SAVEZNA REPUBLIKA JUGOSLAVIJA

 

KOMITET ZA PRIKUPLjANjE PODATAKA O IZVRŠENIM ZLOČINIMA

PROTIV ČOVEČNOSTI I MEĐUNARODNOG PRAVA

Beograd, januar 1998.

 

 

 

 

PRIPREME MUSLIMANA I HRVATA U BiH ZA NASILNO ODCEPLjENjE OD SFRJ I ORGANIZOVANI

KARAKTER GENOCIDA PREMA SRBIMA U SARAJEVU

 

 

Beograd, januar 1998. godine

 

  

 

1. Patriotska liga

 

 1.1. Amadmani na Ustav SR Bosne i Hercegovine doneti su u leto 1990. godine. Po amadmanu LDžIDž tač.7. zabranjeno je (pored ostalog) političko organizovanje i delovanje usmereno na ugrožavanje teritorijalne celokupnosti SFRJ. Ovo je bilo saglasno sa Ustavom SFRJ.

 

1.2. Suprotno iznetoj ustavnoj zabrani, muslimani u BiH, zajedno sa Hrvatima, pripremali su se politički i vojno za nasilno odcepljenje BiH od SFRJ.

Muslimanska Stranka demokratske akcije formirala je Patriotsku ligu kao svoje vojno krilo. Formiranje Patriotske lige, kao ilegalne vojne organizacije, počelo je u aprilu 1991. godine. Po vlastitoj izjavi ("Oslobođenje" od 4.9.1992. godine), Munib Bisić, tada pomoćnik ministra odbrane BiH, sa Sulejmanom Vranjom i još nekim muslimanima, napravio je Uputstvo o organizaciji i delovanju na terenu, oslanjajući se uglavnom na ljude iz Stranke demokratske akcije, a u maju 1991. godine organizacija je dobila naziv Patriotska liga. U njenom osnivanju i organizovanju učestvovali su i Sefer Halilović (kasnije načelnik Generalštaba armije BiH) i Rusmir Mahmutćehajić "političko-ideološki projektant" SDA.

Po izjavi Alije Izetbegovića za list "Ljiljan" od 14.12.1994. godine, juna 1991. godine, uoči početka rata u Sloveniji i Hrvatskoj, SDA je organizovala veliki skup "odgovornih ljudi" na kome je formiran Savet za nacionalnu odbranu koji je rukovodio radom Patriotske lige.

Dr Safet Halilović u svojstvu predsednika Gradskog odbora SDA Sarajevo izjavio je u listu "Ljiljan" od 15.6.1994. godine: "SDA je stvorila Patriotsku ligu i druge formacije koje su poslužile kao jezgro buduće državne vojske. U svemu, uloga predsednika Alije Izetbegovića i njegovih najbližih saradnika bila je u svim fazama odlučujuća - od organizacije, naoružavanja, međunarodne podrške i pomoći"...

U svojoj knjizi "Lukava strategija" Sefer Halilović navodi da je u oktobru 1991. godine Patriotska liga formirala regionalni vojni štab Patriotske lige sarajevske regije, opštinske vojne štabove, prostorne, manevarske, specijalne, diverzantske i protivdiverzantske jedinice, jedinice rodova, logističke baze.

 

1.3. Političkim štabom Patriotske lige rukovodili su Omer Behmen i Ejup Ganić, a vojnim - Sefer Halilović. Oni su bili u tesnoj vezi sa Alijom Izetbegovićem i drugim najvišim rukovodiocima SDA.

Početkom leta 1991. godine Patriotska liga je na području Mostara i Hercegovine organizovala tajno naoružavanje muslimana, u koordinaciji sa ilegalnom vojnom organizacijom na Čitluku, u okviru koje je delovala grupa hercegovačkih Hrvata. Naoružavanje je do jeseni 1991. godine obuhvatilo celu BiH, a oružje je stizalo raznim kanalima, najviše iz Hrvatske.

Patriotska liga organizovala je u tajnosti odlazak muslimana iz nekih mesta u BiH - na školovanje u MUP Hrvatske u Kumrovec, Lučko i Rakitje, a od jeseni 1991. godine okupljala je i muslimanski starešinski kadar koji je dezertirao iz JNA. U periodu od aprila do septembra 1991. godine iz Sarajeva su 3-4 puta poslate grupe od 15-20 mladića na obuku terorista u Libiju.

Patriotska liga imala je krizni štab koji je sačinio šemu štabova po regionima i opštinama, sa instrukcijama o sastavu, sredstvima, načinu veze i osnovnim aktivnostima. Šema i date instrukcije prilagođeni su za ilegalno delovanje. Istovremeno su osnovane i specijalne jedinice Patriotske lige.

Unutar svog vojnog sastava Patriotska liga imala je različite jedinice: "Zelene beretke" (kojima je rukovodio Emin Švrakić), dobrovoljačke jedinice "mudžahira", specijalne, pozadinske, sanitetske i druge namenske jedinice, vojnu organizaciju "Bosna" (pod rukovodstvom Kerima Lučarevića) i druge.

Rukovodstvo i pripadnici Patriotske lige prilikom stupanja u ovu organizaciju bili su dužni da polože "zakletvu muslimanskom narodu". Za komandante i izvršioce vojnih zadataka na terenu, u Patriotskoj ligi postavljani su i poznati predratni kriminalci, među kojima su Jusuf - Juka Prazina, Ramiz Delalić i dr.

Patriotska liga postigla je visok stepen vojne organizovanosti i po izjavi Sefera Halilovića, načelnika Glavnog štaba Armije BiH za list "Naši dani" od 25.9.1992. godine, rat je zatekao Patriotsku ligu sa 9 regionalnih i 103 opštinska štaba i 98.000 boraca (Republika BiH imala je ukupno 109 opština).

Organizovanje i delovanje Patriotske lige i njenih vojnih formacija pre izbijanja rata u BiH potvrđuje se i time što se po okončanju rata, pri rešavanju statusa pripadnika oružanih snaga, postavilo i pitanje dokazivanja "učešća u odbrani zemlje pre proglašenja ratnog stanja".

 

1.4. U maju i junu 1991. godine u Sarajevu jedna jedinica "zelenih beretki", u to vreme još u civilnoj odeći, obučavala se u rukovanju oružjem u bioskopskoj sali Doma kulture Bistrik (ul. Dragice Pravice). Vežbe su vršene u tajnosti, u večernjim časovima, pri čemu su strogo pazili da u salu ne uđe neko nepozvan.

 

1.5. Po izjavi Muniba Bisića, jednog od osnivača Patriotske lige, za list "Oslobođenje" od 14.09.1992. godine, Patriotska liga je predlagala da se otpočne rat u BiH onog momenta kada se razbuktao rat u Hrvatskoj. Predlog je uključivao i rušenje mostova na Drini, ali "politika" ovo nije dozvolila "jer Bosna nije bila spremna ni vojnički, ni politički, ni psihološki za rat". Početkom 1992. godine Patriotska liga je "izašla sa planom blokiranja komunikacija i kasarni kako bi se spriječila strategijska operacija izvlačenja JNA na borbene položaje", ali "politika" nije dala "zeleno svijetlo" ostvarenju ovog plana "ne želeći konflikt sa JNA". Na kraju Bisić je izneo mišljenje da je "Izetbegovićeva varijanta" bila mudrija.

Iz navedenog jasno proizilazi da je plan Patriotske lige, tada ilegalne organizacije, bio protivustavno odcepljenje BiH od SFRJ upotrebom sile i da je u ostvarenje tog cilja bio uključen i politički vrh muslimana i Hrvata u Bosni i Hercegovini, uključujući i Aliju Izetbegovića, predsednika muslimanske Stranke demokratske akcije i aktuelnog predsednika Predsedništva BiH. Izetbegović je bio samo "mudriji" u izboru vremena i metoda za razbijanje SFRJ.

 

1.6. Ulica Hasana Brkića, jedna od najvećih sarajevskih ulica nedavno je dobila novo ime i sada se zove Ul. Patriotske lige.

 

 

 

2. Dalje pripreme za nasilno odcepljenje BiH i počeci genocida prema Srbima u Sarajevu

 

2.0. Još pre početka ratnih sukoba muslimanski i hrvatski predstavnici vlasti u Sarajevu i ilegalne vojne organizacije delovali su usklađeno u pripremanju nasilnog protivustavnog odcepljenja BiH od SFRJ. Zajedno su otpočeli i sa zločinima prema Srbima kao smetnji ostvarenju svojih političkih ciljeva. Već je pomenuto da je muslimanska SDA, kao stranka na vlasti, formirala ilegalnu vojnu organizaciju Patriotsku ligu i da je jedan od osnivača te organizacije bio Munib Bisić, tada pomoćnik ministra odbrane BiH, kao i da je svoje učešće u organizovanju Patriotske lige potvrdio i Alija Izetbegović.

 

2.1. Iako je Ministarstvo unutrašnjih poslova BiH formalno bilo jedinstven državni organ, njegov rad je bio podređen interesima muslimansko-hrvatske opcije. Na čelo MUP-a, kao ministar postavljen je Alija Delimustafić koji je ranije bio milicionar i zbog malverzacija izbačen iz službe. Sa svojom braćom osnovao je firmu "Ceneks" koja se bavila švercom alkohola, kafe i deviza, a preko nje je i vršen ilegalni uvoz oružja za muslimane. Kao uterivače dugova u firmi "Ceneks" Delimustafić je angažovao kriminalce Jusufa Prazinu koji je bio oslobođen daljeg izdržavanja kazne i Ismeta Bajramovića. Delimustafić je dao veliki novčani prilog za SDA i Izetbegović ga je, kada je preuzeo vlast, postavio na položaj ministra unutrašnjih poslova.

Zamenik ministra unutrašnjih poslova Vitomir Žepinić, Srbin, nije imao nikakvog uticaja na rad MUP-a, pogotovo što je na položaju podsekretara za državnu bezbednost bio S. Škipina.

Načelnik Centra službi bezbednosti grada Sarajeva bio je Bakir Alispahić, čovek blizak Aliji Izetbegoviću.

Munir Alibabić bio je načelnik državne bezbednosti u Centru Sarajevo, Mirsad Srebreniković - pomoćnik ministra unutrašnjih poslova, Jusuf Pušina - pomoćnik ministra za javnu bezbednost (posle Delimustafića postavljen na položaj ministra unutrašnjih poslova) i Avdo Hebib - pomoćnik ministra za policiju.

 

2.2. Pre izbijanja ratnih sukoba na mesto načelnika Uprave za kadrovske poslove MUP-a BiH postavljen je Hilmo Selimović koji je bio u direktnoj vezi sa Alijom Izetbegovićem.

Selimović je po hitnom postupku otpuštao iz MUP-a kadrove srpske nacionalnosti i bez ikakvog postupka na rukovodeća mesta postavljao kadrove SDA.

 

2.3. Krajem 1991. godine i početkom 1992. godine, u vreme kada je Alija Delimustafić bio ministar unutrašnjih poslova BiH, zabranjen je rad na otkrivanju i prijavljivanju kriminalnih delatnosti koje su vezane za SDA i HDZ.

U drugoj polovini 1991. godini jedno privatno preduzeće u Sarajevu, pod vidom prikupljanja uplata za automobile, na prevaran način pribavilo je od građana iznos od oko 6 miliona DEM i ovaj novac ustupilo Stranci demokratske akcije za kupovinu oružja u Sloveniji. Za ovu kriminalnu delatnost nije ni podneta krivična prijava nadležnom javnom tužilaštvu i operativni rad organa unutrašnjih poslova je prekinut.

I Munib Alibabić, kao rukovodilac Službe državne bezbednosti, zaustavljao je aktivnosti organa unutrašnjih poslova usmerene na otkrivanje kriminalnih delatnosti u korist SDA, a naročito ilegalnog nabavljanja oružja. Neki učesnici u ilegalnom nabavljanju oružja bili su otkriveni i uhapšeni, ali su odmah pušteni na slobodu.

 

2.4. Znatno pre međunarodnog priznanja BiH, pripadnici "zelenih beretki" preuzeli su obezbeđenje najviših državnih organa u BiH: Skupštine, Predsedništva, Vlade i Ministarstva unutrašnjih poslova, kao i Radio-televizije i drugih organizacija javnog informisanja u Sarajevu.

Početkom januara 1992. godine, pod vidom obezbeđenja, pripadnici "zelenih beretki", zauzeli su prostorije RTV Sarajevo (poslove obezbeđenja do tada je obavljao MUP). Pretresali su ljude, pravili liste nepoželjnih Srba i maltretirali ih.

Tako je RTV Sarajevo postalo sredstvo muslimanske propagande u pripremanju nasilnog odcepljenja od SFRJ i stvaranju samostalne države, saglasno politici SDA.

Tome je pokušao da se suprotstavi Zdravko Šipka, šef obezbeđenja RTV, i u proleće 1992. godine bio je likvidiran od strane pripadnika "zelenih beretki".

U to vreme Sarajevo je bilo preplavljeno ljudima u uniformama "zelenih beretki", kao i civilima - muslimanima i manjem broju Hrvata - sa oružjem koje su nosili javno. Oni zaustavljaju vozila, vrše legitimisanje i pretrese.

Okosnicu "zelenih beretki" činili su predratni kriminalci, od kojih su neki bili oslobođeni izdržavanja kazni neposredno pred rat.

Tako je marta 1992. godine Esad Osmanbegović, upravnik Centralnog zatvora u Sarajevu, pustio na slobodu 69 zatvorenika muslimana i podelio im puške iz zatvorskog magacina.

 

2.5. Na sastanku Kolegijuma vojne oblasti i članova Predsedništva BiH 20.1.1992. godine u Sarajevu, predstavnik Komande upoznao je članove Predsedništva o formiranju vojne oblasti i ukazao na dužnost vojske da brani državu SFRJ, naglašavajući da JNA ne prihvata nasilje i da o budućnosti zemlje treba da odluče političari.

Taj stav naišao je na žestoku reakciju članova Predsedništva iz redova Hrvata i muslimana. Alija Izetbegović je rekao da on ne prihvata Jugoslaviju "jer nje više nema". (Ovo je bilo znatno pre referenduma o odcepljenju BiH od SFRJ koji je održan 29.2. i 1.3.1992. godine i međunarodnog priznanja BiH - 6.4.1992. godine).

 

2.6. Na dan 1.3.1992. godine, kada je održavan referendum za tzv. "nezavisnu i suverenu" BiH (u kome su učestvovali samo muslimani i Hrvati u BiH), ubijen je prvi Srbin u Sarajevu od strane pripadnika ilegalne muslimanske vojne formacije "zelenih beretki".

Toga dana Nikola Gardović ženio je sina Milana i kada su svatovi posle venčanja u crkvi krenuli na ručak, u blizini Većnice u centru Sarajeva, bili su napadnuti od strane naoružanih muslimana koji su pokušali da im otmu zastavu zavijenu oko jarbola. Jedan od napadača ispalio je četiri hica u sveštenika Radenka Mirovića, a Ramiz Delalić, zv. "Ćelo", predratni kriminalac, jedan od vođa "zelenih beretki", pucao je u Nikolu Gardovića koji je ubrzo izdahnuo. Neko od napadača rekao je prisutnim Srbima: "Sve ćemo vas pobiti".

Neki od Srba potrčali su za Delalićem i drugim napadačima, ali ih je zaustavio jedan uniformisani policajac sa automatskom puškom, umesto da sam preduzme mere radi hapšenja učinilaca zločina.

Iako je događaj izazvao veliku iznemirenost Srba u Sarajevu, nijedan od napadača nije uhapšen radi vođenja krivičnog postupka, a Gardovićev ubica - Delalić, kasnije vojni komandant u Armiji BiH, pred kamerama TV Sarajevo hvalio se ovim ubistvom.

Iz navedenih okolnosti jasno proizilazi da se radi o smišljenom zločinačkom aktu čiji cilj je zastrašivanje Srba, u pripremanju nasilnog protivustavnog odcepljenja BiH od SFRJ.

 

2.7. Po pouzdanim saznanjima svedoka, bilo je planirano da se noću između 3. i 4. marta 1992. godine izvrši pokolj Srba u Sarajevu.

Kada je Aliji Izetbegoviću od strane predstavnika Komande JNA u Sarajevu stavljeno do znanja da Komanda raspolaže informacijama o takvom planu, iste noći došlo je do zajedničkog obraćanja stanovništvu od strane Izetbegovića, Karadžića i generala Kukanjca - putem televizije, s pozivom na mir i red.

 

2.8. Noću između 4. i 5. aprila 1992. godine oko 24 časa šifrant u centru veze MUP-a BiH Mustafa Fejzić emitovao je specijalnu depešu stanicama javne bezbednosti u Sarajevu, po naredbi Avde Hebiba, pomoćnika ministra unutrašnjih poslova.

Neposredno posle emitovanja depeše u Stanici javne bezbednosti Sarajevo Novo ubijen je milicionar Stanice milicije Koševo, Srbin Pero Petrović koji se slučajno zatekao u toj stanici (priveo je maloletnika zatečenog u krađi).

U toku iste noći u Stanici hitne pomoći oko 150 pripadnika "zelenih beretki" primilo je naoružanje i uniformu.

 

2.9. Na organizovanost muslimanskih akcija i njihovo pripremanje za napad na Srbe upućuje i činjenica da je 6.4.1992. godine pred zgradom MUP-a BiH u ulici Boriše Kovačevića u Sarajevu javno deljeno oružje muslimanima, uz ličnu kartu (na osnovu koje je moglo da se vidi ko je musliman).

Istog dana promenjene su legitimacije Ministarstva unutrašnjih poslova. Muslimanima u ovoj službi već su bili podeljeni bedževi na kojima je bilo napisano ime. Srbima koji su bili u ovoj službi, pripadnici "zelenih beretki" onemogućavali su ulaz u zgradu.

Pripadnici "zelenih beretki" ponašali su se na sličan način i u drugim institucijama: 12.4.1992. godine razoružali su Srbina - visokog funkcionera u Skupštini BiH, dok je izlazio iz kancelarije, vezali mu oči i odveli ga u neki zatvor u kome su ga držali četiri dana; 17.4.1992. godine ulazna vrata na kabinetu potpredsednika Vlade Srbina Miodraga Simovića izrešetana su mecima, u kabinetu je ispreturana i delimično odneta dokumentacija.

 

2.10. Dana 15.4.1992. godine u ime Predsedništva BiH upućena je direktiva svim opštinskim i okružnim štabovima teritorijalne odbrane o napadima na JNA i vojne objekte. Umesto Alije Izetbegovića, direktivu je potpisao komandant teritorijalne odbrane Hasan Efendić. U toj direktivi, pored ostalog, stoji: "Odmah izvršiti zauzimanje skladišta, naoružanja i municije i blokiranje kasarni, njihovo zauzimanje i zarobljavanje pripadnika JA na teritoriji BiH".

Na sednici Predsedništva BiH od 17.4.1992. godine predstavnik JNA zatražio je objašnjenje u vezi sa slanjem ove direktive, ali odgovor nije dobio, iako postojanje direktive nije osporavano.

Iz ovoga se jasno vidi da vrh muslimansko-hrvatske vlasti u BiH nije bio spreman na mirno rešenje problema povlačenja JNA iz BiH.

Umesto mirnog rešenja, pripadnici muslimansko-hrvatskih vojnih formacija napadali su jedinice i objekte JNA, kao i naselja u Sarajevu u kojima su pretežno živeli Srbi. Dana 22.4.1992. godine izvršen je oružani napad jedinice "zelenih beretki" na Ilidžu, kao i na vojnu komandu JNA u Sarajevu.

 

2.11. Na dan 26.4.1992. godine održan je sastanak u Skoplju na kome su se predstavnici Jugoslavije Branko Kostić i general Adžić dogovorili sa Alijom Izetbegovićem o mirnom izlasku JNA iz BiH.

 

2.12. Na dan 02.05.1992. godine na sastanku u Lisabonu Alija Izetbegović potpisao je sporazum o budućem uređenju BiH, tzv. Kutiljerov plan, ali je odmah po povratku u Sarajevo odustao od tog sporazuma, ostajući pri ratnoj opciji.

Drugog maja 1992. godine vršeni su intezivni napadi na objekti JNA u Sarajevu: Dom JNA, kompleks zgrada Komande oblasti i kasarne "Maršal Tito", Viktor Bubanj" i "Jusuf Đonlić".

Dana 03.05.1992. godine, posredstvom predstavnika međunarodne zajednice (generala Mekenzija i Koloma Dojla) postignut je dogovor o mirnom izlasku iz Sarajeva ljudstva iz komande Druge vojne oblasti JNA, ali uprkos garancijama dobijenim od strane predstavnika međunarodne zajednice, muslimansko-hrvatska strana je prekršila dato obećanje i njene vojne jedinice presekle su kolonu JNA u Dobrovoljačkoj ulici. Razoružavale su i ubijale pripadnike JNA.

Vojnim jedinicama koje su izvršile napad komandovali su Ejup Ganić, Ismet Bajramović, Jovan Divjak, Hasan Efendić, Fikret Muslimović, Zoran Čegar, a pri tome posebnu ulogu je imao Jusuf Prazina.

 

 

 

3. Učešće muslimanskih oružanih formacija u zločinima prema Srbima u Sarajevu u vreme ratnih sukoba

 

3.0. U vreme početka ratnih sukoba muslimani i Hrvati u Sarajevu bili su spremni za rat i predstojeće masovne zločine prema Srbima: policijske snage bile su skoro potpuno očišćene od pripadnika srpske nacionalnosti (pogotovu njihov rukovodeći deo), a ojačale su ilegalne vojne formacije u okviru Patriotske lige ("zelene beretke" i dr.). Postojale su i samostalne oružane jedinice u okviru Teritorijalne odbrane i rezervnog sastava policije koje su od početka ratnih sukoba vršile masovne zločine prema Srbima.

Na čelu ovih oružanih formacija i grupa stajali su najčešće predratni kriminalci. Svi delovi Sarajeva pod muslimansko-hravatskom vlašću bili su pod kontrolom pomenutih vojnih formacija i naoružanih grupa koje su formirale logore u kojima su Srbi bili izloženi ubijanju i različitim vidovima fizičkog i psihičkog mučenja i ponižavanja. Srbi su ubijani i mučeni i prilikom prinudnog kopanja rovova i tunela i na drugim mestima, a naročito na lokalitetima ispod planine Trebević.

Najistaknutiji čelnici muslimanskih vojnih formacija i grupa u Sarajevu bili su: Jusuf Prazina, zv. "Juka", Ismet Bajramović, zv. "Ćelo", Mušan Topalović, zv. "Caco", Samir Kahfedžić, zv. "Kruško", Ismet Hadžić, Ramiz Delalić, zv. "Ćelo 2" i dr.

Po nekim saznanjima, u Sarajevu su bila 52 štaba vojske i policije sa logorima i u svakom od njih ubijeno je mnogo Srba. Po nekim procenama, u Sarajevu je ubijeno oko 7.000 Srba.

Međutim znajčajno je da je Predsedništvo BiH donelo odluku o "prepodčinjavanju" i rezervnog sastava MUP-a Glavnom štabu oružanih snaga BiH i da je ta odluka objavljena u " Službenom listu RBiH" br. 8/92. Prema tome ne može se govoriti o postojanju " nekontrolisanih grupa" , jer su sve oružane snage kako u Sarajevu tako i na celoj teritoriji koju su kontrolisali muslimani i Hrvati bila pod komandom Armije BiH.

 

3.1. Jusuf Prazina, poznati kriminalac iz Sarajeva, na početku rata imao je formiranu jedinicu "zelenih beretki" koja je pod njegovom komandom 2. i 3. maja 1992. godine učestvovala i u napadu na objekte i kolonu JNA, pri izlasku pripadnika JNA iz Sarajeva. U Dobrovoljačkoj ulici je prekršen dogovor o mirnom prolazu kolone i izvršeni su zločini prema pripadnicima JNA.

U 1992. godini jedinica Jusufa Prazine brojala je oko 2.300 naoružanih ljudi i imala je u gradu 35 baza sa logorima, među kojima su: "Stela" na Otoci, u prostorijama železničko-industrijske škole, prostorijama škole za mentalno retardirane, prostorijama obdaništa "Dragica Pravica", prostorijama obdaništa "Iskrica" u ulici Hasana Brkića, prostorijama restorana "Amerikanac", (u blizini Centralnog zatvora), prostorijama Stomatološkog fakulteta itd.

Prazina je držao pod kontrolom opštinu Centar i još neka naselja.

U logorima pod kontrolom Jusufa Prazine vršena su masnovna ubijanja Srba i drugi zločini prema njima. Tako je samo Senad Džananović, zv. "Glavoguz", komandat logora "Stela", ubio oko 60 Srba.

Glavni štab Jusufa Prazine nalazio se u početku u prostorijama dečjeg obdaništa "Iskrica" u ulici Hasana Brkića, a u prostorijama Stomatološkog fakulteta bila je stacionirana vojna formacija Adnana Solakovića, predratnog kriminalca, koji je bio pomoćnik Jusufa Prazine. Tu je bila mudžahedinska jedinica.

Najviše zločina u logogu u prostorijama obdaništa "Iskrica" izvršio je Nervin Uzunović, zv. "Šok".

Prostor Hrasno držao je Fikret Bahtić, zv. "Fića" bivši fudbaler "Železničara" koji je bio pod komandom Jusufa Prazine, a njegov štab nalazio se u prostorijama škole za mentalno retardiranu decu.

Zamenik Jusufa Prazine bio je Samir Kahfedžić, zv. "Kruško", i pod kontrolom njegove jedinici bili su zatvori u prostorijama restorana "Borsalino" na Trgu Zavnobih-a, u skladišnom prostoru samoposluge do restorana i u prostorijama restorana "Novi Grad".

Krajem jula ili početkom avgusta 1992. godine Prazina je imenovan za člana Glavnog štaba oružanih snaga BiH. Akt o imenovanju potpisali su: Jerko Doko - ministar odbrane, Sefer Halilović - načelnik Glavnog štaba i Jusuf Pušina - ministar unutrašnjih poslova BiH (svi potpisi na levoj strani akta) i Alija Izetbegović (potpis na desnoj strani akta).

Posle ovog imenovanja Prazina je dobio dve službene prostorije u zgradi Predsedništva BiH, gde je boravio sa ličnim obezbeđenjem.

Formacijama Prazine pripadao je i Davor Matić koji je sa svojom jedinicom HOS-a 22.04.1992. godine pohvatao 8 pripadnika JNA koji su se nalazili u transporteru koji se kod aerodroma pokvario i sve ih poubijao.

 

3.2. Ismet Bajramović, zv. "Ćelo" (rođ. 26.04.1966. u Sarajevu), u drugoj polovini osamdesetih godina osuđen je na višegodišnju kaznu zatvora zbog krivičnih dela silovanja, krađe i razbojništva. Kaznu je izdržavao u Kazneno-popravnom domu Zenica, gde je pravio nerede, tukao druge osuđenike, vređao osoblje Doma i pokušao da organizuje pobunu. Pre izbijanja ratnih sukoba, pomilovanjem od strane Alije Izetbegovića i oslobođen je daljeg izdržavanja kazne. Za njegovo pomilovanje založio se ministar unutrašnjih poslova Alija Delimustafić, kome je postao telohranitelj.

Bajramović je vojnu aktivnost otpočeo odmah posle referenduma o otcepljenju BiH i već 3.03.1992. godine delio je oružje muslimanima u Livanjskoj ulici.

Aprila 1992. godine Bajramović je imao formiranu svoju oružanu grupu, sastavljenu uglavnom od kriminalaca, besposličara i narkomana, koja je prerasla u vojnu jedinicu. Štab mu je bio u prostorijama studentskog doma "Mladen Stojanović", u blizini Centralnog zatvora. Pod njegovom kontrolom bili su delovi opština Centar i Novo Sarajevo - Koševsko Brdo, Ciglana i deo Velešića.

U sastavu Bajramovićeve jedinice bio je tzv. "leteći bataljon", sastavljen od najekstremnijih muslimana.

U Bajramovićevom štabu bili su: Fahrudin Alić, zv. "Pukovnik" (učestvovao u hapšenju i zlostavljanju mnogih Srba, kao i silovanju uhapšenih žena - Srpkinja), Slavko Erceg (poznati kriminalac), Fahrija Kahrim (advokat, Bajramovićev savetnik), Asko Omerbašić (ranije radio u MUP) i Dževad Topić (Bajramovićev zamenik, sada u Zagrebu kao vojni ataše u ambasadi BiH).

Krajem aprila ili početkom maja 1992. godine Bajramović je postavljen od strane zvaničnih organa za načelnika vojne policije za opštine Centar i Novo Sarajevo, a od 3.5.1992. godine - za upravnika tzv. Vojnog zatvora na petom spratu zgrade Centralnog zatvora.

U Centralnom zatvoru vršena su mučenja i ubijanja zatvorenih Srba (identifikovano je najmanje 17 ubijenih).

Veliki broj zločina prema Srbima izvršen je u logoru u prostorijama bivše vojne kasarne "Viktor Bubanj". Ovaj logor u kome je ubijeno ili nestalo najmanje 64-voro Srba, bio je pod kontrolom Ismeta Bajramovića.

Kada je Bajramović bio teško ranjen u obračunu između muslimana po nalogu Alije Izetbegovića helikopterom je prebačen u inostranstvo na lečenje.

 

3.3. Mušan Topalović, zv. "Caco", je od početka rata držao pod svojom kontrolom levu obalu Miljacke na teritoriji opštine Stari grad.

Kasnije je postao komandant Desete brdske brigade Armije BiH.

Pripadnici Topalovićeve jedinice vršili su masovna ubistva Srba - civila na lokalitetima Bistrički potok, Popov gaj i Kazani na padinama Trebevića. Tela žrtava bacali su najčešće u jame.

Nakon raspada jedinice Jusufa Prazine neki komandiri iz te jedinice pristupili su jedinici Mušana Topalovića. Topalović je održavao prisne odnose sa generalom Seferom Halilovićem, načelnikom General-štaba Armije BiH.

U toku 1992. godine Halilović je često dolazio u Topalovićev štab.

Masovni zločini vojne jedinice Mušana Topalovića prema Srbima bili su očigledni i opštepoznati i vršeni su sa znanjem muslimansko-hrvatske vojne i civilne vlasti u Sarajevu.

Umesto da mu bude suđeno ubijen je da bi se uklonio kao nepoželjan svedok.

 

3.4. Ramiz Delalić, zv. "Ćelo 2" jedan od zapovednika u ilegalnoj vojnoj formaciji "zelenih beretki", ubistvom Nikole Gardovića 1.3.1992. godine - na dan održavanja referenduma za odcepljenjem BiH od SFRJ, otpočeo je zločine prema Srbima u Sarajevu još pre izbijanja ratnih sukoba.

Jedno vreme bio je komandant Devete brdske brigade Armije BiH.

Pripadnici Delalićeve vojne jedinice vršili su brojne zločine prema Srbima - civilima u Sarajevu. Učestvovali su i u ubijanju Srba na lokalitetima ispod Trebevića zajedno sa pripadnicima jedinice Mušana Topalovića.

Oktobra 1993. godine Delalić je smenjen sa dužnosti, ali mu ni formalno nije suđeno zbog zločina prema Srbima.

 

3.5. Na području mesne zajednice "Ivan Krndelj" bila je smeštena komanda Šeste muslimanske brigade čiji komandant je bio Adem Alijagić, a njegov zamenik - Fahrudin Fazlić i pomoćnici - Ante Marjanović i Enver Zornić.

U zoni odgovornosti ove brigade vršena su brojna ubistva Srba - civila.

Tako je u kući Gavre Ćeranića u Varaždinskoj ulici br.24 ubijeno troje Srba - civila (Sreten Nikolić, Jagoda Janković i Jovan Popović) čija tela su zapaljena.

 

3.6. U dečijem obdaništu "Razigrani dani", bila je smeštena komanda civilne zaštite na čelu sa Muhamedom Poplatom, bivšim milicionarom. Ova civilna zaštita pretvorena je u muslimansku vojno-policijsku formaciju "zelenih beretki" koja je držala pod kontrolom mesnu zajednicu "Koševo II" do naselja Ciglane.

Pripadnici ove jedinice vršili su pretresanja stanova Srba i njihovo hapšenje. Ovom vojnom jedinicom komandovao je Huskić Albin zvani "Kinez" čiji štab se nalazio u zgradi Fakulteta fizičke kulture (DIF), gde su privođeni uhapšeni Srbi i vršena prva "ispitivanja" i batinanja, kao i selekcija za dalji "postupak".

 

3.7. Za naselje Dobrinja bio je odgovoran Ismet Hadžić, poznat kao verski fanatik, bivši radnik Preduzeća "Energoinvest".

U ovom naselju bio je zatvor u prostorijama kafane "Baltazar" koji su držali pripadnici jedinice Dragana Vikića, "zelenih beretki" i "lige veterana".

U ovom naselju zakopavani su Srbi ubijeni u logorima "Baltazar" i "Stela".

Hadžić je, inače, bio u bliskim vezama sa Alijom Izetbegovićem.

 

3.8. Himzo Ćesko, pre rata milicioner u Sarajevu, imao je svoju ekipu snajperista koja je gađala Srbe - civile sa visokih zgrada u Sarajevu (zgrade Elektroprivrede, Hotela "Bristol", nebodera i dr.).

Pripadnici Ćeskove ekipe upadali su i u stanove Srba, vršili pretrese, maltretirali Srbe i oduzimali stvari.

 

3.9. Zahir Puška, pre rata kriminalac, imao je svoju jedinicu koja je kontrolisala delove Sarajeva - Vasin Han i Zečija Glava. I ova jedinica vršila je zločine prema Srbima - civilima u Sarajevu.

 

3.10. Fahro Hadžimehmedović, zv. "Profesor" po odlasku Jusufa Prazine preuzeo je komandu nad ostatkom njegove jedinice. Štab mu je bio u Masarikovoj ulici u zgradi ZOIL "Sarajevo".

 

 

 

4. Učešće muslimansko-hrvatske vlasti u Sarajevu u genocidu prema Srbima

 

4.0. Muslimansko-hrvatska vlast u Sarajevu - sa pretežnim uticajem muslimana - ne samo da je tolerisala zločine prema Srbima - civilima (ili zarobljenicima) u Sarajevu, ostavljajući ih potpuno nezaštićenim, nego je i sama vršila takve zločine. Tako su:

 

4.1. U Centralnom zatvoru u Sarajevu vršena brojna mučenja, zlostavljanja, ponižavanja i ubijanja uhapšenih Srba - civila.

 

4.2. Specijalna jedinica MUP-a BiH, pod komandom Dragana Vikića, učestvovala je sredinom maja 1992. godine u ubijanju Srba - civila u naselju Pofalići u Sarajevu. Ubijeno je stotinak Srba - muškaraca, žena i dece, pri čemu su neki bili izloženi mučenju.

 

4.3. U policijskoj stanici javne bezbednosti Novi Grad vršena su mučenja i ubijanje Srba.

U ovu stanicu 4. maja 1992. godine bilo je dovedeno devet zarobljenih pripadnika JNA koji su posle strahovitog mučenja ubijeni noću između 4. i 5. maja.

Pod ovom policijskom stanicom bio je logor u prostorijama Osnovne škole "Pavle Goranin" u Prvomajskoj ulici.

Među najekstremnijim zločincima prema Srbima - u ovoj stanici - bili su: Fadil Plivac, zv. "Baj-Baj" pre rata kriminalac, Dino Dizdar, Džemo Lagundžija i njegov brat Jusuf i Slobodan Rudo.

Zločini prema Srbima vršeni su i u drugim stanicama javne bezbednosti u Sarajevu.

 

4.4. U okviru MUP-a BiH za sarajevsku regiju u 1992. godini postojala je jedinica za specijalna dejstva i primenu represivnih mera prema građanima srpske nacionalnosti - "Lasta". Ovom jedinicom rukovodio je Bakir Alispahić, načelnik Službe bezbednosti u Sarajevu.

Pri Službi državne bezbednosti postojala je tajna grupa za "tiha dejstva" kojom je rukovodio Nedžad Ugljan, zamenik šefa državne bezbednosti BiH. Zadatak te grupe bio je likvidacija određenih Srba u Sarajevu.

Na početku rata pri Službi državne bezbednosti pod muslimanskom kontrolom postojala je grupa "King" čiji zadatak je bio uključivanje u istražne radnje prema Srbima osumnjičenim za navodnu saradnju sa srpskom službom bezbednosti.

Na čelu muslimanske vojne policije na početku rata bio je Kerim Lučarević, zv. "Doktor", a zatim je na njegovo mesto došao Ismet Bajramović. Načelnik službe bezbednosti muslimanske Armije u to vreme bio je Fikret Muslimović, a kasnije Jusuf Jašarević.

 

4.5. Kada je Nedžad Ugljanik došao 1993. godine posle Joze Jozića na dužnost podsekretara u Ministarstvu unutrašnjih poslova BiH formirao je snajpersku grupu koja je imala zadatak da puca na Srbe u srpskom delu Sarajeva.

 

4.6. Posle Alije Delimustafića na položaj ministra unutrašnjih poslova BiH postavljen je Jusuf Pušina.

Pušina je dozvolio kriminalno delovanje naoružanih grupa i pojedinaca prema Srbima u BiH, a po svom položaju bio je uključen u vršenje zločina prema Srbima od strane pripadnika MUP-a.

Izvršavao je naredbu Alije Izetbegovića da se ne otkrivaju i ne hapse pripadnici kriminanih grupa, policije ili vojnih jedinica koji su vršili zločine prema Srbima, odnosno da se uopšte ne istražuju ubistva Srba u tom periodu.

Pušini je bio blizak Senad Džanović, zv. "Glavoguz" - zločinac koji je lično ubio oko 60 Srba.

 

 

5. Uključenost vrha muslimansko-hrvatske vlasti u Sarajevu u genocid prema Srbima

 

5.0. Zločini prema Srbima u Sarajevu i drugim mestima vršeni su sa znanjem muslimansko-hrvatske vlasti u Sarajevu, a većim delom i od nje same, kao i od muslimansko-hrvatske vojske. Vlast je ostavljala Srbe bez ikakve zaštite i dopuštala je naoružanim grupama i formacijama da nekažnjeno ubijaju i zlostavljaju Srbe - civile i zarobljenike.

Uključenost u zločine prema Srbima u Sarajevu sezala je do samog vrha vlasti u državi BiH.

 

5.1. Sve odluke u muslimanskom delu rukovodstva donošene su na sastancima najužeg rukovodstva Stranke demokratske akcije koje su činili: Alija Izetbegović, Ejup Ganić, Haris Silajdžić, Rusmir Mahmutćehajić, Omer Behmen i delimično Irfan Ajanović. Od hrvatskih rukovodilaca najekstremniji i najbliži muslimanskoj rukovodećoj grupi bio je Stjepan Kljujić.

 

5.2. U junu 1992. godine Alija Izetbegović izdao je saopštenje- da se navodno u Gradu Sarajevu infiltrirala "peta kolona" i izdao je naredbu za suzbijanje i uništavanje "pete kolone". Time je podstaknut najveći progon Srba - civila u Sarajevu koji su zatvarani, zlostavljani, mučeni i ubijani pod vidom suzbijanja "pete kolone".

 

5.3. Na prokopavanju tunela ispod Aerodroma Butmir koji je povezivao naselje Dobrinju sa Hrasnicom, bili su prinudno angažovani Srbi, dovedeni iz logora, i morali su da rade danonoćno bez odmora.

Radovima je rukovodio Bakir Izetbegović, sin Alije Izetbegović.

Prilikom obavljanja ovih radova, neki od Srba padali su od umora, neispavanosti i gladi i Bakir Izetbegović naređivao je da ih ubiju, jer navodno sabotiraju, a njihovi leševi zakopavani su ispod Igmana.

 

5.4. Jusuf Prazina, predratni kriminalac, na samom početku rata komandovao je vojnim jedinicama koje su učestvovale u presretanju kolone JNA u Dobrovoljačkoj ulici i na prevaran način izvršile ubijanje pripadnika JNA kojima je bio garantovan prolaz od strane vrha muslimansko-hrvatske vlasti u Sarajevu. Posle toga Prazina je nastavio sa organizovanim ubijanjem i zlostavljanjem Srba u Sarajevu.

Prazina je imao kancelariju u zgradi Predsedništva i svi su ga oslovljavali generalom. Na sastancima koje je snimala televizija obično je sedeo u prvom redu.

Krajem 1992. ili početkom 1993. godine, prema izveštaju TV Sarajevo sa neke pres konferencije u kojoj su učestvovali i predstavnici muslimanske vojske, novinar Demirović zapitao je zašto u predsedništvu konferencije nema Jusufa Prazine koji je praktično komandant grada. Tada je Prazina ustao iz dela sale u kome su sedeli novinari i pred kamerama televizije pokazao jedan papir govoreći da je to rešenje kojim je on imenovan za generala i komandanta Sarajeva - od strane predsednika Alije Izetbegovića.

 

5.5. Jednom prilikom, sredinom 1992. godine, u logoru na Trgu Zavnobih-a, u zgradi broj 27, ubijen je jedan Srbin koji je bio prijatelj Jusufa Prazine i uživao njegovu zaštitu. Kada je Prazina, dolaskom u logor, za ovo saznao, razbesneo se i rekao je da on to nije naredio, već da se sva ta zla vrše po naređenju Alije Izetbegovića i njegovih saradnika.

 

5.6. U leto 1992. godine Alija Izetbegović sa Biserkom Turković (kasnijim diplomatskim predstavnikom BiH u Zagrebu) posetio je vojne jedinice na planini Trebeviću. Na lokalitetima ispod ove planine mnogi Srbi - civili bili su ubijeni i bačeni u jame. U tim masovnim zločinima najviše učešća uzela je jedinica Mušana Topalovića - "Caca".

Prilikom ove posete Izetbegović je pred televizijskim kamerama pohvalio Mušana Topalovića, a još izdašnija u pohvalama bila je gospođa Turković.

Prema jednom svedočenju, Topalović kao vojni komandant ništa nije radio bez saglasnosti Alije Izetbegovića ("sa njim je imao crveni telefon"). I zločini prema Srbima - civilima od strane Topalovićeve jedinice vršeni su uz saglasnost Alije Izetbegovića.

Inače, Topalovićevi masovni zločini prema Srbima bili su opšte poznati, pa je kasnije od strane muslimanske vlasti organizovano suđenje nekim pripadnicima Topalovićeve vojne jedinice radi stvaranja privida distance vlasti od izvršenih zločina, o čemu će posebno biti reči.

 

5.7. Prema jednom svedočenju Izetbegović je naredio ministru unutrašnjih poslova Jusufu Pušini da se ne otkrivaju i ne hapse oni koji su vršili zločine prema Srbima.

 

5.8. Krajem 1994. godine advokatu Fahriji Karkinu suđeno je u Sarajevu za primanje mita, šverc drogom i neka druga krivična dela i on je sudu predao na uvid ispravu sa potpisom Alije Izetbegovića kojom se od njega - Karkina traži da se raspita koliko Srba treba uhapsiti radi razmene za Harisa Jasenkovića, bližeg rođaka Izetbegovićeve supruge, koji se nalazio u srpskom zatvoru u Foči. Ova razmena je ostvarena. Na suđenju Karkin je predložio Izetbegovića kao svedoka, ali sud to nije prihvatio.

 

5.9. Brojni logori za Srbe u Sarajevu i drugim mestima koja su bila pod muslimanskom i hrvatskom kontrolom služili su za mučenja, zlostavljanja, izgladnjavanja i ubijanja Srba - civila. Oni su bili organizovani od strane muslimansko-hrvatske vlasti i vojske i vlast je znala za zločine koji se u tim logorima vrše. Neke od tih logora posećivao je i Alija Izetbegović i bilo mu je poznato stanje u tim logorima. Tako je tri - četiri puta sleteo na heliodrom neposredno do logora silos u Tarčinu, koji su napravili Srbi logoraši, a koji je važio za jedan od najsurovijih logora. Taj logor je bio neposredno pod kontrolom 109. brdske brigade Armije tzv. BiH. U ovom logoru 23 Srbina su ubijena, umrla od gladi ili teških telesnih povreda ili izgubila život na prinudnom radu.

 

 

 

6. Uloga sredstava javnog informisanja u Sarajevu u političkoj propagandi i podsticanju na genocid prema Srbima

 

6.0. U pripremanju muslimana i Hrvata na otcepljenje BiH od SFRJ i kasnijem građanskom ratu sredstva informisanja u Sarajevu koja su pretežno bila pod muslimanskom kontrolom odigrala su značajnu ulogu u satanizaciji Srba i podsticanju na zločine prema njima. Pri tom, laži su bile u osnovi uporne i bezobzirne propagande protiv Srba.

 

6.1. U prvoj polovini aprila 1992. godine na TV Sarajevo objavljeno je da je izvršen pokolj muslimana na planini Trebević u naselju Jarčedol. Ovo je bila potpuno lažna vest, što je utvrđeno od strane zajedničke komisije Ministarstva unutrašnjih poslova BiH i predstavnika JNA. I Televizija Sarajevo morala je da potvrdi da je vest bila lažna, a pri objavljivanju izveštaja o proveri te vesti, emitovana je i izjava jednog muslimana (koji je stajao pored ministra unutrašnjih poslova) da će on likvidirati porodicu generala Kukanjca koja se nalazila u Sarajevu.

 

6.2. Ramiz Delalić, zv. "Ćelo", jedan od zapovednika "zelenih beretki" i kasnije komandant Devete brdske brigade Armije BiH pojavljivao se u emisijama TV Sarajevo i otvoreno se hvalio učešćem u ubistvu Nikole Gardovića 1.3.1992. godine. Ovaj nesumnjivi zločinac koji je učestvovao i u masovnim ubistvima Srba - civila na lokalitetu Kazani ispod Trebevića, u jednoj emisiji TV Sarajevo bio je u društvu sa Jusufom Pušinom, ministrom unutrašnjih poslova tzv. BiH, prema kome je ispoljio prisnost tako što se zagrlio s njim.

 

6.3. Pred televiziskim kamerama često se je pojavljivao Mustafa Memija, novinar TV Sarajevo, sa automatom u ruci, a spiker dnevnika Hadžifejzović otvoreno je pozivao na zločine prema Srbima.

 

 

 

7. Uloga islamske verske zajednice u ostvarivanju političkih ciljeva muslimana i u zločinima prema srpskom narodu

 

7.0. Saglasno stavovima "Islamske deklaracije" Alije Izetbegovića o stvaranju muslimanske države u Bosni i Hercegovini, o prožimanju državnog i verskog, islamska verska zajednica uključila se u ostvarivanje političkih ciljeva muslimana u BiH, kao i u zločine prema srpskom narodu.

 

7.1. Mešihat islamske zajednice BiH - Sarajevo uputio je (u dramatičnom tonu) pismeni apel svim imamima na području mešihata, kojim se svi muslimani pozivaju da iziđu na referendum i glasaju za nezavisnu i suverenu Bosnu i Hercegovinu "kao svoju budućnost i budućnost svoje vjere".

U apelu se zaključno navodi: "Ako na ovom ispitu padnemo historija nam zadugo neće pružiti priliku za popravni".

 

7.2. Muslimanskim borcima deljeni su primerci džepnog priručnika "Islamski savjeti i upute" čije izdavanje su sponzorisali: Organizacija islamskih vakufa za humanitarnu pomoć BiH, islamski Reif za BiH i muslimansko Dobrotvorno društvo "Merhamet" Sarajevo. "Saveti" su, kako stoji u uvodu ove knjižice, delo Ahmeta Izudina El. Bejanunja ("to je poznati sirijski alim koji spada u plejadu onih koji su izvršili veliki uticaj na grupu savremenih sirijskih misionara - alima koji se smatraju preporodiocima današnjeg arapsko-islamskog društva").

Ovaj verski priručnik sadrži poruke komandantima i borcima, muslimanskim vernicima:

"Ko ne uputi borca u borbu ... Alah će ga prokleti nekom nevoljom. Takođe se vojnoj komandi stavlja na raspolaganje da odluči da li je korisnije i od interesa za opštu stvar, da oslobodi, razmijeni ili likvidira neprijateljskog zarobljenika. Vjerovjesniku nije dopušteno da drži neprijatelja kao zarobljenika sve dok ne izvojuje pobjedu na zemlji. Zabranjeno je ubijanje žena, djece i sveštenika koji nemaju nikakvog učešća u ratu ili indirektno ili direktno ne pomažu neprijatelja (svoj narod...)".

Iz datih poruka proizlazi da nije dopušteno držati zarobljenike i da je njihovo ubijanje ostavljeno slobodnoj oceni vojne komande koja treba da se rukovodi interesima "opšte stvari", kao i da ubijanja nisu pošteđeni ni žene, deca i sveštenici ako na bilo koji način pomažu neprijatelja - svoj narod (šta bi se, inače, i moglo drugo očekivati od pripadnika jednog naroda osim da pomažu svoj narod?).

Izneti "saveti" predstavljaju direktno podsticanje muslimanskih vojnika da ubijaju Srbe i utoliko je opasnije što dolazi od strane vere i oslobađa muslimane straha od boga i griže savesti.

 

7.3. U muslimanskim sredstvima javnog informisanja često se pojavljivao reis - ul - ulema efendija Cerić, koji je obilazio vojne jedinice i govorio da je borba muslimana - džihad (sveti rat).

 

7.4. Kada je muslimansko-hrvatska vlast u Sarajevu pokušala da se bar formalno distancira od masovnih ubistava Srba u Sarajevu (posebno onih na lokalitetu Kazani ispod Trebevića), jedno vreme krajem 1993. ili početkom 1994. godine držala je u pritvoru i Ramiza Delalića koji je izvršio brojne zločine prema Srbima u Sarajevu. Delalić je u zatvoru imao povlastice i govorio je da je on "na Alahovom putu". Zatvorenim muslimanima, ubicama iz Topalovićeve jedinice - govorio je da nije zločin to što su oni ubijali Srbe i da za to ne mogu biti krivi.

Ovo je potpuno u duhu teze o džihadu (svetom ratu) i saglasno je porukama iz navedenog priručnika "Islamski savjeti i upute", a takođe i Izetbegovićeve "Islamske deklaracije".

 

 

 

8. Suđenja u Sarajevu za zločine prema Srbima

 

8.0. Zločini prema Srbima u Sarajevu vršeni su masovno od strane muslimanske vojske, policije, naoružanih grupa i pojedinaca. Ubistva nezaštićenih Srba - civila bila su očigledna i da bi se stvorio privid da su to samo ekscesi pojedinaca iza kojih ne stoji muslimansko-hrvatska vlast u Sarajevu, organizovana su suđenja koja su to samo po formi, čiji cilj nije bio stvarno kažnjavanje učinilaca genocidnih zločina prema Srbima.

 

8.1. Tako je za ubistvo šest članova porodice Ristović 8.7.1992. godine u naselju Velešići, zatečenih u kući na ručku - u 1994. godini suđeno petorici muslimana pred Višim sudom u Sarajevu. Dvojica (Admir Adilović i Ismet Ćutuk) oslobođeni su od optužbe, prema jednom (Mirsadu Hodžiću) izrečena je mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja, a prema dvojici (Osmanu Hodžiću i Mehu Ibiševiću) postupak je razdvojen, jer su se navodno nalazili u bekstvu.

Sefer Halilović u svojoj knjizi "Lukava strategija" govori o ubistvu porodice Ristović i kaže:

"U slučaju Ristović lično sam istoga dana detaljno informisao Predsednika Izetbegovića. Prvo usmeno, a potom pismeno, a onda i sve članove Predsedništva koji su dalje nastavili pritisak na ministra Pušinu da se preduzmu radnje, pošto to nije bilo u nadležnosti Armije.

Sedam meseci kasnije, tačnije 20.01.1993. godine Bakir Alispahić, načelnik Službe javne bezbednosti u Sarajevu podnosi krivičnu prijavu protiv pet lica.

Istraga je pokazala da su ubice porodice Ristović svi bili pripadnici MUP-a R BiH, preciznije stanice javne bezbednosti Marin dvor."

 

8.2. Na lokalitetima Bistrički potok i Kazani ispod planine Trebević u Sarajevu masovno su ubijani Srbi - civili i njihova tela bacana su u jame. Leševi su delimično i spaljivani tako što su na njih nabacivane i paljene stare automobilske gume. Ove zločine su najvećim delom izvršili pripadnici vojnih jedinica (10. brdska brigada Prvog korpusa Armije, tzv. BiH) čiji komandant je bio Mušan Topalović - "Caco". U okviru ove jedinice najviše zločina izvršila je "elitna četa".

Za ove zločine suđeno je četrnaestorici pripadnika navedene vojne jedinice pred Okružnim vojnim sudom u Sarajevu (presuda je izrečena 23.12.1994. godine). Iako su na navedenim Srbi - civili masovno ubijani, sudsko-medicinski veštaci izvadili su ostatke samo 29 izmasakriranih leševa, od kojih je identifikovano 8. Sa otkopavanjem leševa, čime je rukovodio istražni sudija Vojnog suda Šermet Nihad, naglo se stalo po nalogu Predsedništva BiH kako tvrdi svedok 449/97-2 koji je sa ovim bio dobro upoznat jer je tokom rata bio na visokom položaju u Sarajevu.

Optužnica nije podignuta za genocid, ni za ratne zločine, već za ubistva izvršena na svirep i podmukao način. A sud je našao da se čak ne radi ni o ubistvima na svirep ili podmukao način, iako su i po nalazu veštaka, tela žrtava bila izmasakrirana. Izrečena je ovakva presuda:

Zijo (Jusufa) Kubat, Refik (Mehmeda) Čolak, Esad (Bešlije) Tucaković i Mevludin (Salka) Selak osuđeni su na po 6 godina zatvora zbog krivičnog dela ubistva (najlakši oblik dela), Omer (Mehe) Tendžo i Asif (Begana) Alibašić - na kazne zatvora u trajanju od po 4 godine i 4 meseca zbog pomaganja u ubistvu i neprijavljivanja krivičnog dela ili izvršioca, Senad (Redžepa) Hasić, Samir (Mustafe) Seferović, Sabahudin (Remzije) Žiga, Samir (Muhameda) Ljubović, Esad (Nusreta) Raonić i Senad (Fadila) Haračić - na kazne zatvora od po 10 meseci zbog neprijavljivanja krivičnog dela, Armin (Seada) Hodžić - na kaznu zatvora od 5 godina i 8 meseci zbog krivičnog dela ubistva (saizvršilac) i neprijavljivanja krivičnog dela, i Sead (Hamdije) Kadić - na kaznu zatvora u trajanju od 4 godine zbog krivičnog dela ubistva (saizvršilac). Samir Seferović i Sabahudin Žiga oslobođeni su od optužbe za krivično delo ubistva .

Dok su srodnici nekih od ubijenih Srba, prisutni u sudnici, objavljivanje presude primili sa negodovanjem, optuženi Samir Seferović, mimo uobičajenog reda u sudnici, prišao je predsedniku sudskog veća Muhamedu Podrugu i u znak zahvalnosti rukovao se s njim, a zatim i sa ostalim članovima veća.

Izneti zaključak dodatno potvrđuje činjenica da i tako male kazne nisu u celini izdržane. Posle samo godinu dana skoro svi preostali osuđeni pušteni su na slobodu. Odluku o njihovom oslobađanju od daljeg izdržavanja kazne doneo je Alija Izetbegović pred Novu 1996. godinu.

 

 

 

9. Likvidacija komandanata muslimanskih oružanih formacija

- učesnika u masovnom ubijanju Srba - civila u Sarajevu

 

Pored formalnih - simboličnih suđenja nekim neposrednim učesnicima u masovnim ubistvima Srba u Sarajevu, drugi pouzdaniji oblik uklanjanja dokaza o umešanosti države tzv. BiH u te zločine - bio je likvidacija zapovednika vojnih jedinica koje su vršile zločine. Oni su prvo podsticani na izvršenje zločina prema Srbima, a zatim su - po obavljenom zadatku - kao neugodni svedoci - likvidirani.

Jusuf Prazina napustio je Sarajevo krajem oktobra 1992. godine po nalogu Alije Izetbegovića (nalog mu je preneo Rusmir Mahmutćehaić, potpredsednik Vlade tzv. BiH), a zatim je ubijen u Belgiji.

Oktobra 1992. godine civilna policija opkolila je zgradu u kojoj se nalazio Mušan Topalović sa svojim štabom i nakon oružanog sukoba u kome je ubio više policajaca, Topalović se predao i ubrzo posle toga je ubijen. Pre toga je telefonom razgovarao sa Alijom Izetbegovićem.

Samir Kahfedžić je ubijen od strane muslimana na Igmanu.

Mišo Davorin, takođe učesnik u zločinima protiv Srba, ubijen je u Sarajevu.