SAVEZNA REPUBLIKA JUGOSLAVIJA

BEOGRAD

Oktobar, 1998. godine

Posle zarobljavanja prema njima je krajnje nečovečno postupano:

- Od zarobljenika su oduzimane sve stvari koje im nikada nisu bile vraćene;

- Smešteni su u prostorije koje nisu ispunjavale uslove ni za smeštaj stoke;

- Bili su bez elementarnih uslova za higijenu i potpuno lišeni medicinske zaštite;

- Od pretežnog broja zarobljenika bila je oduzeta obuća i odeća, pa su ostali bez nje sve dok je nisu dobili od Međunarodnog crvenog krsta;

- Hrana je bila izuzetno loša i u malim količinama, tako da se teško preživljavalo;

- Spavali su na betonu ili palačama i nisu imali pokrivače sve dok im Međunarodni crveni krst nije obezbedio po jedno ćebe;

- Svi su bili svakodnevno maltetrirani psihički i fizički. Tučeni su svačim što se našlo pri ruci stražara logora ili pripadnika muslimanskih jedinica koji su povremeno upadali u logor;

- Zarobljenici su noću izvođeni pojedinačno ili u manjim grupama i bili teško tučeni, od čega su kod nekih ostale trajne posledice;

- Od posledica zadobijenih povreda u logoru je krajem 1995. godine umro Stevo Čamber, iz Sanskog Mosta (svedok 61/97-32),

- Zarobljenici su primoravani i na međusobne tuče;

- Jedan od načina mučenja bio je da se zarobljenici postave u ponižavajuće položaje: klečenje na betonu, savijanjem glave i to satima, saslušanja u klečećem položaju ili povijene glave, fizička maltretiranja dok su se nalazili u ležećem položaju; postavljanje zarobljenika u krug da bi tako efikasnije bili izloženi srednjovekovnoj šibi;

- Prilikom saslušanja zarobljenici su redovno maltretirani, a posebno u situacijama ako islednici nisu bili zadovoljni dobijenim odgovorom;

- Skoro svaki zarobljenik se sa saslušanja vraćao isprebijan i u krvi;

- Stražari su dozvoljavali i civilima da ulaze u logor i tuku zarobljenike;

- Karakteristično je i da su zarobljenici po proteku izvesnog vremena provedenog u logoru odvođeni na najteže fizičke radove na kojima su provodili i po 12 časova dnevno, uz obrok koji ih je jedva održavao u životu i prebijanje od strane stražara ako bi zastali da se odmore;

- U surovosti prema zarobljenicima pojedinci su prednjačili (Hajro Hadžić zvani "Slovenac", Osman Budinović zvani "Šatirani", Husein Kauković, Osman Hodžić, Budimlić zvani "Rošasti";

Predstavnicima Međunarodnog crvenog krsta zarobljenici nisu smeli da iznesu istinu o uslovima života u logoru zbog straha od odmazde;

Prema zarobljenicima u logoru krajnje nečovečno je postupano, što je u suprotnosti sa svim međunarodnim konvencijama o ratnim zarobljenicima, na koji način je došlo do izvršenja najtežih krivičnih dela.

Zločine prema Srbima - zatvorenicima vršili su pripadnici muslimanske vojske i policije.

I

” ...Za vreme boravka u tom hangaru muslimani su nas maltretirali i tukli kundacima od pušaka, pištoljima, nogama i takozvanim "bosanskim palicama".

Meni su tako izbili 4 zuba kundakom puške, a povređena mi je i kičma, od čega imam kao posledicu nemogućnost pokretanja stopala desne noge, a osećam još uvek i bolove u grudima.

Torture su bile najžešće prvih mesec dana boravka u ovom logoru u Bihaću, praktično do dolaska Međunarodnog crvenog krsta, kada su torture počele da bivaju nešto ređe.

Posebno su nas ponižavali na taj način što bi nas izvodili u klozet i od nas tražili da ližemo pod, da rukama čistimo klozetske šolje, da skupljamo opuške od cigareta, da bi nakon toga bacali nove, a ako bismo odbili da to činimo oni bi nas tukli.

Posebno je težak bio utovar i istovar municije i druge robe koja je bila dovožena u krug logora. Pojedinačno smo morali da utovarimo ili istovarimo u toku dana tereta težine 60-70 tona.

Sećam se da su posebno fizički maltretirali M. koji je ranije radio kao inspektor u SUP-u u Bihaću..."

Odatle su nas prebacili u neki logor u Bihaću, gde su nas smestili u halu gde smo bosi klečali na betonu. U početku su nas tukli samo u večernjim satima kada su dolazili u tu halu i izvodili jače ljude koje su posle sat batinanja vraćali u halu.

Za svo vreme boravka u tom logoru mi smo obavljali najteže poslove, radili smo po ceo dan. Dešavalo se da nas tridesetak istovara za par sati po 30-40 šlepera sa džakovima brašna.

Na dan 6. oktobra 1995. godine odveli su nas na rad u Bosansku Krupu gde su nas tri čuvara tukli kako je ko stizao. Udarali su nas kundacima od oružja, rukama i nogama i svi smo imali povrede na glavi.

U batinanju se najviše isticao čuvar koga su zvali "Slovenac".

U tom logoru smo ostali do 31. oktobra 1995. godine kada smo razmenjeni kod Sanskog Mosta, ali je još petnaestak zarobljenika ostalo u logoru.

3. Svedok 30/96 navodi:

Naredna dva dana i noći sa našom grupom zarobljenika postupano je na krajnje nečovečan način. Sa nama je "radila" grupa od 10 ljudi. Dobijali smo non-stop batine, pesnicama, čizmama i drugim predmetima. Pored toga što su nas tukli, nalagali su nam i da se mi međusobno tučemo. Mi smo morali da postupimo po tim naredbama, jer kada smo se udarali između sebe vodili smo bar računa o jačini udaraca, a i zaključili smo da je bolje da se međusobno udaramo nego da trpimo batine od njih.

Meni su pretili da će mi odseći oba uha.

Kada bi se pojavili stražari mi smo morali da ustanemo i na pitanje stražara "Ko ste vi?", morali smo svi u glas da odgovorimo "Mi smo ratni zarobljenici Armije Republike Bosne i Hercegovine". Morali smo pri tome i da odpozdravljamo sa muslimanskim pozdravom "merhaba".

Posle toga, kada su nas posetili predstavnici Međunarodnog crvenog krsta, žalili smo se na postupke, pa je došlo do izvesnog poboljšanja. Međutim, prilikom prve posete Međunarodnog crvenog krsta naša nesreća je bila da su za prevodioca imali muslimanku koja nije htela da prevede sve ono što smo mi pričali.

Hrana je bila veoma oskudna i mogu reći da smo mi dobijali svega 20% od normalnih potreba za ishranu odraslog čoveka.

4. Svedok 217/96 je objasnio kako je i gde zarobljen i da su ih potom odveli u bivšu kasarnu JNA "27. juli". Dalje navodi:

Prva dva dana spavali smo na golom betonu. Pokrivali smo se sa malo sena kojeg je tu bilo.

Mene su strahovito pretukli. Tukli su me nogama i čime su stigli. Prilikom tuče bio sam vezan lisicama. Posle tuče su me stavili u jedan ugao da klečim i tu su me muslimanski vojnici koji su prolazili udarali. Od tih batina bio sam modar svuda po telu. Ruke su mi bile toliko otečene tako da ni lisice nisu mogli da mi skinu pa su morali da ih seku brusilicom.

Jednom su me izveli i naterali da puzim, a za to vreme muslimanski vojnici su me gazili i tukli. Onda su ispred skladišta dotrčala četvorica vojnika koji su me stavili u "krug" pa su me sva četvorica tukli petnaestak minuta. U tome se naročito isticao stražar koga su zvali "Slovenac".

Narednog jutra u skladište je došao komandant vojne policije, koji je bio star oko 35 godina. On me je izveo iz stroja i pošto je saznao da sam bio vodnik u vojsci pesnicom me je udario u nos. Od toga sam krvario i čitavu tu noć nisam mogao da spavam jer sam imao strahovite bolove i gušenja od zgrušane krvi.

Dok smo bili u tom skladištu muslimanski vojnici su dolazili i danju i noću i pojedinačno nas izvodili na tuču. Pri tome su najgore prošli zarobljenici koji su imali neki čin.

Posle nedelju dana prebačeni smo iz tog skladišta u limeni hangar, koji je bio u krugu kasarne. U tom hangaru prva dva dana su nas stalno tukli, a onda su tuče prestale. Posle toga su nas izvodili na teške fizičke poslove.

5. Svedok 216/96 navodi:

Sutradan su nas odveli u kasarnu "27. juli" u Bihaću.

Tu smo čitavog prvog dana morali da klečimo s glavom pognutom uz zid. U početku smo spavali na senu koje je bilo nabacano po golom betonu, bez ikakvih pokrivača.

Za to vreme bili smo izloženi svakodnevnim tučama i maltretiranjima. Ulazili su vojnici, pojedinačno nas izvodili i tukli.

Što se tiče hrane, ona je u početku bila izuzetno loša i dobijali smo je samo jedanput dnevno. Sastojala se od parčeta hleba i malo pasulja. Kada smo bili prebačeni u jedan hangar stražari su nas prvih 10 dana svakodnevno tukli. Posle smo odvođeni da radimo najteže i najprljavije poslove i to je trajalo ceo dan do 20 časa uveče i to bez odmora. Pri tome su nas maltretirali, pretili da će nas ubiti, iscenirali su da nas vode na streljanje, vodili su nas bose kroz Bihać, a zatim izvodili van grada govoreći da će nas streljati.

Ja sam dobio cipele tek 15 dana nakon što nas je, 8. avgusta, registrovao crveni krst. U okviru kasarne postojala je jedna posebna prostorija kuju su nazivali pritvor i u njoj su bili 15-tak dana zatvoreni uglavnom oni koji su bili oficiri. Odatle su izašli modri od batina. Naročito su bili tučeni R.M., V.Đ. koji je bio ranjen, Ž.M. i V.B.

Ja sam ostao u logoru do 30. oktobra 1995. godine.

6. Svedok 215/96 navodi:

Posle smo bili u hangaru, a s obzirom da je bio letnji period i da je hangar je bio od lima, bez ikakve ventilacije, vladala je nesnosna vrućina i bilo je zagušljivo. Ličnu higijenu nismo mogli da održavamo.

Posle desetak dana prebačeni smo u hangar, gde je tretman bio isti kao i ranije. Pojedinačno su nas izvodili pred hangar i tukli. U tom hangaru vrućina je bila nesnosna. Higijenski uslovi su bili vrlo loši, jedino smo mogli da operemo ruke.

Prvih dvadesetak dana vodili su nas bose na rad pošto su nam muslimanski vojnici, kada su nas zarobili, oduzeli obuću.

Za vreme boravka u ovom logoru često su dolazili novinari i televizijski snimatelji. Moji drugovi su morali da govore da je tretman prema nama dobar i odgovaraju na provokativna pitanja u smislu "Zbog čega ste došli ovde da ratujete?", "Ko vas je poslao?" i slično.

Posle kada smo bili prebačeni u drugi hangar naročito su pretukli M.L. koji od posledica batinanja pet dana nije mogao da ustane. Njega su posebno tukli i gazili Muharem zvani "Slovenac" i Osman koji je imao nadimak "Šatirani".

Svi zarobljenici su terani da obavljaju najteže i najprljavije fizičke poslove. Naročito je loše prošla grupa koja je bila upućena da iznese smeće iz bolnice. Tamo su ležali muslimanski vojnici koji su bili ranjeni, pa su ovi zarobljeni Srbi bili izloženi tučama i maltretiranjima od strane rodbine tih ranjenih vojnika. Ja inače nisam bio upućivan na rad sve do 18. septembra kada su mi rane zacelile. U početku nisam imao nikakvu medicinsku pomoć. Tek na intervenciju crvenog krsta sam dobio neke lekove, ali lekara za svo vreme boravka u Bihaću nismo videli.

Početkom septembra nas dvadesetak smo odvedeni u vojni pritvor u obližnju zgradu u okviru kasarne. Ja sam bio zatvoren u ćeliju br. 2 koja je bila veličine 2,10 h 3 m i tu sam spavao na drvenim paletama. Tu su nas muslimanski vojnici izvodili iz ćelije i tukli. Posebno su nas tukli jedne noći i to sve do 6 sati izjutra. Mene je naročito tukao neki Kauković za koga sam čuo da je iz Rašteline, star oko 35 godina.

10. Svedok 182/96 navodi:

U tom logoru nas je bilo ukupno 122 zarobljenika. Naročito su nas tukli u toku prvih 20 dana posle zarobljavanja. Tortura je vršena posebno u noćnim satima kada smo jedan po jedan iz hangara izvođeni u krug kasarne i tu smo išli u krug, a oko nas su stajali čuvari koji su nas, dok smo išli u krug, udarali rukama i nogama, kundacima i drugim predmetima.

Prvih 25 dana svakodnevno smo tučeni od strane pripadnika Petog korpusa i to je trajalo praktično 24 časa na dan. Tukli su nas rukama, nogama, pendrecima, batinama, kolcima, poraktično čime su stigli, sve dok se ne umore. Umornima je dolazila zamena koja je nastavljala da nas tuče na isti način. Jedino je bila pauza u batinanju dok se ne izvrši ta njihova zamena.

Prvih 4-5 dana nismo dobijali apsolutno ništa da jedemo, a na nas 135 dobijali smo svega 20 l vode.

Posle otprilike 25 dana uvideli su da ćemo im biti korisni ako budemo obavljali razne fizičke poslove, pa su počeli da nas odvode na radove. Od tada smo išli na seču drva u šumi, istovar kamiona, skladištenje robe. Pored nas uvek su bili njihovi stražari, da čuvaju da ne pobegnemo, ali su nas pri tome njihovi vojnici, a i civili tukli. Stražari bi se tada jednostavno okrenuli i zapalili cigarete, praveći se da ništa ne vide. Gađali su nas i kamenjem, ne samo odrasli već i deca. Svima je bilo poznato da smo ratni zarobljenici jer su nas bili obukli u uniforme bivše JNA.

Dešavalo se da radimo i po 20 sati na dan, a da za to vreme uopšte ne dobijamo hranu.

Prilikom dolaska oduzeli su nam obuću. Ja sam morao da hodam bos 20km po makadamu.

Kada smo od Crvenog krsta dobijali tzv. humanitarnu pomoć ista nam je bila prepolovljena od strane stražara. Kada su dolazili iz Crvenog krsta prevodilac je bila muslimanka i preko nje smo razgovarali s jednom francuskinjom, predstavnicom Crvenog krsta. Međutim, upravo zbog takvog prevodioca nije nam palo na pamet da, ni blizu, iznesemo uslove našeg života kakvi su zaista bili. Nismo smeli da se žalimo znajući da ćemo zbog toga imati posledice.

Higijena je bila na izuzetno niskom nivou. Samo jedanput smo se okupali i to tako što su nas skinuli, postrojili, a zatim prskali šmrkom sa hladnom vodom.

U hangaru smo spavali na betonu.

U ovom logoru posetili su nas komandanti muslimanske vojske generali Delić i Dudaković. Oni su imali prilike da vide u kakvim smo uslovima živeli. Nas bi postrojili kada su oni dolazili. General Delić nam se pred strojem smejao nazivajući nas četnicima i drugim pogrdnim imenima.

Kada sam doveden u pomenuti logor u Bihaću zamenik komandanta zvao se Kauk i isti mi je skinuo zlatan lančić, burmu, zlatnu narukvicu i sat marke "Seiko" i to jednostavno uzeo. To je radio i drugim zarobljenicima. Sve to je radio na izuzetno ponižavajući način. To je bila jednostavno pljačka zarobljenika. Taj Kauk je bio izrazito jak čovek. On je krvnički tukao zatvorenike, naročito kada se napije.

Među batinašima bio je i neki Hodžić, kao i "Slovenac" koji je imao pramen bele kose.

12. Svedok 237/96 navodi:

Prilikom dolaska oduzeli su nam sva lična dokumenta i ličnu imovinu, nakit, satove i ništa nam od toga pred razmenu nije bilo vraćeno.

13. Svedok 238/96 navodi:

Za vreme ispitivanja morao sam da klečim. Jednom su me udarali nogama, ali druge su mnogo više tukli nego mene.

Morali smo da radimo teške fizičke poslove: kopali smo rovove, zakopavali leševe poginulih na pravoslavnom groblju. Ja sam istovarao leševe sa kamiona.

Leševe Srba koji su poginuli zakopavali su na smetlištu. Naš čuvar "Slovenac" nas je terao da idemo da gledamo te leševe govoreći nam da su oni mrtvi, a da smo mi još uvek živi.

Ja sam u logoru ostao do 30. oktobra 1995. godine kada sam razmenjen sa još 137 zarobljenika, dok ih je 15 ostalo u logoru.

Bilo je dosta povređenih od zadobijenih batina.

14. Svedok 241/96 navodi:

Meni su pripadnici muslimanske vojske oduzeli sva lična dokumenta: vozačku dozvolu, saobraćajnu dozvolu, pasoš, dve štedne knjižice i to mi nikada nisu vratili.

15. Svedok 282/96-8 navodi:

Uveče je došao zamenik upravnika zatvora "Kauk". On je tražio da otkrijemo gde smo ostavili minobacače. Pošto sam ja bio komandir čete mene je tukao "Šatirani". Bio sam tučen puškom i nogama.

Posle toga došla je jedna grupa pripadnika Petog korpusa koja je sve naše zarobljene vojnike koji su se prijavili da idu u klozet tukla iza zgrade. Povremeno su dolazili muslimanski vojnici koji su izvodili naše zarobljenike i u prisustvu stražara ih matretirali i tukli.

Vođeni smo u blizinu Bihaća radi iskopavanja leševa ubijenih Srba koje su stavljali u vreće. Posle su nošeni na razmenu. To je bilo negde u okolini Bihaća. U ovom logoru ja sam ostao 87 dana.

Mi smo spavali u hangaru. Od 1. avgusta nas petnaestorica oficira i podoficira odvedeni smo u vojni pritvor.

U pritvoru sa nama su bili i Srbi civili koji su radili na aerodromu Željava koji su uhvaćeni kada je Krajina pala.

Bili smo podeljeni u tri grupe. Tu smo ostali do 15. avgusta.

Tu smo bili isprebijani i posle toga trebalo je da idemo na prinudni rad. Na rad smo išli svakog dana i tamo smo istovarali i utovarali raznu robu. To se radilo po ceo dan i noć. Vodili su nas i u šumu gde smo sekli drva.

Ja i još dvojica vojnika zbog prethodnih povreda smo bili u lošem stanju pa smo sporije radili. To je primetio "Dida" koji je to prijavio zameniku upravnika, tako da smo ponovo bili tučeni i maltretirani.

Naterali su stražara da nas tuče. Tučeni smo bili u više navrata.

Jedna grupa od oko 20 naših zarobljenika bila je odvedena na neku farmu i kada smo razmenjeni saznao sam da su oni bili jako mnogo tučeni.

16. Svedok 58/96 navodi:

Upravnik logora "Kauk" se isticao svirepošću i okrutnošću. Tukao je i maltretirao nas. Taj koga je "Kauk" tukao, zapamtio ga je za ceo život.

17. Svedok 113/96 navodi:

Znam da je jedan zarobljenik ubijen, ali ja ne znam njegovo ime. To su uradili muslimani koji su nas čuvali.

” ...Zarobljen sam 5. avgusta 1995. godine u Preboju kao pripadnik vojske Republike Srpske Krajine.

Logor su obezbeđivali muslimani i osoblje je bilo uglavnom muslimansko.

Mučili su nas u logoru svim mukama. Naročito u početku kada su nas muslimani svakodnevno tukli. Bilo je svakodnevnog mučenja, i psihičkog i fizičkog. Slabo su nas hranili, skoro nikako.

Terali su nas da radimo bosi.

U tom maltretiranju i šikaniranju posebno se isticao zamenik upravnika Kauk, koga su svi zarobljenici zapamtili, kao i nekog Acu i "Slovenca". Oni su nas tukli na svakom koraku.

Posebno mi je ostalo u sećanju maltretiranje jednog čoveka koji je bio stariji od 60 godina, koga su tukli na svakom koraku. Taj čovek je bio sudija i prema njemu su bili izuzetno okrutni. Čidim se da je ostao živ.

U logoru je bilo i staraca starijih od 70 godina. I oni su bili izloženi torturama i mučenjima.

Prvih 7 dana bili smo svakodnevno tučeni od strane pripadnika vojne policije Petog korpusa muslimanske vojske i čuvara samog zatvora. Tukli su nas svakodnevno rukama, nogama, gumenim palicama, kao i kundacima od oružja. Od tih udaraca izbijena su mi 4 zuba u gornjoj vilici.

Kasnije mene nisu tukli ali su pojedinačno neke od naših zarobljenika tukli.

Najviše su nas tukli Budimlić, zvani "Rošasti" i Kauković zvani "Kauk", kao i Osman iz okoline Sanskog Mosta.

Od te tuče ja sam zadobio povrede svuda po telu u vidu modrica i krvnih podliva, nagnječenja tkiva.

Sledećeg dana odveli su nas u Bihać u kasarnu, gde sam ostao u logoru do 30. oktobra 1995. godine.

Prvih 10 dana svi smo bili tučeni na taj način što su nas odvodili i po danu i uveče po jednog ili nas više, pa su nas tukli rukama i kundacima od pušaka po svim delovima tela, što bi trajalo po desetak minuta.

Pored osoblja nas su i druga lica izvodila radi tuče.

Uz to upućivane su nam pretnje jer su nam govorili da će nas poklati, pri čemu su nam psovali majku četničku i na razne načine nas ponižavali.

Posle su nas vodili da radimo najteže fizičke poslove: sečemo drva u šumi, pravimo put kroz šumu, istovaramo šlepere. Radili smo od 7 ujutru do 24 časa.

Svakodnevno smo bili maltretirani, tukli su nas svake noći puškama, čizmama. Dolazili su noću u grupama tri do četiri, izvodili su nas napolje i tukli.

Hrana je bila prvih 15 dana jako loša i dobijali smo samo po jedan obrok dnevno, a zadnja dva meseca dobijali smo po dva obroka.

Jedan od najgorih stražara bio je "Slovenac" koji me je tukao čizmom u stomak. Posle toga nisam mogao pet dana da jedem.

Tu smo bili često maltretirani. Meni je prišao čovek sa velikom kamom i rekao da će me zaklati. Tom prilikom me je ubo u debelo meso. Drugi put me je šutnuo patikom u lice neki njihov vojnik, a dobijao sam i šamare.

Najgori period bio je između 14. i 21. septembra kada smo nas desetorica bili podvrgnuti ispitivanju. Tom prilikom su nas šamarali, zatim su nas tukli po leđima policijskim palicama. Ja sam prvi put dobio oko 100 udaraca po leđima palicama. Drugi dan su me takođe tukli palicama, ali tada sam dobio oko 30 udaraca po leđima. To je bilo jako bolno zato što su me tukli po istom mestu. Tukli su nas Kauković i neki Aca.

U Bihać, u logor, smo došli bosi i u čarapama. Dobijali smo batine, a tukli su nas i Hajro Hadžić zvani "Slovenac", zatim neki Osman, upravnik zatvora Kauković koji je bio naročito opasan. Tukli su nas kundacima, rukama, nogama.

Dešavalo se da noću izvedu nekog iz hangara pa da ga pretuku. Mi smo to čuli i bojali smo se na koga će sledećeg doći red.

Prvih dvadesetak dana bili smo bosi jer su nam oduzeli čizme.

Mene je crveni krst registrovao 08.08.1995. godine.

Nas 20 posle mesec dana prebacili su u Bosansku Krupu gde smo vadili krompir i mrkvu. Nas 20 je izvadilo 70 vagona krompira.

Maltretirali su nas posebno noću. Izvodili su nas napolje i udarali kundacima i pendrecima. Druge noći su izveli mene i još petoricu. "Osman" nas je tukao brezovom metlom po glavi, "Slovenac" pendrekom a ostali su nas tukli kundacima.

Ja sam dva - tri puta izvođen iz hangara i tučen pendrekom, čizmama i šakom. Tukli su nas obično po trojica, jedan se zvao "Slovenac", a drugi "Osman".

Mene su tukli šakom, pendrekom, nogom, tako što su ulazili u tu prostoriju gde smo bili, pa su me tukli.

Jednom kada sam seo jedan vojnik me je udario pesnicom u desnu vilicu. Ja sam mislio da mi je slomio vilicu. Bio sam sav natečen. Deset dana nisam mogao da jedem. Nisu mi davali nikakve lekove.

Hangar je bio probijen, pa je kiša padala na nas. Spavali smo na betonu, pa na drvenim paletama. U početku nije bilo ćebadi, a posle smo dobili od Crvenog krsta.

Išli smo na rad i radili smo na utovaru i istovaru džakova od 50kg. Odlazili smo ujutru u 8 sati, a vraćali se posle ponoći oko 2-3 sata.

Posle su pitali ko je šofer, i ljude koji su se javili takođe su pretukli.

Jednom prilikom Omer Osman me je terao da pipnem žicu sa strujom, a tada je "Šatirani" rekao da sam ja dobar čovek, pa me je Osman samo udario nogom.

Jedan od muslimanskih vojnika mi je isčupao nokat sa malog prsta na desnoj ruci. To je bio pripadnik njihove jedinice "Crni galeb" koja je došla iz Sarajeva.

I prilikom sprovođenja za Bihać bio sam neprekidno tučen, tako da sam bio sav u krvi, otekao i modar. Vezali su mi ruke na leđa, a zatim kanapom ispod vrata i ponovo vezali za ruke tako da, kada bih spuštao ruke, kanap bi me davio u predelu vrata.

Kada smo dovedeni u kasarnu "27. juli" dali su mi list hartije na kome je bilo 25 pitanja na koja sam morao pismeno da odgovorim.

Posle me je ispitivao oficir bezbednosti Ružinić na čiji znak su me prisutni vojni policajci tukli. Tukli su me uglavnom palicama, pesnicama i komadima drveta dužine 80-90sm, a prečnika 5-6sm. Udarali su me sve dok se ne onesvestim.

U prvo vreme izvođen sam na saslušanje skoro svakog dana po jednaput, a ponekad i u noćnim časovima.

Na saslušanjima su mi uvek postavljali ista pitanja. Posle svakog saslušanja su me tukli muslimanski policajci.

Posle su me vodili na prinudni rad koji je trajao od ranih jutarnjih časova pa sve do uveče dok se videlo.

U toj prostoriji u kojoj sam ja bio smešten bilo nas je 15-30. Ležali smo na palačama i imali smo jedno ćebe.

Prilikom saslušanja oficir bezbednosti, ako ne bi bio zadovoljan sa odgovorom na postavljena pitanja, davao bi znak prisutnim policajcima pa su nas oni tukli. Video sam da su i drugi zarobljeni Srbe bili pretučeni i u krvi kada bi se vraćali sa ispitivanja.

U našoj grupi tukli su sve. Nigde nije bilo nijednog zarobljenog Srbina da nije tučen.

Muslimanske vlasti krile su nas od Međunarodnog crvenog krsta kome smo prijavljeni tek 13. decembra 1995. godine.

Nas zarobljenike su obožavali da maltretiraju noću. Donosili su nam bombu i meni su je jedanput stavili u ruku, pošto su prethodno skinuli držak. Ja sam tu bombu morao da držim pola sata pre nego što su došli i uzeli je od mene pa su je bacili među nas, a oni su izašli i zatvorili vrata. Ta se bomba nije aktivirala, jer nije imala u sebi upaljač, što mi pre toga nismo znali.

Mene nisu prijavili Crvenom krstu, jer sam tada kada su dolazili bio na radu. Tek posle dva i po meseca nakon mog zarobljavanja uspeo sam da budem evidentiran od Crvenog krsta.

Prvi put su nam dozvolili da se okupamo mesec dana nakon zarobljavanja.

” ...Ja sam bio pripadnik Vojske Republike Srpske i 8. maja 1995. godine, kada smo bili opkoljeni, jedna grupa vojnika u kojoj sam bio i ja smo se predali.

Trećeg dana došao je Hrvat koji se zvao Željko. Posle njegovog dolaska situacija se promenila tako što su počeli da nas tuku svakog dana bez razloga. Jednostavno su nas tukli rukama i palicama, šutirali čizmama, udarali nam glave o zid. Najčešće su bili pijani.

Tučama i maltretiranjima bili smo izloženi od trećeg dana nakon zarobljavanja pa do puštanja iz logora 28. januara 1996. godine.

Kada je pala Srpska Krajina u logoru je bilo oko 130 zarobljenika.

Prva grupa od oko 130 zarobljenika je razmenjena 28. oktobra 1995. godine, a nas 15 je ostalo.

Tada je nekoliko pijanih vojnika prebili mene i M.P. Gazili su nas nogama tako da nisam mogao ustati.

Cele zime išli smo u šumu da sečemo drva, pa smo se smrzavali i padali od umora.

Sve je to trajalo do 27. januara 1996. godine kada smo razmenjeni.

Odvodili su nas na radove, koji su bili od ranog jutra do kasno uveče. Vršili smo iskopavanje Srba na pravoslavnom groblju, kao i na drugim mestima. Ja sam učestvovao u otkopavanju oko 25 tela ubijenih Srba.

Radili smo više od 12 časova dnevno u slaboj obući i odeći, bili smo uvek mokri i prljavi do iznemoglosti.

Za svo vreme trajanja zarobljeništva nisam se uopšte okupao, niti sam koristio kakve higijenske artikle.

Hrana je bila izuzetno loša i u malim količinama.

Ja sam dobijao obrasce na kojima su bila postavljena pitanja i moja dužnost je bila da zaokružim odgovore.

Kod mene su doveli G.Č. na čijem licu su se videle modrice i druge povrede.

Zatekao sam i B.Č., rezervnog kapetana, koji je bio sav modar, otečen i u krvi po celom telu.

Mene su svakog dana izvodili u drugu prostoriju na saslušanje i svaki put su me tukli do onesvešćivanja.

Najčešće su me posle saslušanja izvlačili, jer ja posle tuče uopšte nisam mogao da se krećem.

I u noćnim časovima dolazili su muslimanski vojnici i udarali me nogama, pesnicama i kundacima od oružja. To su činili skoro svake noći.

U tom logoru ja sam dnevno dobijao po parče hleba, koje nije bilo teže od 50 grama i po jednu flašu vode za 5-6 narednih dana.

Hranu smo dobijali dva puta dnevno i ona je bila užasnog kvaliteta i jako bljutava. Vodu smo dobijali po litar ipo u plastičnoj flaši dnevno, samo izjutra i uveče.

Za vreme trajanja istražnog postupka dvadesetak puta sam odvođen na saslušanje. Prilikom saslušanja su me tukli pripadnici vojne policije gumenim palicama svuda po telu, a najviše po glavi.

Nikakvo rešenje o određivanju pritvora nisam dobio.

Po završetku istrage nas petnaestorica smo prebačeni u ćeliju br. 4 koja je bila nešto prostranija, ali smo i dalje spavali na betonu i na nekakvim drvenim paletama. Posle nekoliko dana dobili smo i po dva ćebeta.

Crveni krst nas je registrovao tek 1. juna 1995. godine. Posle registracije od Međunarodnog crvenog krsta nisu nas više tukli, ali je hrana i dalje bila jako nekvalitetna, tako da sam ja smršao 20 kg.

Izvodili su nas pojedinačno više puta dnevno na saslušanje i svaki put tukli od onesvešćenja, a potom vraćali u prostorije u kojima smo bili smešteni.

Video sam i druge zarobljenike kada su se vraćali sa saslušanja i svi su bili modri, u krvi i otečeni.

Ispritanja su bila veoma česta prvih 15 dana boravka u toj kasarni.

Muslimanski vojnici su često u noćnim časovima upadali u prostorije u kojima sa bio smešten, pa su nas tamo nemilosrdno tukli.

Posle 15 dana počeli su da nas izvode na obavljanje teških fizičkih poslova. Radili smo po 12 i više časova dnevno. Ako je neko pokušao da se malo odmori pri radovima, bio je podvrgnut teškim tučama.

Dok sam se nalazio u logoru u Bihaću je od udaraca koje su mu naneli prilikom ispitivanja umro Sveto Čambe iz Sanskog Mosta.

Muslimanski vojnici su dolazili u prostoriju gde smo se nalazili i ubacivali bombu, verovatno bez upaljača pa su gledali kako ćemo reagovati. Pri tom su se smejali i uživali kako se mi ponašamo. Pucali su u nas iz vatrenog oružja, verovatno manevarskim mecima i na razne načine uterivali strah u nas. Neprekidno su pretili da ćemo biti poubijani. Maltretiranje je bilo prisutno svakog trenutka u toku boravka u logoru i to je strahovito uticalo na psihu zarobljenih. Svi smo bili ubeđeni da ćemo biti poubijani.

Iz bolnice sam sproveden u logor u kasarni "27. juli" u Bihaću i tamo su me zatvorili u jednu prostoriju u kojoj sam zatekao još dvojicu zarobljenih srpskih vojnika.

Za to vreme tri puta su me saslušavali i tu sam zadržan 10 dana, a posle toga su me prebacili u Cazin.

43. Svedok 151/97-7 navodi:

Trećeg dana boravka u tom logoru, uveče oko 21 čas, ušla su u logor dvojica čuvara i tukli me do 3 časa ujutru. Tukli su me šakama i pendrecima po svim delovima tela, a najviše po licu, glavi i leđima. Bio sam sav krvav.

Tukli su i ostale zatvorenike. Sve nas su izvodili iz ćelije u hodnik i tu su nas udarali.

Udarali su me i nogama, na kojima su imali obuvene vojničke čizme, najviše u predelu rebara. Stavljali su mi nož pod vrat govoreći "noćas ti je zadnja noć, priznaj sve što imaš". U jednom momentu su me nožem uboli u predelu brade od čega i sada imam ožiljak.

Kasnije sam saslušavan od strane oficira bezbednosti i prilikom saslušanja nisam fizički maltretiran, ali su mi pretili da ću biti ubijen.

U ovom logoru sam boravio 6 meseci, a posle sam prebačen u civilni zatvor zv. Luke..."

"...Zajedno sa još petoricom zarobljenih pripadnika Vojske Republike Srpske 24.10.1995. godine sam prebačen u Bihać i zatvoren u prostorije bivše kasarne JNA "27. jul".

Odmah posle smeštaja izvođeni smo pojedinačno na saslušanje. Prilikom saslušanja muslimanski vojnici su strahovito tukli zarobljene Srbe. Psovali su nam majku srpsku i četničku i pretili da niko iz tog logora neće živ izaći na slobodu.

Mene su u nekoliko navrata strahovito pretukli. U prostorije gde smo mi bili smešteni povremeno su ulazili muslimanski vojnici pa su nas i tu tukli. U tom zatvoru bio je jedan musliman koga su zvali "Kauk" koji je zarobljene srpske vojnike strahoviti tukao do onesvešćivanja.

Izvodili su nas iz logora na obavljanje radova, a tamo su dozvoljavali civilima da nas udaraju. Mene je jednog dana za vreme obavljanja radova tukao neki mlađi čovek - civil i ja sam mislio da te udarce neću moći da preživim. Taj musliman me je najviše tukao u predelu stomaka, bubrega i grudnog koša..."

Budinović Osman zvani "Šatirani", koji je imao beli pramen kose, poznavalac borilačkih sportova. Posebno se isticao u prebijanju zatvorenika (dokaz: 97/96-9, 97/96-14, 190/96, 215/96, 282/96-8),

Budimlić, zvani "Rošasti", vojni policajac (dokaz: 282/96-13),

Delić Rasim, potpukovnik bivše JNA, rođen 04.02.1949. godine u Čeliću, SO Lopare, od oca Rašida i majke Derve rođene Mulomerović, komandant V korpusa muslimanske vojske u činu generala (dokaz: 282/96-1),

"Dida" (dokaz: 282/96-8),

Dudaković Atif, rođen 2.12.1953. godine u Orahovu, opština Bosanska Gradiška, od oca Omera i majke Sadife, major bivše JNA, sada general u Armiji BiH, komandant Petog muslimanskog korpusa (dokaz: 282/96-1),

Ćulić Elvir, zvani "Ćuk", kamandant logora,

Đulić Sead,

Kauković Husein, zvani "Kauk", iz Rašteline, star oko 35 godina, zamenik Elvira Ćulića, a kasnije upravnik logora (dokaz: 58/96, 97/96-3, 97/96-4, 97/96-9, 113/96, 190/96-2, 215/96, 282/96-1, 282/96-8, 282/96-9, 282/96-13, 547/96-41, 303/97-15),

Mjehur, iz Bihaća, star oko 42 godine, islednik,

Nedžad, star oko 30 godina (svedok 213/96),

Osman Omer,

Osman, iz okoline Sanskog Mosta, stražar, star oko 30 godina, smeđe kose, visok oko 180 cm, srednje razvijen (dokaz: 97/96-4, 97/96-6, 97/96-7, 97/96-12, 282/96-13),

Ružinić Adil, oficir bezbednosti Petog muslimanskog korpusa (dokaz: 453/96-53, 547/96-25),

Ćamil, stražar (97/96-14),

Hadžić Hajro (Muharem) zvani "Slovenac", star oko 35 godina, majka mu je Slovenka a otac iz Bosanske Krupe, plav, srednjeg rasta, pre rata radio u Sloveniji, stražar, pripadnik muslimanskih oružanih snaga koji se isticao u surovosti prema zarobljenicima, nosio je beli pendrek sa kojim je zatvorenike tukao, kako prilikom saslušanja tako i u hangaru (dokaz 58/96, 97/96-2, 97/96-4, 97/96-6, 97/96-7, 113/96, 183/96, 190/96, 215/86, 217/96, 238/96, 282/96-1, 282/96-9),

Hodžić Osman, jedan od komandira (dokaz: 97/96-9, 282/96-1),

Hrkić, stražar, od 10. oktobra 1995. godine zamenik upravnika, tukao je zatvorenike (svedok 180/97-12).

Hodžić, iz okoline Bihaća, stražar (dokaz. 135/96),

DOKAZ: 30/96, 58/96, 80/96-8, 90/96, 91/96, 97/96-2, 97/96-3, 97/96-4, 97/96-5, 97/96-6, 97/96-7, 97/96-8, 97/96-9, 97/96-10, 97/96-12, 97/96-14, 113/96, 135/96, 182/96, 183/96, 190/96, 213/96, 214/96, 215/96, 216/96, 217/96, 237/96, 238/96, 241/96, 282/96-1, 282/96-8, 282/96-9, 282/96-13, 282/96-15, 282/96-16, 354/96-3, 453/96-53, 547/96-14, 282/96-25, 282/96-41, 61/97-32, 61/97-42, 151/97-7, 180/97-12, 183/97-2, 195/97-34, 303/97-15,