima na području opština Brčkog, Orašja, Odžaka i Bosanskog Broda.

Odmah treba reći da za sada nema pouzdanih dokaza o tome koliko je tačno Srba počev od 1992. godine pa nadalje bilo odvedeno u te logore. Izuzetno, postoji dokument "Spisak pritvorenika u zatvoru (školi)" u Odžaku koji je sačinila vlast Hrvatskog veća odbrane na kome se nalazi 618 lica o čemuĆe biti više reči u poglavlju 4. Međutim, nesumnjiva je činjenica da su Srbi masovno, samo zato što su Srbi, odvođeni u logore gde su uslovi života bili nepodnošljivi, s jedne strane u pogledu smeštaja, ishrane i higijenskih uslova, a s druge strane, s obzirom na teška mučenja, ponižavanja, pa i ubijanja logoraša, mnogi od njih su te logore doživeli kao pakao na zemlji.

Kapacitet tih logora, s obzirom na broj ljudi koji su bili u njih smešteni, najčešće je bio čak ispod minimuma prostora koji je potreban za najelementarnije preživljavanje. Postoji podatak da je na primer u logoru, koji je bio smešten Osnovnoj školi u Odžaku, jednom logorašu pripadalo manje od pola kvadratnog metra prostora!

Srbi - logoraši nisu imali ni minimum potrebne hrane i vode, pa su tako za dnevni obrok dobijali po jedno parče hleba i šolju čaja ili neke nazovi čorbe ili supe. Logoraši su stavljeni i u gotovo nemoguće uslove u pogledu održavanja higijene. Često su bili prinuđeni da u prostoriji u kojoj se nalazi veliki broj logoraša i koja je bila i onako pretrpana, vrše i nuždu i da u toj zatvorenoj prostoriji po ceo dan drže kante koje su zamenjivale NjC šolje. Logoraši su bili podvrgnuti raznim mučenjima koja su ponekad bila tako monstruozna da normalan čovek teško može shvatiti da ljudski um može tako nešto da smisli, koja su bila takva da su u nekim slučajevima Srbi - logoraši nastojali da sami sebi prekrate život.

O navedenim okolnostima biće reči u daljem tekstu kada se budu naveli najdrastičniji načini mučenja, maltretiranja i poniženja civila zatvorenika srpske nacionalnosti u logorima na području Bosanske Posavine. Može se reći da su takva postupanja bila, samo sa neznatnim razlikama, i na području cele u to vreme takozvane Bosne i Hercegovine na delu koji su kontrolisale muslimanske i hrvatske oružane snage.

Na ovom mestu treba reći da je bio stvoren svojevrstan način ubijanja logoraša srpske nacionalnosti, a koji ima sledeće karakteristike: odvođenje logoraša na prinudni rad mimo svih pravila međunarodnog prava i to na prve borbene linije, pa i za vreme intenzivnih borbenih dejstava, kada su korišćeni za kopanje rovova i drugih fortifikacijskih objekata, da sa borbene linije izvlače ranjene i poginule hrvatske i muslimanske vojnike; i da, ukoliko su ostali živi, prilikom izvođenja tih radnji prisustvuju masakriranju mrtvih tela srpskih boraca.

Svedok 267/94-9, bivši logoraš iz Brčkog, navodi da su logoraši iz logora u Orašju u Donjoj Mahali kopali rovove bez ikakve zaštite, da su sa svih strana bili izloženi puščanim mecima i granatama, da su kilometrima nosili balvane, da nije bilo alata - "bilo je čak i onih ljudi koji su prstima morali da kopaju". Po njegovoj proceni, oko 10% logoraša iz Orašja i Bukove Grede je poginulo, a i sam je na licu mesta izvukao 5 - 6 ljudi koji su bili ranjeni ili poginuli. Mnogi logoraši su na taj način izgubili život, a mnogi su teško ranjeni i sticajem samo srećnih okolnosti ostali u životu.

Na ovom mestu daje se samo kratak prikaz nekih uo čenih načina mučenja i ponižavanja srpskog stanovništva radi bolje preglednosti. KasnijeĆe biti navedeni konkretni slučajevi sa detaljnijim opisom događaja.

Probijanje jezika no žemvršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 158/95-1, 5 i 6; 637/95-6; 267/94-9);

Stavljanje ruku u mengele i stezanje, vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-5 i 396/95-8);

Stavljanje gole žene na užarenu ringlu električne peći , vršeno je u logoru u Bosanskom Brodu (dokaz: 584/94-32, 584/94-14, 2667/94-2 i 55/95-2);

Probijanje šaka i noge no žem ili šrafcigerom , vršeno je u logorima u Od žaku (dokaz: 365/94-1) i u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 158/95-4 i 6; 55/95-7; 637/95-6);

Udaranje tvrdim predmetima po testisima, vršeno je nad logorašima u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-5);

Priključivanje ušiju, polnih organa i prstiju na indukovanu struju , vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-5, 158/95-1, 2, 3, 4, 5, 6 i 7);

Bušenje tela užarenom šipkom - stavljanje užarne šipke u usta , vršeno je u logoru Donja Mahala - Orašje (dokaz: 158/95-1-7);

Odgrizanje ušiju logoraša zubima, vršeno je u logoru u Bosanskom Brodu (dokaz: 191/94-38, 280/95-11, 280/95-2, 593/94-31, 55/95-11 i 365/94-Š-2);

Provlačenje žica kroz uši, potom vešanje komada daske za žicu ili bušenje ušiju , vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 95/95-7, 267/94-10, 267/94-8, 424/95-26 i 396/95-10);

Lomljenje ekstremiteta logoraša, vršeno je u logorima u Odžaku (dokaz: 424/95-26) i u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-5 i 267/94-9);

Zabadanje no ža u koleno logoraša , vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-8);

Vađenje očiju ili pokušaj vađenja očiju logorašu , vršeno je u logoru u Rahiću (dokaz: 617/95-2, 679/95-17);

Zaka čivanje logoraša u sušnici za meso , vršeno je u logoru u Odžaku (dokaz: 191/94-35);

Vešanje logoraša za noge, a potom puštanje sa udarom glave o pod, vršeno je u logoru u Bosanskom Brodu (dokaz: 191/94-38, 55/95-26, 267/94-2 i 593/94-10);

Batinjanje daskom, stolicama, elektri čnim kablovima, palicama, nogarima od stola , vršeno je u svim logorima na području Bosanske Posavine;

Urezivanje no žem ustaškog simbola slova "U" po glavi i raznim delovima tela logoraša , vršeno je u Od žaku (dokaz: 424/95-42);

Probijanje ušiju sa mašinom za spajanje papira ili zasecanje ušne školjke nožem , vršeno je u logorima u Rahiću (dokaz: 679/95-17) i u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-5 i 8 i 396/95-8);

Prisiljavanje logoraša da se zatr če i udare glavom u zid ili u druge čvrste predmete , vršeno je u logorima u Rahiću (dokaz: 617/95-7), u logoru u Odžaku (dokaz: 55/95-1, 4, 5, 9 - 18, 22, 28, 29 i 43, 280/95-4, 10, 28 i 191/94-5, 30, 38) i u logoru u Donjoj Mahaili - Orašje (dokaz: 267/94-5);

Prisiljavanje logoraša da naglava čke skaču sa stola na pod , vršeno je u logoru u Odžaku (dokaz: 55/95-11 i 191/94-5);

Prisiljavanje logoraša da se me đusobno tuku sve do onesvešćivanja uključujući i tuču između rođene braće , vršeno je u logorima u Od žaku (dokaz: 55/95-7, 11, 12, 16 - 18, 22, 424/95-21, 191/94-5, 55/95-13 i 18); u logoru u Bosanskom Brodu (dokaz: 424/95-17, 24, 39, 42 i 280/95-76); u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 584/94-2); kao i u logoru u mestu Ulice (dokaz: 638/95-2);

Prisiljavanje logoraša da iz trka udaraju glavom o zid sve dok ne padnu u nesvest a da pri tome ne smeju da razbiju nao čare koje im se prethodno stave na glavu , vršeno je u logoru u Odžaku (dokaz: 280/95-9);

Udaranje logoraša tako što stra žari uhvate glave dva logoraša pa udaraju jednu glavu u drugu , vršeno je u Od žaku (dokaz: 280/95-1);

Lomljenje vilice logorašima, vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-7, 158/95-1);

Odsecanje prstiju na nogama i rukama logaraša, vršeno je u logorima u Bosanskom Brodu (dokaz: 584/94-12) i u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-5, 267/94-14);

Odsecanje pristuju sa ruke - prst po prst, vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-5);

Vađenje zuba logorašima običnim klještima i izbijanje zuba , vršeno je u logorima u Bosanskom Brodu (dokaz: 584/94-12); u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-5); u Rahiću (dokaz: 617/95-36, 679/95-19); u logoru u mestu Ulice (dokaz: 679/95-21);

Stavljanje cevi pištolja u usta logoraša sa zahtevom da zubima stisne cev, a potom naglo povla čenje pištolja tako da je čupan zub zakačen nišanom , vršeno je u logoru u Odžaku (dokaz: 55/95143 i 191/94-11);

Skakanje po logorašima dok su oboreni na tle, vršeno je u logoru u Odžaku (dokaz: 55/95-1, 2 i 28);

Prskanje spreja u o či logoraša , vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 55/95-7);

Zabadanje igli, sitnih eksera, šila, špenadli i dr. pod nokte logoraša ili između prstiju ruku i nogu , vršeno je u logorima u Bosanskom Brodu (dokaz: 584/94-12) i RahiĆu (dokaz: 679/95-18);

Stavljanje letve - kolca logorašu u analni otvor, vršeno je u logoru u Bosanskom Brodu (dokaz: 584/94-12);

Pucanje iz lovačke puške u logoraša sa patronom u kome se nalazila so , vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 158/95-2, 5 i 6);

Guranje creva u grlo logoraša i puštanje vode kroz crevo pod pritiskom, vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 496/95-3);

Čupanje noktiju logorašima , vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 55/95-7 i 267/94-12);

Zakivanje ruke logoraša ekserom za sto sa zahtevom da pri tom peva ustaške pesme, vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-11 i 396/95-9);

Udaranje logoraša dok mu je prethodno stavljena bomba u usta, vršeno je u logoru u Odžaku (dokaz: 476/94-7);

Udaranje logoraša vezanog rukama za stub na odbojkaškom terenu u fiskulturnoj sali kundakom od puške po le đima i drugim delovima tela , vršeno je u Odžaku (dokaz: 280/95-4, 5, 10, 13, 71, 72, 73, 74, 75, 76, 77 i 84, 55/95-1, 2, 4, 7, 10 i 11, 365/94-2 i 5 i 593/94-1);

Odsecanje ušiju logorašu - čupanje klještima , vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-4 i 5);

Vezivanje kaiša oko vrata logorašu i gušenje logoraša zatezanjem kaiša, uz istovremeno prisiljavanje logoraša da imitira lave ž psa , u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 2667/94-4);

Zabijanje noža logorašu kroz vrat , vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-5 i 14);

Ispaljivanje dum - dum metka u ruku logoraša iz neposredne blizine, vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 2667/94-13, 396/95-2);

Urezivanje krsta sa četiri slova "S" nožem po telu logoraša , vršeno je u logoru u Bosanskom Brodu (dokaz: 584/94-28);

Udaranje ranjenog logoraša dok ga po naredbi dr že dva njegova rođena brata , vršeno je u Bosanskom Brodu (dokaz: 191/94-13);

Gašenje cigareta po telu i licu logoraša, u uhu i stavljanje zapaljene cigarete u usta logoraša, vršeno je u logorima u Od žaku (dokaz: 55/95-3, 424/95-43, 365/94-1) i u Rahiću (dokaz: 679/95-17 i 18);

Udaranje logoraša nogama, kundacima i sli čno, a kojima je prethodno naređeno da stanu uza zid i podignu ruke u vis , vršeno je u logoru u Od žaku (dokaz: 424/95-9-12, 16, 19, 21, 36 i 37 i 365/94-1);

Stezanje vrata logoraša šakama, vršeno je u logoru u Rahiću (dokaz: 617/95-36);

"Stereo" udaranje (istovremeno udaranje obema šakama po ušima logoraša), vršeno je u logoru u RahiĆu (dokaz: 617/95-36);

Odsecanje dela stopala ili tela logoraša, vršeno je u logoru u Rahiću (dokaz: 679/95-17, 18);

Bušenje grudnog koša svrdlom za drvo, vršeno je u logoru u Rahiću (dokaz: 679/95-17).

Silovanje žena pripadnika srpske nacionalnosti , vršeno je u logorima u Bosanskom Brodu (dokaz: 584/94-31, 32 i 33, 267/94-2), u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-2 i 16) i u logoru u BoĆu (dokaz: 617/95-2, 638/9512 i 144/95-4);

Prisiljavanje žena i muškaraca na međusobno sisanje - lizanje polnih organa, ili da to čine stražarima , Bosanski Brod (dokaz: 593/94-33, 424/95-30, 191/94-5), Odžak (dokaz: 424/95-1), Orašje- Donja Mahala (dokaz: 267/94-5 i 9).

Prisiljavanje logoraša da vrše silovanje umnobolne žene - logoraša , Odžak (dokaz: 365/94-1 i 424/95-1).

Silovanje žene logoraša pred mužem ili saopštenje mužu - logorašu da mu je supruga silovana , Donja Mahala - Orašje (dokaz: 267/94-16) i Bosanski Brod (dokaz: 267/94-2).

Organizovanje "logorske svadbe" prisiljavanjem odabranog para logoraša Srbina i Srpkinje na seksualni odnos u prisustvu logoraša i osoblja logora, vršeno je u logoru u Od žaku (dokaz: 191/94-4 i 13);

Prisiljavljnje logoraša da jedni drugima stavljaju prst u analni otvor a potom ga ližu , Odžak (dokaz: 424/95-30 i 33, 55/95-9), Bosanski Brod (dokaz: 424/95-17, 34 i 42, i 191/94-5).

Grupno kupanje golih logoraša pa i pred građanima, mlazom ledene vode pod pritiskom , Odžak (dokaz: 55/95-8 i 424/95-41).

PrPrPrisiljavanjelogoraša da jedu kosu koja je bila osečena sa glave , Bosanski Brod (dokaz: 192/94-33 i 584/94-12).

Mokrenje u usta logoraša, Donja Mahala - Orašje (dokaz: 158/95-2), Bosanski Brod (dokaz: 584/94-16).

Držanje logoraša u podrumskim prostorijama pod vodom ili u kanalima napunjenim vodom , Rahić (dokaz: 638/95-8).

Iscrpljivanje logoraša gla đu, žeđu, ograničenjem vršenja fizioloških potreba, hladnoćom- svi logori na podru čju Bosanske Posavine i iskazi brojnih svedoka navedenih u ovom radu.

UskraĆivanje medicinske pomoći prilikom preloma eksktremiteta logoraša sa namerom da ti ekstremiteti zarastu sa deformacijom , Donja Mahala (dokaz: 267/94-7 i 55/95-7).

Prisiljavanje logoraša da jedu najlon čarapu , Bosanski Brod (dokaz: 285/95-11).

Izvođenje logoraša na inscenirano izvršenje smrtne kazne , RahiĆ (617/95-36 i 679/95-18), Bosanski Brod (dokaz: 438/94-14).

Prisiljavanje logoraša da jašu jedan drugog uz pevanje ustaških pesama, Bosanski Brod (dokaz: 424/94-4).

Prisiljavanje logoraša da dugo stoje na suncu, pa i na jednoj nozi dok se ne onesveste, Odžak (dokaz: 55/95-9) i Rahić (dokaz: 617/95-6).

Prisiljavanje logoraša da sa poda i zidova ližu svoj krv ili krv drugih logoraša , Odžak (dokaz: 55/95-1, 3, 4, 7, 8, 9-18, 21, 22, 28, 29 i 43, 424/95-17, 25, 36, 37, 191/94-11 i 476/94-7).

Prisiljavanje logoraša da jezikom čiste prljave čizme stražara , Bosanski Brod (dokaz: 191/94-5).

Prisiljavanje logoraša da stra žarima ljube čizme, a potom udaranje logoraša tom čizmom po glavi , vršeno je u logorima u Od žaku (dokaz: 424/95-34) i u logoru u Bosanskom Brodu (dokaz: 593/94-12);

Prisiljavanje logoraša da i tokom više sati stojeći pevaju ustaške pesme , vršeno je u logorima u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-7) i u logoru u Odžaku (dokaz: 424/95-41 i 280/95-5);

Vo đenje logoraša kome je vezan kaiš oko vrata - kao da se radi o životinji , vršeno je u logoru Donja Mahala - Orašje (dokaz: 2667/94-3);

Prinjiljavanje logoraša - Srba da u če katoličke molitve , vršeno je u logoru u Bosanskom Brodu (dokaz: 191/94-33, 593/94-12);

Bacanje kostiju logorašu - Srbinu od strane osoblja logora sa psovkom da Srbi "nisu bolji od kerova", vršeno je u logoru u Od žaku (dokaz: 191/94-4);

Pretnja klanjem logorašu, vršeno je u logoru u Bosanskom Brodu (dokaz: 424/95-33 i 34);

Naređivanje logorašima, muškarcima da sa sebe skinu odeću, a onda uvođenje u zatvorenu prostoriju krvoločnog psa , vršeno je u logoru u Od žaku (dokaz: 280/95-39, 191/94-3); i

Prisiljavanje logoraša da pase travu posle mokrenja, Brod (dokaz: 584/94-16).

Tokom 1992. i 1993. godine na podru čju opštine Brčko bilo je formirano više logora pripremljenih za pripadnike srpske nacionalnosti.

Na ovom mestu, na osnovu raspoloživih dokaza, biće prikazani uslovi u kojima su živeli Srbi u logorima u Rahiću, Ulice, Zovik, Maoča i Boće. Sagledaće se i konkretna mučenja kojima su bili podvrgnuti logoraši - Srbi.

3. 3. 1. L o g o r u R a h iĆ u

U logoru u selu Rahić bio je smešten veliki broj Srba. O okolnostima pod kojima su živeli u tim logorima izjasnili su se brojni svedoci, koji su ipak imali sreću da iz logora izađu živi, mada mnogi od njih sa teškim telesnim i psihičkim traumama. Verodostojnost iskaza mnogih svedoka potkrepljen je i materijalnim dokazima.

Iz iskaza svedoka utvrđuje se da su u logorima u Rahiću glavni izvršioci zločina - mučitelji pripadnika srpske nacionalnosti bili:

IBRAHIMOVIĆ NUIK(dokaz: 617/95-2);

LIŠIĆ SAMIR (dokaz: 617/95-2);

MEHMEDBAŠIĆ MIRSAD (dokaz: 679/95-18);

PELjTO MENSUR (dokaz: 617/95-2, 679/95-18; 617/95-18; 579/95-17);

JURKOVIĆ ANĐELKO ,"Gaga"(dokaz: 634/95-9);

"CAR MAKLjA" (dokaz: 617/95-2);

HADžIĆ GALIB (dokaz: 617/95-7, 13, 14, 36, 679/95-17, 18, 33, 638/95-8, 9, 11, 12 i 640/95);

ČAUŠEVIĆ OMER (dokaz: 617/95-20, 634/95-2 i 9, 6638/95-10, 679/95-18);

KELAVA ILIJA (dokaz: 617/95-17);

BILjIĆ RAŠID (dokaz: 679/95-18);

VESNA, iz Gunje (dokaz: 679/95-17, 679/95-18),

LIŠIĆ MIRSAD (dokaz: 679/95-17);

SULjIĆ DAMIR, "Makija"(dokaz: 679/95-17, 634/95-8);

OSMANOVIĆ OSMAH ,"Osmo"(dokaz: 679/95-17);

BILIĆ VINKO, "Bili"(dokaz: 679/95-17);

TATAREVIĆ ASMIR (dokaz: 679/95-17 i 679/95-18; 617/95-18);

MAJKIĆ IVICA (dokaz: 679/95-19);

KOMBIĆ MEHMED (dokaz: 638/95-2);

TATAREVIĆ ARMIN (dokaz: 638/95-2);

KALIĆ NIJAZ, zv. "Bego"(dokaz: 638/95-9, 10 i 12);

HADžIĆ NIJAZ (dokaz: 679/95-18);

IMAMOVIĆ OSMAN (dokaz: 679/95-18);

FAZLOVIĆ NOVALIJA (dokaz: 679/95-18);

LIŠIĆ SENAD (dokaz: 617/95-17);

FAZLOVIĆ FERID (dokaz: 617/95-18, 638/95-9).

3.3.1.1. Svedok 617/95-2 izjavio je pred istra žnim 15. 7. 1995. godine:

"...Mene su uhvatili 21. 9. 1992. godine i odveli u selo Rahić, gde su me smestili u prostorije škole. U grupi je bilo 61 lice i to od deteta starog 3 godine, pa do 70 godina. U toj grupi su bili i muškarci i žene. Smešteni smo u učionice, jer je sportska dvorana bila napunjena i u istoj se nalazilo 260 ljudi. Prilikom dovođenja odvojili su žene i decu, a nas muškarce zatvorili zasebno. Odmah posle zatvaranja u prostoriju su došli hrvatski i muslimanski vojnici i počeli da nas udaraju i saslušavaju. Tukli su nas nogama, na kojima su bile čizme, pesnicama, palicama, komadima plastičnih creva, stolicama, kundacima od oružja, rukohvatima od noževa i pištolja i drugim sredstvima. Izvodili su nas pojedinačno, a najčešće u noćnim časovima i tukli do onesvešćivanja. Tre će veče jedan hrvatski vojnik čije ime ja ne znam pokušao je malim nožem da mi izvadi levo oko.Taj vojnik mi je psovao majku četničku i zahtevao da mu objasnim zašto nosim vojničke čizme koje je on nazivao "Srpkinje". Istim nožem koji je imao u rukama napravio mi je ubod u predelu stopala sa gornje strane na desnoj nozi. Zadržan sam u prostorijama te škole tri dana i za sve to vreme neprekidno sam bio mučen i zlostavljan. Tukli su me Ibrahimovi ć Nufik, neki Lišić Samir, Peljto Mensur, izvesni Car Maklja, Gumeni Ivica i dr.Ta lica ja ina če ranije nisam poznavao...".

Svedok je inače kasnije bio i u zatvoru u Tuzli.

U mišljenju komisije lekara, specijalista za sudsku medicinu i za neuropsihijatriju, koja je izvršila pregled ovog svedoka, decembra 1995. godine u Opštoj bolnici u Brčkom navedeno je:

"Kao posledica teških fizičkih i psihičkih trauma pretrpljenih u zarobljeništvu kod svedoka 617/95-2 su razvijeni: lumbosakralni sindrom i hronični postraumatski stresni poremećaji koji mu u značajnoj meri umanjuju opštu životnu radnu sposobnost" (794/95-B-17).

3.3.1.2. Svedok 617/95-7 iz Bukvika, rođen 7. 9. 1960. godine, navodi pred istražnim sudijom:

"...Posle hapšenja hrvatski vojnici odveli su me najpre u selo Rahić i tamo su me zatvorili u salu u seoskom domu... Jedan od prisutnih vojnika udarao mi je glavu o zid, a drugi me udarao nogama u predelu stomaka i kolena... Prilikom ispitivanja tukao me je i Galib Hadžić iz Brčkog koji je ranije radio u SUP-u. Posle ispitivanja odveli su me u prostorije garaže u rasadnik gde sam zadržan 12-13 dana. Za sve to vreme više puta su me izvodili i tukli, a naročito u predelu glave, kolena i stomaka. U Rahiću su mi zavrtali ruke, hvatali me za vrat i davili. Ja sam saznao da je to radio neki hrvatski vojnik Glišić ali mu ne znam imena...".

I ovaj svedok je kasnije bio u logoru u Tuzli.

3.3.1.3. Svedok 617/95-17, rođen 27. 12. 1960. godine, nalazio se u logoru u Gornjem Rahiću od 18. 9. 1992. do 2. 10. 1992. godine kada je odveden u vojni zatvor u Tuzli. Pred istražnim sudijom ovaj svedok je 21. 7. 1995. godine, između ostalog, svedočio:

"...Posle izvršenog pretresa i oduzimanja stvari u prostorije sale ušao je muslimanski vojnik Senad Liši ć iz G. Rahi ća, koga sam od ranije poznavao i počeo da udara uhapšene Srbe, psujući im majku srpsku i majku četničku. On je i mene udario nekoliko puta dlanom. U prostorijama doma zadržan sam do 2. oktobra 1992. godine. Za to vreme izvođeni smo veoma često na saslušanja, ali najčešće u noćnim časovima. Prilikom saslušanja svakog puta su nas udarali najčešće pesnicama, palicama, nogama na kojima su bile čizme. U toj sali bilo je oko 200 uhapšenih Srba sa područja MZ Bukvik. Za sve vreme boravka u prostorijama spavali smo na patosu... Hrana se sastojala od šolje čaja i malog parčeta hleba, a nekada po nekoliko kašika riže kuhane na čistoj vodi..."

Komisija lekara veštaka - specijalista za sudsku medicinu i neuropsihijatriju, nakon izvršenog pregleda svedoka 617/95-17 25. 12. 1995. godine dala je mišljenje: "kao posledica teških fizičkih i psihičkih trauma pretrpljenih u zarobljeništvu u svedoka 617/95-17 su se razvili hronična depresija i poremećaj spavanja u smislu košmara i sledstvene insumije koji mu u značajnoj meri umanjuju opštu životnu i radnu sposobnost" (794/95-B-24).

3.3.1.4. Svedok 617/95-18, rođen 4. 2. 1956. godine u Obudovcu, kada svedoči o svojim stradanjima u logoru u Rahiću, navodi pred istražnim sudijom:

"...Odmah posle zatvaranja u istoj prostoriji počeli su da me ispituju Osmanović Osmani njegov brat Fehrat, Fazlovi ć Ferid, Tatarović Asmir i Peljto Mensur, svi iz Brčkog. Njih sam od ranije poznavao u Brčkom... Prilikom ispitivanja osim Osmana Osmanovića svi ostali su me tukli. Udarali su me nogama na kojima su bile čizme, pesnicama, palicama, komadima metalnih šipki, kundacima od oružja i drugim priručnim sredstvima. Udarali su me po svim delovima tela a najviše po leđima i glavi. Udarali su me tako svakog dana 3-4 puta, a najčešće u noćnim časovima... Obarali su me na patos, stavljali cev od pištolja u usta, stavljali na slepoočnicu, potezali nož i njegov vrh stavljali na vrat i slično. Tuče su trajale svih 55 dana koliko sam ja zadržan u tim prostorijama. Sve vreme ležali smo na golom betonu, bez pokrivača i prostirača, a hranu smo dobijali jednom dnevno u malim količinama. Hrana se sastojala od jednog parčeta hleba koje nije bilo teže od 15-20 grama i po kašiku-dve kuhane riže bez ikakvog začina... Vodili su nas da otkopavamo neeksplodirane minobacačke i haubičke granate..."

3.3.1.5. Svedok 617/95-36, rođen 1. 3. 1938. godine u Lipovcu, navodi da je početkom 1992. godine hrvatsko i muslimansko stanovništvo u selu Lipovac formiralo svoje jedinice koje su se naoružavale "do zuba". Formirane jedinice počele su da upućuju pretnje stanovništvu srpske nacionalnosti sa tvrdnjom da će svi Srbi iz tog sela, a i iz drugih srpskih sela biti poubijani ili proterani. 9. maja 1992. godine odveden je u muslimansko selo Gornji Rahić i zatvoren u prostoriju garaže na rasadniku. Izjavljuje pred istražnim sudijom:

"...Ispitivao me je lično Galib Had žićiz Br čkog koji je pre početka rata bio islednik u SUP-u. Prilikom ispitivanja meni je Galib psovao majku srpsku, govorio da sam četnik i tukao me. Udarao me je nogama na kojima su bile čizme, palicom i pesnicom... Tukli su me svakog dana, a najčešće u noćnim časovima od 00 do 3.00 časa. Pri svakoj tuči pretili su mi daĆu biti ubijen... Prilikom tuča koje sam pretrpeo u Rahiću izbijeno mi je šest zuba iz gornje vilice, a napravili su mi nekoliko posekotina po spoljnem delu šake desne ruke. Od udaraca koje sam tamo zadobio osećam strahovite bolove u predelu rebara sa obe strane i glavobolju, jer su me udarali pesnicama po glavi..."

Uzgred, ovaj svedok navodi i da se "selo Lipovac sada nalazi između linija koje sa jedne strane drže srpske jedinice, a s druge strane muslimani i Hrvati. Prema tome u selo Lipovac je nemoguć pristup. U selu Lipovac ubijeni su Dušan Đokić, Mirko Đokić i još dva lica, ali ja njihova imena ne znam". (Svedok je ispitan pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom 27. jula 1995. godine).

Nakon izvršenog pregleda svedoka 617/95-36 na dan 24. decembra 1995. godine u Opštoj bolnici u Brčkom, komisija lekara, specijalista za sudsku medicinu i za neuropsihijatriju, dala je sledeće mišljenje:

"I- Ustanovljeni deformitet IV prsta desne šake (opisan pod tačkom 3. nalaza) na osnovu rendgenskog nalaza, posledica je pretrpljene povrede koštano-zglobnog sistema u predelu ovog prsta, a koji je nastao dejstvom tupine mehaničkog oruđa (u koje spadaju: čizma, palica, kundak i dr.).

II- Ustanovljeno je ispupčenje u predelu III prsta desne šake (opisano pod tačkom 4. nalaza) nastalo na mestu pretpljenih povreda, a na osnovu anamnestičkih podataka - najverovatnije nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju čizma, palica, kundak i dr.).

III- Kao posledica zadobijenih povreda u svedoka 617/95-36 su se razvili ankiroza prstiju desne šake i oštećenje lakatnog nerva koji mu umanjuju opštu životnu i radnu sposobnost". (Nalaz i mišljenje komisije veštaka - lekara 794/95-B-8).

3.3.1.6. Svedok 638/85-8, star 33 godine, mesar iz Br čkog, rođen u Vujičićima, svedoči, između ostalog, o ponašanju Hadžić Galiba zv. "Gale":

"...Hadžić Galib zv. "Gale" se iživljavao na pojedinim mojim sugrađanima, a lično sam video kad je tukao Iliju Dragićevića, Borka Vujičića, jednog Lazu i neke kojima ja ne znam ime. Tukao ih je palicama..."

3.3.1.7. Svedok 638/95-11, rođen 1967. godine u Brčkom, je proveo 17 dana u logoru u Gornjem Rahiću i on, takođe pred istražnim sudijom, posebno ističe zločine koje je vršio Hadžić Galib "Gale". On navodi:

"...Za to vreme sam 24 puta bio prebijen, a u tome je prednjačio jedan Galib... Iz tog perioda se sećam da su kroz teške fizičke muke prošli moji saborci, Ilija Dragićević, Simo Pantelić, Cvijetin Vasiljević, koji su isto tako bili tučeni i prebijeni do iznemoglosti... Treba naglasiti da je Galib pored svoje okrutnosti bio vrlo opasan i prilikom saslušanja. Na stolu je držao noževe i skalpere i rekao da će mi odseći tri prsta na ruci i na nozi ukoliko ne priznam ono što je on tražio da kažem... Jednog dana taj Galib me je skinuo potpuno golog, a zatim me tukao palicom od nogu pa do glave svaki milimetar moga tjela. Na rukama sam imao otekline pa su me saborci liječili. To mogu posvedočiti Đurić Nikola koji je trenutno još u zarobljeništvu i Radić Cvjetin koji se nalazi u Brčkom..."

3.3.1.8. Svedok 640/95-2, rođen 1928. godine u Bukovcu, takođe svedoči o okrutnosti Hadžić Galiba zv. "Gale" u logoru u Gornjem Rahiću i kaže, između ostalog, pred istražnim sudijom:

"...Jedan inspektor zv. "Gale" bivši direktor "Tesle" me je ošamario tri puta pitajući za moga brata Stojana inače radnika SUP-a. On se posebno isticao u tuči naših građana. Svojim očima sam gledao kad tuče ljude do iznemoglosti, nogama, rukama i svim i svačim tako da su ljudi gubili svest, a on ih je i dalje tukao. Tako je tukao Radić Pavu i Pantelić Simu. Sad se pitam kako su ti ljudi ostali živi..."

3.3.1.9. Svedok 638/95-9, iz Žabljaka, nalazio se tokom 1992. godine u logorima u Maoču i u Gornjem Rahiću. Ovaj svedok pred istražnim sudijom izjavljuje:

"...U Gornjem Rahiću, bili smo smešteni u sali seoskog doma gde nas je ispitivao Hadžić Galib i Fazlović Ferid,a mene maltretirao i tukao Kali ć Nijaz, zv. "Bego" , te dvojica meni nepoznatih mladića. Ja bih ih poznao ako bi ih video. Tukli su me nogama, čizmama, rukama i kundacima, tako da su mi naneli znatne telesne povrede, a povremeno sam gubio svest. Pored mene tukli su i druge zarobljenike. I sada imam vidne ožiljke po telu, koje sudu pokazujem u predelu nogu i glave..."

Komisija lekara specijalista za sudsku medicinu i neuropsihijatriju nakon izvršenog pregleda ovog svedoka 24. decembra 1995. godine u Opštoj bolnici u Brčkom dala je nalaz i mišljenje. U mišljenju komisije navodi se:

"I- Ustanovljeni ožiljci na desnoj potkolenici (opisani pod tačkama 3 i 4. nalaza) nastali su na mestima zadobijenih povreda u ovim predelima, a na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih podataka, najverovatnije na mestima zadobijenih razderina, nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju čizma, palica, kundak i dr.).

II - Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na II, III, IV, V, VI, VII i VIII rebru sa leve strane sa lako izmenjenom ključnom osovinom navedenih rebara, nastali su na mestima zadobijenih preloma. Ovi prelomi rebara naneseni su tupinom zamahnutom mehaničkog oruđa (u koje spadaju udarci čizmom, kundakom, palicom i dr.) i ovi prelomi su, sami za sebe procenjeno, u vreme nanošenja predstavljali tešku telesnu povredu.

III- Kao posledica teških fizičkih i psihičkih trauma pretrpljenih u zarobljeništvu i proterivanja sa domaćeg ognjišta kod svedoka 638/95-9 se razvila produžena anksiozno-depresivna reakcija koja mu u značajnoj meri umanjuje opštu životnu i radnu sposobnost". (794/95-B-6).

3.3.1.10. Svedok 634/95-9, rođen pre 39 godina u Puškovcu - Lopare, odveden je posle 14. septembra 1992. godine u logor u Gornjem Rahiću. Svedok pred istražnim sudijom navodi:

"...Tu smo svi bili prvo pretrešeni, sve nam je oduzeto, a zatim smo išli na ispitivanje jer su mnogi maltretirani i tučeni. Lično sam video Omera Čauševića kad tuče zarobljenike, a posebno sam zapamtio da je tukao decu tačnije dečkiće od 15-16 godina, bez ikakvog razloga, iako su imali obavezu da nose vodu, a on ih je udarao nogama i rukama. On se inače isticao svojom grubošću prema zarobljenicima. Hteo bih istaći i ponašanje izvesnog Anđelka Jurkovića zv. "Gago" , koji je bio okoreli ustaša, a i nosio je znak "U" na uniformi i svaki put pozdravljao sa uzdignutom rukom i povikom "za dom spremni". On nas je najviše vređao i tukao. Bio sam i očevidac kada je naredio da mu se dovede jedna devojčica i gledao sam kada su je doveli i ubacili na zadnje sedište njegovog vozila gde je potom i on ušao. Dalje to nisam mogao gledati i ne znam šta se zatim događalo. Ostalo mi je u sećanju da je devojčica plakala kada su je doveli, pa je očigledno da je van njene volje sa njim pošla, a on joj nije ni ime znao jer je rekao da mu dovedu onu crnu malu..."

3.3.1.11. Svedok 679/95-17, rođen 7. 4. 1969. godine u Brčkom, nalazio se tokom 1992. i zatim 1993. godine u logorima u Ruhiću, u Maoču i najzad u Tuzli. U tim logorima pretrpeo je velika stradanja o čemu svedoči i nalaz komisije lekara koji su izvršili njegov pregled na dan 25. decembra 1995. godine.

Svedok 679/95-17 izjavljuje pred istražnim sudijom:

"...Upravnik toga logora bio je neki musliman, ali ja njegovo ime ne znam. Znam da je u tom logoru bio neki Galeb, bivši milicionar u Brčkom i Osmanović Osman koji me je poznavao od ranije. Bio je u tom logoru i neki Mirsad koga su zvali "Žućo" i drugi čija ja imena ne znam. Pored navedenih bio je jedan Hrvat u uniformi sa oznakama HVO koji se zvao Ilija Kelava koji je bio iz Hrvatske. Oni su lično izvodili uhapšene Srbe u noćnim časovima u drugu prostoriju pa su ih mučili na sve moguće načine. Pored navedenih u mučenju su učestvovali izvesni "Šok", "Kobra", za koje su govorili da su iz Hrvatske, Vesna Gunje, koja je prije rata radila u kafi ću "Boem" u Brčkom, neki Asmir iz Brčkog, Peljto Mensur, Mišić Mirsad, Suljuć Damir zv. " Makija", svi iz Brčkog bivši radnici SJB. Među njima bio je i Hadžić Galib zv. "Gala", Osmanović Osman zv. "Osmo" i Bilić Vinko zv. "Bili " . Mene su izvodili veoma često u drugu prostoriju u noćnim časovima "Šok" i "Kobra" i oni su mi prilikom izvođenja najpre osekli deo stopala leve noge (sud konstatuje da se svedoku vidi velika rasekotina na levoj nozi između srednjeg i do malog prsta zatim između velikog i srednjeg prsta)..."Šok" i "Kobra" su mi svrdlom za drvo bušili grudni koš sa prednje strane u visini desne sise prema desnom pazuhu. Osim toga nožem su mi na više mesta zasecali levu i desnu ušnu školjku od čega se i sada vide ožiljci. Sa posebnom napravom u vidu kuke pokušali su da mi izvade levo oko od čega se i sada vidi ožiljak. Prilikom izvođenja neprekidno su mi psovali majku četničku, govorili da ću biti likvidiran i da za mene nema života. Pomenuti su mi gasili cigarete na kičmenom stubu od čega sada imam vidne povrede, udarali su me komadima drveta dužine oko 1 metar i prečnika 5-6 sm, palicama, nogama na kojima su bile čizme, pesnicama, okvirima od automatskih pušaka, kundacima od pušaka i svim drugim priručnim sredstvima po svim delovima tela. Naročito su me udarali u predelu bubrega, kičme i u predelu glave. Najčešće su me udarali sve do onesvešćenja, a posle toga su me polivali vodom i odnosili. Mnoštvo puta vezali su mi desnu ruku za levu nogu žicom od čega se i danas vide ožiljci. Boravio sam u logoru u Rahiću dva meseca i ne znam koliko sam puta za to vreme bio izvođen i tučen do onesvešćenja. Ja ne znam da li sam imao prelome rebara, ali znam da mi je desna strana grudnog koša niža i od udaraca koje sam zadobio osećam jake bolove u predelu grudnog koša, kičme, bubrega i danas..."

Ovaj svedok govori i o inače, i bez navedenog mučenja, lošim uslovima u kojima su živeli Srbi logoraši, pa navodi:

"...Za sve vreme boravka u tom logoru ležali smo na golom betonu bez pokrivača i prostirača, a jednom dnevno dobijali smo po parče hleba jer je vekna hleba deljena na 13 uhapšenih. Uz taj hleb smo dobijali po 5-6 kašika kuhane hrane koja nije imala nikakvog ukusa niti začina..."

Ovaj svedok je 25. decembra 1995. godine podvrgnut lekarskom pregledu u Opštoj bolnici u Brčkom od strane komisije lekara, dvojice specijalista za sudsku medicinu i jednog specijaliste za neuropsihijatriju.

U nalazu je konstatovano:

3. "U predelu grebena nosa u srednjoj trećini postoji deformitet u vidu koštanog ispupčenja. Devijacija nosne pregrade u desnu stranu tako da otežano diše" ;

4. "U predelu desne nadlaktice sa spoljašnje strane u srednjoj trećini, prilikom fleksije ruke u laktu pojavljuje se ispupčenje veličine kokošijeg jajeta, lako bolno na dodir";

5. "U predelu desnog dojkinog predela nalaze se dva sivobeličasta ožiljka promera 17h15 mm i 10h7 mm, jedan pored drugog, nepravilnog oblika i jasno ograničena od okoline dok je okolna koža lako smežurana i neravna. ("Uboden svrdlom dva puta, a nakon toga mu gasili cigarete na tom mestu");

6. "Na desnoj bočnoj stani grudnog koša u visini zadnje pazušne linije, na dva mesta beličasti ovalni ožiljci, promera 5h6 i 4h5 mm, jasno ograničeni od okoline",

7. "U visini V slabinskog pršljenja u samoj središnoj liniji nalazi se pravilan oval uvučen ožiljak promera 12h12 mm ("od svrdla").

8. "Na 4 sm ulevo od zadnje središne linije leđa, u visini IV i V slabinskog pršljena nalazi se uzdužan beličasti ožiljak, nejasno ograničen od okoline, promera 35Dž6 mm;

9. "Na natplatnoj strani levog stopala između I i II prsta uzdužan, pravilan suvobeličasti ožiljak promera 10Dž2 mm ("ubod nožem i na istom mestu gašenje cigarete") i

10. "Na natplatnoj strani levog stopala između II i IV prsta uzdužan, nepravilan ožiljak na koži promera 65Dž7 mm sa nekoliko poprečnih brkljastih ožiljaka ("ubod, sekotina šivena u logoru").

U mišljenju koje je dato na osnovu amnestičkih podataka i na osnovu objektivnog pregleda svedoka 679/95-17, komisija je dala mišljenje u kome je navedeno da:

- ustanovljena deformacija nosa opisana pod tačkom 3. nalaza, kao i rendgenski verifikovano koštano zadebljanje nosnih kostiju, nastali su na mesu zadobijene povrede nosa, nanesene dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa, a na osnovu anamnestičkih podataka i izgleda opisanih promena na nosu, najverovatnije udarima tupine mehaničkog oruđa u lice (udarom pesnice, noge, čizme, kundaka i dr.);

- ustanovljeno izbočenje na desnoj nadlaktici opisano pod tačkom 4. nalaza, nastalo je na mestu ranije pretpljenih povreda u vidu nagnječina kože i potkožnog mekog tkiva, nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje između ostalog spadaju udarci kundakom, čizmom, palicom i dr.);

- ustanovljeni ožiljci u desnom dojkinom predelu (opisani pod tačkom 5. nalaza) i na levom stopalu (opisan pod tačkom 9. nalaza), nastali su na mestu prethodno zadobijenih povreda, a na osnovu izgleda ovih ožiljaka i anamnestičkih podataka, moguće na mestima zadobijenih ubodina i opekotina nanesenihi istovremeno šiljkom i oštricom mehaničkog oruđa i žarom cigarete. Ukoliko se prihvate anamnestički podaci o načinu zadobijenih ovih povreda, može se zaključiti da su ove povrede bile praćene bolovima veoma jakog intenziteta;

- ustanovljeni ožiljak na desnoj bočnoj strani grudnog koša, opisan pod tačkom 6. nalaza, nastao je na mestu prethodno zadobijene povrede. Na osnovu svog izgleda i anamnestičkih podataka, moguće je da je ovaj ožiljak nastao na mestu zadobijene opekotine nanesene žarom cigarete. U toku i po zadobijanju ove povrede postojali su bolovi jakog intenziteta;

- ustanovljen ožiljak u slabinskom predelu opisan pod tačkom 7. nalaza nastao je na mestu zadobijene povrede, a na osnovu izgleda ožiljka i anamnestičkih podataka, moguće je i na mestu zadobijene povrede od svrdla. U toku i po zadobijanju ove povrede postojali su bolovi jakog intenziteta;

- ustanovljeni ožiljci u levom slabinskom predelu, opisani pod tačkom 8. nalaza, nastala su na mestu prethodno zadobijenih povreda, a na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih podataka, najverovatnije na mestima razderina nanesenih tupinom aktivno zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju udarci kundakom, palicom, čizmom i dr.);

- ustanovljeni ožiljak na levom stopalu, opisani pod tačkom 10. nalaza, nastao na mestu prethodno zadobijene povrede, a na osnovu izgleda ožiljka, kao i anamnestičkih podataka, najverovatnije na mestu zadobijene ubodine, nanesene šiljkom i oštricom aktivno zamahnutog mehaničkog oruđa;

Kao posledica teških fizičkih i psihičkih trauma pretrpljenih u zarobljeništvu kod svedoka su se razvili košmari u drugoj polovini noćnog spavanja sa sledstvenom insomnijom koji mu u značajnoj meri umanjuju opštu životnu i radnu sposobnost (nalaz i mišljenje komisije veštaka 794/95-B-19).

3.3.1.12. Svedok 679/95-18, rođen 6. maja 1956. godine u Leblanici - Lopare, opisujući pred istražnim sudijom na dan 18. 8. 1995. godine uslove pod kojima je živeo u logoru u selu Gornji Rahić i pošto je naveo da je u logoru zatekao i Milenka Radušića, koga je inače od ranije poznavao, kao i još deset uhapšenih Srba koje ranije nije poznavao, naveo je, između ostalog:

"... Asmir Tatarevi ć koga sam ja poznavao jer je radio u Luci u Brčkom zabio mi je šilo između prsta obeju ruku i nogu od čega se i danas vide ožiljci. Posle ubadanja sa šilom Asmir mi je nožem odsekao parče mišića sa unutrašnje strane natkolenog dela leve noge i naterao me da to pojedem.Sa Asmirom je bila grupa hrvatskih vojnika za koje su govorili da su iz Paraginih jedinica... Usled svakodnevne torture, mučenja i tuče ja sam jednog dana sa komadom stakla isekao sebi vene na levoj ruci. Međutim, to je primetio stražar i pozvao nekog doktora Trumića koji mi je zašio vene i nije došlo do iskrvavljenja. Posle ovoga ja sam bio neprekidno vezan da bi mi onemogućili da izvršim samoubistvo. Hrvatski i muslimanski vojnici za vreme boravka u pomenutim zatvorima najčešće su se iživljavali tako što su mi gasili cigarete na leđima od čega mi se i sada veoma često otvaraju rane. Hrvatski i muslimanski vojnici sekli su me u predelu grudnog koša na više mesta nožem, a u tome se naročito isticao vojnik koga su zvali "Kobra". Pretili su nam da će nam klještima čupati nokte. U maltretiranju i mučenju uhapšenih isticali su se Peljto Mensur, karatista iz Br čkog, Mehmedašić Mirsad zv. "Žućo" bivši dostavljač pošte, izvesna Vesna iz Gunje koja je radila u naselju "Solidarnost" kao konobarica, moj bivši komšija Rašid Biljić koji me je svako veče izvodio i tukao, Čaušević Omer, Hodžić Nijaz bivši inspektor SUP-a u Brčkom, Hadžić Galib zv. "Gale", Imamović Osman zv. "Osmo" i Fazlović Novalija.Ja sam sve ove ranije poznavao jer su svi iz Brčkog..."

Pored svedoka - Srba, logoraša čija su imena napred navedena i koji su bili u logoru u Rahiću, o uslovima u kojima su živeli Srbi u tim logorima, o njihovom mučenju, svedočili su i:

DOKAZ: Svedoci: 617/95-1, 617/95-13, 617/95-4, 617/95-6, 617/95-, 617/95-14, 617/95-20, 617/95-22, 617/95-25, 617/95-27, 617/95-40, 679/95-21, 679/95-30, 679/95-33, 634/95-2, 634/95-3, 638/95-2, 638/95-3, 638/95-4, 638/95-5, 638/95-7, 638/95-10, 638/95-11.

Na ovom mestu treba reći da su u većini navedeni svedoci iskusili mučenja ne samo u logoru u Rahiću, već i u Maoču, u mestu Ulice, a neki, kako je već navedeno, i u Tuzli. Kao izvršioci zločina nad njima pojavljivala su se ista lica u više logora na području opštine Brčko.

Najzad, na ovom mestu važno je reći i da je Osnovno javno tužilaštvo u Brčkom podiglo optužnicu broj Kt. 70/93 od 8. juna 1994. godine protiv PLjAKIĆ RAMIZA, komandanta 108. brigade HVO BiH, AVDI KADRIJE, HADžIĆ GALIBA, ČAUŠEVIĆ OMERA i KALIĆ NIJAZA baš u vezi organizovanja logora u Gornjem Rahiću i drugih logora na području opštine Brčko zbog krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. preuzetog Krivičnog zakona SFRJ.

Prema raspoloživim podacima u logoru u mestu Ulice na području opštine Brčko bilo je smešteno manje pripadnika srpske nacionalnosti nego u logorima u Rahiću - Gornjem i Donjem, najverovatnije zbog manjeg kapaciteta objekta u koji su mogli da budu smešteni Srbi.

Jedan broj pripadnika srpske nacionalnosti koji se nalazio u logorima u Rahiću, a neko vreme i u logoru u mestu Ulice, a neki Srbi bili su i u logoru u Maoču.

Iz iskaza više svedoka utvrđuje se da su oni iste mučitelje imali prilike da, nažalost, vide i u dva,, pa i u tri logora.

Ono što je bilo karakteristično za logore u Rahiću, što je inače karakteristično i za logore namenjene za pripadnike srpske nacionalnosti na području Orašja i Bosanskog Broda, o čemuĆe dalje biti reči, karakteristično je i za logor u mestu Ulice.

Smeštajni uslovi nisu zadovoljavali ni najelementarnije potrebe, logoraši su spavali na patosu, imali su nedovoljnu i lošu ishranu, bili su stalno podvrgnuti, i to bezobzirno, batinama, raznim vrstama mučenja, često su dolazili u situaciju da budu bezobzirno povređivani.

Kao primer da su pojedini Srbi bili u više logora na području opštine Brčkog mogu se navesti primer svedoka 617/95-40, 634/95-3, 679/95-21, 638/95-2 i drugi.

Na osnovu iskaza pojedinih svedoka - pripadnika srpske nacionalnosti koji su prošli kroz logor u mestu Ulice kao izvršioci mučenja Srba u navedenom logoru pojavljuju se:

ŠIMIĆ MARKO(svedoci: 617/95-13, 617/95-39, 634/95-3 i 638/95-2);

PARIĆ DANIJEL (svedok: 638/95-2);

IVELjIĆ ANTO zv. "Posavac"(svedok: 638/95-2) i

KOVAČEVIĆ DUNjA zv. "Kundi"(svedok: 638/95-2).

3.3.2.1. Svedok 617/95-13, rođen 27. 8. 1935. godine u Bukviku, naveo je da je bio u logorima u Ulicama, u Rahiću i najzad u Tuzli.

Kada pred istražnim sudijom svedoči na dan 21. 7. 1995. godine izjavljuje:

"...U selu Ulicama, dok smo se nalazili u prostorijama kako sam napred objasnio, mene i mog sina najviše su tukli Marko Šimić iz sela Ulović koje se graniči sa mojim selom. Njega sam poznavao od ranije i on me je najviše tukao. Pored Marka tukli su nas hrvatski vojnici čija imena ja ne znam. Ti vojnici su govorili da su iz Hrvatske..."

3.3.2.2. Svedok 679/95-21 rođen 4. 5. 1948. godine u mestu Gornja Skakava - Brčko, nalazio se 17 dana u logoru u selu Ulice, počev od 8. juna 1992. godine.

Svedok izjavljuje:

"...Za sve to vreme sam veoma često izvođen i tučen. Tukao me je vojnik čije je ime Senad ali ostale podatke ne znam. On me je vezao lisicama, a potom me je udarao nogama na kojima su bile čizme, pesnicama, kundakom od oružja i palicama. Od tih udaraca imao sam prelom zuba u gornjoj vilici sa leve strane, zatim VI i VII rebra sa leve strane. Od udaraca polomljena mi je hrskavica školjke levog uha tako da mi je sada uho u neprirodnom položaju. Udarali su me i u predelu glave od čega i danas osećam strahovite bolove i vrtoglavicu. Ležali smo na golom patosu, a hranu smo dobijali jednom dnevno i ona se sastojala od parčeta hleba i 2 - 3 kašike neke čorbe..."

Svedok 679/95-21 je 25. decembra 1995. godine podvrgnut lekarskom pregledu od strane komisije lekara - specijalista za sudsku medicinu i neuropsihijatriju. Ta komisija lekara je, na osnovu amnestičkih podataka, sadašnjih tegoba i na osnovu objektivnog pregleda imenovanog, dala sledeće mišljenje:

I- Ustanovljeni ožiljak i deformitet leve ušne školjke, opisani pod tačkom 3. nalaza, nastali su na mestu prethodno zadobijene povrede, a na osnovu izgleda ožiljka, kao i anamnestičkih podataka, najverovatnije na mestu zadobijenih razderina i nagnječenja, nanesenih tupinom aktivno zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju i udari čizmom, kundakom, palicom i dr.) - (794/95-B-16).

3.3.2.3. Svedok 617/95-39, rođen u Bukviku, naveo je pred istražnim sudijom da je u logoru u selu Ulice bio 110 dana, a u pogledu okolnosti u kojima je za to vreme živeo naveo je, između ostalog:

"...Šef policije koja nas je čuvala u tom logoru je Marko Šimić iz sela Ulović. Sa Markom je bio Dađo iz Hrvatske koga ja ranije nisam poznavao. Pored navedenih bio je i neki Braco iz Hrvatske. Oni su uglavnom prednjačili u udaranju uhapšenih Srba. Mene su udarali palicom po svim delovima tela, a najviše u predelu glave. Izvodili su nas po danu, a najčešće u noćnim časovima i to po nekoliko puta i tukli nas... Znam da sam od tih udaraca kao posledicu imao oštećenje centra za ravnotežu, usled čega nisam mogao da stojim niti da se krećem... Svakog dana sam izvođen sa grupom uhapšenika na kopanje rovova na potezu Ulice, Gorice, Lanište i D. Rahić..."

3.3.2.4. Svedok 638/95-2, rođen 1960. godine u Brčkom, naveo je da je bio u logoru u Ulicama, a kada opredeljuje koja su lica fizički zlostavljali zarobljene Srbe ovaj svedok je pred istražnim sudijom izjavio:

"...U vojnoj policiji bili su Šimi ć Marko, Parić Danijel, Iveljić Anto zv. "Posavec", Tunja Kovačević zv. "Kundi". Naprijed navedena lica, pripadnici vojne policije HOS-a, su po čeli da nas tuku čim su došli . Tukli su nas nogama, rukama, palicama i drugim predmetima, po svim delovima tela. Ovo je trajalo jedno sat ipo, pa je za to vreme oko dvadesetak ljudi pretučeno... U ovom maltretiranju pripadnici policije HOS-a prisiljavali su nas da se međusobno tučemo, pa sam se ja morao tući sa V.P. ..."

DOKAZ: Svedoci: 617/95-13, 617/95-22, 617/95-34, 617/95-39, 617/95-40, 638/95-2, 634/95-3 i 679/95-21.

Manji broj pripadnika srpske nacionalnosti svedo čio je o svom boravku u logoru u Zoviku. Svedoci nisu naveli konkretno imena lica koja su ih zlostavljala.

Ono što je zajedničko iskazima saslušanih svedoka jeste navođenje da su bili loši smeštajni uslovi, da je hrana bila loša i nedovoljna, a pojedinačno isticano je da su logoraši - muškarci srpske nacionalnosti upućivani na kopanje rovova na prvoj borbenoj liniji i za vreme borbenih dejstava, da su zarobljenici tučeni, ili da su im prilikom odvođenja u logor oduzimane sve dragocenosti.

DOKAZ: Svedoci: 617/95-35, 679/95-5, 679/95-33, 638/95-1, 638/95-5 i 638/95-6.

3.3.4.1. U pogledu uslova koji su postojali u logoru u selu Mao č, takođe, kao i kada je u pitanju logor u Zoviku, nije saslušano mnogo svedoka - očevidaca.

Međutim iz iskaza saslušanih svedoka opredeljeno je više konkretnih lica koja su vršila zločine nad pripadnicima srpske nacionalnosti u ovom logoru.

Kao izvršioca zločina navedeni su:

PELjTO MENSUR (dokaz: 679/95-18),

VESNA, iz Gunje (dokaz: 679/95-18, 671/95-17),

ČAUŠEVIĆ OMER (dokaz: 679/95-18),

HADžIĆ NIJAZ (dokaz: 679/95-18),

HADžIĆ GALIB (dokaz: 679/95-18, 638/95-9),

IMAMOVIĆ OSMAN "Osmo" ( dokaz: 679/95-18),

FAZLOVIĆ NOVALIJA (dokaz: 679/95-18),

AVDIĆ KADRIJA (dokaz: 679/95-17) i

FAZLOVIĆ FERID (dokaz: 638/95-9).

3.3.4.2. Svedok 679/95-17, koji je imao tu nesre ću da je bio logoraš i u Gornjem Rahiću, o čemu je napred već bilo reči, kasnije logoraš u Okružnom zatvoru u Tuzli, nalazio se i u logoru u muslimanskom selu Maoču 2 meseca tokom 1992. godine.

Ovaj svedok je pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom na dan 18. 7. 1995. godine dao iskaz u kome je, između ostalog, naveo:

"...Iz logora u Rahiću posle boravka prebačen sam u susedno muslimansko selo Maoč i tamo smešten u prostorije neke garaže. U te prostorije smeštena je cela grupa u kojoj sam ja bio u Rahiću. U toj grupi bili su i P.A. iz Brčkog, K.D. iz D. Miholjca iz Hrvatske i J.Lj. iz Šamca. Posle par dana u tu prostoriju su dovedeni Srbi iz Bijeljine i to njih petorica. Jedan od njih zvao se M.S. i dvojica sa prezimenom Šubarić. Ostale podatke za ta lica ne znam. Međutim, znam da je jedan od tih Šubarića ubijen u prisustvu cele grupe. Njega je Vesna iz Gunje koja je nosila uniformu sa oznakom zelenih beretki zaklala nožem. Taj čovjek je bio ranjen, a Vesna mu je nožem presekla vrat u prisustvu svih. Njegovo telo je posle dva dana stajalo ispred prostorije u kojoj smo mi bili zatvoreni, a posle toga su ga zamotali i odneli negde. Taj čovek je imao između 35 i 38 godina. Prema nama su postupali veoma strogo, izvodili su nas svakodnevno na tuče, a hrana je bila loša kao i u Rahiću. Spavali smo na golom betonu i tu su nas zadržali oko dva meseca. Upravnik logora u Maoči bio je Kadrija Avdić, bivši milicionar iz Brčkog. On je nas uhapšenike lično zlostavljao a dovodio je i druge vojnike koji su nas izvodili i prebijali do onesvešćenja. Neprekidno su nam pretili da ćemo svi biti poubijani i da za nas nema života. Iz te grupe koja se samnom nalazila u logoru u Maoči svakodnevno su uhapšeni Srbi izvođeni na obavljanje radova, ali ja nisam izvođen. Znam pouzdano da su Vasiljko Todić i Aleksandar Pavlović izvođeni i kada su se vraćali pričali su da su ih terali da vade neeksplodirane granate. OniĆe se verovatno o tome detaljnije izjasniti..."

3.3.4.3. Jedan od logoraša - Srba u logoru u muslimanskom selu Mao ču bio je i svedok 679/95-18, rođen 1956. godine. Ovaj svedok je bio u više logora, konkretno bio je i u logoru u Gornjem Rahiću i njegovo svedočenje o danima provedenim u tom logoru je napred navedeno.

Ovaj svedok je 18. 8. 1995. godine saslušan pred istražnim sudijom i između ostalog je naveo:

"...Za vreme boravka u logoru u Rahiću i Maoči Hrvatski i muslimanski vojnici izvodili su mene i D.Z. da iskopavamo neeksplodirane arteljeriske granate kalibra 155 mm. Ja sam prilikom otkopavanja granate namerno udarao lopatom po njenom upaljaču da bi me ona uništila. Međutim, ta granata nije eksplodirala. Želeo sam da ona eksplodira zato što su mučenja bila takvog intenziteta da se više nije moglo izdržati..."

Iz iskaza ovog svedoka nije do kraja jasno da li su neki od izvršilaca zločina bili i u logoru u Rahiću i u logoru u Maoču, jer je on bio i u jednom i u drugom, mada se i to ne isključuje, imajući u vidu, na primer, iskaz svedoka 638/95-9 iz čijeg iskaza pred istražnim sudijom proizilazi da su ga prvo u Maoču ispitivali i maltretirali Hadžić Galib i Fazlović Ferid, a da se kasnije našao u logoru u Rahiću, gde su ga pored ostalih i navedena ista lica ispitivala, a posebno ga je tukao Kalić Nijaz zv. "Bego".

3.3.4.4. Svedok 638/95-9 rođen 1933. godine u Žabljaku, koji se kako je već ranije navedeno nalazio i u logoru u Rahiću, izjavio je pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom, kako je napred navedeno, da su ga u logoru u Maoči ispitivali i maltretirali Hadžić Galib i Fazlović Ferid.

3. 3. 5. L o g o r u s e l u B oĆ e

U selu Boće na području opštine Brčko, u prostorijama škole i Mesne zajednice postojao je tokom 1992. godine logor u kome su bile smeštene uglavnom žene, pripadnice srpske nacionalnosti, sa decom.

Iz prikupljenih dokaza proizilazi da su pripadnici hrvatsko-muslimanske vojske silovali žene - logoraše.

Podaci - dokazi o tome postoje samo za nekoliko slu čajeva, ali ova činjenica sigurno ne isključuje da je silovanje žena srpske nacionalnosti koje su bile smeštene u logoru bilo i u znatno većem broju slučajeva. Naime, poznato je da žene često, posebno imajući u vidu sredine u kojima žive, određena shvatanja i predrasude, često i ne prijavljuju da je nad njima izvršeno silovanje.

3.3.5.1. Svedok - oštećena 617/95-16 rođena 18. 7. 1963. godine u mestu Gunja, svedočila je pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom na dan 21. 7. 1995. godine u krivičnom postupku protiv NN izvršioca krivičnog dela iz člana 142. preuzetog KZ SFJR.

Svedok 617/95-16 je, pošto je navela da se na dan 14. 9. 1992. godine nalazila u selu Bukviku, da je prilikom upada muslimanskih jedinica u to selo srpsko stanovništvo napuštalo svoje kuće i bežalo u šume, i da je i ona sa maloletnom decom, ćerkom koja je imala 11 godina i sinom koji je imao 9 godina i sa svekrvom otišla u šumu, pošto su sutradan pronađeni od stane muslimanskih vojnika i odvedeni u muslimansko selo Rahić i posle zadržavanja od dva dana prebačeni u selo Boće koje je naseljeno stanovnicima hrvatske nacionalnosti pošto su bili smešteni u prostorije škole, istakla je sledeće:

"...Hrvatski vojnici su nas takođe vređali, psovali majku, pretili da ćemo biti svi poubijani i slično. Jedne noći, mislim da je to bio 17. ili 18. septembar 1992. godine u prostoriju u kojoj smo mi ležali na patosu tako što su pored mene bila moja deca, a dalje od mene bila je moja svekrva i njena svekrva ušla je jedna žena koja je imala jaku baterijsku lampu čije svetlo je bilo usmereno prema nama koje smo ležale i posle kraćeg zadržavanja ista je izašla. Neposredno posle ovoga ušao je jedan hrvatski vojnik koji je pozvao mene da izađem iz te prostorije. Međutim ja sam počela da plačem i on me je uhvatio za ruku i silom izvukao iz te prostorije. Doveo me je u neki hodnik i počeo da me vređa govoreći da sam srpsko đubre, a potom naredio da legnem na patos. Došao je još jedan hrvatski vojnik koji je počeo da mi skida odeću stavljajući cev pištolja u moja usta da ne vičem i da ne plačem, a potom me je silovao. Odmah posle ovoga silovao me je drugi vojnik koji je bio pored njega, a u međuvremenu došao je i treći, ali me on nije silovao. Ovaj treći rekao je bežimo, isteklo nam je vreme, jer nam je komandat dozvolio da se zadržimo samo 15 minuta.... Sutradan ujutru mene je Lj. T. iz D. Bukvika pitala da li mi se nešto desilo pa sam joj ja samo rekla "jeste" i njoj je to bilo dovoljno da zna o čemu se radi. Nisam ranije poznavala vojnike koji su me silovali, ali znam da su to hrvatski vojnici, zato što je to selo hrvatsko i što se na tom području nalazila hrvatska vojska... Iste večeri iz sobe u kojoj sam ja bila izvođene su i silovane S. S., S. K. i njena sestra čije ime ne znam, svi iz L...."

Svedok 638/95-2 iz Brčkog, inače suprug oštećene svedokinje 617/95-16, pošto je potvrdio da su odmah posle 14. 9. 1992. godine žene i deca bili odvojeni od mlađih ljudi i zajedno i sa starcima odvedeni u druga sela, pa i u selo Boće, naveo je, između ostalog sledeće:

"...Moja supruga K. je uhvaćena u zbegu u Bukviku, pa je ona sa mojom majkom prebačena u Boće, a tamo je bilo prebačeno puno žena i dece i koliko znam u Boću bilo oko 40-50 žena i devojaka. Još dok sam se nalazio u zatvoru u Ulicama, ja sam čuo da je moja žena K. silovana u Boću. Ovo sam čuo od Čarapić Vekoslava koji je bio u vojnoj policiji HOS-a. Nakon ovoga negde u septembru mesecu došao je brat od moje žene, pa je on uz pomoć jednog bivšeg milicionera SUP-a Brčko odveo moju ženu i decu iz Boća. Videli smo se videli u Ulicama i tada mi je supruga ispričala kako je u Boću izvršeno silovanje nad njom. Ispričala mi je da je glavni organizator toga silovanja bila jedna Fata koja je ranije radila kao konobarica u Boću. Supruga mi je rekla da je ova Fata noću došla u prostoriju gde su bile žene, pa ih je baterijom tražila na spavanju i izvodila po četiri napolje, te je nad njima kasnije vršeno silovanje. Ona nije znala da mi kaže nijedno ime ko ih je silovao, samo mi je rekla da su to bili Hrvati meštani. Rekla da su tada sem nje silovane S. S., S. K. i njena sestra I. ..."

3.3.5.2. Svedok - oštećena 144/95-4, rođena 14. 2. 1974. godine u Brčkom, dala je 25. januara 1993. godine pismenu izjavu na zapisnik u prostorijama Službe javne bezbednosti Brčko, u kojoj je između ostalog navela:

"...Nakon rušenja mosta u Brčkom dana 30. aprila 1992. godine oko 7,30 časova mojoj kući u naselju "Interaj" u Brčkom, dok su roditelji bili odsutni došle su komšije Vilić Ramiz, njegov sin Meho i izvesni Šefik i još jedan meni nepoznati čovek, u uniformama, naoružani automatskim puškama, rekavši mi da pođem sa njima kako bi me navodno spasili od ratnih dejstava... U Gornjem Rahiću su me smestili u osnovnu školu gde je bilo dosta sveta, uglavnom muslimana iz Brčkog i tu sam prenoćila... Sutradan oko 17 časova u školu je došao Ramiz sa Mujkanović Faridom, te me odvezli u Maoču u Krizni štab koji je bio smešten u jednoj zgradi neposredno kod zadružnog doma. Uveli su me u kancelariju na spratu gde smo ostali Ferid i ja, a Ramiz je negde otišao. Farid je počeo da me ispituje pitajući me za oca i brata u kojoj su vojsci, a takođe se raspitivao i za ostalu moju rodbinu... Dana 1. maja 1992. godine u večernjim satima došao je Farid te mi rekao da ukoliko budem sa njim spavala da me neće niko dirati i da mi niko neće ništa nažao učiniti. Kada sam to odbila prišao mi je i ošamario me, oborio me na pod i podigao mi odeću. I pored moga upornog opiranja on je uspeo da me siluje, iživljavajući se oko pola sata. Nakon toga Farid je izašao iz kancelarije, a u kancelariju je ušao Vilić Meho, sin Ramizov. Ništa mi nije govorio, već je počeo da me tuče, pri čemu me je i on silovao iživljavaući se kao i Farid oko pola sata, da bi nakon toga otišao i celu noć sam ostala sama.... Nakon izvesnog vremena, ujutro, dok sam bila sama u kancelariji došla su trojica mladića u uniformi, hrvatske nacionalnosti, rekavši mi da ih je poslao Farid da samnom obave razgovor. Ispitivali su me, pitajući me kao i Farid za oca i brata. Nakon toga ispitivanja su me bez ikakvog razloga oborili na pod, pri čemu su me tukli. Tada mi je jedan mladić držao noge, a drugi ruke, dok me je treći silovao, i tako su se svi izređali. Posle ovog mučenja sva trojica su otišli da bi narednih dana ponovo dolazili, maltretirajući me i ispitujući me za oca i brata. Jednom prilikom njih dvojica su otišla a ostao je treći, koji me uz tuču silovao, govoreći mi da je bolje da budem samo sa njime nego da dolaze i ostali... U junu mesecu 1992. godine pošto sam uočila da sam ostala trudna, brat me odveo u Novi Sad gde sam abortirala..."

Stanica javne bezbednosti Brčko podnela je Vojnom tužilaštvu u Bijeljini krivičnu prijavu broj: 18-5/02-230-2-8/93 od 1. februara 1993. godine protiv:

MUJKANOVIĆ FARIDA,sina Hamdije, rođenog 1. 7. 1996. godine u Maoči, opština Brčko, završio vojnu akademiju 1987. godine;

VILIĆ MEHMEDA zv. "Meho",iz Br čkog, ulica Mevludina Čapića broj 19, rođenog 5. juna 1969. godine u Brčkom, od oca Ramiza i majke Ševale, rođene Kladnjaković, po narodnosti Musliman, u vezi navedenog događaja i to zbog krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142. preuzetog KZ SFRJ.

Uz krivičnu prijavu, dostavljeni su, između ostalog, pismena izjava oštećene svedokinje 144/95-4 kao i otpusno pismo na ime oštećene u vezi njenog pregleda na klinici za ginekologiju i akušerstvo u Novom Sadu.

U mesecu maju 1992. godine organizovana su prva hapšenja Srba - civila na području Orašja i praktično sve do 11. jula iste godine vršeno je dovođenje Srba u logore. U selu Bukova Greda Srbi su masovno odvedeni u logor i to, verovatno ne slučajno, baš na dan pobede nad fašizmom - 9. maj 1992. godine. Srbi - civili iz Orašja smešteni su u Srednjoškolski centar u Orašju gde su bile smeštene i Srpkinje iz Bukove Grede. Kako je već navedeno na području Orašja bila su organizovana četiri logora: Orašje - Srednjoškolski centar; Donja Mahala - šupa Mirze Filipovića zv. "Deljković"; Donja Mahala - Osnovna škola i Domaševac - Osnovna škola. Po nekim procenama, u tim logorima je bilo oko 400 Srba. Najveći broj Srba - logoraša bili su civili, a u logorima na području Orašja bio je smešten i jedan broj pripadnika srpske nacionalnosti, zarobljenika, u odnosu na koje se, kao i na civile, postupalo krajnje nehumano i nečovečno.

Treba reći da su u logorima na području Orašja vršena najmonstruoznija mučenja Srba - logoraša. Žene su bile grupno silovane, muškarci su bili svirepo prebijani, a nije mali broj onih koji su u logorima na području Orašja bili i ubijeni, ili su od zadobijenih teških telesnih povreda umirali u logoru.

O tome kako su Srbi - logoraši, samo zato što su Srbi, bili mučeni pa i ubijani i kakav je uopšte bio njihov status u tim logorima, možda će najbolje pokazati iskazi dva preživela svedoka:

Tako svedok 267/94-9, 637/95-6 opisujući ono što se događalo u logoru u Donjoj Mahali navodi:

"Govorili su nam: "Živite kao komarci usred zime, a ako koga ubijemo, odgovaraćemo za njega kao za komšijsko prase".

Drugi svedok 267/94-8 opisuje doga đaje kada je u logor u Donjoj Mahali došao tadašnji ministar za inostrane poslove Republike Hrvatske Šeparović Zvonimir, pa kada je video u kakvom su stanju Srbi - logoraši i kada mu je zapovednik logora Vincetić Pero rekao da su Srbi koji su bili u logoru "najgori zločinci", ministar Šeparović Zvonimir je to prokomentarisao rečima: "Šta reći, jednom riječju - četnici"

Veliki broj svedoka, logoraša Srba, svedo čio je o svojim stradanjima, o mučenju drugih logoraša Srba, pa i o ubistvima koja su vršena u logorima na ovom području, a biće prikazani i drugi dokazi za ta stradanja.

3.4.1.1. Svedok 267/94-3 opisuje jedan doga đaj u logoru u šupi Mirze Filipovića zv. "Deljković" u Donjoj Mahali:

"...Z a njim vode Čedu Cvijanovića, kaiš su mu svezali oko vrata. Jedan ustaša drži za kraj kaiša, a drugi udara s leđa. Kad god ga ovaj udari po leđima Čedo bi se trnuo unapred. Ovaj drugi je onda kaišem vukao nazad. Vodili su ga tako do šupe kao da nije u pitanju čovek, kao da se radi o životinji ..."

3.4.1.2. Svedok logoraš 267/94-4 navodi okolnosti vezana za odvo đenje Srba - civila iz sela Bukova Greda u logor, o tome ko je odveden, kao i o mučenjima koja su preduzima u Donjoj Mahali:

"...9. 5. oko 5 ili 5, 30 časova u Bukovu Gredu upadaju pripadnici vojne policije iz Donje Mahale, pripadnici civilne policije iz Orašja, pripadnici policije iz Oštre Luke i Boka i pripadnici zbora narodne garde iz Slavonske Požege. Opkolili su selo i dolazili su iz svih pravaca naoružani. Bilo ih je oko 50 -60. Upadaju u dvorišta i u srpske kuće i sve Srbe koje su zatekli gone u centar sela - pred čitaonicu. Među njima prepoznajem: Peru Vicentića zv. "Pera konj"...Matu Živković zv. "Rakijica"... Odvezli su nas u Donju Mahalu i uterali u šupu za drva. U kamionu nas je bilo 33."

Dalje, ovaj svedok ističe:

"Isti dan 9. maja počelo je batinjanje. Na primer, Andriju su toliko pretukli da su mu polomili vilicu i jedva je taj put ostao živ; Čedu su svezali za stub i tukli, a potom su mu oko vrata vezali kaiš. Onda su ga vukli po dvorištu, a Čeda je pri tom morao da imitrira lavež psa; Stevu su toliko tukli da je počeo da povraća, a oni su mu zabranjivali da povraća i pretili mu da će ga još i ubiti, Peri Božiću su kombinirkama čupali uši, a od batinjanja mu je sva odeća bila pocepana; Savu Sarića su izveli, tukli su ga palicama po nadlanicama, potom mu palicu gurali u usta izbivši mu zub, a onda udarali po tabanima dok oni nisu prokrvarili; Dragu Božića "Pera konj" je udario nogom u slepoočnicu i Drago je od udaraca pao na pod, a Jovicu Maksimovića su takođe isprebijali. Takve torture prošli su internirani Srbi. Zločini su vršeni uglavnom grupno, a glavni mučitelji su bili: PERO VICENTIĆ zv. "Pera konj", MATO ŽIVKOVIĆ zv. "Rakijica", ANTO ŽIVKOVIĆ zv. "Žika", MATO KLAJIĆ zv. "Bandžo", DAMIR KLAJIĆ zv. "Dama", ILIJA ŽIVKOVIĆ zv. "Bogo", MARKO KNEŽEVIĆ zv. "Lona", STJEPO ĐURIĆ zv. "Stile" i MIRKO VICENTIĆ zv. "Sore" ... Te že od bolova koje sam podnosio prilikom batinjanja padalo mi je kada čujem jauke moga oca iz druge prostorije a ne mogu da mu pomognem. Kada su mene tukli nisam jaukao, da me ne bi čuo otac. Jednom prilikom, Ilija Živković zv. "Bogo" stavio mi je papuču u usta i naredio mi je da je držim u ustima dok se on ne vrati iz Županje. Tukao me je i železnom stolicom, a Nikola Filipović zv. "Nikso" me pritiskao nogarima stolice. "Bogo" mi je pretio da će mi otseći i uvo. Uhvati me za uho i onda kaže: "Neću sada, učiniću to drugi put. Tebe i tvoga oca vezaću za stub i prerezati motornom testerom".

Slično o mučenjima u navedenom logoru i o izvršiocima zločina svedoči i svedok 679/95-38.

3.4.1.3. Svedok 267/94-5 (637/95-2) navodi:

"...Moje stradanje počinje 9. 5. 1992. godine... Vojna policija je celu našu porodicu isterala iz kuće... Muškarce kamionom odvezla u Donju Mahalu, u šupu Filipović Mirze... U pomenutu šupu su nas ugurali, a bilo nas je preko 40... Zlostavljanje su vršili PERO VICENTIĆ zv"Konj", MATE "Rakijica", "Bindžo", "Metko", "Bogo", "Stile", "Dama", "Joško", Anto Mašić", jedan Bugarin ..., kao i veliki broj drugih policajaca kojima ne znam imena... Gurali su nam gumene palice u grlo, čime su mi oštetili glasne žice, zatim su nas udarali šakama po grkljanu, zatim svuda po telu čvrstim predmetima i nogama. Sutradan su nas prebacili u fiskulturnu salu Srednjoškolskog centra u Orašju... Posle sat vremena mene su vratili u Donju Mahalu. Tu sam zatekao Čedu Cvijanovića iz Bukove Grede. Odsekli su mu dva prsta desne ruke (palac i mali prst). Od toga je mnogo iskrvario, a uveče je odveden na likvidaciju... Iživljavanje i batinjanje vršli su svakodnevno i to više puta na dan... Meni lično su polupali glavu tako da sam ostao bez dela kože veličine 15h5 sm. Kombinirkama su mi kidali uši, probijali uši sa spajalicama za papir, slomili levu ruku kao i dva prsta na levoj i jedna prst na desnoj ruci, puškom sa nastavkom za tromblon probili ruku u predelu lakta, polomili sva rebra sa desne strane. Uda rce nogama i tvrdim predmetima da ne pominjem... Moram da sednem na stolicu go do pasa i ne smem da ustanem dok ustaša ne završi udarce čizmom po kičmi, tukao je pršljen po pršljen, a ja od svakog udarca padnem sa stolice. Leđa su mi toliko otekla da nisam mogao da se maknem. Tukli su me i lancem po golom telu. Najviše me je zlostavljao"PERO KONj", zatim MATO "Rakijica", "DAMA", "BAND žO", "STILE" i IVICA KLAJIĆ iz Donje Mahale. Ovaj poslednji mi je nogama izbio dva zdrava zuba iz gornje i četiri iz donje vilice. Kožu sa glave mi je udarcem pištolja skinuo Anto Mašić, a ruku mi je slomio Đurić Stjepo zv. "Stile" iz Boka. Od udaraca po ušima oštećen mi je sluh... Po polnim organima najviše nas je tvrdim predmetom tukla Elvira Hadžiomerović iz Orašja i Nina Terzić iz Odžaka... Nagonili su logoraše na razne gadosti, samo da bi ih što više ponizili. Morali su da sisaju jedni drugima polni organ... Terali su nas da se međusobno tučemo da bi nam posle oni snažnim udarcima pokazivali kako se nokautira. Mnogima su stavljali ruke u šaraf štok (mengele, stege) a potom prste vezali žicama i uključivali struju. Posledice mučenja u logoru nisu samo fizičke, nego i psihičke. Iako znam da sam na slobodnoj srpskoj teritoriji, nemogu normalno da spavam. Ponovo proživljavam sve te grozote. Ako zaspim, brzo se budim, sanjam sve te prizore, to je užasno"

Svedok 637/95-2 naveo je još neke detalje o kojima su dali iskaz i drugi svedoci u vezi mučenja drugih logoraša. Svedok izjavljuje:

"...Teško su mučili logoraše iz Borova. Ubili su Minju i Klipanović Milana. Elvira i "Babo" su ih boli užarenom šipkom, a Pero "Konj" je puškom sačmaricom Minji pucao u nogu. Damir je zabio nož kroz šake a Mirku Vidoviću iz B. naselja nožem je probio jezik. Terao ga je da jezik izvlači vani, nož vibrira dok krv lije iz usta. Panić Slobodanu i Maksimović Cvjetinu nožem je probijao ruke. Nož prođe kroz ruku i dasku, a oni moraju da pevaju. Gavrić Andriji iz B. Grede dan prije smrti Damir zv. "Dama" i Pejo Filipović zv. "Babo" stavili su glavu u kofu vode i prisilno ga držali na smenu tako da je on od muke izvršio veliku nuždu, a dok je posle ležao u nesvesti zločinci su se grohotom smijali..."

Navedeni svedok ističe i sledeće:

Svedok 637/95-2 je naveo da je prilikom dolaska u logor imao 92 kilograma težine, a izašao je sa 58 kilograma.

3.4.1.4. Iz sadržine pismenog nalaza i mišljenja komisije lekara - veštaka, specijalista za sudsku medicinu i neuropsihijatriju, a na osnovu pregleda koji je obavljen nad svedokom 637/95-2, čiji je iskaz naveden u predhodnom stavu, kao i na osnovu medicinske dokumentacije, utvrđuje se da su navodi svedoka u pogledu zadobijenih povreda u logoru u Donjoj Mahali istiniti. Konkretno, pošto je prethodno prikazan nalaz, dato je mišljenje:

"1. Ustanovljeni koštani ožiljci u predelu VI i VII desnog rebra u istoj liniji nastali su na prelomu ovih rebara. Ovi prelomi rebara posledice su najmanje jednokratnog dejstva tupine aktivno zamahnutog mehaničkog oruđa u koje spadaju pesnice, noga, koleno i dr. i u vreme nanošenja, sami za sebe posmatrano, predstavljali su tešku telesnu povredu. Po dobijanju ovih preloma rebara postojao je bol jakog intenziteta praćen strahom velikog intenziteta.

2. Ustanovljeni koštani ožiljak na levoj remenoj kosti na mestu njenog preloma naneseno direktnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa u koje spadaju kundak, motka, palica i dr. Ovaj prelom predstavljao je u vreme nanošenja i sam za sebe cenjen tešku telesnu povredu, a po njegovom zadobijanju svedok je trpeo bolove jakog intenziteta. Kao direktna posledica nepravilnog srašćenja zadobijenog preloma leve ramene kosti pri čemu je njena uzdužna osovina deformisana, ostala je nemogućnost podizanja leve ruke u levom ramenom zglobu oko 90 FACE="Onyx"° , kao i nemogućnost privođenja leve šake telu.

3. Ustanovljeni koštani ožiljci na 3. i 4. metakarpalnoj kosti leve šake nastali su na mestu njihovog preloma naneseni najmanje jednokratnim direktnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa u koje spadaju cipele, palica, motka i dr. Ovi prelomi predstavljali su u vreme nanošenja i sami za sebe procenjeni tešku telesnu povredu, a po njihovom zadobijanju svedok je trpeo bolove jakog intenziteta.

4. Sadašnjim pregledom ustanovljeni - sivobeličasti ožiljak na spoljašnoj strani desne nadlaktice (opisan pod tačkom 6. nalaza) mogao je nastati kao posledica zadobijene povrede - ubodine nanesene dejstvom šiljka i oštrice zamahnutog mehaničkog oruđa, a koja povreda je u vreme nanošenja i sama za sebe procenjena predstavljala laku telesnu povredu.

5. Sadašnjim pregledom ustanovljeni ožiljak na vrhu glave promera 12h2 sm (opisan pod tačkom 3. nalaza) je posledica zadobijene povrede svih slojeva kože i potkožnog mekog tkiva u tom predelu, zbog čega sada kosa uopšte ne raste na tom mestu. Moguće je da je ova povreda nastala tengencijalnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa u koje spada i palica.

6. Kao posledica doživljene traume u vremenu provedenom u zarobljeništvu u svedoka nastala je depresivno - neurotska reakcija"

DOKAZ: pismeni nalaz i mišljenje komisije lekara - veštaka 365/94-III-1.

3.4.1.5. Svedok - logoraš 637/95-2, rođen 14. 5. 1954. godine podvrgnut je 24. decembra 1995. godine ponovnom pregledu u Opštoj bolnici u Brčkom od strane komisije lekara, specijalista za sudsku medicinu i neuropsihijatriju i na osnovu neurološkog nalaza i psihijatrijskog nalaza komisija lekara dala je sledeće mišljenje:

" Kao posledica teških fizi čkih i psihičkih trauma pretrpljenih u zarobljeništvu u svedoka su se razvili oslabljen sluh i hronični potsttraumatski stresni poremećaj koji mu u značajnoj meri umanjuju opštu životnu i radnu sposobnost" .

DOKAZ: nalaz i mišljenje komisije veštaka 794/95-B-5.

3.4.1.6. Logoraš - Srbin 267/94-7 prilikom svedo čenja o svom boravku u logoru u Donjoj Mahali navodi:

"...Prilikom ispitivanja u Donjoj Mahali ustaše su prebile Andriju Gavrića, tako da su mu okrenuli vilicu. On je posle molio da ga neko od nas ubije...toliko su mu muke bile dojadile."

U vezi svoga boravka u logoru u Orašju ovaj svedok je naveo:

" Pero Vicenti ć zv. "Konj" je imao običaj da nas tera da pevamo četničke pesme. Tražio je da to činimo što glasnije, u protivnom, pretio je da će nas sve pobiti. Andriju Gavrića, Branu Cvijanovića i Jovu Cvijanovića tukao je ašovom po leđima, pljoštimice. Kaže: " Volim da čujem ovaj zvuk kad ašov udari u leđa... naređivao je Gavriću da peva pesmu: "Mi ustaše lole i fakini, zato Srbi plivaju po Drini". Oni pevaju kao da im je dao rakije, a ne ašovom po leđima ..."

DOKAZ: svedok 267/94-7

3.4.1.7. Svedok 267/94-8 u vezi mu čenja u logoru u Donjoj Mahali - u šupi Mirze Filipovića, navodi:

"... Vincenti ć je došao nakon pola sata. Naredio mi je da se skinem do pasa. Uzeo je flašu od kisele vode i udario me njome po glavi, a potom palicom u predelu slepoočnice, čime mi je proparao glavu. Sa mašinom za spajanje papira probijao mi je uši. Koža je pukla a krv mi oblila lice. Naredio mi je da legnem na pod. Uzeo je kožne uprtače i udario. Ne znam koliko je to dugo trajalo, ali sam osećao užasne bolove. Ustaše komentarišu među sobom: "Jesi li video kako naš "Dada" udara"? Vincentić je onda uzeo produžni kabal od kasetofona.Udarao me je tim kablom nekoliko puta i svezao mi ruke i noge. Tako vezanog udarao me je o zid, a kada padnem na beton tada me udarao čizmama i gazio po meni. Leđa su mi gorela od udaraca, užasno me je bolelo i vrištao sam. Rekao sam im da me ubiju. Jedan od njih, ne znam tačno koji, rekao mi je:

"Lako je nama da te ubijemo, ali mi ho ćemo da prvo patiš"

"...Najveći batinaši i mučitelji bili su: PERO VINCENTIĆ zv. "Konj", MATO ŽIVKOVIĆ zv. "Rakica", DAMIR KLjAJIĆ zv. "Dama", IVICA KLjAJIĆ, MIRKO JURIĆ zv. "Kemi", MARKO JURIĆ zv. "Jurka", MATA ČIKIN zv. "Matko" (jedno vreme zamenik Pere Vincetića), MARKO MASKALjEVIĆ zv. "Dulo", FILIPOVIĆ NIKOLA zv. "Nikso" i njegov brat FILIPOVIĆ IVO zv. "Ćorak"(tako đe jedno vreme zamenik Pere Vincetića),JOVA zv. "Krešo", (volio je da muči logoraše iz Borova), ŽIVKOVIĆ ŽELjKO zv. "Žika", KLAJIĆ ANTO zv. "Badžo" i FILIPOVIĆ PEJO zv. "Babo" (glavni mučitelj - prevozio vojnu skelu na Savi, ali uvek kad je vreme za zlostavljanje on se tu nađe)... Dana 30. i 31. 3. 1993. godine izveo nas je dežurni policajac Bakir Pamugdžić, rodom iz Orašja, radi batinjanja. Meni je psovao četničku majku i sa udaljenosti od oko 1 metar bacio je na meni oštar nož. Nož se zabio u koleno, zbog čega mi je koleno - već povređeno od silnih udaraca, ponovo nateklo. Istovremeno Smail zv. "Smajo"... takođe vojni policajac žicom koju je izvadio iz kabla, bušio je uši Jovi Stevanoviću. PRI TOME MU JE REKAO: "HOĆU DA TI NAPRAVIM MINĐUŠU, DA BUDEŠ PANKER..."

3.4.1.8. Komisija lekara - veštaka specijalista za sudsku medicinu i za neuropsihijatriju na osnovu izvršenog pregleda svedoka 267/94-8 - žrtve, rođenog 1957. godine, koji je u prethodnom stavu opisao mučenje kroz koje je prošao u logoru u Donjoj Mahali, pošto je dala nalaz o konstatovanim povredama, dala je mišljenje koje glasi:

"1) Na osnovu izgleda, lokalizacije, rasporeda i drugih karakteristika ustanovljenih malih, sitnih i brojnih ožiljaka na obema ušnim školjkama (koje su palpatorno izuzetno čvrste, neelastične, sa brojnim čvorićima) opisani pod tačkom 3. nalaza, može se zaključiti da je moguće da su isti nastali kao posledica višekratnih uboda ušnih školjki, odnosno moguće je da su ovi ožiljci nastali usled "hevtanja" hevtalicom istih. Kao direktna posledica nastalih ožiljaka na ušnim školjkama, u svedoka 267/94-8 stoji naruženje.

2) Koštani ožiljak - kalus na VI levom rebru nastao je na mestu preloma ovog rebra, a koji prelom je nanesen najmanje jednokratnim dejstvom tupine aktivno zamahnutog mehaničkog oruđa u koje spadaju i pesnica, koleno, noga, palica, štangla i drugo. Ovaj prelom predstavljao je sam za sebe procenjeno laku telesnu povredu.

3) Ustanovljeni ožiljci kože čela i lica (opisani pod tačkom 4. nalaza) nastali su na mestu zadobijenih povreda u ovim predelima, a na osnovu anamnestičkih podataka, moguće razderina, nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa.

4) Ustanovljeni ožiljci kože tela (opisani pod tačkom 5. nalaza) nastali su na mestu zadobijenih povreda u ovim predelima, a na osnovu anamnestičkih podataka, moguće sekotinama nanesenih oštricom zamahnutog mehaničkog oruđa.

6) Kao posledica do življene traume u vremenu provedenom u zarobljeništvu u svedoka 267/94-8 nastala je depresivno - neurotska reakcija.

DOKAZ: nalaz i mišljenje komisije lekara veštaka 365/94-III-6.

3.4.1.9. Svedok 267/94-8 - žrtvapregledan je ponovo 24. decembra 1995. godine u Opštoj bolnici u Brčkom od strane komisije lekara veštaka specijalista za sudsku medicinu i neuropsihijatriju i na osnovu anamnestičkih podataka, neurološkog nalaza i psihijatrijskog nalaza dato je mišljenje:

" Kao posledica teških fizi čkih i psihičkih trauma pretrpljenih u zarobljeništvu u svedoka 267/94-8 su se razvili klinički posttraumatski stresni poremećaji i sekundarni alkoholizam u toksikomanskoj fazi koji mu u značajnoj meri umanjuju opštu životnu i radnu sposobnost".

DOKAZ: nalaz i mišljenje komisije lekara - specijalista za sudsku medicinu i specijalista za neuropsihijatriju 794/95-B-23.

3.4.1.10. Svedok 267/94-10 i 396/95-10 pre živeli Srbin - logoraš o svojim stradanjima u logoru u Donjoj Mahali naveo je:

"...U bistva su vršili: Pejo zv. "Babo", Mirko zv. "Kemi", Mato zv. "Rakijica", Stjepo zv. "Stile" i Damir zv. "Dama". Oni su bili glavni ekstremi. Ubijali su i mučili. Meni su kombinirkama čupali delove tela, izbijali mi zube i skidali golog a zatim udarali po polnim organima. Držala su me četiri logoraša, jedan za jednu ruku, drugi za drugu a dvojica za noge. "Babo" je onda udarao po polnim organima. Sve mi je u tom predelu bilo nateklo... To mučenje je bilo užasno. Nekim logorašima uvla čili su žicu u uši, a onda na nju vešali letvu. Gledao sam to svojim očima. Ustaše se smeju i viču "Vidi pankera". Prisiljavali su nas da se boksujemo i me đusobno udaramo... Još nisam svestan da sam ostao živ... Šef policije Pero Vicentić takođe je udarao . Međutim, on je uživao u tome da logoraše muči psihički. Njegova ideja je bila da nam se prišiju zločini koje nismo počinili i da ih, pod neviđenim mukama, priznajemo..."

3.4.1.11. Svedok 267/95-11 i 360/95-9, rođen 1970. godine, koji je bio u logoru u Donjoj Mahali do 22. 6. 1993. godine, navodi da je zapovednik logora u Donjoj Mahali bio vojni policajac Pero Vincetić zv. "Konj".

"...Glavnu reč su vodili policajci Hrvati na čelu sa Vincetićem, ali je među policajcima bilo i muslimana. Bio je stravičan logor... Najviše su nas udarali i zlostavljali Pejo Filipović zv. "Babo" i njegovi sinovi Ivica zv. "Ćorak" i Niko zv. "Nikso", a zatim Damir Klajić. Damir je bio prosto lud, nema šta sve sa nama nije radio. Meni je probadao šaku nožem. Jednom mi je na taj način zakovao ruku i naredio da pevam ustašku pesmu. Jednostavno je rekao: "Stavi ruku na sto". On onda uzme nož i zakuje je. Onda kaže: "Stavi i drugu ruku". Stavio sam na sto i drugu ruku, ali je odustao. Kazao mi je: "Dobro pjevaš, pa ti drugu ruku neću zakovati ". Osim pomenutih tu su još bili i Ivica Klajić, Stjepo zv. "Stile" iz Boka, Mato zv. "Rakica" i njegov brat Žika oni su bili najgori. Stalno nas je udarao i šef policije Vincetić..."

Kada opisuje smeštajne i higijenske uslove u pomenutom logoru svedok 267/95-11 i 360/95-9 navodi:

"...Spavali smo na podu, praktično na betonu, sve do novembra 1992. godine. Tada su nas prebacili u neku drugu prostoriju. Jelo smo dobijali jednom na dan, ili svaki drugi ili treći dan. Pre ili posle jela su nas batinali. U NjC smo mogli otići samo onda kada oni otvore vrata. U međuvremenu moramo da trpimo. Imali smo sreće što je u toj prostorji bio lavabo, pa smo malu nuždu vršili u njemu. Što se velike nužde tiče, trpeli smo ili smo je vršili u najlon vrećice i te vrećice bacali u kantu za smeće. Kada se vrata otvore, mi to onda izbacimo vani kao smeće. Prvih šest meseci boravka u logoru nijednom se nisam umio. Učinio sam to prvi put kada je dolazila ekipa međunarodnog Crvenog krsta..."

Ovaj svedok posebno ukazuje na jednu vrstu teškog pritiska koji je vršen na njega da izvrši određene radnje, a tim izvršenjem je svedok trebalo da se pred javnosti prikaže kao sasvim drugi - krajnje negativan čovek. On kaže:

"...Što se mene tiče, pretpreo sam i preživeo teške torture. Mene su batinama prisiljavali da potpišem "priznanje" da sam ubio četiri čoveka, dvojicu iz puške, a dvojicu da sam zaklao; da sam silovao pet žena u Luci u Brčkom i tome slično. Mene i M.C. su zajedno udarali. Spajali su nam ruke električnim kablovima, a onda puštali struju. Razume se sve ono što su iznuđivali da priznam, ja nisam počinio. Ali, kad sam video kako udaraju i daĆu verovatno umreti od mučenja, odlučio sam da "priznam". Pošto sam "priznanje" morao da učinim javno, pred televizijskim kamerama, rekao sam sebi: "Hajde neka to snime, neka me moji vide, oni znaju da sam nevin". Bio je to jedini razlog da "priznam". Znaće moja porodica kako sam završio. Kasnije se ispostavilo da mi je to javno "priznanje" pomoglo da preživim. Kada je sve dospelo u javnost, nisu me mogli tek tako ubiti. Non-stop su dolazili novinari. Snimali su me. Kad god dođu mogli su da mi vide razbijen nos, deformisano uvo i deformisano lice - leva strana mi je bila duža od desne. Pitali su me kakav mi je tretman ovde i da li me udaraju? Odgovorio sam da me ne udaraju, jer je policajac stalno stajao pored mene. Jednom me je jedan novinar pitao za povredu. Nos mi je tada bio natekao, a oko zatvoreno, kao posledica udaranja čizmom po glavi. Odgovorio sam mu da sam radio u NjC-u i da sam pao.Njegov komentar je bio: "Vi, Srbi, izgleda stalno imate padavicu i padate na glavu". Znao je čovek o čemu se radi, znao je da sam prebijen i video je to na meni. U jednom momentu policajac koji je bio tu izašao je na vrata. Podigao sam tada majicu i pokazao da sam modar po čitavom telu. Novinar se uhvatio za glavu, tražio je da spustim majicu da policajac ne bi video... "

3.4.1.12. Navedeni svedok 267/95-11 i 360/95-9 podvrgnut je 24. decembra 1995. godine lekarskom pregledu od strane komisije lakara - specijalista za sudsku medicinu i za neuropsihijatriju i ta komisija je na osnovu anamnesti čkih podataka, lične anamneze, sadašnjih tegoba koje ima i na osnovu objektivnog pregleda svedoka 267/95-11 i 360/95-9 dala svoj nalaz i mišljenje.

U nalazu je navedeno...

3) Na nadlenoj strani leve šake, između korenova II i III prsta nalazi se uzdužan crtast sivobeličasti ožiljak promera 15dž1 mm, jasno ograničenog od okoline, a u istoj visini na dlanenoj strani uzdužni ožiljak istih osobina dug 7 mm.

4) Na palcu desne šake sa nadlane strane kos-crtast sivobeličasti ožiljak, jasno ograničen od okoline, dug 10 mm.

5) U sredini čeonog predela, na granici sa kosmatim delom glave, nalazi se lako ukošen nepravilan, sivobeličasti ožiljak, promera 24dž3 sm, nejasno ograničen od okoline.

6) Tragus i antitragus na levoj ušnoj školjci otečeni i lako deformisani, zadebljani.

7) U slabinskom predelu u visini kičmenog stuba, nalazi se izbočina kože promera 5dž4 cm, neosetljiva na dodir, koja je fiksirana za podlogu..."

Komisija je dala sledeće mišljenje:

1) Ustanovljeni ožiljci na šakama (opisani pod tačkama 3. i 4. nalaza) nastali su na mestima zadobijenih povreda, a na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih podataka, najverovatnije na mestima zadobijenih sekotina i ubodina nanesenih šiljkom i oštricom zamahnutog mehaničkog oruđa.

2) Ustanovljeni ožiljci u čeonom predelu i na levom uhu (opisani pod tačkama 5. i 6. nalaza), nastali su na mestima zadobijenih povreda u ovim predelima, a na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih podataka, najverovatnije na mestima zadobijenih razderina, nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, čizma, palica, kundak i dr.).

3) ustanovljena izbočina u slabinskom predelu (opisana pod tačkom 7. nalaza) nastala je na mestu zadobijene povrede, a na osnovu veličine, izgleda i lokalizacije ove izbočine i na osnovu anamnestičkih podataka, najverovatnije na mestu zadobijenih nagnječina kože i potkožnog mekog tkiva u ovom predelu, nanesenih tupinom aktivno zamahnutog mehaničkog oruđa-udarom (u koje, između ostalog, spadaju: udar čizmom, kundakom, palicom i dr.).

4) Kao posledica fizičkih i psihičkih trauma pretrpljenih u zarobljeništvu u svedoka su ostale posledice u vidu neuroloških ili psihijatrijskih poremećaja".

Iz izloženog proizilazi da se kao izvršioci zločina označavaju: PERO VINCETIĆ, zv. "Konj",upravnik logora i drugi izvršioci navedeni u citiranoj izjavi svedoka - žrtve.

DOKAZ: Svedok 367/95-11, 396/95-9, 637/95-5 i nalaz i mišljenje komisije lekara 794/95-B-3.

3.4.1.13. Svedok 367/94-12 (396/95-3 i 637/95-4) iz Br čkog, rođen 1955. godine, koji je bio logoraš u Orašju i Donjoj Mahali, opisujući sredstva sa kojima je mučen i uopšte način mučenja, izjavljuje:

"...Dok sam bio u svesnom stanju mogao sam da vidim čime sve udaraju logoraše. Činili su to palicama i nogama na kojima su bile teške čizme. Tukli su i palicama za bezbol. One su mi ostale u dubokom sećanju. Bile su obrađene na poseban način - onako kako bezbol kao sport zahteva. Živković me je danima tom palicom tukao preko leđa i po slabinama. Devet rebara su mi polomili, na nožnim prstima su mi nokte počupali. Ne znam zapravo čime me sve nisu tukli. Gumeno crevo su mi nabijali u grkljan, a pojedincima i palice. Recimo, u 2 sata po ponoći isprebijaju me skoro do besvesti, a onda me izvuku iz logorske prostorije. Dovedu me do česme, odvrnu slavinu i onda me "osvežavaju". Tuširaju me u dva ili tri sata po ponoći, a onda guraju gumeno crevo u grkljan i kroz njega podpritiskom puštaju vodu.

Mogu slobodno da kažem da sam batine dobijao svaka tri sata, a hranu svaki treći ili četvrti dan. Kad je dobijem svaki treći dan bio sam zadovoljan..."

Svedok 367/94-12 (396/95-3 i 637/95-4) govori i o teškim uslovima života u logoru u Donjoj Mahali čak i da nije bilo navedenih strašnih mučenja. Kaže:

"...I u Donjoj Mahali smeštaj je bio ispod svakog nivoa. Spavali smo na golom betonu. Prostorija je bila veličine jedne ostave, površine od oko 10 kvadratnih metara. U proseku u toj prostoriji nas je bilo oko 22. Kada su bile jake vrućine, prostorija je bila užasno zagušljiva, širio se smrad. Peri "Konju", neko je preporučio da nas razredi, da neki koji nisu "teži slučajevi" odu ponovo u Orašje... Pera "Konj" je to učinio na drugi način. Uništavao nas je jednog po jednog. Od 22 logoraša živih je ostalo samo nas 9..."

3.4.1.14. U prethodnom stavu svedok 367/94-12 - žrtva detaljno je opisao kakvim je sve mučenjima bio izložen. Komisija lekara - veštaka specijalista za sudsku medicinu i neuropsihijatriju na osnovu pregleda ovog svedoka i na osnovu medicinske dokumentacije dala je, pošto je ustanovila detaljan nalaz , slede će mišljenje:

1) Predeo grlenog ispupčenja je deformisan usled zadobijenog impresivnog preloma levog krila štitaste hrskavice čiji je zadnji deo potisnut put unutra. Ovakav utisnuti prelom štitaste hrskavice morao je dovesti i do povreda unutrašnjih struktura grla u vidu krvnih podliva i otoka njegovih mekih delova - sluzokože i podsluzokožnog tkiva, glasnih žica i dr., a što je sve skupa moralo dovesti i do sušenja grlenog dela disajnog puta, a samim tim, pored ostalog, i do otežanog disanja. Prema tome, sve ove povrede u predelu grlenih struktura (utisnut prelom štitaste hrskavice sa otokom mekih struktura grla praćenih suženjem disajnog puta i sledstvenim otežanim disanjem) naneseni su, s obzirom na lokalizaciju, aktivnim zamahom tupine mehaničkog oruđa u koje spada pesnica, noga, brid dlana, palica i dr. predstavljale su u vreme nanošenja tešku i po život opasnu telesnu povredu. Po zadobijanju ovih povreda grla postojao je bol jakog inteziteta praćen strahom velikog inteziteta za sopstveni život.

2) Sadašnjim pregledom ustanovljeni koštani ožiljci u predelu 9, 10, 11. i 12. levog rebra u istoj pazušnoj liniji, sa dislokacijom, nastali su na mestu zadobijenih preloma ovih rebara. Ovi prelomi sa dislokacijom nastali su najmanje jednokratnim dejstvom aktivno zamahnutog tupog mehaničkog oruđa u koje spadaju noga, kundak, koleno i dr. i predstavljali su sami za sebe posmatrano u vreme nanošenja najmanje tešku telesnu povredu. Po zadobijanju ovih preloma rebara postojao je bol jakog inteziteta praćen strahom velikog inteziteta.

3) Ustanovljeni koštani ožiljci u predelu VIII, IDž i Dž desnog rebra u istoj liniji nastali su na mestu preloma ovih rebara. Ovi prelomi rebara sa desne strane posledica su udara jednokratnog dejstva tupine zamahnutog mehaničkog oruđa u koje spadaju pesnica, noga, koleno, kundak i dr. i u vreme nanošenja, sami za sebe posmatrani, predstavljali su tešku telesnu povredu. Po zadobijanju ovih preloma postojao je bol jakog inteziteta praćen strahom velikog inteziteta.

4) Izvršenim pregledom ustanovljeni pravilan kružni sivo-beličasti ožiljak na levoj bočno strani vrata prečnika 0,5 sm (opisan pod tačkom 5. nalaza), mogao je nastati kao posledica zadobijene povrede projektilom, dijabolom ispaljenim iz vazdušne puške, koja povreda je u vreme nanošenja prestavljala laku telesnu povredu.

5) Sadašnjim pregledom ustanovljeni pravilni sivo-beličasti ožiljci prečnika 0,9 do 1,1 sm na levoj podlaktici i desnom ramenu (opisani pod tačkom 6, 7 i 8 nalaza) mogli su nastati kao posledica zadobijenih opekotina žarom cigarete, a svaka od ovih opekotina predstavljala je u vreme nanošenja i sama za sebe procenjena laku telesnu povredu. U toku i po zadobijanju ovih povreda postojali su bolovi jakog inteziteta.

DOKAZ: nalaz i mišljenje komisije lekara - veštaka 365/94-B-1.

3.4.1.15. Svedok 267/94-13, 396/95-2 i 637/95-1 iz Orašja, sada u Brčkom, rođen 1939. godine, govoreći o okolnostima koje su postojale u Orašju uoči izbijanja rata, kao i o svojim patnjama u logoru u Orašju, navodi:

"...Glavni nosioci antisrpske, antiarmijske i antijugoslovenske propagande i zagovornici nezavisne hrvatske države, u koju su obavezno uključivali teritoriji bivše Bosne i Hercegovine, Sandžaka, Kosova i Vojvodine do Zemuna, kao i Crne Gore do Kotora, bili suPAVO KOBAŠ, PREDSEDNIK HRVATSKE DEMOKRATSKE ZAJEDNICE, A POTOM I PREDSEDNIK SKUPŠTINE OPŠTINE ORAŠJE, rodom iz Vidovica; PAVO DžOJIĆ, zv. "Faktor"IZ DONjE MAHALE, IVO ORŠOVIĆ, zv. "Ivša" IZ TOLINjE, NAČELNIK ŠTABA TERITORIJALNE ODBRANE U ORAŠJU, ĐURO MATUZOVIĆIZ OŠTRE LUKE, MARKO BEKOVIĆ zv. "Balkan" I NjEGOVA BRAĆA JOSIP I IVICA SVI IZ UGLjANE, DRAGUTIN IVANOVIĆIZ BUKOVE GREDE, NA ČELNIK SLUŽBE ZA OPŠTU UPRAVU I DRUŠTVENE DELATNOSTI, MATO JOZIĆ, ŠEF KRIMINALISTIČKE SLUŽBE U SEKRETARIJATU ZA UNUTAŠNjE POSLOVE, ORŠOVIĆ MARKO,MLA ĐI, IZ TOLISE, KATOLIČKI GVARDIJAN U SAMOSTANU U TOLISI I DRUGI...."

Svedok izjavljuje i sledeće:

"...Do izbijanja ratnih dejstava živeo sam u Orašju, gde sam ostao sve do 11. 6. 1992. godine kada su me, zajedno sa ostatkom Srba, pokupila dva policajca i odveli nas u Srednjoškolski centar u Orašju, gde je bilo zatovreno 40 Srba... Izvodili su po nekoliko logoraša po nekoliko dana a zatim ih vraćali izubijane... Vodili su nas prema linijama razdvajanja i tu smo kopali rovove i tranšeje. Ubrzo je došlo do ranjavanja logoraša. među ranjenima su bili M.I. i V.L., dok je Ljubomir Stojkov poginuo. Ja sam 8. 8. prebačen u u logor u Donju Mahalu. U septembru 1992. godine ostalo nas je oko 25-oro dok su ostali bili likvidirani, ili pak neki razmenom prebačeni na srpsku teritoriji. Među nama bilo je starih i iznemoglih (Maksimović Miloš rođen 1908. godište, Petar Ostojić 1910. i Marko Nikolić takođe 1910.) i oni su podlegli u logoru..."

Svedok opisuje na koji način mu je naneta teška telesna povreda u logoru:

"...U staša zv. "Drnda" iz Vidovica pucao mi je 27. 9. 1992. godine u desnu ruku sa dum-dum metkom nakon prepirke koju sam imao s njim. Ostao sam bez desne ruke. Operisali su me u ratnoj bolnici u Cerni, gde su mi odsekli ruku u predelu lakta... Kada su me ponovo vratili u logor, mada mi rana nije bila zarasla, doktor Krunoslav Vuković je, na moju molbu da mi da zavoj, rekao "Tebi to ne sleduje"...".

3.4.1.16. Navedeni svedok pregledan je na dan 24. decembra 1995. godine u Opštoj bolnici u Brčkom od strane komisije lekara - specijalista za sudsku medicinu i za neuropsihijatriju. Ta komisija lekara dala je svoj nalaz i mišljenje.

U anamnezi je navedeno da je svedok oženjen Hrvaticom, da je nastavnik defektologije, pre hapšenja bio odgovorni urednik Radio stanice i direktor Narodnog univerziteta u Orašju. Doveden u logor u Orašju, pa u Donju Mahalu. U logoru je bio oko osam meseci, do razmene koja je obavljena 17.1.1993. godine. Od početka hapšenja je udaran raznim predmetima svuda po telu i uglavnom su ga mučili samog. Ušao je u logor sa 120 kg telesne težine, a po izlasku je imao 80 kg. Pored toga što je tučen, mučen je i tako što je morao dugo da stoji na suncu u stavu mirno, zatim je mučen žeđu i glađu. U više navrata je teran da kopa rovove na prvoj borbenoj liniji, kada mu je jednom prilikom od eksplozije granate oslabljen sluh. Hrvati su mu pucali u desnu ruku iz blizine, zbog čega su mu amputirali desnu podlakticu. Operisan je u vojnoj bolnici na hrvatskoj strani u opštoj anasteziji, a zbog inficiranja rane izvršena je i reamputacija. Od tada nosi protezu koju je dobio u Beogradu u "Rudu". Od batina različitim tupim predmetima, više puta je gubio svest i krvario je. Uslovi u logoru su bili veoma loši i postojala su dva čučavca klozeta na 100 logoraša. Postojala je zdravstvena nega, ali je bila veoma loša. Hrana je bila neredovna i loša. Opšti uslovi uĆeliji loši. Obišle su ga međunarodne humanitarne organizacije. Nije mu suđeno. Video je i čuo mučenje drugih, a video je i mrtve logoraše kako ih iznose iz logora. U logoru nije bilo dece, ali je bilo žena, a ima saznanja da su vršena masovna silovanja.

Na osnovu anamneze, lične anamneze, prikazanih sadašnjih tegoba i na osnovu objektivnog pregleda svedoka komisija je dala sledeće mišljenje:

"I- Ustanovljeni nedostaci desne šake i najvećeg dela desne podlaktice su na osnovu izgleda i ožiljka na preostalom patrljku desne podlaktice posledica hiruške amputacije ovog dela desne ruke. Iz anamnestičkih podatka proizilazi da je kod svedoka, nakon zadobijanja ustrelne rane nanesene projektilom ispaljenim iz ručkog vatrenog oružja iz blizine, izvršena hiruška intervencija na desnoj podlaktici. Na osnovu anamnestičkih podataka proizilazi da je zbog nastalih komplikacija u vidu infekcije, urađena i druga hiruška intervencija - "reanputacija", ali se zbog nedostatka medicinske dokumentaicje ne može zaključiti kako je urađena prvobitna aputacija i da li je bilo nužno da se ona izvrši, kao i da li je bilo nužno izvršiti i drugu "visoku reamputaciju desne podlaktice".

Ako se prihvate anamnestički podaci o načinu povređivanja u predelu desne podlaktice (zadobijanje ustreline nanesene projektilom ispaljenim iz ručnog oružja iz blizine), a zbog kojih povreda je bila nužna prvobitna amputacija, onda se može zaključiti da je povreda desne ruke, u vreme nanošenja, predstavljala tešku i po život opasnu telesnu povredu.

II- Kao posledica zadobijenih povreda desne šake i desne podklaktice i sledstvene nužne amputacije desne šake i podlaktice, u svedoka postoji nedostatak desne šake i desne podlaktice kao i sindrom fantomskog bola na mestu amputacije.

Konstatovano obostrano oštećenje sluha najverovatnije je, na osnovu anamnestičkih podataka, posledica dugotrajnog i čestog izlaganja jakim detonacijama, a što mu u značajnoj meri otežava svakodnevnu komunikaciju.

DOKAZ: pismeni nalaz i mišljenje komisije lekara, specijalista za sudsku medicinu i za neuropsihijatriju 794/95-B-7.

Neposredno odgovoran za zločin nad svedokom, PERO VINCETIĆ,upravnik logora.

3.4.1.17. Svedok 584/94-20 - logoraš koji je bio u logoru u Orašju u Srednjoškolskom centru od oktobra 1992. godine do juna 1993. godine, govori o angažovanju logoraša za kopanje rovova i da je on 3. 12. 1992. godine bio ranjen u levu nogu. Zatim navodi da je zapovednik logora Vincetić Pero , zv. "Konj" često upadao u prostorije gde su bili smešteni logoraši i nemilosrdno ih tukao, da je i on, svedok, bio tučen iako se nije oporavio od ranjavanja , a da je ina če hrana u logoru bila izuzetno loša i da su zatvoreni Srbi - logoraši dobijali dnevno po jedno malo parče hleba i po nekoliko kašika kuvane hrane, a da su hrvatski policajci zahtevali od logoraša da se međusobno udaraju pa bi im tek posle toga davali hranu.

3.4.1.18. Svedok 267/94-9 (637/95-6), iz Br čkog rođen 1952. godine, detaljno je dao iskaz o okolnostima stradanja Srba u ustaškim logorima na području opštine Orašje i detaljno je svedočio o raznim mučenjima kojima su bili podvrgnuti i on i drugi Srbi - logoraši u logoru u Donjoj Mahali gde se nalazio više meseci tokom 1992. i 1993. godine, počev od 4. maja 1992. godine. Naveo je, između ostalog:

"...Najekstremniji u vršenju silovanja, maltretiranja i prebijanja bio je Mato Živković zv. "Rakijica", ne računajući šefa vojne policije Peru Vincetića koga su zvali "Konj", a koji je imao i pseudonim "Viktor Peter". Ekstreman je bio i "Žika", brat Mate "Rakijice", a pravo ime mu ne znam. Desna ruka Mate Živkovića bio je Damir Klajić, a s njim i Mirko Jurić, zv. "Kemi". Bilo je i drugih ali im imena ne znam.

Mene ne samo da su tukli i maltretirali, već su me permanentno ubijali. Bukvalno me nisu ubili, ali sam njihovim udaranjem dovođen do ivice smrti - ne jednom, i ne samo mene, nego i mnoge druge koji to mogu posvedočiti. Najviše su tukli bezbol palicama, veslima, nekim malim veslima koji su oni lično pravili, drvenim palicama, stolicama i drugim predmetima. Gazili su nas nogama. Od tog gaženja povređeno mi je šest rebara i mali prst desne ruke. Pukla mi je tetiva između kažiprsta i prednjeg prsta desne ruke, tako da mi sada ti prsti ne funkcionišu. Na levoj ruci pukao mi je mišić, povređene su mi vilice, beonjače i glava. Imam povreda nogu od udaraca, ostali su mi ožiljci od žarača kojeg su mi vukli po tijelu, a i ožiljci od sječenja vena... Nismo smeli ni da jaučemo. Često sam poželeo da me ubiju... Prisiljavali su nas da jedan drugome sisamo polni organ, lomili su letve čiji je poprečan presek bio 5 h 2,5 sm i gurali nam u čmar. Od toga smo danima krvarili. Boli su logoraše nožem u jezik, a onda ih tjerali da pjevaju. Naravno, bilo je to nemoguće jer se nož nalazio u jeziku. Probadali su šake nožem i opet tjerali da se pjeva. Nož stoji zaboden u šaku, a ustaša ga uzima za dršku i klati lijevo - desno . Bilo su to neverovatne torture..."

3.4.1.19. Svedok je pregledan od strane komisije lekara veštaka specijalista za sudsku medicinu i neuropsihijatriju i to u dva maha.

Prilikom prvog pregleda, na osnovu pregleda i rendgenskih snimaka, pošto je prthodno dala nalaz, komisija je dala i slede će mišljenje:

"1) Predeo grlenog ispupčenja je deformisan tako što su hrila štitaste hrskavice u svom prednjem delu međusobno rastavljene, a time je adamova jabučica ostala izravnata. Ovo je najverovatnije posledica rastave zgloba između krila štitaste hrskavice nastale kao posledica dejstva tupine mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, noga, brid dlana, palica i dr.), a na osnovu lokalizacije grla (sakrivenost) u odnosu na isturenost okolnih delova tela, najverovatnije aktivnim zamahom. Takva rastava štitastih hrskavica morala je dovesti i do povreda unutrašnjih struktura grla u vidu krvnih podliva i otoka njegovih mekih delova - sluzokože i podsluzokožnog tkiva, glasnih žica i dr, a što je sve skupa moralo dovesti i do do suženja grlenog dela disajnog puta a samim tim, pored ostalog, i do otežanog disanja. Prema tome sve ove povrede u predelu grlenih struktura (rastava štitastih hrskavica) predstavljale su u vreme nanošenja tešku i po život opasnu telesnu povredu. Po zadobijanju ovih povreda grla postojao je bol jakog inteziteta praćen strahom velikog inteziteta za sopstvenu život.

2) Sadašnjim pregledom ustanovljeni ožiljak u predelu dlanene strane desne šake nastao je na mestu povrede, a na osnovu anamnestičkih podataka moguće ubodine nanesene šiljkom i oštricom zamahnutog mehaničkog oruđa, u koje spadaju nož, kama, bajonet i slično. Po zadobijanju ove povrede postojao je bol jakog inteziteta.

3)Kao posledica do življene traume u vremenu provedenom u zarobljeništvu, u svedoka nastala je anksiozno-depresivno-neurotska reakcija".

DOKAZ: pismeni nalaz i mišljenje komisije veštaka 365/94-B-2.

3.4.1.20. Na dan 24. decembra 1995. godine izvršen je ponovni pregled svedoka iz Brčkog i to u Opštoj bolnici u Brčkom od strane komisije lekara, specijalista za sudsku medicinu i za neuropsihijatriju.

Na osnovu izvršenog pregleda i prikazanih nalaza komisija lekara dala je sledeće mišljenje:

" Kao posledica teških fizi čkih i psihičkih trauma pretrpljenih u zarobljeništvu u svedoka se razvio hronični posttraumatski stresni poremećaj koji mu u značajnoj meri umanjuje opštu životnu i radnu sposobnost".

Navedena sadržina nalaza i mišljenja komisije veštaka potvrđuje verodostojnost iskaza ovog svedoka - žrtve.

DOKAZ: pismeni nalaz i mišljenje komisije lekara 794/95-B-14.

3.4.1.21. Međutim, ovaj svedok je dao iskaz i u vezi stradanja mnogih drugih konkretnih lica - Srba logoraša i na odgovarajućim mestima predloženo je da se ovaj svedok sasluša u vezi okolnosti o kojima se izjašnjavao u svom iskazu.

Treba primetiti da je ovaj svedok govorio o tome da logorašima nije omogućavana odgovarajuća lekarska pomoć i da je to uticalo da su mnogi ostali invalidi samo zato što ona nije ukazivana na vreme. Pri ovome ovaj svedok je naveo da je na primer logoraš (koji je ispitan pod 3.4.1.3.) tri meseca nosio slomljenu ruku, da je Crveni krst doneo neke šipke koje je trebalo da ugradi neki lekar i da se stavi u gips, da to nije učinjeno, već mu je te šipke stavio šef vojne policije Pero Vincetić! Svedok je naveo da je zbog toga pomenutom logorašu ruka na mestu loma zarasla nepravilno, kost na kost, te je ostao nesposoban. Mišljenje komisije lekara - veštaka u vezi pomenute žrtve citirano je ranije (pod 3.4.1.4. pod tačkom 2.) i kako je već navedeno u tački 2. "...Kao direktna posledica nepravilnog srašćenja zadobijenog preloma leve ramene kosti pri čemu je njena uzdružna osovina deformisana, ostala je neomogućnost podizanja leve ruke u levom ramenom zglobu preko 90 stepeni, kao i nemogućnost privođenja leve šake telu".

3.4.1.22. Svedok 55/94-7 (280/95-11), rođen 1939. godine, zaista je potresno svedočio u vezi svih patnji koje je pretrpeo dok je bio u logorima na području Bosanske Posavine, a posebno dok je bio u logoru u Donjoj Mahali u kome se nalazio od kraja oktobra 1992. do 10. maja 1993. godine. On izjavljuje istražnom sudiji:

"...U tom logoru ja sam zadržan sedam meseci, a za sve to vreme više puta dnevno izvođen sam na tuče. Tukli su me nogama, rukama, kundacima od oružja, nogama od rastavljenih stolica i svim drugim priručnim sredstvima. Neki put tukli su me do onesvešćena, a posle toga vraćali su me u prostoriju u kojoj sam se nalazio. Za sve to vreme ležao sam na golom patosu, a hranu sam dobijao svakog trećeg ili četvrtog dana i to parče hleba i malo neke tečnosti. Naređivali su da se mi uhapšeni šamaramo između sebe.

Jedne večeri izveli su me i jedan ustaša je naredio da pružim ruke i stavim na sto. Tog ustašu su zvali "Pera konj", a njegove ostale podatke ne znam, mislim da se preziva Vincetić, ali ja to pouzdano ne znam. Kada sam stavio ruke na sto on mi je šrafcigerom probio dlan leve ruke, pa pošto krv nije potekla on je probio i dlan desne ruke. Kako ni tada krv nije potekla iz te rane on me je udario nekoliko puta nogom od razvaljene stoli ce, pa kada je krv potekla iz obe ruke, on mi je upaljačem potpalio bradu jer se mi u logoru nismo brijali i naredio da me odvedu. Pre razmene tukli su me takođe u predelu rebara i tom prilikom polomili su mi rebra sa leve strane, ali ja ne znam koliko. Vešali su mi dasku za levo uho, tako što ga probodu žicom pa onda vežu dasku i obese, a potom su me udarali u predelu leđa i drugih delova tela. Jedan ustaša me je ubo vrhom noža u predelu slabine sa desne strane. Toga ustašu su zvali "Dama", ali ja mu ne znam ostale podatke. Jedan koga su zvali "Mato" čiji je nadimak "Rakijica", sipao mi je sprej u oči tako da nisam video dva dana. Od tog spreja ja i danas imam posledice..."

3.4.1.23. Nalaz i mišljenje komisije veštaka - lekara, specijalista za sudsku medicinu i neuropsihijatriju potvr đuju navode iz iskaza logoraša - svedoka, a i drugi logoraši izjašnjavali su se o postojanju ovakvih načina mučenja o kojima je svedočio svedok 55/94-7 (280/95-11).

Mišljenje komisije veštaka glasi:

1) Koštani ožiljak - kalus na VI levom rebru nastao je na mestu preloma ovog rebra, a koji prelom je nanesen najverovatnije jednokratnim dejstvom tupine aktivno zamahnutog mehaničkog oruđa u koje spadaju i pesnica, koleno, noga, palica, štangla i dr. Ovaj prelom predstavljao je sam za sebe procenjeno laku telesnu povredu.

2) Ustanovljeni ožiljci kože lica i leve podkolenice (opisani pod tačkom 3. nalaza), nastali su na mestu zadobijenih povreda u ovim predelima, a na osnovu anamnestičkih podataka, moguće razderine, nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa.

3) Ustanovljeni crtasti ožiljak u međulopatičnom predelu (opisan pod tačkom 4. nalaza) nastao je na mestu zadobijene povrede ovog predela, a na osnovu anamnestičkih podataka, moguće ubodine, nanesene šiljkom i oštricom zamahnutog mehaničkog oruđa.

4) Ustanovljeni crtasti ožiljci na nadlanici leve šake (opisan pod tačkom 5. nalaza), nastao je na mestu zadobijene povrede ovog predela, a na osnovu anamnestičkih podataka, moguće ubodine, nanesene šiljkom zamahnutog mehaničkog oruđa.

5) Ustanovljeni ožiljci veličine zrna prosa na prednjoj i zadnjoj strani resice leve ušne školjke, nastali su na mestu najverovatnije zadobijene ubodine, nanesene šiljkom zamahnutog mehaničkog oruđa, moguće i žicom.

DOKAZ: 55/95-7, 280/95-11 i nalaz i mišljenje komisije lekara 365/94-Š-7

3.4.1.24. Logori na podru čju Orašja nisu predstavljali pakao samo za civile - Srbe koji su u njima bili smešteni, već su to bili i za Srbe - ratne zarobljenike u odnosu na koje su vršena ubistva, mučenja, nečovečna postupanja, nanošenje su im velike patnje, povređivan telesni integritet. O tome najbolje svedoče očevidci i same žrtve teških zlodela koja su činjena u tim logorima protivno pravilima Međunarodnog prava .

Konkretno, 10 Srba iz Borova, koji su se našli na oraškom ratištu da bi pomogli Srbima, zarobljeni su 30. septembra 1992. godine, razoru žani, potom smešteni u logor - u prostorijama Osnovne škole u Donjoj Mahali, gde su bili smešteni i Srbi - civili. Imali su isti režim. Većina tih zarobljenika nalazila se u logoru do 19. 9. 1993. godine. P.B. koji je kasnije bio i u Zagrebu, Mostaru i drugim mestima - razmenjen je 30. 8. 1993. godine, a dvojica logoraša iz te grupe (3.4.3.8. i 3.4.3.9.) - Klipanović Milan i Maksimović Milivoje zv. "Minja" iz Borova od povreda koje su zadobili u logoru podlegli.

Pored toga što potvrđuju navedene činjenice koje se odnose na mučenje i ubistvo Klipanović Milana i Maksimović Milivoja, koji su sa njima zajedno zarobljeni i odvedeni u logor (u vezi zlostavljanja i ranjavanja Maksimović Milivoja dodali su da je Pero Vincentić zv. "Konj" pucao iz puške u butinu desne noge Maksimović Milivoju iz neposredne blizine, s tim što je prethodno u metak umesto olova stavio so - oni svedoče s jedne strane o uslovima smeštaja, ishrani, higijenskim uslovima u logoru, a takođe, s druge strane i o načinima mučenja Srba - zarobljenika i svih drugih logoraša.

3.4.1.25. Srbi - zarobljenici bili su smešteni sa još oko 20 logoraša u jednoj prostoriji veličine oko 12 kvadratnih metara, spavali su na ležajevima skovanim od dasaka i na betonu, prostorija i tokom zime nije zagrejavana, delimično je i staklo na prozoru bilo razbijeno. Logoraši su hranu i vodu neredovno primali, ne svaki dan, a i kada bi je primili to bi bila jedna osmina hleba po logorašu i nekoliko litara vode na 10 logoraša.

Svedok 158/95-1 kaže:

"...Inače, događalo se da hranu nismo dobijali po 8 dana, vodu nismo dobijali po 2-3 dana, tako da smo otprilike nas 10 zarobljenih dobili litru ipo vode. Prilikom dobijanja hrane na nas dvojicu se delila jedna četvrtina hleba i jedna konzerva ribe... Inače kad sam bio uhapšen imao sam 96 kilograma, a kad sam bio razmenjen imao sam 57 kilograma..."

Svedok 158/95-2:

"...Uostalom kakva je hrana bila govori podatak da sam prilikom zarobljavanja imao 85 kilograma, a prilikom jednog merenja na vagi u logoru, pošto sam iskoristio odsustvo stražara, utvrdio sam da imam 50 kilograma..."

Svedok 158/95-4: Oslabio je u logoru 25 kilograma i tako dalje.

Higijenski uslovi u kojima su živeli Srbi - logoraši bili su gotovo nepodnošljivi.

Svedok 158/95-5 izjavljuje:

"...Nuždu smo vršili u istoj prostoriji gde smo boravili i to u neke kante u koje je recimo moglo stati 10-12 litara vode. Fekalije smo iznosili iz te prostorije onda kada nas puste napolje. Dešavalo se da su te kante sa fekalijama ostajale u istoj prostoriji i po sedam dana..."

To svedoče 158/95-6 i 158/95-7.

3.4.1.26. Ovi logoraši - zarobljenici su bili podvrgnuti teškim mučenjima. Sa njima se krajnje surovo postupalo. Pri tome su korišćeni noževi, užarene gvozdene šipke, struja, drvene letve, palice. Gotovo svi su prolazili kroz krajnje nečovečnu torturu i imaju, logičn,o sličnu priču. Saslušani kao svedoci detaljno su pred istražnim sudijom opisali sve što se događalo i da se ne bi vršilo ponavljanje, navode se samo delovi iskaza pojedinih logoraša - zarobljenika.

3.4.1.27. Svedok 158/95-1, zarobljenik, izjavljuje:

"...Mene su tukli rukama, nogama, palicama, po svim delovima tela, ponekad dvojica ili trojica, ponekad šest ili sedam. No ževima su mi boli dlanove, potom su na vatri žarili gvozdene šipke i pekli me po rukama, po dlanovima i po licu... Bio sam primoran da činim sve što su naredili, tako da mi je jedan koji je vršio torturu nadamnom i nad drugim zarobljenicima rekao... da isplazim jezik i da se bekeljim njegovom kolegi, što sam ja i učinio, nakon čega je taj isti ustaša kuhinjskim nožem probio moj jezik. Bilo je i drugih tortura koje su se sastojale u provođenju električne energije kroz naša tela..."

Isti svedok navodi:

"...Od batina i torture polomljena mi je leva ušna školjka i donja vilica koja mi se u logoru gnojila, tako da sam morao sam vaditi gnoj i polomljene koščice. Lekarske pomoći uopšte nije bilo ni za mene, ni za druge zarobljene..."

3.4.1.28. Svedok 158/95-2 isti če:

"...Ovi ljudi koje sam nabrojao svakodnevno su sprovodili prema nama vukovarcima torturu. Tako na primer uzimali su u ruku heftalicu kojom se spajaju papiri, pa su tom heftalicom probijali uši i zbog toga probijanja meni su oba uha oštećena, potom su te heftalice spajali na neki aparat napunjen strujom, nakon čega su tu struju pojačavali... a onda su nas terali da se izljubimo, pa je tom prilikom pošto je uključena struja došlo do stresa organizma... Nisu nam dozvoljavali da se brijemo, pa prilikom teranja da se ljubimo, a pošto smo spojeni u struju dolazilo je do gorenja naših brada... Maksimović Milivoje zv. "Minja" koji je i umro usled torture u logoru... kada je došao u sobu glava i telo su mu bili mokri i rekao nam je: "pišao mi je u usta". Kasnije smo utvrdili da se taj čovek zove Pero Vincentić..."

Ovaj svedok - žrtva otkriva:

"...Još jedna tortura koja je primenjivana i prema meni i prema drugima sastojala se u tome da su naši neprijatelji žarili žicu na vatri, a potom su nas pekli po rukama i telu, a na kraju mi je jedan od njih zvani "Babo" gurnuo užarenu šipku u usta..."

3.4.1.29. Svedok 158/95-3:

"...Neki Vincentić Pera je bio upravnik logora, a njegov brat, kome ne znam ime, je komandant za Posavinu. Zatim tu su bili neki Matko, Rakijica, Jovanović Mićo, Žika, Dama, Jurko, Dulo... Meni su u logoru polomili nos, polomljena su mi dva rebra, a oštećen mi je i levi bubreg, odnosno isti više nije u funkciji. Tako su mi bar rekli lekari na VMA u Beogradu..."

3.4.1.30. Svedok 158/95-4 izjavljuje:

"...Najgore nam je padala jedna letva koju su zvali "Srbijanka" kojom su nas svakodnevno tukli..."

3.4.1.31. Svedok 158/95-5 svedo či:

"...Lično sam video kada je Pero Vincetić pucao Minji u desnu butinu iz puške pumparice. Mislim da je u metak stavio so jer se to da zaključiti po rani. Da je pucao iz sačme na udaljenosti od 2 metra onda bi u tom slučaju sačma odnela nogu..."

Ovaj svedok navodi i da je već pomenutom svedoku - žrtvi 158/95-1 Damir zv. "Dama" kuhinjskim nožem probio jezik.

3.4.1.32. Svedok 158/95-6 - zarobljenik naveo je:

"...Starešina logara je bio neki Pera Vinceti ć, a njegov brat bio je komandant za čitavu Posavinu... Pored njih dvojica tu su dužnost obavljali izvesni Mato, Jovanović Mića, neki Rakijica, Žika, Jurko, Dama, po imenu Damir, Gorac, Dule... Tukli su nas letvom zv. "Srbijanka" koja je dužine oko 1 metar i debljine 4-5sm... Svedoku 158/95-1 su na primer probili jezik kuhinjskim nožem, a mislim da mi je to uradio Damir zv. "Dama"..."

3.4.1.33. Svedok 158/95-7 naveo je:

"...Ovom momku koji je isto došao danas na sud, kuhinjskim no žem su probili jezik, a ja mislim da je to uradio Damir - Dama. Pero Vincentić je iz puške pumparice iz neposredne blizine... pucao u desnu butinu Minji, a metak je bio zasoljen ili zatrovan jer mu je oštećena koža i tkivo... Tukli su ga po toj rani pa je od batina umro 19. 12. 1992. godine..."

DOKAZ: svedoci 158/95-1, 158/95-2, 158/95-3, 158/95-4, 158/95-5, 158/95-6, 158/95-7.

3.4.1.34. Veliki broj Srba - logoraša, pored onih koji su ve ć navedeni, svedočilo je o mučenjima koja su nad njima izvršili Vincetić Pero zv. "Konj", upravnik logora u Donjoj Mahali - Orašje, zatim Klajić Damir "Dama", Mato Živković "Rakijica" i drugi pa se na ovom mestu navode i ti svedoci koji svedo če o ponašanju upravnika logora i drugog osoblja i ističu:

3.4.1.35. Svedok 365/94-2 i 424/95-5 rođen 1963. godine, saslušan pred istražnim sudijom, između ostalog, naveo je:

"...Upravnik logora u Donjoj Mahali, bio je neki Pero koga su zvali "Konj". Taj Pero se najviše izživljavao nad nama. Uveče kad bi se vratili sa rada u logor u Mahali, Pero nas je sačekivao i svakoga je udarao rukama, nogom ili s čim stigne, a bilo je i da te noću prozove, izvede i pretuče. Nije bio potreban nikakav razlog da te noću izvedu za tuču, prosto izvede ko mu padne na pamet i pretuče..."

DOKAZ: pismeni nalaz i mišljenje komisije veštaka - lekara 365/94-Š-11.

3.4.1.36. Svedok 365/94-5:

"...Dana 7. oktobra su nas premestili u Orašje pošto je Bosanski Brod zauzela srpska vojska. Tamo su nas prva dva dana sistematski tukli i to sve po redu, tako da sam i ja dobio batine. Od svih nas je najviše tukao Pero Vinceti ć zv. "Konj" iz Donje Mahale - Orašja koji je bio komandant ovog logora. Nakon dva dana su nas terali da kopamo rovove na liniji prema našoj vojsci kod Orašja, Crknice, Grednice, Obudovca i dr. Prilikom rada 2.12.1992. godine dok smo radili na Lepnici kod Um čara vođene su borbe, pa je doletela jedna granata koja je eksplodirala u blizini nas koji smo radili i pri tome je teško povređen T.Ž., a povređen sam i ja i još pet zatvorenika... Ja sam povređen tako što mi je geler probio čeonu kost i tu se zadržao, tako da mozak nije oštećen..."

DOKAZ: svedok 365/94-5 i nalaz i mišljenje komisije veštaka - lekara 365/94-Š-10.

3.4.1.37. Svedok 55/95-2 izjavio je da je u logoru bio od kraja 1992. do 30. 3. 1993. godine. Između ostalog posvedočio je:

"...U tu dvoranu veoma je često dolazio neki policajac koga su zvali Damir, a nadimak "Dama" i on se i življavao nad uhapšenim Srbima . Naređivao je da se skinu goli, a potom ih tukao palicom i nogama u predelu polnih organa s tim što je prethodno stavljao krpu ljudima u usta da ne bi vikali, a potom ih tukao. U tu čama je učestvovao i neki "Babo" skeledžija koji je nosio tri slova "U" na kapi. Mučenja zatvorenih Srba vršena su na razne načine, a najčešće putem tuča, lomljenja kostiju i slično ..."

Ovaj svedok je naveo da je u logorima u Od žaku, Bosanskom Brodu i Orašju za 14 meseci izgubio 38 kilograma u težini.

Svedok još izjavljuje:

"... O boravku u pomenutim logorima mogla bi se napisati čitava knjiga ako bi čovek želeo da opiše sve patnje koje je preživeo. Ustaše i hrvatska vojska primenjivali su razne metode sračunate na potpunu likvidaciju uhapšenih Srba ..."

DOKAZ: svedok 55/95-2

3.4.1.38. Svedok 424/95-1, govore ći o ponašanju osoblja iz logora u Donjoj Mahali ističe između ostalog:

"...Oni su pritvorenicima lomili ruke i noge..."

DOKAZ: svedok 424/95-1.

3.4.1.39. Svedok - logoraš 424/95-19, koji se nalazio u ovom logoru od 6. 10. 1992. godine do 29. 1. 1993. godine, isti če:

"...Tamo je zapovednikPera Vinceti ć zv. "Konj" koji je sa svojom grupom strahovito tukao. Meni su prilikom tu če udarcima kundaka i čizme polomili sa desne strane nekoliko rebara..."

DOKAZ: 424/95-19.

3.4.1.40. Svedok 424/95-38 koji je bio u logoru u Donjoj Mahali od 6. 10. 1992. do jula 1993. godine navodi:

"...U tome logoru bio je zapovednik Pero Vinceti ć zv. "Konj"koji je sa svojim policajcima strahovito mučio logoraše. Tukao nas je neprekidno i danju i noću i vodio na kopanje rovova u obližnja mesta i danju i noću. Na kopanju rovova poginuo je veliki broj logoraša, a najčešće su ginuli kada su terani da iznose tela poginulih hrvatskih vojnika sa prve borbene linije..."

DOKAZ: 424/95-38

3.4.1.41. Svedok 424/95-26 govore ći o ponašanju Pere Vincentića ističe:

"...Upravnik tog logora bio je Pero Vincetić zv. "Konj". On je sa ekipom ustaša strahovito mu čio nas logoraše. Izvodio nas je iz hala, udarao čizmom u predelu glave, skakao po telu logoraša, psovao nam majku, pretio daĆu biti ubijen i slično..."

DOKAZ: 424/95-26

3.4.1.42. Svedok 191/94-11 bio je u logoru u Donjoj Mahali od oktobra 1992. godine i svedoči:

"...Kad smo došli u logor u Donju Mahalu, jednog po jednog su nas vodila na batinjanje. Udarali su nas dok smo mogli izdržati. Najviše su nas tukli Pero Vincetić i Damir zv. "Dama" a sa njima i "Babo", Juso Hasanović ili Hadžiefendić, Živković Mate "Rakijica" iz Donje Mahale i dr ..."

Ovaj svedok dalje ističe:

"...Razmenjen sma u Dragaliću 15. 7. 1993. godine. U ustaškim logorima u Odžaku, Novom Gradu, Bosanskom Brodu, Slavonskom Brodu i Donjoj Mahali proveo sam 1 godinu, 2 meseca i 7 dana. Preživeo sam ni sam ne znam kako. Pored ovoga što sam ovde izjavio polomljeno mi je šest rebara, oštećena su mi dva kičmena pršljena i izbijeno tri zuba. O onom jadu koji mi je ostao u duši i kogaĆu nositi kao biljeg čitavog života teško je govoriti..."

DOKAZ: 191/94-11

3.4.1.43. Svedok 191/94-13 bio je od 8. 5. 1992. do 29. 1. 1993. godine u logorima u Bosanskoj Posavini. Za logor u Donjoj Mahali - Orašju, isti če:

"... Tu su nas najviše zlostavljali Pera zv. "Konj", Damir zv. "Dama", neki "Babo", neki "Maks", Elvira Hadžiomerović i dr ...."

DOKAZ: 191/94-13

3.4.1.44. Svedok 55/95-27, koji je bio u logoru u Donjoj Mahali od početka oktobra 1992. godine i narednih 8 meseci, naveo je pred istražnim sudijom:

"...Prilikom dolaska u taj logor nas su užasno tukli, a u tučama se posebno isticao neki "Pero konj" u ustaškoj crnoj uniformi sa oznakama ustaškim. Tukli su nas neki Mato "Rakijica", neki drugi koga su zvali "Dama"... Mene su sa još 24 logoraša i jednom ženom koja se zvala R.M. otppremili u Ljubušku. Pre polaska "Pero konj" me je udario 250 puta palicom preko leđa, u predelu grudi i po kolenima..."

DOKAZ: 55/95-27

3.4.1.45. Svedok 55/95-43, u vezi boravka u logoru u Donjoj Mahali - Orašju 1992. godine, navodi:

"...Ističem i to da je nas logoraše za vreme boravka u Donjoj Mahali hrvatska vojska u ustaškim uniformama izvodila i prikazivala kao četnike, te su nas civili udarali i pljuvali na nas. Neprekidno su nas terali da pevamo ustaške pesme, da uzvikujemo "Haj Hitler" i maltretirali na razne načine... U tom logoru bio je zapovednik Pero Vincetić zv. "Konj" koji nas je neprekidno tukao i maltretirao..."

3.4.2.1. Svedok 267/94-2, koja je prethodno bila u logoru na podru čju Bosanskog Broda i tamo, kakoĆe se kasnije videti, bila na razne načine maltretirana i silovana i koja se potom našla u logoru za Srbe u Osnovnoj školi u Donjoj Mahali, navodi:

"...Mene su silovali Mato Baotić, zv. "Čikin" i Damir Klajić zv. "Dama". Potom je došao jedan ustaša koji je imao između 28 i 30 godina. Bio je smeđ, visok i mršav. Došao je pijan. Zgrabio je R. M. i mene. Opirala sam se, po cenu da me ubije. Bila sam već van pameti i potpuno uništena. Svejedno mi je bilo hoće li me ubiti. Silovana je R. na stolu, dok sam ja čučala potpuno gola. Kada je završio nasilje nad njom, ščepao je i mene za kosu. Brutalno, na divljački način, silovao me je na jednoj klupi.

Među onima koji su me silovali u logoru u Donjoj Mahali bili su i Pero Vincentić zv. "Pera konj" i Mato Živković, zv. "Rakica". Silovanja su vršili i drugi u tom logoru, uglavnom mlađi vojnici. Ne znam im imena. Kada sam već pomenula mlađe vojnike kao izvršioce silovanja, ne mogu a da ne kažem da me je u logoru u Brodu silovao jedan vojnik koji je sa mojomĆerkom zajedno išao u školu. Molila sam ga da to ne čini, govoreći mu da mu mogu biti majka i da mu je mojaĆerka bila školska drugarica. Rekao mi je ovo: "Poznajem tvojuĆerku, bila je dobra devojka, ali to ništa ne menja stvari. Učiniću sa tobom što sam naumio i što moram". Izvršio je silovanje.

U logoru u Donjoj Mahali svakodnevno su vršena silovanja, po pravilu, uvek u grupi. Dakle, nikada to nije uradio samo jedan. Uvek ih je bilo više. Silovanjima su prethodila zlostavljanja. Udarali su nas i ponižavali. Silovanja su vršili uglavnom noću, a danju smo morale da im peremo uniforme i čistimo logorske prostorije. U tom paklu provela sam mesec ipo dana... To je zasad sve što bih imala da kažem o svom stradanju i stradanju drugih u logorima, jer se ta stradanja u celini nikad ne mogu opisati. Priča o njima nalazi se negde u dubini duše u kojojĆu žig strahota nositi čitavog života.

Iz iskaza svedoka 267/94-2 - oštećene proizilazi da su izvršioci zločina bili:

MATO ŽIVKOVIĆ, zv. "Rakica" i drugi za sada neidentifikovani u česnici.

3.4.2.2. Svedok 267/94-16 izjavila je:

"...Iz sela smo 11. 6. 1992. godine internirane u logor u Orašje. Torture svake vrste u tom logoru trajale su do 30. 6. 1992. godine. U sali logora su nas iz Bukove Grede odvojili od logoraša iz Orašja... Ne znam da li je jedna žena bila pošteđena zlostavljanja. Prvo su nas izvodili jednu po jednu, navodno na saslušanje. Mene su doveli u jednu sobu i odmah je njih nekoliko nasrnulo na mene. Šamarali su me, psovali četničku majku, pretili klanjem. Bila sam izbezumnjena. Onda su me ščepali i oborili na pod. Branila sam se i plakala. Molila sam ih da me puste. Bilo je uzalud. Iz te grupe svi su me silovali, a bilo ih je 11. Bilo je onih koje nisam poznavala, ali od onih koje znam najbrutalniji su bili: Mato Živković, zv. "Rakijica", Damir Klajić, zv. "Dama", Nikola i Ivo Filipović, sinovi Peje Filipovića, zv. "Babo" koji je takođe vršio nasilje nad ženama. Prisiljavali su me na razne gadosti, stavljali su mi polni organ u usta.

Isto su radili i sa ostalim ženama. Poznavale smo se, pa smo se jadale jedna drugoj. Silovanje je vršio Pero Vincetić, koga su zvali "Pera konj". Bio je glavni u logoru, jako okrutan i nemilosrdan čovek. Silovanja u logoru bila su svakodnevna pojava. To nisu ljudi već životinje. Posle njihovog iživljavanja nad nama nismo mogle da stojimo na nogama. Jednu ženu iz sela Gajeva kod Orašja silovali su pred mužem... Pre silovanja sve su žene bile maltretirane i tučene. Silovane su i: R.B., A.S., I.D. koja je od tih tortura poludela. Prilikom razmene I. je vikala: "Nemojte više da ulazite, molim vas, zašto me mu čite, pustite me, opet ulazite jedan po jedan". Jadna I. ne zna da ide na slobodu. Misli da je u logoru . Od tih zlostavljanja u bolnici u Vinkovcima preminula je Radojka Bo žić. To se ne može opisati. Silovali su i jednu ženu čiji je muž Crnogorac. Imali su gostionicu u Orašju. Pripadnici zbora narodne garde opljačkali su mi kod kuće sve vrednije stvari. U logoru su mi uzeli zlatnu burmu i novac, a od muža su oteli 5.500 DEM..."

Izvršioci:

VINCETIĆ PERO, zv. "Konj",upravnik logora,

FILIPOVIĆ NIKOLA ,

FILIPOVIĆ IVO i

DOKAZ: 396/95-4

Odgovorni izvršioci: VINCETIĆ PERO zv. "Konj" , upravnik logora i neposredni izvršilac, KLAJIĆ DAMIR zv. "Dama", ŽIVKOVIĆ MATO zv. "Rakijica", FILIPOVIĆ PEJO zv. "Babo" i JURIĆ MIRKO zv. "Jurka", ČIKIN MATA zv. "Matko", FILIPOVIĆ NIKOLA, zv. "Nikson", FILIPOVIĆ IVICA, zv. "Ćorak" i drugi za sada neidentifikovani izvršioci.

Više logoraša - Srba, civila i ratnih zarobljenika ubijeno je u logorima na području Orašja. Na ovom mestu navešće se samo oni slučajevi za koje ima dokaza, a nažalost njihov broj je sigurno i znatno veći.

3.4.3.1. DANILOVIĆ MILORAD ubijen je 8. decembra 1992. godine, iz Gnionice - Odžak, rođen 1944. godine, od oca Sime, koji se nalazio u logoru Donja Mahala na području Orašja. Toga dana on je sa logorašima - Srbima G.J. i Š.T. i drugima odveden da iskopa rov za municiju. U jednom momentu prišao je jedan stražar i u rov u kome su se nalazili G. i Š. ubacio kutiju sa cigaretama, pa kada su oni uzeli po jednu cigaretu bacili su kutiju sa cigaretama Daniloviću i kada je ovaj prišao da je uzme naišla su tri hrvatska vojnika i jedan je iz automatskog oružja ispalio rafal u pravcu Danilovića, pogodio ga, a potom je svedoku i logorašima koji su bili sa njim, prvo naredio da zakopaju leš Danilovića, a odmah potom da ga izvade i odnesu do jednog putničkog automobila u dubini iza borbene linije, a stražar im je naredio da o tome nikome ne govore, već da kažu: "da je Danilović poginuo od strane Srba".

Ovo ubistvo na posebna način potvrđuje koliko je odvođenje civila - logoraša, Srba da bi kopali rovove i vršili druge poslove na prvim borbenim linijama, pa čak i za vreme borbenih dejstava, bilo objektivno opasno po njihove živote i protivno svim normama Međunarodnog ratnog prava, jer ih je tamo vrebala smrt kako s druge strane borbene linije, tako i od strane vojnika koji su ih čuvali.

DOKAZ: 280/96-56, 593/94-10, 280/95-12, 593/94-12.

3.4.3.2. GAVRIĆ PERO, rođen 1947. godine, od oca Milana, iz Bukove Grede, ubijen je u logoru u Orašju u maju 1992. godine pa obešen u kupatilu koje se nalazilo u okviru fiskulturne sale, da bi se prikazalo da je izvršio samoubistvo (pošto su mu prthodno ubili sina Gavrić Mišu i Tomu).

Svedok - logoraš, 267/94-14, 396/95-6 i 637/95-3 izjavio je sledeće:

"...Peru Gavrića obesio je Mato Živković zv. "Rakijica" u Srednješkolskom centru u Orašju. Bilo je to u noći između 10. i 11. maja 1992. godine..."

Dokaz: 267/94-14, 396/95-6 i 637/95-3, 267/94-4 i 396/95-7, 267/94-5 i 396/95-8, 679/95-37 i 396/95-6.

3.4.3.3. CVIJANOVIĆ AĆIM, rođen 1937. godine, od oca Milana, iz Bukove Grede - ubijen je nakon teškog batinjanja 14.07.1992. godine u logoru u Orašju od strane Klajić Ivice i Klajić Damira zv. "Dama", pripadnika vojne policije za područje Orašja.

Svedok 267/95-11 navodi:

"...Jedan ustaški policajac je onda uzeo slomljenu dršku od metle i njome Aćimu probio leđa. Nakon dva sataAćim je umro od iskrvavljenja..." Pre toga su ga udarali palicama i lancima..."

Svedok 267/94-14 i 637/95-3 svedoči:

"...Aćimu Cvijanoviću su katancem privezanim za lanac izbili levo oko. Dana 14.7.1992. godine ubili su ga Damir Klajić "Dama" i Ivica Klajić batinjanjem. Tukli su ga palicama i čunovima koji se koriste u nastavi fiskulture..."

O ubistvu Cvijanović Aćima svedoči i svedok - logoraš - Srbin 679/95-37, koji je pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom 24. 8. 1995. godine, između ostalog, izjavio:

"...Aćimu Cvijanoviću su isekli kožu nožem na glavi i izbili mu najpre levo oko, a posle toga i desno. Ja sam mu previjao oči..."

DOKAZ: 267/94-4, 267/94-5, 267/95-11, 267/94-12, 267/94-14 i 637/95-3, 679/95-23, 679/95-35, 679/95-37, 679/95-38.

3.4.3.4. STOJNIĆ RANKO, rođen 1956. godine, iz Omarske, ubijen je u logoru u Donjoj Mahali 17. 8. 1992. godine, pošto je teško pretučen od strane Jurić Mirka zv. "Kemi", Klajić Damira zv. "Dama" i Živković Mate zv. "Rakijica" - svi pripadnici vojne policije za područje Orašja.

Svedok 267/94-4 i 396/95-7 svedoči:

"...Toliko su ga batinali da mu je prsla grudna kost. Disao je tako da je to više ličilo na roptanje. Sahranili su ga logoraši u Bukovoj Gredi..."

DOKAZ: svedoci 267/94-4, 396/95-7 i 267/94-8.

Izvršioci: JURIĆ MIRKO zv. "Kmei", KLAJIĆ DAMIR zv. "Dama", ŽIVKOVIĆ MATO zv. "Rakijica".

Odgovoran i: VINCETIĆ PERO zv. "Konj" kao upravnik logora.

3.4.3.5. CVIJANOVIĆ PERO, rođen 1928. godine, od oca Steve, iz Bukove Grede, ubijen je u logoru u Orašju a lišio ga je života ŽIVKOVIĆ MATO zv. Rakijica"koji ga je zaklao neutvrđenog datuma u 1992. godini.

DOKAZ: svedoci 267/94-4, 396/95-7, 267/94-14, 396/95-6, 637/95-3, 679/95-23 i 679/95-35.

3.4.3.6. GAVRIĆ ANDRIJA, od oca Dušana, rođen 1949. godine u Bukovoj Gredi, ubijen je oktobra meseca 1992. godine u logoru u Donjoj Mahali nakon višednevng mučenja - batinjanja.

Svedok 267/94-14 (637/95-3 i 396/95-6) pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom na dan 15. maja 1995. godine izjavio je, između ostalog:

"...Ističem i to da sam ja u vezi sa boravkom u pomenutim logorima dao izjavu komisiji za istraživanje ratnih zločina 9. aprila 1994. godine i pri navodima te izjave u potpunosti ostajem... Prisetio sam se samo nekih detalja i to: da je Andrija Gavrić podlegao 29. 10. 1992. godine u prostoriji u kojoj sam se ja nalazio. Njemu je hrvatski vojnik u ustaškoj uniformi sa ustaškim oznakama gurnuo palicu cijelom dužinom u grlo, a posle toga je Andrija umro..."

DOKAZ: svedoci 267/94-4, 637/95-5, 396/95-7, 267/94-11, 396/95-9, 267/94-14, 637/95-3, 396/95-6, 267/94-8, 679/95-32 i 679/95-35.

3.4.3.7. MALINKIĆ MANOJLO, iz Bosanske Gradiške, podlegao je povredama 1992. godine u logoru u Donjoj Mahali, nakon višednevnog batinjanja. Njemu su špricem u venu ubrizgali benzin.

Svedok 267/94-9 i 637/95-6 navodi:

"...Ubistva su uglavnom vršena batinjanjem. Međutim, ubijali su i na drugi način. Nekog Manojla, kapetana, Crnogorca, isprebijali su do smrti, a onda su mu špricem kojim se daju inekcije u venu ubrizgali benzin. Ubrzo je umro..." Ovaj svedok je detaljno naveo da su ubrizgavali injekcije sa benzinom i drugim logorašima - Srbima i daje i njemu bila ubrizgana takva injekcija.

DOKAZ: 267/94-4, 267/94-9, 637/95-6, 267/94-11, 267/94-14, 637/95-3 i iskazi navedenih svedoka 396/95-6, 396/95-7 i 396/95-9.

3.4.3.8. KLIPANOVIĆ MILAN iz Borova, zarobljenik, ubijen je neutvrđenog dana u leto 1992. godine u logoru u Donjoj Mahali, nakon višednevnog mučenja -batinjanja.

Svedoci tvrde da su njega i Maksimović Milivoja, takođe zarobljenika iz Borava najviše mučili: pripadnik vojne policije 106. oraške brigade HADžIOMEROVIĆ ELVIRA zv. "Amazonka" i FILIPOVIĆ PEJO, stražar. Boli su ih u žarenom šipkom po raznim delovima tela, po glavi, obrazima, ušima, i on je dobio inekciju sa benzinom.

Odgovorni: PERO VINCETIĆ zv. "Konj", upravnik logora, HADžIOMEROVIĆ ELVIRA, zv. "Amazonka", FILIPOVIĆ PEJO, stražari druga, za sada neidentifikovana lica.

DOKAZ: 267/94-4, 396/95-7, 267/94-8, 267/94-9, 637/95-6, 267/94-11, 637/95-5, 396/95-9, 267/94-14, 637/95-3, 396/95-6, 158/95-1-7, 637/95-2, 158/95-1, 158/95-2, 158/95-3, 158/95-4, 158/95-5, 158/95-6, 158/95-7, 191/94-11 i 422/95-1.

3.4.3.9. MAKSIMOVIĆ MILIVOJE, zv. "Minja", zarobljenik iz Borova, ubijen je u logoru u Donjoj Mahali neutvrđenog dana u leto 1992. godine mučenjem koje su, pored drugih izvršili Hadžiomerović Elvira zv. "Amazonka" i Filipović Pejo, koji su ga boli užarenom šipkom po raznim delovima tela, po obrazima, ušima, a Pero Vincentić, upravnik logora, mu je iz puške - sačmarice pucao u nogu. Po rani na nozi stalno ga je udarao da bi ovaj što više iskrvario, dok je Klajić Damir zv. "Dama" zabijao Maksimoviću nož kroz šake. I njemu je ubrizgana inekcija sa benzinom.

Za ovaj zločin odgovorni su: VINCETIĆ PERO zv. "Konj" upravnik logora kao neposredni izvršilac i neposredni izvršioci HAD žIOMEROVIĆ ELVIRA zv. "Amazonka", FILIPOVIĆ PEJO, KLAJIĆ DAMIR zv. "Dama"i druga, za sada neidentifikovana lica.

DOKAZ: svedoci: 267/94-4, 396/95-7, 637/95-2, 267/94-5, 267/94-9, 637/95-6, 267/94-8, 267/94-11, 637/95-5, 396/95-9, 267/94-14, 637/95-3, 158/95-1-7, 424/95-1, 191/94-11, 158/95-1, 158/95-2, 158/95-3, 158/95-4, 158/95-5, 158/95-6, 158/95-7, 191/94-11 i 422/95-1.

3.4.3.10. RISTANIĆ (Save) ŽARKO, iz Orašja, rođen 1955. godine, mučen je i ubijen u logoru u Donjom Mahali 3. 2. 1993. godine nakon četvorodnevnog batinjanja. Najviše ga je tukao Benković Marko zv. "Balkan", a život mu je oduzeo Jurić Mirko, zv. "Kemi".

Svedok 679/95-38, iz Lončara, koji se takođe nalazio u logoru u Donjoj Mahali, naveo je pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom između ostalog:

"...Znam da je od tuča i mučenja na razne načine povredama podlegao Žarko Ristanić iz Orašja. Njemu su nožem sekli kosu i bradu, prste na rukama..."

Za ovaj zločin odgovorni su: VINCETIĆ PERO zv. "Konj ", upravnik logora, u Donjoj Mahali i neposredni izvršioci JURIĆ MIRKO zv. "Kemi" i Benković Marko zv. "Balkan".

DOKAZ: svedoci 267/94-4, 396/95-7, 267/94-8, 267/94-11, 396/95-9, 267/94-9, 637/95-6, 267/94-14, 637/95-3, 396/95-6, 679/95-31 i 679/95-38.

3.4.3.11. ARSENIĆ IGNjATIJE iz Vučilovca - Brčko, ubijen je neutvrđenog datuma tokom 1992. godine u logoru u Donjoj Mahali, posle višednevnog batinjanja. To su izvršili do sada neidentifikovani pripadnici vojne policije.

DOKAZ: 267/94-4, 396/95-7, 267/94-11, 396/95-9, 267/94-14, 637/95-3, 396/95-6, 267/94-8 i 679/95-15.

3.4.3.12. BLAGOJEVIĆ BOGDAN iz Jasenice - Srebrnik, podlegao je povredama neutvrđenog datuma tokom 1992. godine u logoru u Donjoj Mahali, nakon mučenja od strane do sada neidentifikovanih pripadnika vojne policije.

DOKAZ: svedok 267/94-4 i 396/95-7.

3.4.3.13. NIKOLIĆ MARKO iz Vučilovca - Brčko, rođen 1910. godine, umro je od posledica zlostavljanja u logoru u Donjoj Mahali 30. januara 1993. godine.

DOKAZ: svedoci 267/94-4, 396/95-7, 637/95-1 i 617/95-21.

3.4.3.14. OSTOJIĆ PETRA, iz Vučilovca - Brčko, rođena 1910. godine, umrla je od posledica zlostavljanja u logoru u Donjoj Mahali neutvrđenog datuma 1992. godine.

DOKAZ: svedoci 267/94-4, 396/95-7 i 637/95-1.

Odgovorni za zločine pod tačkama 3.4.3.6; 3.4.3.7; 3.4.3.(11-14) - PERA VINCETIĆ zv. "Konj" upravnik logora i za sada neidentifikovani izvršioci.

3.4.3.15. CVIJANOVIĆ ČEDO iz Bukove Grede - Orašje, od oca Mladena, lišen je života na dan 10. 5. 1992. godine posle mučenja u logoru u Donjoj Mahali kada su mu odsečena dva prsta desne ruke (palac i mali prst). Od toga je mnogo iskrvario, a uveče je odveden van logora i likvidiran. Ubistvo je izvršio Živković Mato zv. "Rakijica " pripadnik vojne policije 106. oraške brigade.

DOKAZ: svedoci 267/94-5, 637/95-2, 267/94-14, 637/95-3, 396/95-6, 396/95-8, 637/95-35 i 679/95-37.

Odgovorni: VINCETIĆ PERO zv. "Konj" upravnik logora u Donjoj Mahali i ŽIVKOVIĆ MATO zv. "Rakijica" pripadnik vojne policije 106. oraške brigade.

3.4.3.16. GAJIĆ MAKSO iz Lončara - Orašje, ubijen je u logoru u Donjoj Mahali 12. maja 1992. godine.

Svedok 267/94-5 (637/95-2) potresno svedoči o događaju u logoru u Donjoj Mahali:

"...Dragan Kalinić je došao u logor sa Perom "Konjem" (Pero Vincentić, zapovednik logora) i Pero ga pita: "KogaĆeš? on odgovara: "OvogaĆu!", desnom rukom vadi nož, a levom hvata Gajić Maksu za kosu i zabija mu nož kroz vrat. Nož je kroz vrat prošao tako što je tupi deo noža bio prema gore, a sečivo prema dole. Gajić ne pušta ni glasa od sebe, gleda ga pravo u oči, dok mu krv lije niz telo iz ulazne i izlazne rane. Bili smo zgranuti tim prizorom. Pero zv. "Konj" mu kaže: "Jebem ti Isusa, ja neću sada da prljam kola". Kalinić odgovara: "Ja sam posao započeo, jaĆu ga i završiti". Izveli su ga onako krvavog i odveli na likvidaciju..."

Ovaj svedok je naveo i slede će:

"...Želim da kažem i to da nije strašno samo kad te zlostavljaju. Boli i strah od ovakvih prizora i osećaja da si baš ti sledeći kogaĆe ovako svirepo ubiti..."

Svedok 367/94-14 (637/95-3 i 396/95-6), izjavljuje:

"...Makso Gajić je zaklan 12.5.1992. godine. Zločin je izvršio pripadnik zbora narodne garde iz Osijeka - Kalinić..."

Izvršioci: VINCETIĆ PERO zv. "Konj" upravnik logora i KALINIĆ DRAGAN pripadnik zbora narodne garde iz Osijeka.

DOKAZ: svedoci 267/94-5, 637/95-2, 267/94-11, 637/95-6, 396/95-9, 367/94-14, 637/95-3, 396/95-6, 267/94-8, 679/95-38 i 679/95-37.

3.4.3.17. PETROVIĆ ALEKSANDAR zv. "Aco", rođen 1951. godine, u Bukovoj Gredi - Orašje, ubijen je 13.6.1992. godine u logoru u Donjoj Mahali posle višednevnog batinjanja, a najviše su ga udarali Pero Vincentić zv. "Konj", zatim Marko zv. "Lono" i Maskoljević Marko zv. "Dulo".

DOKAZ: 267/94-8, 267/94-11, 396/95-9, 267/94-12, 396/95-13, 267/94-14, 396/95-6, 637/95-3, 679/95-23 i 679/95- 35.

3.4.3.18. PEKIĆ LUKA, rođen 1963. godine, od oca Janka, iz Bukovca - Brčko, ubijen je u logoru u Donjoj Mahali 26. maja 1992. godine.

Svedok 267/94-8 izjavljuje:

"...Ubili su ga, a pošto je radio u Austriji (imao je svoj hotel i visoko osiguranje života) stavili su ga u vreću da bi i u vezi sa tim izvukli neku korist. Priključivali su mu struju, stavljali mu glavu u šraf štop (mengele - stege), tukli letvama, prste od nogu zgnječili toliko da su prsti pretvoreni u kožu, nije mogao da govori. Telo mu je bilo plavo kao da je obukao plavu majicu..."

Prema iskazu drugog svedoka, 267/94-9 i 637/95-6, u Pekića je ispaljen metak iz puške "pumparice" punjene lovačkim patronama. Patrona je bila napunjena solju pa je rana teško zarastala. A kada je trebalo da zaraste, udarali su ga po toj rani. Smrt je bila neminovna.

"...Mislim da su u rijeku Savu bačeni Ranko Stojnić i Luka Pekić. Izvlačim takav zaključak zato što smo ubijene i umrle logoraše mi sahranjivali. Pošto Luku i Ranka nismo sahranili, verovatno su bačeni u Savu..."

Odgovorni za zločin nad Petrović Aleksandrom i Pekić Lukom: PERO VINCETIĆ zv. "Konj" upravnik logora i za sada neidentifikovnai izvršioci.

DOKAZ: svedoci 267/94-8, 267/94-9, 637/95-6, 267/94-10, 267/94-11, 396/95-9 i 679/95-38.

3.4.3.19. SARIĆ SAVO iz Bukove Grede, rođen 1940. godine od oca Đure, umro je posle batinjanja koje su nad njim noću između 6. i 7. 6. 1992. godine izvršili Klaji ć Anto zv. "Bandžo", Živković Željko zv. "Žika" i Živković Ivo zv. "Bogo". Njega su mučili i žeđu.

Svedok 637/95-3 (267/94-14 i 396/95-6 i 9) izjavio je:

"...Savu Sarića su odveli između 6. i 7. juna 1992. godine i tukli ga celu noć, tako da je ujutro preminuo. Ubili su ga Klajić Anto zv. "Bandžo", Živković Željko zv. "Žika" i Živković Ivo zv. "Bogo"..."

Svedok 679/95-37 izjavio je pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom 24. avgusta 1995. godine:

"...Povredama je podlegao Sava Sarić, od oca Đuke, star oko 48 godina. Njemu su gurali palicu u usta i u grkljan, što sam lično video..."

Svedok 267/94-11 i 496/95-9 izjavljuje:

"...Savi nije pomoglo ni to što je očajan od žeđi pio sopstvenu mokraću misleći da će se tako spasiti..."

DOKAZ: svedoci 267/94-11, 496/95-9, 637/95-3, 267/94-14, 396/95-6, 396/95-9, 679/95-23 i 679/95-37.

3.4.3.20. BOŽIĆ RADOJKA, rođ. Sarić, rođena 1932. godine, podlegla je 1992. godine povredama koje je zadobila dok se nalazila u logoru.

DOKAZ: svedoci 396/95-5, 679/95-34, 679/95-37 i 267/94-16.

Odgovorni za zločine pod 3.4.3.19. i 3.4.3.20. Vinceti ć Pero zv. "Konj"upravnik logora i za sada neidentifikovani izvršioci.

3.4.4.1. Prilikom izvođenja logoraša - Srba iz logora sa područja Orašja radi kopanja rovova i radova za vreme borbenih dejstava poginuli su:

NINKOVIĆ OSTOJA , rođen 1966. godine u Novom Gradu - Odžak, od oca Mila;

PAVIĆ VID , rođen 1956. godine u Novom Gradu - Odžak, od oca Milenka;

LEŠIĆ STOJAN , rođen 1955. godine u Novom Gradu, od oca Mihaila,

MILOJEVIĆ ČEDO,iz Lipika - Od žak, u toku potpuna identifikacija;

STOJKOVIĆ LjUBOMIR , veterinar iz Orašja,

CVIJANOVIĆ BRANISLAV , rođen 1969. godine, od oca Pere iz Bukove Grede - Orašje i

STOJANOVIĆ LjUBO,iz Slavonskog Broda - u toku potpuna identifikacija.

DOKAZ: svedoci 637/95-1, 365/94-7, 55/95-6, 55/95-16, 55/95-28, 55/95-43, 424/95-8 i 424/94-26.

3.4.4.2. Prilikom kopanja rovova i za vreme borbenih dejstava na području Orašja poginuli su, pored lica - logoraša čija su imena navedena u prethodnom stavu, i:

TATIĆ ŽIVKO , iz Novog Grada (dokaz: 593/94-14, 365/94-5, 55/95-28),

MILIVOJEVIĆ MILIVOJE , iz Donje Dubice, rođen 1940. godine ( dokaz: 55/95-5, 55/95-13, 55/95-22) i

BJELIĆ SLOBODAN, iz Donje Dubice (dokaz: 55/95-5, 55/95-22) a koji su tako đe bili zatvoreni u logoru u Donjoj Mahali - Orašju.

3.4.4.3. Prilikom kopanja rovova za vreme borbenih dejstava ranjeni su sledeći Srbi - logoraši zatvoreni u logoru na području Orašja - Donje Mahale.

ĐURIĆ RADIVOJE i

U toku je potpuna identifikacija.

DOKAZ: svedoci 593/94-14, 593/94-12, 424/95-5, 365/94-5, 55/95-9, 55/95-28, nalaz i mišljenje komisije veštaka - lekara 365/94-Š-11; 365/94-Š-13, 584/94-20, 637/95-1 i 679/95-23.

3.4.4.4. NAJZAD, TREBA REĆI DA JE OSNOVNO JAVNO TUŽILAŠTVO U BRČKOM REPUBLIKE SRPSKE POD BROJEM KT. 68/94 OD 29. DECEMBRA 1994. GODINE PODIGLO OPTUŽNICU KOD OSNOVNOG SUDA U BRČKOM PROTIV VEĆEG BROJA LICA, ORGANIZATORA FORMIRANjA LOGORA ZA CIVILNO STANOVNIŠTVO SRPSKE NACIONALNOSTI U DONjOJ MAHALI, ZA IZDAVANjE NAREĐENjA DA SE PREMA ZATVORENIM LICIMA U OVOM LOGORU PRIMENE MERE MUČENjA, NEČOVEČNOG PONAŠANjA, NANOŠENjA VELIKIH PATNjI, POVREDE TELESNOG INTEGRITETA I ZDRAVLjA I ZA UBISTVA PROTIV JEDNOG BROJA LICA KOJA SE POJAVLjUJU KAO NEPOSREDNI IZVRŠIOCI KRIVIČNOG DELA RATNOG ZLOČINA PROTIV CIVILNOG STANOVNIŠTVA IZ ČLANA 142. PREUZETOG KRIVIČNOG ZAKONA SFRJ, KAKO JE NAVEDENO U OPTUŽNICI.

Optužnica je konkretno označila:

MATUZOVIĆ ĐURU, zv. "Tusa",iz Oštre Luke - Orašje, starog oko 45 godina,

BENKOVIĆ BRANKA, zv. "Lindra",iz Ugljare, Opština Orašje, starog oko 45 godina,

MINKOVIĆ MARKA , iz Telise, Opština Orašje, starog oko 40 godina,

VINCENTIĆ ILIJU zv. "Ilja",iz Donje Mahale - Orašje, starog oko 33 godine,

ORŠULIĆ IVU zv. "Ivšo", iz Tolise, starog oko 45 godina,

KNEŽEVIĆ TOMU, iz Vidovice, starog oko 34 godine,

KOBAŠ PAVA, iz Vidovica, Opština Orašje, star oko 40 godina,

ĐOJIĆ PAVA zv. "Faktor",iz Donje Mahale, Opština Orašje, starog oko 45 godina,

JOZIĆ MATU iz Brčkog, starog oko 33 godine,

ORŠULIĆ TADU,iz Oštre Luke, starog oko 34 godine, bivšeg načelnika Službe javne bezbednosti Orašje,

HAD žISPAHIĆ MUSTAFU,iz Orašja, starog oko 48 godina, građevinskog inženjera,

DELIĆ NEHA,iz Fo če, starog oko 42 godine,

MAHMUTSPASIĆ HUSEINA , zv. "Cviko",

REDžEPOVIĆ TAHIRA, iz Orašja, starog oko 44 godine,

SINANOVIĆ ŠEFKETA, iz Orašja, starog oko 45 godina,

MEHMEDOVIĆ ESADA, zv. "Beban", iz Orašja, starog oko 42 godine,

KOPIĆ HASANA , zv. "Kopo", iz Orašja, starog oko 46 godina,

KLEMIĆ HUSEINA, zv. "Huso",iz Orašja, starog oko 66 godina,

HEĆIMOVIĆ SENAHIDA iz Orašja, starog oko 48 godina,

KAMBEROVIĆ MIRSADA iz Orašja, starog oko 45 godina,

BENKOVIĆ ILIJI , zv. "Čaja" iz Ugljare - Orašje, starog oko 55 godina,

NEDIĆ JOSE, iz Tolise, Opština Orašje, starog oko 42 godine,

NAUTOVIĆ EKREMA , zv. "Eko", iz Orašja, starog oko 43 godine,

KRZNARIĆ MATE iz Obrovca, starog oko 47 godina, predratnog dirktora DP "Mehanika" Orašje i

ŠIMIĆ MATU, iz D. Rahića - Brčko, starog oko 57 godina predratnog sekretara za sport i fizičku kulturu Orašje,

- kao pripadnike štaba komande 108. brigade HVO Bosanske Posavine, dok su kao neposredni izvršioci zločina označeni:

VIKTOR PETAR, iz Donje Mahale - Orašje, star oko 30 godina,

KNEŽEVIĆ MARKO, zv. "Lona" , iz Ugljare - Orašje, star oko 30 godina,

ŽIVKOVIĆ MATO, zv. "Rakijica"iz Donje Mahale - Orašje star oko 40 godina,

KLAJIĆ DAMIR, zv. "Dama",iz Donje Mahale, star oko 22 godine,

KLAJIĆ IVICA , iz Donje Mahale - Opština Orašje, star oko 25 godina,

JURIĆ MIRKO, zv. "Kemi",iz Donje Mahale - Orašje, star oko 20 godina,

FILIPOVIĆ PEJO, zv. "Babo"i "Vuk sa Save", iz Donje Mahale - Orašje, star oko 65 godina,

MARKOVIĆ MIROSLAV, zv. "Šikan",iz Ugljare, Opština Orašje, star oko 35 godina,

FILIPOVIĆ IVICA, zv. "Ćorak",iz Donje Mahale, Opština Orašje, star oko 32 godine,

FILIPOVIĆ NIKO, zv. "Nikso"iz Donje Mahale, Opština Orašje, star oko 35 godina,

ŽIVKOVIĆ ANTO, zv. "Žika ", iz Donje Mahale, Opština Orašje, star oko 23 godine,

ĐURIĆ STJEPAN, zv. "Stile"iz Donje Mahale - Orašje, star oko 25 godina,

BALTIĆ MATO, zv. "Čikan",iz Donje Mahale - Orašje, star oko 27 godina,

KABAKLIĆ AHMET, zv. "Grga"iz Orašja, star oko 37 godina,

HH HHRUSTEMOVIĆ SMAIL, zv. "Smajo",iz Orašja, star oko 28 godina,

HADžIOMEROVIĆ ELVIRA , trgovac iz Orašja, stara oko 35 godina, od oca Alije,

TERZIĆ NINA , iz Odžaka, sada iz Donje Mahale, stara oko 23 godine,

PAMUK ČIĆ PAKIR , iz Orašja, star oko 30 godina, od oca Vu četa,

AGAN ČETOVIĆ ZIJAD, zv. "Zijo" i "Beća" iz Orašja, star oko 27 godina, od oca Mehmeda,

BEĆEVIĆ SAMIR, zv. "Šuke,"iz Orašja, star oko 23 godine, od oca Zulfage,

ŽIVKOVIĆ ŽIVO, zv. "Bogo",iz Orašja, star oko 25 godina,

Srpsko stanovništvo iz Gornjeg Svilaja, Donje Dubice, Struke, Trnjaka i Novog Grada, na području opštine Odžak, kao i iz samog Odžaka, prevareno je, i umesto da se nađe na slobodnoj teritoriji, dovedeno je 8. maja 1992. godine i smešteno u dva pripremljena logora na području Odžaka - u prostorije Osnovne škole u Odžaku i u prostorije preduzeća "Strolit". Istovremeno izvršena je i pljačka njihove imovine i spaljivanje njihovih kuća. Inače, više Srba - logoraša koji su imali sreću da ostanu u životu prošli su i kroz nekoliko logora na području Bosanske Posavine - bili su i u logoru u Odžaku, zatim u Bosanskom Brodu, pa u Orašju - Donjoj Mahali, već prema tome kako su Srbi vremenom oslobađali pojedina mesta.

U ovom tekstu biće prikazani malobrojni slučajevi u odnosu na ukupno stradanje srpskog naroda u tim logorima, a iz istihĆe se ipak videti kroz kakva su nehumana postupanja prošli Srbi - logoraši, kako su zlostavljani pa i ubijani u logorima.

3. 5. 1. M u č e nj a - t e l e s n a p o v r e đ i v a nj a l o g o r a š a

Odmah na početku, jerĆe se tako možda i najbolje razumeti otkuda tolike bolesne mašte izvršiocima zločina nad Srbima u logorima u Odžaku - navešćemo jedan detalj iz iskaza svedoka PANIĆ MILANA (rođen 1942. godine), koji pored toga što potvrđuje navode brojnih logoraša o uslovima pod kojima su živeli Srbi - civili u logoru u Odžaku, navodi jedan zaista interesantan podatak.

Ovaj svedok je, između ostalog, naveo:

"... Ante Golubovi ć je u junu mesecu 1992. godine pokazivao neki priručnik legije stranaca, govoreći da je u toj knjizi objašnjeno kako sve treba udarati, ponižavati i ubijati. Govorio je kako su vaskrsli ustaški duhovi iz Drugog svetskog rata i da će oni zamisli ustaške ideologije sprovesti do kraja ..."

U ovom radu, dalje, nesumnjivo će se sagledati da je Ante Golubović, nažalost, zaista dobro primenjivao saznanja stečena iz pomenutog priručnika u svakodnevnoj praksi u logoru.

3.5.1.1. U logoru u Odžaku u mesecu junu 1992. godine prozvana su sva lica - Srbi logoraši koja imaju prezime Ninković, njih oko 15, pa kada su izašli, naređeno im je da trpe i da udaraju glavom o zid, sve dok ne prokrvare. Jednog od njih, koji nije dovoljno snažno udario glavom o zid zapovednik mučenja je udario pištoljem u predelu čela, a one koji su ostali pri svesti prisiljavao je da udaraju jedni druge.

Izvršilac ovog zločina je ĐOJIĆ TOMO , pripadnik grupe "vatreni konji" u okviru formacijskog sastava druge bojne 102. odžačke brigade.

DOKAZ: svedoci 191/94-38, 280/95-10, 280/95-72, 280/95-73 i 191/94-5.

3.5.1.2. U logoru u Osnovnoj školi u Od žaku tokom 1992. godine logoraši - Srbi su morali u stavu mirno da otpevaju pesmu "Evo zore, evo dana" i po pedesetak puta, pa su mnogi usled iscrpljenosti padali u nesvest.

Za ovo mučenje Srba odgovoran je GOLUBOVIĆ ANTO - upravnik logora.

DOKAZ: svedok 280/95-5

3.5.1.3. U logoru u Osnovnoj školi u Od žaku u maju - junu 1992. godine ĐOJIĆ TOMO je naredio devetorici logoraša "da sednu uza zid, stave ruke na pod i da glavu obore, a zatim bi u jednom smeru prošao i svakog logoraša - Srbina bi udario đonom čizme u slepoočnicu s jedne strane, a zatim bi se vratio s druge strane i to ponovio. Potom bi naredio logorašu da to isto učini s jedne strane, što je on i činio. Isti pripadnik već navedene ekstremne grupe "vatreni konji" naređivao je logorašima da, pošto im je prethodno stavio naočare na oči, udaraju glavnom o zid, s tim da ne smeju da razbiju naočare.

DOKAZ: svedok 280/95-9

Izvršilac zločina ĐOJIĆ TOMO

Odgovoran: GOLUBOVIĆ ANTO upravnik logora.

3.5.1.4. Svedok 365/94-1 (191/94-29 i 280/95-67), iz Novog Grada, Opština Odžak, koji je bio u logorima koji su bili smešteni u Odžaku, zatim u Novom Gradu kod Odžaka, u Bosanskom Brodu, pa na kraju i u logoru u Slavonskom Brodu od 8. 5. 1992. do 16. 9. 1992. godine, jedan je od mnogih koji su bili podvrgnuti raznim teškim mučenjima i ponižavanjima, ali i malobrojnih koji su ipak izašli živi iz tog logora. Iz njegovog iskaza utvrđuje se:

- da su logoraši sistematski tučeni, da je izvođeno po više njih zajedno, da su prebijani u hodniku, u učionicama, kancelarijama, NjC-ima, "gde god im padne napamet", da su upadali u salu gde su se nalazili svi logoraši i tukli su kako ko koga stigne - kundacima pušaka, gazili ih nogama na kojima su bile čizme, udarali palicama po svim delovima tela, daskama od školskih klupa, nogarima od stolica i klupa u kojima su bili šrafovi. Veći deo njih okružio bi nekoliko logoraša pa bi ih šutirali. Logoraši su povređivani oštrim delovima sekire, a ušicama po kičmi i prstima nogu.

<pN="JUSTIFY"- svedok je posebno zapamtio da ga je CINDRIĆ DAMIR 12 puta udario nožem u nogu kroz cipelu, kao i da je bio tučen gvozdenom šipkom po leđima i po stomaku dok je bio presavijen preko stola,

- naređivali su mu da stoji uspravno sa podignutim rukama iznad glave, a zatim bi se neko od mučitelja zatrčao i u skoku ga udarao nogom u grudi, stomak, leđa.

Naveo je i više načina mučenja:

- oslanjanje samo na po tri prsta svake ruke na stepenicama, ili na nogama dok dobijaju batine;

- "skakanje u reku Savu" - skakanje sa stolice sa rukama uz telo na beton kao kada bi se skakalo u vodu;

- zatrčavanje sa zahtevom da se glavom "razbiju" ulazna vrata u fiskulturnoj sali;

- gašenje cigareta po rukama;

- lizanje sopstvene krvi sa poda i zidova.

Svedok je naveo da ni posle prebijanja logoraši nisu odmah vraćani u salu, već su morali i u takvom stanju da trče.

Nekoliko puta u takvoj situaciji nije mogao da hoda nego je puzio, pa bi ga jedan od mučitelja u tim situacijama uzjahao govoreći mu: "hajde "Čedo" što brže stigneš, manjeĆeš batina dobiti".

Svedok je ukazao na još jedan način mučenja, ponižavanja o kome su govorili i drugi svedoci.

U logor u Odžaku je jednom prilikom ušao upravnik logora Golubović Anto, a tu su se našli i Tolić Josip i Božić Jurica, upravnici smena straže i uveo ga u jednu prostoriju u kojoj je već ležala potpuno naga S, stara oko 22 - 23 godine, koja je inače iz Novog Grada i duševno je poremećena. Zatim mu je naredio da sa sebe skine odeću i da liže polni organ S, što je on i učinio, dok su se mučitelji smejali. S. uopšte nije reagovala. Potom su naterali S. da sisa njegov polni organ, što je ova činila, dok ga je Tolić Josip svo vreme udarao palicom po leđima i zadnjici.

Svedok je naveo i druge logoraše koji su bili prinuđeni da imaju polni odnos sa S.L.

Najzad, svedok je precizirao da su logoraše, uključujući i njega, pored Golubović Ante, Tolić Josipa, Božić Jurice, Cindrić Damira, tukli i: Ahmetović Ibrahim zv. "Ibe", Ahmetović Bahrija, Hodžić - Mehić Nerman, Hodžić - Mehić Sead, Topolovac Šimo, "a čuo sam da je silovao žene koje su bile u logoru", Đojić Tomo, pripadnik HVO, Šaldić Omer, Puzić Enes, Nikolić Zdenko, Terzić Albina, zv. "Nina" i Hodžić Adisa.

DOKAZ: svedok 365/94-1; 191/94-29 i 280/95-67.

Odgovorni za zločin: GOLUBOVIĆ ANTO , upravnik logora i sva navedena lica u iskazu svedoka 365/94-1 (191/94-29 i 280/95-67).

3.5.1.5. Svedok 365/94-1, podvrgnut je pregledu koji je izvršila komisija lekara - veštaka, specijalista za sudsku medicinu i ta komisija je dostavila pismeni nalaz i na osnovu pregleda dala je mišljenje:

Da je kod svedoka 365/94-1 ustanovljen pravilni kru žni sivobeličasti ožiljak u predelu korena leve šake prečnika 1h1 sm mogao nastati kao posledica zadobijene opekotine žarom cigarete, da je ta opekotina predstavljala u vreme nanošenja i samo za sebe procenjenu laku telesnu povredu, da su postojali bolovi jakog inteziteta, da je koštani ožiljak - kalus VIII na levom rebru nastao na mestu preloma ovog rebra, a koji prelom je nanesen najmanje jednokratnim dejstvom tupine aktivno zamahnutog mehaničkog oruđa u koje spadaju i pesnica, koleno, noga, palica, štangla i dr, da je ovaj prelom predstavljao laku telesnu povredu i da su ustanovljeni ožiljci na levoj šaci, bratku, na desnoj podkolenici i u desnom temenu predelu nastali na mestu zadobijenih povreda, a na osnovu anamnestičkih podataka, moguće razderine, nanesenih tupinom zamahnugog mehaničkog oruđa, u koje spadaju i palica, kundak, čizma i dr.

Sadržina navedenog pismenog nalaza i mišljenja komisije veštaka lekara i uz sve druge dokaze, potvrđuje istinitost navoda ovog svedoka.

DOKAZ: pismeni nalaz i mišljenje komisije lekara veštaka 365/94-Š-9.

3.5.1.6. Više bivših logoraša - svedoka navelo je da ih je Golubovi ć Antobatinao, mu čio - udarao palicom, nogama, gvozdenim stolicama, naređivao logorašu da se sa daljine od 5 metara zaleti i udari glavom o zid i tako pet puta - do iznemoglosti, da je u više navrata i u logoru u Odžaku i kasnije u Bosanskom Brodu prozivao na batinjanje čitave porodice.

DOKAZ: svedoci 365/94-2, 365/94-4, 365/94-5, 365/94-7, 593/94-10, 593/94-3, 593/94-14, 55/95-3, 55/95-18, 55/95-2, 55/95-39 i 280/95-4.

Izvršilac zločina: GOLUBOVIĆ ANTO - upravnik logora.

3.5.1.7. Veći broj svedoka - Srba, bivših logoraša navodi da je Toli ć Josipupravnik smene u logoru u Odžaku, a kasnije i u logoru u Bosanskom Brodu batinao i mučio logoraše, pa je tako svedok 280/95-8 naveo da ga je Tolić Josip udario nogom u leđa, svedok 280/95-66 svedočio je da je Tolić Josip jedan od onih koji su najviše tukli, svedok 280/95-1 naveo je da je Tolić Josip više puta izvodio grupe logoraša koje su zatim bile podvrgnute mučenju, a konkretno i da je učestvovao u premlaćivanju ČOJIĆ SPASOJA iz Trnjaka, GORANOVIĆ SAVE iz Donje Dubice, DEVIĆ BRANKA iz Novog Grada, a posebno je naveo da ga je krajem maja ili početkom juna 1992. godine prisilio da se tuče palicom sa JAGODIĆ OBRADOM iz Donje Dubravice, pa pošto nije bio zadovoljan intezitetom udaraca, uhvatio je obojicu za glavu, pa je udarao jednu glavu o drugu, tako da su obojica izgubili svest, a svedok 280/95-5 navodi da je Tolić Josip bio jedno od lica koja su na razne načine batinali i maltretirali logoraše.

DOKAZ: svedoci 365/94-2, 365/94-4, 365/94-5, 365/94-7, 593/94-10, 280/95-8, 280/95-66, 280/95-1 i 280/95-5.

Izvršilac zločina: TOLIĆ JOSIP , upravnik smene u logoru u Odžaku.

3.5.1.8. Na ovom mestu bi će navedeni vrlo konkretni iskazi većeg broja logoraša u Odžaku, koji su inače bili u velikom broju smešteni u mali prostor i pri svemu bezobzirno mučeni samo zato što su Srbi, pa su bili u situaciji ne samo da trpe svoje patnje, već i svojih sugrađana. Oni najčešće kao svoje glavne mučitelje, a mnoge nisu ni poznavali, kako to već proizilazi iz iskaza dosada navedenih svedoka, pominju:

GOLUBOVIĆ ANTU, upravnika logora,

TOLIĆ JOSIPA, upravnika smene,

BOŽIĆ JURICU, upravnika smene,

ĐOJIĆ TOMU,

ĐOJIĆ ANTU ,

RAJČEVIĆ IVICU ,

Pri svemu treba imati u vidu da se svi ti Srbi - svedoci, stradalnici, nalaze na "spisku pritvorenika u zatvoru (školi)" koji je sastavilo hrvatsko vijeće odbrane Odžak, koji je pronađen, o čemu je već bilo reči i o komeĆe se detaljnije govoriti kada bude reči o etničkom čišćenju Srba sa ovih prostora(dokaz: 191/1-94 - dokument 11), a koji je sastavni deo ovoga rada.

3.5.1.9. Svedok 476/94-2 (55/95-29), rođen 1941. godine, u svom iskazu koji je dao pred istražnim sudijom, naveo je da u logoru u Osnovnoj školi u Odžaku niko nije bio pošteđen raznih oblika zlostavljanja. Tukli su ih palicama, rukama, nogama. U logoru u Odžaku bio je od početka maja do 9. jula 1992. godine, a zatim u logoru u Slavonskom Brodu do 1. 6. 1993. godine.

Po anamnestičkim podacima koje je dao komisiji lekara veštaka, na dan 28. 6. 1992. godine u logoru u Odžaku nabacili su mu školsku klupu na glavu, kojom prilikom je zadobio povredu kičme, pa dve nedelje nije mogao da hoda.

Iz nalaza i mišljenja komisije lekara - veštaka utvrđuje se da je kod svedoka 476/94-2:

"...prelom vratnog nastavka VII vratnog pršljenja posledica dejstva tupine zamahnutog mehaničkog oruđa. Ukoliko je verodostojan anamnestički podatak da svedok po zadobijanju ovog preloma nije mogao da hoda izvesno vreme, onda se može zaključiti da je zajedno sa prelomom vratnog nastavka VII vratnog pršljena došlo i do poremećaja funkcije centara i puteva kičmene moždine u ovoj visini, a što je sve skupa u vreme nanošenja predstavljalo tešku telesnu povredu. Po zadobijanju ove povrede postojao je bol jakog inteziteta. Kao direktna posledica ovih povreda svedoka sada postoji ograničena pokretljivost glave praćena bolovima i krepitacijama u predelu šije, a moguće je da on zbog ovog sada "ne oseća prva tri prsta leve šake".

DOKAZ: svedok 476/94-2; 55/95-29, nalaz i mišljenje komisije lekara - veštaka, specijalista za sudsku medicinu i neuropsihijatriju (365/94-Š-3).

3.5.1.10. Svedok 424/95-10 (rođen 1940. godine) nalazio se u logoru u Osnovnoj školi u Odžaku od 8. maja 1992. godine do 25. avgusta 1992. godine.

Svedok je pred istražnim sudijom izjavio:

"...Naređivali su da stanemo uza zid sa podignutim rukama naviše, a oni su nam psovali majku srpsku, majku četničku i pretili da ćemo svi biti poubijani i da za nas Srbe nema više života. Udarali su nas nogama na kojima su bile čizme, kundacima od oružja, letvama, daskama, palicama, pesnicama, komadima metalne cevi čija je dužina bila 70-80 sm, komadima kabla elektroprovodnika i svim drugim priručnim sredstvima. Ako bi neko pao od udaraca oni su ga gazili nogama. Grupe koje su nas tukle predvodili su Ivica Klajić, Josip Tolić, Tomo Đojić, neki "Vauga" i drugi čija ja imena sada ne znam. Svi oni imali su crne uniforme sa ustaškim oznakama i zahtevali su od nas da ih oslovljavamo sa "gospodine ustašo". Terali su nas da pevamo ustaške pesme po nekoliko sati, a tukli su nas svakog dana po nekoliko puta, a najčešće u noćnim časovima... Posle izlaska iz logora ja sam bio na lečenju u Beogradu na Vojno medicinskoj akademiji jer su mi kosti nepravilno zarasle pa su iste ponovo lomljene i lečene..."

DOKAZ: iskaz svedoka 424/95-10 - žrtve.

Nalaz i mišljenje komisije lekara - veštaka, specijalista za sudsku medicinu i za neuropsihijatriju koji se odnosi na svedoka 424/95-10 potvr đuje verodostojnost iskaza ovog svedoka .

Iz nalaza i mišljenja navedene komisije utvr đuje se da je koštani ožiljak - kalus na desnoj ramenoj kosti nastao na mestu njenog preloma, a koji prelom je nastao direktnim dejstvom tupine aktivno zamahnutog mehaničkog oruđa i sam za sebe je u vreme nanošenja predstavljao tešku telesnu povredu, a da su ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na donjem okrajku leve ramene kosti nastali na mestu njenog preloma, a koji prelomi su posledica direktnog dejstva tupine aktivno zamahnutog mehaničkog oruđa. Ovi prelomi predstavljali su u vreme nanošenja i sami za sebe procenjeno tešku telesnu povredu.

Lekari specijalisti za sudsku medicinu i za neuropsihijatriju dali su mišljenje da su kao direktna posledica zarastanja navedenih preloma kod svedoka 424/95-10 ostali ograničeni pokreti ekstenzije u levom lakatnom zglobu.

DOKAZ: nalaz i mišljenje lekara - specijaliste za sudsku medicinu i neurospihijatriju (365/94-Š-4).

3.5.1.11. Jedan od stradalnika u logoru u Od žaku, a takođe i u Bosanskom Brodu i u Orašju bio je i svedok 424/95-11 (rođen 1952. godine) i to od 8. maja 1992. godine do 5. novembra 1992. godine.

Svedok opisuje mučenja u logoru u Odžaku i navodi između ostalog:

"...U tučama uhapšenih Srba naročito se isticao neki Cindrić iz Slavonskog Broda, a sa njim su bili i Ante Golubović, Josip Tolić, Ivica Klajić, Tomo Đojić, Zdenko Nikolić i drugi. Sve njih ja sam ranije poznavao iz viđenja, jer su to komšije iz susednih sela... Za vreme boravka u logoru u Odžaku jednog dana kada sam izveden na tuču hrvatski vojnici skakali su mi po grudima i tom prilikom polomljeno mi je nekoliko rebara sa desne i leve strane, a imao sam i mnoštvo povreda u predelu kičme i drugih delova tela. Pregledan sam od strane medicinskih stručnjaka u Šamcu, i o tome je formirana medicinska dokumentacija..."

DOKAZ: 424/95-11.

Pismeni nalaz i mišljenje komisije lekara veštaka, specijalista za sudsku medicinu i neuropsihijatriju kojim nalazom i mišljenjem je potvrdila ta čnost navoda svedoka 424/95-11.

Iz nalaza i mišljenja komisije lekara utvr đuje se da su opisani ožiljci - kalusi na VIII i IDž levom rebru u istoj liniji nastali na mestu preloma ovih rebara, a koji prelomi su naneseni najmanje jednokratnim dejstvom tupine aktivno zamahnutog mehaničkog oruđa u koje spadaju i pesnica, koleno, noga, palica, štanga i dr. Ovi prelomo predstavljali su sami za sebe procenjeni laku telesnu povredu. Dato je mišljenje da koštani ožiljak na VIII desnom rebru koji je nastao na mestu preloma ovog rebra, a koji je nanesen na sličan način kao i prelom na levom rebru i ovaj prelom je predstavljao sam za sebe laku telesnu povredu.

DOKAZ: pismeni nalaz i mišljenje komisije lekara veštaka 365/94-Š-5.

3.5.1.12. Svedok 55/95-3 (rođen 1962. godine) nalazio se tokom 1992. godine u logorima na području Bosanske Posavine, a i u logoru u Odžaku i to počev od 8. maja 1992. godine. Svedok je bio i u logoru u Splitu.

Kada svedoči pred istražnim sudijom svedok 55/95-3 opisuje batinjanje u logoru u Odžaku, pa između ostalog navodi:

"...Tukli su nas do onesvešćenja, a nakon toga vukli su nas u sportsku dvoranu i tamo ostavljali... hrvatski vojnici u ustaškim uniformama i sa oznakama iživljavali su se tako što su nam sedali na grudi i čekali da ispuše cigaru, a potom gasili istu po rukama i drugim delovima tela. Nekima su čak naređivali da otvore usta pa su im gasili cigarete na jeziku. Meni su gasili cigarete na podlaktnom delu leve ruke, od čega i danas imam vidne ožiljke..."

Svedok je inače istakao da je 25. septembra 1992. godine prilikom prebacivanja logoraša iz logora u Bosanskom Brodu u Slavonski Brod naišao na minu i nakon njene eksplozije izgubio levu nogu.

I ovaj svedok je podvrgnut lekarskom pregledu od strane komisije lekara, specijalista za sudsku medicinu i za neuropsihijatriju, pa se iz pismenog nalaza i mišljenja komisije lekara utvrđuje:

Da je svedok 55/95-3 zadobio eksplozivne povrede na levoj i desnoj nozi, a kako je morala biti izvršena amputacija leve noge, to se može sa sigurnošću zaključiti da su ove povrede u vreme nanošenja i same za sebe procenjene predstavljale teške i po život opasne telesne povrede. Postojali su bol i strah jakog inteziteta, svedok je zbog toga potpun nesposoban za vršenje poslova elektromontera, neophodna mu je stalna pomoć od strane drugog lica.

U pismenom nalazu i mišljenju navedeno je da je pregledom ustanovljena smanjena pokretljivost leve ruke u ramenom zglobu sa vidljivom atrofijom mišića najverovatnije kao posledica zadobijene povrede u vidu isčašenja levog ramena, a koja povreda je u vreme nanošenja sama za sebe predstavljala tešku telesnu povredu. Ova povreda nanesena je tupinom zamahnutog oruđa u koje spada i kundak, a po zadobijanju povreda postojali su bolovi jakog inteziteta.

Najzad, u pismenom nalazu i mišljenju komisije lekara konstatovani su ožiljci kože na levoj podlaktici i na levoj šaci i oni su posledica zadobijenih povreda ovih predela, a na osnovu anamnestičkih podataka moguće sekotine nanesene su oštricom zamahnutog mehaničkog oruđa, a ustanovljeni pravilni kružni sivo-beličasti ožiljci u predelu leve šake, mogli su nastati kao posledica zadobijenih opekotina žarom cigarete. Svaka od ovih opekotina predstavljala je u vreme nanošenja laku telesnu povredu i u toku i po zadobijanju ovih povreda postojali su bolovi jakog inteziteta.

DOKAZ: iskaz svedoka 55/95-3 i pismeni nalaz i mišljenje lekara veštaka 365/94-Š-8.

3.5.1.13. Još jedan svedok - žrtva, Srbin, svedoči o svojim stradanjima za vreme dok se nalazio u logorima na području Bosanske Posavine - u Odžaku, zatim u Bosanskom Brodu i u Orašju.

Svedok 365/94-5 (rođen 1970. godine) nalazio se u logoru u Odžaku počev od 8. maja 1992. do 9. jula 1992. godine.

Svedok opisuje jedan događaj u logoru u Odžaku na sledeći način:

"...Dok smo bili u Odžaku mene je jedne noći izveo sa još desetak zatvorenika Ivica Klaji ć , a sa njim su bili Ante Golubović, Josip Tolić i još je sa njima bilo nekih hrvata i muslimana kojih se ne se ćam. Oni su nas izveli u hodnik, postrojili su nas uza zid tako što su nam lica bila okrenuta prema zidu, a zatim su počeli besomučno da nas tuku po svim delovima tela, palicama, stolicama koje su bile u blizini i nogama na kojima su bile čizme. Ako neko padne onda su ga gazili, a potom bi naredili nekim zatvorenicima da ga odnesu ako hoće da se umije... Ja sam posle od batina osećao jake bolove i imao sam modrice..."

Ovaj svedok je dok se nalazio u logoru u Orašju - Donjoj Mahali odvođen na kopanja rovova za vreme borbenih dejstava, gde je povređen od granate tako što mu je geler od granate probio čeonu kost i tu se zadržao, tako da mu mozak nije oštećen. Još nekoliko logoraša je poginulo ili povređeno.

Svedok 365/94-5 je bio i očevidac i mučenja povređivanja i drugih logoraša i na odgovarajućim mestima u ovom radu kao dokaz je naveden broj zapisnika o njegovom saslušanju.

Verodostojnost iskaza ovog svedoka potvr đuje se nalazom i mišljenjem lekara veštaka, specijalista za sudsku medicinu i za neuropsijatriju .

Naime, iz pismenog nalaza i mišljenja komisije veštaka utvr đuje se da je svedok 365/94-5 zadobio povredu u desnom čeonom predelu nanesenu eksplozivnim rasprskavajućim sredstvom kada je došlo do preloma kosti ovog predela praćenog povredama sadržaja lobanjine duplje, zbog kojih je on po povređivanju i operisan. Povreda je u vreme nanošenja i sama za sebe procenjeno predstavaljala tešku i po život opasnu telesnu povredu . Veštaci su zaklju čili da zbog pretrpljenih povreda svedok 365/94-5 mora svakodnevno da uzima PHENOBARBITON, za prevenciju posttraumske epilepsije, kao i da kod njega,kao posledica prtrpljenih povreda glave, postoje znaci posttraumskog sindroma.

DOKAZ: pismeni nalaz i mišljenje komisije lekara - veštaka 365/94-Š-10 i zapisnik 365/94-5.

3.5.1.14. Svedok 424/9-5 (rođen 1963. godine) nalazio se od 8. maja 1992. godine do 12. januara 1993. godine u više logora - prvo u logoru u prostorijama Osnovne škole u Odžaku. Dok se nalazio u logoru u Orašju - Donjoj Mahali primoran je da učestvuje u kopanju rovova i za vreme borbenih dejstava ranjen je 8. novembra 1992. godine u predelu glave u selu Grebnice. Izgubio je vid na desnom oku.

O tome u kakvom su se položaju nalazili Srbi - logoraši kao i on sam svedok navodi pred istražnim sudijom:

"...Posle zatvaranja hrvatski i muslimanski vojnici otpočeli su sa izvođenjem iz dvorane Srba po grupama i kada su se isti vraćali bili su isprebijani, modri i krvavi. Grupu vojnika koja nas je tukla predvodili su Ante Golubović iz Odžaka, kojeg sam ranije poznavao, zatim Josip Tolić iz Novog Sela, Ivica Klajić iz Vrbovca i još neki Ivica koji je bio iz Bijelih Bara, ali ne znam ostale podatke..."

Komisija lekara veštaka, specijalista za sudsku medicinu i neuropsihijatriju dala je mišljenje na osnovu pregleda svedoka 424/9-5 i odgovarajuće medicinske dokumentacije da je on zadobio povredu na desnoj prednjoj strani glave nanesenu eksplozivnim rasprskavajućim sredstvom, da je došlo do preloma kostiju ovog dela glave i lica sa povredama sadržaja lobanjine duplje i desnog oka, zbog kojih je on po povređivanju i operisan, da je u pitanju teška i po život opasna telesna povreda u vreme nanošenja, da zbog toga postoji kod svedoka 424/9-5 umanjenje vida za 30%, kao i da zbog povreda zadobijenih u predelu desne polovine glave i lica kod njega postoji unakaženost. Najzad, navedeno je da kao direktna posledica pretrpljenih povreda i gubitka desnog oka i nastale unakaženosti kod svedoka 424/9-5 postoje psihičke patnje naročito iskazane u neaktivno - depresivnom reagovanju.

DOKAZ: pismeni nalaz i mišljenje komisije lekara veštaka 365/94-Š-11 i zapisnik o saslušanju svedoka 424/9-5 pred istra žnim sudijom.

3.5.1.15. Svedok 424/95-29 (rođen 1957. godine) bio je od 8. maja 1992. do 5. jula 1992. godine u logoru u prostorijama škole u Odžaku.

U svom iskazu koji je dao pred istražnim sudijom ovaj logoraš je naveo da su logoraši bili "strahovito tučeni", da prilikom batinjanja - mučenja uopšte nisu birana sredstva. Svedok izjavljuje:

"...Tukli su nas po više puta u toku dana, a najčešće u kasnim noćnim časovima. Ulazili su u dvoranu i gazili su po nama koji smo ležali usled čega sam ja zadobio povrede u vidu preloma rebara sa leve strane i povredu u predelu desnog oka..."

Ovaj svedok je naveo i da se logorašima govorilo da su oni ni ža klasa, da za njih neće biti života u toj državi i da će svi biti likvidirani klanjem, ubijanjem i mučenjem glađu. Svedok je bio očevidac mučenja, pa i nanošenja smrtonosnih povreda drugim logorašima - Srbima i u ovom radu na odgovarajućim mestima predloženo je saslušanje ovog svedoka.

Svedok 424/95-29 je bio podvrgnut lekarskom pregledu od strane komisije lekara specijalista za sudsku medicinu i za neuropsihijatriju.

Iz pismenog nalaza i mišljenja komisije veštaka utvr đuje se da su kod svedoka 424/95-29 utvrđeni koštani ožiljci na VII i VIII levom rebru u visini pazušne linije, da je utvrđeno postojanje uzdužnog prugasto-beličastog ožiljka u sredini međutemenog predela promera 5h0,3 sm, u pupčanom predelu utvrđeno je postojanje kile veličine oraha, a desna očna jabučica kao i ceo desni jagodični predeo lica utisnut put nazad, tako da postoji jasna disproporcija u odnosu na iste predele leve strane. Dato je mišljenje da je ustanovljena deformacija desnog jagodičnog predela lica u vidu utisnuća - posledica zadobijenog preloma kostiju lica ovog predela, a što predstavlja tešku telesnu povredu u vreme nanošenja i po zadobijanju ovih preloma trpe se bolovi jednakog inteziteta praćeni strahom velikog inteziteta.

Zbog nastale deformacije kod svedoka 424/95-29 postoji unaka ženost . Najzda, dato je mišljenje da konstatovani ožiljci u međutemenom predelu i na VII i VIII levom rebru predstavljaju posledicu najmanje jednokratnog dejstva tupine zamahnutog mehaničkog oruđa u koje spadaju pesnica, koleno, noga, kundak i dr, da su u pitanju lake telesne povrede ada je svedok 424/95-29 trpeo bolove jakog inteziteta.

DOKAZ: Svedok 424/95-29 i mišljenje komisije lekara veštaka 365/94-Š-12.

3.5.1.16. Svedok RAKIĆ BORO (rođen 1964. godine), nalazio se kao i veliki broj drugih Srba koji su pre početka rata živeli u Novom Gradu, opština Odžak u više logora na području Bosanske Posavine - u Odžaku od 8. 5. 1992. do 9. 7. 1992. godine, kraće vreme u logoru u Slavonskom Brodu, zatim u Bosanskom Brodu do 6. 10. 1992. godine a od tada do 29. 1. 1993. godine kada je oslobođen i razmenjen u logoru u Donjoj Mahali - Orašje. U svim logorima je tučen i mučen. Kao i brojni drugi logoraši - Srbi tučen je pomoću raznih tvrdih predmeta koji su se našli pri ruci njegovim mučiteljima. On između ostalog, kada svedoči o mučenju u logoru u Odžaku, ističe:

"...Bili smo svi modri, krvavi i otekli, a vojnici koji su nas tukli, terali su nas da ližemo krv sa patosa i da pevamo ustaške ili muslimanske pesme..."

Inače kada govori o vremenu koje je proveo u logoru u Bosanskom Brodu svedok ističe da su hrvatski vojnici njega parali vrhom noža u predelu grudi i pretili da će ga zaklati. Kada je otišao u logor imao je 105 kilograma telesne težine a pri izlasku oko 70 kilograma.

I ovaj logoraš je bio podvrgnut pregledu od strane komisije lekara specijalista za sudsku medicinu i neuropsihijatriju i nakon izvršenog pregleda svedoka 424/95-19, komisija je konstatovala postojanje o žiljaka na prednjoj strani grudi i dala je mišljenje da su isti nastali na mestu zadobijenih povreda u ovom predelu, a na osnovu anamnesti čkih podataka, moguće sekotine nanesene oštricom aktivno zamahnutog mehaničkog oruđa .

DOKAZ: Svedok 424/95-19 i pismeni nalaz i mišljenje komisije lekara veštaka 365/94-Š-14.

3.5.1.17. Svedok 365/94-4 (rođen 1943. godine), svedoči o boravku u logoru u Odžaku i pred istražnim sudijom izjavljuje:

"...U tuči zatvorenika naročito se isticao Toma Đojić iz jednog sela kod Odžaka. On je i mene više puta tukao i nekoliko puta mi razbio nos tako da sam obilno krvario. On je imao svoju grupu koja je tukla zajedno sa njim..."

DOKAZ: 365/94-4.

3.5.1.18. Koliko se bezobzirno i neljudski postupalo sa Srbima koji su bili smešteni u maju mesecu 1992. godine u logoru "Strolit" u Od žaku može se sagledati iz detaljnog iskaza svedok 593/94-4 (rođenog 1920. godine).

Od svedoka 593/94-4 zahtevali su da "prizna" da je za vreme Drugog svetskog rata zaklao paroha - velečasnog Gruju. Naravno, on nije hteo da prizna ono što nije učinio, pa je bio podvrgnut raznim mučenjima po nalogu Dujak Andrije, šefa hrvatske policije u Odžaku.

Svedok je pred istražnim sudijom izjavio, između ostalog, sledeće:

"...Kada sam uveden u istu prostoriju gde sam bio pre dva dana tamo je sedeo Andrija Dujak sa grupom hrvatskih vojnika... Jedan od tih policajaca bio je Ivan Božić zv. "Papan", a drugi je bio Jure Božić zv. "Valuga". Andrija Dujak je rekao da ja neću ništa da priznam, a navedeni Božići su rekli:

"...Priznaće, priznaće, kako ne!"..."

Svedok dalje izjavljuje da ga je Bo žić Ivan udario više puta palicom po glavi. Jedan vojnik sa velikom kamom je zapretio da će mu odseći uvo, dva druga vojnika su mu omotali jedan kabl oko vrata, stezali kabl, a Andriji Dujaku rekli: "šefe, gledaj kakoĆe mu oči stati". Dalje, svedok navodi da je jednog dana ušao vojnik koji je bio obučen u crnu uniformu i sa oznakama ustaša i rekao da ima zadatak da ga strelja. Izveo ga napolje, tražio od njega da veže maramu na oči, što je on odbio, vojnik je uperio automat u njegovom pravcu, škljocnuo, a zatim mu rekao: "samo sam se šalio". Stavljali su mu drugom prilikom cev od kalašnjikova u usta, potom vršili okidanje pošto su prethodno izvukli okvir, što on naravno nije znao. Jednom prilikom ugurali su mu u usta crevo iz koga je izlazio tečni hlor. Tukli su ga rukama, čupali za kosu. Jednom prilikom zadobio je udarac u nos, potekla mu je krv, zatim je udaren nožem u glavu, pa je i tu potekla krv, a on je nateran da jede hranu u koju je curila njegova krv.

Najzad, ovaj svedok je naveo da su ga mnogi tukli u navedenom logoru, da su mučitelji ulazili u prostoriju u kojoj se nalazio i danju i noću, da su tukli i druge logoraše. Kaže da su u prostoriju ulazili Golubović Anto, Džananović Nefrid iz Odžaka, Kelava Anto, Stanić Perica i drugi. Imena navedenih licasaznao je od pritvorenih Srba, a koji su ih dobro poznavali, s obzirom da ovaj svedok nije iz Odžaka. Inače, u vreme mučenja imao je 73 godine, a kako je naveo za 56 dana oslabio je 27 kilograma.

DOKAZ: 593/94-4.

3.5.1.19. Svedok 593/94-26 (rođen 1932. godine), svedoči o svom stradanju u logoru u Odžaku, pa pred istražnim sudijom izjavljuje:

"...Izveden sam 13. 6. 1992. godine i tukao me je Tomo Đojić i on mi je tom prilikom polomio levu podlakticu koja je prerasla bez lekarske pomoći... tako da mi je sada leva ruka kriva i to njen podlaktni deo. Pored preloma ruke ja sam od udaraca nogom imao oštećenu jetru i niz drugih povreda po svim delovima tela..."

Dalje, svedok izjavljuje:

"...Pored Tome Đojića u tučama se isticao i Anto Golubović. On je bio jedan od velikih zlikovaca... Isti čem i to da su ustaše kada uđu u sportsku salu u kojoj smo mi bili zatvoreni, terali Srbe da udaraju glavom o zid, sve dotle dok se ne onesveste i dok ne padnu. Osim toga, Tomo Đojić i Ante Golubović prisiljavali su pritvorne Srbe da sede pored zida, a potom da čitaju očenaš Ko nije znao da to čita oni su ga udarali čizmom u glavu, tako da su posle toga bili svi krvavi... Znam i da su ustaše kada bi ulazile u sportsku halu gasili cigarete na telima pritvorenih Srba... pa kada bi povrede bile zaštićene flasterom Toma Đojić i Ante Golubović ulazili su i najviše udarali po tim delovima pesnicama i drugim sredstvima usled čega je nastupalo veliko krvarenje..."

DOKAZ: 593/94-26.

3.5.1.20. Svedok 55/95-1 rođen 1965. godine, nalazio se u logoru u Odžaku od 8. maja do 15. jula 1992. godine i njegov iskaz takođe ukazuje na nemilosrdno postupanje nad Srbima - civilima, logorašima u navedenom logoru i to samo zato što su Srbi.

Ovaj svedok ističe:

"...Ja sam imao mnoštvo povreda po leđima i drugim delovima tela, polomljene su mi i nosne kosti od kojih su i danas ostale vidne povrede... Napominjem i to da su nam hrvatski vojnici za vreme boravka u logoru pre započinjanja tuče naređivali da legnemo na patos, pa su nas onda gazili po leđima i drugim delovima tela usled čega i danas osećam bolove u predelu kičme..."

DOKAZ: 55/95-1.

3.5.1.21. Iz iskaza svedoka 55/95-2 (rođenog 1957. godine) utvrđuje se, takođe, koliko su Srbi - civili bili izloženi i fizičkom i psihičkom maltretiranju od strane osoblja logora u Odžaku. Navedeni svedok ističe:

"...Tukli su nas naročito neki Cindri ćza koga se pri čalo da je iz Slavonskog Broda, zatim Ante Golubović , za koga se tvrdilo da je iz Odžaka, mada ga ja ranije nisam poznavao. Hrvatski vojnik je odmah po dolasku u taj logor mene udario kundakom od oružja i izbio mi četiri zuba sa desne strane iz donje vilice. Hrvatski vojnici koji su nas tukli bili su većinom u crnim uniformama sa oznakom slova "U" ili su nam se predstavljali kao ustaše..."

DOKAZ: 55/95-2.

3.5.1.22. Svedok 280/95-13 u svom iskazu isti če:

"...Za vreme našeg boravka u logoru u Odžaku takođe je često dolazio i Cindrić Damirkoji je u dvorani u nekoliko navrata redom tukao logoraše palicom po glavi, a kada god bi došao terao je sve logoraše da mu u stavu mirno pjevaju pesmu "Evo zore, evo dana" i to po više desetina puta dok je on sa svojim drugovima sedeo u obližnjoj kafani i pio pivo. Ako se ne bi dovoljno glasno čulo on bi dolazio u salu, tukao palicom i tražio da pevamo glasnije..."

DOKAZ: 280/95-13.

3.5.1.23. Svedok 55/95-9 (rođen 1943. godine) svedoči o mučenju Srba - civila u logoru u Odžaku i o njihovom ponižavanju. Svedok navodi:

"... Psovali su nam srpsku majku govore ći da ćemo svi biti poubijani i da za nas nema života ..."

Dalje, svedok kaže:

"...Upravnik logora u Odžaku bio je Ante Golubović, rođen u selu Osječak, a živeo je u Odžaku. Pored Ante u tom logoru bio je i njegov zamenik Josip Tolić iz Bijelih Bara i neki Ivica. Pored navedenih bio je i Tomo Đojić , ustaša iz Novog Sela koji je nagonio uhapšene Srbe da udaraju glavom o zid i posebno ih je mu čio. Mučenja u pomenutom logoru bilo je raznih vrsta, između ostalih terali su logoraše da stoje na suncu, zatvarali ih pod ciradu na temperaturi preko 30 FACE="Symbol"°C i dr žali ih sve dok ne padnu u komu..."

DOKAZ: 55/95-9.

3.5.1.24. O masovnom i bezobzirnom fizi čkom maltretiranju logoraša - Srba u logoru u Odžaku svedoči i svedok 55/95-10 (rođen 1940. godine), koji je pred istražnim sudijom izjavio:

"...Nakon smeštaja u fiskulturnu salu hrvatski vojnici u ustaškim uniformama otpočeli su uhapšene Srbe po grupama da izvode u učionice škole i tamo su nas najpre terali da udaramo glavom o zid, a potom su nas udarali nogama, rukama, kundacima od oružja, palicama i drvenim stolicama. Svaki od nas bi od udaraca počeo da krvari iz raznih delova tela, a oni su nas terali da ližemo sopstvenu krv sa patosa, psujući nam pri tome četničku i srpsku majku. U tim tučama naročito se isticao upravnik tog logora Ante Golubović, zatim Toma Đojić, Josip Tolić, Ivica Rajkovačić i drugi..."

DOKAZ: 55/95-10.

3.5.1.25. Pripadnici srpske nacionalnosti, otac i sin, 55/95-13 (rođen 1932. godine) i 55/95-18 (rođen 1968. godine) zaista potresno svedoče pred istražnim sudijom:

Svedok 55/95-13 izjavljuje:

"...Mene su terali da gledam kada su tukli moje sinove i kada su naređivali da oni udaraju jedan drugog. Pored mene razmenjen je i moj sin (svedok 55/95-18) koji je za vreme boravka u Odžaku strahovito mučen. Njega su ustaše sekli nožem po vratu i u predelu grudi, razbili su mu kosti temena glave i dr. U logoru u Odžaku u tučama su se naročito isticali Toma Đojić, Anto Golubović, Jurica Božić, Josip Tolić, Ivica Rajčević, neki Rešad iz Odžaka. Svi su oni imali crne ustaške uniforme sa oznakom slova "U", a preko grudi na uniformama je pisalo "1941.", a onda "Ante Pavelić ..."

Svedok 55/95-18, sin svedoka 55/95-13, koji je bio u logoru u Od žaku od 8. maja do 4. jula 1992. godine potvrđuje navode svoga oca, a posebno opisuje mučenje kome je bio podvrgnut u navedenom logoru:

"...Posle 18 dana boravka u tom logoru jedan vojnik u crnoj ustaškoj uniformi i sa ustaškim oznakama me je udario u predelu glave kundakom, tako da mi je polomio temene kosti. Pre nego što me je udario kundakom on me je sekao u predelu vrata preteći da će me zaklati, a sa vrhom noža me je ubo ispod brade, od čega se i danas vide tragovi. Na grudima mi je sa vrhom noža crtao slovo "U" i napravio ubod od čega se i sada vidi ožiljak. Sekao me nožem na podlaktnom delu desne ruke sa gornje i donje strane, od čega se takođe vide ožiljci... Posebno ističem da mi je najteže bilo za vreme boravka u logoru jer su se u istom nalazili moj otac i mlađi brat. Ustaše su terali nas dvojicu da se tučemo međusobno, a to je naš otac morao da gleda. Nakon ovoga ustaše su tukle nas dvojicu, a otac je morao da gleda..."

DOKAZ: 55/95-13 i 55/95-18.

3.5.1.26. Svedok 55/95-43 (rođen 1958. godine) izjavio je pred istražnim sudijom:

"...U prebijanju uhapšenih Srba najviše se isticao Tomo Đojić... Ivica Klajić,... Ante Golubović,... Josip Tolić ,... svi su oni bili u crnim uniformama i imali na kapama slovo "U", a preko grudi su imali napisano "Ante Pavelić 1941.". Prilikom udaranja psovali su nam majku srpsku i četničku, pretili nam da ćemo biti poubijani, stavljali u usta nož i cev pištolja, terajući da stisnemo zubima cev, a potom povlačili naglo, tako da je čupan zub zakačen od strane nišana..."

DOKAZ: 55/95-43

3.5.1.27. Svedok 424/95-23 (rođen 1909. godine) izjavio je da je od 8. maja 1992. godine naredna dva ipo meseca bio u logorima u Odžaku - prostorijama osnovne škole i u Bosanskom Brodu.

Ovaj svedok koji je u to vreme imao 83 godine svedoči da ni on nije bio izuzet od batinjanja i mučenja. Kaže:

"...Mene je lično udarao nogama i rukama, a i metalnom stolicom Ante Golubović iz Osječka. Udarao me je po svim delovima tela psujući mi majku srpsku i majku četničku, preteći da ćemo svi biti poubijani... veoma je težak život bio u logorima u kojima sam ja bio, jer su nas svakog dana tukli i zlostavljali, terali nas da pevamo ustaške pesme. Hrvatska vojska nije imala nikakvog poštovanja starijih, već je jednako tretirala i mlade i stare..."

DOKAZ: 424/95-23

3.5.1.28. Svedok 424/95-26 (rođen 1951. godine), potvrđuje tačnost iskaza brojnih svedoka u pogledu zločina koje su činili Anto Golubović, Josip Tolić, Tomo Đojić, Ferid Halilović, Jurica Božić i navodi pred istražnim sudijom:

"... Ulazili su u salu sa no ževima u rukama, pa su meni nožem boli koleno, presecali levo uho, a polomili su mi i rebro sa leve strane ..."

DOKAZ: 424/95-26

3.5.1.29. Svedok 424/95-43 (280/95-28), rođen 1965. godine, pretrpeo je veliko mučenje tokom 1992. godine do početka meseca jula 1992. godine u logoru u Odžaku i njegov iskaz je zaista potresan.

Svedok opisuje da ga je jednom prilikom početkom juna meseca 1992. godine pozvao Tolić Josip, upravnik smene u logoru i kada su neki od vojnih policajaca počeli da ga tuku, reagovao je Cindri ć Damiri to na na čin koji ovaj logoraš opisuje:

"... Na to je Cindri ć Damir rekao "odstupite to nije ništa, sadĆete videti kako ustaše udaraju". Potom su mi, on sa leđne strane, a Miloš Marko sa prednje strane stavili delove odvaljenog školskog nameštaja iz kojih su virili šrafovi sa maticama, a zatim počeli drugim predmetima da udaraju istovremeno po tim daskama. Kad sam pao na pod Cindrić je skakao po mom telu čizmama, a Miloš Marko me je tukao kundakom puške i nogama po bubrezima i u predelu genitalija. Potom su me poveli u logor, podigli na noge i uhvatili su me obojica istovremeno za kosu i mojom glavom udarali u školsku tablu, sve dok koža nije naprsla i nije potekla krv. Potom su me ponovo bacili na pod i nastavili da me tuku železnim šipkama tako da sam izgubio pojam o vremenu. Nije mi jasno kako sam nakon što su prestali da me tuku mogao sam, svojim nogama, da se vratim u dvoranu ..."

Koliko je bio tragičan položaj Srba - civila u logorima u Odžaku potvrđuje i detalj koji se odnosi na ragovanje lekara u Domu zdravlja u Odžaku, gde je svedok doveden posle mučenja, a to nije bilo njegovo prvo dovođenje u Dom zdravlja. Svedok 424/95-43 izjavljuje:

"... Se ćam se da je tada doktor po imenu Stipo bio ljut na policajce koji su me doveli i rekao im: "ili ga ubijte il ostavite na miru, ja ga više ne mogu krpiti, a ne isplati mu se davati lekove ..."

DOKAZ: 424/95-43 i 280/95-28

3.5.1.30. Svedok 424/95-45 (rođena 1922. godine) detaljno je i potresno opisala svoje stradanje, mučenje, koje je pretrpela u logoru u Odžaku.

Sigurno je da svako mučenje, teško pada svakome, a posebno nedužnoj žrtvi. Teško je i nezahvalno praviti razliku između jednog ili drugog mučenja, ali svakako treba posebno ukazati na bezobzirnost ispoljenu od strane mučitelja u logoru u Odžaku u odnosu na sada pokojnog Dragić Rajka iz Donje Dubice i na njegovu majku svedoka 424/95-45.

Svedok 424/95-45, starica od 73 godine, odvedena je 8. maja 1992. godine u logor koji je bio smešten u Osnovnoj školi u Odžaku sa suprugom i sa bolesnim sinom koji je rođen 1942. godine i koji je od rođenja bolestan i nepokretan.

Svedok 424/95-45 svedoči pred sudom:

"... Iste ve čeri u salu gde smo ležali na patosu ušla je grupa ustaša i počela, dok smo ležali da nas udara nogama i pesnicama. Sutradan je ušao jedan ustaša sa zapaljenom cigaretom i počeo zapaljeni deo cigarete da gura u usta mom sinu. Molila sam ga da to ne čini, jer je moj sin bolestan, ali on nije pokazivao nikakvo raspoloženje da odustane od guranja cigarete mom sinu u usta. Rajko je kmečao, ali sve to nije pomoglo. Ustaša se iživljavao dok mu je bila volja. Prisutne žene su ga molile da to ne čini, ali te molbe nisu uslišene. Istog dana jedna grupa ustaša ušla je u prostoriju i svi su gasili cigarete na licu moga sina, a potom su uzeli neki predmet koji je očigledno bio priključen na struju, pa su ga tim predmetom dodirivali u predelu lica. To je činjeno u prisustvu žena koje su se nalazile u istoj prostoriji i u mom prisustvu. Možete zamisliti kako sam se osećala tom prilikom ..."

DOKAZ: 424/95-45, 476/94-5.

3.5.1.31. Svedok 191/94-11 (rođen 1964. godine) svedoči o jednom događaju u logoru u Odžaku o kome su inače svedočili i neki drugi Srbi - logoraši.

Svedok izjavljuje:

"...Zlostavljanje nad nama zapamtio sam i po stradanju logoraša Popović Mihaila. Sav razularen, kao zver, njega je hteo da zakolje Anto Golubović. Pošao je nožem na Popovića. U nameri da se nekako odbrani Popović je podbacio pod nož svoje ruke, nož je jednu od ruku prerezao. Popović je od silnog straha i nagonske želje da preživi dobio težak slom živaca... Prebačen je u bolnicu u Zagreb i tamo je umro. Napominjem i to da je prije no što ga je rezao nožem, Golubović Popovića teško batinao. Udarajući ga, polomio je stolicu. Inače, rekviziti kojim su se ustaše služile pri batinjanju u Novog Gradu, bili su uglavnom delovi školskog nameštaja. Svetozara Popovića su prisilili da sa stola na pod skače - naglavačke. Nema čega se sve nisu dosjećali ustaški zlikovci da bi nam što više jada nanijeli..."

DOKAZ: 191/94-11, 191/94-13, 280/95-83, 476/94-7.

3.5.1.32. Svedok 280/95-78 (rođen 1955. godine) naveo je u svom iskazu da je Ante Golubović 1992. godine kada je poginuo Pečak, upravnik logora u Odžaku, doveo u logor Pečkove rođake koji su celu noć tukli logoraše.

DOKAZ: 280/95-78

3.5.1.33. Svedok 476/94-7 (rođen 1960. godine), svedoči o stradanju u logoru u Odžaku od 8. maja 1992. godine i kasnije u Bosanskom Brodu i drugim logorima, a u vezi boravka u logoru u Odžaku naveo je:

"...Kada sam ušao kod Golubovića zatekao sam Josipa Tolića i Juricu Božića. Golubović me pita da li hoću u razmenu. Odgovorio sam da hoću. Golubović kaže: "e, Čedo, ali sloboda se mora platiti. Ako imaš 300 nemačkih maraka stavićemo te na spisak za razmenu, a ako nemaš ideš pred zid na dalju obradu..."

Ovaj svedok je takođe potvrdio da su logoraši bili mučeni, tučeni i da su se u tome najviše isticali Golubovi ć Anto, Tolić Josip, Božić Jurica "Ibe", Ferid, Đojić Anto zv. "Kelin " (stavlja mu bombu u usta i dok je držao bombu u ustima stražari su ga tukli). Morao je da udara glavom o zid, a u jednom momentu ga je Đojić uhvatio za glavu i udarao mu glavom o zid sve dok nije pao u nesvest.

DOKAZ: 476/94-7

3.5.1.34. Brojni Srbi - bivši logoraši sa podru čja Bosanske Posavine, posebno sa područja opštine Odžak i posebno iz sela Novi Grad potvrdili su u svojim iskazima da su mučenja u logorima u Odžaku bila i svakodnevna i masovna i bezobzirna, da su i oni sami mučeni na razne načine, a bili su i očevidci tuđih patnji i svojim iskazima potvrdili su da su ih najviše zlostavljali:

GOLUBOVIĆ ANTE, TOLIĆ JOSIP, BOŽIĆ JURICA, CINDRIĆ DAMIR, ĐOJIĆ TOMO, ĐOJIĆ ANTO, MIKULIĆ ZDEN-KO, TERZIĆ ALBINA, HODžIĆ ADISA, HALILOVIĆ FERID, KLAJIĆ IVICA i drugi koji su navedeni u iskazima svedoka i svi su oni odgovorni za u činjene zločine nad civilnim srpskim stanovništvom koji su bili sračunati na izvršenje genocida nad srpskim narodom na području Bosanske Posavine.

Odgovorni izvršioci: GOLUBOVIĆ ANTE , upravnik logora za sve slučajeve izvršenih zločina i sva lica koja su u iskazima svedoka - žrtava označeni kao neposredni izvršioci.

To potvrđuju pored navedenih i svedoci koji su dali svoje iskaze u zapisnicima: 55/95-4, 55/95-5, 55/95-6, 55/95-7, 55/95-8, 55/95-11, 55/95-12, 55/95-14, 55/95-15, 55/95-17, 55/95-23, 55/95-27, 55/95-28, 55/95-29, 424/95-1, 424/95-2, 424/95-3, 424/95-5, 424/95-6, 424/95-7, 424/95-8, 424/95-9, 424/95-17, 424/95-20, 424/95-21, 424/95-24, 424/95-25, 424/95-27, 424/95-31, 424/95-33, 424/95-34, 424/95-35, 424/95-36, 424/95-37, 424/35-38, 424/95-41, 424/95-42, 191/94-4, 191/94-11, 280/95-72, 280/95-73, 280/95-74, 280/95-75, 280/95-76, 280/95-77, 280/95-83, 593/94-10 i 593/94-14.

3.5.2.1. U logoru u Odžaku smeštenom u osnovnoj školi, u fiskulturnoj sali je tokom 1992. godine, na malom prostoru, bilo smešteno oko 700 logoraša srpske nacionalnosti koji su izgladnjivani. Logoraši su dobijali dnevno samo po jedno malo parče hleba (jedna vekna hleba je deljena na 15-20 logoraša) i šolju čaja. O tome su se izjasnili brojni svedoci - bivši logoraši u Odžaku.

3.5.2.2. Svedok 593/94-1 rođen 1950. godine, opisuje uslove života Srbe u logoru "Strolit" u Odžaku tokom 1992. godine, a svedoči i o mučenjima kojima su bili podvrgnuti Srbi - logoraši.

Kada govori o smeštajnim i higijenskim uslovima, ili bolje rečeno neuslovima, ovaj svedok, između ostalog, pred istražnim sudijom svedoči:

"...Uveli su nas u jednu prostoriju koja je bila veličine 5h4 metra, u kojoj je bilo 30 uhapšenih Srba. Pošto je prostorija bila mala, a nas mnogo, nije moglo ni da se legne, niti da se normalno sedne na patos. U toj prostoriji u jednoj kanti svi smo obavljali fiziološke potrebe, a vode nam nisu davali. Dobijali smo jedanput dnevno po parče hleba i malo čorbe ili malo čaja. Parče hleba bilo je možda 50 -100 grama, a čaja ili čorbe po 2 -3 kašike... Tukli su nas i maltretirali samo zato što smo Srbi... a veoma često su u prostoriju logora ulazila braća Đojić, čije podatke ne znam, ali pričalo se da su iz Odžaka i oni su nas nemilosrdno tukli, psovali nam četničku majku i ponižavali na razne načine... U tom logoru ostao sam 32 dana i izgubio na telesnoj težini 25 kilograma..."

3.5.2.3. Svedok 593/94-2 tako đe svedoči pred istražnim sudijom o logoru "Strolit" u Odžaku, pa izjavljuje:

"...Ja sam za vreme boravka u logoru izgubio u težini tako da sam imao 30 kilograma posle razmene. Niko od mojih poznanika ni rodbine nije mogao da me prepozna..."

Za ovakav položaj Srba u logorima u Odžaku najviše je odgovoran Golubović Anto - upravnik logora.

Pored već navedenih svedoka o teškim uslovima života u logorima u Odžaku svedočili su i: 365/95-3, 365/94-5, 365/94-7, 593/94-9, 593/94-10, 593/94-14, 593/94-25, 593/94-26, 593/94-30, 593/94-33, 55/95-1, 55/95-2, 55/95-3, 55/95-4, 55/95-5, 55/95-6, 55/95-7, 55/95-10, 55/95-11, 55/95-12, 55/95-13, 55/95-14, 55/95-15, 55/95-16, 55/95-1 8, 55/95-22, 55/95-28, 55/95-29, 55/95-43, 424/95-1, 424/95-2, 424/95-3, 424/95-4, 424/95-5, 424/95-6, 424/95-7, 424/95-8, 424/95-9, 424/95-10, 424/95-11, 424/95-15, 424/95-16, 424/95-17, 424/95-18, 424/95-19, 424/95-20, 424/95-21, 424/95-24, 424/95-27, 424/95-29, 424/95-30, 424/95-31, 424/95-33, 424/95-34, 424/95-35, 424/95-36, 424/95-38, 424/95-41, 424/95-42, 424/95-43, 191/94-5 i 191/94-13.

3. 5. 3. P o n i ž a v a nj e, m a l t r e t i r a nj e i z a s t r a š i v a nj e

Iz iskaza svih bivših logoraša - pripadnika srpske nacionalnosti koji su dali svoje iskaze pred sudom, proizilazi da su, pored navedenih gotovo nemogu ćih uslova u pogledu smeštaja, ishrane i higijenskih uslova kojima u kojima su živeli Srbi - logoraši u logorima u Odžaku a koji su bili ispod svakog ljudskog dostojanstva, pored brojnih raznovrsnih mučenja - telesnog povređivanja logoraša (o čemu je napred bilo reči), pored maltretiranja logoraša o čemuĆe još biti reči, pripadnici srpske nacinalnosti bili i na razne načine ponižavani i zastrašivani.

Na ovom mestu biće navedeno i nekoliko konkretnih primera za ponižavanje i zastrašivanje.

3.5.3.1. U mesecu maju 1992. godine, u logoru koji je bio smešten u prostorijama Osnovne škole u Odžaku, Hodžić Adisa, pripadnik vojne policije pri 102. odžačkoj brigadi naredila je logorašu - Srbinu G.Ž. da sa sebe skine svu odeću, a onda je uvela u prostoriju psa - nemačkog boksera, kome je skinula zaštitu sa čeljusti, ali ga pas tom prilikom nije povredio.

DOKAZ: svedok 280/95-39.

3.5.3.2. U logoru koji je bio smešten u prostorijama Osnovne škole u Odžaku, tokom 1992. godine naređivali su logorašima da se međusobno udaraju, da ližu krv sa patosa, da osoblju logora ližu čizme, da udaraju glavom u školsku tablu ili zid.

DOKAZ: svedok 280/95-7.

3.5.3.3. U logoru u Osnovnoj školi u Od žaku u toku 1992. godine Terzić Albina zv. "Nina", pripadnik vojne policije HVO, naređivala je logorašima da svuku pantalone i donji veš da bi njen pas - doga, koga je dovodila njušio njihov polni organ.

DOKAZ: svedok 191/94-13.

3.5.3.4. U logoru u Odžaku prilikom jednog "ispitivanja" tokom maja - juna 1992. godine Nikolić Zdenko, pripadnik vojne policije HVO pri 102. odžačkoj brigadi, koji je logoraša 191/94-4 iz Trnjaka više puta fizički zlostavljao, bacio je pred njega nekoliko kostiju od prasetine koju je jeo proprativši to rečima:

"Jedi, majku ti četničku, to je za vas, ništa vi niste bolji od kerova".

DOKAZ: svedok 191/94-4.

3.5.3.5. GOLUBOVIĆ ANTO , kao upravnik logora u Od žaku, TOLIĆ JOSIP , kao upravnik smene i TERZIĆ ALBINA zv. "Nina" , više puta su organizovali takozvanu "Logorsku svadbu" - žena logoraš i muškarac logoraš, pripadnici srpske nacionalnosti, uz muziku i uz njihovo prisustvo, kao i u prisustvu drugih logoraša, morali su da obave polni odnos.

DOKAZ: 191/94-4 i 191/94-13.

3.5.3.6. Svedok 476/94-7 (rođen 1960. godine), svedoči, između ostalog, da se u logoru u Odžaku događalo i sledeće:

"...Izveli su J.G. i Đ.K. Pred svima su J. naterali da Đ. sisa polni organ, a zatim da jedan drugom guraju prst u čmar i da prste ližu..."

Ovaj svedok sigurno pod utiskom svega što je u logorima doživeo razmišlja:

"...Drugi mučenici ne mogu da upotpune slike poniženja i mučenja svojim svedočenjima. Ubijeni su. Zato mogu reći samo jedno: oni Srbi koji su ponovo za lažno bratstvo i jedinstvo, dabogda toj svojoj "braći" dopali u ruke..."

DOKAZ: svedok 476/94-7.

3.5.3.7. Treba reći da je u prikazanom pregledu metoda mučenja - ponižavanja, maltretiranja i zastrašivanja koje je vršeno nad pripadnicima srpske nacionalnosti u logorima na području Bosanske Posavine u ovom materijalu dato u poglavlju 3.2. i za navedene oblike ponižavanja, maltretiranja i u logorima u Odžaku navedeno više dokaza, pa se na ovom mestu ne ponavljaju.

Takođe, iz navedenog prikaza utvrđuje se da su u logorima u Odžaku bili zastupljeni i drugi oblici ponižavanja, maltretiranja i zastrašivanja.

Navešćemo i na ovom mestu nekoliko:

Grupno kupanje golih logoraša, pa i pred građanima, mlazom ledene vode pod pritiskom ( dokaz: svedoci: 55/85-8, 424/95-41);

Prisiljavanje logoraša da stra žarima ljube čizme, a potom udaranje logoraša tom čizmom po glavi ( dokaz: svedok 424/95-34).

Naravno, za sve navedene zlo čine protiv civilnog stanovništva - pripradnika srpske nacionalnosti odgovorni su neposredni izvršioci, pojedinci čija su imena navedena, a za sve slučajeve, sigurno i Golubović Anto, kao upravnik logora.

3. 5. 4. Ubijanje pripadnika srpske nacionalnosti u logorima u Od žaku

Pored već prikazanih raznih oblika mučenja - telesnog povređivanja logoraša, pripadnika srpske nacionalnosti u logorima u Odžaku, prikazanih loših - nemogućih uslova za život u tim logorima, kao i prikazanih ponižavanja, maltretiranja i zastrašivanja logoraša - Srba u logorima u Odžaku, koliko je do sada utvrđeno, nekoliko logoraša - Srba je i ubijeno u tim logorima.

3.5.4.1. U mesecu julu 1992. godine, u logoru koji je bio smešten u prostorijama Osnovne škole u Novom Gradu - Od žaku, više vojnih policajaca tuklo je Cvetković Simu zv. "Drinić" iz Gornjeg Svilaja - Odžak, rođenog 1931. godine, a poslednji ga je tukao Golubović Anto, koji je Cvetković Simu, udarajući ga, polomio stolicu, tako da je ovaj izgubio svest i od zadobijenih povreda iste noći, 12. 7. 1992. godine, umro.

DOKAZ: svedoci: 593/94-33, 55/95-9, 55/95-19, 424/95-11, 424/95-15, 424/95-17, 324/95-26, 424/95-33, 424/95-34, 424/95-36, 191/94-13, 191/94-14 i 280/95-73.

3.5.4.2. U mesecu julu 1992. godine u logoru za pripadnike srpske nacionalnosti koji je bio smešten u prostorijama Osnovne škole u Od žaku Golubović Anto, Tolić Josip i Halilović Ferid, prvi u svojstvu upravnika logora, drugi u svojstvu upravnika smene i treći u svojstvu pripadnika vojne policije pri 102. odžačkoj brigadi HVO - stražara u logoru, više puta su tukli logoraša TOMANOVIĆ RADETA rukama, nogama i drugim predmetima da bi ga u jednom momentu vezali za ruke i za stub za odbojku, pa su ga i vezanog udarali. Halilović Ferid ga je udarao kundakom od puške po leđima. Od zadobijenih povreda je ubrzo, i to onako vezan za stub, i umro 24. 6. 1992. godine.

Jedan od očevidaca smrti Tomanović Radeta bio je i svedok 55/95-14, takođe logoraš, koji je izjavio pred istražnim sudijom:

"...Bio sam prisutan kada su tukli Radeta Tomanovića iz Novog Grada sve dok nije podlegao povredama. Posle ovoga njegovo telo je šutirao Ante Golubović i govorio: "NOSITE OVOG PSA!"

DOKAZ: svedoci: 365/94-2, 365/94-5, 593/94-13, 593/94-14, 53/94-40, 593/94-31, 593/94-33, 55/95-1, 55/95-2, 55/95-4, 55/95-7, 55/95-10, 55/95-11, 55/95-14, 55/95-16, 55/95-18, 55/95-22, 55/95-28, 55/95-43, 280/95-72, 280/95-73, 280/95-74, 280/95-75, 280/95-76, 280/95-77, 280/95-84, 424/95-1, 424/95-2, 424/95-4, 424/95-5, 424/95-9, 424/95- 11, 424/95-15, 424/95-17, 424/95-19, 424/95-20, 424/95-24, 424/95-26, 424/95-27, 424/95-29, 424/95-30, 424/95-31, 424/95-33, 424/95-34, 424/95-35, 424/95-36, 424/95-37, 191/94-4, 191/94-5, 191/94-13 i 22/97.

3.5.4.3. U toku meseca maja 1992. godine u logoru "Strolit" u Odžaku Golubović Anto, upravnik logora, zajedno sa Đojić Tomom, Čulap Mirkom i Tolić Josipom - pripadnicima policije HVO, više puta je tukao logoraša - Srbina Dervenić Svetozara zv. "Četa". Nekoliko dana pre njegove smrti Golubović Anto je omogućio pripadnicima policije HVO da odvedu Dervenića iz logora. Kada je vraćen u gepeku automobila i dok je još davao znake života, udarali su ga i iste noći je umro. Prethodno su ga, prilikom mučenja, zakačili (obesili) za ruke u sušnici za meso.

DOKAZ: svedoci: 593/94-13, 593/94-31, 55/95-1, 55/95-2, 55/95-4, 55/9515, 55/95-7, 55/95-9, 55/95-10, 55/95-11, 55/95-14, 55/95-16, 55/95-18, 55/95-22, 55/95-28, 55/95-43, 424/95-4, 424/95-5, 424/95-9, 424/95-11, 424/95-17, 424/95-18, 424/95-25, 424/95-37, 191/94-4, 191/94-11 i 191/94-13.

U vezi ubistva DERVENIĆ SVETOZARA zv. "Četa"neposrednih saznanja ima i svedok 55/95-8, koji je i sam bio mučen u logoru "Strolit" u Odžaku i ističe u vezi smrti svoga brata DERVENIĆ SVETOZARA:

"...Moj brat je bio toliko izubijan da je bio nepokretan, pa sam ja pokušao ga da spasem. Međutim, on je umro na mojim rukama..."

Svedok 55/95-8 takođe navodi:

"...Napominjem da sam posebno tretiran posle smrti moga brata u "Strolitu" u logoru u sali Osnovne škole u Odžaku. Izvodili su me svakodnevno i tukli nemilosrdno, a posebno su se interesovali kako sam podneo smrt mog rođenog brata..."

3.5.4.4. Na dan 3. jula 1992. godine, u logoru za Srbe koji je bio smešten u prostorijama Osnovne škole u Odžaku, Golubović Anto, u svojstvu upravnika logora, Tolić Josip i Božić Jurica, u svojstvu upravnika smene, više puta su besomučno tukli Srbina DERVENIĆ RADETA zv. "Sila" pa je on od zadobijenih povreda umro na dan 4. jula 1992. godine.

Svedok 365/94-5, svedoči pred sudom o mučenju Dervenić Rada u logoru u Odžaku, a i o svom stradanju kao i stradanju drugih logoraša - Srba.

Svedok izjavljuje:

"...Izveli su ga u podrum i svi su ga tukli, po mojoj proceni najmanje dva sata. Mi smo čuli njegove jauke. Dok je ovo trajalo nekoliko logoraša je izlazilo do NjC-a, pa su njih terali da oni skaču na svoju glavu. Među logorašima sam bio i ja, pa kada sam izašao u hodnik video sam kako tuku Dervenića. Tada su mi naredili da stanem mirno i da skočim kao da skačem u vodu, s tim što su ruke morale da mi budu uz telo. Ja sam tako skočio jedanput i dobro udario glavom o beton, a zatim su me naterali da ovo učinim još jedanput, pa sam ovo ponovio... Radeta su posle batinjanja vratili u salu i tu je ležao nepokretan, pa su ga stavili na nosila, izneli u hodnik i tu je umro posle 2-3 sata".

Da je Dervenić Rade zv. "Sila" ubijen u logoru u Odžaku potvrđuju i sledeći

svedoci: 365/94-3, 593/94-13, 593/94-31, 55/95-1, 55/95-3, 55/95-4, 55/95-5, 55/95-7, 55/95-9, 55/95-10, 55/95-11, 55/95-12, 55/95-14, 55/95-16, 55/95-18, 55/95-22, 55/95-28, 55/95-43, 424/95-1, 424/95-4, 424/95-11, 424/95-15, 424/95-17, 424/95-19, 424/95-26, 424/95-27, 424/95-30, 424/95-31, 424/95-33, 424/95-34, 424/95-36, 424/95-37, 191/94-4, 191/94-5, 191/94-13, 191/94-29, 191/94-35, 280/95-72, 280/95-73, 280/95-78 i 424/95-84.

3.5.4.5. Tokom 1992. godine u logoru u Od žaku mučen je i ubijen, pored Cvetković Sime, Tomanović Radeta, Dervenić Svetozara i Dervenić Radeta i GORANOVIĆ NIKOLA iz Donje Dubice.

Više svedoka je pred istražnim sudijom potvrdilo da je u navedenom logoru mučen i ubijen GORANOVIĆ NIKOLA.

DOKAZ: svedoci: 55/95-5, 55/95-12 i 55/95-22.

Golubović Anto, upravnik logora, odgovoran je kao i za sve prethodno navedene zločine i za ubistvo CVETKOVIĆ SIME, TOMANOVIĆ RADETA, DERVENIĆ SVETOZARA, DERVENIĆ RADETA i GORANOVIĆ NIKOLE, a za napred navedene pojedinačne slučajeve i neposredni izvršioci, čija su imena navedena u predhodnom tekstu.

Muslimansko hrvatske jedinice su prilikom povla čenja, kada je Vojska Republike Srpske oslobodila odžačko područje, deportovale Srbe koji su bili smešteni u logorima u Odžaku u logore u Brodu (Bosanskom Brodu) i to: u Srednjoškolskom centru "Fric Pavlik", zatim u naselju "Tulek" - skladište građevinskog materijala, u logoru "Stadion" i u logoru u prostorijama kajakaškog kluba.

Sve ono što je rečeno o uslovima života Srba civila - logoraša u navedenim logorima na području Bosanske Posavine, odnosi se i na logore u Brodu.

Na ovom mestu treba istaći nekoliko činjenica.

Prvo, neka lica - izvršioci ratnih zločina protiv pripadnika srpske nacionalnosti koji su zločine vršili u logorima u Odžaku, vršili su takve zločine i u Brodu. Tako se, na primer, u iskazima preživelih svedoka - logoraša pominju imena GOLUBOVIĆ ANTE, TOLIĆ JOSIPA, BOŽIĆ JURICE zv. "Bajice" i drugih.

Drugo, što proizilazi iz sadržine prikupljenih dokaza, u logorima u Brodu silovanje logorašica, koje su dospele u logor samo zato što su pripadnice srpske nacionalnosti, bilo je, može se reći, svakodnevna pojava. Pri tome, ovde treba primetiti - a štoĆe se konkretnije sagledati iz sadržine pojedinih dokaza, sila, mučenje, uz i inače uobičajene pretnje - daleko je prevazilazilo granicu koja bi bila neophodna da se sam čin silovanja sprovede. Tu su najbezobzirnija mučenja i iživljavanja bila sama sebi cilj i nezavisno od samog čina silovanja. Ponižavanja žena - logorašica, Srpkinja, imalo je zaista neshvatljive dimenzije.

Treće, primećeno je da je kao i na području Orašja veliki broj logoraša - Srba izvođen na prve borbene linije i za vreme borbenih dejstava - radi kopanja rovova. Pri tome je veliki broj logoraša - Srba poginuo ili zadobio povrede.

U vezi samih uslova života Srba logoraša u tim logorima, o lošem smeštaju, higijenskim uslovima, lošoj i nedovoljnoj ishrani izjasnio se u svojim iskazima veći broj bivših logoraša u Brodu.

DOKAZ: svedoci: 55/95-2, 55/95-3, 55/95-6, 55/95-7, 55/95-8, 55/95-9, 55/95-10, 55/95-12, 55/95-15, 55/95-16, 55/95-22, 55/95-27, 55/95-28, 55/95-43, 424/95-3, 424/95-5, 424/95-6, 424/95-8, 424/95-9, 424/95-15, 424/95-17, 424/95-26, 424/95-27, 424/95-30, 424/95-33, 424/95-35, 424/95-38, 191/94-11, 584/94-16, 584/94-32, 584/94-1 i dr.

3.6.1.1. U logoru u Brodu je, na zahtev Terzi ć Albine zvane "Nina" pripadnice vojne policije HVO, Čulap Mirko, takođe pripadnik vojne policije HVO, prvo cigaretom opržio lice logoraša - Srbina, svedoka 593/94-31 iz Donje Dubice, zatim ugasio cigaretu na njegovom licu, a potom zagrizao ovog logoraša za jedno uho, dok ga je istovremeno Lepen Drago, pripadnik 101. bosansko-brodske brigade zagrizao za drugo uho, pa su mu zubima vukli glavu, svako na svoju stranu, sve dok mu Čulap Mirko nije potpuno odgrizao parče uha.

Verodostojnost iskaza koje je dao istražnom sudiji logoraš svedok 593/94-31 kao i pred drugim državnim organima, kao i iskazi brojnih svedoka koji su govorili o stradanju ovog Srbina, potvrđena je i nalazom i mišljenjem komisije lekara veštak, specijalista za sudsku medicinu i neuropsihijatriju.

Konkretno, komisija veštaka - lekara je pregledom svedoka 593/94-31 utvrdila da kod njega nedostaje resica leve ušne školjke, a da je u njenom predelu koža zvezdasto ožiljno izmenjena sivo-beličaste boje. Dato je mišljenje:

"Sadašnjim pregledom ustanovljeni zvezdasti sivo-beličasti ožiljak na donjem delu poluleve ušne školjke mogao je nastati zbog "odgrizanja" njene resice, a zbog koje povrede je, u vreme zadobijanja svedok 593/94-31 trpeo bolove jakog inteziteta. Kao direktna posledica zadobijene povrede i sledstvenog nedostatka resice leve ušne školjke sa stvaranjem nepravilnog zvezdastog ožiljka u svedok 593/94-31 je nastalo unakaženje..."

DOKAZ: svedoci: 55/95-11, 593/94-31 i nalaz i mišljenje komisije lekara - veštaka 365/94-Š-2.

Izvršioci: TERZIĆ ALBINA zv. "Nina", ČULAP MIRKO i LEPAN DRAGO, svi pripadnici vojne policije HVO.

3.6.1.2. U logoru u Brodu tokom 1992. godine Cindri ć Damir zv. "Cindra" i "Nindža" u svojstvu vojnog policajca i još jedno lice su udarali logoraša - Srbina, svedoka 55/95-26, iz Gornjeg Svilaja, pesnicama, nogama, na kojima su imali čizme i drvenim predmetima. Cindrić mu je stavljao cev od pištolja u usta, zatim su ga vezali za levu nogu i vešali za konstrukciju koša u sportskoj sali naređujući drugim logorašima da vuku sajlu i tako da ga podižu i spuštaju, dok su ga oni za to vreme tukli. U jednom momentu kada je sajla pukla svedok 55/95-26 je pao glavom nadole i izgubio svest. Ovaj logoraš je, inače, pored drugih povreda za vreme boravka u logorima u Bosanskoj Posavini, imao i nožem urezan krst na leđima.

DOKAZ: svedoci: 191/94-38, 55/95-26 i 267/94-2.

Izvršioci zločina: CINDRIĆ DAMIR, zv. "Cindra" i "Nindža"i jedan za sada neidentifikovan izvršilac.

3.6.1.3. Tokom leta 1992. godine u logoru u Bosanskom Brodu Golubović Anto, upravnik logora, Tolić Josip i Božić Jurica zv. "Bajica", inače svi pripadnici vojne policije HVO pri 102. odžačkoj brigadi, izdvojili su, dok su logoraši kopali rovove na prvoj borbenoj liniji za vreme borbenih dejstava, tri brata Pavića iz Novog Grada, od kojih je jedan - PAVIĆ JADRANKO bio ranjen, pa su naredili drugoj dvojici braće Pavić - RADETU i STEVI - da drže svoga ranjenog brata, a za to vreme oni su ga tukli palicama, kundacima oružja i rukama - sve dok ovaj nije izgubio svest.

DOKAZ: svedok 191/94-13.

Izvršioci zločina: GOLUBOVIĆ ANTO, TOLIĆ JOSIP i BOŽIĆ JURICA.

3.6.1.4.Jedan od logoraša, pripadnika srpske nacionalnosti koji je imao nesreću da bude u logoru u Odžaku, u logoru u Orašju - Mahali, a takođe i u logorima u Brodu, svedok 593/94-10 i 280/95-56, rođen 1967. godine (dao je iskaz o svojim stradanjima pred Službom javne bezbednosti u Doboju, a zatim i pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Modriči, kada je izjavio da ostaje u svemu pri izjavi koju je dao Centru javne bezbednosti u Doboju) o svojim stradanjima u logorima u Brodu, gde se prvo nalazio u logoru u naselju "Tulek", a zatim u prostorijama Srednjoškolskog centra, izjavio je:

"...Za vreme boravka u logoru u naselju Tulek prema meni je veoma strogo postupano. Tukli su nas i danju i noću, terali da pevamo ustaške pesme, da čitamo očenaš, da ljubimo bezbol palicu pre nego što nas počnu sa njom udarati, da hrvatskim vojnicima ljubimo noge i ruke i slično. Pri svemu tome neprekidno su nam pretili da ćemo svi biti poubijani i da nam nema života..."

Dalje, kada svedok govori o vremenu koje je proveo u logoru u Srednješkolskom centru u Brodu ističe:

"...Bio sam više puta fizički maltretiran, tučen, ali najteže 5. 10. 1992. godine u Srednjoškolskom centru u Brodu, kada su iz logora uspeli pobjeći Šišljagić Miroslav i Čukić Ilija. Tada su tukli Šišljagić Đorđa, Šišljagić Simu, mene i još nekoliko drugih logoraša i to svim mogućim sredstvima počevši od ruku i nogu preko gumenih palica, drvenih letvi i palica za bezbol. Između ostalog užadima su nas vezali za noge, te nas tako vešali na košarkaške konstrukcije, pa nas onda tukli po svim djelovima tela, ili nas jednostavno tako vezane dizali na metar do dva visine, a onda puštali užad da bismo pali na glavu... Maltretiranje i fizičku torturu koju sam preživeo zajedno sa drugim logorašima 5. 10. 1992. godine, koju sam napred opisao, sprovodili su vojni policajci iz Bosanskog i Slavonskog Broda, a mene su konkretno različitim predmetima, drvenim letvama i lopatama, toga dana tukli Cindrić Damir i Jozić Luka , tako da su mi nanete teške telesne povrede u vidu naprsnu ća i loma više rebara. Posledice toga osećam i danas..."

DOKAZ: svedok 593/94-10 i 280/95-56

Izvršioci zločina: CINDRIĆ DAMIR i JOZIĆ LUKA.

3.6.1.5. U mesecu julu 1992. godine u logoru u Brodu, na gradskom stadionu Klajić Blažen, pripadnik HVO, ušao je u prostoriju u kojoj se nalazio svedok 584/94-28 rođen 1956. godine, počeo da ga udara nogama, psovao ga, zapretio da će ga zaklati, naredio mu da skine odeću, a potom da legne na stomak, pa mu je vrhom noža na leđima zasekao krst i četiri slova "S". Svedok mu je uzvratio psovkom u ubeđenju da će ga Klajić ubiti, jer je, s obzirom na svakodnevne tuče i maltretiranja, želeo da bude ubijen i da prekrati muke. Klajić to nije učinio, već mu je zapretio da će ga ubiti hicem iz pištolja i ponovo pretukao.

DOKAZ: svedok 584/94-28.

Izvršilac zločina: BLAŽAN KLAJIĆ, pripadnik HVO.

3.6.1.6. U mesecu junu 1992. godine u Brodu - logoru čiji je zapovednik u to vreme bio Jozić Luka, takozvani "Lukica", pitao je svedoka 584/94-16 (rođenog 1955. godine), ko je i šta je, pa kada mu je on odgovorio da je Srbin rekao mu je: "takvi nam trebaju", a zatim pozvao Dragu Lepana, Petra Lepana, Matu Condrića i Zdenka Miljaka koji su svi bili u uniformama HVO, pa im je Jozić pojedinačno izdao naredbe koĆe i sa čime da ga tuče - Miljaku da ga udara po licu, Lepan Dragi da ga udara pesnicama, a kada padne na pod da ga udara Lepan Petar. Oni su počeli da izvršavaju naređenja sve dok se nije onesvestio. Pre toga, zapovednik Jozić ga je toliko tukao nogama i rukama da se sav oznojio. Kada je svedok došao svesti, Jozić je pozvao Vrbanjan Indiru koja je bila zaposlena kao pravnica u opštini u Brodu i rekao joj: "sada ti znaš šta dalje treba da radiš". Ona mu je naredila da skine odeću sa sebe, udarala ga je po golom telu nogama, rukama i palicom sve dok nije pao, a tada ga je udarala nogama u predelu polnog organa. Kasnije mu je naredila da ljubi šahovnicu koja je bila na zidu i da viče: "Živeo Ante Pavelić". I tokom narednih dana bio je tučen.

Svedok 584/94-16 saslušan pred istražnim sudijom, naveo je prizor koji je ugledao u logoru neposredno posle navedenog mučenja.

Svedok izjavljuje:

"...Tuča je trajala sve do 21 čas, a tada me je po naredbi Luke Jozića Drago Lepan odveo u podrumsku prostoriju u kojoj je bilo oko 15 zatvorenih Srba. Svi ti ljudi bili su tako izubijani da su grozno izgledali. Bili su krvavi, modri i otečeni. Među tim Srbima poznavao sam Dragu Trifkovića iz Broda, Branislava i Peru Dujanića iz Broda, Andriju Džudžanović iz Barice, Jovu Sekulića iz Barice, Ranka Džabića iz sela Vinska, Brod, Sreta Pavlovića iz sela Vinska. U toj prostoriji na dve cigle stavili su po jednu usku dasku i na toj dasci smo ležali bez ikakvog prostirača i pokrivača. Na patosu u tom podrumu bila je voda, tako da smo mi ujutro ustajali potpuno mokri..."

Izvršioci: JOZIĆ LUKA, zv. "Lukica", LEPAN DRAGO, LEPAN PETAR, VRBANjAN INDIRA, CONDRIĆ MATO.

DOKAZ: svedok 584/94-16.

3.6.1.7. U periodu između aprila i juna 1992. godine u Brodu, Štuc Ante i Lepan Drago, obojica vojni policajci mučili su u zatvoru u zgradi vojne policije Srbina - svedoka 584/94-12 (rođenog 1927. godine) na razne načine. Vodili su ga u prostoriju u kojoj je bilo nekoliko zaoštrenih kočeva, klješta, igli i palica, pitali ga čemu te stvari služe, pa kada im je on odgovorio da ne zna, naredili su mu da skine odeće pa su mu vrh zaoštrenog kolca gurnuli u čmar, a zatim su mu klještima čupali zube, hvatali za uši, udarali rukama i nogama. Štuc Ante mu je klještima počupao gornje zube Ostao mu je samo jedan zub koji je i u vreme davanja iskaza bio "razljuljan ".

Svedok posebno govori o stradanju Srba - logoraša u logoru na stadionu u Brodu, gde je on bio samo nekoliko dana. Svedok izjavljuje:

"...U taj logor je došao Anto Štuc koji je bio glavni mu čitelj. Izvodio je ljude, udarao ih nogama u predelu polnog organa, naređivao da se skinu, tukao gole i terao ih da se tuširaju u hladnoj vodi svake noći u 24 časa. Posle tuširanja vraćani su u sobe i oni su sutradan svi dobijali temperaturu i padali u agoniju. Peru Trivi ća su tukli njegovim štapom jer je on bio invalid i nosio je štap sve dok sav štap nisu izlomili o njegovo telo. Štap je bačen kada je polomljen na delove od 20 - 30 sm ..."

Najzad, svedok 584/94-12 je pred istra žnim sudijom izjavio i sledeće:

"...O svom boravku u logoru i maltretiranju Srba ja sam pisao u raznim časopisima pa isečke i novine "Narodnu reč" prilažem uz zapisnik i želim da isti budu sastavni deo toga zapisnika..."

Izvršioci zločina: ŠTUC ANTE i LEPAN DRAGO

DOKAZ: svedok 584/94-12.

3.6.1.8. Svedok 438/94-14, rođen 1952. godine, koji je bio u više logora i svuda mučen, naveo je da je od kraja juna 1992. godine bio u logoru u Brodu u prostorijama magacina Robne kuće "Beograd", pa između ostalog pred istražnim sudijom izjavljuje:

"...Poseban način mučenja i maltretiranja bio je da prozovu zatvorenika i kada on iziđe, onda ga dva hosovca sa strane udaraju u predelu rebara, dva hosovca odpozadi udaraju u predelu bubrega, a jedan ispred zatvorenika sačekuje sa bezbol palicom u kojoj je napisano veliko slovo "U", koje je zatvorenik najpre morao da poljubi, a onda su ga udarali palicom. Ja sam dva puta u roku od dva dana tako tretiran..."

Inače, ovaj svedok je naveo da su odmah po dolasku u taj logor on i drugi zatvorenici bili tučeni "do besvesti bezbol palicama, običnim palicama, kundacima i pendrecima..."

DOKAZ: svedok 438/94-14

Ovaj vid nečovečnog postupanja prema pripadnicima srpske nacionalnosti koji su bili zatvoreni u logorima u Brodu, bio je zastupljen kao i u drugim logorima u drugim mestima na području Bosanske Posavine.

3.6.2.1. Više pripadnika srpske nacionalnosti koji su bili u logorima u Brodu ističu da je jedan od oblika ponižavanja Srba bilo primoravanje, uz upotrebu najozbiljnije pretnje smrću i upotrebe sile, da između sebe vrše protivprirodni blud, ili su Srbi bili primoravani da to čine sa osobljem iz logora.

Tako, svedok - logoraš 593/94-33 pred istražnim sudijom izjavljuje:

"...U logoru u Bosanskom Brodu u naselju "Tulek", uhapšeni Srbi dovedeni iz logora u Odžaku prebijani su još žešće nego u Odžaku... Terali su zatvorenike da jedan drugom "puše" penis, da se međusobno udaraju pesnicama, da jedu papir ili bilo što drugo šta im se nađe pri ruci... Većinom sam bio u nesvesnom stanju od neprekidnog udaranja i maltretiranja. Imao sam dosta preloma rebara, prelom leve ramene kosti..."

Naravno, iz ovog iskaza se sagledava, na još jednom primeru, kako se bezobzirno postupalo sa logorašima Srbima i kako se u odnosu na njih primenjivala sila.

Svedok 584/94-16, rođen 1955. godine, detaljno je pred istražnim sudijom svedočio o svim stradanjima kroz koja je prošao, između ostalog i u logoru u Brodu, a na ovom mestu se ističe jedan detalj:

"...Grupa hrvatskih vojnika u logoru u naselju "Tulek" vršila je protivprirodni blud nad uhapšenim Srbima muškarcima. Na čelu te grupe bio je Oldobašić Dedo iz Broda, Damir Čuma iz Broda, Dragan Lepan i drugi. Terali su nas da toj grupi "pušimo" penis, a pri tome su nam pretili ukoliko ne pristanemo da će nas poubijati ...."

DOKAZ: 593/94-33 i 584/94-16

3.6.2.2. U 1992. godini u logoru u naselju "Tulek" u Brodu naređivano je logorašima Srbima: 1) da pevaju ustaške pesme, 2) da čitaju očenaš po katoličkoj veroispovesti, 3) da ljube bezbol palicu kojom su posle tučeni, 4) da ljube noge vojnicima HVO-a.

Tako svedok logoraš 593/94-13, izjavljuje pred istražnim sudijom:

"...U tom logoru nas su terali da čitamo katolički očenaš, da ljubimo noge hrvatskim vojnicima koji su nas tukli, da ljubimo bezbol palice na kojima je bilo ucrtano slovo "U", pa su nas posle sa tom palicom udarali..."

Svedok 593/94-33 dao je sledeći iskaz:

"...U logoru u Bosanskom Brodu u naselju "Tulek" uhapašeni Srbi dovezeni iz logora u Odžaku prebijani su još žešće nego u Odžaku. Tamo su u prostorije u koje smo bili smešteni ulazili Ante Golubović sa grupom ustaša, koji su najpre isprebijali polovinu grupe uhapšenih Srba, a drugi deo grupe terali da ližu krv. Terali su nas da pevamo ustaške pesme, da čitamo očenaš po pravilima katoličke veroispovsti, da ljubimo sliku Ante Pavelića, a tukli su nas sa bezbol palicama na kojima je bilo ucrtano slovo "U"..."

DOKAZ: 593/94-13, 593/94-33

3.6.2.3. U 1992. godini u logoru u Brodu pored drugih na čina mučenja logorašima su naređivali da jedu čarapu od najlona, da svi svuku odeću sa sebe i da goli stoje i po tri sata. Inače, po nekoliko meseci nisu uopšte imali priliku da se okupaju.

DOKAZ: 280/95-11.

3.6.2.4. Svedok 584/94-16 rođen 1955. godine, svedočio je pred istražnim sudijom ne samo o fizičkom mučenju koje je nad njim primenjivano, što je u ovom materijalu već navedeno, već je svedočio i o zaista neshvatljivom ponižavanju kome je bio podvrgnut u logoru u Brodu.

Pošto svedok predhodno navodi da je Miljak Zdenko iz Broda koga je inače od ranije poznavao i koji je, kao i drugo osoblje u logoru, bio obučen u uniformu HVO, navodi, između ostalog:

"... Zdenko Miljak meni je li čno pišao u usta. Hrvatski vojnik čije nadimak "Britva" pišao je na travu, a mene terao da tu travu pasem ..."

U logorima u Brodu pojedini pripadnici srpske nacionalnosti pored teškog mučenja, povređivanja, ponižavanja, izgubili su u tim logorima i svoje živote.

3.6.3.1. Svedoci 584/94-12 i 584/94-26 iz Broda, svedo čili su da su u mesecu julu 1992. godine, dok su se nalazili u logoru na stadionu, zadobili smrtonosne povrede RADOVANOVIĆ MILAN, KOSTADINOVIĆ PEJO i ČEREK SLAVKO iz Broda, koji je inače rodom iz Liješća.

Svedok 584/94-12 izjavljuje:

"...Ističem i to da su hrvatski vojnici 12. jula 1992. godine kada je srpska vojska zauzela Odžak izveli pet zatvorenih Srba, među kojima su bili Milan Radovanović i Pajo Kostadinović. Celu tu grupu su tukli celu noć metalnim predmetima i sva petorica su podlegli povredama. Njih je tukao Ante Opačak iz Vrela, zv. "Paraga", tukao ih je takođe Ivica Klajić hrvatski vojnik iz sela Kričanova..."

Svedok 584/94-26 je izjavio pred istražnim sudijom:

"...Kada sam došao u logor Stadion od povreda koje je zadobio od neprekidnih udaraca umro je Slavko Čerek iz Broda, koji je inače rodom iz Liješća. U toku daljeg boravka u tom logoru umro je i Milan Radovanović iz sela Zborišta, a umro je takođe i jedan mlađi čovek iz Broda koji je ranije bio vozač autobusa, ali ne znam njegovo ime..."

DOKAZ: 584/94-12, 584/94-26

3.6.3.2. Iz iskaza svedoka 584/94-12 rođen 1927. godine, utvrđuje se da je od posledica mučenja u logoru u Brodu umro KUŠLjIĆ ZDRAVKO iz Brodskog Polja - Opština Brod.

Konkretno, svedok 584/94-12 je izjavio pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Derventi na dan 17. novembra 1994. godine:

"... Video sam li čno kada je Ante Štuc uštrojio Kušljić Zdravka iz Brodskog Polja, Opština Brod. On je umro posle štrojenja ..."

DOKAZ: 584/94-12

3.6.3.3. PAJIĆ MIRKO, profesor muzičkog vaspitanja iz Dervente podlegao je povredama koje je zadobio u logoru u Brodu, dok je bio smešten u logoru u Srednjoškolskom centru "Fric Pavlik" i to u mesecu avgustu 1992. godine.

Golubović Anto, Tolić Josip i Božić Jurica zv. "Bajica " organizovali su i učestvovali u batinjanju Mirka Pajića. Kako je naveo svedok 280/95-7 oni su ga izveli u susednu prostoriju "i nakon dvadesetak minuta unesen je u salu izubijan te je nakon dvadesetak minuta izdahnuo".

Iz iskaza više svedoka nesumnjivo proizilazi da je profesor Pajić ubijen zato što je pokušao delegaciji Međunarodnog crvenog krsta da doturi ceduljicu u kojoj ukazuje na uslove života u logoru, da se u logoru nalaze i žene Srpkinje koje su bile skrivene i da ima i drugih logora u Brodu.

Svedok 280/95-68, Srpkinja, koju je Golubović Anto silovao a kasnije joj uputio pismo kojim je ucenio da mora sa njim da živi, navela je između ostalog:

"..Kada sam bila s njim u stanu Brekalo Gorana, Anto mi je rekao da je na smrt pretukao nekog Srbina iz Dervente, koji je članovima delagacije Međunarodnog crvenog krsta rekao da Hrvati kriju zarobljene žene..."

Više svedoka - Srba logoraša svedočilo je o smrtonosnim batinama kojima je bio podvrgnut profesor iz Dervente, Pajić Mirko, u logoru u Brodu smeštenom u Srednjoškolskom centru "Frinc Pavlik". Na ovom mestu navodi se da su još dva svedoka bliže objasnili zašto je navedeni Srbin tako pretučen da je ubrzo od povreda koje je zadobio nastupila njegova smrt.

Svedoci 55/95-9 i 55/95-11 naveli su pred istražnim sudijom da je od Srba logoraša zahtevano da prilikom posete predstavnika Crvenog krsta i novinara moraju da kažu da na kopanje rovova idu dobrovoljno, da imaju dobru hranu, da oni ne žele da idu u razmenu, da su u tim logorima dobrovoljno, da idu iz logora da vrše popravku kuća u Brodu koje su "porušili četnici sa granatama" i slično. Prilikom jedne posete predstavnika Međunarodnog crvenog krsta profesor Pajić Mirko se jednostavno nije držao te naredbe, doturio je cedulju sa sadržajem koji nije odgovarao upravi logora i on je odmah pretučen - praktično ubijen.

DOKAZ: svedoci: 365/94-3, 55/95-2, 55/95-9, 55/95-11, 55/95-16, 55/95-28, 55/95-38, 55/95-43, 424/95-1, 424/95-2, 424/95-1, 424/95-10, 424/95-11, 424/95-15, 424/95-26, 424/95-34, 191/94-5, 280/95-68, 280/95-73, 280/95-74, 280/95-75, 584/94-16.

Izvršioci zločina: GOLUBOVIĆ ANTO, TOLIĆ JOSIP i BOŽIĆ JURICA.

3. 6. 4. Silovanje žena, pripadnica srpske nacionalnosti u logorima u Brodu

Iz iskaza brojnih svedoka proizilazi da je u logorima u Brodu silovanje Srpkinja - logorašica bilo brojno. Pri tome se, kako je ve ć navedeno, sa ženama postupalo krajnje nečovečno.

Pre nego što se navedu određeni slučajevi silovanja Srpkinja - logorašica u logorima u Brodu, navešćemo jedan primer koji pokazuje da je bilo dovoljno ne samo da žena logorašica bude Srpkinja pa da bude podvrgnuta svakojakim mučenjima i silovanju, već je bilo dovoljno da za neku ženu postoji ma kakva, pa i neopravdana sumnja, da ima neke veze sa Srbima.

3.6.4.1. Svedok 584/94-14, muslimanka, svedo čila je pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Derventi 16. novembra 1994. godine. Ona je izjavila da je početkom meseca juna 1992. godine lišena slobode i sprovedena u logor u Brodu u prostorije stadiona. Saopšteno joj je da je, kako ona kaže, optužena da ima "neku vezu sa četnicima iz Kobaša bosanskog". Svedok je osporavala da je imala bilo kakvu vezu u navedenom smislu sa nekim Srbima. Podvrgnuta je stravičnoj torturi. Nad njom su vršili razna mučenja, silovali su je, vršili protivprirodni blud i to istovremeno više muškaraca - osoblja logora.

Svedok 584/94-14 je posebno izdvojila VRBANjAC INDIRU kao zapovednika ženskog logora i već ranije u ovom radu pomenutog LEPAN DRAGU.

Najzad, svedok je navela i niz pojedinosti vezanih za maltretiranje i silovanje žena pripadnika srpske nacionalnosti, o čemuĆe biti reči u daljem tekstu.

3.6.4.2. Srpkinja svedok 584/94-33 rođena 1928. godine, nalazila se u logoru u Brodu na gradskom stadiocu, saslušana je pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Derventi 10. 11. 1994. godine i ona je detaljno opisala kako su nad Srpkinjama - logorašicama postupali, s kakvim su poniženjima bile izložene, a istovremeno je potvrdila i verodostojnost iskaza muslimanke svedoka 584/94-14, o čijim je svedočenjima bilo reči u prethodnom stavu.

Svedok je konkretno, pored ostalog, izjavila:

"...U logoru na stadionu pored prostorije u kojoj su se nalazile žene, u drugim prostorijama bili su zatvoreni muškarci. U prostoriju u kojoj sam se ja nalazila dolazili su u noćnim časovima hrvatski vojnici pa su naređivali da se sve skinemo gole, a potom su mlađe žene silovali, a nas starije terali da im "pušimo"penis i iživljavali se na razne načine nad nama. U toj prostoriji nas dve bile smo starije žene, a ostale su bile mlađe, i njih su silovali. Silovali su ih u prisustvu svih ostalih prisutnih u prostoriji, a neke su izvodili i van prostorije pa su ih i tamo silovali. Te žene kada su se vraćale pričale su nam da se nad njima ređalo po sedam hrvatskih vojnika. U mom prisustvu silovali su muslimanku F. Ona je dala izjavu "Intervju" i njena izjava je u potpunosti tačna. Posedujem taj "Intervju" ali ja bih želela da ga zadržim za sebe kao dokumenat... Za vreme boravka u logoru na stadionu upravnik ženskog dela logora bila je hrvatski policijac Indira Vrbanjac koju sam inače lično poznavala. Ona je posebno tukla uhapšene srpske žene, i ponižavala ih na razne načine. Dovodila je hrvatske vojnike koji su u njenom prisustvu silovali mlađe žene srpske nacionalnosti. Videla sam mojim očima kada su silovali K., M., H. i druge..."

Ovaj svedok je navela još i jedan detalj iz perioda kada se nalazila u navedenom logoru. Navela je:

"...Hrvatski vojnici su nas stalno tukli, psovali nam srpsku i četničku majku, pretili da će nas "poslati Savom za Beograd" i slično..."

Najzad, svedok 584/94-33 navela je da je za vreme dok se nalazila u logoru, tokom dva meseca izgubila u težini oko 20 kilograma jer je prilikom lišenja slobode imala 80 kilograma, a kada je izašla imala je oko 60 kilograma.

DOKAZ: svedoci: 584/94-33, 584/94-14, 584/94-24, 584/94-31.

Za izvršenje ovih zločina odgovorna: VRBANjAC INDIRA, upravnik ženskog dela logora na Gradskom stadionu u Brodu koja je prisustvovala silovanju ili je dovodila vojnike koji su u njenom prisustvu vršili silovanje, kao i za sada neidentifikovani izvršioci.

3.6.4.3. Svedok 267/94-2 (584/94-32), Srpkinja, rođena 1954. godine, dala je dva puta izjavu u vezi silovanja koje je nad njom i nad drugim lograšicama - Srpkinjama vršeno u logoru u Brodu. Navela je da je u logoru na stadionu bila počev od 11. septembra 1992. godine, kada je sa svojim suprugom odvedena u logor.

Svedok izjavljuje:

"...U tu prostoriju došao je Drago Čabrajićiz Novog Sela. Uhvatio me je za kosu i vrlo grubo odveo u jednu sobu. Po čeo je da me tuče i pretio mi je klanjem. Psovao mi je četničku majku. Upitao me je: "Šta vam je pop Đujić?". Nakon toga je dodao: "Hoću da napravim malog ustašu". Tako je on bio prvi u nizu ustaških zlikovaca koji su nadamnom izvršili silovanje.Posle njega, u sobu je ušlo njih još 11. Redom su me - jedan po jedan silovali. Svi su bili u uniformama na kojima su, kao oznake, bile "šahovnice".

Taj čopor zveri u ljudskom obliku uz već pomenutog Čabrajića iz Bosanskog Broda sačinjavali su:

Ivica Glavi ćiz Sijekovca, Taib Slabi ćiz Bosanskog Broda, Ivica Blažević zv. "Čedo" iz Novog Sela, Jurković zv. "Mangaš"iz Bosanskog Broda, Kadrija Mlivi ćiz Sijekovca, Drago Lepan iz Bosanskog Broda, Tadija Lepan iz Bosanskog Broda, Lukica Jozi ćiz Kova ča,Adam Antolovi ćiz Bosanskog Broda, Bla žević iz Sijekovca i neki "Čičak" iz Sijekovca. Svake večeri vršili su silovanja, kako nadamnom, tako i nad ostalim ženama koje su bile zatvorene samnom.

Ivicu Glavića iz Sijekovca trajnoĆu zapamtiti i po tome što svoj zločinački nagon nije zadovoljavao samo time što me je silovao. On me je vodio i u Luščane na vatrenu liniju gde su me silovali vojnici. Izlazili su iz rovova kao aveti - jedan po jedan - i ređali su se... Od tog beskrajnog nasilja gubila sam svest tako da nisam ni znala koliko dugo su se iživljavali i koliko ih je bilo... Pored silovanja i drugih fizičkih tortura, bila sam prisiljena da trpim i razna duševna nasilja i ponižavanja. Na primer, prisiljavali su me da gledam kako mi mu če muža.I mene i njega poni žavali su svojim izjavama kako su me silovali. U tome je naročito uživao Ivica Glavić. Duboko su mi se u pam ćenje urezale njegove cinične reči koje je, u mom prisustvu, uputio mome mužu: "Moj je djed bio ustaša, a ja sam još veći. Evo ti žene - dobro je pogledaj.Svi smo je jebali, sada je kao krava. "..".

Svedok je pred istržanim sudijom Osnovnog suda u Derventi 10. 11. 1994. godine izjavila:

"...Moj muž Ž. prošao je kroz sve logore u Hrvatskoj i u istima je proveo 11 meseci. Sav je izlomljen i sada živi negde u Novom Sadu, ali ja ne znam njegovu tačnu adresu...".

Nije teško pretpostaviti kakve su tragične posledice nastupile kako kod ovih žena koje su prošle kroz ova stradanja tako i na njihove brakove i na njihove porodice.

Svedok 267/94-2 svedočila je i o stradanju drugih žena - Srpkinja u navedenom logoru.

Najzad, svedok je govorila i o Vrbanjac Indiri.

"...Za vreme boravka u logoru na stadionu u Brodu dolazila je Indira Vrbanjac koja je bila u hrvatskoj policiji i ona je ispitivala žene i tukla ih..."

DOKAZ: svedoci: 584/94-32 i 267/94-2, 584/94-31.

3.6.4.4. BLAGOJEVIĆ DESANKA, medicinska sestra iz Tešnja, lišena je života prilikom prelaska logoraša - Srba iz Bosanskog u Slavonski Brod. Mlivić Kadrija iz Sijekovca, pripadnik 101. Bosansko brdske brigade lišio ju je života iz vatrenog oružja. Prethodno ona je bila u logorima u Brodu - na stadionu i u Srednjoškolskom centru. Njenom likvidiranju prethodilo je najbezobzirnije mučenje i silovanje, koje je izvršio Mlivić Kadrija zajedno sa Jurkovićem zv. "Mangaš", takođe pripadnikom 101. Bosanske brdske brigade.

O mučenjima kojima je bila podvrgnuta Blagojević Desanka govori nekoliko svedoka:

Svedok 584/94-14 izjavila je pred istražnim sudijom:

"...Znam i to da je na stadionu u logoru bila medicinska sestra Desa Blagojević iz Tešnja, mislim da je bila 1946. godište. Nju su silovali pred nama u sobi u kojoj sam se ja nalazila. Sećam se da je po povratku sa saslušanja jednom prilikom bila sva ispečena. Debelo meso joj je bilo sve pe čeno a ona je ispričala da su je terali da sedne na usijani rešo, kao i da su joj usijani rešo stavljali na druge delove tela . Videla sam da joj je ispečeno debelo meso jer sam je lično prala sa jednom M. za koju ne znam kako se preziva. Tu ženu je prala i neka M.R. koja mislim da je iz Odžaka... Prilikom prelaska u Slavonski Brod pošto je Desa bila veoma izubijana i ispečena nije mogla da se kreće bez tuđe pomoći i pomagala joj je M.R. U jednom trenutku čuo se rafal, a posle toga je M.R. ispričala da je Desu ubio neki Kadrija Mlivić koji nas je sprovodio. Rekla mi je da je više neću morati kupati..."

Svedok 267/94-2 (584/94-32) svedoči:

"... Lukica Jozi ćiz Kova ča - bio je glavni zapovednik logora na stadionu. U tom ustaškom zverinjaku provela sam oko mesec dana. U tom periodu tu su doveli i Desanku... radila je u inostranstvu i pošla je kući. Pala je u ustaške ruke i doživela groznu sudbinu. Nju nisu samo silovali. Počupali su joj svu kosu sa glave tako da je ostala bez kose. Golu su je stavljali na usijanu ringlu elektri čne peći. Bila je sva izgorela. Bukvalno su joj ispekli stražnjicu, laktove i kolena. Ležala je nepokretna. Ispečeni delovi tela su joj se usmrdeli - na njoj je živo meso počelo da truli... Pre nego što su je ubili silovali su je i tako unakaženu... na usijanoj ringli peći pekli su je Jurković zv. "Mangaš" iz Bosanskog Broda, ustaša pod nadimkom "Bekan"i "Čičak", oba iz Sijekovca. U trajnom sećanju ostaće mi njeni jauci, strašni i nepodnošljivi krici teškog mučenja . Izveo ju je jedan ustaša koji je došao sa ogromnim psom... Prilikom osloba đanja Broda od strane vojske Republike Srpske početkom oktobra 1992. godine ustaše su nam onako izmučenim, naredile da trčeći pređemo most između Bosanskog i Slavonskog Broda. Sva ispečena i fizički potpuno uništena, Desanka nije mogla da ide. Ubili su je Kadrija Mlivi ć i Jurkovićzv. "Mangaš". Obojica su u nju pucali iz pušaka i to sam videla i upamtila kao jednu od strašnih slika koju nosim u svojoj svesti..."

Svedok 593/94-29 (280/95-45), rođena 1951. godine, izjavila je, između ostalog:

"...Krajem meseca septembra 1992. godine navedena grupa je prebačena u Srednjoškolski centar "Fric Pavlik" u Brodu gde se nalazio logor za ljude sa područja Broda i Odžaka i gde smo ostali do 6. 10. 1992. godine, kada su logoraše, pešake u koloni prevodili preko mosta na Savi u Slavonski Brod. Prilikom prelaska preko mosta, ja sam pomagala jednoj ženi staroj oko 40 godina za koju mislim da se zove Desanka i koja je od silovanja i raznih mučenja bila gotovo nepokretna, a osim toga koža na kolenima i laktovima bila je u ranama jer su je pekli na rešou. Zadnji dan je prilično nepovezano pričala . Tada sam je prevela preko mosta u grupi sa drugim logorašima. Ona nije mogla dalje da hoda i obzirom da je padala kiša, legla je u mokru travu nedaleko od mosta. Tada je prišao izvesni Kadrija iz Sijekovca, mla đe dobi i srednje visine, slabe neuhranjene konstitucije, kraće smeđe kuštrave kose, za koga sam posle u Orašju čula da se preziva Mlivić ili Milvić, a sa njim su bila još dva ili tri meni nepoznata lica, vojni policajci koji su provodili kolonu logoraša. Nakon što nam je prišao Kadrija je počeo da psuje, a zatim meni rekao "samo ti nastavi miĆemo se pobrinuti za nju". Nakon što sam prešla stotinak metara začula sam dva ili tri pucnja, a ne mogu se izjasniti da li su bila iz pištolja ili kojeg drugog oružja, ali se sećam da su to bili pojedinačni pucnjevi. Nakon toga Desanku nisam videla. Istog dana M., mene, N. i još nekoliko žena su prebacili u logor u Orašju gde su uslovi bili isti kao i u drugim logorima..."

DOKAZ: svedoci 55/95-2, 267/94-2, 584/94-32, 593/94-29, 280/95-45 i 584/94-14.

3.6.4.5. Svedok 584/94-21, rođena 1941. godine, pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Derventi dala je na dan 10. novembra 1994. godine iskaz u kome je navela:

"...Pre početka ovoga rata živela sam u Brodu sve do 7. jula 1992. godine kada su došla dva policajca u uniformama HVO i uhapsili mene i moga muža, a potom su nas odveli u prostorije na stadionu (fudbalsko igralište u Brodu). Tamo su nas razdvojili... U toj grupi bilo je mlađih žena, a ja se sećam njihovih imena. Bila je G. iz sela Polje, Derventa, S. radnica iz "Čarapane" u Brodu, zatim još jedna S. koja je bila radnica "Čarapane" a njih obje bile odnekud iz Srbije. U toj grupi bila je i R., ja mislim da je iz Modriče. Bila je i neka K. Hrvatica iz Modriče, muž joj je bio Srbin... Otprilike radilo se o ženama starim između 25 i 40 godina... Odmah po smeštaju u navedenu prostoriju, u kojoj je bilo pet ili šest kreveta, na kojima su spavale po dve žene, počeli su dolaziti hrvatski vojnici i naređivali su da se skinemo gole. Silovali su nas u prisustvu svih ostalih zatvorenica, s tim što su nas najpre tukli. Pretili su nam da će nas pobiti ukoliko se budemo branile, a potom su nas silovali... Mlađe žene odvodili su i na prvu borbenu liniju, a kada su se one vraćale pričale su da su ih tamo silovali i da se na njima ređalo od šest do deset vojnika. Te žene su veoma grozno izgledale kada su se vraćale jer su ih pored silovanja još i tukli. Ja lično nisam poznavala hrvatske vojnike i policajce koji su me silovali zato što sam ja 25 godina bila odsutna iz Broda, živela i radila u Nemačkoj. Međutim, S. i druge žene koje su se tu nalazile kao i M. pričale su da je to činila ista grupa hrvatskih vojnika iz Bosanskog Broda i okolnih sela. M. i S. su pominjale i imena i tvrdile da ih one lično poznaju. Ja ne mogu tačno da se setim broja koliko je hrvatskih vojnika mene silovalo ali u svakom slučaju radi se o velikom broju. Na primer izvedu me u prostoriju u kojoj čeka po deset hrvatskih vojnika, a onda me prvih pet ili šest siluje, a ostali me teraju da im "pušim", stavljajući mi za to vreme cevi od pištolja u vaginu . Dakle, pored silovanja, vršili su i življavanja i na druge načine i pri svemu tome psovali mi majku srpsku, nazivali četnikom i slično... Dodajem samo to da sam ja imala mnoštvo povreda u vidu modrica i oteklina po raznim delovima tela, ali nisam imala prelome kostiju. Pretrpela sam psihičke traume usled kojih i sada osećam strahovite teškoće, ne mogu da spavam, i slično..."

Svedok 584/94-33, koja je kako je već navedeno i sama bila žrtva u logoru u Brodu, izjavila je pred istražnim sudijom:

"...Videla sam mojim očima, kada su silovali K. iz Broda, M. takođe iz Broda... i druge..."

Odgovorni za zločin: JOZIĆ LUKICA , upravnik logora na stadionu u Brodu i lica navedena u izjavi svedoka 584/94-32.

3.6.4.6. Jedna od žrtava u logoru na stadiocu u Brodu bila je i svedok 584/94-24, rođena 1945. godine, koja se u navedenom logoru nalazila od 25. juna 1992. do 20. jula 1992. godine.

Svedok je pred istražnim sudijom 12. novembra 1994. godine izjavila:

"...Ja i moja jetrva S. bile smo uhapšene i dovedene u logor koji se nalazi na fudbalskom igralištu stadiona "Polet". Prilikom privođenja mi smo se interesovale kuda nas vode, pa je vojnik u uniformi HVO nama saopštio da nas vodi tamo odakle se nikada nećemo vratiti. Nakon dolaska na stadion smeštene smo nas dve u jednu prostoriju koja je ranije korištena kao svlačionica za sportiste. Prva je uvedena S., a sa njom je u tu prostoriju ušao hrvatski vojnik čije je ime Ante, a zvali su ga "Britva". Ostale njegove podatke ne znam, a ispred ulaza samnom je ostao jedan drugi vojnik čije podatke ne znam. Posle kraćeg zadržavanja ispred ulaza, ja sam ušla u tu prostoriju, ali tada nisam znala da je vojnik koji je uveo S. nju već silovao. Tu činjenicu sam kasnije saznala u razgovoru sa S.... Drugog dana u istu prostoriju u kojoj smo bile ja i S. dovedena je i N. iz Broda. Iste večeri i N. i S. vodili su nekoliko puta iz te prostorije i kada su se vraćale one su bile izmrcvarene i ispričale su mi da su ih silovali..."

Dalje, svedok 584/94-24, navodi:

"...Za celo vreme mog boravka do 20. 7. 1992. godine, u prostoriji logora na stadionu, svakog dana mene, a i ostale žene koje su se tu nalazile, izvodili su po 3 - 5 puta u druge prostorije u kojima su ih čekali hrvatski vojnici i silovali . Tvrdim da nikakve milosti nije bilo prema ženama bez obzira na njihove godine starosti i na njihovu sposobnost za seksualne odnose. Ja sam za sve to vreme neprekidno krvarila, usled psihičkog maltretiranja, a i fizičkog. Po imenima lica koja su me silovala za vreme boravka u tom logoru ja se ne sećam. Zapravo znam da me je silovao Drago Lepan, a drugih imena se ne sećam. Uglavnom to je činjeno svakodnevno, u drugoj prostoriji i na najsvirepiji način po četiri do pet puta..."

Svedok podvlači:

"...Najupečatljiviji slučaj koga nikada neću zaboraviti bio je kada me je jedan hrvatski vojnik uveo u kupatilo u kome se drugi vojnik kupao, a sa prozore kupatila gledalo je mnoštvo hrvatskih vojnika. Taj hrvatski vojnik naredio je meni da se skinem, da se tuširam sa njima, pa mi je nakon ovoga na redio da legnem na patos koji je bio od keramičkih pločica. On je tada prišao i stao iznad mene pa je onanisao tako da je meni sperma padala u usta. Nakon ovoga legao je na mene i silovao me, a posmatrači su i dalje zadovoljavali sebe i dobacivali razne pogrdne reči. Tako je postupano i prema svim drugim ženama koje su bile zatvorene u tom logoru, a njih je kada sam ja 20. jula napustila logor ostalo još 12..."

Najzad, ovaj svedok je tvrdila da su i svedoci 584/94-33, 584/94-31 i 584/94-14 takođe bile u logoru u Brodu.

DOKAZ: svedoci: 584/94-24, 584/94-31, 584/94-14, 584/94-33.

Izvršioci zločina: LEPAN DRAGO i lica - izvršioci koji su navedeni u iskazu svedoka 584/94-32.

Kao što je ranije navedeno na podru čju Broda su u velikom broju izvođeni pripadnici srpske nacionalnosti - logoraši da kopaju rovove i to na prvoj borbenoj liniji, pa čak i za vreme borbenih dejstava.

Takvo ponašanje prema Srbima, civilima, logorašima, koje je za posledicu direktno imalo smrt većeg broja lica i ranjavanje velikog broja logoraša - civila pripadnika srpske nacionalnosti, a koji su samo sticajem srećenih okolnosti ostali nepovređeni i u životu.

Međutim, sigurno je da je i u odnosu na njih u glavama organizatora takvih operacija prilikom kojih je Srbima - civilima data navedena uloga - bilo prisutno bar pristajanje na njihovu smrt .

Prema dosada prikupljenim dokazima prilikom kopanja rovova na prvoj borbenoj liniji na području Broda poginuli su sledeći Srbi - logoraši:

DRAGIĆ TOMISLAV , iz Donje Dubice, rođen 1949. godine, od oca Sreta;

STANKOVIĆ MILAN , iz Novog Grada, rođen 1952. godine, od oca Steva;

MARKOVIĆ MILAN , iz Donje Dubice, rođen 1952. godine, od oca Sima;

NINKOVIĆ MILIVOJE , rođen 1955. godine u Trnjaku, od oca Steva;

KRŠIĆ SPASOJE , rođen 1943. godine u Novom Gradu, od oca Bogdana;

TOPIĆ STEVO , rođen 1942. godine u Vrbovačkom Lipiku, od oca Mihaila;

ŠIŠLjAGIĆ MIŠO , iz Novog Grada, rođen 1967. godine u Novom Gradu, od oca Jovana;

ĐURIĆ PETAR , čiji bliži podaci u ovom momentu nisu poznati;

BUMBIĆ MIŠA , od oca Rada, iz Novog Grada - Od žak;

STANIĆ MARKO ,

PAVIĆ JADRANKO , iz Novog Grada - Odžak;

BOROJEVIĆ MILENKO , iz Donje Dubice - Od žak.

DOKAZ: svedoci 365/94-4, 365/94-5, 365/94-7, 593/94-14, 55/95-5, 55/95-8, 55/95-9, 55/95-10, 55/95-11, 55/95-12, 55/95-16, 55/95-7, 55/95-22, 55/95-28, 55/95-43, 424/95-1, 424/95-2, 424/95-1, 424/95-6, 424/95-8, 424/95-9, 424/95-10, 424/95-11, 424/95-16, 424/95-19, 424/95-20, 424/95-21, 424/95-26, 424/95-27, 424/95-28, 424/95-30, 424/95-33, 424/95-34, 424/95-35, 424/95-36, 424/95-38, 424/95-42, 55/95-23, 191/94-11, 191/94-5, 280/95-64, 476/94-7.

3.6.5.1. Iz sadržine iskaza više svedoka proizilazi da je - za vreme dok su logoraši smešteni u logor u naselju "Tulek" u Brodu, obavljali radove, kopali rovove 9. jula 1992. godine u selu Višnik, između Broda i Dervente - ubijen doktor Dušan Marčeta iz Dervente.

Tako svedok 438/94-9 saslušan pred istražnim sudijom Osnovog suda u Derventi 15. 10. 1994. godine izjavljuje:

"...U toku boravka u tom logoru formirane su grupe i izvođeni na kopanje rovova i izgradnju fortifikacijskih objekta, kao i punjenje vreća koje služe za zaštitu od borbenih dejstava. Prilikom obavljanja ovih radova ubijen je doktor Dušan Marčeta iz Dervente, koji je inače rodom iz Drvara. Dušan je ubijen kada su hrvatski vojnici pitali: "Da li je neko iz Drvara?, pa pošto se on javio - oni su ga ubili..."

Ovakva smrt doktora Dušana Mar čete iz Dervente ne može se nikako drugčije kvalifikovati već kao klasično ubistvo naravno, sa svim elementima ratnog zločina u funkciji genocida. Ubistvo samo pokazuje pored već navedenog, kolikom su riziku bili izloženi Srbi - civili smešteni u logorima u Brodu, a izvođeni radi kopanja rovova i izvršenja drugih radnji na prve borbene linije i to za vreme borbenih dejstava .

3.6.6.1. Više pripadnika srpske nacionalnosti, logoraša koji su iz logora u Brodu odvođeni na kopanje rovova za vreme intezivnih borbenih dejstava su bili ranjeni, pa i teško povređivani.

To su:

<pJUSTIFY"- svedok 593/94-13 iz Novog Grada - Odžak (rođen 1965. godine) pred istražnim sudijom je izjavio da je za vreme boravka u logoru u Brodu u naselju "Tulek" odvođen na kopanje rovova i kako je povređen. Izjavljuje:

"...Za vreme kopanja rovova 26. septembra 1992. godine na prvoj borbenoj liniji kada je eksplodirala jedna granata, ja sam zadobio sedam rana u predelu leve i desne noge, potiljačne kosti i u predelu desne ruke na dva mesta. Tom prilikom hrvatski vojnik me je terao da pođem, a pošto ja nisam mogao da se krećem on me je sa nožem ubo u predelu rebara sa desne strane prema kičmi..."

Istražni sudija je konstatovao u zapisniku da se kod svedoka vide posekotine u predelu rebara sa desne strane prema kičmi u dužini od 3 sm.

DOKAZ: svedok 593/94-13

- svedok 593/94-33 iz Novog Gada - Od žak naveo je pred istražnim sudijom:

"...Ja sam 5. oktobra 1992. godine kada je bio napad na Bosanski Brod od strane čuvara sa grupom uhapšenih Srba bio isteran između borbenih položaja Srba i Hrvata. I hrvatska vojska je pucala na nas, tako da sam bio ranjen u potkolenom delu leve noge i natkolenom delu desne noge. Imao sam u natkolenom delu i jednu prostrelnu ranu. Nikakvu lekarsku pomoć, meni ni ostalim ranjenim, hrvatski vojnici nisu ukazivali, pa su rane prirodnim tokom zarasle. Od tih rana i danas osećam posledice..."

DOKAZ: svedok 593/94-33 - ošteĆeni;

- svedok 55/95-7 iz Odžaka svedoči:

"...Ustaše su nas terale da kopamo rovove i za vreme kada su se odvijala borbena dejstva. U grupi u kojoj sam se nalazio bio je i moj otac koji je na Zborištu za vreme kopanja rovova ranjen u predelu stomaka i leve noge..."

DOKAZ: svedok 55/95-7;

- svedok 55/95-17 - oštećeni iz Novog Grada - Odžak, nalazeći se u logoru u naselju "Tulek" u Brodu, ranjen je za vreme kopanja rovova u septembru 1992. godine u Novom Selu - povređeni su mi levi kuk i leva ruka, a inače njegov otac je poginuo za vreme kopanja rovova.

DOKAZ: svedok 55/95-17;

- svedok 55/95-27 - oštećeni rođen 1970. godine u Gornjem Svilaju svedoči o svom boravku u logoru u naselju "Tulek" u Brodu do oktobra 1992. godine i pred istražnim sudijom izjavljuje:

"...Iz tog logora izvođeni smo na kopanje rovova u sela Zborište, Kolibe i Bjelo Brdo, kao i druga sela. Prilikom kopanja rovova krajem avgusta 1992. godine za vreme borbenih dejstava ja sam ranjen u predelu leve plećke..."

DOKAZ: svedok 55/95-27;

- svedok 424/95-17 rođen 1967. godine, iz Novog Grada - Odžak, za vreme dok se nalazio u logoru u naselju "Tulek" izvođen je na kopanje rovova za vreme borbenih dejstava i krajem jula 1992. godine u blizini sela Kostreš teško je ranjen u predelu glave sa desne strane.

DOKAZ: svedok 424/95-17;

- svedok 424/95-42 - rođen 1971. godine, iz Trnjaka - Odžak, za vreme dok se nalazio u logoru "Tulek" izvođen je na kopanje rovova i za vreme izvođenja borbenih dejstava pa je u julu 1992. godine ranjen u Bosanskim Lužanima u predelu kičme.

DOKAZ: svedok 424/95-42;

Ubijanje nedužnog civilnog srpskog stanovništva na celoj teritorije bivše Republike Bosne i Hercegovine, zatim odvođenje srpskog stanovništva - civila u logore koji su samo za njih bili formirani, sasvim je sigurno nisu bili sami sebi cilj. Te delatnosti imale su jedan dalekosežniji cilj - cilj koji je istovremeno i svojevrstan oblik genocida koji je propisan u Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida u članu 2. pod tačkom c. Prema pripadnicima srpske nacionalnosti na celoj teritoriji bivše Republike Bosne i Hercegovine počele su i pre 1992. godine pripreme, a zatim je počelo i ostvarivanje metoda etničkog čišćenja prema pripadnicima srpske nacionalnosti, o njihovom prisiljavanju da napuste teritorije na kojima su živeli. Etničko čišćenje je bilo u funkciji genocida nad pripadnicima srpskog naroda.

Metod etničkog čišćenja teritorija na štetu srpskog naroda vršen je i na području opština Brčko, Orašje, Odžak i Brod (Bosanski Brod). Smišljeno i organizovano je sejan strah kod Srba, kako u pogledu toga da li očuvati i elementarni fizički integritet, pa do straha od budućnosti, ako ostanu na svojim i vekovnim ognjištima. Vršeni su mnogi zločini od strane pripadnika vojnih formacija. Ubijanje civila srpske nacionalnosti - samo zato što su Srbi, brojna silovanja za čije su žrtve ženska lica odabrana po istom kriterijumu, masovno odvođenje, čak i celokupnog srpskog stanovništva iz pojedinih mesta, u logore, uništavanje ili oduzimanje imovine Srba - sve su to bile aktivnosti (uz još neke druge: uništavanje kulturne baštine srpskog naroda, verskih objekata, kulturno-istorijskih spomenika srpskognaroda, grobalja) koje su bile u funkciji etničkog čišćenja Srba sa tih područja, a direktno, sve je to predstavljalo istovremeno i izvršenje genocida nad srpskim narodom. Kao jedna od neposrednih posledica ovakvog postupanja je činjenica da je nekoliko stotina hiljada pripadnika srpske nacionalnosti sa područja bivše Bosne i Hercegovine moralo da napusti svoja ognjišta, a srazmerno, veliki je broj i pripadnika srpske nacionalnosti sa područja navedene četiri opštine koji su morali to isto da učine.

U daljem tekstu biće navedeni neki konkretni podaci, neki događaji koji se odnose na postupanje prema pripadnicima srpske nacionalnosti na području opština Brčko, Orašje, Odžak i Brod (Bosanski Brod).

Na ovom mestu ponoviće se se delovi iz iskaza koje su dali svedoci 617/95-5 i 617/95-1, čiji su iskazi pred istražnim sudijom navedeni kada je bilo reči o napadu hrvatsko-muslimanskih oružanih jedinica na dan 11. juna 1992. godine na selo Bosanska Bijela - kako u vezi odnosa koji su postojali pre početka rata, tako i o okolnostima koje su očigledno vodile onome što se odnosilo na pripadnike srpske nacionalnosti tokom 1992. godine i dalje.

Naime, iz iskaza ova dva svedoka sagledavaju se i okolnosti i uslovi koji su doveli do etničkog čišćenja Srba ne samo iz navedenog sela već i iz drugih sela - mesta sa područja opštine Brčko, pa u daljem tekstu neće biti potrebe da se u vezi tih okolnosti vrše ponavljanja i za druga mesta.

Podseća se:

Svedok 617/95-5 izjavio je pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom:

"...Ja sam pre početka ovog rata živeo sa svojom porodicom u selu Bjela SO Brčko koje je inače naseljeno stanovnicima srpske nacionalnosti. To selo okružuju srpska sela Cerik, Bukvik, Špionica, Srnice i druga. Sela koja graniče sa pomenutim selima naseljena su stanovnicima muslimanske i hrvatske nacionalnosti. Neposredno pre početka rata u prvoj polovini 1992. godine stanovnici muslimanskih i hrvatskih sela formirali su svoje vojne jedinice, tako što su muslimani nosili oznake zelenih beretki, a Hrvati oznake HVO. Odmah posle formiranja te jedinice počele su sa upućivanjem pretnji stanovništvu srpske nacionalnosti preteći da će svi biti poubijani i proterani. Postavljali su barikade i onemogućavali kretanje srpskom stanovništvu, a početkom juna iste godine povremeno su upadali u pojedina sela..."

Svedok 617/95-1 svedočio je:

"...Neposredno pre početka rata, u prvoj polovini 1992. godine, počeli su da se narušavaju odnosi između nas Srba i komšija Hrvata, iako smo ranije bili u dobrim odnosima. Narušenost odnosa osetila se najprije u tom što su komšije Hrvati kada bi ženili sina ili udavali kćerku počeli da izbegavaju da na to veselje pozivaju Srbe. OBJAŠNjAVALI SU TO TIME DA NE POZIVAJU SRBE ZATO ŠTO IM JE NjIHOV SVEŠTENIK REKAO DA SE SRBI NE ZOVU NI NA VESELjA NI NA SAHRANU..."

Sada će biti navedeni neki konkretni slučajevi - svedočenja u vezi uništenja - oduzimanja imovine pripadnika srpske nacionalnosti, uništenja pravoslavnih crkvi, skrnavljenja grobova Srba.

4.2.1. Svedok 617/95-1, pored ve ć napred navedenog, govoreći o napadu koji je 11. 6. 1992. godine izvršila četa 108. HVO brigade na Bijelu, izjavio je i sledeće:

"...Napominjem i to da je deo sela Bosanske Bijele naseljen sa srpskim stanovništvom 70% popaljeno i da je imovina pre toga opljačkana od strane hrvatske vojske. Osim toga je i seoska crkva minirana i potpuno uništena..."

4.2.2. Svedok 636/95-2 izjavio je, tako đe vezano za događaj od 11. juna 1992. godine, sledeće:

"...Sa svih strana neprijateljske strane su pucale iz minobacača i tom prilikom je samo na jedno mesto palo oko 40 granata, a na selo je palo ukupno oko 300 granata. Objekti su zapaljeni kao i pravoslavna crkva. Za crkvu bih istakao da je porušena kasnije, a ne tada, u tom napadu".

4.2.3. Svedok 638/95-2 svedo čio je u vezi događaja - napada na sela koja su pripadala mesnoj zajednici Bukvik 13. septembra 1992. godine. Svedok je, između ostalog, izjavio:

"...Inače kada su zauzeta sela Bukvik i druga okolna sela, sve kuće i druge zgrade su popaljene, a stoka je otjerana prema Rahiću i Brci. Svinje su ubijene, a ostala stoka je sva otjerana u navedena sela. Ja mogu reći da je u Bukviku popaljeno više kuća i drugih civilnih objekata i, koliko se sjećam, ostalo je samo devet kuća koje nisu popaljene, ali su i one opljačkane. Isti slučaj je i sa ostalim selima kao što su Vitanovići, Gajevi, Vujičići, Lukavac, Bukovac i drugi zaseoci..."

4.2.4. Svedok 617/95-11 svedo či 21. 7. 1995. godine predhodno govoreći i o napadu koji je izvršen na Bukvik 14. 9. 1992. godine:

"...Selo G. Bukvik, kao i ostala srpska sela koja pripadaju mesnoj zajednici Bukvik, sada je pod okupacijom muslimanske i hrvatske vojske. Srpskog stanovništva u tih sedam sela nema uopšte. Saznali smo da su sve kuće spaljene i uništene i da su groblja u srpskim selima sva prekopana i razorena. Stanovnicima srpske nacionalnosti uništena je sva imovina, a na području te mesne zajednice prilikom upada hrvatske i muslimanske vojske ubijeno je oko 70 civila srpske nacionalnosti. Među ubijenima ima i žena, dece i staraca..."

4.2.5. Svedok 617/95-25 navodi:

"...Dodajem samo to da su sva sela koja su pripadala mesnoj zajednici Bukvik, pa i selo Skakava, pod okupacijom hrvatske i muslimanske vojske. U tim selima i na tom području sada nema srpskog stanovništva, a šta je bilo sa grobljima i crkvama ja to ne znam. Priča se uglavnom da su sva groblja preorana i da su crkve porušene...".

4.2.6. Svedok 617/95-7 koji je ina če pre početka rata živeo u selu Vujičićima - Mesna zajednica Bukvik naveo je pred istražnim sudijom 20. jula 1995. godine:

"...Selo Vujičići i sva sela čije sam nazive pomenuo koja su bila naseljena stanovnicima srpske nacionalnosti hrvatska i muslimanska vojska potpuno je očistila od Srba i sva ta sela su sada pod upravom hrvatskih i muslimanskih vlasti..."

4.2.7. Svedok 617/95-40, koji je pre po četka rata živeo u selu Vitanovićima na području Mesne zajednice Bukvik, izjavio je:

"...Imovinu koju sam posedovao u Vitanovićima muslimanski i hrvatski vojnici su opljačkali, a objekte popalili. Ne znam kolika je vrednost imovine ali znam da je velika. Moj otac je radio 22 godine u Nemačkoj i svu zaradu je investirao u kuću i potrebne objekte, ali je to sada sve uništeno. Selo Vitanovići je sada pod okupacijom hrvatske vojske, kao i ostala srpska sela..."

4.2.8. Tokom postupka koji se vodi kod Osnovnog suda u Br čkom protiv NN izvršioca krivičnog dela iz člana 142. preuzetog Krivičnog zakona Jugoslavije, saslušan je veći broj svedoka, pripadnika srpske nacionalnosti, koji su pre napada na selo Vučilovac 12. decembra 1992. godine živeli u njemu i imali svoje porodice i svoju imovinu. Na ovom mestu biće navedeni delovi iskaza nekoliko od brojnih saslušanih svedoka.

4.2.9. Svedok 679/95-42 izjavio je:

"...Sva imovina koja je ostala u Vu čilovcu je opljačkana od strane hrvatske vojske, a srpske kuće su uništene i spaljene. Crkva je srušena, a i groblje je potpuno razoreno. Selo Vučilovac je pod okupacijom hrvatske vojske i u istom nema nijedne srpske porodice. Ja sam u Vučilovcu imao novu kuću, dobro opremljenu radionicu, 3,5 hektara obradive zemlje, štalu i sve ostale prateće objekte. Imao sam jednu pomoćnu zgradu, jedan čardak i drugo. Posebno sam imao štalu za svinje a vrednost ukupne imovine koja je tamo ostala i alata je milion DM u kom iznosu ja ističem oštetni zahtev. Posebno ističem da sam radio u Nemačkoj 23 godine i da sam sve što sam uštedeo doneo i ugradio u kuću i u ostale objekte..."

4.2.10. Svedok 679/95-6 svedo či:

"...Selo Vučilovac je sada pod okupacijom hrvatske vojske tako da na području istog nema ni jednog stanovnika srpske nacionalnosti. Seoska crkva u selu Vučilovac je porušena, a srpsko groblje preorano od strane hrvatske vojske. Prema tome pretnje koje su nam upućivali su stoprocentno ostvarene. Srpska imanja su opljačkana, a kuće porušene i popaljene. Posedovao sam 6 hektara obradive zemlje, kuću plansku, sve potrebne pomoćne objekte, objekat za tov svinja u kome je uvek bilo 400 - 500 svinja i svu poljoprivrednu mehanizaciju. Po najskromnijoj proceni vrednost imovine je oko dva miliona DM u kom iznosu ističem oštetni zahtev..."

4.2.11. Svedok 617/95-23 navodi:

"...Selo Vučilovac je sada pod okupacijom hrvatske vojske i u istom nema nijedne srpske porodice. Priča se da je i srpsko groblje potpuno preorano, a sve kuće su popaljene, opljačkane i uništene..."

4.2.12. Svedok 679/95-10, izjavio je pred istra žnim sudijom 17. 8. 1995. godine:

"...Selo Vučilovac je sada pod okupacijom hrvatske vojske i u istom nema stanovnika srpske nacionalnosti. Tela svih ubijenih razmenjena su 30. 1. 1993. godine i većina od njih sahranjena je na groblju u Brčkom i u drugim mestima oko Brčkog. Sva srpska imovina u selu Vučilovac opljačkana je, a kuće spaljene. Crkva je porušena, a groblje je preorano jer je preko istog napravljen put. Prema tome pretnje koje su nam upućivane iz hrvatskih sela su se u potpunosti ostvarila. Živeo sam u zajednici sa mojim ocem i imali smo dve kuće, sve potrebne objekte, poljoprivredne mašine i automobil. Imali smo 5,5 hektara prvoklasne obradive zemlje i šumu. Ukupna vrednost imovine koju smo ja i moj otac posedovali je oko milion DM u kom iznosu ističem oštetni zahtev..."

4.2.13. Svedok 679/95-11, izjavila je pred istra žnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom:

"...Ja sam pre početka ovog rata živela u selu Vučilovac, SO Brčko. U selu Vučilovac živelo je oko 800 stanovnika srpske nacionalnosti, a sela koja su okruživala Vučilovac naseljena su isključivo stanovnicima hrvatske nacionalnosti... Selo Vučilovac je pod okupacijom hrvatske vojske i u istom sada nema nijedne srpske porodice. Sve srpske kuće su opljačkane i porušene. Porušena je i crkva, a groblje je razoreno. Pretnje hrvatske vojske, odnosno Hrvata komšija su se u potpunosti ostvarila..."

4.2.14. Svedok 619/95-16 izjavio je 18. 7. 1995. godine:

"...Ja sam pre početka ovog rata živeo u selu Vučilovac SO Brčko sa svojom porodicom... Hrvatska vojska je svu imovinu koju smo mi ostavili prilikom bekstva opljačkala, a kuće popalila i porušila. Imao sam veliku novu kuću na sprat jer sam radio 20 godina u Nemačkoj. Posedovao sam i oko 4 hektara obradive zemlje i sve potrebne poljoprivredne mašine i prateće objekte uz kuću. Vrednost sve te imovine bila je oko milion ipo DM u kom iznosu ističem i oštetni zahtev..."

4.2.15. Svedok 679/95-39, koji je pre po četka rata živeo u selu Vučilovac naveo je, između ostalog:

"...Crkva u Vučilovcu je srušena, a groblje je, kako se priča, potpuno razoreno. Sva imovina koju smo imali opljačkana je i spaljena. Ja sam u Vučilovcu imao kuću, dve pomoćne zgrade, štalu, traktor i sve priključne mašine, imao sam 2 hektara zemlje jer sam se bavio poljoprivrednom. Ne mogu da se izjasnim kolika je vrednost imovine koju sam imao..."

Naravno, takvo ponašanje i u drugim mestima na podru čju četiri opštine koje su predmet ovoga rada - imale su istu funkciju.

Na području opštine Orašje su takođe preduzete određene radnje u cilju onemogućavanja pripadnika srpske nacionalnosti da i dalje nesmetano žive na svojim vekovnim ognjištima. Početkom meseca maja 1992. godine izvršena su hapšenja civila u Orašju i to je trajalo do 11. 6. 1992. godine, kada su praktično svi Srbi iz Orašja našli "utočište" u logoru u Srednješkolskom centru u Orašju. Racija je obavljena i u selu Bukova Greda i to 9. maja 1992. godine. Srbi - civili lišeni slobode odvedeni su, kako je to već ranije navedeno, u logore u Donjoj Mahali, u šupu Mirze Filipovića zv. "Deljković", neki u logor koji je bio smešten Osnovnoj školi u Donjoj Mahali. Prema podacima sa kojima se raspolaže u logorima u Orašju i Donjoj Mahali bilo je smešteno između 350 i 400 Srba.

Da bi se bolje razumelo ponašanje Hrvata i muslimana u odnosu na pripadnike srpske nacionalnosti, mada se to već i iz dosadašnjeg izveštaja može dobro sagledati, ilustrativan je iskaz svedoka 267/94-13.

Svedok 267/94-13 izjavio je, između ostalog:

"...U logoru u Orašju proveo sam osam meseci, u paklu i prljavštini. Sve srpske kuće i stanovi u Orašju su opljačkani, a ne mali broj kuća je porušen"(267/94-13);

Kada je u pitanju ovaj svedok, u vezi sprovođenja etničkog čišćenja konkretne teritorije na štetu srpskog naroda treba imati u vidu sledeće njegove navode:

"...Euforija šovinizma je bila nesnošljiva, ozvučenja na skupovima su bila bučna, a u igri su bili razni propagandni materijali - leci, grafiti, majice sa "šahovnicama" i ustaškim amblemima. Bila je prava poplava svega toga. To je unosilo strah u Srbe, jer su pretnje bile i ovakve:

"Ovjde Srbi nemaju šta da tra že - u Posavini neće biti srpskog uva, od Dervente do Brčkog i u dubini Majevice" .

Što je najvažnije te su pretnje bile javne... Počelo je skidanje Srba sa javnih i drugih društvenih i privrednih funkcija (školstvo, zdravstvo, opštinski organi uprave, privredna preduzeća). Sve je očišćeno... Otvoreno se govorilo da će rat biti brzo prenesen u Bosnu i Hercegovinu, a potom na Kosovo i da je to kraj Srba. Srbi koji su živeli u gradu Orašju, po danu su radili u preduzećima, a po noći su išli na spavanje u sela odakle su došli u Orašje... Dana 27. 4. 1992. godine iz Orašja je bilo već nemoguće izaći..." (267/94-13, 396/95-2).

Kakva je bila situacija u kojoj su se našli Srbi početkom 1992. godine pokazuje i jedan detalj iz zapisnika koji se odnosi na iskaz 267/94-8 iz Bukove Grede, u kome objašnjava kakav se dijalog vodio između njega i Živković Marka zv. "Bogo" u logoru gde je svedok sproveden - u Srednjoškolskom centru u Orašju. Navodi da ga je to lice, koje je inače spadalo u osoblje zaposleno u logoru, udarilo u stomak i reklo mu:

"AKO NISI NIŠTA KRIV, JESI LI SRBIN? REKAO SAM DA JESAM. ONDA ON OPET KAŽE MENI: "ETO, VIDIŠ, TO JE DOVOLjNO DA TE UBIJEM. JEDAN DIOĆEMO VAS POBITI, JEDAN DIO ISELITI..." (svedok 267/94-8).

Naravno ovakvo upozorenje poznato je. Odavno su Srbi mogli to da čuju na tim prostorima i na nekim drugim na području prethodne Jugoslavije, s tim što je samo ranije "predviđeno" da jedna trećina Srba bude ubijena, jedna trećina raseljena, a jedna trećina pokatoličena .

Kao i na području opštine Brčko, tako je i na području Orašja vršeno masovno oduzimanje imovine Srba, a takođe i uništavanje te imovine. O tome postoje iskazi velikog broja svedoka. U daljem tekstu biće navedeni delovi iz iskaza samo nekoliko svedoka.

4.3.1. Svedok 267/94-1 iz Bukove Grede u kojoj je živela do 1992. godine izjavila je:

"...Dana 9. 5. 1992. godine svi muškarci iz Bukove Grede oterani su u logor. Žene su ostale u selu. Istog dana u selo je došla velika grupa naoružanih ustaša. Upali su u moje dvorište. Jedan deo te grupe ušao je u veliku kuću i sve polupao. Pucalo je staklo... Posle su ustaše dolazile svaki dan i pljačkale imovinu Srba. Došao je veterinar Joško i naredio nam da muzemo krave u selu koje su bile vlasništvo Srba oteranih u logor..."

4.3.2. Svedok 267/94-15, ranije živela u Orašju, sada živi u Brčkom, navela je:

"...Dana 5. 5. 1992. godine otišla samĆerci u Županju, a dana 9. 5. 1992. godine Cica Cvijanović mi je saopštila da su svi ljudi iz Bukove Grede odvedeni u logor... Došli smo u selo. Sve je bilo pusto. Policija razvaljuje kuće, kupi prasiće i stvari - sve redom. Prozori na kućama su polupani - svuda užas i jad. Došla sam pred kuću svoga svekra. Sve je iz nje odnešeno ili polupano... Ispred kuće moga svekra nalazi se i automobil moga sina, a u njemu stvari razbacane - njihova odeća. Otišla sam onda do kuće dvojice komšija, Stojana i Riste Sarića i njihove kuće su bile opljačkane...".

4.3.3. Svedok 679/95-23 pred istra žnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom 22. 8. 1995. godine je izjavio:

"...Živeo sam u zajedničkom domaćinstvu sa mojim sinovcem T. i imali smo 13 hektara zemlje, dve kuće i sve prateće objekte potrebne za poljoprivredno gazdinstvo. Posedovali smo sve poljoprivredne mašine i ukupna vrednost naše imovine bila je oko milion DM u kom iznosu ja ističem oštetni zahtev. U selu Bukova Greda sada su naseljeni muslimani iz Modriče i Odžaka. Priča se da je srpsko groblje potpuno razoreno..."

4.3.4. Svedok 679/95-24 izjavio je pred istra žnim sudijom Osnovnog suda u Brčkom 22. 8. 1995. godine:

"...Izvestan broj srpskih porodica u aprilu mesecu i početkom maja 1992. godine napustio je svoje kuće i otišao u Obudovac i druga mesta kod svoje rodbine, jer se očekivalo da će hravatska vojska realizovati pretnje koje je upućivala Srbima. Ja sam sa mojom porodicom napustio kuću i imanje 28. 4. 1992. godine i otišao u Obudovac... Ja sam u selu Bukova Greda imao kuću, prateće objekte, 1,5 hektar zemlje i sve poljoprivredne mašine. Sva ta imovina ostala je u Bukovoj Gredi, a njena ukupna vrednost je oko 400. 000 DM u kom iznosu ističem oštetni zahtev..."

4.3.5. Svedok 679/95-27 rođen 1928. godine izjavio je pred istražnim sudijom:

"...Ja sam sa mojom porodicom ostao u selu sve do 9. maja 1992. godine. Toga dana hrvatska vojska je upala u selo i počela da ubija Srbe zatečene kod svojih kuća... ja sam u Bukovoj Gredi imao kuću i sve potrebne zgrade za obavljanje poljoprivrede. Posedovao sam stoku, poljoprivredne mašine, imao sam 6,5 hektara poljoprivredne obradive zemlje. Vrednost sve te imovine je oko 600. 000 DM u kom iznosu ja ističem oštetni zahtev..."

4.3.6. Svedok 679/95-31 svedo čila je pred istražnim sudijom kako o situaciji koja je postojala neposredno pre nego štoĆe svedok da napusti Orašje, tako i o imovini koja je ostala.

Svedok je izjavila:

"...Odnos između srpskog i hrvatskog i muslimanskog stanovništva pre rata bili su dosta dobri. Nije bilo nikakvih sukoba na nacionalnoj osnovi sve do početka 1991. godine tj. formiranja stranaka HDZ i SDA. Posle formiranja tih stranaka odnosi su se naglo pogoršali jer su i muslimani i Hrvati od mesnog stanovništva formirali svoje jedinice tako što su Hrvati nosili oznake HVO, a muslimani zelene beretke. Ijedni i drugi otpo čeli su sa upućivanjem pretnji stanovnicima srpske nacionalnosti tvrdeći da će biti proterani ili poubijani. Govorili su čak kako su obrazovali specijalnu jedinicu kojaĆe uletati u srpske kuće i klati Srbe. U blizini srpskih kuća su prisluškivali razgovore i istima pretili i naređivali da što pre napuštaju svoje kuće. Pretnje su se iz dana u dan povećavale, a strah kod srpskog naroda bio je sve veći i veći. Takvo stanje trajalo je sve do 16. 4. 1992. godine kada sam ja sa mojim mužem i sinom bila prinuđena da napustim kuću i imovinu i da odem iz Orašja. Na čelu hrvatskih formiranih jedinica bio je Marko Benković od oca Maroša rođen 1953. u selu Ugljara SO Orašje. Marko je bio glavi organizator hajke za proterivanje Srba...u Orašju mi je ostala kuća na sprat u kojoj su bila dva lokala, a njena vrednost je oko 200. 000 DEM..."

4.3.7. Slično svedoči i svedok 679/95-32 rođen 1968. godine, čiji je otac ubijen u logoru u Donjoj Mahali, o čemu je napred bilo reči, a takođe mu ubijeno i više članova familije. Slično se izjašnjava kao i prethodni svedok. On navodi pred istražnim sudijom:

"...Pretnje su se svakog dana uvećavale tako da je u aprilu mesecu 1992. godine veliki broj stanovnika srpske nacionalnosti iz Bukove Grede napustio svoje kuće i otišao. Ja sam napustio kuću sa svojom porodicom 20. 4. 1992. godine i otišao u selo Lončare... U Bukovoj Gredi ostala mi je kuća i svi pomoćni objekti. Ostala mi je farma od 250 svinja, ostala su mi 4 hektara zemlje i sve poljoprivredne mašine. Vrednost imovine koja je ostala u B. Gredi je između 400.000 - 500.000 DEM. Ja u tom iznosu ističem i oštetni zahtev. Selo Bukova Greda je pod okupacijom hrvatske vojske i u istom nema srpskih porodica. U srpske kuće useljeni su muslimani sa područja opštine Odžak - sada Vukosavlje..."

4.3.8. Svedok 679/95-35 rođen 1953. godine naveo je:

"...Mislim da su u Bukovoj Gredi ostale samo tri porodice srpske nacionalnosti, ali šta je sada sa njima, meni to nije poznato. Srpska crkva u Orašju je porušena, a srpsko groblje u Bukovoj Gredi je prekopano. U naše kuće u Bukovoj Gredi naseljene su muslimanske porodice sa područja Modriče i Novog Grada. Selo Bukova Greda je sada pod okupacijom hrvatske vojske. Posedovao sam u Bukovoj Gredi 13 hektara zemlje, dva traktora, berač kukuruza i sve poljoprivredne mašine. Posedovao sam kuću i sve prateće objekte i stoku. Vrednost sve te imovine je oko jedan milion DM u kom iznosu ja ističem oštetni zahtev..."

Najzad, pri svemu, treba imati u vidu i da je novosagrađena srpska pravoslavna crkva u Orašju uništena, da su srpska pravoslavna groblja u Bukovoj Gredi oskrnavljena. Imajući u vidu samo iskaze navedenih svedoka - jasno je sa kojim je namerama, vršenjem zločina, postupljeno u odnosu na pripadnike srpske nacionalnosti na ovom području.

Etničko čišćenje Srba sa područja opštine Odžak, koje je počelo da se sprovodi 8. maja 1992. godine, bilo je, na osnovu pribavljenih dokaza, provedeno ne samo na načine koji su do sada navedeni, već i vršenjem silovanja žena, civila - pripadnica srpske nacionalnosti, što je trebalo da ima za cilj da i one sa svojim porodicama napuste ognjišta.

Za postupanje prema pripadnicima srpske nacionalnosti u ovoj opštini, sticajem okolnosti, pribavljeni su i određeni materijalni - pismeni dokazi o čemuĆe kasnije biti reči.

Na dan 8. maja 1992. godine srpsko stanovništvo se našlo u logorima koji su sigurno, znatno ranije i planirani i pripremljeni. Pri tome, treba reći, pripadnici srpske nacionalnosti bili su grubo prevareni, jer je prema dogovorima koji su bili postignuti sa pripadnicima hrvatske vlasti, srpsko stanovništvo iz Odžaka, Trnjaka, Struka, Donje Dubice, Novog Grada i Gornjeg Svilaja trebalo da se prebaci na slobodnu teritoriju.

Međutim, srpsko stanovništvo umesto na slobodnoj teritoriji, našlo se u pripremljenim logorima - jednom koji se nalazio u fiskulturnoj dvorani Osnovne škole u Odžaku, a drugi u prostorijama Preduzeća "Strolit" u Odžaku.

U logorima u Odžaku našlo se i to prema dokumentaciji koju je sastavilo Hrvatsko veće odbrane Odžak - 618 lica srpske nacionalnosti.

Dokument o kome je reč nosi naziv "Spisak pritvornika u zatvoru (škola)".

Očigledno je da je naziv ovoga spiska, upotreba neodgovarajućeg termina, imao za cilj da javnost bude obmanuta u vezi činjenice da li se u konkretnom slučaju radi o zatvoru za "pritvorenike", kao i da li se zapravo nalazio u tome objektu, na osnovu čega i po kom kriteriju.

Taj naziv je sigurno imao za cilj da sakrije da se radi o logoru koji je namenjen isključivo za pripadnike srpske nacionalnosti.

U vezi ovog dokumenta, kako u pogledu samog njegovog naziva, tako i u pogledu njegove sadržine treba reći nešto više.

Konkretno, na spisku se nalaze isključivo Srbi, što se jasno vidi i na prvi pogled čitanjem imena i prezimena "pritvorenika".

Zatim, svih 618 Srba dovedeno je u logor istoga dana - 8. maja 1992. godine, a ne postoje bilo kakvi dokazi da je postojao bilo kakav pravni osnov da se nekome oduzme sloboda i da se, makar i jedno od tih lica srpske nacionalnosti, nađe u logoru, a još manje svih 618 lica.

Čak i jedna površna analiza vrlo brzo daje očigledan rezultat: od 618 Srba sa spiska, njih 105 su bili stariji od 60 godina ili još konkretnije: 67 lica je imalo između 60 i 70 godina, 29 lica između 70 i 80 godina i 9 lica je imalo preko 80 godina. Najmlađi Srbin - muškarac logoraš imao je u konkretnom slučaju 17 godina (redni broj 10), dok je najstariji imao 85 godina (redni broj 200).

Masovno odvođenje, i to gotovo celokupnog srpskog stanovništva sa područja opštine Odžak, u logor, zatim sve ono što se događalo u logoru, imajući u vidu mučenja, koja su sprovođena nad pripadnicima srpske nacionalnosti, kao i masovno uništavanje imovine Srba, paljenje njihovih kuća, oduzimanje imovine, već navedeno silovanje žena - pripadnica srpske nacionalnosti -jasno je da je sve bilo sračunato da Srbi više ne žive na području ove opštine.

Postoji još nekoliko pismenih dokaza koji bacaju više svetla na suštinu - zašto je postupano prema pripadnicima srpske nacionalnosti na na čin kako je to činjeno.

Iz sadržine dokumenta 91/94-1 - dokument 1 utvrđuje se da se u zaključcima kriznog štaba opštine Odžak br. 07/92 od 12. 5. 1992. godine potvrđuje da je paljenje srpskog sela Donja Dubica i pljačku imovine stanovnika srpskih sela Novi Grad i Donja Dubica izvršila 139. brigada. Iz ovog akta proizilazi i to da su pripadnici 139. brigade, bez znanja civilnih i vojnih vlasti opštine Odžak, iz logora odvodili civile - pripadnike srpske nacionalnosti u nepoznatom pravcu i likvidirali ih.

Zatim, iz izveštaja Ministarstva za unutrašnje poslove Republike Bosne i Hercegovine - Opštinskog sekretarijata za unutrašnje poslove Odžak (dokument 191/94-1 - dokument 2) "o izgorelim stambenim i drugim objektima u Donjoj Dubici i Novom Gradu", utvrđuje se da je ekipa ovlašćenih radnika Stanice javne bezbednosti sa predstavnikom kriznog štaba izašla na teren 11. maja 1992. godine (znači samo tri dana posle masovnog odvođenja stanovništva srpske nacionalnosti u logor) i da je konstatovala sledeće:

- da su potpuno izgorele porodične kuće od kojih su mnoge bile na sprat, i to: u Donjom Dubici - Goranović Milivoja, Borojević Ilije, Kovačević Jevte, Radulović Rajka, Dragić Marka, Stanišić Mihaila, Dragić Andrije, Dragić Radomira, Božić Svetozara, Dragić Trifa, Dragić Rajka, Dervenić Miće, Milojević Milana, Borojević Mirka, Jovanović Ane, Goranović Laze, Čečavac Živka, Đurić Mare, Đurić Bogdana, Đurić Radeta, Milošević Mirka, Milojevića zv. "Cinca", Đurić Rajka zv. "Truman", Đurić Mihaila, Ninić Srete, Milošević Joce, školske zgrade - barake za stanovanje, Goranović Srete, Goranović Nikole, Lugonjić Joce, Lugonjić Rajka, Milojević Gavre, i Borojević Vida; a u Novom Gradu - jedna porodična kuća sa kućnim brojem 254.

Odmah, i na prvi pogled, može se zapaziti da su praktično mnogi Srbi za koje je 8. maja 1992. godine bio obezbeđen logor istovremeno ostali i bez svojih kuća, pa ne treba mnogo napora kada se te dve činjenice dovedu u vezu, da se zaključi koji je bio cilj odvođenja Srba u logor, a s druge strane istovremeno paljenje njihovih kuća .

Brojni svedoci, pripadnici srpske nacionalnosti iz ove opštine, svedo čili su o tome kako im je prilikom odvođenja u logor 8. maja 1992. godine i kada su se sa pokretnom imovinom uputili ka obećanoj slobodnoj teritoriji, oduzimana sva vredna imovina: automobili, traktori, razne dragocenosti, sve vredne stvari, a pripadnici srpske nacionalnosti su onda golih ruku odvođeni u logor (svedoci, na primer: 280/95-1, 280/95-3, 280/95-5, 280/95-9, 280/95-65, 280/95-88, 280/95-89).

Navedeni su samo neki od primera u okviru masovnog oduzimanja imovine od Srba.

Pri svemu treba reći i da su uništeni: Srpska pravoslavna crkva Svetog Petra i Pavla u Novom Gradu i Srpska pravoslavna crkva Presvete Bogorodice u Donjoj Dubici.

DOKAZ: svedoci: 593/94-33, 55/95-1, 55/95-2, 55/95-4, 55/95-1, 55/95-7, 55/95-8, 55/95-9, 55/95-10, 55/95-11, 55/95-12, 55/95-13, 55/95-14, 55/95-15, 55/95-16, 55/95-17, 55/95-18, 55/95-22, 55/95-23, 55/95-28, 55/95-29, 55/95-43, 424/95-2, 424/95-20, 424/95-23, 55/95-25, 55/95-26, 55/95-29, 55/95-34, 55/95-35, 55/95-36, 55/95-37, 55/95-39, 55/95-40, 55/95-42, 55/95-42, 55/95-43, 55/95-45, 191/94-14, 191/94-15, 191/94-16.

4.4.2. Na ovom mestu biće navedeni konkretni događaji koji uz već iznete podatke još jasnije ukazuju da su na području Odžaka od strane pripadnika vlasti sa područja te opštine preduzimane delatnosti koje su bile očigledno sračunate na etničko čišćenje Srba sa tih prostora i u funkciji genocida nad pripadnicima ove nacionalnosti. Ovakav zaključak proizilazi iz konkretnih akcija koje su bile sračunate na zastrašivanje Srba, na stvaranje takve društvene klime u kojojĆe se oni osećati da im više nema mesta na tim prostorima. U ostvarenju navedenog cilja određenu ulogu trebalo je da imaju i silovanja koja su vršena nad ženama, pripadnicama srpske nacionalnosti i to u vreme dok su Srbi - muškarci bili smešteni u logore. Biće navedeni još neki primeri uništenja imovine Srba u toj opštini.

4.4.3. Svedok 424/95-1 iz Novog Grada - Od žak opisao je pred istražnom sudiji u kakvim su se životnim okolnostima našli stanovnici sela Novi Grad - opština Odžak početkom 1992. godine. Njegov iskaz je sličan iskazima mnogih drugih pripadnika srpske nacionalnosti iz Novog Grada koji su dali svoje iskaze pred istražnim sudijom i pred drugim državnim organima.

Svedok 424/95-1 ističe:

"...Selo Novi Grad je naseljeno isključivo stanovnicima srpske nacionalnosti, a sela koja ga okružuju su hrvatska. Neposredno pred početak rata stanovnici iz hrvatskih sela formirali su vojne jedinice koje su nosile oznake HVO (Hrvatsko vijeće obrane), a isti su se i naoružavali.

Formirane hrvatske jedinice i Hrvati - civilno stanovništvo u prvoj polovini 1992. godine otpočeli su sa upućivanjem pretnji stanovnicima srpske nacionalnosti govoreći da će svi Srbi biti poubijani i proterani iz svojih kuća i da im nema mesta za život sa stanovnicima hrvatske i drugih nacionalnosti. Na ivicama sela otpočeli su sa kopanjem rovova, a potom su zatvorili izlaze iz sela Novi Grad, tako da je stanovništvu srpske nacionalnosti bilo onemogućen izlazak iz sela. Pretnje su svakog dana upućivane sve više i više, a 8. maja 1992. godine hrvatska vojska je saopštila da svi Srbi koji su se zatekli u selu Novi Grad iz okolnih mesta moraju da napuste selo i da krenu u pravcu Odžaka..."

Dalje, sledi već navedena poznata priča o prevari srpskog stanovništva i umesto na slobodnoj teritoriji - Srbi su se našli u logorima u Odžaku, a sva imovina im je oduzeta.

4.4.4. Svedok 191/94-17, rođen 1967. godine iz Gornjih Svilaja - Odžak, bio je vrlo konkretan:

"...Do ustaške okupacije i stradanja srpskog naroda u Gornjem Svilaju nije došlo slučajno. Okupaciji je prethodio niz mjera i akcija koje su organizovali i sprovodili pripadnici Hrvatske demokratske zajednice kao profašističke demokratske stranke. Jedan od takvih pripadnika u Gornjem Svilaju bio je Jurić Luka zv. "Babe Ivke", na čije delovanje želim posebno da ukažem.

On je bio jedan od organizatora Hrvatske demokratske zajednice u Gornjem Svilaju. Uključio se u akcije nabavke i transporta oružja za potrebe ustaških paravojnih formacija. Sa vojničkom uniformom koja je imala "šahovnicu" kao oznaku za te formacije kretao se i prije oružanih dejstava. Zastrašivao je Srbe u Gornjem Svilaju, pucajući kroz selo iz vatrenog oružja a bezbroj puta je, pucajući kroz seoske sokake, izazivao i provocirao svoje srpske komšije. Bio je jedan od najgrlatijih podstrekača oružanog sukoba i obračuna sa srpskim stanovništvom..."

DOKAZ: svedok 191/94-17

4.4.5. Bračni par svedoci 593/94-24 (280/95-89), rođen 1935. godine i 593/94-28 (280/95-65), rođena 1941. godine, oboje iz sela Vrbovački Lipik - opština Odžak, detaljno su opisali patnje koje su proživeli u mesecu junu 1992. godine i to samo zato što su Srbi.

Na dan 3. juna 1992. godine došla je u njihovo dvorište grupa naoružanih lica u maskiranim uniformama (Ivica Mutavdžić iz sela Donji Svilaj, Ilija Jurić zv. "Bekrija" i drugi) zapalili su njihovu štalu, naredili domaćinu T. da odveže i pusti stoku iz štale, zatim da on i njegova supruga sednu na plast sena, njegovoj supruzi je Mutavdžić Ivica skinuo gaćice, zatim su sukcesivno šibicom palili to seno, plamen se širio i u jednom momentu su im dozvolili da ustanu. Ubrzo, istog dana, ponovo je došao Mutavdžić Ivica u kuću navedenih supružnika sa još nekim pripadnicima HOS-a i tom prilikom je upotrebom sile izvršio protivprirodni blud i silovanje nad domaćicom.

Domaćin, Srbin, svedok 593/94-24 izjavljuje:

"...Posle paljevine moje štale sa grupom hrvatskih vojnika došao je Ivica Mutavdžić. Tukli su mene i moju suprugu sa tučkom (metalna cev čiji je prečnik oko 10 mm, dužine oko 30 sm i na kraju pričvršćen jedan metalni držak). Sa tim su nas udarali po svim delovima tela, tako da smo oboje bili modri i krvavi. Usled toga ja nisam mogao da otvorim usta i da jedem oko mesec dana. Posebno su nas tukli u predelu bubrega i debelog mesa...".

DOKAZ: 593/94-24, 280/95-89, 593/94-28 i 280/95-65.

4.4.6. Događaji od 3. jula 1992. godine u selu Novi Grad - Odžak očigledno pokazuje da su zaista u Bosanskoj Posavini pripadnici srpske nacionalnosti bili zastrašivani vrlo različitim zločinima i zbog toga morali da napuštaju svoja ognjišta, ukoliko naravno nisu bili odvedeni u logor, ili lišeni života. Navedenog dana pripadnici grupe "Vatreni konji" pri 102. odžačkoj brigadi, na čijem se čelu nalazio BRNIĆ MARJAN su iz kuće V.M. odveli maloletnu P. i L., koje su nešto kasnije silovali. Ostale Srbe - žene i decu, njih oko 15, su uterali u kuću, zaključali ulazna vrata, kuću potpalili, pa su žene sa decom nalazile spas u iskakanju kroz prozore.

DOKAZ: svedoci: 280/95-43, 280/95-68 i 280/95-69.

4.4.7. Iz iskaza više svedoka, posebno žena sa područja Odžaka, nesumnjivo proizilazi da je plansko i sistematsko proganjanje, maltretiranje, silovanje žena i devojaka srpske nacionalnosti bilo direktno u funkciji etni čkog čišćenja srpske nacionalnosti i u krajnjoj liniji u funkciji genocidnog ponašanja koje su tamošnje vlasti ispoljavale prema srpskom stanovništvu. Naravno, uz plja čkanje njihove imovine, uz paljenje i miniranje njihovih kuća, o čemu je već bilo reči i u ovom materijalu. Njihova svedočenja su potresna, slična jedna drugima, jer su njihove patnje i sve što su preživeli bile vrlo slične.

Iz njihovih iskaza, između ostalog, a što je utvrđeno i putem drugih brojnih dokaza saznaje se da je Srbima iz Novog Grada i drugih mesta sa područja Odžaka naređeno da napuste svoja ognjišta uz obećanje da će nesmetano otići na slobodnu teritoriju kod Bosanskog Šamca. Kada su se srpski civili našli kod Odžaka, Srbi muškarci su odvojeni od svojih žena i dece, zatvoreni u logore, a žene i deca su raspoređeni i smešteni po privatnim kućama u Odžaku sa zabranom da se udaljuju bez odobrenja vlasti.

Navodi se nekoliko mučenja - silovanja nad pripadnicama srpske nacionalnosti i to samo zbog toga što su Srpkinje, da bi se ostvario navedeni cilj izvršilaca ovih zločina, kao i njihovih naredbodavaca.

4.4.8. Noću između 5. i 6. juna 1992. godine pripadnici grupe lica "Vatreni konji" u okviru 102. odžačke brigade u kojoj su se nalazili BRNIĆ MARJAN, BARUKČIĆ JOZO, GLAVAŠ ILIJA, GLAVAŠ PAJO, JURIĆ ILIJA, zv. "Bekrija" i drugi, odeveni u maskirne uniforme, provalili su ulazna vrata kuće Ninković Draga u Novom Gradu - Odžak, sva lica iz kuće isterali u dvorište, psovali ih, maltretirali svedoka 593/94-21 (280/95-41) (rođena 1955. godine), odvojili je od njeno dvoje dece, tukli je kundacima. Barukčić Jozo joj oduzeo 1. 400 DEM. Smestili su je u jedno vozilo, odvezli do jedne kuće u Novom Gradu, naredili joj da pozove domaćine, pa kada je ona to učinila, ušli su u kuću, pucajući iz vatrenog oružja, matretirali prisutne i izdvojili M., rođenu 1963. godine, rođenu sestru svedoka, majku troje maloletne dece, N., koja je rođena 1950. godine i S., koja je rođena 1969. godine i sve ih odvezli u Posavsku Mahalu gde su ih rasporedili u tri kuće pa silovali i vršili protivprirodni blud, a u jutarnjim satima ih pustili naređujući im da nage trče ka Novom Gradu.

Svedok 593/94-21 (280/95-41) - žrtva izjavljuje:

"...Kada su me uveli u jednu sobu počeli su me tući rukama i drškom od pištolja u predelu glave, leđa i nogu, zatim me naterali da se skinem gola, nakon čega su me silovali. Osim Brni ć Marjana, Barukčić Joze, Glavaš Ilije, Glavlaš Pave i Jurić Ilije, silovao me još i Tipura Matan iz Potočanskog Lipika i još jedno lice -svaki po dva puta ...

Sve vreme su me tukli i terali da govorim da ih volim i da mi je lepo.

Pred zoru BRNIĆ MARJAN me golu isterao iz kuće u kojoj su me silovali i naredio mi da trkom idem svojoj kući. Pošto ja nisam mogla hodati išla sam polako posrćući. Tada je naišao J.M. koji me je svojim automobilom odvezao kući u Novi Grad..."

Najzad, svedok - oštećena izjavila je da joj je Barukčić Jozo oduzeo 1.400 DEM.

DOKAZ: svedok 593/94-21 i 280/95-41.

Svedok 593/94-23 čijeg su supruga rođenog 1960. godine ubili hrvatski vojnici u Novom Gradu 22. 4. 1992. godine, potvrdila je navode svoje sestre svedoka 593/94-21, a govoreći o svojoj deci od kojih je silom odvojena pre nego štoĆe nad njom biti izvršeno silovanje ističe:

"...Najstarije moje dete imalo je tada 8 godina, mlađe je imalo 6 godina, a najmlađe je imalo 9 meseci..."

U vezi okolnosti pod kojima je silovana navodi:

"...U grupi hrvatskih vojnika koji su mene i ostale žene, čija sam imena navela odveli na mesto silovanja bio je MARJAN BRNIĆiz sela Vrbovca, Hrvat, opština Odžak... Marjan me je silovao i najviše me udarao pre silovanja. Pretio mi je ubistvom... U toj grupi koji su mene i ostale žene odveli bili suILIJA GLAVAŠ, njegov brat Pavo Glavaš iz sela Lještrak - opština Odžak i neki Jurić zv. "Bekrija ".

Bila sam svesna dok me nije silovalo šest hrvatskih vojnika, a posle toga sam se onesvestila.

Oko 04, 30 časova ja sam se osvestila i tada su mene i S. hrvatski vojnici isterali nage, s tim što su nam dali odeću da se obučemo, a potom su naredili da bežimo i počeli da pucaju za nama..."

Zaprepašćujući je jedan detalj iz njenog svedočenja:

"...Kada sam se vratila kući imala sam strahovito krvarenje, pa sam slučaj prijavila kancelariji Crvenog krsta... Odvezli su me u bolnicu u Odžak, međutim, medicinsko osoblje bolnice, PRECIZNO DOKTOR ZIZA KOJOJ OSTALE PODATKE NE ZNAM, SAOPŠTILA MI JE DA MI NEĆE UKAZATI LEKARSKU POMOĆ, ZATO ŠTO SAM SRPKINjA..."

Svedok je posle silovanja oslabila više od 20 kilograma i bila na lečenju u Austriji i Banja Luci.

DOKAZ: svedok 593/94-23.

Svedok 593/94-17 i 280/95-57 - žrtva (rođena 1935. godine) iz Novog Grada, majka dvoje dece, takođe je potvrdila navode L., Đ. i S., s tim što je objasnila da nikog od ljudi koji su učestvovali u njihovom odvođenju i silovanju nije prepoznal,a s obzirom da se sve događalo u mraku, a da inače prilično slabo poznaje meštane sa ovog područja.

Svedok 593/94-17 (280/95-57) svedoči:

"...Kad smo došli u Posavsku Mahalu izveli su nas iz vozila i mene je, meni nepoznat ustaša, odveo u jednu kuću na sprat gde me je na nekom ležaju tukao šakama u predelu glave, grudnog koša i drugim delovima tela, tražeći od mene da se skinem naga, a kada sam to učinila on me je silovao. Prethodno je od mene oduzeo 4.000 DEM koje sam čuvala u kožnom pojasu omotanom oko struka i skrivenog ispod garderobe, a koji je on prilikom mog skidanja napipao. Zatim me je isto to lice iz te kuće odvelo u drugu kuću gde su prethodno bile odvedene Đ. i S. ... Došli su još trojica ljudi koji su me takođe silovali... Pri tome su od mene zahtevali različite perverzije, tj. da u svoja usta uzmem penis i da sišem. Tokom samog polnog odnosa su me tukli i pri tome zahtevali da govorim kako mi je lepo i kako uživam u svemu tome.

Rano ujutro nakon što je svanulo Đ., S. i mene su isterali napolje iz kuće i naredili nam da kroz šumu i kroz polja trčimo u pravcu Novog Grada..."

DOKAZ: svedok 593/94-17 (280/95-57).

Svedok 593/94-18 (280/95-42), rođena 1969. godine iz Novog Grada - Odžak, takođe potvrđuje stradanja kroz koja su prošle već navedene žrtve događaja između 5 i 6. juna 1992. godine.

Svedok izjavljuje:

"...Bio je mrak a u sobi nije bilo rasvete, te nisam prepoznala nikog drugog osim Brni ć Marjana , ali znam da su u moju sobu ušla četvorica ustaša. Psovali su mi četničku majku, pretili oružjem i nožem i naterali me da se skinem gola, a potom su me sva četvorica silovala... Negde oko 04,45 časova mene, N. i M. isterali su iz kuće i naterali nas da kroz šumu trčimo u pravcu Novog Grada pri čemu su za nama pucali iz automatskih pušaka...".

DOKAZ: svedok 593/94-18 i 280/95-42.

4.4.10. Krajem meseca maja 1992. godine BRNIĆ MARJAN , GLAVAŠ PAVO i još četvorica za sada neidentifikovanih lica su noću oko 01,00 čas došli vozilom - kombijem na kome je bilo ispisano "Vatreni konj" pred kuću L. u Potočanskom Lipiku, provalili ulazna vrata kuće, da bi ukućane zastrašili pucali su iz vatrenog oružja, psovali, vređali, i iz grupe žena izdvojili svedoka 280/95-43 iz Potočanskog Lipika, rođenu 1957. godine, na silu je ugurali u kombi, odvezli u Posavsku Mahalu, uveli u kuću Barbara Joze gde su je uz pretnju vatrenim oružjem i noževima sva šestorica silovali, a za vreme samog čina silovanja i psihički je maltretirali. Pretili su joj da će je zaklati.

Svedok izjavljuje:

"...GOVORILI SU DA MI SRPKINjE MORAMO RAĐATI USTAŠKU DECU..."

DOKAZ: svedok 280/95-43.

4.4.11. Na dan 3. jula 1992. godine oko 23,00 časa u Novom Gradu BRNIĆ MARJAN, BRNIĆ MATO, KAURINOVIĆ MARKO zv. "Patak", JURIĆ ILIJA zv. "Bekrija", BARUKČIĆ JOZO sa još nekoliko za sada neidentifikovanih pripadnika grupe "Vatreni konji" pri 102. odžačkoj brigadi došli pred kuću Srbina V. iz koje su isterali devojke, žene i decu, koje su se u toj kući okupile da bi bile bezbednije. Pucali su iz vatrenog oružja i nasilno odvojili maloletnu svedokinju 593/94-20 (280/95-49), rođenu oktobra 1977. godine, koja znači nije imala ni 15 godina, pa su je odvezli u pravcu Posavske Mahale. U jednom momentu su je izveli iz vozila, uveli je u dvospratnu kuću i u jednoj neosvetljenoj prostoriji u prizemlju uz povremeno paljenje bateriske lampe, njih pet - šest tukli je rukama i kundacima oružja, prinudili da sa sebe skine odeću, a zatim je silovao prvo Brnić Mato, koji je svedokinji 593/94-20 izvršio defloraciju, a zatim je silovao i Brnić Marjan, dok ostali nisu to uspeli, jer je u međuvremenu na zahtev njene majke interevenisao jedan pripadnik vojne policije HVO, prijatelj njenog oca.

DOKAZ: svedok 593/94-20, 280/95-49, 280/95-43.

4.4.12. Na dan 12. jula 1992. godine članovi iste grupe "Vatreni konji" KAURINOVIĆ MARKO zv. "Patak" i još nekoliko lica, između ostalih i izvesni "Čutura" (čije je pravo ime, kako se pretpostavlja, MARIĆ MATIJA sin Ante i Stažije, rođen 7. maja 1962. godine u Novom Selu) došli su, sa dva automobila, u centar Novog Grada do jedne kuće u kojoj su bile devojke iz sela koje su se u podrumu te kuće sakupila da bi bile bezbednije. Izdvojili su već navedenu svedokinju 593/94-20 (280/95-49) koja je bila žrtva u događaju od 3. jula 1992. godine koji je napred opisan, zatim T. iz Gornjeg Brezika i jednu devojku čije je prezime M. Odvezli su ih u jednu kuću u Novom Selu, pa kada je navedena devojka sa prezimenom M. dobila napad padavice ("krenula joj pena na usta") Kaurinović ju je vratio, a svedokinju 593/94-20 (280/95-49) su, uz upotrebu sile, prinudili na obljubu navedeni "Čutura", a potom i Kaurinović Marko.

Svedok 593/94-20 (280/95-49) navodi:

"...Isto veče oko 23,00 časa pred kuću u kojoj sam se nalazila došao je kamion pun hrvatskih vojnika i tada mi je "Patak" rekao da će me dati njima tridesetorici da me siluju. U prostoriju je prvo ušao stariji čovek iz Novog Sela čije prezime ne znam, a koji se zove Marko i za koga znam da je bio u dobrim odnosima sa mojim ocem i dolazio nam je u kuću. I pored mraka on me je, upalivši šibicu, prepoznao i kako me je zatekao nagu rekao mi je da se obučem... Sutradan ujutru navedeni Marko nas je vratio pred jednu kuću, te smo se nas dve zaklonile u obližnji šumarak i krile po kukuruzima i okolnim njivama, a dana 3. maja uveče pronašla nas je srpska vojska koja je toga dana i ušla u Novi Grad".

Svedok 593/94-20 (280/95-49) izjavila je i da je čula zapomaganje T., da ju je prvo silovao izvesni Miko, a potom još šestorica.

DOKAZ: svedok 593/94-20 (280/95-49).

4.4.13. Navodi se još nekoliko primera u vezi nanošenja imovinske štete pripadnicima srpske nacionalnosti.

Svedok 593/94-15 iz sela Novi Grad - Od žak (rođen pre 60 godina), naveo je pred istražnim sudijom da mu je sin Živko poginuo prilikom prisilnog rada na kopanju rovova na prvoj borbenoj liniji, da se on prethodno nalazio u logoru u Donjoj Mahali, a da je i on sam bio u logoru u Odžaku, da je u logoru bila i njegova supruga, a kada su razmenjeni vratili su se u Novi Grad. Ovaj svedok kaže:

"...Video sam da mi je kuća izgorela, a sva imovina opljačkana. Kuća je inače bila nova, na sprat, sa prostorijama u potkrovlju. Njena veličina bila je 10h10 metara, potpuno nameštena. Vrednost nameštene kuće bila bi oko 500.000 DEM..."

DOKAZ: svedok 593/94-15.

4.4.14. Svedok 593/94-17, iz Novog Grada - Od žak, rođena 1950. godine, izjavila je:

"...Ističem i to da su nam hrvatski vojnici pored ostalog oduzeli i novo putničko vozilo marke "Mercedes" čija je vrednost 60.000 DEM, zapalili kuću i time pričinili štetu u iznosu od oko 500.000 DEM..."

DOKAZ: svedok 593/94-17

4.4.15. Svedok 191/94-26, rođena 1947. godine u Gornjem Svilaju, detaljno je objasnila kako su rušene i opustošene kuće Srba u mestu u kome je ona živela - Gornjem Svilaju.

"...Na dan 23. aprila 1992. godine zajedno sa drugim meštanima izbegla sam iz sela da bi se 1. maja vratila kući. Kod kuće mi je sve ostalo. Imala sam krave i svinje i htela sam da ih pustim. Kamo sreće da se nisam vratila. 15. maja počelo je pljačkanje, paljenje i miniranje srpskih kuća. Mislim da je nakon dva ili četiri dana od napuštanja sela minirana i srpska crkva. Bile su to dvije strašne eksplozije... Najviše su pljačkali Brani ć Stjepo i njegovi sinovi Ilija i Zvonko, kao i drugi. Njih sam najviše viđala. Stvari su vozili po mraku iz kuće Tome i Pere Zečevića ..."

Svedok 191/94-26 ističe da ni njena kuća nije pošteđena, da je opljačkana, da su vrata kuće izrešetana rafalima mada su znali da se ona nalazi u selu.

DOKAZ: svedok 191/94-26

4.4.16. Svedok 424/95-32 rođena 1955. godine u Novom Gradu, opisujući događaj početkom juna 1992. godine kada su hrvatski vojnici pokušali da je siluju u jednom kombiju na području Posavske Mahale, ističe:

"...Sa tim vozilom vozili su nas u pravcu Bosanske Mahale, a usput prolazeći kroz zaseok "Brezik" zaustavljali su kombi i iz istog je izlazio Pavo Sićić i zapalio sledeće kuće: kuću VASE PANIĆA, njegove majke, SVETOZARA PANIĆA, VIDA ĐEKIĆA i ZORKE ŠIŠLjAGIĆ..."

Svedok je inače objasnila da je Pavo Sićić iz Bosanske Mahale i da je radio sa njom u "Klaonici" u Novom Gradu.

DOKAZ: svedok 424/95-32

4.4.17. Svedok 55/95-19, rođen 1934. godine iz Gornjeg Svilaja - Odžak, koji se nalazio u logoru u Odžaku, ističe da je u maju mesecu 1992. godine izveden iz logora sa još četvoricom logoraša i objašnjava kako su hrvatski vojnici pljačkali imovinu Srba u Gornjem Svilaju.

"...Sutradan smo se nas petorica vratili u Gornji Svilaj, naravno uz njihovu pratnju. Naredili su nam da najpre da obijamo vrata na srpskim kućama. Odmah nakon obijanja ulaznih vrata na kućama hrvatski vojnici su ulazili u te kuće i vršili pretres, navodno da traže oružje, a pri tom su kupili sve vrednije predmete, zlatninu, novac i drugo..."

DOKAZ: svedok 55/95-19

Svedok 55/95-25, rođen 1930. godine, iz Gornjeg Svilaja, potvrdio je navode svedoka 55/95-19.

Kao i na područjima Brčkog, Orašja i Odžaka, i u mestima koja su pripadala opštini Brod (Bosanski Brod) zapažena su ponašanja u odnosu na Srbe koja ukazuju da su stradanja Srba i posebno nastojanje da se isele sa svojih ognjišta prethodno dugo planirani.

Svedok 593/94-35, koji se tokom 1991. godine nalazio na odgovornoj dužnosti u Skupštini opštine Bosanski Brod opisao je detaljno pod kakvim uslovima su živeli Srbi neposredno uoči poslednjeg rata. Naveo je:

"...Još u toku 1991. godine osetilo se prisustvo priprema hrvatskog stanovništva za osvajanje Bosanskog Broda. Ovo se naročito moglo uočiti, jer su u Slavonskom Brodu formirane jedinice HVO, HOS i zelenih beretki. Te jedinice su otpočele sa upućivanjem pretnji stanovništvu srpske nacionalnosti koje je živelo na području Slavonskog Broda. Veoma često su upućivane pretnje da će svi Srbi biti poubijani i poklani i da će biti proterani sa tog područja, tvrdeći da Srbima na području Hrvatske nema života. Jedno vreme zabranili su Srbima prelazak iz Bosanskog Broda u Slavonski Brod a u natpisima koji su bili isticani na određenim mestima pisalo je:

Svedok dalje navodi:

"...Iz Hrvatske u srpska naselja na podru čje Bosanskog Broda i okoline ubacivani su ljudi sa namerom da uznemiravaju srpsko stanovništvo, da mu upućuju pretnje... U to vreme kolone izbeglica iz Pakraca i drugih izbeglica iz Slavonije svakodnevno su prolazile, pa je to ukazivalo da je genocid nad srpskim narodom otpočeo..."

Najzad, ovaj svedok govori o događaju od 3. marta 1992. godine:

"...3. marta 1992. godine videći sve te pripremne radnje koje se obavljaju na području Bosanskog Broda, ja sam sazvao jedna sastanak na kome su prisustvovali predstavnici tadašnje Vlade BiH: Ejup Ganić, dr Nikola Koljević, Jerko Doko, Avdo Hebib, Petko Čančar i dr. Bio je prisutan i ministar unutrašnjih poslova Mustafa Delimustafić i general Kukanjac... Zaključak je bio... da se preduzmu mere da se smiri situacija..."

Međutim, neposredno posle tog sastanka svedok je ranjen dok se nalazio u automobilu, dobio je dva pogotka u potkolenom delu leve noge i jedan pogodak u predelu kolena desne noge, a napadači su bili pripadnici HOS-a iz Slavonskog Broda.

Svedok objašnjava:

"...Te noći ja sam naknadno obavešten da su u Bosanski Brod upale jedinice HVO iz Hrvatske i da su isti zauzeli..."

DOKAZ: svedok 593/94-35

U vezi ovih događaja početkom marta 1992. godine, svedočio je i 162/96-4, magistar pravnih nauka, koji je pre početka rata bio zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova Bosne i Hercegovine na poslovima inspektora.

Svedok je pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Sokolcu 22. februara 1996. godine svedočeći u vezi različitih okolnosti, između ostalog, potvrdio i navode svedoka 593/94-35 u vezi događaja između 2. i 3. marta 1992. godine. Svedočio je o ulozi Avde Hebiba, po zanimanju lekara psihologa, koji se nalazio na dužnosti pomoćnika rukovodioca za miliciju u MUP-u Bosne i Hercegovine, koji je važio za jednog od najekstremnijih, koji je insistirao na borbi protiv JNA i "četnika", koji se u datom momentu po sastanku "negde izgubio"; da je grupa od oko 200 pripadnika HOS-a, u crnim odelima opkoljavala hotel u kome se i svedok nalazio i da se svedok u jednom momentu našao u neposrednoj životnoj opasnosti, pa je samo sticajem po sebe srećnih okolnosti, što je objasnio, ostao u životu.

DOKAZ: svedok 162/96-4

4.5.1. Na ovom mestu naveš ćemo nekoliko primera nastojanja da se na području Broda sprovede etničko čišćenje srpskog stanovništva.

Konkretno, na dan 26. marta 1992. godine snažne muslimanske i hrvatske snage opkolile su deo sela Sijekovac kod Broda, u kome su živeli Srbi koji su predstavljali manjinsko stanovništvo u tom selu i tom prilikom je ubijeno više muškaraca - Srba, o čemu je već bilo reči. Tom prilikom su ubijeni ZEČEVIĆ JOVO, njegova tri sina, ZEČEVIĆ MILAN, ZEČEVIĆ VASA i ZEČEVIĆ PETAR, zatim MILOŠEVIĆ LUKA, njegovi sinovi MILOŠEVIĆ ŽELjKO i MILOŠEVIĆ DRAGAN, TRIFUNOVIĆ SVETA i RADOVANOVIĆ MARKO.

Navedenom prilikom pored ubijanja nedužnog civilnog stanovništva, zapaljeno je i više stambenih zgrada vlasništvo pripadnika srpske nacionalnosti, pa čak i onih koji su, kako je već navedeno, ubijeni u svojim kućama 22. marta 1992. godine.

Na ove okolnosti izjasnilo se nekoliko svedoka - očevidaca.

Tako je svedok 584/94-4, supruga ubijenog Zečević Milana i snaha ubijenog Zečević Jovana, a pošto je prethodno svedočila o ubistvu svoga supruga i svoga svekra pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Derventi 23. 11. 1994. godine, navela i sledeće:

"...Imovinu koju sam posedovala hrvatski vojnici su opljačkali i odneli, a kuća je minirana i zapaljena. Kuća je inače veličine 10h10 metara na sprat sa podrumskom prostorijom. Pored kuće bila je zgrada u kojoj se nalazila garaža i druge pomoćne prostorije. Posedovali smo dva putnička automobila - marke "Mercedes 240D" i "Zastava 750", jedan traktor marke "Ursuz" koji je pronađen pred kućom Čauševića "Mede" ali u neispravnom stanju, traktor je posedovao sve priključke, ali oni nisu pronađeni. Vrednost svih stvari koje smo posedovali i koje su odnete je oko 500.000 DEM, računajući i objekte i alat koji je bio u našem posedu. Mislim da je ukupna vrednost svega ovoga između 700.000 i 800.000 DEM.

Ostala sam sa dvoje maloletne dece bez igde ičega i živim samo od pomoći Crvenog krsta..."

DOKAZ: svedok 584/94-4.

Pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Derventi dala je iskaz i svedok 584/94-2, supruga ubijenog Milošević Luke. Ona je, pošto je svedočila o okolnostima vezanim za ubistvo svog supruga navela, između ostalog:

"...Spaljena kuća bila je 9h7 metara. Zapaljena je i izgorela i prizemna, dvorišna zgrada, kao i svinjac, šupa, garaža i auto. Vrednost kuće, pomoćnih zgrada i auta je oko 300.000 DEM. Prilikom ubistva mog muža i sinova, kao i drugih komšija čija su imena navedena učestvovao je komšija musliman Zemir Kovačević iz Sijekovca, koga sam ja ranije poznavala. Njega sam prepoznala iako je bio maskiran i imao čarapu na licu. Ostale učesnike u ovom zločinu ja nisam mogla da prepoznam, jer su bili dobro maskirani..."

DOKAZ: 584/94-2.

Svedok 584/94-1, supruga ubijenog Sedli ć Novaka, u događaju koji je naveden u ovom radu, izjavila je pred istražnim sudijom:

"...Posle opkoljavanja kuće Zečevića i Miloševića, pošto su se članovi domaćinstva sakrili u podrum, vojnici su ušli u kuću Zečevića i zaklali Jovu Zečevića i njegova tri sina i to: Milana, Vasu i Petra... Iste večeri ja sam sa mojim mužom Novakom Sedlićem, koji je inače bio invalid, jer mu je desna noga bila polomljena, otišla kod mog brata Milorada Brkovića. Kada sam se približavala kući, pošto nije bilo pucnjave, mi smo u njegovu kuću došli jako oprezno, jer tamo nije bilo hrvatske vojske. Otišla sam sa mužem kod brata zato što su i moja kuća i kuća Zečevića, Miloševića i još niz drugih kuća koje su se nalazile u neposrednoj blizini isto veče zapaljene i uništene. Te večeri zapaljene su i kuće Trifunovića, Vasića, Kušljića i Šukurmi. Sa mužem sam ostala da stanujem kod brata Milorada Brkovića sve do 8. aprila 1992. godine..."

- a zatim je svedokinja govorila i o okolnostima pod kojima je toga dana ubijen njen suprug.

DOKAZ: 584/94-1.

Izvršioci zločina : ČAUŠEVIĆ NIJAZ zv. "Medo", KOVAČEVIĆ ZEMIRiz Sijekovca, i drugi za sada neidentifikovani izvršioci.

DOKAZ: 584/94-1, 584/94-2, 584/94-3, 584/94-4.

Ko u nameri da potpuno ili delimično uništi neku nacionalnu, etničku, rasnu ili versku grupu naredi da se vrše ubistva ili teške povrede tela ili teško narušavanje fizičkog ili duševnog zdravlja članova grupe ili prinudno raseljavanje stanovništva, ili da se grupa stavi u takve životne uslove koji dovode do potpunog ili delimičnog istrebljenja grupe, ili da se primene mere kojima se sprečava rađanje između pripadnika grupe, ili da se vrši prinudno preseljavanje dece u drugu grupu, ili ko u istoj nameri izvrši neko od navedenih dela, kazniće se zatvorom najmanje pet godina ili zatvorom od 20 godina.

Napominje se da je inkriminisanje delatnosti u ovom članu usklađeno sa Konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine, koja je ratifikovana od strane FNRJ 1950. godine. Navedene odredbe bile su u važnosti tokom 1992. i 1993. godine i kasnije i na području bivše Republike Bosne i Hercegovine u okviru prethodne Jugoslavije.

RATNI ZLOČIN PROTIV CIVILNOG STANOVNIŠTVA

Napominje se da su odredbe ovog krivi čnog dela u skladu sa Ženevskom konvencijom o zaštiti građanskih lica za vreme rata iz 1949. godine koju je država FNRJ ratifikovala 1950. godine, pa u pogledu važnosti pomenutih odredbi i na području bivše jugoslovenske Republike Bosne i Hercegovine, važi isto što je navedeno i za odredbe čl. 141. KZJ.

RATNI ZLOČIN PROTIV RANjENIKA I BOLESNIKA

Odredba ovog člana je u skladu sa Ženevskim konvencijama: za poboljšanje položaja ranjenika i bolesnika suvozemnih vojnih snaga i za poboljšanje položaja ranjenika, bolesnika i brodolomnika pomorskih oružanih snaga iz 1949. godine, koje je Dražava FNRJ ratifikovala 1950. godine.

U pogledu važnosti ovih odredaba i na području bivše jugoslovenske Republike Bosne i Hercegovine važe napred navedene napomene.

RATNI ZLOČIN PROTIV RATNIH ZAROBLjENIKA

Odredba ovog člana je u skladu sa Ženevskom konvencijom o ratnim zarobljenicima iz 1949. godine koju je Država FNRJ ratifikovala 1950. godine, a već iznete prethodne napomene u pogledu važnosti za područje bivše jugoslovenske Republike Bosne i Hercegovine, odnose se i na ovo krivično delo.

Najzad, napominje se, da će u daljem radu biti prikazani konkretni zločini, izvršioci zločina i žrtve, okolnosti pod kojima su zločini izvršeni, pa će, imajući u vidu citirane odredbe navedenih krivičnih dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava moći da se zaključi i o kome se konkretnom krivičnom delu radi.

Kada su u pitanju neki konkretni zločini izvršeni na području opština Brčko i Orašje biće navedene i optužnice koje su u međuvremenu podignute kod nadležnog suda.

U ovom radu korišćeni su do sada prikupljeni materijali - dokazi koji se nalaze u Komitetu za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava u Beogradu.

SADRŽAJ

2.1. BRČKO

2. 1. 1. B o s a n s k a B i j e l a

2. 1. 2. B u k o v a c

2. 1. 3. B u k v i k, V u j i č iĆ i, G a j e v a i L u k a v a c

2. 1. 4. V u č i l o v a c

2. 1. 5. C e r i k

2. 1. 6. UBIJANjE SRBA - RATNIH ZAROBLjENIKA

2.2. ORAŠJE

2.3. ODžAK

2.4. BROD (BOSANSKI BROD)

3.1. UVOD

3.2. NAČINI MUČENjA, MALTRETIRANjA I PONIŽAVANjA LOGORAŠA SRPSKE NACIONALNOSTI U LOGORIMA NA PODRUČJU BOSANSKE POSAVINE

3. 2. 1. Metodi mučenja - telesno povređivanje logoraša

3. 2. 2. Metodi mučenja - silovanje i protivprirodni blud

3. 2. 3. Metodi mučenja - ponižavanja, maltretiranja i zastrašivanja

3.3. LOGORI NA PODRUČJU OPŠTINE BRČKO

3. 3. 1. L o g o r u R a h iĆ u

3. 3. 2. L o g o r u s e l u U l i c e

3. 3. 3. L o g o r u Z o v i k u

3. 3. 4. L o g o r u M a o č u

3. 3. 5. L o g o r u s e l u B oĆ e

3.4. LOGORI U ORAŠJU-DONjOJ MAHALI

3. 4. 1. Mučenja - telesna povređivanja logoraša i uslovi života u logoru

3. 4. 2. S i l o v a nj e p r i p a d n i c a s r p s k e n a c i o n a l n o s t i

3. 4. 3. Logoraši - Srbi ubijeni i podlegli povredama koje su zadobili u logorima na području Orašja

3. 4. 4. Poginuli i ranjeni Srbi - logoraši prilikom kopanja rovova na području Orašja:

3.5. LOGORI U ODžAKU

3. 5. 1. M u č e nj a - t e l e s n a p o v r e đ i v a nj a l o g o r a š a

3. 5. 2. Životni uslovi u logorima u Odžaku: smeštaj, ishrana, higijenski uslovi

3. 5. 3. P o n i ž a v a nj e, m a l t r e t i r a nj e i z a s t r a š i v a nj e

3. 5. 4. Ubijanje pripadnika srpske nacionalnosti u logorima u Od žaku

3.6. LOGORI U BRODU (Bosanski Brod)

3. 6. 1. M u č e nj a - t e l e s n o p o v r e đ i v a nj e l o g o r a š a

3. 6. 2. Ponižavanje, maltretiranje i zastrašivanje logoraša - pripadnika srpske nacionalnosti

3. 6. 3. U b i s t v a l o g o r a š a - S r b a

3. 6. 4. Silovanje žena, pripadnica srpske nacionalnosti u logorima u Brodu

3. 6. 5. Pripadnici srpske nacionalnosti koji su iz logora u Brodu izvođeni na kopanje rovova na prvoj borbenoj liniji i za vreme borbenih dejstava

3. 6. 6. Pripadnici srpske nacionalnosti, smešteni u logorima u Brodu koji su prilikom izvođenja na kopanje rovova ranjeni

4.1. UVOD

4.2. BRČKO

4.3. ORAŠJE

4.4. ODžAK

4. 4. 1. U v o d

4.5. BROD (Bosanski Brod)