1992. GODINE

Odgovornost nadređenih regulisana je članom 7. stav 3. Statuta Tribunala.

Tom odredbom je predviđeno da činjenica da je bilo koji od zločina koji je propisan Statutom počinjen od podređenog lica, ne oslobađa njegovog nadređenog krivične odgovornosti ukoliko je znao ili imao razloga da zna da će podređeni takva dela počiniti ili da ih je počinio, a propustio je da preduzme potrebne i razumne mere da spreči takve radnje ili da kazni učinioca.

Dakle, radi se o krajnje široko postavljenoj odgovornosti.

Ova vrsta odgovornosti predmet je obimnih rasprava u postupcima pred Tribunalom, posebno u slučaju "Blaškić" i slučaju "logor Čelebići". Pravilo je da Tužilaštvo Tribunala insistira na najširem shvatanju te odgovornosti. U pojedinim prilikama smatra da i savetodavna delatnost može biti osnov ove odgovornosti.

Ipak, možemo kao preovladajuće i sporne stavove u dosadašnjoj praksi Tribunala, koja se u dobroj meri oslanja i na ne veliku praksu primene odredbi čl. 86. i čl. 87. Dopunskog protokola i uz ženevske konvencije od 1949. godine pomenuti sledeće.

Komandna odgovornost je neadekvatan termin za ovu vrstu odgovornosti, budući da je ista mnogo šira jer pored odnosa komandovanja karakterističnog u vojsci i policiji, obuhvata svaki sistem nadređenosti u svemu uključujući u to civilne vlasti i sve druge organe i organizacije.

Drugo, odnos nadređenosti ne mora biti neposredan u odnosu na neposrednog izvršioca zločina, već može biti odgovoran i neko od viših u lancu subordinacije. Može biti odgovorno i više nadređenih lica zbog radnji jednog od podređenih.

Nadređenost može biti ne samo "de iure", nego i "de facto", a i kombinovano.

Najzad, mora biti utvrđeno postojanje realne mogućnosti kontrole podređenog od strane nadređenog.

Delo, naravno, mora biti izvršeno od strane podređenog i kao što je rečeno, nadređeni mora znati ili imati razloga da zna da je podređeni počinio ili će počiniti neki od zločina koji je propisan Statutom.

Najzad, uslov je da je nadređeni propustio da preduzme potrebne ili razumne mere da spreči izvršenje zločina ili da kazni izvršioca.

Pri tako postavljenoj odgovornosti nadređenih, ne može biti sumnje da postoji odgovornost i Alije Izetbegovića za zločine učinjene prema srpskom narodu na teritoriji opštine Konjic, posebno u logoru "Čelebići".

Dovoljno je samo ukazati na činjenicu da je u opštini Konjic od 7.700 stanovnika srpske nacionalnosti prema popisu od 1991. godine već krajem 1992. godine preostalo samo 280, uz napomenu da je Konjic uvek bio u rukama vlasti čiji je predsednik Alija Izetbegović i da se radi o opštini koja je susedna sarajevskim opštinama. Potpuno je nemoguće da nije znao za egzodus Srba i genocid nad tim narodom u pomenutom području. Sa druge strane nije preduzeo ništa da to spreči, već čak i naprotiv, kao ni da kazni odgovorna lica.

Ukazaćemo i na druge brojne okolnosti koje govore u prilog odgovornosti Alije Izetbegovića za zločine nad srpskim narodom u logoru "Čelebići".

Tužilac Tribunala u Hagu je optužnicom br. IT-96-21-1, potvrđenom 21.3.1996. godine pokrenuo postupak protiv Zejnila Delalića, Zdravka Mucića, Hazima Delića i Esada Landža zbog zločina nad srpskim civilnim stanovništvom na teritoriji opštine Konjic. Oko 500 Srba je u tom logoru ubijano, opljačkano, silovano, prebijano i na druge načine mučeno, tokom 1992. godine.

Takav tretman je prestao tek pod pritiskom Međunarodnog Crvenog krsta i međunarodne javnosti. Međutim, svakako da su bosanske vlasti i njen predsednik morali znati znatno više o tom logoru nego Međunarodni Crveni krst i međunarodna javnost. A ipak, nisu želeli da se prestane sa takvim tretmanom, kao i da zatvore takav logor, već su to učinili tek pod pritiskom.

Sličan tretman su imali i članovi porodica zatočenih u logoru, koji su došli da vide svoje najbliže ili da im nešto donesu, što je bilo dozvoljeno tek u drugoj polovini 1992. godine, nakon poseta Međunarodnog Crvenog krsta. No, bilo je čudo da je bilo ko od članova njihovih porodica na toj teritoriji do tada ostao, kako je to primetio Tužilac Tribunala u svojoj završnoj reči na pretresu protiv Delalića i dr.

Nijedna žrtva takvog tretmana bosanskih muslimansko-hrvatskih vlasti nije suđena, niti osuđena zbog bilo kakvog delikta, što takođe potvrđuje i Tužilac Tribunala u završnoj reči na pretresu.

Logor u Čelebićima je u svakom trenutku bio pod budnim okom samog vrha pomenutih vlasti, Zejnila Delalića, koji je praktično osnovao logor i postavio za komandanta tog logora svog prijatelja Zdravka Mucića, lično je postavio Alija Izetbegović.

Taj logor nije bio nikakav zabačeni, izolovani objekat, već naprotiv. Na pedesetak kilometara od sarajevskih opština, na magistrali i železničkom putu od Sarajeva prema glavnom gradu Hercegovine, Mostaru i dalje, prema Jadranskom moru. Oduvek na najvažnijem bosanskom put, a u ratnim uslovima, magistrali koja je bila uslov opstanka muslimansko-hrvatske države. Takav strateški značaj ove teritorije objašnjava jedan od motiva genocida koje su muslimansko-hrvatske vlasti sprovele nad srpskim narodom nastanjenim duž te magistrale.

Stoga, kao i sa razloga koje dalje navodimo, najviši vrhovi te vlasti su imale svakodnevni uvid u ono što se događalo u pomenutom logoru.

Logor i šira okolina su uvek bili pod kontrolom tih vlasti, nikad okupirani ili opkoljeni.

Nekoliko TV emisija je snimljeno u logoru za vreme njegovog postojanja, kako od sarajevske TV, tako i od nekih arapskih TV stanica. Te emisije su prikazivane, svakako i u Sarajevu, što je svakako moralo dopreti i do A. Izetbegovića. Za jednu arapsku TV stanicu snimatelj je bio izvesni Haraz el Asad koji je svedočio u korist odbrane pred Tribunalom u Hagu.

Treba napomenuti da su dozvole za TV snimanje logora za zemlju i inostranstvo, u takvim prilikama, sigurno morale dati samo najviše vlasti.

Štab Teritorijalne odbrane Konjica, koji je igrao odlučujuću ulogu prilikom formiranja i održavanja logora je bio podređen direktno vlastima u Sarajevu, kako tvrdi Tužilaštvo Tribunala i svedok-ekspert J.Gonj na pretresu u Hagu od 1.12.1997. godine.

Krajem jula 1992. godine u logoru je pretovarena ogromna količina oružja iz više desetina najvećih kamiona, svih pod oznakama Međunarodnog Crvenog krsta. Pretovar su izvršili logoraši, a oružje je bilo isprljano urmama i uljem što govori da je dospelo verovatno iz arapskih zemalja. Za taj događaj znaju bar stotinak logoraša koji su vršili pretovar i to u postupku pred Tribunalom predstavlja notornu činjenicu, mada ga izbegavaju da pominju ne samo odbrana, nego i Tužilaštvo. U uslovima nedostatka naoružanja i teških poraza muslimansko-hrvatskih snaga, nemoguće je ne pretpostaviti da je pretovar izvršen sa znanjem i po naredbi vrhovnog vojnog komandanta. Nelogično je i ne pretpostaviti da je nabavka te ogromne količine oružja iz inostranstva bila po naredbi i uz znanje A. Izetbegovića.

Logor su posećivali i najbliži saradnici Alije Izetbegovića, kao što je na primer general J. Divjak, koji je o tome i svedočio pred Tribunalom.

Logor je u više navrata posetio Alija Izetbegović.

Pored napred navedenih okolnosti koje ukazuju ne samo da je A.Izetbegović znao za postojanje i funkcionisanje logora, nego i da je s obzirom na sklop svih okolnosti, čak morao posetiti logor, a o tome govore i iskazi brojnih svedoka.

Navešćemo najbitnije delove iz iskaza svedoka koje su dali pred sudom uz upozorenje na posledice lažnog svedočenja.

3.1. Svedok 486/96-2, bravar iz okoline Konjica, koji je u Čelebićima bio zatvoren od 23. maja do 31. avgusta 1992. godine, navodi:

...Ja sam se posle napada na moje selo 18. maja 1992. godine krio sve do 23. maja kada sam se predao jer su zapretili da će mi pobiti porodicu.

Čim sam se predao odveli su me u Čelebiće i smestili u vatrogasno spremište koje je imalo oznaku "22". Tu je bilo oko 60 ljudi iz sela u okolini Konjica. Među njima je bio i Slobodan Babić, koji je bio tako prebijen i sav u krvi da je jedva davao znake života. Posle 2-3 dana njega su mrtvog odneli.

Drugi dan po dolasku "Bato" Alkadić me je saslušavao. Tražio je da priznam da sam organizovao neku jedinicu. Ja nisam ništa priznavao, jer nisam imao šta da priznam, pošto to nije bilo istina. Za to vreme su me tukli. To je radio Alkadić. Tukao me je komadom jednog debelog kabla i sećam se da me je 12 puta udario snažno po glavi. Posle osmog udarca ja sam pao, a on me je podigao na kolena i nastavio dalje da udara. Pored Alkadića tukli su me i Nuhić i Pero Blažević zvani "Srbija". Udarali su me i nogama na kojima su imali teške vojničke čizme. Tom prilikom polomljena mi je vilica, izbijena tri zuba u gornjoj vilici. Na glavi sam imao više naprslina kože, tako da sam krvario. Od toga mi se i sada vide ožiljci. Posle toga pet dana nisam mogao da ustanem, niti da se pomerim.

Odatle smo prebačeni u hangar "6".

Noću su upadali stražari i neki drugi uniformisani Hrvati i muslimani i tukli nas.

Jednog dana doveli su K.M., K.R. i M.K., koje su neposredno pre toga udarali po glavi flašama od piva. Te flaše im je o glavu razbijao Alkadić.

Mene su, redovno, svaki drugi dan, izvodili pred hangar i prebijali. To su radili nekad danju, nekad noću. Tom prilikom više puta sam padao u nesvest, a oni bi me polivali vodom i kad bih malo došao k sebi, ponovo su nastavljali da tuku.

Tukli su me Hazim Delić, Esad Landžo, Kemal Mrndžić, neki Šiptari, čija imena ne znam i drugi stražari. Prilikom ovih prebijanja polomljeno mi je 7 rebara sa leve strane, a na desnoj strani 4 su napukla.

Pored pojedinačnih tuča dobro se sećam i tuče koja je bila na Petrovdan, 12. jula 1992. godine, zbog toga što su poginuli neki muslimanski vojnici. Tada su nas sistematski sve prebili. Prvo je ušao Delić i svakog je udario bezbol palicom. Za njim je išla grupa stražara i svaki od njih je udarao svakog logoraša.

Sistematsko prebijanje je bilo i 12. avgusta kada su u logor došli predstavnici Međunarodnog crvenog krsta. Samo što su oni otišli ušao je Delić sa 8 stražara i naredio da svi sednemo, da stavimo ruke iza vrata, a oni su išli iza leđa i sve nas redom prebili.

Dobro se sećam i događaja od 15. jula kada je oko 12 sati došao "Zenga" koji me je prozvao i kada sam izašao iz hangara stavio mi je zaštitnu masku na glavu, zatim je kidao neku papirnu vreću i bacao je u vatru, pa je nož stavio na plamen i tako ga usijao. "Zenga" je zahtevao da taj usijani nož uhvatim levom rukom. Naneo mi je opekotine po levom dlanu, što me je strahovito zabolelo. Taj nož je ponovo grejao i napravio mi, jednu za drugom, 12 opekotina po rukama i nogama i sada mi se ti ožiljci vide. Za to vreme ništa nije govorio, niti me je nešto pitao.

Pojavili su mi se plikovi koji su mnogo boleli. Posle 10 dana, kada su mi se te rane od opekotina bile zagnojile i usmrdele, vodili su me u "22" gde je bio stacionar i gde su ležali isprebijani i bolesni logoraši. Tu su me par puta previli, a nikakve lekove nisu mi dali, niti su mi mazali opekotine.

"Zenga" je pred nama vezivao oko struka kordu, a zatim između nogu oko polnog organa i drugi kraj zavlačio u čmar, pa je kordu zatim palio. To je radio M.V., B.D., V.Đ., R.V. i još nekima. Dok je korda gorela oni su trčali i vriskali.

"Zenga" je pred svima nama naterao braću Đ., čiji su roditelji ubijeni u vreme kad su oni dovedeni u logor, da jedan drugom sisaju polni organ.

Mene je "Zenga" izvodio iz hangara i naredio "da pasem travu", tako što sam ja morao da kleknem i da jedem travu, a on je kontrolisao da je progutam.

Režim u "6" bio je tačno određen. Svako je imao svoje mesto na kome je morao da sedi i nije smeo da se pomera. Satima smo morali da sedimo u istom položaju tako da nam je celo telo bilo ukrućeno.

U svakom kontaktu sa nama nazivali su nas pogrdnim rečima, vređali i neprekidno omalovažavali. Krajem juna 1992. godine došla je neka arapska televizijska ekipa. Delić je odredio logoraše koji su morali pred kamerama da daju izjave, da govore kako smo mi Srbi ubijali muslimane, silovali njihove žene i slično. Delić je bio u blizini, tako da smo morali da kažemo ono što je tražio. Delić je tukao te ljude i pred kamerama dok su davali izjave. Kasnije sam saznao da su te kasete prikazivane i da je predstavljeno da je to srpski zatvor u kome Srbi tuku muslimane.

Ne sećam se datuma, ali mislim da je to bilo u avgustu 1992. godine, kada je celog jednog dana hangar bio zatvoren i jedan od stražara je stajao ispred vrata. Tog dana niko nije izlazio napolje od logoraša, a napolju smo čuli graju i postrojavanje vojske. Kasnije smo saznali od stražara da je u logor dolazio Alija Izetbegović. Čuo sam i od nekih žena i ljudi iz Čelebića koji nisu bili u logoru, da su videli Izetbegovića u krugu logora, a i da su ga videli i neki od logoraša. Čuo sam da je Izetbegović bio u logoru i u septembru 1992. godine, ali ja tada nisam bio tamo.

Dok sam bio u Čelebićima više Srba je ubijeno: željko Ćećez je ubijen iz vatrenog oružja, Milorad Kuljanin, Čedo Avramović, Šćepo Gotovac, Simo Jovanović, Pero Mrkajić, Boško Samouković. Možda je bilo još neko ubistvo koga se ja ne sećam.

O održavanju neke higijene nije bilo ni govora. Punih 70 dana nismo se prali, ni presvlačili. Tek pred dolazak Crvenog krsta dobili smo nožiće za brijanje, tako da smo morali da se brijemo bez vode i sapuna, po 30 logoraša sa jednim nožićem.

Spavali smo na betonu. Preko dana bilo je toplo i zagušljivo, a noću hladno.

Nuždu smo vršili u kantu koja se retko praznila, a hranu smo dobijali na stolu pored koga je bila ta kanta...

3.2. Svedok 283/94-3, koji je bio jedan od zatvorenih Srba u logoru u Čelebićima, svedoči:

...U hangaru "6" u ovom logoru u julu 1992. godine u kome je bilo zatvoreno između 150 i 250 Srba, bili smo veoma loše hranjeni, a u dane 9., 10. i 11. jula 1992. godine, kada je temperatura u hangaru bila preko 50° C, nisu nam davali ni vodu ni hranu.

Krajem jula 1992. godine, zajedno sa ostalim zatvorenicima u logoru Čelebići, bio sam prinuđen da u krugu logora sa šlepera i kamiona tri dana radim na istovaru municije i naoružanja, koje je muslimanskim oružanim snagama bilo dostavljeno iz inostranstva preko jedne jadranske luke. Po obavljenom istovaru zatvorenici su bili zatvoreni u hangaru i ceo dan im nije bilo dozvoljeno da izlaze, niti su vrata hangara otvarana.

Meni je stražar Zajko Čamdžić rekao da smo tog dana bili zatvoreni jer je logor posetio, pod veoma jakim obezbeđenjem, predsednik BiH Alija Izetbegović, koji je obilazio skladišta municije i naoružanja koja se nalaze u krugu logora...

3.3. Svedok 147/96-2, koji sada kao izbeglica živi u Beogradu, a rodom je iz okoline Konjica, svedoči:

...Ja sam bio zarobljen 10. juna 1992. godine i istog dana sam prebačen u logor u Čelebiće, gde sam ostao do 9. decembra 1992. godine.

Za vreme boravka u logoru u Čelebićima bio sam podvrgnut gladovanju i najtežim fizičkim zlostavljanjima. U logor sam došao sa 110 kg, a iz njega izašao sa 64 kg. Kada je u pitanju gladovanje kojem sam bio podvrgnut mogu da, kao ilustraciju, navedem da 54 dana nisam išao u klozet.

Kao i većina ostalih u ovom logoru, skoro svakodnevno sam bio prebijan. To se naročito dešavalo u prva tri meseca, kada su to radili i danju i noću dva-tri puta dnevno. Kao posledica fizičkog zlostavljanja 60% su mi oštećeni jetra i žuč, 9 rebara mi je slomljeno i dobio sam druge teške povrede, tako da sam sada po lekarskim nalazima 70% invalid.

Koliko je meni poznato, u logoru u Čelebićima je ubijeno 18 zatvorenika. Lično sam bio očevidac ubistva Sime Jovanovića iz sela Idbar, Čede Avramovića iz Čelebića, i željka Klimenta iz Konjica.

Po dovođenju u logor u Čelebićima, prva tri dana sam proveo u šahtu koji se nalazi u krugu logora, a odatle sam prebačen u hangar "6". Posle toga sam, zbog zadobijenih povreda, prebačen u objekat zvani stacionar, koji je nosio oznaku "22", gde su se nalazili drugi povređeni i bolesni zatvorenici. U tom objektu sam ostao oko 25 dana.

Jednog dana se ispred objekta čula neka galama, pa je K, koji se takođe nalazio na lečenju u ovom objektu, pogledao kroz ključaonicu i prokomentarisao "stigao je predsednik." Na ove njegove reči, ja sam došao do ključaonice i provirio. Video sam da ispred objekta stoje tri luksuzna automobila i jedan džip. Pored srednjeg automobila video sam da stoji Alija Izetbegović, okružen ljudima iz njegovog obezbeđenja na čelu sa Zejnelom Delalićem. Pored njega stajali su komandant logora Zdravko Mucić, zvani "Pavao" i drugi iz uprave logora. Siguran sam da je to bio Alija Izetbegović, jer sam ga često gledao i na TV-ekranima, a tvrdim da sam prepoznao i njegov glas.

Kroz ključaonicu su gledali Aliju Izetbegovića u logoru u Čelebiću i još neki zatvorenici u ovom objektu. Među zatvorenicima u logoru pričalo se da je Alija Izetbegović došao da obiđe objekte u krugu logora u koje je tih dana iz Splita dopremljena šleperima razna vojna oprema, oružje i municija.

O boravku Alije Izetbegovića u logoru u Čelebićima mogao bi nešto više da kaže D. iz Čelebića, koji mi je pričao da je takođe lično video Izetbegovića prilikom dolaska u Čelebiće...

3.4. Svedok 147/96-1, domaćica, koja je živela u okolini Konjica, navodi:

...Ja i suprug smo imali kuću u zaseoku Mravinjac na periferiji sela Čelebića.

U blizini moje kuće u Čelebićima muslimani su u bivšim objektima JNA formirali logor za Srbe. Ja nisam mogla da vidim taj logor od svoje kuće, ali u večernjim časovima povremeno sam iz pravca logora čula jauke, pa pretpostavljam da su to bili jauci zatvorenika koje su tukli stražari.

U neposrednoj blizini moje kuće bilo je sagrađeno više vikendica, među kojima i vikendica Šefka Elezovića, bivšeg funcionera opštine Hadžići, kod koga je došao Mirsad Ćatić iz Bihaća, koji je bio ranjen.

Ne sećam se tačno datuma kada sam čula decu iz muslimanskih porodica kako viču: "Eno predsednika!" Pogledala sam u pravcu Jablanice i videla sam da iz tog pravca, ispred vikendica, dolazi Alija Izetbegović. Oko njega je bio veći broj vojnika sa zelenim i crvenim beretkama...

3.5. Svedok 147/96-3, vozač iz Čelebića, rođen 1938. godine svedoči:

...Ja sam rođen u Čelebićima, koji je bio nastanjen isključivo srpskim stanovništvom u užem jezgru sela. U neposrednoj blizini mog zaseoka nalazili se se vojni objekti bivše JNA, koje su muslimani posle osvajanja Bradine pretvorili u logor za Srbe.

Centar ovog logora bio je udaljen od moje kuće oko 70 m, a ulazna kapija logora bila je udaljena od moje kuće oko 300 m.

Zatvorenici su bili držani u hangarima u krugu logora, a jedan deo njih je bio zatvoren u podzemnim prostorijama. Logor je bio opasan mrežastom žicom sa zaštitnom bodljikavom žicom, pa sam iz svoje kuće mogao svakodnevno da vidim šta se dešavalo u krugu logora. Gledao sam kako stražari na razne načine maltretiraju zatvorenike, tuku ih, teraju ih da piju svoju mokraću, a bio sam u prilici da, kako danju tako i noću, čujem jauke zatvorenika koji su bili podvrgnuti zlostavljanju. U tom logoru bilo je i žena.

Negde u septembru 1992. godine otišao sam u svoju šumu, koja je od kuće bila udaljena oko 200 m, i tada sam video kolonu teretnih vozila sa splitskom i zagrebačkom registracijom koja je ušla u logor.

Na dan 8. oktobra 1992. godine, u krug logora su ušla tri luksuzna automobila i sa udaljenosti od oko 60 m, sa mesta gde sam se nalazio, video sam da je u prvom automobilu bio Alija Izetbegović. Na sebi je imao kožnu vindjaknu i zelenu beretku. U tom trenutku čuo sam komentar M. "Ode Alija u logor".

To da sam video kada je Alija Izetbegović ušao u logor, spreman sam da potvrdim gde god bude trebalo i suguran sam da je to bio upravo on. U prilog ovoj tvrdnji navodim i to da je Alija Izetbegović imao veoma jaku pratnju...

3.6. Svedok 484/96-5, koji je bio zatvoren u logoru Čelebići od 26. maja do 28. avgusta 1992. godine, kada je prebačen u logor Musala, svedoči:

...Po dolasku u logor nas su potrpali u šahtove koji se nalaze u krugu Čelebića. Poklopce su zatvorili. U šahtu nismo mogli da dišemo. Ja sam u šahtu proveo oko dva sata. Iz šahta su izvodili po dvojicu i odvodili na saslušanje. Kada su me izveli iz šahta sačekala su nas dvojica stražara koja su nas pretukla. Posle saslušanja odveli su me u "šesticu".

Pošto je bilo leto, a hangar je bio metalne konstrukcije unutra je bila velika zapara i vrućina tako da se jedva moglo disati, dok je noću bilo hladno, a mi smo spavali na betonu.

Svakodnevno su nas prebijali. Pored Delića najviše su nas tukli Zenga, Kravar, Edo i neki "Crni".

Zenga je obmotavao oko struka M.V. sporogoreći štapin, pa ga je zapalio. Tom prilikom V. je strahovito jaukao, a posle sam video da je imao teške opekotine. Zenga je pekao jezik usijanim nožem i po rukama K.M. Braću Đ. je primoravao da jedan drugom sisaju polni organ.

Dok sam bio u hangaru ubijeno je nekoliko ljudi: Sima Jovanović, Boško Samouković, Šćepo Gotovac, žaljko, čijeg se prezimena ne sećam i drugi.

Jednog dana, ne sećam se tačno kada je to bilo, primetio sam da je raspoloženje stražara drugačije nego obično, bili su veseli i u logoru se osetila drugačija atmosfera nego obično. Toga dana vrata hangara bila su potpuno zatvorena i toga dana nismo dobili ni hranu, ni vodu. Niko od stražara nije ulazio u hangar, niti je neko od logoraša izlazio.

Čuli smo neku muziku i veselje, ali nismo znali o čemu se radi. Kasnije nam je N. koji je donosio hranu i jedini od logoraša kontaktirao sa stražarima rekao da su toga dana neki njihovi vojnici polagali zakletvu i da je u logoru bio Alija Izetbegović. Po izlasku iz logora čuo sam da su ga videle i neke žene koje su donosile hranu svojima...

3.7. Svedok 484/96-1, domaćica, rođena 1939. godine čija su dva sina bila zatvorena u logoru u Čelebićima, svedoči:

...U avgustu 1992. godine dozvolili su da nosimo zatvorenicima u Čelebiću hranu za čiji prijem je bio zadužen stražar Osman, zvani "Fočak", star oko 25 godina. Kasnije sam od sinova saznala da su muslimani uzimali sve najbolje od hrane što sam im donosila i zadržavali za sebe, a njima su davali samo mali deo toga.

Jednog dana, mislim da je to bilo krajem avgusta 1992. godine, ja sam oko 11 sati kao i obično sa G.D. donela hranu na ulaz u logor. Čim smo stigle "Fočak" nam je rekao: "dajte brzo hranu i odmah bežite, pošto dolazi Babo". Mi smo tako i učinile i kada smo hteli da pođemo pred kapiju su došla troja kola i zaustavila se. Sva tri automobila su bila velika putnička vozila, ofarbana u zeleno. U srednjem vozilu odmah sam prepoznala Aliju Izetbegovića, koga sam ranije više puta viđala na televiziji. On i ostali u kolima bili su u maskirnim uniformama. Kod kapije su ga dočekali veći broj muslimanskih vojnika, žena i dece, pljeskali mu i vikali "došao nam Babo". Potom je Izetbegović sa svojom pratnjom ušao u krug logora i otišao u pravcu hangara...

3.8. Svedok 484/96-3, koji je 27. maja 1992. godine doveden iz Bradine u logor Čelebići u kome je ostao do 8. avgusta 1992. godine, kada je prebačen u logor Musala, svedoči:

...Odmah po dolasku u logor postavili su nas uz zid tunela koji se nalazi u atomskom skloništu koje su nazivali "devetka". Dok smo stajali sa rukama podignutim iznad glave počeli su da nas tuku jednog po jednog od čega je tom prilikom Petko Gligorević umro. Ta tuča je trajala od 12 do 21 sat.

Bio sam smešten potom u hangaru "šest", gde je svako imao svoje mesto gde je morao da sedi. Tu su nas svakodnevno prebijali što je bilo češće preko noći, a povremeno i preko dana.

Dok sam ja bio u Čelebiću tu su ubijeni Gotovac Šćepo, Kuljanin Milorad, Ćećez željko i Avramović Čedo.

Jednog dana, koliko se sećam u julu 1992. godine, vrata hangara su bila zatvorena ceo dan, pa niko nije mogao da izađe, niti je ko ulazio u hangar "šest".

Kasnije smo od stražara saznali da je toga dana u logor dolazio Alija Izetbegović, koga su oni nazivali "Babo" i da su pred njim polagali zakletvu. Jedan od njih koji nam je pričao o dolasku Izetbegovića bio je Zenga. Kasnije sam čuo i od drugih logoraša da je Izetbegović bio u logoru...

Brojnost svedoka i u bitnom koincidentnost njihovih izjava upućuju na uverenje da je A. Izetbegović, ne samo jednom, nego u više navrata, dolazio u logor "Čelebići".

Dalje, izjave svedoka o boravku Izetbegovića se u potpunosti uklapaju u kontekst važnosti lokacije logora i nesporne činjenice o nabavci i pretovaru ogromne količine oružja iz arapskih zemalja, te o prispeću iste na jedan zaista neuobičajen način. A. Izetbegović je sigurno morao znati za to da su zatočeni logoraši izvršili pretovar tog oružja s obzirom da je u logoru zatekao samo manju grupu vojnika i čuvara. Morao je znati i za obim tih radova budući da je trebalo za veoma kratko vreme pretvovariti veliku masu i težinu. Najzad, morao je znati i za uslove u kojima su držani zatočenici, a ako to nije znao, što nije verovatno za pretpostaviti, onda je propustio u najosnovnijem svoju obavezu da se o tome informiše.

Obilaziti logor i znati da se u njemu nalazi stotine zatočenih ljudi, a pri tom ne pitati da li je iko za bilo šta od njih osuđen i u kakvim se uslovima nalaze, je zaista propust koji ne samo da dokazuje nemarnost odgovornog lica, nego i sasvim pouzdano, njegovu zlu nameru.

O postojanju tog logora, kao i o njegovim zatočenicima, Izetbegović je informisan, kako je rečeno, čak i od medija.

Najzad, treba ukazati i na vremensku dimenziju koja je još jedan važan dokaz o postojanju bitnih elemenata odgovornosti o kojoj je ovde reč.

Logor "Čelebići" je postojao 8 meseci. Od maja do decembra 1992. godine, čak i nakon posete delegacije Međunarodnog Crvenog krsta u prvoj polovini avgusta 1992.

Egzodus Srba sa čitavog područja trajao je još duže.

I stoga su događaji u logoru i okolini morali biti poznati najvišim bosanskim vlastima, posebno njihovom Predsedniku. Radilo se o najnotornijim činjenicama o kojima je znala i široka međunarodna javnost.

Dakle, radi se o periodima koji su dovoljni ne samo da se odgovorni u detalje upoznaju sa događajima, nego i da u svemu spreče zločine.

Imajući u vidu sve napred izneto, pomenute radnje i propusti Alije Izetbegovića nesumnjivo ukazuju da u svemu postoje uslovi za njegovu odgovornost propisani Statutom Tribunala za zločine počinjene nad srpskim narodom u logoru "Čelebići", kao i na teritoriji opštine Konjic. Iz navedenog se vidi da je, bar kao minimalni uslov njegove odgovornosti, imao razloga da zna da se u logoru drže civili i druga lica i to bez ikakve odluke o bilo kakvoj njihovoj odgovornosti, a isto tako i u kakvim se uslovima drže. To je već dovoljno za odgovornost zbog bilo kojeg zločina koji je propisan Statutom Tribunala.

1. ALIJA IZETBEGOVIĆ, predsednik Predsedništva BiH, rođen 08.08.1925. godine u Bosanskom Šamcu, od oca Mustafe i majke Hibe, rođene Đabija, pre rata bio nastanjen u Sarajevu, ulica Hasana Kikića 14 (dokaz: 283/94-3, 147/96-1, 147/96-2, 147/96-3, 147/96-20, 484/96-1, 484/96-3, 484/96-5, 486/96-2, 486/96-5).