SAVEZNA REPUBLIKA JUGOSLAVIJA

BEOGRAD

ZLOČINI GENOCIDA NAD SRBIMA U LOGORU "LORA" U SPLITU

U PERIODU 1991.-1997. GODINE

novembar 1998. godine

1

UVODNE NAPOMENE

 Od juna 1991. do avgusta 1995. godine na teritoriji Republike Hrvatske (republike u sastavu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije) vođen je surov i bespoštedan građanski međunacionalni, međuetnički rat. No, pored ratnih dejstava, strahota i razaranja koje su neminovni i nužni pratilac vođenja ratnih operacija po svom karakteru, značaju, prirodi i posledicama posebno se izdvaja genocidno delovanje hrvatskih vojnih vlasti, pojedinaca i grupa prema srpskom stnovništvu (civilima, ranjenicima, bolesnicima i ratnim zarobljenicima).

Upravo o pojedinim takvim ponašanjima koja su poprimila masovni karakter govori i ovaj materijal. Naime, od početka ratnih dejstava je na teritoriji Republike Hrvatske, u Splitu, u prostoru bivše vojno pomorske oblasti - kompleksa bivše Jugoslovenske Narodne Armije "Lora", posle njenog povlačenja, u delu vojno-istražnog zatvora JNA, formiran logor u kome su od 1992. do 1997. godine zatvarani Srbi i to civilno stanovništvo, ranjenici, bolesnici i ratni zarobljenici koji su hapšeni i zarobljavani širom, ne samo Hrvatske, već i Bosne i Hercegovine. Tako se u ovom logoru našlo Srba iz: Gabele, Duvna (Tomislavgrada), Kupresa, Bjelovara, Splita, Livna, Dubice, Benkovca, Čapljine, Trebinja, Nevesinja, Mostara, Teslića, Klepaca, Odžaka, Karlovca...

Logor za zarobljene Srbe u "Lori" praktično neprekidno funkcioniše od početka rata na teritoriji Republike Hrvatske do danas. Logoraši (zatvorenici) čije izjave sadrži ovaj materijal su ga napustili tek 1997. godine pod snažnim pritiskom međunarodne zajednice, u prvom redu Međunarodnog crvenog krsta. Za sve vreme njegovog postojanja logor je karakterisalo najsurovije, bestijalno postupanje prema zatvorenim Srbima, sistematsko, kontinuirano u dužem vremenskom periodu. Smeštajni uslovi u logoru su bili nepodnošljivi i surovi, nisu zadovoljavali ni najelementarnije potrebe zatvorenih lica.

Zatvorenici su, naime, bili smešteni u ćelije bez inventara, niti je bilo kakvog nameštaja, spavali su na betonu ili patosu, a ako su i imali krevete (gvozdeni kreveti sa žicama i šipkama) to je bilo samo u retkim slučajevima. Imali su neredovnu, nedovoljnu i lošu ishranu, pa se čak dešavalo da i po tri ili više dana uopšte nisu dobijali nikakvu hranu. Često se dešavalo da su zatvorenici za vreme ili posle obroka tučeni od stražara. Kada bi i dobijali hranu, onda je ona bila ili vruća ili preslana, a zatvorenici su terani da je pojedu za kratko, unapred određeno vreme (što je bilo nemoguće). Obroci su se sastojali od parčeta hleba i paštete ili džema, tako da zatvorenici po više dana (čak i po dvadeset) nisu mogli da idu u VC radi obavljanja fizioloških potreba. Pored toga zatvorenici nisu imali nikakvu ili su imali neadekvatnu lekarsku negu iako su bili tučeni, prebijani od glave do pete, sa ranama, podlivima, razderotinama, otečeni, krvavi i deformisani.

Ne samo da su uslovi života bili krajnje nehumani, nečovečni i surovi, već je na osnovu obimne dokumentacije - u prvom redu ličnih izvora dokaza (izjava svedoka očevidaca-logoraša i samih žrtava) i materijalnih izvora dokaza (medicinske i druge dokumentacije) - nepobitno utvrđeno da su nad pripadnicima srpskog naroda, i to samo zato što su pripadnici ove nacionalne grupe i pravoslavne veroispovesti, masovno, kontinuirano, sistematski, u jednom dužem vremenskom periodu, vršeni ratni zločini protiv civilnog stanovništva, ratni zločini protiv ranjenika i bolesnika, ratni zločini protiv ratnih zarobljenika, odnosno zločini genocida koji su imali samo jedan cilj - da se Srbi kao nacionalna grupa na području Republike Hrvatske, gde su imali vekovna ognjišta i pripadnici pravoslavne veroispovesti u potpunosti istrebe (unište, zatru) na ovim prostorima.

Jasno je da ovaj materijal govori samo o jednom segmentu takvog genocidnog ponašanja hrvatskih vojnih i političkih struktura prema srpskom stanovništvu na ovim prostorima, ali je i to kroz više do sada prikupljenih i obrađenih slučajeva više nego dovoljno da se izvede jedan takav optužujući zaključak. Tim pre jer se logor "Lora" nalazio pod direktnom upravom vojne policije Hrvatske vojske, pa je stoga logično da je u njemu realizovana samo volja političke odluke iz Zagreba. Zločini ovakvog zamaha, obima, dinamike, vrste, težine, surovosti ukazuje da su njihovi izvršioci upravo svoje delovanje preduzimali na samo sa saznanjem, već i pod direktnim nadzorom i nalogom samog političkog i vojnog vrha nove hrvatske vlasti.

Tekst je zasnovan samo na jednom, do sada prikupljenom i obrađenom broju slučajeva stradanja Srba, pri čemu je gde god je to bilo moguće, navedeno i ko je neposredni izvršilac, odnosno naredbodavac, a ko žrtva (oštećeni) ili svedok očevidac. Svi navedeni zločini su potkrepljeni dokazima. No, pretenciozno bi bilo reći da on sadrži sve primere mučenja, zlostavljanja, surovog, nehumanog postupanja, nanošenja smrtnih posledica ili teških telesnih povreda ili teškog narušavanja zdravlja zatvorenih lica. Sigurno je da će mrak logorskih zidova skriti mnoge tajne bestijalnosti i surovosti.

Genocidni zločini nad Srbima u logoru "Lora" u periodu od 1992. do 1997. godine mogu se sistematizovati na:

- namerno ubijanje logoraša (civila i ratnih zarobljenika) na razne načine i raznim sredstvima;

- zločini protiv civilnog stanovništva u vidu nanošenja teških telesnih povreda, teškog narušavanja zdravlja, mučenja, nečovečnog postupanja, zlostavljanja, nanošenja velikih fizičkih i duševnih patnji;

- zločini protiv ratnih zarobljenika u vidu nanošenja teških telesnih povreda ili teškog narušavanja zdravlja, mučenja, surovog i nečovečnog postupanja, zlostavljanja i nanošenja velikih fizičkih i duševnih patnji;

Na kraju su poimenično, sa relevantnim dokazima, navedeni naredbodavci i neposredni izvršioci zločina (upravnici logora, njihovi zamenici ili pomoćnici, logorski stražari, pripadnici vojne policije i dr.).

2

NAMERNO UBIJANjE SRBA LOGORAŠA

 Za vreme postojanja i funkcionisanja logora "Lora" u Splitu u periodu od 1992. do 1997. godine nepobitno je utvrđeno da je ubijen jedan broj Srba - civila i ratnih zarobljenika i to bilo da su ubijeni iz vatrenog ili hladnog oružja, ili da su umrli od posledica zadobijenih teških telesnih povreda ili teškog narušavanja zdravlja. Prema raspoloživim podacima može se zaključiti da je ubijeno više od dvadeset pet lica.

1. PETAR SPREMO, Srbin iz Begovog Sela kod Kupresa, rođen 2. januara 1945. godine, od oca Slavka. Posle zarobljavanja 5. aprila 1992. godine sproveden je u logor u Kupresu, potom u Šujice, pa potom u "Loru" gde je prebijen, mučen i zlostavljan usled čega je preminuo 18. aprila iste godine. Njegovo telo je predato srpskim vlastima prilikom razmene 26. juna 1993. godine.

O njegovom ubistvu govore sledeći iskazi svedoka:

1) Svedok 333/96-6 navodi: "U Splitu su nas najpre doveli pred zgradu SUP-a gde su nas ponovo tukli i prebijali. Od tih batina umro je u "Lori" Petar Spremo iz Kupresa".

2) Svedok 333/96-11 navodi: "U "Lori" su odmah počeli da nas tuku, tako da su nas sve prebili. Tada su nam oduzeli sve vredne predmete. Od mene su oduzeli 20-, a od moga sina 100- DEM. Dokumente su nam takođe oduzeli. Posle prebijanja smestili su nas u ćelije. Ja sam bio u ćeliji sa mojim sinom, a tu su bili i M.R. i M.Lj. Tu je od nas odmah odvojen Petar Spremo koji je imao teške povrede, a kasnije je umro i njegovo je telo razmenjeno".

3) Svedok 333/95-23 navodi: "U Splitu smo odveženi u krug pomorske oblasti gde se nalazio centar hrvatske vojne policije. Tu smo, kao i u Gornjem Brišniku, izlazili iz kamiona jedan po jedan. Dočekali su nas hrvatski policajci i tukli. Ispred mene na tri metra nalazio se Petar Spremo. Jedan hrvatski vojnik ga je snažno udario drškom pištolja po glavi od kog udarca je on pao i udario temenom o ivičnjak, posle čega je ostao da leži nepomičan. Njega od tada nisam više video. Isti taj vojnik i mene je snažno udario drškom pištolja po glavi od čega mi je prsla lobanja na četiri mesta, pa sam sav bio obliven krvlju".

4) Svedok 420/95-2 navodi: "Znam da je u "Lori" ubijen Petar Spremo iz Begovog Sela i to na taj način što je bio udaren palicom po glavi, od čega je pao u komu da bi nakon nekoliko dana izdahnuo".

5) Svedok 426/96-50 navodi: "Hrvatski vojnici su u "Lori" prilikom dolaska udarili Petra Sprema, mog daljeg rođaka, sa metalnom polugom po glavi i on je kasnije podlegao".

6) Svedok 426/996-53 navodi: "Od zadobijenih udaraca prilikom prolaska kroz špalir policajaca, neposredno posle toga, podlegao je moj brat od strica Petar Spremo jer je dobio udarac u predelu glave od čega su mu polomljene temene kosti".

7) Svedok 547/96-40 navodi: "Ističem i to da je pre mog odlaska za Zadar u "Lori" umro Petar Spremo, od oca Slavka, iz Begovog Sela. On je umro od udaraca zadobijenih u "Lori" jer je tamo strahovito tučen".

2. STOJAN ZUBIĆ, civil, uhapšen u Kupresu

O njegovom ubistvu govore iskazi svedoka:

1) Svedok 333/96-11 navodi: "U "Lori" su odmah počeli da nas tuku, tako da su nas sve prebili. Tada su nam oduzeli sve vredne predmete. Od mene su oduzeli 20-, a od mog sina 100- DEM. Dokumente su nam takođe oduzeli. U "Lori" je sa nama bio i Stojan Zubić koji je imao teške povrede i u Splitu je operisan. On je sa nama razmenjen, ali je odmah po dalasku u Knin umro".

2) Svedok 420/95-2 navodi: "Takođe mi je poznato da je Stojan Zubić, koji je bio uhapšen u Kupresu i koji je tamo zadobio teške povrede prilikom batinanja, dva dana nakon razmene umro od posledica povreda od batina koje je dobio u Kupresu i u "Lori".

3. RATKO i LjUBO MILIĆ (braća), DUŠAN NIKIĆ, SLAVKO DRAGOLjEVIĆ i ČIVČIĆ u grupi od osam-devet Srba

O njihovim ubistvima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 334/97-19, koji je sa grupom od oko 80 Srba sa Kupresa dovezen u Split aprila 1992. godine, navodi: "Posle tri dana boravka u "Lori" grapa nas od oko 70 uhapšenih Srba iz Kurpesa vezana je i potovarena na kamion koji nas je povezao u pravcu Duvna. Negde oko Drniša kamion je stao i videla se u blizini puta iskopana velika jama pored koje je radio buldožer. Tu su stajali ljudi koji su imali motorne testere u rukama. Hrvatski vojnici koji su nas doveli skinuli su sa kamiona 8-9 Srba iz naše grupe: braću Ratka i Ljubu Milića, Dušana Nikića, Slavka Dragoljevića i Čivčića koji je bio gluvonem, a ostalima se imena ne sećam. Doveli su ih do te jame i poubijali".

4. VLADO SAVIĆ iz Nevesinja, DRAGAN JELIĆ I ČUČAGA

O njihovim ubistvima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 485/95 koji je u logoru "Lora" bio od 10. aprila do 12. avgusta 1992. godine navodi: "Poznato mi je da su u "Lori" ubijeni Vlado Savić, Dragan Jelić i Čučaga".

2) Svedok 111/95-2, potpukovnik bivše JNA, u logoru "Lora" je boravio od 26. aprila do avgusta 1992. godine. On navodi: "Poznato mi je da su od batina podlegli Duško Jelić iz Trebinja, Savić Vlado iz Nevesinja i Vesović Bojan koga su zvali "Orao"".

3) Svedok 182/95-2 u logoru "Lora" je boravio od 26. aprila do 2. maja i od 20. maja do 10. avgusta 1992. godine i navodi: "U ovom logoru je ubijen i Savić Vlado, vojnik rezervista, rodom iz Nevesinja. Video sam ga nekoliko puta i u više navrata su nas zajedno tukli, a on je bio potpuno izobličenog lica i naduven od batina. Glava mu je bila sva u ranama. Jednom prilikom je navodno odveden u bolnicu i posle toga ga niko više nije video. od Č. i Ž. sam čuo da su videli njegov leš".

4) Svedok 67/94-2 navodi: "U bloku pored nas je bio Z.S. iz Čapljine, za koga sam čuo da je sada u Trebinju, jedan Savić iz Nevesinja i Vesović Bojan zvani "Orao" iz Srbije. Njih dvojicu su takođe mučili i tukli. Savić je bio sav natečen i modar. Za Savića su nam rekli da je razmenjen jer je on iznenada nestao iz bloka".

5) Svedok 67/94-3 navodi: "Sećam se Savića iz Nevesinja koji je takođe bio u bloku "C". On je bio unakažen, sav natečen, a sećam se da su mu uši bile ogromne i bio je u jako lošem stanju, a jedne prilike je nestao iz bloka. Stražari su rekli da je odveden na razmenu".

6) Svedok 67/94-1 navodi: "Takođe se sećam Savić Vlade iz Nevesinja kojeg smo zatekli u bloku "C" i sećam se da sam bio užasnut njegovim izgledom. Bio je sam izudaran, natečen i modar i nikada do tada nisam video da onako mogu da budu natečene uši, koje su bile ogromne i modre. I njega su redovno tukli, a 10-15 dana posle našeg dolaska nestao je iz bloka "C". Čuvari su nam rekli da otišao na razmenu".

7) Svedok 445/94-26 navodi: "Dok sam ja bio u "Lori" nije bilo smrtnih slučajeva među nama iz bloka "A", ali sam video kada su Ž.V. i Č. čije ime ne znam od sanduka za municiju pravili jedan mrtvački sanduk, a kasnije sam saznao da je to bilo za nekog Jelića koje je stradao u bloku "C".

5. Grupa boraca Nikšićkog korpusa bivše JNA i to: LUKA GAZIVODA, SIMOVIĆ RATKO zvani "MALIŠA", BAROVIĆ DUŠAN zvani "DUKA", ADžIĆ LUKA

O njihovim ubistvima govore sledeći iskazi svedoka:

1) Svedok 333/94-21 koja je u logoru bila od 11. do 14. aprila 1992. godine navodi: "Mi žene iz Kupresa bile smo izdvojene u posebnoj ćeliji. Nas su nazivali četničkim kurvama, psovali su nas i vređali. Bile smo prinuđene da peremo klozete, kupatila i zidove od krvi. U susednim ćelijama su tukli zatvorene muškarce, a nas su dovodili da gledamo kako ih tuku. Bila sam prinuđena da gledam i kako tuku mog muža. Tukli su ih bukovim drvetom, drvenim palicama, kundacima. Moj muž je bio sav modar i obliven krvlju. Bile smo prinuđene da gledamo kako su tukli četvoricu Crnogoraca iz Nikšića. Njih su 13. aprila 1992. godine tako pretukli da je jedan od njih sutradan umro. Sutradan su nam vezali oči i strpali nas u neki kombi u koji su ubacili mrtvački sanduk bez poklopca u kome se nalazilo telo tog ubijenog Crnogorca i trojica Crnogoraca koji su ostali živi. Ja sam opipala unutrašnjost sanduka i osetila sam da se u njemu nalazi još uvek toplo telo ubijenog Crnogorca. Iz "Lore su nas odvezli u Duvno".

2) Svedok 333/95-2, domaćica iz Kupresa, zatvorena u ovom logoru u proleće 1992. godine navodi: "U "Lori" su izdvojili nas žene. Bilo nas je pet i smestili su nas u zasebnu ćeliju pored ćelija u kojima su bili muškarci. U tom zatvoru sam ostala petnaest dana. Stražari su svakodnevno tukli zatvorene muškarce u susednim ćelijama. Otvarali su naša vrata i prisiljavali su nas da gledamo kako muče i batinaju muškarce. Preko puta naše ćelije bila je ćelija u kojoj su bila smeštena četiri Crnogorca iz Nikšića. Gledala sam kako ih po ceo dan tuku i kako ih muče. Luku Gazivodu su tako pretukli da je ostao ležeći i nije davao znake života. Sutradan sam čula neko zakivanje dasaka. Kasnije sam videla mrtvački sanduk koji su uveče izneli u krug".

3) Svedok 445/94-17 navodi: "Jednom prilikom sam u krugu zatvora video četiri zatvorenika za koje sam saznao da su Crnogorci, a bili su krvavi i naduveni od batina i dobro sam zapamtio da su dvojici bile odsečene uši. Znam da su ovde proveli dva dana, a šta je sa njima bilo ne znam. Međutim, u međuvremenu Č. i ja smo dobili nalog i napravili smo dva sanduka. Kada su ovi Crnogorci nestali ja i Č. smo prali jedan kombi koji je bio sav krvav, pa pretpostavljam da su oni živi ili mrtvi tim kombijem odvezeni".

4) Svedok 510/96-13 navodi: "Poznato mi je da je jedan rezervista iz Nikšića teško masakriran (odsečene su mu uši) i da je umro. Mislim da se preziva Barović, ali nisam siguran. I Luka Adžić iz Nikšića, Ramova ulica br. 14, je ubijen. Umro je u teškim mukama. Ja sam ga dva puta kupao jer je ležao nepokretan na podu, a počeo je živ da se raspada. Ne znam gde je sahranjen".

5) Svedok 420/95-2 navodi: "Jednom vojnom starešini koga su zvali "Crnogorac" stražari su odsekli uši i naterali ga da ih pojede. Takođe sam primetio da je u zatvoru bilo i nekoliko zarobljenih pilota".

6) Svedok 164/95-2 navodi: "Sećam se da su Luku Adžića iz Nikšića naterali da pojede svoju bradu koja je bila duga i koju su mu obrijali. Morao je da pojede svaku dlaku. Koliko znam, Luka Adžić je umro oko mesec dana po izlasku iz zatvora i sahranjen je u Nikšiću".

7) Svedok 340/94-3 navodi: "Dok sam bio u "Lori" jednog dana, ne sećam se datuma, u ćeliji broj 3, koja se nalazila preko puta ćelije u kojoj sam ja bio, a u kojoj su se nalazila četiri Crnogorca, dvojica od tih Crnogoraca su podlegla usled batina koje su dobili. Ja sam lično video kako su jednom od njih odsekli uvo, čini mi se levo, a zatim sam čuo kako ih tuku, da bih kasnije saznao da su oni tog dana podlegli povredama. Jedan od ovih Crnogoraca koji su podlegli je bio visok i širok i jak čovek, star između 30 i 40 godina, a uhvaćen je oko Bijelog Polja u Mostaru. Navodno je ubijen zbog toga što su ga optužili da je silovao i poklao časne seste u Bijelom Polju. Drugi je bio mršav, crnomanjast, star do 27 godina, a druge podatke o njemu ne znam. To je onaj kome su pre ubistva odsekli uvo. Ne znam šta je bilo sa telima ubijenih".

8) Svedok 445/94-33 navodi: "Dobro se sećam jedne prilike kada smo šetali po krugu, i mada smo uvek morali da gledamo u zemlju, ipak sam uspeo da spazim tu tri Crnogorca, od kojih je jednome, preda mnom, jedan vojnik nožem odsekao uvo, a drugome iskopao oko. Oni su inače bili potpuno deformisani, krvavi i nikakvi. Kasnije sam čuo od stražara da je tu noć jedan od ove trojice podlegao, ali kakva je njihova sudbina, ja ne znam".

9) Svedok 445/94-18 navodi: "Izvodili su nas u dvorište, terali satima da gazimo legionarskim korakom koji brzo umara zato što se nejednakom snagom gazi na obe noge i za to vreme da pevamo pesme. Tada bi sa nama bili zatvorenici iz drugih delova zatvora. Najviše je morao da peva pokojni Luka Adžić iz Nikšića, a mi smo pratili. Luka je po razmeni umro u Nikšiću".

10) Svedok 437/94-2 navodi: "Dobro se sećam da su jedno veče doveli dva Crnogorca za koje mislim da su uhvatili na trebinjsko-dubrovačkom ratištu, a video sam da su bili u vojničkim uniformama, pa su ih uveli u jednu ćeliju u blizini naše te sam čuo njihove jauke i udarce. Tukli su ih celu noć. Ujutro, kada su nas izveli u šetnju pre doručka, izveli su i tu dvojicu pa sam video da skoro ne mogu da stoje na nogama. Bili su obliveni krvlju, glave su im bile nadute, oči zatvorene, a odeća na njima sasvim pocepana. Posle doručka poređali smo se i svi smo tu dobili "degeneke", a zatim su nas vratili u ćelije, pa ja ove Crnogorce više nisam viđao. Pošto se oni sutradan nisu pojavili, pretpostavljam da su podlegli pvredama. Posle ovog događaja ne sećam se tačno da li je prošao jedan ili dva dana nas petoricu su uveli u ćeliju u kojoj su tukli Crnogorce da je očistimo. Ona je bila sva krvava, a krvi je bilo i po zidovima i podu".

11) Svedok 418/95-2 navodi: "Od prve trojice Crnogoraca kada smo došli u Duvno od batina je umro jedan Crnogorac koji se zvao Barović Dušan, zv. "Duka", iz Nikšića".

12) Svedok 445/94-3 navodi: "Sećam se da je bio i jedan aktivni vojnik Crnogorac koji je jednog dana odveden na razmenu, a kasnije sam čuo da je umro usled povreda zadobijenih u "Lori"".

13) Svedok 259/94-6 navodi: "Jedno veče, ne sećam se tačnog datuma, oko pola noći, Tomo Dujić, koji je izgleda imao poseban pik na mene, izveo me je iz moje ćelije i odveo u drugu prostoriju. Tamo sam zatekao pet muškaraca koji su bili obučeni u standardne uniforme JNA, pa sam zaključio da su to pripadnici JNA. Po govoru sam shvatio da su to Crnogorci. Ovi ljudi su bili toliko izmrcvareni, polomljenih ruku i nogu, da je to na mene ostavilo jedan težak utisak. Ovaj prizor nikada neću moći da zaboravim. Koliko se sećam svima su im bile odsečene uši, odnosno čini mi se da je samo jednom od njih ostalo jedno uvo. Oni su bili poređani po podu, tako što su neki bili naslonjeni na zid, a neki od njih u poluležećem položaju. Nekima od ovih ljudi su već bile izvađene oči, a nekima su preda mnom oči vadili. Sećam se kako je jedan od mučitelja jednom od njih zabio nož u jezik i povukao nož, te mu je tako odsekao jezik. Jednom od ovih Crnogoraca nisu izvadili oči, tako da je mogao da vidi šta se dešava, pa su zatim počeli da kolju jednog po jednog. Klali su ih tako što su ih rukama držali za kosu, a nožem sekli u predelu vrata. Tom prilikom svakom je bila glava odvojena od tela. Ako je neko i pokušao da se odbrani brzo je bio savladan, pošto je mučitelja bilo pet, a oni su svi bili prebijeni i u jako teškom stanju. Na kraju je ostao živ samo onaj kome nisu izvadili oči. Jedan od mučitelja je poređao tri noža, jedan pored drugog i rekao mu da bira nož kojim će ga zaklati. Ovaj mučenik, kome je zaista bilo dosta muka i poniženja, upro je rukom u jedan od noževa. Jedan od mučitelja, nisam tačno siguran koji, ali čini mi se da je to bio onaj koji je zahtevao da bira nož, potpuno je pobesneo - više je ličio na zver nego na čoveka - i munjevitom brzinom dograbio je taj nož i za delić sekunde prišao Crnogorcu i jednim zamahom odvojio mu glavu od trupa. Beživotno telo se prevrnulo, a glava je ostala u vazduhu, pošto ju je ovaj rukom držao za kosu. Ovo je bio stravičan prizor koji se jedva može opisati. Dok je ustaša držao glavu, oči zaklanog su bile otvorene, a takođe i usta i ona su se u takvom stanju otvarala i zatvarala nekoliko puta. Od ovog prizora i zlikovci su se uplašili. Kada je, posle izvesnog vremena, onaj koji je držao glavu došao k sebi iz sve snage ju je tresnuo o zid, tako da se ona jednostavna rastavila i video sam mozak kako treperi".

14) Svedok 64/94-1 navodi: "Sećam se jednog vojnika rezerviste iz Kragujevca koji je zarobljen kao ranjenik. Njega su tukli po ranama i podlegao je povredama. Ja sam ga lično sahranio pored zatvorske žice prema moru. Učestvovao sam i u sahrani trojice Crnogoraca koji su takođe umrli u logoru, ali ne znam njihova imena".

6. DUŠKO JELIĆ iz Trebinja; BOJAN VESOVIĆ, zvani "Beli orao", vojnik iz Kragujevca, od oca Miroslava i majke Ilinke; NENAD KNEŽEVIĆ iz okoline Šibenika; BULOVIĆ (ili VULOVIĆ) pravnik iz okoline Benkovca.

O njihovim ubistvima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 63/94-1 koji je u logoru "Lora" boravio od aprila do 14. avgusta 1992. godine navodi: "Sećam se jednog vojnika, rezerviste iz Kragujevca, koji je zarobljen kao ranjenik. Njega su tukli po ranama i podlegao je povredama. Ja sam ga lično sahranio pored zatvorske žice prema moru".

2) Svedok 181/95-2 navodi: "Od posledica mučenja umrlo je nekoliko zatvorenika. Pouzdano znam da je od batina umro Duško Jelić iz Trebinja, Bojan Vasović iz Kragujevca i Knežević, Srbin iz Kaštela pored Splita, koji je bio ranjen u ruku i nogu, a dotukli su ga stražari Anđelko Botić i Ante Gidić u zatvorskom klozetu pored moje ćelije.".

3) Svedok 111/95-2, potpukovnik JNA, koji je u logoru "Loru" bio od 26. aprila do avgusta 1992. godine navodi: "Po dovođenju u "Loru" smešten sam u blok "C" za koji sam kasnije video da je deo logora koji je služio za najgora mučenja. Tu čak ni predstavnici Međunarodnog crvenog krsta nisu imali pristup. Poznato mi je da su od batina podlegli: Duško Jelić iz Trebinja, Savić Vlado iz Nevesinja i Vesović Bojan, koga su zvali "Orao", a rodom je iz Kragujevca, Knežević Nenad iz okoline Šibenika, koji je pokušao bekstvo, ali je ranjen i posle izvesnog vremena je umro, i Bulović, pravnik iz Benkovca, koji je ubijen kao opomena ostalima zbog Kneževićevog bekstva. Ubili su ga Ante, Anđelko Botić i Emilio Bunger".

4) Svedok 182/95-2 navodi: "Znam da je u ovom logoru ubijen Bojan Vesović iz Kragujevca koga su zvali "Beli orao". Njega su strahovito mučili i ja sam često slušao njegove krike i jauke. Nikada ga nisu izvodili iz ćelije, a po priči vojnika koji su mu nosili hranu, on je bio potpuno prebijen i nije mogao da hoda jer su mu obe noge polomljene. Mrtvački kovčeg za njega su pravili zatvorenici u logoru. Od posledica mučenja umrli su u ovom logoru Bjelić Duško, koji je sahranjen u krugu logora i još dvojica civila, mislim da su iz Splita. Jedan od njih se preziva Knežević. On je pokušao bekstvo, ali je prilikom pokušaja bekstva ranjen i tako ranjenog su ga doveli u dvorište logora gde su ga pretukli zbog čega je ubrzo i umro. Nakon toga stražari su za primer ostalima ubili još jednog civila koji se prezivao Bulović".

5) Svedok 499/95-2 navodi. "Poznato mi je da je u zatvoru bio uhapšen i jedan vojnik pod imenom Dragan, prezime mu ne znam, zvali su ga "Beli orao" jer je pripadao formaciji "Belih orlova", mada je pre toga bio na redovnom odsluženju vojnog roka. Mogao sam u svojoj ćeliji čuti kako ga svakodnevno, tj. svake noći, maltretiraju - tuku, jer su se krici iz sobe za ispitivanje čuli cele noći. Nakon tog perioda o njemu nisam ništa više čuo, samo znam da je nestao, ali negde u maju i junu (mislim da je tada bilo) pričali su mi zatvorenici V.Ž. i M.Č. da je "Beli orao" ubijen i da su ga oni sahranili negde u blizini zatvora "Lora". Takođe mi je poznato da su uhvaćena i dva Srbina iz Splita od kojih je jedan prilikom sprovođenja iz bloka "A" u blok "C" odgurnuo stražara i počeo da beži. Tom prilikom je bio ranjen u nogu i kroz stomak te je uhvaćen i dovučen u krug zatvora. On je tom prilikom tučen do nesvesti od stražara koji ga je uhvatio, a najviše ga je tukao stražar koji je imao nadimak "Emilio", a koji je bio komadir straže. On ga je tukao čizmom, tj. nogom u glavu dok ovaj nije izgubio svest, a i kada je ostao potpuno nepokretan i kada se uopšte nije micao on je i dalje udaran i ostao je da leži. Nakon toga sam čuo da su ga navodno prebacili u bolnicu, ali ja mislim da je već bio mrtav. Ni njega, ni onog drugog Srbina iz Splita više nisam viđao, a pričalo se po zatvoru da je i on ubijen. Samo su u ćeliji gde je bio zatvoren nađene njegove cipele, tako da je verovatno on ubijen i odnesen. Ja znam da je u zatvoru, u vreme dok sam ja bio, ubijeno bar deset zatvorenika. Još više detalja o tome znaju V.Ž. i Č.M".

6) Svedok 67/94-1 navodi: "Mislim da je bio 14. maj 1992. godine kada je podlegao Jelić Duško. Samo je pao mrtav, a nas su odmah prebacili u drugu ćeliju, a D. i G. su naredili da ga iznesu i stave u sanduk ispred vrata. Sanduk se pravio od drvenih sanduka koji služe za municiju. Sećam se i mladića kome je ime Bojan, a zvali su ga "Bijeli orao" ili "Orlić". On je bio sam u jednoj ćeliji. Njega su posebno teško mučili. Bio je sasvim go, neverovatno mršav, pravi kostur. Njega su najviše maltretirali, udarali i mučili. Jedno jutro sam primetio kada su čuvari doneli doručak, da on leži u svojoj ćeliji na leđima. Telo mu je potpuno žuto. Nas su odmah vratili u ćelije. Čuo sam kako se kuje sanduk i kako u hodniku čuvari nešto šapuću. Kasnije ga nikada više nisam video".

7) Svedok 67/94-3 navodi: "Sećam se događaja sa dva civila iz Splita i znam da su nakon ovog događaja jednog od njih, koji je mogao da ima 50 godina, doveli kasnije u naš blok "C". Taj dan se začula pucnjava u krugu i odmah su nas ugurali u ćelije. Gledao sam kroz prozor kako su jednog od civila koji je očito bio ranjen u nogu doneli u krug i kako su ga stražari krvnički udarali, a najviše ga je udarao baš Gudić Ante. Udarali su ga sve dok telo nije postalo beživotno, nakon čega su ga nekud odneli. Drugog civila koji je doveden u naš blok nisam video, ali sam čuo urlike i znao sam da ga tuku. Sutradan ga više nije bilo u našem bloku, a jedan zatvorenik iz Srbije, kojeg ne znam po imenu, mi je rekao da je on u ćeliji našao samo krv i cipele tog civila".

8) Svedok 67/94-2 navodi. "U ovom bloku pored nas bio je Z.S. iz Čapljine, za koga sam čuo da je sad u Trebinju, te takođe jedan Savić iz Nevesinja i Vesović Bojan zvani "Orao" iz Srbije. Njih dvojicu su takođe mučili i tukli - Savić je bio sav natečen i modar, a Vesović je bio živi kostur. Ono malo hrane što su nam davali najčešće su uskraćivali Vesoviću, njega su samo tukli i to redovno i bez prestanka i jedne prilike on je nađen mrtav. Za Savića su nam rekli da je razmenjen jer je i on iznenada nestao iz bloka".

9) Svedok 481/95 navodi: "Nisam očevidac neposrednih ubistava zatvorenika, ali sam čuo prilikom razmene da je neki mladić Bojan iz Kragujevca ubijen u zatvoru i da iz tog razloga nije razmenjen, kao i neki Savić Vlado".

10) Svedok 445/94-42 navodi: "Ja sam bio smešten u bloku "C", a u ćeliji preko puta mene je bio smešten Bojan iz Kragujevca. On je imao prostrelnu ranu na natkoljenici, ne znam koje noge. Zarobljen je u borbi i ta rana nije previjana već se zagnojila. Videlo se da je to stara rana. On je bio jako mršav i videlo se da je u teškom i psihičkom i fizičkom stanju. Iz njegove sobe je smrdelo jer je tu bilo i izmeta pošto mu nisu dozvoljavali da ide u klozet. Rana mu se zagnojila i smrdela je, a pa sam ja pokušavao da mu pomognem tako što sam mu ranu prao vodom, jer nikom od nas nisu pružali nikakvu medicinsku pomoć. On nije uopšte imao odeću i tu je bilo samo jedno ćebe koje je bilo u krvi i gnoju. Ja procenjujem da je on umro jedno mesec dana nakon mog dolaska u ovaj logor. Ja sam video da je došao stražar jednog jutra i da je otvorio njegovu ćeliju, zvao ga je, ali on nije odgovarao i onda smo videli da je mrtav. Posle toga njegovo telo su izneli, a čulo se da se pravio i sanduk za njega. Ja sam već ranije objasnio da je od zadobijenih povreda umro u "Lori" i Jelić Duško iz Trebinja".

11) Svedok 67/94-4 navodi: "Nisam video Jelić Duška i mladića sa nadimkom "Bijeli orao", ali sam kasnije saznao da su oni podlegli od batina u ovom bloku".

12) Svedok 445/94-28 navodi: "Sada se prisetih da je u zatvoru ubijen neki Jelić iz Trebinja, a što sam čuo od drugih zatvorenika".

13) Svedok 470/95-3 navodi: "Dok sam bio u logoru ubijen je neki Goran, zvali su ga "Beli orao" i jedan mladić iz Splita, koji je pokušao bekstvo, a kome su prilikom ubistva nabijali neke šiljke u nogu".

14) Svedok 164/95-2 navodi: "Dok sam se nalazio u logoru "Lora" sećam se da su stražari ubili jednog zarobljenika koji je pokušao pobeći. Ovaj čovek je bio ranjen i tako ranjenog su ga tukli. Ja sam video upravnika Tomu Dujića kako skače po ovom zarobljeniku koji je kasnije umro. Ja mu ne znam ime i ne znam gde je sahranjen. Sećam se da je u "Lori" od posledica mučenja podlegao i jedan mladi vojnik koji je bio uhvaćen negde oko Knina, ja mu ne znam ime i ne znam odakle je bio. Terali su ga da govori da je bio u "Belim orlovima". Drugi zarobljenici su gledali kako teško muče ovog čoveka: lomili su mu prste na rukama, zabijali mu eksere pod nokte. Ne znam gde je ovaj čovek sahranjen. Sećam se i jednog mladića iz mesta Krekovi kod Nevesinja koji je meni izgledao drogiran. Stražari su sa njim cirkuzirali po krugu. Sećam se da je on jedne noći sa još pet ljudi odveden iz logora "Lora" i šta je dalje bilo sa njim ne znam".

15) Svedok 510/96-13 navodi: "U vezi ubijanja ratnih zarobljenika u "Lori" bio sam očevidac sledećeg: Jednog dana Knežević Nenad, rodom iz Benkovca, koji je živeo u Kaštelima, je pokušao bekstvo. Sprečili su ga otvaranjem vatre. Pogođen je tri puta. Nije mi poznato gde je sahranjen. Ratni zarobljenik Vulović, nisam siguran u ime, bio je u prisustvu Kneževića kada je pokušao da beži, ali sam Vulović nije pokušao bekstvo. Ja sam se nalazio iza njih dvojice, zajedno sa R.I., u pratnji stražara Botić Anđelka i Gudić Ante. Posle sprečavanja bekstva Kneževića i njegovog hapšenja, stražari i pripadnici interventnog voda su otpočeli sa fizičkim zlostavljanjem Vulovića. Tukli su ga, šutirali čizmama, od čega je iste noći umro. Ja ne znam gde je on sahranjen, iako sam ja zajedno sa Č.M. pravio sanduk. Povodom ovog događaja data mi je napisana izjava koju sam ja morao potpisati, a u kojoj je pisalo da je Vulović stradao prilikom pada sa stepenica i da je fizički napao stražara, što u stvari nije tačno. Za Jelića iz Trebinja mogu da kažem sledeće. Jednog jutra dovezli su šest trebinjaca, među kojima je bio i Jelić. Ja sam ga uneo u ćeliju. Bio je u teškom stanju od batina. Da li iste ili naredne večeri, ne znam, naređeno mi je od strane dežurnog stražara Bungur Emilija da zajedno sa Č. skujem sanduk. Posle toga stražar Rambo me je pitao da li znam gde je šesti trebinjac. Ja sam mu rekao da ne znam, ali da su mi rekli da skujem sanduk. U kasnijim kontaktima sa trebinjcima saznao sam da je onaj teško isprebijani ratni zarobljenik kome sam pomogao da uđe u ćeliju bio taj Jelić i da je umro. On je prebačen kombijem van kruga zatvora. Nije mi poznato gde je sahranjen. Vojnik iz Kragujevca po imenu Bojan je mučen i umro je u teškim mukama. Ja sam ga dva puta kupao jer je ležao nepokretan na podu, a počeo je živ da se raspada. Umro je još jedan čovek, star oko 55 godina, ali ja o njemu ne znam ništa".

16) Svedok 445/94-17 navodi: "Č.M. i ja smo morali da pravimo sanduke u koje smo stavljali tela onih koji su podlegli povredama, a pravili smo ih od sanduka za municiju. Sećam se da smo tako napravili sedam-osam sanduka, ali mi tela ubijenih nismo stavljali u njih, tako da ne znam ko je sve podlegao. Pošto sam nosio hranu zatvorenicima u blok "C" od njih sam čuo koji su zatvorenici umrli pa sam tako saznao za: Jelić Dragana iz Trebinja; Savić Vladu iz Krekova (Nevesinje); Bojana, starog 19 godina, iz Kragujevca, koji je bio ranjen i koji je umro u najgorim mukama; Knežević Nenada iz Benkovca, koji je imao kuću u Kaštelama i sa kojim je bio još jedan koji se preziva Bulović, imena se ne sećam, iz okoline Benkovca. Kada su njih dvojica pokušali da beže prvog su ranili, a drugog je izgazilo desetak njihovih policajaca koji su došli. Gledao sam kako ga gaze".

8. Piloti JNA - SLOBODAN MEDIĆ, PANTIĆ PETAR i MIRKO ZEČEVIĆ, civil, star 63 godine, sa Kupresa,

O njihovim ubistvima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 181/95-2 navodi: "Razmenjen sam 14. avgusta 1992. godine. U grupi za razmenu, u kojoj je trebalo da bude nas šestorica, nije razmenjen pilot Medić. Čuo sam da je vraćen sa razmene zato što su mu bile odsečene uši i nos. Kasnije sam od jednog Srbina čuo da je jednom prilikom u kafani slučajno čuo razgovor nekih hrvatskih vojnika od kojih se jedan hvalio da su ubili jednog pilota na taj način što su ga živog ispekli na ražnju u Širokom Brijegu. Pretpostavljam da se radi o Mediću, jer je on jedini pilot koji je ostao nerazmenjen".

2) Svedok 445/94-32 navodi: "Piloti koje sam zatekao bili su u jako lošem stanju i prebijeni su ranije, pre nego što smo mi stigli, pa ih u to vreme dok sam ja tu bio nisu mnogo mučili, ali pred naš polazak u Zagreb ponovo su počeli da ih prebijaju. Ja nisam video, ali sam čuo od momaka koji su zarobljeni ranije na Crnoglavu, da su iz njihove grupe dvojica podlegla od batinanja koje su dobili".

3) Svedok 467/94-8 navodi: "U susednu ćeliju su doveli ranjenog pilota i Mirka Zečevića, starca od 63 godine, sa Kupresa. Pilot je bio teško ranjen u jednu nogu po celoj njenoj dužini, a Mirko u ruku sa prelomom. Nešto kasnije su doveli još jednog pilota koji je oboren na "GALEBU". Mogli smo ih videti samo kada su se slučajno istovremeno otvarala vrata i na našoj i na susednoj ćeliji. Po noći su se torture nastavljale. Imali smo ponovo nekoliko poseta. Tukli su čak i onu dvojicu teško ranjenih, kasnije su ih odveli navodno u bolnicu jer su bili na izdisaju. O njihovoj sudbini dalje ne znam ništa."

4) Svedok 418/95-2 navodi: "Petra Pantića su skoro najviše tukli nogama, rukama, palicama, nekim daskama i drugim, te je on od ovih batina izdahnuo. Znam da je napravljen neki drveni sanduk, te je leš stavljen u ovaj sanduk".

9. VELIKI BROJ NEIDENTIFIKOVANIH LOGRAŠA SRBA

O ubistvima većeg broja neidentifikovanih Srba - civila i ratnih zarobljenika govore iskazi svedoka:

1) Svedok 234/95-6, koji je u logoru "Lora" bio sredinom 1992. godine navodi: "Veliki broj logoraša je umro od batina, pa su ih u krugu logora polili benzinom i spaljivali".

2) Svedok 245/97-3, pilot JNA, koji je kidnapovan u Mostaru i boravio u logoru "Lora" u novembru i i decembru 1991. godine navodi: "Dana 30. novembra 1991. godine MUP Hrvatske me je predao organima Vojne policije ZNG u Splitu koji su me odveli u njihov štab smešten u nekadašnjem objektu JNA "Lora". Četvrtog dana mog boravka u ovom logoru čuo sam jauke, pucnje i užurbanost uz komentar "vidi ovog četnika, već deset minuta neće da umre, nego se još trza". U ovom logoru sam ostao do 3. decembra 1991. godine".

3) Svedok 547/96-39 navodi: "Jedne noći negde oko 15. aprila 1992. godine u ćeliji koja se nalazila pored ćelije u kojoj sam ja bila sa ostalim ženama nekoga su strahovito tukli. Čuli su se udarci, psovke, krici i jauci iz te ćelije i u jednom trenutku je nastala tišina. Sutradan ujutro su izneli iz te ćelije jednog čoveka koji je bio pokriven ćebetom, a isti je umro. On je prema pričanju bio Srbin iz Mostara, ali njegovo ime i prezime ja ne znam. Nas žene su naterali da uđemo u tu ćeliju i da je operemo, pa sam videla da je u toj ćeliji bilo mnogo krvi po betonu i zidovima".

4) Svedok 454/94-28 navodi: "Kod nas u bloku nije bilo smrtnih slučajeva, ali smo stalno čuli krike iz bloka"C", a jedne noći sam video kako prave sanduke neki zarobljenici, mislim da su bili mladi vojnici koji su zarobljeni kod Čapljine. Kovanje sanduka sam video, a zatim sam video stavljanje sanduka u jedan kombi, ali nisam video da su leševi stavljani u sanduke. Kasnije sam video da peru taj kombi koji je unutra bio krvav. Ne znam ko je ubijen i koliko ih je bilo, ali su se stražari hvalili da su ubili neke iz Srbije koji su bili pripadnici "Belih orlova" ".

5) Svedok 445/94-42 navodi: "U "Lori" je ubijen mladić starosti možda oko 30 ili više godina za koga sam čuo da je bio aktivni sportista. Pričali su da je bio instruktor džudoa. On je bio izveden u dvorište gde su ga tukli i u jednom momentu on je pokušao da beži, pa je preskočio jednu ogradu. Tada su pripucali, ranili ga i uspeli da ga uhvate. Počeli su svi da ga tuku, pa su ga tako ubili".

6)Svedok 259/94-6 navodi: "U "Lori" je bilo još mnogo likvidacija dok sam bio tamo i prvi i drugi put, ali nikada nisam bio tako direktno prisutan kao u ovim slučajevima koje sam opisao. Za likvidacije sam znao i po tome što se čulo kada nekoga tuku i prebijaju, a kasnije se sazna da je podlegao povredama. Isto tako često smo morali da brišemo i peremo krv koja je bila po hodnicima, po zidovima i po podovima, pa je i to bio znak da je bilo likvidacije u zatvoru. I ja sam više puta čistio krv. Jednom prilikom kad nisam dobro očistio krv sa poda, jer od batina koje sam doživeo nisam mogao da se savijem kako treba, naišla je žena Tome Dujića i naterala me da ližem pod. Jednom prilikom kada sam izveden iz samice radi čišćenja krvi video sam da pokušavaju jednog krupnog i visokog čoveka, koga su zaklali, da stave u jednu crnu kesu koja je bila namenjena specijalno za mrtvace. Oni su leš satarom presekli na dva dela i tako u delovima stavili u tu kesu.

Posle nekoliko dana u toku noći opet su me izveli sa još devet ljudi na isto mesto radi klanja. Te noći nije bio tu Dujić, već su bili: Anđelko koji je bio još svirepiji od Dujića, jedan koga su zbog umetnosti klanja nazivali "Umetnik" i jedan koga su iz istih razloga zvali "Doktor". Od ovih ljudi koji su dovedeni na klanje zapazio sam da jedan ima odsečeno uvo. Pre samog klanja nisu nas mučili. Klanja su vršili tako što su noževima u rukama prilazili žrtvi, neke hvatali za ruke i ramena, a jedan je hvatao žrtvu za kosu jednom rukom, a drugom rukom u kojoj je bio nož odsecao glave. Ovom prilikom zaklano je osam ljudi. U svakom od ovih slučajeva glava je bila odvojena od tela. Igrom slučaja i ovog puta dolaskom jednog ustaše meni je spašen život. Kada je bio na redu jedan za koga mislim da je rodom iz Kupresa ili okoline, a inženjer je visoke struje, ušao je jedan ustaša i sprečio dalje klanje govoreći da je bilo dosta za taj dan. Pošto je bilo skoro jutro trebalo je na vreme ukloniti krv i odneti leševe, pa zaključujem da je i to bio razlog da se prekine sa klanjem".

*

Na osnovu raspoloživih dokaza o stradanju Srba - civila, ratnih zarobljenika, ranjenika i bolesnika u logoru "Lora" u Splitu za vreme njegovog postojanja od 1991. do 1997. godine može se nepobitno zaključiti da je ubijeno više od dvadeset identifikovanih lica i to:

PETAR SPREMO - civil,

STOJAN ZUBIĆ - civil,

RATKO MILIĆ - civil,

LjUBO MILIĆ - civil,

DUŠAN NIKIĆ - civil,

SLAVKO DRAGOLjEVIĆ - civil,

ČIVČIĆ, nepoznatog imena (gluvonem) - civil,

VLADO SAVIĆ - vojnik rezervista,

DRAGAN JELIĆ - civil,

ČUČAGA, nepoznatog imena - civil,

LUKA GAZIVODA - vojnik,

RATKO SIMOVIĆ "MALIŠA" - civil,

DUŠAN BAROVIĆ - vojnik,

LUKA ADžIĆ - vojnik,

DUŠKO BJELIĆ - civil,

BOJAN VESOVIĆ zv. "BELI ORAO" - vojnik,

NENAD KNEŽEVIĆ - civil,

BULOVIĆ, nepoznatog imena - civil,

SLOBODAN MEDIĆ - pilot JNA,

PETAR PANTIĆ - pilot JNA,

MIRKO ZEČEVIĆ - civil,

MILAN VULIĆ - civil,

GRBIĆ RANKO - civil,

BORO IVKOVIĆ - civil,

DUŠKO JELIĆ - civil,

Pored identifikovanih lica postoje podaci da je u logoru od posledica prebijanja, mučenja, telesnog i psihičkog zlostavljanja umro i veći broj neidentifikovanih lica i to: civila kuprešana i drugih. Iz toga se može izvesti zaključak da je najmanje trideset Srba za vreme postojanja ovog logora likvidirano u njemu ili umrlo u teškim mukama od posledica prebijanja, nečovečnog postupanja i zlostavljanja. Pri tome se, takođe, može reći da u ovim postupanjima hrvatskih vojnih i civilnih policijskih vlasti nije bilo razlike između postupaka prema Srbima - civilima (starcima, ženama) i Srbima - ratnim zarobljenicima i ranjenicima, bez obzira da li su ova lica sa teritorije Hrvatske ili teritorije Bosne i Hercegovine.

3

PROTIV CIVILNOG STANOVNIŠTVA

U logoru "Lora" koji se nalazio u sastavu i pod nadzorom organa vojne policije Republike Hrvatske u celom periodu ratnih dejstava na teritoriji Republike Hrvatske i Bosne i Hercegovine i to počev od 1991. godine pa sve do 1997. godine zarobljeni Srbi - civilno, neboračko stanovništvo (muškarci i žene) su bili kontinuirano, sistematski izloženi najrazličitijim vidovima mučenja, nečovečnog, nehumanog, surovog, ponižavajućeg postupanja pri čemu su im nanošene teške telesne povrede, teško narušavanje zdravlja, fizičke i duševne patnje trajnog karaktera, sa doživotnim posledicama.

Praktično su logorske vlasti razradile čitav sistem mera i postupanja za uništenje (fizičko-telesno i psihičko) i istrebljenje srpskog naroda koji je u ovom logoru dobio različite vidove i oblike svog pojavnog ispoljavanja i manifestovanja.

Svi načini i postupci mučenja, maltretiranja, bestijalnog, gotovo animalnog, nečovečnog odnosa prema zatočenim Srbima praktično pokazuju da je neiscrpna mašta u funkciji mržnje prema drugom narodu i pripadnicima druge veroispovesti. Kroz ubistva, mučenja, telesna povređivanja, nanošenja telesnih i duševnih patnji i trauma, premlaćivanja svih delova tela vaskrsavaju ustaški duhovi iz perioda Drugog svetskog rata i zamisli ustaške ideologije na ovim prostorima.

Zločini protiv civilnog stanovništva - pripadnika srpskog naroda i pravoslavne veroispovesti, koji su i preduzimani upravo u nameri da se na ovaj način uništi srpski narod i njegovo prisustvo na području Republike Hrvatske, ali i određenih krajeva u Bosni i Hercegovini, ispoljili su se na sledeće načine:

batinanje zatvorenika rukama, nogama, gumenim crevima, palicama, bezbol palicama, vodovodnim cevima, lancima, elektroprovodnicima;

"telefoniranje" u vidu priključivanja pojedinih, naročito osetljivih, delova tela zatvorenika (uši, prsti na nogama i rukama, polni organi) na indukovanu električnu struju iz poljskog telefona;

prolazak zatvorenika kroz špalir batinaša;

prisiljavanje zatvornika da jedan drugog nose po zatvorskom krugu, da se čučeći trkaju;

pretnja da će biti ubijeni, da će biti bačeni u more, da će ih pojesti ribe, pretnja smrću klanjem ili puštanjem dresiranih pasa vučjaka;

prisiljavanje zatvorenika da pevaju ustaške pesme, hrvatsku himnu, pesme u kojima se vređa srpski narod;

prisiljavanje zatvorenika da po tri dana i tri noći ne smeju da sednu niti legnu, već da sve vreme provedu stojeći;

prisiljavanje zatvorenika da sami sebi kopaju rake u dvorištu logora;

psovanje, vređanje, zlostavljanje zatvorenika, nazivanje pogrdnim imenima;

polivanje zatvorenika hladnom vodom iz šmrka koji je povezan za hidrant;

prisiljavanje zatvorenika da jašu jedan drugoga četvoronoške i da se tako trkaju;

prisiljavanje zatvorenika da do iznemoglosti trče po logorskom krugu, a potom tako zagrejane i oznojene polivaju hladnom vodom iz šmrka;

prisiljavanje zatvorenika da se međusobno udaraju otvorenim dlanom, pesnicama, nogama, da se šamaraju;

prisiljavanje zatvorenika da ližu i ljube "lijepu" hrvatsku zemlju, zatim pod i šolju u VC-u;

pretnja ubistvom zatvorenika na taj način da se oni prisiljavaju da glavu stave na panj dok su stražari zamahivali sekirom;

psovanje četničke majke;

držanje zatvorenika po celu noć u buretu sa vodom;

prisiljavanje zatvorenika da mokri leže goli na žicama od gvozdenog kreveta po celu noć;

prisiljavanje zatvorenika da ljube pse vučjake;

čupanje ili brijanje na suvo brade zatvorenika i potom prisiljavanje zatvorenika da istu pojede;

pretnja zatvoreniku da neće izaći živ iz logora, a ako i izađe, da će biti kao biljka u kolicima;

dozvoljavanje građanima Splita i bolničkom osoblju i pacijentima u bolnici Firule da tuku zatvorenike na razne načine;

organizovanje lažnih ili fingiranih streljanja zatvorenika;

prilikom vožnje zatvorenika u kombiju ili na kamionu u punoj brzini naglo zaustavljanje pri čemu se se oni valjali i udarali u vozilu jedan o drugoga;

gašenje cigareta po telu, glavi i ustima zatvorenika;

prisiljavanje zatvorenika da rade sklekove ili gimnastiku do iznemoglosti;

gaženje čizmama po leđima zatvorenika koji leži na podu;

gnječenje čizmama prstiju ruku i nogu zatvorenika;

prisiljavanje zatvorenika da kopaju rupe, da rade u kamenolomu bez potrebnog alata, golim rukama;

onemogućavanje zatvorenicima da fiziološke potrebe redovno obavljaju;

uskraćivanje zatvorenicima vode za piće;

prisiljavanje zatvorenika da jedu žive puževe, školjke, crve, gliste;

prisiljavanje zatvorenika na javno vršenje međusobnih seksualnih odnosa, perverzija, homoseksualnih odnosa i masturbacije;

prisiljavanje zatvorenika da po ceo dan gledaju u sunce;

huškanje pasa vučjaka na zatvorenike;

prisiljavanje zatvorenika da ulaze u kućice za pse i da laju;

prisiljavanje zatvorenika da imitiraju pojedine životinje: pse, mačke, bika;

stavljanje cevi pištolja u usta zatvorenika uz pretnju ubistvom na ovaj način;

prisiljavanje zatvorenika da goli leže na užarenom betonu u dvorištu po suncu ceo dan;

bacanje komada hleba među gladne zatvorenike koji se otimaju četvoronoške kao psi;

prisiljavanje zatvorenika da jedu tucani kamen i pesak;

"traženje četnika" - uvlačenje ruke čuvara u analni otvor zatvorenika u cilju "traženja četnka" u njegovom telu;

prisiljavanje zatvorenika da pužu po betonu i da se međusobno trkaju, a ko stigne na cilj poslednji bio bi pretučen do besvesti;

"imitiranje aviona" - posebna vrsta mučenja koja se sastojala u prinuđavanju zatvorenika da trče po logorskom krugu sa raširenim rukama kao avioni u bombardovanju, a drugi zatvorenici su imitirali pucanje na avione kako bi ih oborili;

prisiljavanje zatvorenika da zubima pregrizu svoje vojničke čizme;

dovođenje u logor muške dece od 7-8 godina starosti koja su mokrila po zatvorenicima;

prisiljavanje zatvorenika da jedu fekalije iz VC-a;

"ruski rulet" - prisiljavanje zatvorenika da pucaju u sebe iz revolvera;

O pojedinim oblicima nanošenja telesnih povreda i teškog narušavanja zdravlja, mučenja, zlostavljanja, bestijanog, surovog i animalnog postupanja od strane zatvorskih stražara i uprave zatvora "Lora" prema uhapšenim Srbima - civilima govore iskazi pojedinih svedoka. No, jasno je potpuno da, prvo, to nisu svi oblici mučenja i ponižavanja kojima su zatvoreni Srbi bili podvrgnuti za vreme svog boravka u ovom surovom logoru, kao što ni navedeni iskazi svedoka koji su potkrepljeni i odgovarajućom medicinskom dokumentacijom nisu i jedini. Sigurno je da su kroz ovaj zloglasni hrvatski vojni logor prošli mnogi drugi Srbi koji, ili još nisu dostupni zvaničnim organima koji se bave prikupljanjem i proučavanjem građe o počinjenim zločinima na našim prostorima za vreme ratnih sukoba u periodu 1991. do 1995. godine, ili nisu u mogućnosti da iskazuju o periodu boravka u ovim "fabrikama smrti i poniženja", smatrajući da vreme pomaže zaboravu, te beže od ponovnog diranja u stare rane.

1) Svedok 103/96-2 navodi: "Posle boravka u logoru u Duvno (Tomislavgradu) u aprilu 1992. godine nas 15 Srba je potrpano u jedan kamion i odvedeno u Split. Kada smo stigli u Split bila je već noć, pa su nas izveli ispred jedne zgrade koja se nalazila u okviru luke "Lora" i tu su nas hrvatski vojnici tukli oko sat i po vremena. Posle su nas ponovo potrpali u kamion i odvezli u Zadar".

2) Svedok 160/96-3 navodi: "U logoru "Lora" bio sam samo tri dana u martu 1992. godine. Tu su nas pripadnici vojne policije ispitivali na razne načine i mučili. Meni je jedan od vojnih policajaca stavio nekakve žice na slepoočnice dok je islednik koji je sedeo za stolom okretao dugme na aparatu koji je stajao pred njim, pa sam prilikom okretanja tog dugmeta osećao strujne udare. Takva mučenja su trajala po desetak minuta, a kada se završilo moje ispitivanje nastavili bi sa ispitivanjem drugih zarobljenika. Svaki put sam čuo njihove jauke. U ovom logoru su nas tukli i električnim palicama".

3) Svedok 160/96-4 navodi: "U Splitu smo bili u "Lori" tri dana u martu mesecu 1992. godine i za to vreme ispitivanje je trajalo neprekidno tri dana i tri noći. U tom logoru su nas tukli rukama, nogama, električnim palicama, kundacima od oružja i na druge načine. Pomoću nekog aparata na koji su bile prikačene žice puštali su nam struju. Tu su dovodili i građane sa ulice da bi nas i oni tukli. Dovodili su i pse i puštali ih u ćelije gde smo se mi nalazili".

4) Svedok 160/96-5 navodi: "Kada smo u martu 1992. godine došli u "Loru" tu su nas najpre odvojili po ćelijama, pa su nas pojedinačno izvodili na ispitivanje. Tom prilikom koristili su struju. To mučenje sa strujom je trajalo neprekidno tri dana i tri noći, sa pauzama koje su trajale najviše po jedan sat. Stalno su se čuli jauci iz prostorija gde se vršilo ispitivanje. U ćelije su dolazili i civili sa ulice, pa su nas i oni tukli. Dovodili su i pse.".

5) Svedok 333/96-4 navodi: "Kada su nas u aprilu 1992. godine dovezli u "Loru" prvo su nas izveli na jedan poligon za obuku gde su nas postrojili, a zatim su nas sve sistematski prebili. Sveštnika P. su izveli i pred nama obrijali nožem. Kada smo krenuli iz Kupresa njega su ogrnuli belim čaršavom kako bi ga što više ponizili. Posle prebijanja odveli su nas u zatvor "Lora". Prvo su nas pretresli i oduzeli nam sve stvari od vrednosti, šta je ko imao. Meni su oduzeli sat, nešto novca i dokumente. Nikakvu potvrdu o tome nisam dobio. Te stvari nam nisu vratili, iako su rekli da će to učiniti. Posle prebijanja smestili su nas u ćelije. Ja sam bio u ćeliji sa još sedmoricom drugova. U "Lori" smo bili pet-šest dana. Za to vreme smo jednom dnevno dobijali nešto malo za jelo i po malo vode za piće.

U "Lori" su nas neprekidno mučili tako što su stražari upadali u ćelije i prebijali nas. Izvodili su nas i napolje jednog po jednog, ili u grupama i tukli. Tukli su nas ili u hodniku ili u krugu zatvora u toku celog dana, ali je najviše toga bilo uveče kada padne mrak. To je bilo svakodnevno dok smo boravili u ovom logoru. Poseban specijalitet im je bio da nas odvedu u jednu prostoriju gde su nas kvasili, a zatim štipaljke vezane kablom na induktorski telefon kačili jednu za uvo, a drugu za polni organ i okretanjem ručice propuštali struju kroz naša tela. To su meni radili, a znam da su to isto i drugima činili. Ovo je izazivalo jake bolove, padao sam u nesvest, pa se dešavalo i duže vremena da ne mogu da se osvestim. Neke moje drugove su izvodili napolje i govorili da će ih streljati. Tražili su od njih da kažu svoju poslednju želju. Posle su pucali preko njih i tako ih zastrašivali. Neke su hteli da zakolju i prevlačili su im nož preko vrata. Tako su nas stalno držali u strahu. Pored niza povreda koje sam zadobio, mislim da je najteža bila ona koju sam dobio prilikom tuče na poligonu u Splitu. Tada sam udaren nekom kuglom po glavi te sam imao veliku ranu iz koje je tekla krv, tako da sam dosta krvi izgubio".

6) Svedok 333/96-6 navodi: "Prvo su nas u Split doveli pred zgradu SUP-a i tamo su nas ponovo tukli i prebijali. Odatle su nas odveli u vojno-istražni zatvor "Lora" gde su nas smestili u ćelije. Ja sa bio u ćeliji broj "4". Tu nas je bilo devetoro. Ovde sam ostao nekoliko dana i tu su nas svoro svakog sata izvodili iz ćelije jednog po jednog i tukli. Najviše su nas tukli po tabanima i dlanovima".

7) Svedok 333/96-10, iz Kupresa, rođen 1948. godine, navodi: "Kada smo došli u Split ispred zgrade SUP-a su nas izbacili iz kamiona i tu su nas sve ponovo sistematski pretukli. Sticajem prilika mene tu nisu tukli. Odatle smo odveženi u zatvor "Lora" u Splitu. Dok su nas vozili prema "Lori" vozač je naglo ubrzavao kretanje vozila, a zatim bi naglo prikočio ili oštro skrenuo u krvinama, tako da smo svi leteli po vozilu i padali jedan preko drugog, a pošto smo već bili prebijeni, trpeli smo još veće bolove.

U "Lori" su nas od prvog dana tukli. Posle dva-tri dana ja sam odveden na saslušanje gde me je ispitivao jedan krupan čovek, težak preko 100 kg koji mi je rekao da je iz Rame. On je star oko 30 godina i dosta je visok i razvijen. Tukao me je palicom po svim delovima tela i nogama. Zatim me je bacio na pod i dok sam ležao na stomaku skakao mi je po leđima. Tu su bile jedne od najstrašnijih batina koje sam dobio. Posle tog saslušanja vratili su me u ćeliju, a uveče je ponovo došao taj iz Rame, sa još jednim manjim crnim čovekom, pa su me izveli u hodnik, gde me je taj drugi tukao sa kolcem pri čemu sam izgubio svest. Tu je bio još jedan treći čovek koji me je vukao za uši.

Posle tog prebijanja ja sam bio u teškoj krizi, pa su moji drugovi iz ćelije zvali stražara te su me prebacili u bolnicu. Tamo su me lekari snimili i tražili da ostanem u bolnici pošto sam bio u teškom stanju, ali ovi koji su me doveli iz zatvora nisu hteli da me ostave, nego su me ponovo vratili u "Loru", u ćeliju br. "1", u kojoj su se nalazili oni koji su bili više pretučeni. Do tada sam bio u ćeliji br. "4". Tu su bile neke palače na koje nisam mogao da legnem pošto sam bio sav u ranama i sve me je bolelo. Nisam mogao da ležim nego sam samo sedeo. Od bolova nisam mogao ni da spavam".

8) Svedok 333/96-11 navodi: "U "Lori" su odmah počeli da nas tuku tako da su nas sve prebili. Tada su nam oduzeli sve vredne predmete. Od mene su oduzeli 20-, a od mog sina 100- DEM. Dokumente su nam takođe oduzeli. Posle prebijanja su nas smestili u ćelije. Ja sam bio u ćeliji sa mojim sinom, a tu su bili i M.R. i M.Lj. Druge noći po dolasku u "Loru" stražari su prozvali mene i mog sina, pa su nam odmah stavili lisice na ruke i prebacili nas u Duvno, u stanicu milicije, da bi nas posle tri-četiri dana vratili u "Loru". Te noći kada su nas vratili u "Loru" odmah su nas pretukli".

9) Svedok 333/96-7, koji je u logoru "Lora" u Splitu bio u periodu od 14. maja 1995. do 2. aprila 1996. godine, navodi: "Grupa od nas 16 zarobljenih Srba iz logora u sportskoj dvorani u Bjelovaru prebačena je 13. maja 1995. godine u "Loru" u Splitu, gde smo zatekli dvojicu ranije zarobljenih Srba. Naša grupa je boravila u "Lori" oko 11 meseci i od nas 16, devetoro je razmenjeno 2. aprila 1996. godine. Ostali su ostali u "Lori".

U "Lori" smo bili smešteni u ćelije po četvorica u bloku "C". Povremeno sam bio premeštan iz jedne u drugu ćeliju. Od prvog dana dolaska u "Loru" maltretirali su nas na razne načine. Neprekidno su nas tukli, psovali, nazivali pogrdnim imenima. Kada bi neko ušao u ćeliju od njihovih, morali smo da stojimo mirno sa pognutom glavom i da gledamo u zemlju, ruke su morale da nam budu na leđima. Pored svakodnevnih prebijanja meni su gasili cigarete po glavi, terali me da radim sklekove sve dok ne padnem od umora, udarali me, gazili po leđima, gnječili čizmama prste na rukama i nogama. Nastojali su da nas uvek na neki način ponize. Terali su nas da kopamo rupe, a šta je svrha toga nije mi poznato, jer kada je jednom naišao upravnik i video šta radimo, to je zabranio. Terali su nas da satima, a to je nekada trajalo po ceo dan i noć, pevamo njihove nacionalne pesme, što je bilo veoma iscrpljujuće.

Dobijali smo po tri obroka dnevno, ali vreme da to pojedemo je bilo ograničeno. Supu smo morali pojesti za samo jedan minut, a ona je bila vrela. Za glavno jelo smo imali jedan i po do dva minuta, tako da smo većinom ostajali gladni, jer za to kratko vreme ne bi mogli ništa da pojedemo. Higijenu nismo mogli redovno da održavamo, bilo je teškoće i sa obavljanjem fizioloških potreba, pošto je bila samo jedna VC šolja, pa smo morali ponekad da čekamo na red i da trpimo. Pranje je bilo hladnom vodom, a ponekad su nas kupali tako što su nas polivali jakim mlazom vode, a to nije bilo ono što čovek treba da preduzme radi održavanja higijene. Ponekad su nam onemogućavali da fiziološke potrebe obavljamo redovno, normalno, jer nam nisu dozvoljavali da idemo u klozet, pa smo to morali da činimo u ćeliji u bocu od koka-kole ili u peškir. Kada bi to otkrili onda bi nas tukli.

Često su nam uskraćivali vodu, nisu nam davali da je pijemo, a ni hranu. To se obično dešavalo posle napornog rada. Poseban vid mučenja bio je rad u kamenolomu gde smo morali da lupamo kamen i da ga nosimo, što je bilo jako iscrpljujuće obzirom da je bilo leto, a posao smo morali da obavimo iako za to nismo imali potreban alat. Kamen smo lomili metalnim šipkama i sa nekoliko krampova, što je bilo gotovo nemoguće uraditi.

Nikakvu lekarsku pomoć nismo dobijali. Jednom prilikom kada sam imao jake bolove u grudima, pošto sam posumnjao da su mi rebra polomljena posle prebijanja, zatražio sam da idem kod lekara, ali mi je to bilo uskraćeno. Veoma često su me udarali po polnim organima, tako da su mi testisi bili jako otekli.

Najviše nas je tukao Tadija Bokanović i Grujica Nikša - pripadnici antiterorističke vojne policije, Tomo Dujić - bivši upravnik zatvora "Lora", Ivica Baban - koji je mene najviše prebijao i mučio i naneo mi prelome rebara, gasio cigarete po glavi, gazio po leđima i po rukama, Zdenko Jović - stražar, vojni policajac koji nas je najviše mlatio za katolički Božić, kada smo dobili najviše batina. To su ljudi koji su nas najviše tukli, ali dolazili su i drugi. Svako ko je došao mogao je da nas tuče. Neki su dolazili i dovozili svoja kola da ih peremo, pa su nas pri tome tukli. Jedan od njih je bio Polja, koga su zvali i "Boško", kao i neki stariji čovek sa brkovima koga su zvali "Dabro", koji nas je udarao kundakom od puške. Pored ostalog terali su nas da šamaramo jedan drugog i pri tome smo morali jako da udaramo. Ako neko ne bi jako udarao svog druga oni bi ga prebili. Zato je Č.M. dobio 180 šamara. Nas je evidentirao Međunarodni crveni krst, ali dvojica od nas - D.V. i M.Č. bili su uvek skrivani kada su dolazili predstavnici Crvenog krsta i prebacivani u neki drugi zatvor".

10) Svedok 427/95-7, penzioner iz Splita, rođen 1940. godine, navodi: "Mene su odveli u "Loru" 22. avgusta 1992. godine. Tu su me predali dežurnima koji su mi rekli da pođem sa njima da telefoniram u Srbiju. Uveli su me u jednu prostoriju gde se nalazio induktorski telefon, pa su mi žice telefona zakačili za prste i okretanjem ručke telefona puštali struju. Od te žice i danas imam ožiljke na kažiprstima obe ruke. Za to vreme su me tukli bezbol palicama po glavi. Potom su me odveli u ćeliju u koju su me smestili samog. Narednog dana oko 9 časova došao je u obilazak ćelije dežurni oficir vojne policije. Išao je od ćelije do ćelije i redom je tukao sve zatvorenike. Kada je ušao u moju ćeliju rekao je da su kod mene u kući pronašli bombu. Onda je prišao i počeo da me tuče pesnicama u grudi i u stomak. Neko vreme posle njega došao je i dežurni stražar u zatvoru Tonči Rogušić. On me je prilikom obilaska takođe tukao i šutirao nogama. U toku dana dolazili su i drugi vojni policajci koji su nas tukli. Tako je bilo čitavog dana, a i noću nismo imali mira.

Sledećeg dana dežurni oficir je bio Zoran Sulejmanović, koji je takođe tukao mene i ostale zatvorenike. On me je jednom prilikom naterao da stavim šlem na glavu koji nije bio pričvršćen, a zatim me je u čučećem položaju naterao da čistim zatvorske klozete. Pri tome mi je zapretio da će me prebiti ako mi padne šlem sa glave. Sa njim u smeni je bio i Zoran Čulina koji me je jednom pretukao tako da nisam mogao da stojim, pa me je naterao da ustanem i u stavu mirno stajao sam ceo dan. Za to vreme on je povremeno dolazio u ćeliju i opet me tukao. To njegovo iživljavanje je trajalo sedam časova. Pošto je on predao smenu, ja sam to veče zadobio strahovite bolove u nogama i jedna noga mi je počela oticati pa sam zatražio lekarsku pomoć. Odveli su me u bolnicu Firule. Tokom vožnje vozač je naglo kočio i u krivinama namerno zanosio kombi, tako da sam ja bio izubijan od tumbanja u vozilu. U bolnici sam dobio neke injekcije. Nakon toga izveden sam u hodnik i u tom momentu naišli su vojni policajci Sević i Čović, koji su, čim su me ugledali, počeli da govore ostalim pacijentima da sam ja četnik, pa su se pacijenti okomili na mene, pljuvali me i vređali. Lekove koje mi je lekar prepisao nisam dobio.

Sledećeg jutra u ćeliju je došao jedan stražar sa psom. On je psa, koji je lajao, huškao na mene. Takođe sam svakodnevno odvođen na "telefoniranje" gde su nam puštali struju. Takođe su nam stražari pretili da će nas pobiti i baciti u Kevinu jamu u blizini Splita, na planini Kozjak. Kada su me odveli u vojni sud na saslušanje, sudija je rekao stražaru da me vodi kod doktora Ivančevića u KBC Firule koji me je pregledao i dao nalaz i mišljenje da sam zadobio teške telesne povrede. Potom sam odveden u zatvor Bilice, gde sam bio od 26. avgusta do 4. novembra. Iz Bilica sam 4. novembra vraćen u "Loru", gde sam ostao do razmene. U "Lori" sam bio ponovo tučen i maltretiran".

11) Svedok 715/95-7 penzioner, star oko 62 godine, koji je bio ranjen od strane hrvatskih vojnika prilikom upada u njegovo selo, nakon čega je lečen u bolnici u Livnu i bolnici u Splitu, odakle je prebačen u logor "Lora", navodi: "I pored toga što sam bio nezalečen, u "Lori" su me smestili u samicu u kojoj sam ostao par dana kada su me posetili i registrovali predstavnici Međunarodnog crvenog krsta. Oni su me pitali da li sam bio tučen, ali ja nisam smeo da im kaže da jesam. Nakon odlaska predstavnika Crvenog krsta prebačen sam u zajedničku prostoriju u kojoj je bilo 5-6 uhapšenih Srba koji su bili strahovito isprebijani, u krvi, modri i otekli. Njih su svakodnevno više puta izvodili i tukli. Takođe su i mene tukli.

U "Lori" sam ostao dva meseca. Za to vreme ležao sam na golom podu bez ikakvog prostirača i pokrivača. Od hrane smo dobijali samo jedanput dnevno po parče hleba koje nije bilo teže od 50 grama i, najčešće, po malo paštete. U ovom logoru uhapšeni Srbi su na različite načine maltretirani. Terali su nas da lajemo kao psi, da čučeći trčimo, da jedan drugog nosimo, da jedan drugog udaramo. Pri tome stalno su nam govorili da ćemo biti pobijeni, da će nas baciti u more gde će nas pojesti ribe. Terali su nas i da pevamo pesme: "Drinu ćemo pregaziti, a Srbiju zapaliti" i druge pesme kojima se vređa srpski narod".

12) Svedok 315/96-2, koji je pre rata živeo u Zagrebu, a sada je u izbeglištvu u Srbiji, posle 38 dana lečenja u bolnici Firule, od zadobijenih povreda, odveden je u logor "Lora", navodi: "Po dolasku u Loru 31. jula 1992. godine obukli su mi vojnu uniformu i u tom logoru sam ostao do 19. jula 1993. godine. Od prvog dana dolaska u ovaj logor počinju moje nove muke. Počinju fizička maltretiranja i iživljavanja. Tučen sam svim i svačim: rukama, nogama, palicama. U mučenju su posebno prednjačili Mladen Tolušić, Saša Vidović, Rešid Hodžić, Slavko, čije prezime ne znam, Tonči Vrgić, Tomo Dujić, koji je bio i upravnik "Lore", Mirko Galić, komandir 72. bojne, kao i drugi čijih imena ne mogu da se setim. Ja ceo period boravka u logoru pokušavam da zaboravim. Da bih ispričao šta mi se sve dešavalo u Lori treba mi mnogo vremena, a ja nemam nikakve koristi da se svega toga sećam i bolje je da ne znam ništa i da se što manje prisećam tog vremena i da živim još malo ovo života kao čovek".

13) Svedok 34/96-1 navodi: "Kad smo izašli iz kamiona u zatvoru "Lora" su nas tukli, a onda je neki vojnik udario kundakom Spremo Petra, koji je od tog udarca pao i izgubio svest".

14) Svedok 234/95-6 u logoru "Lora" boravio je sredinom 1992. godine i on navodi: "Ja sam iz bolnice Firule posle 4-5 dana boravka prebačen u "Loru" u Splitu gde me je na ulazu sačekao Vrgić Tomo zvani "Tonči" rečima: "Evo novog četnika", pa me je udario nogom u predelu vilice koja mi je već bila polomljena na tri mesta. Vilica je popucala, pa su me ponovo vratili u bolnicu gde mi je bez anestezije ponovo nameštena vilica i postavljene žice. Odmah nakon toga sam opet vraćen u "Loru". Bio sam smešten na odeljenju "C". Tu su me maltretirali na neviđen način. Davali su mi elektrošokove, pošto su mi vezivali žice na uho i polni organ. Terali su nas po danu, po strahovitoj vrućini, da se bosi krećemo po krugu zatvora sve dok nam ne poteče krv iz tabana. U "Lori" sam bio dva meseca i za to vreme spavao sam na golom betonu. Svakodnevno su nas tukli. Pretili su da će nas likvidirati. Hrana je bila izuzetno loša. Dobijali smo po parče hleba i malo paštete. Najteže mi je padalo što nam nisu dozvoljavali da pijemo vodu iako je teperatura bila 40° C. Terali su nas i da silujemo žene kojih je bilo 10-15 u tom logoru, a one su bile stare od 10 do 60 godina. Naređivali su nam da se skinemo goli i da uđemo u prostoriju u kojoj su nas čekale gole žene".

15) Svedok 702/96-2 u logoru "Lora" je proveo petnaest dana u decembru 1993. godine navodi: "Odmah nakon dolaska nekoliko stražara me je pretuklo u prostoriji u kojoj sam primljen i evidentiran. Odatle sam prebačen u ćeliju u kojoj sam zatekao jednog Srbina. U toj ćeliji bio je mali prozor koji je uvek bio otvoren, bez obzira što je napolju bilo jako hladno. Prva tri dana taj Srbin koji je bio sa mnom u ćeliji i ja morali smo neprekidno da stojimo između kreveta. Tri dana i tri noći nas su neprestano čuvali stražari koji nam nisu dozvoljavali da sednemo, niti da legnemo. Za to vreme su nam samo jedanput dali nešto hrane da pojedemo. Kasnije su nas stražari terali da radimo sklekove do besvesti, a ko bi prvi posustao, dobijao bi udarac čizmom u leđa ili u stomak.

Stražari bi noću, kada bismo legli, upadali u našu ćeliju i komandovali da ustanemo. Davali su nam tada krampove i lopate, izvodili nas u dvorište gde smo sami sebi kopali rake. Kada bi završili iskopavanje, i to svaki za sebe, naterali bi nas da uđemo u iste, a stražari su nišanili pištoljima u nas. Pojedinim Srbima nisu davali alat za kopanje raka, već su morali golim rukama, bez alata, da kopaju. U tom logoru jedan stražar mi je na telu nožem istetovirao šahovnicu. Meni je u "Lori" bio zabranjen svaki kontakt sa drugim zarobljenim Srbima".

16) Svedok 333/95-21, tehničar iz Kupresa, rođena 1956. godine u logoru "Lora" je boravila od 11. do 14. aprila 1992. godine, navodi: " Mi žene iz Kupresa bile smo izdvojene u posebnoj ćeliji. Nas su nazivali četničkim kurvama, psovali su nas i vređali. Bile smo prinuđene da peremo klozete, kupatila i zidove od krvi. U susednim ćelijama su tukli zatvorene muškarce, a nas su dovodili da gledamo kako ih tuku. Bila sam prinuđena da gledam i kako tuku mog muža. Tukli su ih bukovim drvetom, drvenim palicama, kundacima. Moj muž je bio sav modar i obliven krvlju".

17) Svedok 333/95-23, u logoru "Lora" je boravio u proleće 1992. godine, navodi: "U Splitu smo odveženi u krug pomorske oblasti gde se nalazio centar hrvatske vojne policije. Tu smo, kao i u Gornjem Brišniku, izlazili iz kamiona jedan po jedan. Dočekali su nas hrvatski vojnici i tukli. Ispred mene, na 3 metra, nalazio se Petar Spremo. Jedna hrvatski vojnik ga je snažno udario drškom pištolja po glavi. Isti taj vojnik je i mene snažno udario drškom pištolja po glavi, od čega mi je prsla lobanja na četiri mesta, pa sam sav bio obliven krvlju. U "Lori" smo smešteni u grupama u jednu ćelija od po 20 zatvorenika. U toj ćeliji sam ostao tri dana. Za to vreme ispitivao nas je i tukao ko god je hteo od stražara. Tukli su nas i ponižavali na razne načine. Terali su nas da uđemo u kućice za pse i da lajemo kao psi.

Mene su izvodili na šetalište i tamo su me tukli, govoreći da ličim na Radovana Karadžića. Tukli su me sve dok nisam pao u nesvest. Kada sam došao k sebi, rekli su da ličim na Momčila Krajišnika, pa su me opet tukli. Jedna od najponižavajućih situacija dogodila nam se u "Lori". Tu su pojedine od nas terali na perverzije. Jedan drugom morao je da uzme polni organ u usta ili da međusobno polno opšte. To se dogodilo pok. Milu Spremu, svešteniku P.Z., Š.L., Z.B. i drugima. Nisu nam dali ništa od hrane niti vodu za piće sva ta tri dana dok smo boravili u "Lori".

18) Svedok 333/95-20, tehničar iz okoline Kupresa, u logoru "Lora" je boravio u aprilu 1992. godine, navodi: "Iz Duvna su nas doveli ponovo u "Loru". Tu su nastavili sa našim mučenjem, tukli su nas raznim predmetima, vezivali su nas za neke rešetke, polivali vodom i priključivali na naša tela struju niskog napona. Kasno noću u ćeliju su upadali policajci sa maskama na licu, ili bez njih, koji su prethodno bili po kafanama. Oni su nas tukli i nad nama se iživljavali na razne načine.

U "Lori" me je izvodio Musa iz Širokog Brijega kod Lištice. On mi je nož prislanjao na grlo i pretio da će me zaklati. On je rekao da će me streljati i pred izvođenje na egzekuciju sveštenik Z.P. je morao da mi čita opelo. Bilo je krajnje neizvesno šta nam se može desiti svakog trenutka, kako danju, tako i noću. Posle 17 dana vezali su nam ruke i oči, natovarili nas u kamion i odvezli u Zadar".

19) Svedok 333/95-22, domaćica iz Kupresa, rođena 1953. godine, u logoru "Lora" boravila je u proleće 1992. godine, navodi: "U "Lori" su izdvojili nas žene. Bilo nas je 5 i smestili su nas u zasebnu ćeliju pored ćelija u kojima su bili muškarci. U tom zatvoru sam ostala 15 dana. Za to vreme maltretirali su nas na razne načine. Pored ostalog, jedan od stražara - musliman, star oko 20 godina, izvodio me je 4-5 puta u dvorište zatvora gde mi je cepao odeću, prinosio nož na grlo i pokušavao da me siluje. Na isti način postupao je i sa D.M.

Stražari su svakodnevno tukli zatvorene muškarce u susednim ćelijama. Otvarali su naša vrata i prisiljavali nas da gledamo kako muče i batinaju muškarce. U logoru su najviše tukli B.L. Tri puta su ga izvodili i govorili da će ga zaklati. Čula sam njegovu kuknjavu i udarce i krkljanje i mislila sam da ga stvarno kolju. Neki od stražara su dolazili sa krvavim rukama i govorili nam da su ga zaklali. Posebno su mučili njegovu suprugu koja je sa mnom bila zatvorena".

20) Svedok 195/97-44, uhapšen avgusta 1995. godine u svom selu pored Bosanskog Grahova prilikom upada hrvatske vojske, navodi: "Preko Duvna odveli su me u Split i smestili u logor "Lora". Prilikom ulaska u Loru sačekao me je špalir hrvatskih vojnika i civila koji su u rukama imali palice, komade drveta i električne provodnike. Udarali su me nemilosrdno dok nisam prošao kroz taj špalir, a posle su me smestili u samicu. Iz te prostorije čuo sam krike i jauke iz drugih prostorija i to se događalo neprekidno i danju i noću. Video sam prilikom izvođenja iz te prostorije da je u drugim prostorijama bilo mnogo uhapšenih Srba. Često su me izvodili na saslušanja i svaki put su me udarali. Pitali su me u kojim jedinicama sam bio, kakvo sam naoružanje imao, iako ja nisam bio u srpskoj vojsci. Zadržan sam u "Lori" sedam dana i za to vreme sam dobijao po jedan obrok dnevno koji se sastojao od male količine neke čorbe i malog parčeta hleba.

Iz "Lore" su me odveli u mesto Aržana i smestili u neko skladište gde je bilo još desetak uhapšenih Srba sa kojima nisam mogao da kontaktiram. Tu su me takođe ispitivali i tukli, da bi me posle 7 dana vratili ponovo u "Loru". U "Lori" su nastavili sa ispitivanjem i tamo sam uvođen u neku prostoriju u kojoj je sa svih strana pod velikim pritiskom duvao vetar. Ne znam o čemu se radi, ali znam da je to izazivalo strahoviti pritisak na disajne organe i na uši. Boravio sam ponovo u "Lori" 4 dana, a posle toga odveli su me u Turjance kod Sinja. U "Lori" bi mi naredili da stanem pored zida sa podignutim rukama u vis i tada su me udarali sve dok ne bih pao na pod, a potom, dok sam ležao, šutirali bi me nogama".

21) Svedok 249/97-3, rođen 1941. godine, u logoru "Lora" je boravio u periodu od 14. maja 1995. do 1. aprila 1996. godine, navodi: "Na samom ulazu u "Loru" sačekao nas je špalir hrvatske policije, pa kada smo mi prolazili, oni su nas strahovito tukli svuda po telu drvenim i gumenim palicama, komadima elektroprovodnika čija je debljina oko 3cm, zatim nekim lancima, nogama i rukama. Skoro svake večeri hrvatski policajci su nas pitali da li smo se kupali, a potom su naređivali da svi potpuno goli izađemo iz prostorije, nakon čega su nas po nekoliko sati prskali iz šmrka hladnom vodom pod jakim pritiskom. Pripadnici hrvatske policije koji su obezbeđivali logor vrlo često su nas izvodili iz ćelija u hodnik i naređivali da se krećemo četvoronoške. Oni su nam tada sedali na leđa i mi smo morali tako da ih nosimo kroz hodnik.

Takođe, i to najčešće u noćnim časovima, su nas isterivali u krug logora gde smo morali da ulazimo u kućice za pse i da iz njih lajemo. Terali su nas da bosi trčimo po pet krugova oko zgrade logora, iako je zgrada bila ogromna. Ako bi neko zaostao prilikom trčanja, oni su ga besomučno udarali svuda po telu i to najčešće rukama i nogama. Video sam pojedine uhapšene koji su imali mnogo ožiljaka po rukama od gašenja cigareta, a takođe mi je poznato da su pojedine uhapšene Srbe terali da jedu perje ubijenih ptica i da gutaju žive gliste i crve.

Mene i ostale uhapšene koji su se nalazili u "Lori" izvodili su svakog dana ujutru na obavljanje fizičkih radova koji su se sastojali u vađenju kamena i zidanju nekih kućica. Radili smo nekada i više od 12 časova dnevno, tako da smo bili iscrpljeni od teškog rada. Hrana je bila veoma loša i u malim količinama. Policajci koji su nas čuvali terali su nas da za pet minuta pojedemo obrok koji nam je sledovao, a pre ručka svaki uhapšenik je morao da se krsti po katoličkoj veroispovesti. Jednom prilikom i to, mislim, u avgustu mesecu 1995. godine nakon pada Knina nama su pokazali uhapšenog Srbina čije je ime Miloš, koji je bio strahovito isprebijan. Naredili su Milošu da skine veš i mi smo videli da je njegovo telo bilo svo modro i da su se na istom ocrtavali tragovi od udaraca nekim predmetima. Miloš je bio potpuno nepokretan, otečen i krvav. Pripadnici hrvatske policije su nas terali da ustajemo svake noći u 00 časova i da pevamo hrvatsku himnu, zatim u glas da izgovaramo "Mi smo ustaše!". Takođe su nas terali da pevamo razne ustaške pesme".

22) Svedok 249/97-40, advokat, rođen 1947. godine, boravio je u logoru "Lora" od 16. maja 1995. do 2. aprila 1996. godine, navodi: "Odmah po dolasku u "Loru", po izlasku iz vozila, dočekao nas je špalir hrvatskih policajaca koji su u rukama držali drvene i gumene palice i komade cevi za vodovod sa kojima su nas 22-23 dovedena Srbina do besvesti udarali dok smo prolazili između njih. Posle ovoga postrojili su nas, pa smo stajali nekoliko časova na suncu. M.G. je pao na beton od sunčanice. Nakon toga su nas postrojili uz neki zid, pa su nas udarali po leđima i glavi nogama, drvenim i gumenim palicama i pesnicama, nakon čega su nam naredili da uđemo u jedan hodnik. U tom hodniku bilo je puno vrata, a pokraj svakih vrata je stajao po jedan policajac i kada sam se ja pojavio u blizini prvog policajca, on me je sačekao udarcem pesnicom ili nogom, govoreći "ne tamo, nego ovamo". Kada se pojavim kod drugih vrata, na isti način me je dočekao drugi policajac i to se ponavljalo sve do kraja hodnika, kada su me ugurali u jednu prostoriju u kojoj je stajao jedan strašno razvijen policajac koji mi je naredio da se skinem go, nakon čega me je tako izudarao da ja nisam osećao delove tela.

U "Lori" su nas svakodnevno terali da uđemo u kućice za pse, da lajemo u određeno vreme, a nakon toga su nas isterivali iz kućica i terali da pevamo hrvatsku himnu i ustaške pesme. Hrvatski policajci su nas terali da trčimo po krugu, pa kada se potpuno zagrejemo i oznojimo, onda su nas tuširali hladnom vodom direktno iz hidranta, pod jakim pritiskom. Svakog dana su nas terali da kleknemo na kolena i da se odupremo rukama o beton, a hrvatski policajci su nas tada jahali i terali da trčimo kao konji, četvoronoške. Takođe su nas terali da se međusobno udaramo otvorenim dlanom i pesnicama, kao i da jedan drugog udaramo nogama što jače možemo. Sećam se da su nas terali da jedemo puževe sa školjkama, zatim da jedemo neke crve i gliste. Posebno ističem da su mene hrvatski policajci terali da ljubim i ližem hrvatsku zemlju, a ostale su terali da ližu šolju u klozetu i da onanišu. Za sve vreme mog boravka u "Lori" iz drugih prostorija su neprestano dopirali krici i jauci uhapšenih Srba, a naročito posle pada Knina".

23) Svedok 249/97-8, radnik, rođen 1953. godine, boravio je u logoru "Lora" od maja do avgusta 1992. godine, navodi: "Prvo maltretiranje sam doživeo kada su mi stražari doneli za doručak neku mutnu toplu vodu koju ja nisam mogao da pijem, pa je jedan stražar prišao i pljunuo u tu posudu, a potom mi naredio da to popijem. Kada sam to učinio, on me je više puta udario pesnicom, zatim palicom, a potom me udario više puta nogama na kojima su bile teške vojničke čizme, nakon čega sam se ja onesvestio. Kada sam se osvestio bio sam sav modar, krvav i otečen od zadobijenih udaraca. Sutradan su mi stražari vezali ruke na leđa, zatim naredili da kleknem, a potom su mi odozgo, preko leđa, stavili jedno metalno bure. Nakon toga dva policajca su, držeći nekakve duge i debele komade drveta, otpočeli da udaraju po tom buretu. Od buke koja je nastajala od udaraca po tom buretu ja sam se onesvestio. Od tada, pa u toku daljeg boravka u logoru "Lora", svakog dana sam stavljan pod to bure bar jedanput.

Iz prostorije u kojoj sam se ja nalazio izvođeni su drugi uhapšeni Srbi i odvođeni su u podrumsku prostoriju gde su im priključivali struju za razne delove tela, a potom uključivali induktor. Meni to nisu radili, ali su mi to pričali drugi zatvorenici koji su bili u prostoriji sa mnom. Mene su pripadnici hrvatske policije koji su obezbeđivali logor vešali za ruke tako što bi mi stavljali na levu i desnu ruku po jednu lisicu, a potom su me podizali desetak centimetara od patosa i lisice kačili za metalne rešetke na vratima, tako da sam visio na rukama. Dok sam visio, udarali su me palicama po leđima i drugim delovima tela. Hrvatski policajci su u "Lori" praktikovali da u noćnim časovima upadaju u prostorije gde su se nalazili uhapšeni Srbi i tamo su nas strahovito tukli svim i svačim po svim delovima tela, najviše u predelu bubrega i grudnog koša. Hteo bih i da istaknem da su hrvatski policajci mene i ostale uhapšene u logoru "Lora" terali da pijemo mokraću i da se međusobno udaramo do onesvešćivanja.

Posebno su nas hrvatski policajci mučili sa hranom i vodom. Davali su nam svaki treći ili četvrti dan po malo vode i to na 50 uhapšenih su davali 1,5 litar vode. Za vreme boravka u "Lori" dobijali smo jedanput dnevno hranu i to nekoliko kašika tople vode i malo parče hleba koje nije bilo veće od kutije šibica. Morali smo tu hranu da pojedemo za dva minuta, a ako neko ne bi uspeo to da učini bio bi strahovito tučen. Izvodili su nas svakog dana po dva časa da boravimo u kućicama za pse i da iz tih kućica neprekidno lajemo".

24) Svedok 93/97-24, iz Duvna, uhapšen je 11. aprila 1992. godine i posle dva dana boravka u MUP-u u Duvnu odveden u Split, navodi: "Ispod cirade kamiona u kome su nas 15 vozili iz Duvna, video sam da su nas doveli u Split i da smo došli u "Loru" gde je bio veliki logor za Srbe. Pošto tu nije bilo mesta za nas, istukli su nas pripadnici hrvatske vojske sa bejzbol palicama, a udarali su nas i rukama i nogama i ponajviše šutirali čizmama. Posle tuče koja je trajala sat vremena ponovo su nas stavili u isti kamion pa smo krenuli prema Zadru".

25) Svedok 334/97-19, koji je sa grupom od oko 80 Srba sa Kupresa doveden u Split 7. aprila 1992. godine i u "Lori" ostao tri dana, navodi: "Kada su nas dovezli u Split, u krug neke kasarne, kamion u kome smo se nalazili naglo je ukočio, pa smo se mi onako vezani sudarali telima. Potom su nam naredili da svi izađemo i tu su nas tukli, pa ponovo naredili da se popnemo na kamion i odvezli su nas u "Loru". Na ulazu u "Loru" sačekao nas je špalir hrvatskih vojnika. Prolazeći kroz taj špalir oni su nas udarali raznim predmetima. Imali su komade vodovodne cevi dužine 70-80 cm, debljine oko 3cm, komade gumenih creva, komade elektroprovodnika, komade drveta i druga sredstva kojim su nas tukli. Većina nas koji smo prolazili kroz taj špalir je padalo, a hrvatski vojnici su nas tada šutirali nogama. U logoru smo smešteni po 12-oro i više u prostorije koje su bile veličine 2dž2 m. Tako nismo mogli ni da čučnemo, ni da sednemo, već smo svo vreme stajali naslonjeni jedan na drugog. Iz te prostorije izvodili su nas u drugu i tamo su nas na sve moguće načine mučili.

Prvo su nas udarali sa raznim predmetima, a posle su nam priključivali struju, tako što su jedan kraj provodnika vezali za ud, a drugi za ruku ili uvo, a potom su puštali struju, što je izazivalo strahovite bolove. Posle toga dali su nam po pola kilograma soli koju smo morali da progutamo, ali nam nisu dali ni kap vode. Život u "Lori" bio je nepodnošljiv. U prostorije u kojima smo bili zatvoreni svake noći su ulazili hrvatski vojnici sa noževima u rukama, preteći da će nas poklati. Tom prilikom tražili su dobrovoljce i posle njihovog izvođenja čuo se pucanj. Čuo sam takođe da su izvodili i klali ljude. Čuo sam njihove krike i posle toga krkljanje, kao kad se preseče grkljan. Stalno su govorili da će nas poubijati. Izvodili su nas u krug logora, pa su nas terali da se krećemo na kolenima preko tucanog kamena, naređivali da uđemo u kućice za pse i da iz istih lajemo kao kerovi. Za ta tri dana boravka u "Lori" ništa nam nisu dali da jedemo, niti su nam dali vodu da pijemo, a neprekidno smo bili podvrgnuti strahovitom mučenju. Posle tri dana boravka u "Lori" grupa nas od oko 70 uhapšenih Srba iz Kupresa vezana je i potovarena na kamion koji nas je povezao u pravcu Duvna".

26) Svedok 334/97-32, uhapšen u Drvaru 13. septembra 1995. godine i posle dvomesečnog mučenja u Zadru prebačen u logor "Lora" gde je ostao dva meseca, posle čega je u martu 1996. godine razmenjen, navodi: "U "Lori" sam bio smešten u ćeliji sa još jednim Srbinom i tu sam ostao dva meseca. I u "Lori" su me svakog dana, po više puta, izvodili na saslušanje i svaki put me tukli i maltretirali. Zahtevali su da priznam ono što nisam učinio, pa kada ja na to ne bih pristao, oni bi me tukli. U prostoriji gde su me saslušavali pripadnici vojne policije nalazili su se rekviziti sa kojim su mi pretili da će me mučiti. Tu su se nalazili sekira, malj, panj, komad drveta, komadi metalnih cevi, komadi električnih provodnika i nož. Policajci su mi naređivali da stavim glavu na panj, a oni su uzimali sekiru i zamahivali sa njom, psujući mi majku četničku, preteći da će da mi odseku glavu. Zamahivali su i maljem i pretili da će me i sa njim ubiti. U "Lori" sam ležao na gvozdenom krevetu i imao sam samo jedno ćebe koje sam koristio kao pokrivač i kao prostirač. Hrana je u "Lori" bila nešto bolja nego u Zadru i svakog dana smo imali dva obroka. Za svo vreme boravka u hrvatskim logorima nisam se kupao niti presvlačio".

27) Svedok 507/97-2, rođen 1949. godine, u logoru "Lora" je boravio od sredine maja 1995. do 30. avgusta 1996. godine i ponovo u martu i aprilu 1997. godine, navodi: "U logoru "Lora" bili smo skoro svakodnevno tučeni, podvrgnuti gladovanju i raznim poniženjima. Terali su nas na silu da jedemo crve i puževe. Držani smo po celu noć u buretu sa vodom, polivali su nas ledenom vodom iz gumenih creva, a posle toga smo mokri i smrznuti morali da ležimo na golim žicama od gvozdenih kreveta. Vodili su nas na najteže fizičke radove u logoru. Takvo fizičko i psihičko maltretiranje trajalo je sve dok nas nisu prebacili u Knin 30. avgusta 1996. godine. Meni su izbijeni skoro svi zubi u donjoj vilici, tako da su mi ostala samo dva zuba u donjoj i nekoliko zuba u gornjoj vilici. Od posledica mučenja dobio sam epilepsiju. Danas imam stalne bolove u predelu bubrega i rebara".

28) Svedok 485/95 u logoru "Lora" je boravio od 10. aprila do 12. avgusta 1992. godine, navodi: "Kada sam stigao u zatvorskoj ćeliji sam zatekao samo jedno mokro ćebe, a ja sam bio u bolničkoj pidžami. Od hrane smo dobijali samo neke otpatke stavljene u najlon kesu koju bi nam ubacivali kroz rešetkasta vrata, govoreći nam "Jedite srpske svinje". Svakodnevno sam vođen na ispitivanja i mučenja. Najviše su me mučili Dujić Tomo, Livaja Ivica, Šolić, Giljanović i neki Bane, bivši bokser, negde iz Slavonije. Priključivali su me na struju, usled čega mi je krv curila na nos, usta i uši, a nakon toga su me tukli. Posle svega bi mi bacali kantu hladne vode na glavu. Tukli su me po tabanima, glavi, a najviše po rani koju sam imao na desnoj nozi. Za sve vreme boravka nijednom mi niko nije previo ranu, niti sam dobio čist zavoj.

Devojka Toma Dujića, po imenu Tanja, je svakodnevno dolazila u logor i predstavljala se kao medicinska sestra. Nju smo morali da ljubimo u čizmu i da je zamolimo za lekarsku pomoć. Svi oni koji bi od nje zatražili pomoć bili su odvođeni u neku od prostorija odakle bi se vraćali izubijani i unakaženi. Za vreme boravka u ćeliji nikada nisam imao mira, ni danju, ni noću. Uvek bi neko od gardista otvarao vrata i prebijao me do besvesti. Najveće torture i batine su pretrpeli P.G., Đ.N, L.J., P.M. i B.D. Njih su priključivali na struju i udarali ih bezbol palicama. Đ.N. su slomili noge tri puta, P.G. su lomljena rebra, A.L. je pokidana brada koju je on zatim morao pojesti, B.D. je udaran po kičmi, K.M i P.M. su polomljene vilice".

29) Svedok 205/94-20 . koji je boravio u logoru "Lora" samo jedan dan sredinom aprila 1992. godine, navodi: "Odmah po dolasku u "Loru" mene i još desetak zatvorenika izveli su na neku poljanu. Tada su došli vojni policajci sa metalnim cevima dužine oko 50 cm i debljine 3/4 cola. Sa tim cevima su nas tukli po svim delovima tela. Ja sam bio ranjen, ali se nisu obazirali na to.

Sa tim cevima su mi polomili desnu ruku na tri mesta, a levu na dva mesta u nadlaktnom predelu, kao i ramenu kost. Ta tuča je trajala oko dva sata i kada sam od tih udaraca pao, policajci su počeli da me gaze i udaraju nogama. Tom prilikom su mi izbili sve zube koje sam imao".

30) Svedok 181/95-2 u logoru "Lora" je boravio od 19. aprila do 11. avgusta 1992. godine, navodi: "Odmah po dolasku u ovaj logor u moju ćeliju su ušli upravnik Tomo Dujić i Nikša Zaninović, prethodni upravnik, koji mi je rekao da ću, ako ikada budem živ izašao iz zatvora, biti kao biljka i u kolicima. Odmah su počeli da me tuku čime su stigli, rukama, nogama, drškama od pištolja i kundacima automata. Tomo Dujić mi je stavio u usta cev od pištolja i pretio da će me ubiti. Skoro svakodnevno su me tukli, kako stražari, tako i civili koji su dolazili u posetu stražarima koji su nas zatvorenike pokazivali kao četnike. Prilikom poseta civila stražari su me terali da pred njima puzim po betonu i da se na taj način trkam sa ostalima, a poslednji koji bi stigao bio bi pretučen.

U tučama se posebno isticao Giljanović Zvonko i izvesni Perišić, zvani "Rambo". Ova dvojica su uživala u prebijanju zatvorenika. Tukli su nas pesnicama, nogama i palicama za bezbol. Naterali bi zatvorenike da se okrenu prema zidu, da na zid stave ruke iznad glave, a noge odmaknu od zida, tako da nam telo ostane u kosom položaju, a onda bi nas udarali po bubrezima i slabinama. Ovo je najčešće radio Dujić. Tukli su nas i po stomaku i grudnom košu i pri tom nas terali da stojimo mirno, sa rukama podignutim uvis i da duboko dišemo. Prilikom izdisanja udarali bi nas po stomaku. Od ovakvog batinanja meni su polomljena tri rebra na obe strane grudnog koša, tako da mi je morala biti ukazana lekarska pomoć u bolnici Firule. Mom kolegi P. je bilo polomljeno 11 rebara od kojih mu je jedno rebro probilo plućnu maramicu. Giljanović je imao posebne načine iživljavanja. Prilikom svakog obilaska zatvorenika u ćelijama terao nas je da raportiramo, a raport se sastojao u tome što smo morali svaki put da izgovaramo da smo pripadnici četničke okupatorske vojske koji ubijaju nedužne Hrvate i muslimane, pa ako to neko ne bi ponovio bez greške dobijao bi batine.

Prilikom poseta predstavnika Međunarodnog crvenog krsta morali smo unapred da naučimo spremljeni tekst koji bismo izgovarali pred njima, a ako bi od toga odstupili i požalili se na nešto, posle odlaska delegata Crvenog krsta usledile bi batine. Upravnik Tomo Dujić je bio inicijator i izvršilac mnogih iživljavanja i mučenja zatvorenika. On je najčešće primenjivao mučenje strujom. Ja sam četiri puta podvrgavan tom mučenju. Ono se sastojalo u tome što bi me izvodili iz ćelije vezanih očiju i odvodili u Dujićevu kancelariju. Tamo bi me vezali lisicama za stolicu, a onda bi mi Dujić na ušne školjke stavljao elektrode i pomoću nekog transformatora bi uključivao struju visokog napona tako da sam imao osećaj da će mi oči ispasti iz očne duplje, kao i osećaj da me neko seče testerom. Od strujnog udara osećao sam se omamljenim, ali nisam gubio svest, pa pretpostavljam da je jačina struje bila podešena da ostanemo pri svesti. Jedna od zabava čuvara u zatvoru je bila da nateraju zatvorene Srbe da uđu u kućice za pse i da odatle laju kao psi. P.G. su terali da trči po krugu sa raširenim rukama i da imitira avion u bombardovanju, a ostali zatvorenici su imitirali pucanje na njega. L. je morao ustima da sakuplja otpatke po dvorištu.".

31) Svedok 182/95-2, boravio je u logoru "Lora" od 26. aprila do 2. maja i od 20. maja do 12. avgusta 1992. godine, navodi: "Batinanje je bilo svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama i gumenim palicama. Pored stražara, slobodan pristup našim ćelijama su imali i pripadnici hrvatske vojne policije i civili koji su nas takođe tukli i maltretirali. Pored svakodnevnih batinanja mučili su nas i strujom. Ja sam nekoliko puta mučen na ovaj način, a mučenje se sastojalo u tome što bi mi na prste ruku vezali provodnike, a potom induktorom poljskog telefona proizvodili struju.

Najteže batine sam dobio 1. maja 1992. godine kada je u moju ćeliju ušao Giljanović sa još dvojicom, koje znam po nadimku "Bane" i "Pepi", koji su pretukli mene i Đ.N. Naterali su me da se licem okrenem prema zidu sa podignutim rukama, a oni su me rukama i palicama udarali po leđima. Meni su sva leđa bila modra, a polomili su mi nekoliko rebara od kojih mi je jedno probilo plućnu maramicu. Đ. je pao u komu, pa je morao da dođe zatvorski lekar da interveniše. Narednog dana sam prebačen u bolnicu Firule gde sam ležao do 20. maja pod lažnim imenom Jurčević Ante. Po povratku u zatvor nastavljeno je sa torturom. Pored fizičkog mučenja bilo je i drugih vidova, naročito psihičke torture. Tako su nas svaki put kada bi stražari ušli u ćeliju terali da pozdaravljamo ustaškim pozdravom, da pevamo ustaške pesme i na razne načine nas ponižavali i degradirali kao ljude. Izvođeni smo na lažna streljanja. Ovde sam ostao do 12. avgusta 1992. godine kada sam prebačen u sabirni centar Kerestinac kod Zagreba. Odatle sam 14. avgusta 1992. odveden na razmenu".

32) Svedok 205/94-13, penzioner, koji je u logoru "Lora" boravio od juna do avgusta 1992. godine, navodi: "U ovaj logor sam doveden iz bolnice gde sam lečen mesec dana i mada je, zbog brojnih povreda, na otpusnoj listi koja je predata upravniku zatvora Tomi Dujiću pisalo da je potrebno da se javljam u bolnicu svakog drugog dana radi nastavka lečenja - on uopšte nije dozvolio da mi se pruži ma kakva medicinska pomoć. Tretiran sam kao ratni zarobljenik mada sam penzioner. Imao sam oznaku "RZ 139".

Prvo sam smešten u blok "B", pa posle u "C". Tretman prema meni je bio veoma loš, pa sam od povreda ponovo zadobio prelom rebara i oštećenje bubrega, kao i paralizu leve strane. Zbog toga sam, nakon otpuštanja iz ovog zatvora - putem razmene - lečen bolnički tri nedelje. U ovom logoru su nas zatvorenike terali da se međusobno neprekidno tučemo i po 5-6 sati dnevno i da stojimo na suncu dok ne popadamo. Zbog svega ovog sam od 86 kg, koje sam imao u vreme pritvaranja, spao na svega 50 kg telesne težine".

33) Svedok 221/94-4 je boravio u logoru "Lora" od juna do avgusta 1992. godine i on navodi: "Bio sam zatvoren u bloku "A", u ćeliji br. 6. Jedne noći su svi zatvorenici bili isterani u hodnik i naterani da skinu vojničke čizme koje su imali na nogama, jer su bili zarobljeni kao vojnici, i da se sa čizmama vrate u krevet. Naređeno nam je da pregrizemo čizme, a ko to nije mogao da učini, on nije ni spavao. Niko od nas nije uspeo u tome, iako smo svi morali da grizemo čizme sve do zore, tako da nismo spavali celu noć.".

34) Svedok 221/94-10 profesor u penziji, boravio je u logoru "Lora" od juna do avgusta 1992. godine, navodi: "Za vreme boravka u "Lori" svakodnevno sam bio tučen, a jednom prilikom kada sam mahinalno hteo da zaštitim rebra od udaraca, dobio sam udarac bezbol palicom po desnoj podlaktici kojom prilikom su mi polomljene obe kosti podlaktice, što je konstatovano i na rentgenskom snimku nakon razmene. Stražari su primetili da su mi obe ruke slomljene, ali i pored toga vezali su mi ruke lisicama i zakačili ih za kuku koja je držala cevi od radijatora i potom nastavili da me tuku sve dok nisam izgubio svest. Pošto su me vodom osvestili odveli su me u obližnju kancelariju i naredili da stavim šake na sto sa ispruženim prstima, pa su me udarali pendrekom po njima. Od preloma mi je ruka bila natečena i pomodrela, ali mi lekarska pomoć nije ukazana. Tek posle razmene mi je pružena lekarska pomoć".

35) Svedok 365/94-4, boravio je u logoru "Lora" u maju i junu 1993. godine, navodi: "Bio sam izložen najrazličitijim vidovima ponižavanja i prebijanja, iako sam bio ranjenik. U ovom logoru sam bio mesec i po dana i za to vreme su tri puta iz grada dovodili mušku decu staru 7-8 godina, a zatim bi pojedinačno zatvorenike, među kojima sam bio i ja, izvodili iz ćelija u dvorište, gde bi nas naterali da sednemo na beton, a po jedno dete bi popeli na stolicu pored koje je zatvorenik morao da sedi i odozgo, sa te stolice, dete je mokrilo po zatvoreniku. Posle toga bi ga vratili u ćeliju, a izveli sledećeg".

36) Svedok 365/94-7, rođen 1974. godine, boravio je u logoru "Lora" u junu i julu 1993. godine, navodi: "Bio sam izložen tučama bez obzira što sam bio povređen i bez noge koja mi je amputirana i što sam se kretao na štakama. Jednom su me naterali da legnem potpuno go na pod koji su polili vodom, pa su mi žice induktorskog telefona vezali za uho i za palac leve noge a zatim pustili struju. Strujni udari su izazivali grčeve i velike bolove. Puštali su struju sve dok mi nije pošla krv na usta i uši".

37) Svedok 113/98-19 uhapšen prilikom zauzimanja Bosanskog Grahova od strane hrvatske vojske 28. jula 1995. godine, a u logoru "Lora" bio zatvoren od 10. aprila do 1. maja 1996. godine i ponovo od septembra 1996. godine do 1. maja 1997. godine, navodi: "Dok smo bili u "Lori" radili smo teške fizičke radove koji su trajali dnevno i po deset i više časova. Pri tome su nas hrvatski vojni policajci za svaku sitnicu tukli i maltretirali."

38) Svedok 93/97-25, prosvetni radnik iz Duvna, uhapšen 6. aprila 1992. godine i sledećeg dana doveden u logor "Lora" navodi: "U "Loru" je dovedeno iz Duvna nas 15 Srba. Tu su nas sve stravično pretukli. Tukli su nas svim čime su stigli, a sledeće noći su nas odveli u Zadar".

39) Svedok 55/95-15, uhapšen 8. maja 1992. godine u Posavini, navodi: "Posle lečenja u bolnici KPD u Dubravama odveden sam u Split, u "Loru". Tamo su me terali da uđem u kućicu od kera i da po celu noć lajem da bih navodno čuvao logor. Pored toga terali su nas da glavu stavljamo u blato i da je držimo sve dotle dok se taj ustaša ne bi zadovoljio. Terali su nas da trčimo, a kada se oznojimo onda su nas polivali hladnom vodom. Tukli su nas palicama po raznim delovima tela. U predelu leđa i danas imam vidne tragove. Terali su nas u "Lori" da se popnemo na drvo i da pevamo pesme o Juri i Bobanu, Anti Paveliću i druge. Hrana je bila izuzetno loša i u malim količinama, a uglavnom se sastojala od jednog obroka svakog drugog dana. Taj obrok se sastojao od parčeta hleba i malo kuvane hrane od dve-tri kašike. U "Lori" sam zadržan oko mesec i po dana, a odatle sam prebačen u Ljubuški.

U "Lori" su primenjivani naročiti metodi mučenja. Na suncu bi vezali logoraša koji bi po ceo dan bio bez vode i hrane, a ustaše su ga prilikom prolaska tukli nogama, rukama i drugim sredstvima. Terali su logoraša da stavlja ruke u vrelu vodu usled čega su iskakali plikovi i izazivali užasnu bol. Posle svake tuče ustaše su pretile da, ako bi neko pitao, ne smemo reći da su povrede nastale usled tuče, već da su nastale usled pada sa kreveta, ili da su opekotine nastale zato što sam prao veš ili ruke, a nisam znao da je voda vrela.".

40) Svedok 437/94-2, uhapšen 8. aprila 1992. godine u Čapljini, navodi: "Čim smo stigli u "Loru" pretresli su nas, a zatim smestili u ćelije u bloku "C". Uskoro su nas odveli na kupanje gde smo se okupali hladnom vodom, a pošto nije bilo peškira onako mokri smo se obukli i vratili u ćelije. U ovoj ćeliji, koja je imala betonski pod na kome smo spavali, proveli smo nekoliko dana, da bi nas posle toga prebacili u drugu ćeliju u istom bloku u kojoj su bile palače i nekoliko ćebadi. U "Lori" smo bili od 11. do 26. aprila 1992. godine.

Ovde su nas učili kako moramo da se ponašamo, pa je svako kada bi bio upitan morao da se predstavi pošto bi na određeni način oslovio toga koji ga pita sa "gospodine" ili drugi odgovarajući način, a zatim bi morao da saopšti svoje podatke, da kaže gde je uhapšen i zbog čega, pa sam ja uvek morao da govorim da sam uhvaćen kao naoružani pripadnik neregularne četničke organizacije, iako to nije bilo tačno, jer sam bio u civilu i nenaoružan prilikom hapšenja.

Po ceo dan smo morali da pevamo ustaške pesme kojima bi se hvalile njihove vođe, a isto tako i pesme kojima su Srbi vređani. Mene su odredili kao najstarijeg u ćeliji da, kada uđe neki ustaša, pošto svi ustanemo, prvi podignem ruku i pozdravim ustaškim pozdravom "Za dom spremni", a ostali bi morali da odgovore u glas "Spremni!".

Dok smo tu bili neprekidno su nas tukli i to tako što bi upadali u ćelije i tukli sve redom, a pojedince bi izvodili i napolje i u hodniku ih prebijali. Mene lično nisu izvodili napolje, ali su često izvodili G.T. i D.T. Isto tako znam da su mnogo mučili P.Z., sveštenika iz Kupresa, koji je bio u ćeliji preko puta naše. Njih trojicu su često prikačinjali na struju i to u jednoj susednoj prostoriji u blizini naše ćelije, ali ja to nisam video, već su mi oni pričali kako to izgleda. Prilikom ručka prvo su nas terali da trčimo u krug, a posle jela su nas vodili u ćelije i udarali i to uglavnom šutirali čizmama.

Veoma često kada bi nas iz kruga vraćali u ćelije onome koga bi prozvali govorili bi da se oproste od drugova jer ga vode na streljanje, da bi mu zatim naredili da legne i prinosili pištolj prema glavi, kao da hoće da ga ubiju. Pored stražara u ćelije su upadale ustaše koje bi se vraćale sa fronta, osvetljavali bi nas baterijama, a zatim bi redom sve tukli. Naročito su nas jako tukli ako su u borbi izgubili nekog svog. U ovim prilikama svi su dobijali batine, pa sam i ja tučen sa ostalima. Najčešće su nas gazili čizmama.

Dok smo bili u "Lori" hrana je bila užasna, nikakvog kvaliteta i bilo je malo, a obroci su bili više-manje redovni, ali obzirom na kvalitet i količinu sve je bilo nedovoljno za normalno održavanje života. I vode nije bilo dovoljno, a bilo je zapovednika straže u čijoj smeni nam uopšte nisu davali vodu, a isto tako ni nuždu da obavimo. U vezi sa ovim sećam se da je više puta D.T. hteo da ide u VC, ali ga nisu pustili, pa je on mokrio u cipelu i to posle prosipao kroz prozor. Isto tako nekoliko puta nije mogao da izdrži bez vode pa je mokrio u cipelu i pio svoju mokraću. Verovatno je on imao najveću potrebu za vodom jer je bio najviše mučen.

Dana 26. aprila 1992. godine su nas odvezli kamionom u Zadar".

41) Svedok 426/96-61 uhapšen 5. aprila 1992. godine u Kupresu navodi: "Dovezli su nas ispred logora "Lora". Na ulazu sa jedne i druge strane sačekao nas je špalir policajaca koji su imali u rukama komade električnog kabla, komade metalnih cevi, palice, oružje, komade drveta i druga priručna sredstva, pa kada smo mi vezani, u koloni prolazili između njih, oni su nas nemilosrdno udarali. Većina nas je od zadobijenih udaraca padala, a oni su nastavljali da nas tuku.

U "Lori" smo zatvoreni u ćelije po nas deset. Posle smeštaja u ćelije hrvatski policajci su otpočeli da nas pojedinačno izvode u drugu prostoriju, navodno radi saslušanja. Tamo su mi naredili da legnem preko stola, a policajci, od kojih je jedan imao gumenu palicu u ruci, a drugi komad drveta dužine oko 60-80 cm, su stajali sa jedne i druge strane stola, su bez ikakvog ispitivanja počeli da me udaraju. Udarali su me do onesvešćivanja, a kada bih se osvestio onda su mi naređivali da stanem uza zid, a potom me je jedan od njih hvatao za glavu i udarao njom o zid sve dok ne poteče krv iz glave. Posle toga su me vraćali u ćeliju i odvodili druge. Ja sam, kao i svaki drugi iz moje grupe, kada sam se vraćao sa navodnog ispitivanja izgledao jako loše. Bio sam otečen, krvav i sav modar od udaraca koje su mi nanosili.

Ja sam zadržan u "Lori" oko sedam dana. Za sve vreme boravka po nekoliko puta dnevno smo izvođeni i tučeni. Pretili su nam da ćemo biti umoreni na najsvirepiji način, psovali su nam majku srpsku i majku četničku. Izvodili su nas i postrojavali pored zida, a potom pucali preko nas. U noćnim časovima izvodili su jednog po jednog, s tim što su mu saopštavali da ga vode na klanje i toga su vraćali u drugu ćeliju, a da mi stvarno nismo znali šta se desilo sa izvedenim. Terali su nas da pevamo ustaške pesme "Evo zore, dana", da pozdravljamo sliku Ante Pavelića. Neke su podvrgavali elektrošokovima vezujući im faze za ruke ili druge delove tela, ali ja taj tretman nisam doživeo.

Za sve vreme boravka u "Lori" dobili smo po parče hleba i malo paštete, a vodu nam nisu dali. Jedna mala pašteta je deljena na 20 uhapšenih, a parče hleba je bilo težine oko 50 grama".

42) Svedok 76/94, koji je posle hapšenja boravio u više zatvora, kao i u "Lori", o čemu navodi: "U kasarnu "Lora" smo stigli oko 01 sat posle ponoći i tada me je ispitivao jedan od njihovih vojnih policajaca. Nakon toga me je poveo u sobu gde me je 5-6 bojovnika tuklo vrećama punim peska da mi se udarci ne bi poznavali jer je sutradan trebalo da bude izvršena razmena. Nakon tih batina odveden sam u ćeliju".

43) Svedok 195/97-10 o stradanju svoga supruga, inače teškog duševnog bolesnika (od epilepsije) u logoru "Lora" navodi: "Iako je moj muž nestao 19. septembra 1995. godine ja sam tek sredinom decembra preko Međunarodnog crvenog krsta saznala da se on nalazi u logoru "Lora". Moj muž je inače nervno oboleo i nije bio u vojsci Republike Srpske Krajine jer je bolovao od epilepsije".

44) Svedok 200/94-1 navodi: "Pošto 19. septembra 1992. godine nije uspela razmena u Pakovu Selu kod Knina nas su uveče oko 11 časova dovezli u vojni kompleks "Lora". Uveli su nas u jedno izbetonirano dvorište. Nisu nam ništa dali da jedemo, nego su nas tako, dok smo ležali na tom golom betonu, tukli. Negde oko 3 sata posle ponoći su nas šmrkom sa vodom isprskali".

45) Svedok 418/95-2, uhapšen 3. aprila 1992. godine na svom radnom mestu u Duvnu i sproveden u logor "Lora", navodi: "U logoru "Lora" smo bili smešteni u uskim ćelijama sa gvozdenim vratima. Nisu nam davali ništa da jedemo i da pijemo. Ujutro su nas pozvali da podignemo jednog čoveka koji je bio u drugoj ćeliji, pa smo mi pokušali da ga podignemo ali u tome nismo uspeli pa smo odustali. Ja sam tada prepoznao da se radi o Spremo Petru iz Kupresa koga sam od ranije poznavao. Bio je toliko izubijan da je sve vreme zapomagao, ali se nije mogao podići.

Tog istog dana su nas prebacili u "C" odeljenje. Čim su nas smestili po ćelijama na svaka dva sata su ulazili HDZ-ovci i tukli nas čime su stigli: rukama, nogama, policama, a mene su stavljali i na struju. Imao sam modrice po telu, ali su zarasle. Kada su me stavljali na struju, ja sam sav odskakao, a posle isključenja sam bio skoro mrtav.

U "Lori" smo dobijali po malo hrane i to konzervu od 100 grama na dvojicu i po jednu kriščicu hleba".

46) Svedok 420/95-2, sveštenik iz Kupresa, navodi: "Kada smo stigli u "Loru" jedan po jedan smo izlazili iz kamiona i tom prilikom smo prolazili kroz špalir stražara koji su nas palicama nemilosrdno batinali. Nakon toga su nas raspoređivali po ćelijama. U početku sam u ćeliji bio sam, a kasnije su dovedena još trojica iz okoline Kupresa. Kad su ih doveli u ćeliju video sam da su bili pretučeni, a jednom od njih su stopala bila skroz isprebijana, tako da mu se koža gulila sa stopala.

Ovde sam proveo dve noći i dva dana i za to vreme su svakodnevno u ćeliju ulazili stražari i hrvatski vojnici - crnokošuljaši i non-stop su nas tukli palicama. Ja sam posebno bio izložen tuči i maltretiranju. Zadobio sam na stotine udaraca, a kada bih se onesvestio vukli su me tako po hodnicima zatvora.

U "Lori" sam svakodnevno bio izložen tuči, maltretiranju, poniženju i raznim drugim vidovima nečovečnog ponašanja. Jednom prilikom su me uveli u neku prostoriju, vezali mi oči i stavili me da sednem u stolicu, a zatim su mi na slepoočnice prikopčali neke žice pa su me polivali vodom i u isto vreme puštali struju. Nakon ovakvog mučenja ponovo su me odvodili u ćeliju gde sam bio tučen, a jednom prilikom su me tri dana držali razapetog na rešetke zatvorske ćelije. Posle ovih tortura ponovo su me mučili putem struje i to tako što su mi prikopčavali žice poljskog telefona na prste i onda okretali telefon i tako izazivali protok struje. Na ovaj način su mučili i ostale zatvorenike. Znam da su jednom Srbinu iz Čapljine ove žice stavljali na testise.

Stražari su se iživljavali sa nama i na taj način što su nas terali da se bijemo između sebe, da jedan drugome vršimo bludne radnje, a mene su nagonili da sa jednom zarobljenom Srpkinjom iz Kupresa imam seksualni odnos. Ja ovo nisam mogao da učinim, pa sam zbog toga bio izložen još većem batinanju. Nakon ovog hrvatski vojnici su naredili toj Srpkinji da izigrava konja, a meni su rekli da je jašem. Zatim su nas terali da noktima grebemo zidove i čistimo natpise na njima. U nekoliko navrata su nas izvodili na streljanje, a onda su pucali pored nas.

Prvih pet dana boravka u "Lori" nisam dobijao ni hranu ni vodu, dok su nam kasnije davali dva puta dnevno da jedemo i to tako što bi nas 12 dobijalo jedan tanjir i jednu veknu hleba.

Po mojim procenama u ovom logoru je bilo zatvoreno oko 150 ljudi, ali se taj broj često menjao, tako da je nekada bilo više, a nekada manje. Među zatvorenicima je bilo običnih vojnika bivše JNA, vojnih starešina, civila i pet žena. U "Loru" sam doveden 7. aprila 1992 .godine, a napustio sam logor posle 20 dana".

47) Svedok 426/96-50 uhapšen 7. aprila 1992. godine u Kupresu navodi: "Prilikom dolaska u "Loru" sačekali su nas hrvatski vojnici u špaliru sa jedne i sa druge strane. Svaki od vojnika imao je po neki predmet u rukama kao što su bokser, gumena palica, komad električnog provodnika, komadi metalnih cevi i slično. Izudarali su nas tako da je većina padala u nesvest i nije mogla da se kreće. Pretresli su nas pre toga i oduzeli nam novac, satove, zlatninu ukoliko je neko imao i dokumenta. Rasporedili su nas u tri ćelije po dvadeset uhapšenih. Ćelije su bile veličine oko 3h2m i nas 20 uopšte nismo mogli da legnemo, nego smo stajali.

Odmah posle smeštaja hrvatski policajci su otpočeli da nas izvode u druge prostorije i bez ikakvih ispitivanja udarali nas nemilosrdno. Kad nas uvedu u drugu prostoriju u njoj je bilo više hrvatskih vojnika koji su naređivali da stanemo uza zid sa podignutim rukama uvis i tada bi počeli sa udaranjem. Udarali su me najčešće palicama u predelu grudi i leđa i nogama na kojima su bile čizme u predelu stomaka i slabina. Prilikom tuče ja sam se onesvešćivao i padao na patos, a oni su me udarali nogama i rukama, a posle su me iznosili i vraćali u istu prostoriju. Prilikom udaranja su me pitali: "Gde su ti sada Karadžić i Mladić?".

48) Svedok 426/96-51, uhapšen 5. aprila 1992. godine u Kupresu, navodi: "Dovedeni smo u "Loru" i prilikom ulaska tamo nas je sačekao špalir hrvatskih vojnika, i sa jedne i sa druge strane, koji su nas prebijali, tako da se niko nije mogao držati na nogama. Od zadobijenih udaraca posle kraćeg vremena preminuo je moj brat od strica Petar Spremo. Zadržani smo u "Lori" jedan dan i za to vreme smo mnoštvo puta bili izvođeni na tuču. Tamo su nas tukli kundacima od oružja, komadima električnih provodnika sa izolacijom, gumenim palicama, komadima metalnih cevi, nogama na kojima su bile čizme, te pesnicama. Iz logora smo otpremljeni u Zadar".

49) Svedok 426/96-53, uhapšen aprila 1992. godine u Kupresu i sa 60 civila sproveden u logor "Lora" navodi: "U "Lori" su nas sačekala dva špalira vojne policije koji su držali u rukama komade metalnih cevi dužine oko 80 cm, gumene palice, električne provodnike sa izolatorom dužine oko 60-80 cm, a debljine u prečniku oko 3-4 cm, boksere, oružje i drugo. Prilikom prolaska kroz špalir policajci su nas udarali tako da je većina od udaraca bila oborena na zemlju i onesvešćena. Od zadobijenih udaraca neposredno posle toga podlegao je povredama Petar Spremo koji je dobio udarac u predelu glave od čega su mu polomljene temene kosti. Pre ulaska svima nama su oduzeti satovi, prstenje, novac i sl.

U "Lori" su nas desetak smestili u jednu ćeliju. Tu su na podu bile keramičke pločice i nije bilo nikakvog nameštaja. Posle smeštaja hrvatska policija je otpočela da nas izvodi. Prilikom izvođenja saopštavali su onome koga izvode da ide na klanje, ali su ga posle strahovitog mučenja, priključivanjem struje na obe ruke i nanošenja udaraca svim mogućim načinima, vraćali u drugu prostoriju, tako da mi nismo znali da li je taj koji je izveden zaklan ili nije. Tek kasnije smo videli da je to bila samo obmana radi unošenja još većeg straha među nas.

Ja sam sa grupom uhapšeni zadržan u "Lori" 4-5 dana i za sve to vreme izvođen sam na saslušanja i svaki put udaran do besvesti. Pitali su me u kojoj četničkoj jedinici sam bio, ko je bio komandant, sa kakvim smo naoružanjem naoružani, koliko sam Hrvata zaklao, ko su nam rukovodioci, kojoj stranci pripadam. Teretili su me da sam klao Hrvate, iako to nisam činio, niti sam bio vojnik. Terali su nas da pevamo ustaške pesme: "Evo zore, evo dana", zatim da pozdravljamo Pavelićevu sliku, da pozdravljamo njihove policajce podizanjem ruke i rečima: "Za dom, spremni".

Iz "Lore" sam sa 45 uhapšenih Srbe prebačen u Zadar".

50) Svedok 426/96-63, uhapšen aprila 1992. godine i sa grupom civila sproveden u logor "Loru" navodi: "Kada smo dovezeni u Split kamion je ispred neke kasarne nekoliko puta naglo kočio, tako da smo se mi međusobno udarali jer nas je bilo puno u kamionu, pa je tada stao. Naredili su nam da izađemo iz kamiona. Tamo su nas sačekali hrvatski vojnici koji su nas po silaženju sa kamiona strhovito tukli. Udarali su nas komadima drveta koji su imali u rukama, palicama, nogama na kojima su bile čizme, pesnicama. Pri nanošenju udaraca psovali su nam majku srpsku i majku četničku i naređivali da se međusobno udaramo. Pretili su nam da ćemo svi biti pobijeni.

Posle ulaska u krug "Lore" postrojili su nas uza zid i naredili da dignemo ruke uvis, a potom su prilazili svakom pojedinačno i pitali ga od kada je u četnicima, a potom ga udarali. Udarali su ga nogama, rukama, palicama, komadima metalnih cevi i sl. Većina od nas nije mogla da izdrži na nogama te udarce već je morala da padne, a policajci su ga tada udarali nogama i šutirali. Zatvorili su nas u neke prostorije po grupama, a pre toga su izvršili pretres i oduzeli nam sve stvari koje smo imali pri sebi.

U toku noći ulazili su hrvatski policajci u prostorije u kojima smo bili zatvoreni, pa su nam naređivali da se udaramo međusobno, da se međusobno psujemo, a neke su izvodili iz tih prostorija i tamo tukli. Mi smo svi bili otekli, modri i krvavi od udaraca koje smo zadobili. Neprekidno su nas vređali i pretili nam da ćemo svi biti poubijani.".

51) Svedok 547/96-39, uhapšena početkom aprila 1992. godine u Kupresu zajedno sa 65 muškaraca i četiri žene i sprovedena u logor "Lora", navodi: "Nas žene su odvezli u Split u logor "Lora" i smestili u jednu ćeliju. U toj ćeliji je pod bio od betona i nije bilo nikakvog ležaja. Posle smeštaja u ćeliju mi smo čule krike i jauke iz drugih ćelija koje su se nalazile u istoj zgradi. Krici su se čuli naročito u noćnim časovima i to više puta u toku noći, a posebno u kasnim noćim časovima. Te krike je bilo veoma teško slušati.

U ćeliju u kojoj sam bila ja i još tri žene u noćnim časovima su ulazili maskirani hrvatski vojnici koji su nam psovali majku srpsku i majku četničku, podnosili noževe pod vrat i pretili nam da će nas poklati. Molili smo vojnike da nas ubiju iz vatrenog oružja, da nas ne kolju. Međutim, oni se na te molbe nisu osvrtali. Udarali su nas pesnicama, s tim što su nam najpre vezivali oči, tvrdeći da ćemo kad-tad biti ubijene. Posebno ističem da su mene i žene u mojoj ćeliji često izvodili do drugih ćelija u kojima su tukli uhapšene Srbe sa područja Kupresa, Duvna i drugih mesta, a posebno su to činili kada su tukli nekoga koga poznajemo. Terali su nas da prisustvujemo kada su tukli muža M.B.

Dok sam se nalazila u logoru "Lora" prvih 4-5 dana nama ženama nisu davali ništa da jedemo. Vojnici koji su dolazili u našu ćeliju govorili su da će nas tako držati dok ne skapamo od gladi. Prvi put su nam dali po parče hleba i malo sira posle pet dana, a od tada pa do kraja mog boravka u tom logoru davali su svaki drugi ili treći dan po parče hleba i malo kuvane hrane. Pred kraj boravka u ovom logoru znam da su hrvatski vojnici odsekli uvo uhapšenom Srbinu iz Mostara D. Svaki put kada bi vojnici ulazili u našu ćeliju mi smo morale da pozdravljamo sa "Za dom spremni", a oni su nam tada, držeći noževe u rukama, podnosili iste pod vrat i pretili da će nas zaklati. Bile smo ubeđene da nikada žive iz ovog logora nećemo izaći jer su svakog dana u nas uterivali strah. Vojnici su prilikom ulaska kod nas izgledali grozno, jer su bili maskirani, a i sama njihova pojava sa noževima u rukama izazivala je strah visokog intenziteta kod nas".

52) Svedok 547/96-40, uhapšen u aprilu 1992. godine u Kupresu navodi: "Doveden sam u grupi 65 uhapšenih Srba iz Kupresa i okolnih sela i zatvoren u "Lori" u ćeliju broj 1. U krugu logora zatekli smo grupu uhapšenih Srba iz Kupresa koja je bila postrojena u krug, a u sredini kruga je bio pop Z.P. kome je jedan hrvatski vojnik čupao bradu. Pop je kukao od bolova, a ostali prisutni hrvatski vojnici su se smejali. Pre nego što smo uvedeni u ćelije vojnici su nam naredili da stanemo uza zid i da podignemo ruke. Tada su nas oni pretresli i oduzeli nam sve: novčanike, prstenje, satove. Psovali su nam majku srpsku i tvrdili da nijedan od nas neće živ izaći iz logora. Udarali su nas tada nogama na kojima su bile čizme, pesnicama, kundacima, cevima od oružja, komadima metalnih cevi, palicama, komadima drveta u vidu držalice za sekiru i lopatu, letvama i drugim sredstvima koja su im se našla u rukama. Udarali su nas po svim delovima tela, a naročito u predelu bubrega, leđa, kičme i slabina.

Jedan od hrvatskih vojnika davao mi je da pijem nešto mutno iz neke flašice koja je veličine četvrt litre. Pošto ja nisam pristao, on je otišao dalje. Ne znam šta je u toj flašici bilo, ali sam siguran da se radilo o nekom otrovu.

Posle smeštaja u ćelije hrvatski vojnici su otpočeli sa izvođenjem jednog po jednog uhapšenog iz svake ćelije. Nisam znao kuda ih vode. Iz moje ćelije je odveden N.D., ali je posle izvesnog vremena vraćen sav modar, krvav i isprebijan. Ja sam shvatio da su ga vodili na ispitivanje i da su ga nemilosrdno tukli. Izveli su i mene u jednu prostoriju u kojoj je bio jedan čovek na patosu pokriven ćebetom, a ispod ćebeta su virile samo noge. Hrvatski vojnik mi je odmah po ulasku u tu prostoriju rekao, pokazujući na toga koji je ležao na podu verovatno mrtav, "ovako ćeš i ti proći ako ne kažeš sve što te budem pitao". Pitao me je ko je rukovodilac SDS u Kupresu, ko su rukovodioci u Donjem i Gornjem Malovanu i drugim selima, ko su članovi SDS poimenično, ko je organizovao i skupljao oružje, koliko ja pušaka imam i gde se nalaze. Pošto ja nisam imao oružja, niti sam znao ko su rukovodioci SDS-a, sve odgovore sam dao negativno. Vojnik mi je tada naredio da legnem na beton. Prišao mi je i stao nogama preko mojih, a potom mi kleknuo na grudi i stavio nož preko grkljana. Pritiskao me je nožem. Ja ne znam koliko je to trajalo. Počela je pena na usta da mi izlazi, a taj vojnik je ustao i naredio mi da i ja ustanem. Naredio mi je potom da kleknem, a potom je uzeo neku držalicu dužine oko 80 cm i prečnika 5-6 cm, pa me je počeo njome udarati po leđima. Od prvog udarca najverovatnije da sam se onesvestio i pao, a posle toga kada sam se osvestio bio sam sav mokar, a hrvatski vojnik me je držao za revere. Verovatno me je polivao vodom, pa me onda podigao sa patosa. Doveo me je, držeći me za jaknu od kaputa, do ćelije u kojoj sam bio i potom udario nogom u leđa i ja sam pao u ćeliju na beton.

Svi su iz te ćelije bili isprebijani tako da nisu mogli da ustanu. Podizali smo jedan drugoga. Tu smo ostali 5-6 dana, a potom smo vezani i odvedeni u Zadar".

4

U logoru "Lora" za vreme trajanja rata su bili zatočeni ne samo Srbi - civilno, neboračko stanovništvo, već i jedan broj ratnih zarobljenika. Tu su u stvari bili vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka, vojnici rezervisti, piloti ili vojnici Vojske Srpske Krajine, ili Vojske Republike Srpske koji su na ratištima širom Republike Hrvatske ili Bosne i Hercegovine uhvaćeni i zarobljeni. I oni nisu bili pošteđeni kontinuiranog, permanentnog, sistematskog iživljavanja, nečovečnog, surovog premlaćinjava, nanošenja fizičkih i psihičkih povreda i boli. Za hrvatske stražare, logorske čuvare ili vojne policajce je bilo potpuno svejedno koga imaju u svojim rukama kao sredstvo ili objekat iživljavanja - da li civila (muškarca ili ženu), ranjenika, bolesnika ili ratnog zarobljenika. Bitno je da se u njihovim rukama nađe Srbin, dakle predstavnik ili pripadnik srpske nacionalnosti i pravoslavne veroispovesti, pa da se na njega obruše surovošću i bestijalnošću kakvu samo bolesni um može da smisli i izvede.

Zločini protiv ratnih zarobljenika - srpskih vojnika i oficira - su se u logoru "Lora" tokom njegovog postojanja, u periodu od 1991. do 1997. godine, ispoljili na sledeće načine:

batinanje: rukama, nogama, cevima za vodovod, gumenim crevima, palicama, bezbol palicama, električnim palicama, kundacima od oružja, lancima, komadima elektroprovodnika;

polivanje zarobljenika hladnom vodom iz šmrka pod pritiskom iz hidranta;

prolazak zarobljenika kroz špalir stražara (batinaša);

"telefoniranje" - povezivanje pojedinih delova tela zarobljenika: ušiju, polnih organa, slepoočnica, prstiju ruku ili nogu na indukovanu električnu struju iz poljskog telefona;

izvođenje zarobljenika na lažno, fingirano streljanje;

skidanje zarobljenika i držanje bez odeće na suncu po ceo dan, prisiljavanje da gledaju u sunce po ceo dan;

prisiljavanje zarobljenika da piju slanu vodu;

fizičko maltretiranje;

prisiljavanje zarobljenika da pevaju ustaške pesme ili hrvatsku himnu;

prisiljavanje zarobljenika da danonoćno slušaju ustaške pesme;

prisiljavanje zarobljenika da pozdravljaju ustaškim pozdravom "Za dom spremni!", da govore kako su ustaše i sl.;

iživljavanje žena i dece - civila nad zarobljenicima;

puštanje i huškanje pasa vučjaka u ćeliju na zarobljenike;

bacanje hleba među zarobljenike koji se otimaju kao psi;

prskanje suzavca u oči zazarobljenika;

zašivanje rane pored oka zarobljenika žicom;

besciljno dugovremeno trčanje zarobljenika po logorskom krugu i pravljenje sklekova posle iscrpljujućeg rada na lomljenju kamena u kamenolomu bez alata ili sa malo neadekvatnog alata;

prisiljavanje zarobljenika na lizanje čizama stražara;

prisiljavanje zarobljenika da pojedu vruću i slanu hranu u što kraćem vremenu;

stavljanje zapaljene cigarete na ruku, uvo i druge delove tela zarobljenika;

paljenje upaljačem pojedinih delova tele zarobljenika;

lomljenje vilica zarobljenicima i namerno loše nameštanje da ne zaraste ili da nepravilno zaraste;

prisiljavanje zarobljenika da se bosi kreću po zatvorskom krugu, po vrućini, dok ime ne poteče krv iz tabana;

pretnja smrću (ubistvom, klanjem, sakaćenjem, puštanjem dresiranog vučjaka) zarobljeniku;

nedozvoljavanje zarobljeniku da pije vodu po ceo dan na vrućini od skoro 40° C;

držanje zarobljenika u prostoriji gde su ranije boravili psi;

prisiljavanje zarobljenika da se kreću četvoronoške;

jahanje zarobljenika po logorskom krugu, kao konja;

prisiljavanje zarobljenika da ulaze u kućice za pse i da laju kao psi, a drugi da mjauču kao mačke;

prisiljavanje zarobljenika da jedu žive puževe sa kućicom, perje ubijenih ptica, kore pomorandže, žive žabe, gliste;

prisiljavanje zarobljenika na težak fizički rad: vađenje kamena u kamenolomu, gradnja kuća;

prisiljavanje zarobljenika da se krste po katoličkoj veroispovesti;

prisiljavanje zarobljenika da po jakom suncu trče po logorskom krugu, a zatim oznojene i zagrejane prskaju hladnom vodom pod pritiskom šmrkom iz hidranta;

prisiljavanje zarobljenika da se međusobno udaraju pesnicama i nogama do onesvešćivanja;

prisiljavanje zarobljenika da ližu i ljube hrvatsku zemlju;

prisiljavanje zarobljenika da ližu šolju u klozetu i pod VC-a;

prisiljavanje zarobljenika na masturbaciju;

udaranje zarobljenika po testisima;

prisiljavanje zarobljenika da piju toplu, mutnu vodu u koju je zatvorski stražar prethodno pljunuo;

stavljanje i vezivanje metalnog bureta na leđa zarobljenika i dobovanje po buretu;

vešanje zarobljenika tako da su im ruke vezane lisicama za metalne rešetke na vratima;

prisiljavanje zarobljenika da piju mokraću;

prisiljavanje zarobljenika da javno polno opšte između sebe;

vožnja zarobljenika u kombiju i u punoj brzini naglo zaustavljanje tako da su se oni vezani valjali po podu i sudarali;

prisiljavanje zarobljenika da pojede pola kilograma soli bez davanja vode;

prisiljavanje zarobljenika da na golim kolenima pužu preko tucanog kamena;

prisiljavanje zarobljenika da ljube vučjaka;

stavljanje u usta zarobljenika cevi od pištolja uz pretnju okidanjem;

prisiljavanje zarobljenika da se takmiče u puzanju po logorskom krugu;

prisiljavanje zarobljenika da trče po logorskom krugu sa raširenim rukama kao avion u bombardovanju, dok su drugi zarobljenici imitirali pucanje na avione da ih obore;

prisiljavanje zarobljenika da ustima skupljaju otpatke po logorskom dvorištu;

prisiljavanje zarobljenika da jedu pileće kosti ili opuške od cigareta;

nedozvoljavanje zarobljenicima noću da spavaju stalnim upadanjem stražara u ćelije i buđenjem i batinanjem;

gaženje čizmama prstiju na slomljenoj nozi zarobljenika;

"igranje kola" - u dvorištu bi se zarobljenici uhvatili u krug, a prvi i poslednji su bili spojeni elektrodama za izvor električne struje;

prisiljavanje zarobljenika na homoseksualne odnose;

brijanje zarobljenika na suvo nožem i prisiljavanje da pojede svoju sopstvenu bradu;

dozvoljavanje da civili (žene i deca) pljuju i psuju majku četničku zarobljenicima;

dozvoljavanje pijanim građanima - civilima da tuku i maltretiraju zarobljenike;

prisiljavanje zarobljenika da danju rade teške fizičke poslove, da kopaju kanale i rovove, a nedozvoljavanje noću da spavaju i da se odmore;

prisiljavanje zarobljenika da okopavaju ili kose travu oko logorskog kruga u delu koji je bio miniran.

O pojedinim oblicima zločinačkog i genocidnog ponašanja ustašoidne nove hrvatske vlasti prema uhvaćenim Srbima - ratnim zarobljenicima, njihovom stradanju i mučenju u logoru govore iskazi pojedinih svedoka - žrtava i samih očevidaca.

1) Svedok 145/96-3, zarobljeni major JNA koji je u logoru "Lora" boravio od juna do avgusta 1992. godine, navodi:

"Prilikom dolaska u zatvor u "Lori" sačekala su nas dvojica stražara koji su nas polivali vodom i tukli oko dva sata. Zatim su jednog po jednog pozivali "na telefoniranje". Onaj ko je bio pozvan bio je vezan žicom za prste na ruci, a zatim su drugi kraj žice privezali na poljski telefon i okretali ručicu induktora. Jednom su mi induktorsku struju puštali na slepoočnice i preko prstiju na nogama. Izvodili su nas i na lažna streljanja. Postojili bi nas u vrstu, a potom su između nas pucali iz pištolja. Mene su četiri puta vodili na takva streljanja. Sve ovo činili su nam pripadnici vojne policije i hrvatske vojske koji su bili stacionirani u "Lori".

Bili smo smešteni po ćelijama. U ćelijama nije bilo nikakvog inventara, niti nameštaja, tako da smo spavali na betonu. U toku dana i noći svako je mogao da uđe u ćeliju i da nas tuče. Najmanje sam bio prebijan po tri puta na dan, a jednog dana sam za 24 časa bio pretučen 14 puta. Najčešće su to radili nogama, palicama, a u više navrata su koristili bezbol palice i gumena creva. U ovom logoru bilo je tada zatvoreno oko 50 Srba. Od toga 13 vojnika koji su bili zarobljeni u Gabeli, zajedno sa kapetanom Dušanom Gidićem koji je posle prišao Hrvatima i učestvovao u maltretiranju zatvorenika.

Jednom prilikom mene i M. su izveli u dvorište zatvora, skinuli nas gole i naterali da popijemo čašu slane vode, a zatim su nas držali na suncu čitav dan tako da smo dobili opekotine po čitavom telu. Posle toga su nas pretukli tako da, gde god sam bio udaren, sa tog mesta mi se skinula koža. Hranu smo dobijali samo kada bi to palo na pamet stražarima. Tako se dešavalo da nismo dobijali hranu i po tri dana. Svakog dana su preskakali po neki obrok. Kada smo dobijali obrok hrane obavezno smo bili pretučeni pre, ili posle obroka, a u više navrata i za vreme samog obedovanja.

Pored fizičkog maltretiranja bili smo izloženi i psihičkom maltretiranju. Po čitav dan su preko kasetofona puštali ustaške pesme. Terali su nas i da pozdravljamo ustaškim pozdravom. U zatvor je dolazila komisija Međunarodnog crvenog krsta koja je obavljala razgovor sa zarobljenicima i u nekim prilikama delili su cigarete. Nas petoricu su skrivali oko mesec i po dana i tek posle toga došli smo u kontakt sa predstavnicima Crvenog krsta. Dok smo bili u "Lori" stražari su dovodili civile, među kojima su bile i žene, da nas tuku i da se iživljavaju nad nama. Tri puta sam vođen u bolnicu radi pregleda, ali me tamo nisu hteli pregledati jer sam bio "četnik" i rekli su da oni četnike ne pregledaju. Pored zarobljenika u "Lori" je bilo i civila koje su predstavljali da su bili vojnici ili snajperisti. Mene su prilikom svakog prebijanja terali da priznam da sam bacao decu u mešalice za beton. Posle 50 dana boravka u "Lori" poveli su nas na razmenu".

2) Svedok 160/96-5 navodi: "Dok smo bili u logoru "Lora" u oči su nam prskali suzavac. Jednom vodniku bivše JNA je vršena intervencija na oku u bolnici u Splitu. Međutim, umesto konca ranu su mu zašili žicom, te je izgubio vid na to oko".

3) Svedok 333/96-8, oficir Vojske Republike Srpske Krajine, rođen 1974. godine, svedoči: "Iz sportske dvorane u Bjelovaru prebačen sam u maju 1995. godine u Split, u logor "Lora", gde sam ostao do razmene 2. aprila 1996. godine. Dok smo bili u "Lori" od prvog dana su nas mučili na razne načine, a najčešće su to činili prebijanjem, tako što nas je tukao svako ko god je ušao u ćeliju. Pored toga izvodili su nas pojedinačno u hodnike i tamo tukli, a noću su nas obično izvodili u zatvorsko dvorište i tu nas prebijali. Pored svakodnevnih prebijanja maltretirali su nas i tako što smo morali dugo da trčimo, da radimo sklekove, pa su nas iscrpljene ujutru vodili u kamenolom da lomimo kamen sa nekoliko gvozdenih šipki i nekoliko krampova, da bi na povratku u ćelije ponovo nastavili sa mučenjem. Prvih dana po dolasku u "Loru" mene su izvodili na saslušanje, pa me je jednom pretukao Tadija Bokanović tako što me je udarao pendrekom po glavi i leđima. Tada sam dobio 50 udaraca u glavu. Za to vreme dva puta sam padao u nesvest.

Drugi put me je saslušavao Miljenko Dražić, koji me je prebio nekom drvenom motkom. On me je povredio po članku desne noge, a kada sam kasnije zatražio lekarsku pomoć ona mi nije pružena. I dan-danas imam od toga izbočinu i otežano hodam. Verovatno je bio u pitanju prelom koji je zarastao. Jednom kada smo u dvorištu kopali zemljište naišao je Bokanović i naredio mi da za 30 sekundi optrčim oko zatvora. Pošto za to vreme nisam mogao da optrčim oko zatvora, on mi je zbog toga naredio da ispružim ruke, pa me je držalicom od metle tukao po šakama, a onda mi je ponovo naredio da trčim, pa kako ni tada nisam uspeo da optrčim oko zatvora za 30 sekundi, ponovo me je tukao. Posle trećeg trčanja izvadio je pištolj i udario me po glavi, tako da mi je naneo povredu koja mi je krvarila. On se bio posebno okomio na mene i zlostavljao me i tukao mnogo više nego druge. Pored prebijanja terali su nas da satima i danima pevamo njihove pesme. Terali su nas da ližemo klozet jezikom. To je mene terao da činim Stipe Lekić, a zatim smo morali da im ližemo čizme na šta nas je najviše terao Grujica Nišev i Jerko Maleš. Jednog dana u junu 1995. godine, posle ručka, stražar Robert Bjelokapić izveo je jednu grupu nas zarobljenika i odveo nas u deo kruga zatvora gde je bio neki ispucali beton i naredio da kopamo zemlju ispod tog betona. Rekao nam je da su tu kosti naših, da ćemo ih videti i da ćemo mi isto tako proći. Mi smo kopali, a on nas je neprestano tukao. U jednom momentu naišao je upravnik Buzov, naredio da prekinemo taj posao i da nikome ne smemo da pričamo. Kasnije su na tom mestu sazidali roštilj.

U "Lori" smo dobijali po tri obroka dnevno, ali smo to morali da pojedemo za vrlo kratko vreme, tako da smo većinom ostajali gladni. Jednom prilikom stražar Grbeša je H.M. stavio zapaljenu cigaretu na ruku i on nije smeo da se pomakne dok cigareta nije izgorela, a pri tome ga je pekla po koži. Zatim mu je cigaretu gasio u uho. Palio ga je i upaljačem. V. i M. su krili od Crvenog krsta koji ih nije popisao. Kakva je njihova sudbina ja ne znam".

4) Svedok 234/95-6, boravio je u logoru "Lora" sredinom 1992. godine, navodi: "Bio sam smešten na odeljenju "C". Tu su me maltretirali na neviđen način. Kada su mi pronašli legitimaciju Crvenog krsta prebacili su me iz samice u odeljenje "A". Tamo sam zatekao oko 20 Srba, uglavnom pripadnika JNA i četvoricu avijatičara. Svi oni su bili izmučeni, modri, otečeni i u krvi. Zatekao sam i grupu zarobljenih pripadnika JNA iz Gabele. Njih je posebno mučio Dževad Mitić, bivši zastavnik, iz Busovače. Njih su tukli po celu noć".

5) Svedok 245/97-3, pilot JNA, kidnapovan u Mostaru i zatvoren posle toga u logoru "Lora" u novembru i decembru 1991. godine, navodi: "Dana 30. novemra 1991. godine MUP Hrvatske me je predao organima vojne policije ZNG u Splitu koji su me odveli u njihov štab, smešten u nekadašnjem objektu JNA. Ne poznajem Split, pa ne znam o kom se objektu radi. Predat sam jednom operativcu koji mi je naredio da skinem uniformu i tako u gaćama me držao nekoliko sati. Terao me je da mu kažem nekakve podatke koji nisu imali nikakve veze sa mojim statusom. U toku ispitivanja me je tukao. Za vreme ispitivanja ja sam gubio svest. Svako naredno ispitivanje je bilo propraćeno batinama, s tim što su se islednici menjali. Batine su bile praćene pretnjama da će me ubiti, zaklati ili osakatiti.

Prostorija u kojoj sam boravio kada nisam ispitivan se nalazila u podrumu ovog objekta. Ta prostorija je imala rešetke na prozoru, a osećao se zadah i neprijatan miris boravka psa. Bilo je puno dlaka. U nekoliko navrata čuo sam režanje psa i njegovo grebanje po vratima da bi ušao u moju ćeliju jer je očigledno on tamo ranije boravio. Na ispitivanje sam odvođen u prostoriju na spratu. Svi odlasci na ispitivanje su bili uz batine, pretnju likvidacijom mene i moje porodice. Pretili su da će meni dati odsečene prste ili glavu mog deteta. Jednom prilikom su mi pretili da će na mene pustiti dresiranog vučjaka da me on "ispita". Četvrtog dana mog boravka u ovom logoru čuo sam jauke, pucnje, užurbanost uz komentar " vidi ovog četnika, već deset minuta neće da umrĺ, već se trza". U ovom logoru sam ostao do 3. 12. 1991. godine".

6) Svedok 249/97-3, rođen 1941. godine, u logoru " Lora" je boravio od 14. 05.1995. do 01.04.1996 godine, navodi: "U toku boravka u "Lori" , a naročito posle okupacije od strane hrvatske vojske područja Republike Srpske Krajine, veoma često su po grupama dovođeni zarobljeni srpski vojnici iz Knina i okoline i tu su strahovito tučeni. Video sam nekoliko puta te vojnike koji su bili do te mere isprebijani da se uopšte nisu mogli kretati i da su od glave do pete svi modri, otečeni i krvavi. Jednom prilikom i to mislim u avgustu mesecu 1995 godine posle pada Knina nama su pokazali uhapšenog Srbina čije je ime Miloš i koji je strahovito isprebijan. Naredili su Milošu da skine veš mi smo videli da je njegovo telo bilo skoro sve modro i da su se na istom ocrtavali tragovi od udaraca nekim predmetima. Miloš je bio potpuno nepokretan, otečen i krvav".

7) Svedok 249/97-40, advokat, rođen 1947., u logoru "Lora" je boravio od 16.05.1995. do 02.04.1996. godine, navodi: " Za sve vreme mog boravka u " Lori" iz drugih prostorija dopirali su neprestano krici i jauci uhapšenih Srba, a naročito nakon pada Knina. U to vreme dovodili su zarobljene Srbe iz Knina i okoline pa su ih strahovito tukli. Jednom prilikom sam video jednog zarobljenog srpskog vojnika koga su hrvatski policajci strahovito tukli do te mere da su mu testisi otekli tako da su bili do kolena, a takođe sam video jednog vojnika kome su hrvatski policajci prebili levu nogu" .

8) Svedok 249/97-8, radnik, rođen 1953. godine, boravio je logoru "Lora" od maja do avgusta 1992. godine navodi: " Hteo bih da istaknem da su hrvatski policajci mene i ostale uhapšene u logoru "Lora" terali da pijemo mokraću i da se međusobno udaramo do onesvešćivanja. Vojnike bivše JNA su terali da međusobno polno opšte" .

9) Svedok 15/93, pre rata oficir JNA, navodi: " Kada sam prebačen u zatvor " Lora" bio sam mučen na taj način što su u moju ćeliju dovodili pse vučjake kojima su čuvari naređivali da me napadnu pa bi meni posle toga naređivali da ljubim pse. Upravnik logora Tomo Dujić me je tukao bezbol palicom, a tukli su me i stražari koji su nosili crne maske preko lica. U ovom logoru sam proveo tri dana i četiri noći u martu 1992. godine i za to vreme nisam dobio ništa za hranu" .

10) Svedok 63/94-1 kao vojnik na odslenju vojnog roka u Gabeli zarobljen 17. aprila 1992. godine i odveden u logor " Lora" gde je boravio do 14. avgusta iste godine, navodi: " Smeštajni uslovi u ovom logoru su bili teški. Po nekoliko nas je spavalo na betonu sa samo po jednim ćebetom. Terali su nas da radimo u obližnjem mestu Dračevac gde smo bili izvodili građevinske radove. Prilikom vraćanja u krug logora skidali su nas gole i terali nas da trčimo po krugu logora tako goli, da pevamo ustaške pesme, a oni su nas posle oznojene polivali sa šmrkovima hladne vode. Povremeno sam dobijao batine jer su me vodili kao redovnog pripadnika JNA, a prema nama je bio nešto blaži tretman. Dobrovoljce i rezerviste su besomučno tukli i mučili. Oni su bili smešteni u bloku "C" i ja sam slušao zapomaganje tih vojnika.

Sećam se potpukovnika L. koji je bio u "C" bloku, a potom prebačen u moje odeljenje. Njega su tukli bezbol palicama svuda po telu. Bile su mu natekle uši i glava. Nad njim su se posebno iživljavali pijani stražari HVO kada su se vraćali iz grada. Video sam kada su ga terali da liže pod od NjC-a i da jede kore od pomorandži pri tome tukući ga nemilice. Vojnik rezervista Savić Vlado je svakodnevno tučen i mučen. Kasnije sam čuo da je umro i da je sahranjen odmah tu, pored zatvora.

Sećam se i jednog vojnika rezerviste iz Kragujevca koji je zarobljen kao ranjenik. Njega su tukli po ranama i podlegao je povredama. Ja sam ga lično sahranio pored zatvorske žice prema moru. Učestvovao sam u sahrani trojice Crnogoraca koji su takođe umrli u logoru, ali ne znam njihova imena".

11) Svedok 181/95-2 u logoru " Lora" je boravio od 19. aprila do 11. avgusta 1992. godine, navodi: " Upravnik Tomo Dujić je bio inicijator i izršilac mnogih iživljavanja i mučenja zatvorenika. On je najčešće primenjivao mučenje strujom. Ja sam četiri puta podvrgavan ovom mučenju. I druge zatvorenike su mučili na ovaj način, a to su posebno činili prema zarobljenim rezervistima bivše JNA. Njima su žicom ili spajalicom bušili ušne školjke pa bi tu žicu zavrnuli u obliku minđuše i na nju prikačili elektrode. Kad su nas vodili na ovo mučenje strujom govorili bi da idemo da se telefonom javimo kući. Ž.V., Č. i S.V. su ove elektrode prikopčavali i na polne organe.

Razmenjen sam 14. avgusta 1992. godine. U grupi za razmenu u kojoj je trebalo da bude nas šestorica pilota, nije razmenjen pilot Medić. Čuo sam da je vraćen sa razmene zato što su mu bile odsečene uši i nos. Kasnije sam od jednog Srbina čuo da je jednom prilikom u kafani slučajno slušao razgovor nekih hrvatskih vojnika od koji se jedan hvalio da su ubili jednog pilota na taj način što su ga živog ispekli na ražnju u Širokom Brijegu. Pretpostavljam da se radi o Mediću jer je on jedini pilot koji je ostao nerazmenjen" .

12) Svedok 111/95-2 potpukovnik bivše JNA, pilot, boravio je u logoru "Lora" od 26. aprila do avusta 1992. godine navodi: " Po dovođenju u "Loru" smešten sam u blok "C" za koji sam kasnije video da je deo logora koji je služio za najgora mučenja. Tu čak ni predstavnici Međunarodnog crvenog krsta nisu imali pristup. Imao sam povrede koje sam zadobio prilikom spuštanja iz mog aviona kada je ovaj oboren (povredio sam kičmu, izgorela mi je koža na desnoj ruci, a prilikom doskoka na zemlju polomio sam i desnu nogu na tri mesta), zbog čega sam osećao jake bolove te sam tražio da mi se ukaže pomoć. Sutradan su me odvezli u bolnicu u Firulama, ali me tamo lekari nisu primili da ležim jer po njima nisam imao povrede koje bi tražile moju hospitalizaciju. Stražar koji me je dovezao u bolnicu pod nadimkom " Rambo" me je odmah vratio u " Loru" govoreći da simuliram. Te me je prijavio i upravniku Tomi Dujiću pa su odmah počeli da me tuku. Tukli su me i po dovođenju u ćeliju. Tom prilikom je prebijen i P.G. koji je bio sa mnom u ćeliji. Leđa su mu bila sva crna od batina. Nakon ovoga "Rambo" mi je doneo da jedem pun tanjir kuvanog pirična u kome su bile pileće kosti, a na vrhu jela zaboden opušak cigarete. Terao me je da to sve pojedem, a kada sam rekao da ne mogu, počeo je da me tuče pendrekom po glavi. Od ovih udaraca sam počeo da gubim svest, a tada me je naterao da ispružim levu ruku i zdravu nogu, pa je onda nastavio da me tuče po ovoj ruci i nozi. Od zadobijenih udaraca noga mi je otekla i bila je potpuno crna.

Prvih 15 dana su me svakodnevno tukli po nekoliko puta i to ne samo stražari već i gardisti koji su dolazili sa strane kao i civili. Noću su puštali ustaške pesme i udarali u vrata ćelija tako da nismo mogli da spavamo. Za ovih petnaestak dana oslabio sam 18 kg. Posle toga su me nešto manje tukli jer im je zatvroski lekar skrenuo pažnju da će me ubiti ako tako nastave. Od tada su me tukli po zdravim delovima tela. U tučama su se naročito isticali stražari: Botić Anđelko, Gudić Ante, Bungur Emilio i Sulimović Zoran zvani "Sule". Prilikom posete delegacije Međunarodnog crvenog krsta P.G. se požalio da je dobio batine pa smo posle toga više prebijani. P. su tako tukli bezbol palicama da se od batina sav tresao. Nakon ovog su nam naredili da prilikom sledećeg dolaska MCK modrice na telu objašnjavamo padom sa kreveta i niz stepenice, a ne od tuče. Najteže batine smo P. i ja dobili 1. maja 1992. godine. Tada je u ćeliju upao Giljanović i tako me prebio da sam pao u komu. Intervenisao je zatvorski lekar koji me je jedva povratio u život. Taj Giljanović je često dolazio u zatvor i mučio zatvorenike. Uživao je da me maltretira u dvorištu tako što bi mi čizmom gazio prste polomljene noge koji su bili van gipsa sve dok mi prsti ne bi prokrvarili.

Mučili su nas i na druge načine. Mene su jednom prilikom stražari Bungur Emilio i Botić Anđelko odveli u Dujićevu kancelariju gde su mi stavili žice poljskog telefona na prste pa su onda okretali induktor od čega se stvarala struja što je kod mene izazivalo nesnosne bolove. Nekima su žice stavljali i na polni organ i onda puštali struju. Ž.V. su žice probadali kroz uši i prilikom puštanja struje on bi počeo da se cima tako da su mu ušne školjke bile pokidane. U dva navrata stražari su organizovali javno mučenje strujom u zatvorskom dvorištu čiji je inicijator bio Botić Anđelko. On bi odvojio 10-12 zatovrenika i naredio im da se uhvate za ruke, ruke prvog i zadnjeg bi spojio kablovima, a zatim puštao struju. Ukoliko bi neko od zatvorenika prekinuo lanac bio bi kažnjavan batinama ili bi bio teran da drugog zatvorenika nosi na leđima i trči u krug. Ovaj vid mučenja stražari su nazivali "igranje kola" .

Primenjivani su i drugi metodi mučenja. Prisiljavali su nas da se između sebe šamaramo pri čemu bi nas stražari pretukli ako bi procenili da naša šamaranja nisu dovoljno jaka. U ovome se isticao Dževad Mekić zvani " Brzi" koji je pre rata bio podoficir JNA i u logoru imao status zarobljenika, ali je brzo prešao na hrvatsku stranu. Maltretirali su nas i Gidić Duško i Hodžić Rešid koji su takođe imali status zarobljenika. Prilikom svakog ulaska stražara u ćeliju morali smo da ga pozdravimo ustaškim pozdravom: "Za dom, spremni" . Morao sam da izgovaram tekst koji su nam dali da naučimo napamet i koji se odnosio na moje generalije uz koje sam morao da kažem da sam pripadnik srbo-četničke, komunističke, agresorske vojske koja ubija nedužni hrvatski i muslimanski narod, nemoćne starce, žene i decu. Morali smo da pevamo ustaške pesme.

Neke zarobljenike su terali da uđu u kućice za pse i da laju, a L. su naterali da mjauče kao mačka, dok bi ostali na njega lajali. P.G. su terali da trči sa raširenim rukama i oponaša avion, a ja sam štakom trebao da oponašam pucanje u njega kao protivvazdušna odbrana. Kada bi ga, po oceni stražara, oborio, P. je morao da padne na zemlju i tada bi ga stražari mučili i tukli. Vodili su nas na kupanje šmrkom i pod jakim mlazom smo trpeli nepodnošljive bolove zbog povreda koje smo imali od batina. Posle toga su zatvorenike terali da satima trče u krug, da se trkaju puzeći po betonu sve dok im laktovi i kolena ne raskrvare, da ustima skupljaju otpatke sa dvorišta, a zatim da to progutaju.

Zatvorenici su bili podeljeni u tri kategorije i prema njima je bio različit tretmen. Najbolje su prolazili obični vojnici koji su služili vojni rok. a najteže doborovoljci. Najgori odnos je bio prema nama pilotima. Prema zarobljenim starešinama su se iživljavali i na taj način što su im naređivali da jedan drugom stavljaju polni organ u usta i da između sebe imaju homoseksualne odnose. Prvi put sam saslušan tek posle mesec i po dana boravka, ali ni tada nisam dobio nikakvo rešenje, niti su mi rekli zašto me optužuju.

Od zatvorenika koji su posebno bili mučeni žele bih da istaknem: T. G. koji je posle mučenja izgledao kao starac. A.L. su uši od batina bile potpuno otečene i ličile su na dve lopte, a glava mu je bila prosečena na dva mesta, a terali su ga da pojede svoju bradu koju su mu nasuvo obrijali. R.D. je bio toliko puta tučen da mu je na butini desne noge mišićno tkivo počelo da truli, pa mu je taj deo hiruškim putem odstranjen, P.M. je od batina bila polomljena vilica na tri mesta tako da nije mogao da govori, a ruka mu je bila prosečena nožem, Z.S. su bila polomljena rebra koja su probila plućnu maramicu i operisan je bez anestezije, C.N. je polomljena ruka, L. J. i P.M. su skinuli potpuno gole i osam sati su ih u stavu mirno držali na najvećem suncu dok sve dok L. nije izgubio svesti, a obojica su imali opekotine.

Razmenjen sam 14. avgusta 1992. godine" .

13) Svedok 182/95-2, boravio u logoru "Lora" od 26.04. do 2.05. i od 20.05. do 12.08. 1992. , navodi: "U ovom logoru je ubijen vojnik rezervista Savić Vlado, rodom iz Nevesinja. Video sam ga nekoliko puta i u više navrata su nas zajedno tukli, a on je bio potpuno izobličenog lica i naduvan od batina. Glava mu je bila sva u ranama. Jednom prilikom je navodno odveden u bolnicu i od tada ga više nisam video" .

14) Svedok 126/94, vojnik na odsluženju vojnog roka u Gabeli gde je u aprilu 1992. godine zarobljen sa još 14 vojnika i tri starešine, prebačen u Split u logor " Lora" gde je boravio do razmene 14. avgusta 1992. godine, navodi: "Za vreme boravka u ovom zatvoru nas zatvorene vojnike bivše JNA su terali da se međusobno tučemo tako što bi nas podelili na dve vrste pa bi nas terali da jedan drugog udaramo pesnicama u glavu pri čemu su nas stražari kažnjavali ako vide da simuliramo tuču. Terali su nas da nosimo jedan drugog na ramenima i da pri tome trčimo, pa kad padne onaj koji je nosio, onda je njega morao da nosi onaj koga je do tada nosio. Terali su nas da stojimo na suncu po više časova u podne pri čemu su mnogi padali u nesvest. Često su nas noću budili povicima "ustaj bando" pa bi nas isterali u krug i naređivali da čistimo kako bi nas na taj način sprečavali da noću spavamo" .

15) Svedok 482/95-2, vojnik na rednovnom odsluženju vojnog roka u Gabeli , u aprilu uhapšen i odveden u logor "Lora" odakle je u avgustu 1992. razmenjen navodi: " Skladište JNA u Gabeli čuvalo je nas 15 vojnika koje su činili Srbi i muslimani pošto su Hrvati i Slovenci i Albanci već ranije napustili ovu jedinicu. Dana 13. aprila 1992. godine kapetan Gidić je organizovo izlazak vojnika iz kasarne tako što je došao civilni kombi kojim je upravljao, kako nam je rekao, njegov kum i mi smo ušli u taj kombi. Kada smo sa tim kombijem izašli iz kasarne, na oko kilometar udaljenosti ispred nas su izašli hrvatski vojnici, opkolili nas i sa uperenim automatima nam saopštili da smo zarobljeni. Razoružali su nas i odveli u njihov garnizon u mestu Duboka gde su nas saslušali, a potom nas odveli u Split, u kasarnu Dračevac gde smo maltretirani i ispitivani, a odatle odvedeni u vojni zatvor "Lora" gde smo ostali četiri meseca.

Spavali smo na podu po šestorica u ćeliji. Svakodnevno su ulazili u našu ćeliju i mi smo tada morali da ustanemo, da stanemo mirno i da ih pozdravljamo fašističkim pozdravom: desnom rukom i uzvikom: " Za dom, spremni" . Zatim su nas vređali i iživljavali se nad nama. Udarali su nas palicama svuda po telu, vezivali nam lisicama za krevet. Poseban vid mučenja je bilo prisiljavanje zatvorenika da igraju " srpsko kolo" tako što bi pojedincima prikačili žicu na prste, a zatim bi ih naterali da se međusobnim držanjem za ruke uhvate u kolo, a zatim bi puštali struju koja je izazivala strujne udare tako da smo skakali kao da igramo kolo.

Dovodili su njihove građane da nas gledaju "kako izgledaju četnici", a tu je bilo i ljudi koji su nas pljuvali i psovali nam majku četničku. Komandant logora nas je budio noću i zahtevao od nas da satimo trčimo po krugu logora i da pevamo ustaške pesme sve dok ne popadamo od umora. Kada bi pali, onda bi nas tukli. Preko dana su nas vodili da kopamo rovove i da radimo druge teške fizičke poslove. Mučili su nas i tako što nam nisu davali hranu po nekoliko dana, a i kada bismo je dobili bila je u malim količinama. Vodu smo dobijali samo kada radimo, a u ćeliji ne. Prilikom poseta predstavnika Crvenog krsta dobijali smo cigarete i druge poklone. Međutim, osoblje logora bi nam nakon odlaska delegacije pokupilo ono što smo dobili od Crvenog krsta"

16) Svedok 483/2 navodi: " Hrvati su na nas u toku februara i marta 1992. godine otvarali vatru na skladište JNA u Gabeli koje je čuvalo petnaestak vojnika koje su činili samo Srbi i muslimani pošto su Hrvati i Slovenci već ranije napustili ovu jedinicu. Kapetan Duško Gidić koji je komandovao skladištem je dobijao uputstva da treba da ostanemo u skladištu i da branimo gotovo prazno skladište jer je oružje već ranije bilo evakuisano, a zapravo se kasnije pokazalo da smo mi bili njegovi taoci. On je 14. aprila 1992. organizovao " izmeštanje" vojnika tako što je njegov prijatelj iz Gabele došao kamionom u kasarnu u koji su ušli svi vojnici pošto je Gidić rekao da će nas taj kamion prebaciti na srpsku teritoriju. Umesto toga na izlazu iz Gabele nas je sačekala zaseda koji su postavili pripadnici HVO koji su nas razoružali i iz Gabele koja se nalazi na području bivše Bosne i Hercegovine prebacili nas u Hrvatsku u Split. Najpre su nas odveli u kasarnu Dračevac gdesu nas selektovali po nacionalnosti. Pošto sam rekao da sam Srbin sa Kosova dobio sam batine. Posle toga smo prebačeni u logor "Lora" kraj Splita gde su Srbi smešteni u jednu ćeliju, a zastavnik, kapetan Gidić i tri vojnika muslimana u drugu ćeliju.

U ovaj logor je stalno dolazio izvesni "Giljo" koji je bio u policijskoj uniformi i koji je tukao mene i ostale zatovrenike u kancelariji, u ćeliji i u krugu logora upotrebljavajući palicu. On me je više puta gazio svojim čizmama po prstima i drugim delovima tela. Od tada sam bio jako otekao, a na pitanje stražara od čega mi je to, morao sam da odgovorim da me " boli zub" . Nisam smeo da kažem istinu jer bi me u protivnom ponovo tukli. Terali su nas da okopavamo ili kosimo travu u krugu logora koji je bio miniran i da izvodimo druge radove.

Zatvorenici su mučeni strujom. Davali su nam telefonsku slušalicu da se navodno javimo svojima pa bi uključivali struju što bi izazivalo strujne udare. To je bila specijalnost čuvara logora, mislim da se zove Gudić. Njemu su se često pridruživali zastavnik Mehić i kapetan Gidić. U tom logoru su se nalazili i njihovi dezerteri hrvatske nacionalnosti kojima je takođe dozvoljeno da nas muče. Izvodili su nas u krug logora i terali da trčimo dok ne popadamo. Nosili smo jedan drugog, a ko padne dobijao bi batine palicom po leđima. Uz to morali smo obavezno da pevamo ustaške pesme i da pozdravljamo fašističkim pozdravom. Izvesno vreme sam bio zatvoren sa pilotima srpske nacionalnosti koji su još mučeni.

U krugu logora je postojala kućica za pse pa se dešavalo da nas izbace iz ćelije u krug pa su pojedincima naređivali da uđu u tu kućicu i da do iznemoglosti laju kao psi. Svaki drugi-treći dan u logor su dolazili pijani građani i redom nas sve tukli čime su stigli: rukama, nogama, bezbol palicama i drugim predmetima. Kupali su nas tako što bi nas potpuno gole postrojili uza zid, a onda bi mlaz vode pod jakim pritiskom usmeravali u predeo polnog organa što je izazivalo veoma jake bolove. Pozdravljanje je bilo obavezno sa podignutom rukom uvis i povik " Za dom, spremni" .

Mučili su nas upravnik logora Tomo i njegova supruga. Mučenja su sprovođena prema svim zatvorenicima. U mučenjima nas zatvorenika su učestvovali i čuvari logora. Izvesni Giljo i Gudić. Tukao nas je i Mekić Dževad. Bilo je i slučajeva lažnih streljanja. Postrojili bi logoraše uza zid pa bi u njih uperili prazan pištolj. U tome je posebno prednjačio upravnik logora Tomo Dujić, stražar Gudić, policajac Giljo, zastavnik Mehić i kapetan Gidić. Pored ratnih zarobljenika u logoru su bili smešteni i civili - starci, žene i deca.

Bili smo razvrstani u više kategorija. Ja sam bio u bloku " A" gde su bili moji vojnici, piloti i rezervisti. U bloku " C" gde su posebno surovo postupali bili su smešteni dobrovoljci i rezervisti bivše JNA. Zatvorenici iz tog bloka nisu pokazivani predstavnicima Međunarodnog crvenog krsta. Kada je dolazila ekipa Međunarodnog crvenog krsta zarobljenike iz bloka "C" koje su najviše tukli krili su u posebnim bunkerima koji su bili ispod zatvora blizu mora. Mi smo pokazivani Crvenom krstu dvadesetak dana posle dolaska u ovaj logor, ali nismo smeli reći da smo u logoru tučeni, mučeni i kako nečovečno se prema nama postupa. Hrana je bila veoma loša. Majčešće smo dobijali po parče hleba i malo džema za ceo dan. Mesa uopše nije bilo. Hrana je bila nekvalitetna i davana nam je u malim količinama. Od takve hrane prvih dvadesetak dana nisam mogao da idem u klozet. Lekarsku negu nismo imali. U stvari, nismo ni smeli da se prijavimo da idemo kod lekara jer smo od drugih zatvorenika saznali da su neki koji su se prijavili da odu na lekarski pregled dobijali batine i da su ih boli špricevima. U ovom logoru sam ostado do 14. avgusta 1992. godine kada smo prebačeni u Kerestinac odakle smo 16. avgusta odvedeni na razmenu. Od posledica mučenja imam oslabljen sluh" .

17) Svedok 488/95-2, boravio u logoru " Lora" od 13. aprila do 12. avgusta 1992. godine, navodi: "Bio sam na odsluženju redovnog vojnog roka u toku 1992. godine i nalazio sam se na dužnosti stražara na obezbeđenju skladišta u Gabeli. U toku februara i marta 1992. godine Hrvati su otvarali vatru na skladište koje je čuvalo nas 15 vojnika. Telefonske veze kasarne su bile prekinute. Pošto smo bili izloženi vatri i granatiranju morali smo da se predamo nakon čega su nas kombijem odveli u Neum gde su nas popisali po nacionalnosti, a zatim su nas autobusom sa pratnjom odvezli u Dračevac u kasarnu gde su započeli sa maltretiranjem, šamaranjem, tučom i pretnjama. Oko jedan sta posle ponoći su nas prebacili u vojni zatvor " Lora" u Splitu. Pre puta su nam rekli da nas vode na klanje.

Bili smo smešteni u ćelije po četvorica. U mojoj ćeliji je bio zastavnik Dževad Nekić iz Busovače koji se priduržio Hrvatima i učestvovao u maltretiranjeu zatvorenika, naročito kada bi ga napili. Kapetan Duško Gidić, Srbin, oženjen muslimankom se takođe pridružio Hrvatima i maltretirao druge zatvorenike sem vojnika iz naše jedinice. Rešid Hodžić vojnik iz naše jedinice je određen za kuvara u zatvoru, on je delio hranu i pošto je bio u dobrim odnosima sa stražarima takođe je učestovao u tuči zatvorenika.Hrvati su i nas ostale ubeđivali da ostanemo sa njima i pređemo na njihovu stranu uz pretnju da će nas ubiti sledeći put ako nas uhvate. U našu ćeliju su danonoćno upadali hrvatski vojnici koji su imali crne pletene kape navučene na glave sa prorezima za oči, nos i usta. Imali su maskirne uniforme, a neki su bili i u civilnim odelima.

Spavali smo na betonskom podu i prilikom svakog ulaska Hrvata u ćeliju morali smo da ustajemo i da pozdravljamo sa fašističkim pozdravom: sa podignutom desnom rukom i uzvikom: " Za dom, spremni". Upravnik zatvora je bio Tomo Dujić iz Travnika i on je tukao zatvorenike gumenom palicom i pendrekom. Njegov zamenik je bio Tonči Vrkić koji je bio još gori od njega. On je tukao zatvorenike do iznemoglosti, naročito posle 22 časa kada je bilo povečerje. Kroz zidove smo slušali krike ljudi koje su tukli. Nekad se to dešavalo i preko dana. Mene je najviše tukao Gudić Ante, mislim da je iz Splita, visok mršav čovek. On me je šamarao, psovao, pretio mi na razne načine, Korišćeni su različiti načini mučenja. zatvorenici su mučeni i strujom.

U ovaj logor su dovodili i ljude iz drugih zatvora govoreći im da će iz razmeniti, a u stvari su ih tukli i prebacivali iz logora u logor. Hrana je bila veoma loša. Ponekad je nismo ni dobijali, a davali su nam uglavnom ono što je preostalo hrvatskoj vojsci. Za vreme mog boravka u ovom logoru 4-5 puta su nas obilazili pripadnici Međunarodnog crvenog krsta. Pre njihovog dolaska Hrvati su sređivali zatvor i nas jer su unapred znali kada će oni doći. Pripadnici Crvenog krsta nisu obišli blok "C" koji je bio najgori."

18) Svedok 69/98-1, pripadnik vojske Republike Srpske Krajine, zarobljen 10 avgusta 1995. i do kraja 1995. godine boravio u logoru " Lora" navodi: " U logoru " Lora" bilo nas je otprilike 20 zarobljenika. Ja sam bio smešten u ćeliju sa još dvojicom Srba. Tu su postojala četiri kreveta, ali su nam oduzeli dušeke, a nismo imali ni posteljinu tako da smo spavali na gvožđu. Tortura u " Lori" bila je takva da su stražari hvatali žive žabe, stavljali nam ih u usta i terali nas da ih jedemo. Znalo se da će onaj ko ne pojede žabu biti u nemilosti. Nemislost se sastojala u tome što su mene na primer po mesec dana vezivali u lance sa rukama ispruženim u vis dok sam sedeo na kamenu. Vezivali su mi kanap tako što su omču stavljali oko mojih testisa, a onda bi me vezali da visim. Tada su me strašno tukli. Kada bi tražio vodu, sipali bi nam po kilogram soli u vodu i to smo morali da pijemo. Vezivali su nas za telefone, a to su bili telefoni koji su ranije postojali na železnici i na njima se vrti ručica. Njih su koristili za mučenje tako što bi jedan kraj žice vezali za palac na nozi, a drugi zakačili na uvo i okretanjem su proizvodili struju. To je direktno pogađalo u srce.

Ja sam zaboravio imena tih ljudi koji su me mučili mada mi njihovi likovi svake noći navraćaju u snu. Znam da su neki od njih bili iz Hercegovine. Dok sam bio u "Lori" svašta mi se dešavalo. Ja te muke ne mogu nikom da objasnim. Ja sam uspeo da pobegnem iz logora tako što sam jedne noći tražio da idem u klozet pa kada me je on izveo ja sam uspeo da preskočim zid i da preplivam do UNPROFOR-a koji su mi uzeli izjavu pa su me ponovo vratili u "Loru" . Tada mi je bilo svejedno da liće me ubiti ili ne. U "Lori" sam sa 85 kg. spao na 37 kg. Psihički sam bio potpuno uništen" .

19) Svedok 124/96 kao vojnik bivše JNA zarobljen kod Karlovca u avgustu (ili u septembru) 1991. godine, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " Posle tri meseca prebačen sam u toku noći iz Karlovca u Split, u logor "Lora" . Tamo sam takođe bio zatvoren u jednom podrumu ukupno 38 dana. Savkodnevno sam bio izložen tučama i maltretiranju. Mnoge od stražara koji su me tukli lično poznajem jer se radi većinom o Hrvatima iz Ogulina i Gospića kojima sam lično stavljao drvene lamperije u kuće. Ovde bi me tukli na taj način što bi njih petorica ili šestorica ulazili u prostoriu u kojoj sam bio zatvoren, a zatim bi me tukli rukama, nogama, kundacima, bezbol palicama i ženskim najlon čarapama napunjenim peskom.

Iz ovog podruma me nigde nisu izvodili osim u klozet, a što se tiče uslova života, oni su isti kao i u Karlovcu. Od zadobijenih batina sam nekoliko puta gubio svest".

20) Svedok 84/98-5, vojnik Republike Srpske, zarobljen na glamočkom ratištu 28.jula 1995. godine, o svom boravku u "Lori" navodi: U " Lori" smo bili smešteni u prostorije zatvora gde smo veoma kratko zadržani. Za sve vreme boravka u zarobljeništvu bio sam izložen strahovitim tučama i maltretiranjima od čega i danas osećam velike posledice. Imam prelom rebara sa desne strane i osećam bolove u predelu grudi, leđa i glave. Oslabio mi je vid od udaraca u predelu glave, a imam i česta krvarenja iz stolice".

21) Svedok 548/96-5, majka vojnika vojne policije u Mostaru u pratnji pukovnika Tome Pušare koji je bio uhapšen i viđen je u logoru " Lora" pa navodi: " U toku 1993. godine P.I. prosvetni radnik u okolini Foče ispričao mi je da je bio zarobljen te da je jedno vreme boravio u logoru "Lora" u Splitu i da je tamo video moga sina u junu 1992. godine. Kada je P. razmenjen saznao sam da su mu u međuvremenu žena i ceca ubijeni. Do sada sam se obraćala svim mogućim orzanizacijama preko kojih sam očekivala da nešto saznamo o svom sinu, ali nikakav odgovor nisam dobila tako da ništa ne znam iako verujem da je on živ. Kasnije je isporučen leš pukovnika Pušare koji je pronađen na mestu gde su napadnuti, ali telo moga sina nije razmenjeno pa stoga verujem da je još živ" .

22) Svedok 288/94-9, zarobljen 24. aprila 1992. godine kao rezervista JNA od strane HVO u Mostaru, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " U avgustu ili septembru 1992. godine, ne mogu da se tačno setim, ja sam bio potpuno iscrpljen i sa 90 kg. gelesne težine spao sam na 43 kg sa grupom logoraša prebačen sam u nekadašnji vojno-istražni zatvor "Lora" u Splitu, navodno na nekakav oporavak. Međutim, tu je nastavljnjeno mučenje kao i u Ljubuškom. Tukli su me palicama, kablovima, šakama, nogama i sl., a najčešće su me mučili stujom koju su propuštali kroz telo prikopčavajući kablove na ušne školjke i genitalije. Poznato mi je da su nekim logorašima bušili uši i tako uvezivali kablove. Struju su propuštali različite jačine podešavajući njen intezitet putem induktorskog telefona. Hranu sam dobijao svaki peti dan, neki od logoraša su dobijali češće, a neki i svaki osmi dan. U " Lori" sam bio oko 10-15 dana. Poznato mi je da su mene kao i druge logoraše mučili Tomo Dujić, ravnatelj u zatvoru, potom stražari koji su se zvali "Dugi", "Tonči" i dugi čijih se imena ne sećam. Posle "Lore" sam vraćen u Ljubuški".

23) Svedok 445/94-27, zarobljen 27. maja 1992. godine kao rezervista JNA u Veljoj Međi, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " Po dolasku u " Loru" su nas postrojili uza zid licem prema zidu i rukama iznad glave i sistematski sve do jednog prebili. Posle batina su nas pretresli, ali ništa nisu uzueli pošto nam je ranije sve uzeto, osim što su mi uzeli vojnu knjižicu. Tu su nas ošišali, a za to vreme su nas drugi tukli. Mene su odmah odatle odveli u neku prostoriju pa su me priključili na induktorksi telefon i propuštali struju kroz mene, a žice su mi vezali za ruke, uši i nos. Dok sam se grčio od bolova i dok me je struja tresla oni su mi gurali pištolj u usta i pretili da će me ubiti. Prilikom guranja pištolja u ussta slomili su mi kutnjak sa desne strane u gornjoj vilici.

Posle mučenja tog dana smestili su nas u ćelije, a ja sam smešten u ćeliju broj tri u bloku " A" . Za sve vreme boravka u " Lori" neprekidno su nas tukli, opa je sve to nemoguće opisati po redu. Sve ovo vreme su nas tukli i to tako što bi upadali u ćelije i tu nas prebijali. izvodili su nas pojedinačno i prebijali ispred ćelije u hodniku ili izvodili ispred i tamo prebijali. Skidali su nas gole i tako tukli. Mene su sigurno više od tri, četiri puta, a redovno svaki dan izvodili i danju i noću i prebijali, a samnom tukli i pilota P. Dok su me tukli govorili su mi gde mi je Sloba, hoće li mi on pomoći i sl.

Najčešće su udarali bezbol palicama koje su bile teške tako da sam posle svaka dva, tri udarca padao u nesvest, a oni bi me polivali vodom i nastavljali da tuku. Pored muškaraca tukla nas je i jedna žena koja je navodno bila iz policije, smeđa, mršava, mlađa, nosila je mini suknju i bacila je jednu mrvu hleba i tražila zatim da licem rovim po betonu i tražim zrno dok ga ne nađem. To je trajalo oko sat i po dok tu mrvu hleba nisam našao, a ona me je neprekidno udarala palicom po rebrima i drugim delovima tela, pljuvala, grdila i vređala.

Više puta su me odvodili u jedno pravo kupatilo sa NjC-om i tamo su me tukli više puta dok nisam padao, a kada padnem polivali bi me vodom i nastavljali da biju. Dobro se sećam da su me u taj NjC odveli jedne noći oko 3 sata ujutro pa su govorili da su saznali da sam ja bio komandir u vojsci i zbog toga su me tukli. Pored svakodnevnih batinjanja mučili su nas i tako što su nas terali da satima trčimo i da nosimo jedan drugog na leđima, da trčimo po krugu i imitiramo avione kako lete, da izigravamo psa i mačku, a izmišljali su još i mnoge druge stvari, a za sve vreme su nas redovno tukli. Satima smo zatim morali da pevamo ustaške pesme i pesme kojima se povređuju Srbi.

Terali su nas neprekidno da gledamo u sune po sat-dva pa bi od toga obnevideli, a inače smo na suncu stajali nekada i satima da bi nam zatim dali da pijemo slanu vodu ili nešto drugo što je sve povećavalo naše muke i uništavalo naš ionako veoma osetljiv organizam. U " Lori" je hrana bila loša, a dešavalo se i da nam po nekoliko dana ne daju ništa da jedemo. Higijenu nikako nismo održavali sem što su nas oni nekoliko puta polivali vatrogasnim šmrkom i mokre vraćali u čelije. U NjC nismo mogli da idemo kada hoćemo pa se dešavalo i duže vremena da nam nisu davali da odemo do NjC-a što je isto tako bilo veoma mučno.

Iz " Lore" su nas vezane, jednom hladnjačom, prebacili u Kerestinac" .

24) Svedok 499/95-2, vojnik na odsluženju vojnog roka uhapšen aprila 1992. godine u Gabeli, o boravku u logoru " Lora" navodi: Po dolasku u logor "Lora" u ćelijama smo bili smešteni po šestorica bez hrane i vode, spavali smo na betonu samo sa jednim ćebetom. Ujutro je otpočelo naše mučenje. Postrojeni smo u dvorištu ovog zatvora gde nas je upravnik zatvora zvao na pojedinačna ispitivanja. Osim toga oni su nas terali da radimo u kasarni sve vrste poslova. Čistili smo hodnike, prali auta, kopali travu. Kada me je pozvao Toma Dujić pitao me je šta tražim u Bosni kada sam Srbin, da li mi je otac u četnicima, govorio mi je da smo svi mi Srbi isti i da nas treba pobiti i tom prilikom me je udario dva puta pesnicom u stomak. Odmah zatim potpuno bez razloga izvadio je pištolj, repetirao i stavio mi ga u usta govoreći sad ću da te ubijem. Tom prilikom me je povredio pištoljem jer mi je rasekao usne tako da je potekla krv. Tako me je držao u neizvesnosti pet minuta nakon čega mi je opet naredo da idem da radim. Ja sam od drugih vojnika čuo da je upravnik Dujić najsuroviji u celom zatvoru i da lično maltretira, bije, a čuo sam da je dosta njih ubijeno u zatvoru i da je u mnogima i Dujić učestvovao. To su mi govorili rezervisti koji su bili u logoru.

Nakon mesec dana boravka u " Lori" dovedeni su i piloti JNA i to P.G. major N.M. , kapetan D i potpukovnik Đ. Mogu reći da sam prilikom dolaska ovih pilota primetio, pošto sam prolazeći kroz hodnike zatvora mogao da ih vidim kroz rešetke na vratima, da su u vrlo lošem stanju. Bili su tučeni i izmučeni, a pilotu P. su bila polomljena rebra, što mi je kasnije i sam potvrdio. Njega su posebno mučili i tukli. To su izvodili tako što su instalaciju poljskog telefona - induktora priključivali na uši, ruke, a zatim puštali struju. Posle takvih tortura, on je padao u nesvest. Ja sam inače svakodnevno iz svoje ćelije mogao čuti kako se iz kanelarije "sobe za ispitivanje" upravnika Dujića čuju krici i jauci kao posledica uključivanja na struju i batine. Nakon takvih mučenja pilot P. je morao ići, odnosno biti nošen u bolnicu jer je ,verovatno, imao ozbiljne povrede. Mi smo i dalje radili sve poslove po krugu zatvora i dalje smo bili u režimu vrlo loše i oskudne ishrane.

Najviše su tukli rezerviste i to one uhapšene na trebinjskom ratištu kao i pilote. Gledao sam svojim očima kako ih u krugu kasarne logora biju pendrecima, bezbol palicama dokle god daju znake života. Posebno mogu da kažem da su uhvaćene oficire JNA terali da idu po krugu a da su vojni policajci pucali pored njih iz pištolja. Takođe sam čuo da su rezervisti tokom noći posle batinjanja od strane stražara izvođeni navodno na streljanje posle čega bi ih opet vraćali u ćelije i batinali.

U logoru " Lora" sam bio do 12. avgusta 1992. godine kada su nas autobusima prebacili do Zagreba".

25) Svedok 204/95-4, zarobljen 23. oktobra 1992. godine kao pripadnik Hercegovačkog korpusa JNA u Glavici kod Huma, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " U Splitu smo ostali u " Lori" do razmene 19. decembra 1993. godine. Najteža su bila prva dva meseca kada je bilo maltretiralja, mlaćenja, vređanja i ostalih ružnih stvari. Nakon dva meseca sve je to smanjeno, ali su vođeni psihološki metodi mučenja kao na primer čupkanje trave pet-šest sati u krugu zatvora, ustajanje noću, pevanje noću itd. Zatim se situacija naglo pogoršala dolaskom u " Loru" zarobljenika G.D. Znalo se desiti da ne spavamo po dve, tri noći zaredom, a sutradan bi išli na uobičajeno teške radove. Uvedena je fiskultura, ali bi se to pre moglo nazvati jednim kulturnim načinom mučenja jer bi ponekad ista trajala i po 4-5 sati. Kada je maltretiranje prešlo svaku meru nas šest zatvorenika se obratilo glavnom komandantu policije u Splitu koga smo susreli radeći u krugu komande vojne policije, gospodin Budimir se zove. On je nekon naše priče sutradan došao u logor i smenio 4-5 ljudi i postavio novog upravnika zatvora i naglasio da treba biti humaniji tretman prema nama. To je bilo negde oko 1. septmbra 1993. Od tada pa do izlaska iz logora cirka 3,5 meseca imali smo ukupno bolji tretman i ostalo. Mogli smo se javljati doktoru ili da se u slučaju novog ekscesa obratimo njemu" .

26) Svedok 160/96-3, uhapšen kao dovrovoljac bivše JNA 2. marta 1992. godine, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: "Iz vojnog zatvora u Šibeniku prebačeni smo u logor " Loru" . U tom zatvoru smo bili tri dana gde su nas pripadnici vojne policije ispitivali i na razne načine mučili. Lično meni je jedan od vojnih policajaca stavio nekakve žice na slepočnice, dok je islednik koji je sedeo za stolom okretao neko dugme na aparatu koji je stajao pred njim te sam prilikom okretanja tog dugmeta osećao stujni udar. Tada sam shvatio da me muče upotrebom struje, a takvo mučenje je trajalo svaki put do desetak minuta. Kada bi završilo moje ispitivanje nastavljalo bi se sa ispitivanjem drugih zarobljenika i svaki put sam čuo jauke. Nakon tri dana provedena u logoru "Lora" gde su nas tukli i električnim palicama ponovo smo prebačeni u vojni zatvor u Šibeniku" .

27) Svedok 164/95-1, potpukovnik bivše JNA, uhapšen 16. juna 1992. godine, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: "Kada smo dovedeni u glavnu zgradu mornaričkog centra koju sam prepoznao jer je tu ranije bila vojno-pomorska akademija, tu su nas postrojili i ovaj što je stao ispred stroja nam je rekao: "E, sad se nalazite u ustaškoj državi. Ovde su vam vlasti ustaše iako svi pripadamo hrvatskoj vojsi, ali smo većinom ustaški opredeljeni i svi smo 80% desno orijentisani" . Posle ovoga dolazi njih pet-šest i oni su počeli da nas tuku. Udarali su nas nogama, šakama udarali su nas sve dok nije došao kako oni kažu "glavni bojovnik koji je rekao da se nalazimo u državi Ante Pavelića. Posle njega dolazi deset ljudi u uniformama i oni počinju da nas tuku. Tukli su nas svim i svačima, a zatim su nas bacali niz stepenice, bilo je tridesetak stepenica, a zatim nam naređivali da se ponovo vraćamo nazad i ponovo bi nas udarali i bacali niz te stepenie. Zatim su nam naredili da se postrojimo uz jedan zid i naredili da se skinemo goli.

Zatim su nam naredili da dignemo ruke i rekli da ko bude pisnuo da će ga zaklati, potom je počelo degeničenje. Tukli su nas sve dok suncie nije granulo i dok zora nije počela da rudi, udarali su nas nogama, šakama, drvenim motkama. Udarci su bili krvnički tako da smo skoro pali u nesvest. Posle jedno sat udaranja doveli su šmrk i sa jakim vodenim pritiskom iz tog šmrka počeli da nas natapaju vodom jedno pola sata, a zatim su naredili da se obučemo. Mi smo se obukli i pošto sam bio prvi sa desne strane, stražar me pita da li sam ja L. pukovnik. Rekao sam da jesam, ali ne pukovnik već potpukovnik. On mi je na to opsovao majku i rekao da li sam čin dobio u četnicima i potom su me počeli tući i od tada su me zvali " puki". Pitali su me gde mi je žena. Rekao sam da je u Zagrebu i pitali su me da li bi joj se javio telefonom, a zatim su me odveli u jednu malu kućicu i video sam telefon M 63, poljski, Tu su mi na jedan prst nabili kabl, a na drugi prst drugi kabl, a zatim su počeli da vrte ovim telefonom. Struja je počela da udara do velikog mozga, vrtili su tako jedno petnaest minuta i uz užasne muke pao sam u nesvest. Struja koju proizvodi poljski telefon deluje na čoveka tako da mu razara mozak i nervni sistem. Ja i danas imam ožiljke na prstima kao posledicu mučenja sa indukovanom strujom.

Posle ovoga su nas petoricu strpali u jednu ćeliju u kojoj smo proveli taj dan. Oko 14. časova toga dana došli su i otvorili vrata na ćeliji. Tražili su da izađemo vani i pošto smo tražili vodu dali su nam neku prljavu kantu da iz nje pijemo vodu, a ni su nam dali da kantu operemo. Voda iz te kante nam je trajala tri dana, pili smo je u ćeliji. Jedno pola noći nas nisu dirali. Posle ponoći su došli njih četvorica i tražili su da izađemo u hodnik. Tu su nas tukli jedno sat vremena. Tukli su nas palicama, nekakvim gvozdenim predmetima, palicama za bezbol sa kojom su udarali po glavi, po nogama, prstima i stomaku, a sa nekim drvenim predmetima su udarali po kičmi zatim nas okreću napred i iz trka nas udaraju nogama u pluća. Izbrojao sam da su me udarili 170 puta i da smo skoro pali u nesvest kada su nas ponovo ubacili u ćeliju u kojoj ja nisam mogao spavati. Znam dobro da nisam spavao dva mesea. Izgubio sam san, izgubio sam osećaj za jelo. Nisam mogao ništa da jedem. Samo sam žednio i stalno sam pio vodu iz one prljave kante. Mislim da sam dnevno gubio po pola kilograma telesne težine. Ja sam osetio kako polako nestajem, da se topim. Kad sam došao u zatvor imao sam 86 kg. a izgubio sam oko 30 kilograma.

Sutradan oko 11 časova ponovo su se otvorila vrata na ćeliji. Ušla su njih četvorica. Jedan koji je išao iza njih dao nam je po jedno parče hleba. Bili smo gladni i pojeli smo. Nisu nas dirali do 19-20 časova. Tada su otvorili vrata na ćeliji i videli smo da u hodniku ima masa. Video sam trojicu u crnim odelima. Rekli su da je došao da nas poseti glavni bojovnik, ustaški unuk Ante Pavelića. Video sam da ima na kapi hrvatsku zastavu, hrvatski grb, a preko toga grba slovo " U" Svi koji su pripadali HOS-ovcima imali su na grbu slovo " U" i crno odelo, ali svi oni rade zajedno i svi imaju isti cilj, tako su govorili, a to je hrvatska država i hrvatski režim, Posle ove priče počela je tučnjava. Tukli su nas dva sata. Nema predmeta čime nas nisu udarali, da bi ponovo bili vraćeni u ćeliju i celi mesec dana smo dobijali svaki dan degenek, a bilo je dnevno i po 14 puta, ali sigurno u proseku za vreme boravka u "Lori" batine smo dobijali 9-10 puta dnevno. Sve ovo su nam radili uz jednu poriju hrane, hleb ujutru ili daju ili ne daju.

U početku su nas po jedno tri dana mučili sa glađu. Nisu nam davali hranu, a posle tri dana donesu hranu, nekad daju tri jela, nekad dva, a sve to zavisi od ljudi koji su na straži koji ocenjuju sami da li treba da jedemo ili ne. Kasnije smo osetili da je to najgori blok " C" i to smo osetili na svojoj koži jer tu navaljuju svi. Dolazili su da nas tuku pripadnici raznih vojski, civili, bilo je tu uniformi HOS, HVO, njihovih policija i pričalo se među zatvorenicima da je u ovom bloku umrlo četiri čoveka od batina. U blok " C" ,pored muškaraca koji su dolazili da nas tuku, dolazile su i žene. Sećam se jedne noći je došlo pet, šest žena iz Mostara, da sam im ja srušio kuću, da sam im uništio familiju, a zatim su te žene počele da me udaraju, užasni su udarci od ženske štikle. Udarali su me tim štiklama jedno sat vremena i mogu reći da užasno bole slabine od udaraca od ženske štikle. Zatim su mi ove žene, pošto su sve bile pušači, gasile cigarete ubacujući ih u čizmu. U ćeliji sam izbrojao 40 zapaljenih igareta koje su bile u mojim čizmama, sve su mi noge izgorele, plikovi su bili užasni.

Posle ovog udarali su me palicama od nogu prema glavi, to su bile palice sa dosta železa da bi mi posle uključivali poljski telefon i posle mučenja sa indukovanom strujom vraćali me u ćeliju. U ćelijama bloka "C" ja sam ostao oko mesec dana. Posle intervencije nekog čoveka iz bezbednosti iz Metkovića prebačen sam u blok "B". Ovde je smeštaj bio bolji nego u bloku " C" , ali metodi mučenja su i ovde bili isti. Svaki dan tučnjava, svaku noć tučnjava, ali razlika je bila u tome što smo ovde mogli da se najedemo. U ovom bloku nismo ništa radili, samo smo jeli i boravili u ćeliji i čekali da dođu da nas tuku. Ovde sam ostao sedam dana. U ćeliji nas je bilo šestorica. Sećam se dobro jednog brkatog čoveka koji se zvao Tonči Giljanović. On me je terao da priznam da sam živu decu hrvatsku i muslimansku u Mostaru bacao u mešalicu za betom. To nisam mogao da priznam tako da me je on jedno pedeset puta udario u obadve noge svojim nogama na kojima je imao čizme i od tih udaraca sva mi je noga otekla i plava, kako jedna, tako i druga. Imao sam na nogama velike rane od kojih ožiljke nosim i danas. Posle ove njegove torture mene su zvali " mešalica" jer su mi stavili na teret da sam decu ubijao u mešalicama za beton. Posle bloka "B" ponovo su me vratili u blok "C".

Jedno veče u blok " C " došli su četiri stražara, rekli su da idu u prekomandu i tražili od mene da sa njima provedem sat vremena. Zaista su me tukli čitav sat, ne znam više čime me nisu udarali da bi na kraju ponovo uključili indukovanu struju i okretali telefon jedno pola sata tako da sam skoro pao u nesvest, a zatim su me vratili nazad u ćeliju. Posle ove posade stražara došla je nova smena koja je bila blaža od ove. Tukli su nas dva tri puta dnevno i jednom tokom noći. Sećam se da sam jednom bio na ispitivanju kod upravnika Tome Dujića. On je tražio dam podatke koliko tenkova i sa koliko oružja raspolaže jedinica u kojoj sam bio i u jednom momentu on je otvorio neku kasu, uključo aparat u strujno kolo od 220 V. Jednu žicu mi je vezao za jedno uvo, a drugu za drugo uvo. Pritisnuo je dugme i meni je mozgu počelo da grmi. To je užasna stvar. Držao me je tako pet minuta dok mi pred očima igraju samo dve boje - crna i bela. Ponovo je nastavio da me ispituje koliko imamo tenkova i na kraju kada se zadovoljio nekim proizvoljnim brojem koji sam rekao, on mi je rekao da me više neće mučiti, ali da ću danas platiti.

Upravnik Dujić Tomo me je izveo u krug zatvora skupa sa kapetanom P.M. u 9 sati ujutro na sunce na užaren asfalt, skinuo nas je gole i tu nas je držao na suncu punih 18 sati. Držao nas je sve do zalaska sunca. Za to vreme mi smo bukvalno izgoreli, možda nas je dva puta poprskao vodom i dao nam možda jednu litru vode u kojoj je bila razmućena so i tu slanu vodu smo morali popiti. Na ovom suncu mi smo dobili obekotine drugog stepena. Sećam se da sam se uspeo obući kada je sunce zašlo, a zatim mi je upravnik Dujić naredio da uzmem kramp i da idem nešto kopati. Znam da sam krenuo 15 m i izgubio svest. Sutradan u zoru sam tek došao svesti, bio sam zamotan u beli čaršav i čuo sam stražara kako raspravljaju da li sam živ. Bilo ih je strah da nisam umro jer nas je Međunarodni crveni krst pre dva dana evidentirao kao zarobljenike i dao nam karticu sa ličnim podacima i brojem pod kojim smo evidentirani. Ja ovu karticu nisam uspeo da iznesem tako da ne znam pod kojim sam brojem evidentiran.

Kada su videli da sam živ, sutradan su mene i kapetana odveli u bolnicu. Dok smo u bolnici čekali lekara tukli su nas svi koji su prolazili, neko bi nas udarao rukom neko nogom. Lekari su ocenili da sam ja u lošem zdravstvenom stanju pa sam pet dana ostao u bolnici gde sam imao operaciju na grudnom košu koju mi je radio hirug Štambuk Vlado. Nakon operacije ja sam ostao pet dana i za to vreme je odnos lekara i medicinskog osoblja bio dosta korektan. Posle par dana ponovo sam vraćen u " Loru" i pošto sam bio u bolesničkoj uniformi nisu me tukli celu sedmicu, da bih naredne sedmice počeo dva tri puta dnevno dobijati batine. a oko 23 sata u toku noći batine bi dobijali svi. Mene su poštedeli udaraca u grudni koš i više su me tukli po slabinama i stomaku. U ovoj sedmici sećam se posete četvorice stražara koji su me pitali koga imam od familije i kada sam rekao da imam dve kćeri, oni su mi rekli da će nada mnom izvršiti obradu da više nikada u životu ne mogu da imam želju za seksom.Okrenuli su me zidu, digao sam ruke i pitali su me da li znam odakle ide sperma. Kada sam rekao da ne znam, rekli su mi da ona ide iz kičme i da kičmu više neću imati. Nastavili su da me tuku palicam po slabinama i preponama. Izdržao sam 150 udaraca i rekli su mi da moram da izdržim 300 udaraca i da posle njih neću više imati odnos sa ženom. Udarali su me sve dok nisu nabrojali 300 udaraca, a zatim su mi maramicom vezali oči, raširio sam noge, a zatim su me počeli udarati palicama i nogama, prvo u pluća, zatim u stomak, a zatim po polnim organima. Posle četiri udarca u polni organ ja više nisam znao za sebe. Izgubio sam svest i tako izgubljenog su me bacili u ćeliju. Čitavu noć se nisam mogao pomaći niti okrenuti ni levo ni desno i to su bile strašne muke. Četvorica stražara koji su me tukli svi su radili u logoru i to. Gudić Ivica Hodžić Rešid, Sulejmanović Zlatko i stražar po imenu Ivica iz sela Škrbinja kod Zadra, mislim da se preziva Ivković.

Posebno mi je u logoru "Lora" ostao u sećanju Dožder Zoran. On je zajedno sa jednim zastavnikom Muslimanom bio specijalista za udarce po glavi, posebno ušima. Mene je jednom prilikom tako izudarao po ušima, uglavnom udara rukama pljoštimice po ušima i meni je od tih udaraca glava bila natekla, uši su mi bile pune krvi tako da sam posle ove torture završio u bolnici gde mi je na oba uva izvršena operacija tako da mi je glava belim zavojem bila zamotana nekoliko dana i to me je spasilo u logoru da me ne tuku po glavi.

Posle ovoga za dan dva ovaj zastavnik Musliman me je terao i morao sam da držim glavu u NjC šolji punih pola sata, glava mi je bila potopljena u izmet ljudski. Pored svega što su nam radili u logoru "Lora" radili su i druge stvari. Sećam se da su terali nas zarobljenike da jedan sa drugim imamo polni snošaj, da jedan drugome ližemo zadnjicu i polni organ, to su bile užasne stvari, stvari koje ubijaju ljudsko u čoveku. Gledao sam svojim očima druge zarobljenike kako im flaše i palice nabijaju u čmar. Morali smo svakodnevno da pijemo vodu iz flaše sa pikavcima, morao sam da pijem mokraću, a drugi su morali da jedu svoju ošišanu kosu, obrijanu bradu i izmet. morali smo gaziti legionarski korak do iznemoglosti, a usto pevati njihove ustaške pesme, morali smo lajati, režati, nabijai su nas u pseću kućicu. Jedni druge smo morali šamarati do iznemoglosti. Ja sam video da su jednog Crnogorca vešali u ćeliji da visi do iznemoglosti, gledao sam druge zarobljenike kako ih teraju da udaraju glavom o zid sve jače i jače sve dok ne izgube svest. Mene su jednom prilikom sa još trojicom ljudi izvodili na streljanje. Njih sedam je pucalo u nas koristeći manevarsku municiju. Šta s sam doživeo u logoru "Lora" voleo bih zaboraviti, ali urezalo mi se u svest i sigurno da ovo mučenje nikada neću zaboraviti " .

28) Svedok 445/94-42 ,zarobljen kao pripadnik bivše JNA 11. aprila 1992. godine na području opštine Stolac, o svom boravku u logoru " Lora " navodi: " Od batina koje sam zadobio u " Lori " i sada imam ožiljke na leđima, jer su mi se te rane bile zagnojile tako da mi se košulja prilepila, a ja nisam imao čime da ih previjem. Te rane su mi smrdele i pred dolazak komisije Crvenog krsta vodili su me na previjanje u neku bolnicu, ne znam kako se zove. Mene su u stvari pokazali Crvenom krstu mesec dana nakon dospevanja u zatvor iako je ova komisija dolazila i ranije, ali mene nisu pokazali. U stvari nas su pred dolazak Crvenog krsta izvodili u neke druge prostorije i tamo nas sakrivali.

Jednog dana došao je u našu ćeliju upravnik Tomo Dujić i to u toku noći. On je bio pijan i doveo je još trojicu. Naredio nam je da se skinemo goli i onda nas je naterao da jedan drugom sisamo ud. Onda je izveo iz naše ćelije V.D. i naredio mu da legne pa je onda pišao po njemu, a onda je izvadio pištolj i pucao pored njega" .

29) Svedok 67/94, zarobljen kao rezervista bivše JNA 27. maja 1992. godine u trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " Prvo su nas pretresli do gola, nakratko saslušali, a potom su nas postrojili uza zid tako da prstima noge i nosom dodirujemo zid, a držali smo ruke uvis, pa bi potom jedan policajac po imenu Anđelko Botić palicom udarao i to u predelu od glave do visine krsta, a drugi Gudić, udarao je naniže. Udarali su nas krvnički tako da su slomili dve palice, a jednu su slomili na meni. Kada bi njih dvojica iznemogli nastupao bi treći, jedan debeli, crni policajac i on bi nas udarao i gazio čizmama. Pustili su muziku do kraja da se ne čuju naši krikovi, ali je i pored toga sve odzvanjalo od naših krikova jer su bolovi bili stravični. Svi su oni bili u ustaškim uniformama na kojima su bile ustaške oznake. Tako je počela tortura i u "Lori" koja se nastavila svakodnevno jer su se tuče, mučenja i maltretiranja dešavala u svako doba dana i noći.

Izvodili su nas jednog po jednog pa bi nas tukli, dolazili su i civili iz grada bez ikakve kontrole, uz dopuštanje čuvara i oni su nas nemilice tukli svim i svačim. Stražari su nas mučili tako što smo morali napraviti za jedan minut 60 pravilnih sklekova, a ukoliko neko pogreši, tada bi ga udarali po leđima i često bezbol palicama i moralo se ponavljati sa sklekovima iz početka. Nagonili bi nas da do iznemoglosti trčimo po krugu pevajući ustaške pesme na temperaturi od 40⁰ C nakon čega bi nas skidali gole i vatrogasnim šmrkom promera 110mm nas kupali što bi jako bolelo jer je celo telo bilo od rana, a nakon toga bi nas gole ubacivali u ćelije koje su bile hladne i promajne.

Hranu ne bismo dobijali po pet dana, a i ono što su donosili bile su splačine. Nisu nam davali vode, samo su tuče i maltretiranja bila svakodnevna.Nagonili su nas da se uvlačimo u pseće kućice i da lajemo, a oni su nas vezali. Često su nas tukli u NjC-u i to tako da smo morali nasloniti ruke uza zid i odmaknuti se nogama što dalje od zida da smo u pognutom položaju nakon čega bi nas udarali bezbol palicama sve dok ne bismo pali u nesvest nakon čega bi nam po glavi posuli kantu vode i čim dođemo sebi odmah moramo da skočimo na noge. Ako to ne uradimo, udarali bi nas čizmama sve dok ponovo ne bi pali u nesvest. Nakon tih tortura NjC bi bio potpuno krvav i tada smo morali da jedemo našu zgrušanu krv. Ako bi na putu do ćelije sa nekoga pala kap krvi morao se vratiti nazad i lizati tu krv. Često su dovodili i žene iz grada koje su nas vređale i tukle. Sećam se jedne koja je imala običaj pored samog uva ispaliti rafal ili rafalom pucati prema nama namerno nas ne pogađajući, ali bi gađali u našu neposrednu blizinu.

Osmi dan po dolasku u "Loru" nas je registrovao Međunarodni crveni krst, a prethodno su nas postrojili i upozorili da se ne smemo žaliti da smo maltretirani, a da za modrice kažemo da smo pali sa kreveta i sl. inače ćemo nestati u mukama tako da niko nije smeo reći istinu onima iz Crvenog krsta. Ja sam u zarobljeništvu zadobio povrede u vidu preloma 9 rebara koje povrede mi je zadao Ante Gudić nogama i bezbol palicama, a pored toga povređena mi je desna ruka i zglob lakta, ožiljci po celom telu, prisutne su mi redovne glavobolje, konstatovan mi je psihofizički sindrom i proglašen sam trajnim invalidom u procentu 60%."

30) Svedok 445/94-3, zarobljen kao rezervista bivše JNA u okolini Trebinja 27. maja 1992. godine, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " Kada smo došli u "Loru" u krugu zatvora su nas sve postrojili, skinuli smo sve sa sebe i pretresli su nas gde su pokupili sva dokumenta i upisivali naše podatke. I ovde su me pitali za koga sam glasao, pa sam je rekao za SDS, pošto su nas sve pretresli onda su redom počeli da tuku jednog po jednog, pa su svakog pitali za koga je glasao. Primetio sam da su sada mnogi govorili drugo nego ranije da bi izbegli degeneke, ali to nikoga nije spasilo jer su bez obzira na odgovor dobijali batine. Mene su isto pitali za koga sam glasao, pa sam ja ponovio ono što sam rekao ranije jer sam mislio da imaju podatke iz Metkovića, Međutim, bez obzira na moju iskrenost dobro su me prebili tako da su to najgore batine koje sa dobio. Ovde kada smo stigli bila je smena u kojoj su bili Ante (koji nije imao prednje zube), Mali Anđelko, jer je bio malog rasta i svi oni su nas dobro isprebijali.

Posle moje izjave da sam glasao za SDS Anđelko me je izdvojio od ostalih, doveo do jedne posude i naredo mi da perem čarape. Ja sam prao čarape, a on me je iz sve snage udarao laktovima naročito po leđima i bubrezima i odmah ispod vrata i iz sve snage udarao je nogama po grudima i rebrima, a na nogama je imao tvrde mornarske čizme koje su inače poznate kao najgrublja i najčvršća obuća u armiji. Kada su nas sve ovako isprebijali smestili su nas u jednu ćeliju i to mene sa još šestoricom. Ostale su rasporedili u dve sobe. Ove su se prostorije nalazile u bloku " A " . U ovoj sobi su bili kreveti na sprat, ali je bilo šest kreveta tako da su dvojica morala da spavaju u istom krevetu.

U " Lori " je inače bilo četiri smene stražara, a u svakoj je bilo po tri stražara koji su radili 8 sati dnevno, a četvrta se odmarala. Kada je došla nova smena sve su nas izveli napolje, poskidali gole i rekli da će nas kupati. Zatim su nas polivali vodom iz dve jaka vatrogassna šmrka, mislim da je pritisak vode bio najmanje 8 atmosfera. Mlazevi su bili toliko jaki da sunas zanosili i obarali. Davali su nam neki sapun pa smo se mi okupali, a potom smo mokri obukli svoje uniforme i bili vraćeni u svoje ćelije. Inače dok smo ovde bili hrana je bila slaba, vode nije bilo dovoljno, pa je to uz sve druge muke otežavalo naš položaj i jako ugrožavalo naše zdravlje. Za poslednjih šest dana dobili smo 2 paštete od pos 100 grama, dva džema od šipuraka po 50 gr,. 4 cedevita bombone i 12 tabli pti ber keksa i to je bilo sve za šest dana.

Ovde su nas mučili na razne načie pa ću nabrojati samo najznačajnije jer je sve nemoguće opisati, a sve je vodilo da uništi naše zdravlje, sve ono ljudsko u nama i da nas onesposobi za ceo život da budemo ljudi i da možemo da živimo normalim životom. Terali su nas da satima pevamo pesme u kojima se hvale ustaše, a ko nije hteo da peva dobijao je degeneke. Radili smo fiskulturu tako što smo morali da trčimo i da nosimo jedan drugoga, pa se dobro sećam da sam ja u jednoj takvoj prilici na leđima puna četiri sata nosio pilota P., a on se žalio da ne može da drži mene oko vrata pošto je bio prebijen i iznuren. Mislim da tada nije imao više od 30 kg. U takvim prilikama obično bi se zamenjivali, pa kada je došao red na njega da siđe sa mene, ja da uzjašim na njega, on to nije mogao, a Anđelko čija je smena tada bila rekao je: Kuvare, nastavi ti " , tako da sam ga ja nosio sve vreme.

Morali smo da kopamo rovove, da kopamo bašte, dvorište i da obavljamo druge poslove, ribali smo hodnike, a za to vreme su nas tukli. Često su me u ovakvim prilikama ispitivali o Trebinju i o pojedinim ljudima u ovom gradu. Dobro se sećam jedne prilike kada su me naterali u NjC-u da se rukom oduprem o dve šolje, da budem u sagnutom položaju, a tukli su me nogama i palicama Ante i Anđelko sve dok me nisu složili, odnosno dok nisam izgubio svest tako da posle ne znam šta je bilo samnom jer sam se osvestio tek u sobi sa drugim zatvorenicima.

Posebno je krvoločan bio upravnik Toma jer je on lično mučio zatvorenike na razne načine, a posebno ih je tukao bezbol palicom. Čuo sam da je neke zatvorenike prikačinjao na struju, a jednom prilikom kada sam bio kod njega na ispitivanju meni je vezao žice za uši i uključivao struju tako da sam doživeo više uzastopnih strujnih udara " .

31) Svedok 481/95, vojnik na odsluženju redovnog vojnog roka u JNA zarobljen 20. aprila 1992. o svom boravku u logoru "Lora" navodi:Posle smo odvedeni u logor " Lora" gde sam proveo mesec dana u bloku "B". U ovom bloku su se nalazili vojnici koji su bili prijavljeni Crvenom krstu i piloti. Pored ovog bloga postoji i blok "C" gde su se nalazili vojnici i druga lica koja nisu prijavljeni Crvenom krstu. Svi smo mi bili podvrgnuti raznim mučenjima i maltretiranjima, ali s obzirom da sam se nalazio u bloku "B" ova mučenja su bila donekle podnošljivija s obzirom da je Crveni krst imao o nama evidenciju. Nasuprot nama, lica koja su se nalazila u bloku "C" su na razne načine mučena i maltretirana, jer o njima nije postojala evidencija.

U zatvoru "Lora" svi smo bili smešteni u ćelijama i obično smo se nalazili po šest u ćeliji. Svakodnevno smo bili tučeni od strane vojnika i civila i to rukama, nogama, raznim palicama i bezbol palicama. Dobijali smo hranu i vodu, ali to nije bilo redovno, sve je bilo u minimalnim količinama koliko da održimo goli život" .

32) Svedok 67/94-4, zarobljen kao rezervista bivše JNA 27. maja 1992. godine u trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " U logoru " Lora" su nas smestili u blok "A" i odmah nakon prijema su počeli da nas tuku i tako je bilo za vreme čitavog boravka ovde. Različiti su bili načini našeg maltretiranja. Pored batina koje su bile svakodnevne na razne načine su nas mučili. Tako su često nas zatvorenike kupali tako što bi nas skinuli gole pa pod pritiskom prskali iz vatrogasnih šmrkova što je bilo jako bolno obzirom da smo svi prethodno bili izubijani. Naterali su nas da trčimo bez prekida 2-3 sata pa bi onda morali nositi jedan drugoga, a ukoliko bi neko prestao da trči ili bi pao, tada bi dobijao posebne batine.

U paviljonu bi čuvar često nas zatvorenike poveo u NjC, naredio bi da se rukama držimo za pisoar i da telo pognemo, a onda bi palicom za bezbol udarao svom snagom po telu. Ovakva maltretiranja, batine i poniženja su bila svakodnevna, ali koliko sam mogao da primetim izbegavali su da udaraju po glavi odnosno po licu da se ne bi videli tragovi. Nisam bio u bloku " C" ali sam čuo za njegovo postojanje jer smo svakodnevno u svako doba dana i noći iz ovog bloka čuli vrisku i batinjanja.

Hrane je bilo užasno malo tako da smo svi izgubili na težini 15-20 kilograma."

33) Svedok 67/94-5, zarobljen 30. maja 1992. godine kao pripadnik JNA na trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " Kada su me doveli u blok "C" jedva sam davao znake "života. Ujutro su me digli i naterali da se na suvo obrijem i počelo je ispitivanje. U stvari to i nije bilo ispitivanje već iživljavanje. Udarali su me nogama, kundacima, šakama, palicama, mučili su me strujom tako što bi kablove induktorskog telefona prikopčavali na palčeve, a kasnije i za uši, pa bi okretali ručicu telefona, a nakon takvih tortura bi me vraćali u ćeliju u kojoj nije bilo kreveta već sam imao samo jedno ćebe, a pod je bio od pločica. Što se tiče čuvara u zatvoru ne zna se ko je bio gori i ko više udara i maltretira.

Tukli su me svakodnevno po čitav dan. Tonči je dovodio nekakve žene i davao im palicu kojom su me udarale, a nakon svakog udarca ja sam morao reći " hvala gospođo dođite opet" . Izvodili su me u krug gde su po dva tri sata zatvorenici morali jedan drugog da šamaraju. a ako po njihovoj proceni šamari nisu dovoljno jaki. tada bi dobili posebne batine. Terali bi nas da se uvučemo u pseće kućice, da lajemo, da ujedamo jedan drugog, a ako ujedi nisu takvi da poteče krv, onda bi nas udarali.

Protiv mene je bio pokrenut i krivični postupak pred vojnim sudom u Splitu zbog navodnog uvistva nekakvih baba u Kojevom dolu i taj postupak nije nikada dovršen. Ali postojanje tog postupka su koristili za nova maltretiranja, pa su me bezbroj puta izvodili iz ćelije na streljanje, čitali bi presudu sa mojim podacima, a u presudi je bilo navedeno da me sude na smrt streljanjem zbog genocida. Potom bi streljački vod pucao, ali ćorcima pa su mi naredili da se pravim mrtav i pokrivali me ćebetom.

U ovom mučenju se posebno isticao Gudić koji je pored ostalog nas zatvorenike nagonio da međusobno stavljamo u usta jedan drugome polni organ. Nagonio nas je da po čitav dan po krugu " beremo grožđe" odnosno da se ponašamo kao da beremo grožđe, da se provlačimo između stolica, dovodili su civile iz grada koji su nas takođe tukli i maltretirali, kupali su nas vatrogasnim šmrkom po noći. Leti po najvećoj žegi su nas nagonili da goli legnemo na beton pa bi čitavo telo bilo od plikova, morali smo da pevamo ustaške pesme, davali su nam nekakve tegove da ih nosimo po krugu, a noću su nas budili svaki čas i tukli, hrana nikakva i vrlo retko, ali se znalo desiti daje stražar baci u smeće, a neće da nam da" .

34) Svedok 67/94-2, pripadnik TO, zarobljen kod Stolca 13. maja 1992. godine, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: "U ovom logoru sam bio smešten u bloku " C" . Teško je opisati šta nam je sve rađeno dok smo ovde bili. Međunarodni crveni krst nas je obišao i evidentirao tek polovinom juna kada smo prešli u normalan paviljon što je za nas bio ogromni napredak jer je tamo bilo hrane, bili su i kreveti, a batinjanje nije bilo svakodnevno. Što se tiče bloka "C" tu smo mučeni svakodnevno i bez prestanka i po danu i po noći. Ne znam koj sve nije ulazio i tukao nas. Dolazili su civili, žene iz grada i tukli su nas palicama, nogama i svačim. Od strane čuvara smo mučeni na posebne načine od kojih je bio najgori sa strujom uz pomoć induktorskog telefona čije žice bi nam vezali za uši.

Dolazili su čak i zatvorenici Hrvati, kriminalci koji su bili u redovnom paviljonu, pa su nas i oni tukli. U zarobljeništvu sam zaradio povrede kosti potkoljenice od udarca čizme, ogromnu ranu na leđima, radio sam i operaciju jer je došlo do trovanja tkiva ispod rane. Slomljeno mi je i jedno rebro" .

35) Svedok 67/94-6, pripadnik rezernog sastava bivše JNA, zarobljen 26. maja 1992 u trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " Kada su nas dovezli u kasarnu "Lora" , tu su nas odvezali, postrojili i odmah je počelo udaranje palicama do iznemoglosti, a čim bi neko pao, prilazili su i udarali ga nogama sve dok ne ustane. Tako izubijane su nas smestili u paviljon "B" u ćelije gde sam zatekao dvojicu pilota. A.G. i G. čije prezime ne znam. Bili su isprebijani, a G. su bile polomljena rebra. Njih su posebno mnogo tukli i uvek je neko dolazio da ih tuče, verovatno zato što su bili piloti.

Rzlličite i neverovatne su bile metode kojima smo mi mučeni. Obično udaranje svim i svačim, palicama, bezbol palicama, šakama, nogama je bilo svakodnevno, odnosno svakog momenta, u svako doba dana i noći. Ulazio je ko je i kada hteo i udarao nas koliko je mogao. Dolazili su vojnici sa ratišta, dolazili su i civili iz grada, devojke, radili su od nas šta su hteli i iživljavali se kao najkrvoločnije životinje. Pored toga imali su i drugih metoda tako smo od prvih dana jedno veče oko 4 sata bez prestanka trčali krugom nakon čega su nas skinuli gole i šmrkom iz hidranta kupali što je obzirom na povrede bili jako bolno. a nakon toga su nas terali u ćelije u kojima je bila promaja. Bacili bi nam koru hleba u krug pa bi nas terali da se otimamo četvoronoške kao psi, nagonili su nas da se uvlačimo u pseću kućicu i da lajemo, gasili su nam cigarete po telu, uključivali su na naša tela induktorski telefon. morali smo jedan drugog da nosimo i da trčimo kao i da šamaramo jedan drugoga, a ukoliko neko ne bi mogao ovo da uradi, posebno bi ga tukli do iznemoglosti.

Nagonili su nas da pevamo ustaške pesme, izvodili su nas na streljanje jednog po jednog pa bi onaj na koga je opaljeno iznad glave morao da beživotno padne pa kada izvedu drugoga ovaj bi pomislio da je streljanje pravo. Kakve su torture bile može se videti po tome što sam za prvih 15 dana smršao sa 115 na 80 kg. a ja kao i svi ostali smo bili crni od modrica od glave do pete" .

36) Svedok 445/94-34, zarobljen kao pripadnik Hercegovačkog korpusa 12. septembra 1992. godine u trebinjskoj opštini, o svom boravku u loguru "Lora" navodi: "Posle zadržavanja u bolnici izveli su me napolje i onda su me u nekom parku prebili i potom odveli u " Loru" i smestili u blok "C" . Mene su izlovali u neku samicu gde sam ostao tri meseca. Dok sam bio ovde prebijali su me u samici, u hodniku ispred samice i napolju, stavljali su me na struju više puta, dovodili su neke ženske da me tuku koje su me tukle pendrecima, nisu mi davali ni da jedem ni da pijem dugo vremena tako da su me skršili. Dok bi druge vodili da rade mene bi držali u ćeliji i tukli" .

37) Svedok 445/94-28, kao rezervista bivše JNA zarobljen 27. maja 1992. godine u trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru "Lora" sve su nas izveli napolje, postrojili uza zid i sistematski isprebijali. Pored stražara tu je bio i veliki broj civila pa su nas i oni prebijali zajedno sa njima. Posle prebijanja su nas pretresli pa su uzeli ono što nam je ostalo pošto su nas i u Metkoviću pretresli i pokupili novac i satove, a meni su uzeli švajcarske marke i priličnu sumu dinara, mislim u vrednosti preko 100 DEM. Zatim su nas sve ošišali, a neki su se i okupali pa sam među njima bio i ja. Odmah nakon toga su me odveli u jednu prostoriju. Tu sav video N.P. koji je stajao vezanih očiju pa su mi ova dvojica rekla da mu skinem povez sa očiju, a kada sam ja to počeo da činim onda su počeli da me tuku nogama, rukama, pendrecima i svima čime su stigli tako da sam više puta padao u nesvest, pa su me kvasili po nogama da me povrate, a najviše su me udarali po prsima i nogama. Nakon prebijanja morali smo da trčimo u krug pa su nas za to vreme opet tukli, a terali su nas i da pevamo ustaške pesme, pa ko pogreši opet je dobijao batine. Sećam se da sam ja umesto " ajme meni" viknuo " lele meni" pa me je stražar Anđelko izdvojio na stranu i tukao dokle god sam mogao da stojim. Prilikom ove tuče pitali su mene a i druge ko je šta nosio od oružja.

Ovo je trajalo do 2-3 sata po ponoći, a onda su nas razmestili u ćelije. Bio sam u ćeliji br. 4 u bloku "A". Naša ćelija je bila kaznena, pa su unutra dovodili one koje su najviše tukli. Za vreme boravka u ovom zatvoru svaki dan, danju i noću su nas prebijali i tu su nas tukli bezbol palicama. Tukli su nas u ćelijama, izvodili u hodnik ispred ćelija i izvodili u krug zatvora i tu nas prebijali. Terali su nas da trčimo po ceo dan i za to vreme su nas tukli, a nisu nam davali ni vodu ni hranu. Jednom je to trajalo neprekidno pet dana da nam nisu davali ništa da jedemo. Bio sam jedan od onih koje su najviše prebijali i dobro se sećam kada su jedne noći oko 23 časa mene i B. M. izveli u NjC Anđelko i Ante i tu su nas prebijali svim i svačim tako da su tom prilikom slomili meni rebra i to se desilo dok sam ležao na zemlji i kada me je podizao snažno me je udario bezbol palicom po grudnom košu, a udarao me je i dok sam ležao na zemlji pa mislim da su mi tada i rebra polomljena.

U toku tuče kada više nisam mogao da stojim on mi je ruke vezao konopcem za cevi od pisoara tako da ne bi padao dok me tuče pa je i dalje nastavljao sa tučom. Obojica su bili pijani. Pored batinjanja često su nas noću izvodili u krug, terali bi nas da se skinemo goli zatim polivali hladnom vodom iz vatrogasnih šmrkova pa nas tako mokre vraćali u ćelije. Terali su nas da jedan drugog bijemo sve dok ne padnemo. Više puta su pucali između nas da bi nas zastrašili, a to su činile i neke žene i devojke koje su dovodili. Izvodili su nas u hodnik i podnosili bajonet pod grlo i hteli su da nas kolju pa se dobro sećam da su jednom prilikom izveli mene i K. S. pa nam je nož podnosio neki čiji je sin stradao, a njega u pustili stražari da to čini. Meni je samo držao nož pod grlo, a K. je i zasekao. Terali su nas da neprekidno po nekoliko sati pevamo ustaške pesme i pesme kojima se Srbi vređaju. Ubacivali su nam suzavac u ćelije i zatvarali prozor i vrata tako da smo se gušili, a suzavac nam je pekao oči i izazivao jako kašljanje.

Jedna od najtežih tortura je bila to što smo onako izranjavani i izubijani morali da trčimo po krugu i da nosimo jedan drugog na leđima, a nismo imali snage za to pa su nas oni tukli zbog toga što ne možemo. Isto kao i druge i mene su nekoliko puta priključivali na žicu induktorskog telefona a zatim propuštali struju kroz mene, a žicu su vezivali na ruke i uši, a to je radio upravnik Tomo, a pored ovog sam čuo da su žice vezali i za polne organe. Govorili su da je to detektor laži i da hoće da saznaju istinu od nas. Strujni udari su bili toliko jaki da mi se telo grčilo i osećao sam strahovite bolove. Mene nisu, ali sam video druge da su ih tereli da izigravaju psa i mačku i da se jure pa su morali da se zavlače u kućice za pse, a pri tome su ih tukli i polivali vodom.

U zatvoru je bila loša hrana, a već sam spomenuo da su nas izgladnjivali tako da je to otežavalo naše muke. Da bi išli u NjC morali smo da tražimo dozvolu od stražara, a oni nam to duže vreme nisu davali" .

38) Svedok 445/94-32, kao rezervista bivše JNA zarobljen 27. maja 1992. u trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " Kad smo stigli u logor " Lora" odmah su nas po izvođenju iz autobusa sistematski isprebijali jednog po jednog. Posle prebijanja su nas ponovo pretresli, a onda su mene ponovo prebili i to u NjC-u gde sam morao da se držim za neke livene cevi, a dvojica su me tukli čizmama i nekim toljagama. Jedan od njih je bio upravnik Tomo Dujić, a drugi stražar Gudić Ante. Posle su me vratili u krug gde su bili i ostali pa su nas opet sve redom tukli, a zatim su nas razmestili po ćelijama. Bio sam u ćeliji broj 5 u bloku "A" . Posle su me prebacili u ćeliju "3" .

Za sve ovo vreme dok sam bio u ovom zatvoru neprekidno su nas tukli i danju i noću i to tako što bi nas izvodili u krug pa smo tako naslonjeni uza zid morali da klečimo ili da ležimo pa su nas besomučno udarali raznim predmetima i to naročito bezbol palicama Tukli su nas u hodniku i u drugim prilikama kada bi ko stigao. Više puta su me izvodili samog i prebijali, uvek je to bio upravnik Tomo i neko od stražara. Pored redovnog batinjanja izlagali su nas strujnim udarima, ali sticajem prilika ja ovo nisam doživeo. Jednom prilikom je Toma Dujić našao neki polomljeni kramp i gvozdenim delom krampa me udario po čelu pa od te povrede i danas ima jasan ožiljak na čelu.

Sećam se jedne druge prilike kada me je jedna žena žuta, mršava, mlada, a imala je na sebi uniformu izvela u krug i tu je bilo nekoliko stražara i civila pa je jedan od njih rekao koji je mucao da mu je sin ubijen na jednom brdu koje su držali Srbi pa su me onda svi zajednički pretukli udarajući me svim i svačim po svim delovima tela. Prilikom tuče mnogi su padali unesvest i tada bi prestajali da ih tuku, pa sam i ja pokušao da izigravam da sam onesvešćen, ali su oni tačno po očima prepoznavali ko je stvarno u nesvesti i kada su videli da hoću da ih prevarim nastavljali bi i dalje da me tuku. Pored ovog terali su nas da satima trčimo po krugu i da nosimo jedan drugoga i pri tome su nas tukli, a bilo je teško nekoga nositi jer smo već svi bili iscrpljeni usled stalnog batinjanja i nedostatka hrane.

Terali su nas da satima pevamo ustaške pesme što je bilo iscrpljujuće, morali smo da izujemo čarape i na gole noge da obujemo čizme i tako da trčimo, a pošto su čizme bile grube, to je izazivalo rane na nogama. Bilo je zatvorenika koji su morali da izigravaju psa i mačku, da laju jedan na drugoga i da se zavlače u pseću kućicu koja je bila u krugu. Piloti koje sam tu zatekao bili su u jako lošem stanju, prebijani su ranije pre nego što smo mi stigli pa ih u vreme dok sam ja tu bio nisu mnogo mučili, ali su pred naš odlazak u Zagreb ponovo počeli da ih prebijaju.

Hrana je bila loša, a dešavalo se i nekoliko dana, a jednom čak i šest dana da nam nisu dali ništa da jedemo. Za poslednjih nedelju dana ukupno su nam dali veoma malo hrane".

39) Video zapis o razgovoru nekoliko logoraša koji su boravili u logoru "Lora" .

40) Svedok 445/94-17, zarobljen kao dobrovoljac bivše JNA 22. marta 1992. godine kod Gornje Hrasne, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: Odavde su me odveli u "Loru" gde me je saslušavao Levaja Ivica. Na ovom ispitivanju su me pitali o istim stvarima i odmah su počeli da me tuku. Posle prebijanja smestili su me u jednu ćeliju u bloku " A" gde sam oko prvih deset dana bio sam i tu su mi stražari dali instrukcije kako moram u zatvoru da se ponašam, pa kada bilo ko od njih uđe u ćeliju moram da ustanem i da ga pozdravim ustaškim pozdravom " Za dom, spremni" , zatim da se predstavim punim imenom i prezimenom i da kažem da sam zarobljen kao nelegalno naoružani srpski četnik. Čim bi izgovorio reč četnik oni bi počeli da me tuku i da me psuju. Ovako je svaki zatvorenik morao da se predstavlja.

Dok sam bio u ćeliji sam, svaki dan su kod mene dolazili stražari koji su me besomučno tukli. Udarali su me čizmama, palicama, bezbol palicama, a udarci čizmama su bili najgori tako da sam tada bio mnogo prebijen, a dlanovi su mi bili potpuno naduveni, a prsti ukočeni, a stopala su bila naduvana, izubijani prsti, a po celom telu sam bio izudaran. U ovom periodu mi je bilo slomljeno više rebara. Za ovo vreme je Giljanović ulazio u moju ćeliju i trenirao boks na meni tako da me je satima pesnicama udarao po svim delovima tela. Usled ovih prebijanja nisam mogao da ustanem niti da se pomerim, a za to vreme nisam ništa jeo niti sam mogao do bolova i zaobijenih povreda. Ovakva prebijanja su bili najčešći i svakidašnji oblik mučenja pa je teško sve nabrojati i svaki slučaj posebno opisivati.

Pored ovoga redovno su zatvorenike priključivali na struju pa su meni to radili prvog dana kada su me doveli kada su me i prebili. Mene su Giljanović i Levaja prikačili na struju tako što su mi krajeve žice vezali oko ušiju i probili kroz uvo, pa su okretali ručicu induktorskog telefona i puštali struju tako da sam se sav tresao. Prilikom potresa struje kako sam se trzao, tako mi se resica u predelu levog uva raskinula pa se i sada vidi taj ožiljak. Kasnije su me više puta stavljali na struju, a sećam se kada je to bilo sledeći put da su me skinuli golog i naredili da legnem po mokrom betonu i tada su mi žicu vezivali na sve delove tela pa i na polni organ. Pošto su mi uglavnom oči bile vezane, nisam tačno video ko je sve tu bio, ali ih je bilo puno i tom prilikom su me tukli. Dosta zatvorenika je podvrgavano mučenju sa stujom.

Morali smo svaki dan da satima pevamo pesme u kojima se hvale ustaše ili kojima se omalovažavaju Srbi. M.Č. i ja smo po njihovom naređenju morali da napravimo od dasaka jednu kućicu za pse pa su zatvorenike zlostavljali tako što su ih terali da jedan izigrava psa, a drugi mačku pa bi se oni tako jurili po krugu kao pas i mačka, pa je na komandu onaj koji je izigravao psa morao da se zavlači u kućicu. Za to vreme oni su zatvorenike tukli. Izlagali su nas na suncu s tim što su nas izvodili napolje i skidali gole pa posle dugog boravka kada bi ožedneli i bili iscrpljeni nisu nam davali vode. Izvodili bi nas u toku noći, sipali nam vodu u čizme i terali da trčimo po nekoliko sati dok ne popadamo od umora. Posle ovoga bi nas postrojili uza zid licem prema zidu i sa rukama iznad glave naslonjenim uza zid i onda bi nas tukli. Ovako su nas tukli i u drugim prilikama, a ne samo posle trčanja.

Video sam kako pilote teraju satima da trče po krugu raširenih ruku i da oponašaju letenje aviona i dok bi oni ovako trčali, stražari bi ih tukli. Na komandu da su pogođeni morali su da padnu na beton. Često se dešavalo da nas postroje u dva reda, jedan naspram drugog i terali su da se međusobno udaramo do besvesti. Svaki zatvorenik je po više puta tučen tako što bi bio nateran da se popne na prste i pruža ruke i da mrda prstima kao da nešto bere, a zahtev je bio da se "bere grožđe" i pri tome bi najviše dobijali batine. To je bio specijalitet Tončija. Više puta smo morali da gutamo upaljene cigarete pa sam više puta morao da zinem i da mi jedan zatvorenik upaljenu cigaretu gasio na jeziku i zatim terao da to progutam. Pored toga bilo je i drugih načina mučenja, maltretiranja, fizičkog i duševnog, ali svega ne mogu da se setim i detaljno objasnim.

Mučili su nas i tako što nas nisu hranili dovoljno, a bilo je perioda kada je hrane bilo, ali su je prosipali samo da je nama ne daju. Bilo je i slučajeva da su nas tukli i prilikom jela. Mene nisu terali da pijem mokraću, ali sam od drugih čuo da su njih terali i to. G. T. i D. T. i mog rođaka S. dok je bio u bolnici u Splitu i dok je ležao terali su ga da iz guske pije svoju mokraću. Jednom prilikom sam u krugu zatvora video četiri zatvorenika za koje sam saznao da su Crnogorci. Bili su krvavi i naduvani od batina i dobro sam zapazio da su dvojica imali odsečene uši" .

41) Svedok 164/95-8, uhapšen kao rezerni oficir 16. juna 1992. godine u Podveležju, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " Kada smo došli u logor " Lora" prvo su nas postrojili u jednom hodniku i tu su nas policajci za koje su rekli da su bokseri udarali golim rukama po čitavom telu dok ne izgubimo svest. To udaranje je trajalo puni sat vremena s tim da su nas stalno posipali hladnom vodom. Posle su nas izveli na poligon i tu su nas stražari udarali svakih 2-3 sata i to pendrecima, bezbol palicama, drvenim motkama, a zatim su okretali vodene šmrkove na nas. Potom smo smešteni u blok "C" - to je zloglasni blok gde se prema ljudima postupalo brutalno i zverski i u ovom bloku su vršena ispitivanja i najbrutalnija mučenja. Ovde smo doživeli psihičke i fizičke torture nad nama, torture koje ljudski um ne može smisliti. Bili smo tučeni svaki sat vremena, a nekada bi prošlo i po pet sati da nas ne tuku. Sve bi zavisilo od raspoloženja stražara koji su tada na dužnosti. Ti stražari su dovodili ljude sa vana, bilo je i civila, koji su dolazili i tukli nas. Morali smo priznati na ispitivanju koliko smo Hrvata i Muslimana zaklali, ubili, silovali, morali smo po naređenju da gledamo u jednu tačku i ako skrenemo pogled bili bi isprebijani. Bilo je ljudi sa mnom kao L. J. i P. M. koji su dnevno gubili i do 6 kg. telesne težine, jer je temperatura u ćeliji bila 50⁰C a kada bi nas izvodili vani na sunce temperatura se pela i na 60⁰C i ljudi su dobijali opekotine drugog stepena, bar sam ja imao takve, zatim smo razapinjani na vrata ćelije sa raširenim rukama i nogama i to bi trajalo po 30 minuta dok ne izgubimo svest.

U zatvoru su nam pokazivali sprave za vađenje očiju, za davljenje, vešanje, vađenje zuba, govorili su nam da je palo Trebinje, da je sve poklano u Gacku, da će na Drinu doći za 2-3 dana. Morali smo da pužemo po 2-3 sata, da na željezne rešetke stavljamo ruke i noge po kojima su policajci udarali pendrecima, ja sam kao profesor morao da zarobljenicima držim čas " Velika Srbija" i morao sam na zidu da crtam granice, a zatim sam morao da vršim prozivku određenih ljudi radi provere znanja, pa smo morali jedni druge šamarati i udarati, a ako to ne bi uradili dobijali bi batine od stražara koji su ovo posmatrali i radili sa velikim uživanjem, pojedini od njih su mi i izgledali kao nenormalne ličnosti, sadisti i psihopate.

Morali smo po nekoliko sati, u stvari do iznemoglosti da radimo filskulturu, vodili bi nas da gledamo televiziju, prikazivali bi nam šta Hrvati rade, a zatim bi nas tukli, morali smo držati ruke uvis uzdignute kao da beremo grožđe dok bi nas policajci udarali, morali smo lajati, gazili smo legionarski korak i njihove vežbe po nekoliko sati pri tom pevajući ustaške pesme kao " Evo zore, evo dana" , zatim " Oj kupreško ravno polje, što pozoba Crnogorce, od tisuću i pedeset, ostade ih samo deset i to deset uhvaćeno i na kolac nabijeno" . Zatim su nam čitali spiskove ko će od nas biti streljan, ko će ići navodno na razmenu, a kada bi pročitali ime mi smo morali da se predstavljamo. Ja sam se tako predstavljao kao koljač prve klase. Moje muke počinju posebno od 21. jula 1992. kada je list " Slobodna Dalmacija" objavila imena zločinaca iz Gacka među kojima je bilo i moje ime. Morao sam priznati da sam klao ljudi po Kuli Fazlagića i to potpisati. Terali su i mene i druge da ločemo iz posuda namenjenih za to, upaljačem su nam palili kosu, terali su zarobljenike da jedu svoju kosu i bradu, ja nisam imao prilike da jedem kosu, ali sm kao i drugi morao da jedem izmet ljudski i mokraću da pijem jer su nas terali da jedan drugome pišamo u usta.

Zabijali su nam prste u oči i meni se činilo, dok su mi ovo radili, da su mi oči vani izvađene i nije mi ni danas jasno koliko mogu prsti da se onako sabiju u očnu duplju. U flašu su nam sipali mokraću, pikavce i druge otpatke i terali nas da to pijemo. Udarali su nas pendrecima po preponama i govorili su tako da će udarati dok četnik ne okilavi" . Gasili su nam pikavce po telu, a zatim smo ugašeni pikavac morali da progutamo. Gurali su nam flaše i palice u čmar, zatim kantu đubreta nabijali na glavu, terali su nas da glavama udaramo u zid i to sve jače dok ne izgubimo svest, zatim su nam oni čupali kosu i bradu.

Posebno su se iživljavali terajući nas na seksualne nastranosti, dovodili bi nam prostitutke i tražili da spavamo sa njima, a pošto za to nismo bili sposobni, onda bi nas te žene udarale, terali su nas da jedan sa drugim imamo polni snošaj, a kada to neko ne bi bio u stanju da uradi bio je tučen čitav dan bez prestanka. Morali smo jedan drugome da ližemo zadnjicu. Posebno su uživali kada su tražili da se mi zarobljenici udaramo međusobno, tražili su da se udaramo sve dok jedan drugome ne izbijemo dva zuba, zatim su meni oko vrata stezali kanap na način da ga stežu čitav dan stalno ga pritežući - to su zvali davljenje. Kod upravnika u logoru je bila električna stolica. Ja sam vođen na tu stolicu, ali nije uključivana. To je samo bio način da nas prestraše i iznude od nas razna druga priznanja u pravcu da smo zločinci.

Sećam se dobro da sam jednom neprekidno tučen pedeset sati na poligonu i izdržao sam sve to, ali ne znam ni sam kako. Posebno mučenje je bilo sa indukovanom strujom kako su to oni zvali " telefoniranje". Naime, vežu žicu za preste, zatim puste struju i čovek se toliko trese da se telo diže od zemlje, ja sam se grčio toliko da sam lebdio u zraku. Sve ovo razara nervni sistem. Bilo je ljudi pa su im žicu vezali za uši i polni organ, prste od nogu, a posle ovoga su svašta priznavali i potpisivali. Ja sam mučen pomoću indukovane stuje bar tridesetak puta i sada imam ožiljke na prstima od posledica ovog mučenja. Od mene su tražili da pričam pred kamerama, a snimali su i druge i pri tome iznuđivali razna priznanja da smo klali, ubijali žene, decu, civile i to Hrvate i Muslimane. Od mene su tražili da držim čas istorije " Srbi najgori narod". Dovodili su nam hrvatske funkcionere iz zemlje i inostranstva da nam drže predavanje u kojima su ponižavali srpski narod govoreći da taj narod nema pravo na Krajinu, govorili su nam da smo mi Srbi samokršteni i pušteni pa smo morali da učimo njihove molitve i terali da se krstimo sa pet prstiju i govorili su nam da su nam izvadili krv i da smo svi mi više katolici.

Ja sam u " Lori" pokušao žiletom da izvršim samoubistvo rezanjem vena, ali me je u tome sprečio pilot P.D. Sve ovo što sam ispričao samo je kap vode u moru u odnosu na ono što je rađeno meni i drugima. Hrana u logoru je bila deljena tri puta dnevno, a nekad i po dva puta, a sve bi zavisilo od stražara koji su na smeni. Dešavalo se da nam po dva dana ne daju hranu, a jednom pet dana nisam ništa pojeo. Ovde sam izgubio 20 kilograma svoje težine" .

42) Svedok 510/96-12, zarobljen kao pripadnik Podgoričkog korpusa bivše JNA 22. marta 1992. godine na području neumske opštine, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " Posle izlaska iz bolnice prebačen sam u zatvor "Lora" u Splitu. Ovde sam bio maltretiran fizički na taj način što sam iako sam bio operisan, batinjan i terali su me da pevam ustaške pesme i da salutiram. Kao i ostalim zatvorenicima i za mene je plasirana priča koju sam morao ponavljati prilikom predstavljanja, a njen sadržaj je sledeći: " Ja sam S.Ž. rođen ... od oca... i majke ... u ... uhvaćen kao nelegalno naoružani srpski četnik koji ubija, maltretira i tuče nevini hrvatski narod" .

I ostali zatvorenici su morali pričati nametnuta im nedela, a kao drastičan primer želeo bih da navedem primer potpukovnika L. Z. koji je morao pred svima nama i ostalima da priča kako je decu bacao u mešalicu za beton. Ta priča je morala biti detaljna i obuhvatiti uključivanje mešalice za beton, sipanje vode, zatim cementa pa do načina uzmanja deteta i stavljanja u mešalicu. Sve ovakve i sllične priče su još više razjarivale stražare i i ostale posetioce što je doprinosilo još žešćoj torturi zatvorenika. Tako su jednog dana potpukovnik L. i kapetan P. skinuti potpuno goli sa lisicama na rukama iza leđa, prislonjeni uz metalna vrata na temperaturi oko 36⁰C proveli 9-12 časova bez vode i hrane uz povremeno najavljivanje da će doživeti šok posle čega je sledovalo posipanje hladnom vodom. Posle toga je L. pao u nesvest i u takvom stanju prebačen je u bolnicu".

43) Svedok 445/94-33, kao rezervista bivše JNA zarobljen 8. aprila 1992. godine u selu Muminovača, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: "Po dolasku u "Loru" smestili su me samog u jednu od četiri ćelije u bloku "C" . Prebili su me u ćeliji, izvodili napolje i tamo prebijali i to danonoćno. Pored ovih neprekidnih tuča prikačinjali su me na struju na induktorski telefon i propuštali struju kroz mene, a jednu su mi žicu stavljali u uvo tako što su ovo probušili i kroz to provukli žicu, a drugi kraj na polni organ i pomerali ručicu. Ovo su radili sa mnom svaki čas tako da ne mogu približno da kažem koliko je to puta bilo. Terali su nas da šamaramo jedan drugoga sve dok onaj drugi ne bi pao u nesvest. Terali su nas da satima stojimo na suncu i da gledamo u sunce dok ne padneš u nesvest pa sam i ja više puta padao u nesvest zbog iscrpljenosti. Terali su nas da jedan drugog nosimo po krugu, a za to vreme su nas tukli. Pored ovog morali smo neprekidno da pevamo ustaške pesme.

Dobro se sećam dok sam još bio u ćeliji došla je jedna zgodna plava žena koja mi je pokazala obnažene grudi rekavši da joj se dopadam, ali ja sam već bio isprebijan i sklupčao sam se u jedan ugao ćelije i nisam uopšte hteo sa njom da razgovaram pa je ona povikala kako hoću da je silujem. Tada je u ćeliju upao Toma, upravnik zatvora sa stražarima pa su me do besvesti tukli u ćeliji, a zatim su me izveli napolje i tamo nastavili da tuku. Dobro se sećam jedne prilike kada smo šetali po krugu, a morali smo uvek da gledamo u zemlju, ali sam ipak uspeo da spazim tri Crnogorca od kojih je jedan drugome preda mnom odsekao nožem uvo, a drugom iskopao oko. Oni su inače bili potpuno deformisani, krvavi i nikakvi. Mene su izvodili napolje i pucali su mi iz lovačke puške u mišicu leve ruke ispod ramena, u levu butinu i ispod pupka sa leve strane, a iz pištolja u desnu ruku ispod ramena.

Pored ovoga bilo je i drugih oblika mučenja, svakodnevnog maltretiranja, vređanja, ali mi je to teško sada opisati, a ja želim što je moguće više da zaboravim jer me i sama pomisao na to što sam preživeo potresa. Sada se setih da su imali gvozdenu stolicu kojoj je skinut naslon koji je verovatno od drveta pa su virile samo šipke pa su mene terali da se uhvatim za tu stolicu, nagnem iznad tih šipki, a oni su me terali da imitiram da vozim auto, a oni su me gurali odpozadi tako da su me šipke udarale po grudima i probijale kožu. Terali su nas da imitiramo psa i mačku, mačku i miša, da se jurimo, zavlačimo u kućicu za pse.

U " Lori" je bila jako loša hrana tako da su nas morili glađu, a dešavalo se i duže vremena da nam ne daju da jedemo.

Mene i sveštenika P. Z. su više puta terali da jedan drugome " pušimo" polni ud. To smo radili dok smo bili vezani za struju pa su oni propuštali struju kroz nas i istovremeno nas tukli. Tu je uvek bio upravnik Tomo koji je inače bio najgori i učestvovao je u svim našim mučenjima. Prilikom ovih batinjanja meni je slomljeno 9 rebara sa obe strane, ali kojom prilikom su mi slomljena rebra ne znam jer je batinjanja bilo toliko da ne mogu da opišem svaki pojedinačni slučaj.

Morali smo da ih pozdravljamo sa ustaškim pozdravom "Za dom, spremni" , a svaki od nas je morao da se predstavi na drugi način. Ja sam morao da kažem svoje podatke i da sam uhvaćen kao nelegalno naoružani četnik, a zvali su me "vojvoda" , pa prema tome kako su koga nazivali tako su ga i mučili pa sam verovatno zbog toga što su me prozvali vojvodom i bio tako strašno mučen. Prilikom ovih batinjanja ja sam više puta padao u nesvest pa su me polivali vodom da me osveste i redovno nastavljali i posle tog da me tuku. Kada sam usled toga što mi se dogodilo bio potpuno skršen jedno veče su me odveli u bolnicu pa me je doktor pregledao i rekao da moram da se lečim, ali oni to nisu hteli, pa su me vratili nazad".

44) Svedok 445/94-26, kao rezervista bivše JNA zarobljen 27. maja 1992. godine u trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: "Čim smo stigli u "Loru" odmah su nas sistematski sve prebili, posle toga pretresli, a zatim posle daljih tuča u toku noći su nas smestili u ćelije u bloku "A". Sećam se da sam bio u ćeliji broj 7 i tu sam proveo 14 dana. Ovde su nas svaki dan batinali tako što su upadali u ćelije i u ćelijama na tukli danju i noću, a zatim bi nas pojedinačno izvodili ispred vrata ćelija ili u krug i tu prebijali, a zatim bi nas odvodili u umivaonu gde su nas prebijali tako da su mene tamo vodili desetak puta pa sam morao da se naslonim rukama na pisoare, a oni bi me prebijali. Pored stražara dovodili su i civile da nas tuku. Dobro se sećam jedne ženske osobe koja je rekla da trenira džudo, stara oko 25 godina, plave kratke kose, visoka oko 165 cm pa nas je tukla zajedno sa upravnikom Tomom i stražarom Antom. Tom prilikom su me naterali da kanapom za čišćenje puške vežem I. oko vrata pa je on morao da se popne na stolicu kao da će izmaći stolicu i da se tako obesi pošto sam ja drugi kraj vezao za rešetke prozora. ćelije. Kada sam ovo uradio oni su me napali da sam hteo da obesim druga pa je posle on sišao sa stolice, skinuli su mu burmu sa ruke, bacili je, o on je morao četveronoške da ide i da traži burmu.

Posle ovog prebijanja samo što smo vraćeni u ćeliju, unutra su ušli neki koje do tada nisam video i među nas bacili suzavac tako da su nas oči pekle i gušili smo se. Jednom prilikom, datuma se ne sećam, oko 23 časa, upravnik Tomo me je izveo u hodnik i tražio da kažem da li je I.Đ vodnik, a ja to nisam hteo da mu kažem, pa me je on prebio bezbol palicom i tom prilikom mi je zadao 37 udaraca. Posle ovog odveo je Č. S. mog druga, koji je bio isto zatvoren, pa je njemu naredio da nas tuče, što je ovaj morao da čini a i jedan i drugi su me tako snažno udarali da sam posle svakog udarca padao na zemlju. Iste noći posle ovoga Tomo i Ante su me izveli iz ćelije iz kruga zatvora i rekli mi da će me baciti u more, ali to nisu učinili nego su me ubrzo vratili u ćeliju.

Uobičajeno je bilo mučenje sa strujom pa su i mene tri puta vodili pa su mi dva puta priključivali žice za uši, a jednom za uvo i nos i okretanjem ručice induktorskog telefona propuštali kroz mene struju što je bilo jako bolno. Ceo sam se tresao i doživljavao strahovite muke. Izvodili su nas noću u krug i gole polivali mlazevima hladne vode. Posle smo se oblačili mokri i tako su nas vraćali u ćelije. Terali su nas da satima trčimo i to tako što bi trčali bosim nogama u čizmama koje su razvezane što je žuljilo noge, stvaralo plikove i strahovoto bolelo. Isto tako morali smo da trčimo i da nosimo jedan drugog na leđima dok ne bi popadali. Bez obzira koliko smo trčali, opet su nas tukli palicama Terali su nas da satima pevamo njihove pesme i pesme kojima se ruže Srbi.

Morali smo satima da trčimo po krugu i da imitiramo let aviona, a za to vreme smo bili tučeni. Ovo su najviše morali da rade zarobljeni piloti. Izvodili su nas napolje i terali da čupamo travu i da je jedemo . Morali smo da imitiramo psa i mačku, da se jurimo, međusobno da se grebemo i ujedamo, a onaj koji bi bio pao morao je da se zavlači u kućicu koja je tu bila. I ja sam ovo radio više puta. Jednom su M. K. udarali krampom po telu tako da su ga raskrvarili, a tom prilikom su mu urezivali nožem crte po čelu, a pre toga smo dobili velike batine.

Hrana je bila loša i nedovoljna, dešavalo se i po nekoliko dana da nam ne daju da jedemo, tako da jednom prilikom sedam dana nismo hleba videli, a dva puta su nas po čitav dan držali na vrelom suncu tako da je sve ovo uz mučenja otežavalo ionako naše jako teško stanje i uništavalo nas telesno i duševno. Pored ovog nisu nam dozvoljavali duže da idemo u NjC što je povećavalo naše tegobe. " .

45) Svedok 445/94-25, kao vojnik bivše JNA zarobljen 27. maja 1992. godine u trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " Kada smo stigli u "Loru" sve su nas jednog po jednog razvezivali, prislanjali uza zid i sa rukama iznad glave oslanjali na zid i sistematski pretukli. Tukli su nas policijskim palicama i drugim predmetima. Posle tuče su nas pretresli. Prilikom pretresanja oduzeli su mi sat, dokumenta i novac u vrednosti od dve plate. Posle pretresanja odvodili su nas jednog po jednog u tu prostoriju pa sam i ja otišao gde sam morao da kleknem i da dajem podatke o sebi i tu su me tukli. Posle ovoga nas ponovo vraćaju u krug zatvora i nastavljaju sistematski da nas biju, a posle su nas odveli da se okupamo i da odelo obučemo na mokro telo. Posle kupanja opet su nas postrojili uza zid pa je unutra upalo najmanje 20-30 njih i tukli su nas palicama tako što bi jedan išao od jednog do drugog i udarao iza vrata, sledeći po leđima, a iza njega po bubrezima i tako redom, a po mojoj proceni ovo prebijanje je trajalo oko dva sata. Nakon ovoga nas raspoređuju u ćelije, a nakon pola sata ponovo nas izvode napolje, postrojili su nas uza zid, a zatim nas vatrogasnim šmrkovima polivali, tukli tim šmrkovima, zatim nas bacali na nas komade drveta odnosno gredice koje su služile kao klocne za podmetanje pod automobil kada mu se skinu točkovi i drugim predmetima. Ovo je trajalo do tri sata ujutro kada su nas vratili u ćelije.

Već sledeće jutro ponovo su nas izveli napolje i sistematski prebili, a zatim su nas terali da trčimo u krug do iznemoglosti, a za to vreme su stajali u krugu i prilikom trčanja nas udarali. Za sve vreme boravka u "Lori" neprekidno smo tučeni, a prva tri dana je bilo neprestano i sistematski i svaki od nas je bio isprebijan. Pored tuče na krugu tukli su nas i pojedinačno tako što su nas izvodili iz ćelija, odvodili u umivaonu i tamo prebijali. Tri puta sam išao onamo. Mene su terali da se rukama oslonim na pisoare, a da noge razmaknem što dalje mogu, a oni bi tada tukli po svim delovima tela, a ja nisam znao gde će i kada da me udare. Jednom prilikom sam morao da operem jednu plastičnu posudu pa su me tada iznenada zgrabili i uvukli u jednu prostoriju gde je bio veliki drveni sto pa su me položili na taj sto, stavili pod glavu posudu pa me je jedan zarezao nožem po grlu lagano, a zatim su mi rekli da ću ovde da ležim dok sva krv ne iscuri u tu posudu. Uskoro zatim je nastala neka nova gužva pa su mi naredili da se vratim u ćeliju. Tako sam se spasao jer je u zatvor došla neka njihova inspekcija.

Jedan od omiljenih oblika mučenja bilo je izlaganje struji, vezivanje žice induktorkog telefona i okretanje ručice. Mene su dva puta tako mučili pa su mi vezali za uši žice i okretali ručice i propuštali struju tako da sam dobijao jake strujne udare od kojih mi se celo telo treslo. Terali su nas pošto nas postroje jedan prema drugome da se besomučno udaramo dok jedan od nas ne padne. Terali su nas da po dvorištu čupamo travu i da je jedemo. Odvodili su nas na smeće gde su bačeni otpaci hrane, a koji su već bili ucrvljeni pa su nas terali da ovo jedemo. Sve ovo sam morao i ja da radim. Pored ovoga terali su nas da satima pevamo ustaške pesme ili pesme kojim se vređaju Srbi što je bilo veoma iscrpljujuće. Pored ovoga svakodnevno smo vređani, maltretirani, naređivano nam je da ne smemo da kažemo da smo tučeni nego smo morali da ispričamo neku priču kako smo povređeni, strogo je bio određen način kako smo morali da se predstavljamo, da ih pozdravljamo ustaškim pozdravom.

Morali smo da trčimo po krugu i da nosimo jedan drugog i za to vreme da pevamo, a oni bi nas tukli. Morali smo da imitiramo psa i mačku, da jedan drugog grebemo i ujedamo, da se zavlačimo u pseću kućicu, da igramo neke njihove "trule kobile" tako što bi jedan stao uza zid, a drugi bi se zatim zaletao i skakao na naša leđa. Pored ovoga što je bilo jako ponižavajuće je što smo dobijali malo hrane, a dešavalo se i po nekoliko dana da ne dobijamo ništa. Izlagali su nas satima suncu i davali nam slanu vodu da pijemo i ko zna šta sve stavljali u tu vodu, a mi smo morali to da pijemo jer su nas na to terali. Dešavalo se i po nekoliko dana da neko nema stolicu, a onda odjednom svi dobijemo proliv što znači da su nam, verovatno, nešto stavljali u hranu".

46) Svedok 445/94-21, kao rezervni vojnik bivše JNA zarobljen 27. maja 1992. godine u trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: "Kada smo stigli u "Loru" postrojili su nas, odnosno pre postrojavanja, pretresli su nas, oduzeli novac i druge vredne predmete, meni su oduzeli 150 DEM u novcu i sat marke " Seiko" , zlatan lančić sa priveskom. Dokumenta nisam imao jer sam ih spalio pred zarobljavanje. Dok su me pretresli i uzimali podatke druge su sistematski tukli tako što je svaki morao da stane uza zid licem prema zidu sa rukama iznad glave i oslonjen na zid, a oni su besomučno udarali palicama, nogama na kojima su bile čizme i tako su postupali sa svima nama. Posle ovoga smo se okupali, odredili ko je u kojoj ćeliji pa su nas ponovo izveli napolje i opet prebijali, usput su nas i vređali. Posle su nas vratili u ćeliju Od prvog dana počela su strahovita mučenja, a najviše su nas prebijali i tukli. Nekada bi ušli u ćelije pa nas udarali ili izvodili ispred ćelije i tu tukli, ali najviše i najteže je bilo kada bi nas izvodili napolje i tamo prebijali. Mene su redovno tri puta svake noći dok sam bio u "Lori" izvodili napolje i prebijali i to su bile sistematske tuče, a mene su ovako prebijali jer sam u vojci bio snajperista. U toku dana nije bilo sistematskih tuča već bi nas tukao ko je, gde i kada stigao. Dovodili su i civile da nas tuku pa su jednom prilikom doveli jednog čoveka kome je sin poginuo i taj me je tukao i za to vreme plakao.

Pored tuča mučili su nas i strujom pa su i mene tako, koliko se sećam, tri puta prikačinjali na induktorski telefon tako što bi mi žice vezali za prste, a zatim okrećući ručicu telefona puštali struju. Drugima su žice vezali i za druge delove tela i to za uši, polne organe i na druga mesta. Što se tiče batinjanja mislim da sam tu dobio najteže batine. Terali su nas da satimo trčimo po krugu dok od umora ne popadamo, terali su nas da trčeći po krugu imitiramo avione ili automobile, za to vreme bi nas tukli. Morali smo da imitiramo psa i mačku, pa bi jedan bio pas a drugi mačka. Tako smo morali da se jurimo, pas je morao da se zavlači u jednu kućicu za pse koja je tu bila. Lično ja ovo nisam radio, ali sam video da to čine sa drugima. Ovakva iživljavanja su posmatrali svi koji se tu zateknu, a ne samo osoblje zatvora. Jednom prilikom dok smo tako trčali po krugu jedan od stražara je pucao iz pištolja neposredno iznad nas u zid pa smo mislili da će nas pobiti.

Upravnik Tomo Dujić je imao običaj u proseku svaki dan da mi zavlači cev od pištolja u usta i da ga repetira kao da će me ubiti. Pored ovog psihičkog i fizičkog maltretiranja nisu nam davali dovoljno hrane a i vodu su nam uskraćivali jer nismo mogli da pijemo kada smo hteli, a pošto smo trčali po suncu i u uniformama bili smo iscrpljeni i žedni od umora. Za poslednjih dana boravka u "Lori" dali su nam 3-4 konzervice po 50 gr. paštete, ribe i džema i jedan vojnički dvopek što nije bilo dovoljno ni za jedan dan, a kamo li za svih sedam dana.

Pre nego što je dolazio Međunarodni crveni krst zastrašivali su nas i naređivali da ne smemo govoriti da smo tučeni i mučeni pa sam, između ostalog, rekao iako sam bio modar po celom telu, da sam povređen jer sam pao".

47) Svedok 67/94-1, zarobljen kao pripadnik TO Trebinje 13. maja 1992. godine, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: U " Lori" su nas uveli u deo za koji sam kasnije saznao da je blok "C" gde se nalaze četiri ćelije, hodnik i NjC, a ulazi se na sporedni ulaz. Tu nas smeštaju u ćelije i tek tada počinje pravo mučenje. Ja više ne znam koliko to traje, ko sve i čime udara, samo znam da traje danima Ulaze u ćeliju i udaraju, biju nogama, šakama, palicama. Sećam se da je najgore bilo kada su nas mučili strujom i to tako što su koristili induktorski telefon tako što bi žice pričvrstili za uši i okretali ručice telefona, a udari struje su bili takvi da sam mislio da ću izludeti. Nekoliko prvih dana nismo ništa dobijali od hrane. Primetio sam kasnije da su svraćali i civili iz grada koji su nas takođe tukli, dolazili su i nekakvi uniformisani i ne znam ko sve nije dolazio. Najviše batina smo primili noću, samo bi se otvorila vrata ćelije i unutra bi ušao neko ili nekoliko njih i divljački bi udarali kuda bi i kako stigli. Nekoliko dana nakon našeg dolaska jedne noći su nas izveli na kupanje, a to je bilo vatrogasnim šmrkom i hladnom vodom iz hidranta pod velikim pritiskom , mlazom vode, što je bilo jako bolno zbog ranijih povreda , nakon čega su nas mokre vraćali u ćeliju.

Nema reči da se opišu sva zlostavljanja koja su nama rađena i iživljavanja nad nama. Pored krvničkog batinjanja iživljavali su se pa smo jedan drugog morali da šamaramo međusobno, a ako to ne učinimo dovoljno jako onda je sledila kazna u vidu teških batina. Umesto induktorskog telefona kasnije su uveli ispravljač od 110 V koji bi takođe priključivali, a naređivali su nam da se prilikom udara struje ne smemo ni mrdnuti i ukoliko bi to činili sledile su batine, a udari su bili takvi da bi bacili telo tako da su batile ponovo bile neminovne. Pored ostalog sećam se da su mi naredili da kosim travnjak u krugu koji je bio zapušten, a to su naredili meni jer su pretpostavljali da je bivša JNA minirala okolno zemljište. U slučaju da bi kosom zakačio nešto, konzervu ili nepoznati predmet naređivali bi mi da stanem na to radi provere da li je to mina.

Što se tiče hrane nje ispočetka nije nikako bilo da bi nam kasnije davali nešto malo hrane koja je bila vrlo loša. Prvih 15 dana boravka u ovom zatvoru bili smo na ivici života, bez ikakve orijentacije za vreme i mislio sam bez ikakve šanse da ostanemo živi".

48) Svedok 67/94-3, kao pripadnik srpske vojske zarobljen 14. maja 1992. godine iznad Stoca, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " U " Lori" sam smešten u bloku "C" gde sam zatekao svoje drugove iz Trebinja koji su pre mene bili zarobljeni. U ovom bloku od dolaska su mučenja i udaranja bila raznovrsna. Sećam se da je odmah po mom dolasku upravnik Tomo Dujić pitao da li će neko da telefonira pa sam se, ništa ne sumnjajući, prijavio i poveo me je u drugu prostoriju gde sam primetio induktorski telefon. U prvi mah nisam ništa posumljao, ali sam kasnije video da su kablovi telefona slobodni, odnosno da nisu u zidu. Tada mi je Tomo zamotao kablove oko prstiju i počeo da vrti telefon, a strujni udar je bio toliko jak da sam kao oparen odskočio i zbacio žice sa sebe nakon čega me je Tomo počeo tući i naredio mi je da ponovo sednem pa mi je prikopčao telefonske žice za uši i zapretio da se ne smem mrdnuti pa je potom naizmenično vrtio telefon i udarao me nogom u prsa. Obzirom da sam bio novi, tih dana sam primio najviše batina jer svi oni koji su dolazili da tuku tražili su novog, odnosno mene.

Tako su prve noći mog boravka došla dva čoveka, mladić i stariji u uniformi i tukli su me dugo sve dok nisam pao s nogu, a kada sam pao onaj stariji mi je počeo skakati po nozi i teže mi je povredio Ovakve tuče i batinjanja su se nastavljali i bili redovni. Tukli su nas službenici zatvora, čuvari, dolazili su civili, žene, njihovi zatvorenici koji su bili u zatvoru zbog nekih prekršaja. Tukli su palicama, električnim palicama, palicama za bezbol. Nagonili su nas da po čitavu noć pevamo ustaške pesme, a čim prestaneš, udaraju te bez milosti. Hranu su nam davali svaki treći dan. Terali su nas da šamaramo jedan drugog pa ako nisu bili zadovoljni jačinom šamara tada bi udarali i onog ko šamara i onog drugog. Terali su nas da nosimo jedan drugug i da ga pri tome udaramo, kupali su nas šmrkovima i to obično u 2-3 sata noću, izvlačili više puta na streljanje i pucali u nas ćorcima, nagonili su nas da se na suvo brijemo žiletima".

49) Svedok 445/94-18, kao rezervni oficir bivše JNA zarobljen 16 juna 1992. godine u Podveležju, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: Po dolaku u "Loru" prvo smo odvedeni u zgradu komande gde su nas postrojili po činovima pa je došao njihov komandant koga smo morali da pozdravimo ustaškim pozdravom. Dok smo tako stajali prošao je jedan njihov i B. R. snažno tresnuo po licu tako da je prokrvario. Posle ovoga mene je upravnik izveo pred vrata zgrade u dvorištu sa jednim pratiocem pa me je kao zagrlio, a ovaj drugi je počeo da me udara karate udarcima. Govorio je na japanskom nazive ovih udaraca i tražio od mene da ih ponovim.

Tu su nas uveli u dvorište, skinuli lisice sa ruku, skinuli gole i postrojili uza zid licem prema zidu i tada su počeli da nas tuku pendrecima, bezbol palicama, debelim kablom koji smo mi zvali " petožilac" koji se savijao prilikom udaranja po telu tako da je ostavljao masnice i s jedne i s druge strane. Kako je ko padao od iznemoglosti uza zid, tako je bio odvođen u jedan ćošak gde je stajao induktorksi telefon pa su ga priključivali žicama na taj telefon i okretanjem ručice puštali struju. Kada sam pao i mene su priključili na taj telefon i propuštali struju kroz mene tako da mi se celo telo treslo i bacalo od strujnih udara i odskakalo od tla. Oni su govorili da treba da se javim Mladiću na telefon. Posle ovoga ispolivali su nas, onako umorne i prebijene, vodom iz vatrogasnih šmrkova i zatim su nas ubacili u ćeliju koja je bila 2,5 dž 2,5 m gde smo bili u prvo vreme. Torture su odmah počele, upadali su u ćeliju i tukli nas odreda. Dovodili su i civile da nas tuku i žene pa se dobro sećam kako su me, jednom prilikom, tri žene iz Mostara dobro isprebijale. Izvodili su nas u hodnik pa su nas tamo tukli, a odvodili su nas i u jednu prostoriju koja je bila u nizu sa našom ćelijom, a predviđena je za mučenje pa su nas tamo tukli. Tamo su nas prikačinjali na onaj induktorski telefon, ali i na struju od 220 V gde je bio ispravljač sa regulatorom jačine struje pa su struju čas pojačavali, čas smanjivali i tako nas mučili. Ovo su radili mnogo puta pa sam ja takav strah dobio od struje da kasnije ni u terapijske svrhe nisam dozvolio da me prikače na bilo šta što propušta struju. Ove batine i tuče je bilo toliko da sam jednog dana izbrojao da su 14 puta upadali u našu ćeliju i prebijali nas do besvesti.

Morali smo satima da pevamo ustaške pesme, odnosno pesme u kojima su oni hvale i pesme kojima se Srbi vređaju. Izvodili su nas i u dvorište gde su nas terali da satima gazimo legionarskim strojevim korakom koji brzo umara zato što se nejednakom snagom gazi sa obe noge i za to vreme smo morali da pevamo pesme. Više puta su nas izlagali suncu napolju od 10 do 16 časova popodne kada je najjače sunce, a puštali su da teče voda pored nas dok su nas terali da pijemo morsku vodu, tako da nas je žeđ strašno mučila. U ćeliji blizu naše bila su četvorica pilota pa su P.G. terali da nama drži predavanje kako je leteo i kako je oboren pa je on tom prilikom morao da imitira let aviona, a mi smo to morali da ponavljamo pa ko ne bi znao, dobijao bi degeneke. Više puta su nas odvodili da gledamo televiziju i prikazivali su vesti na kojima smo videli Trebinje. kako se ustaše ljube i raduju kao da je Trebinje palo, odnosno da su ga osvojili. Ovo bi nas porazilo i ubijalo u nama ono malo snage što nam je ostalo. Posle izvesnog vremena prikazali bi nam slične scene iz Nevesinja što nas je još više pogađalo i tako za više različitih gradova. Više puta su organizovali fiktivna streljanja pa su nas izvodili napolje, postrojavali i pucali iznad nas. Ovako su mene više puta streljali.

Pored ovoga i niza fizičkih i psihičkih tortura mučili su nas glađu i žeđu tako što su nam uskraćivali hranu i vodu što je još više otežavalo naš položaj i ubijalo sve ljudsko u nama. Hijgijena nije bila nikakva, u NjC smo mogli da idemo samo kada nas stražar pusti, oni su nam to često uskraćivali pa se dešavalo da i po dva dana nisu dozvoljavali da idemo u NjC.

Ne sećam se tačno datuma, ali mislim da je bilo krajem jula 1992. godine, doživeo sam jedno od najtežih batinjanja gde mi je razbijena leva strana lica i polomljena zigomatična kost, izbijena dva zuba, polomljena donja leva vilica, napukla arkada iznad levog oka. Posle ovoga sam prebačen u bolnicu u Firulama gde su me pregledali, slikali i rekli da mi nije ništa, dali aspirin i da stavljam hladne obloge, ali umesto obloga jedan me je u liftu snažno udario u polni organ.

Pred sam polazak iz " Lore" po danu upali su stražari unutra i izveli me u prostoriju za mučenje gde su me tukli tao što su mi rekli da stojim uspravno, da zatvorim oči i dignem ruke uvis, a oni su me sa svih strana udarali što je posebno teško da se podnese jer udarci dolaze iznenada i sa strane odakle se čovek ne nada, a uvek se misli ako bi pogledao bar bi psihički mogao da se pripremi za udarac. Tukli su me dok nisam pao na tlo i izgubio svest jer su me tu i nogama gazili dok sam ležao na podu. Osvestio sam se u ćeliji i osećao jake bolove u predelu desnog grudnog koša.

Terali smu me da se zavlačim u kućicu za psa i da izigravam psa, a moj kolega je izigravao mačku i penjao se na tu kućicu pa je on nastojao da me ogrebe, a ja da njega ujedem za ruku. Posle ovoga smo menjali uloge, pa sam ja bio mačka, a on pas. Dodajem da su jednom sve zatvorenike postrojili u dvorište u dve vrste okrenute licem u lice i naterali da se šamaramo sve dok jedan ne padne. Motiv je bio da se udara što jače i da se drug preko puta obori jer su rekli ko ne padne oni će ga sami tući, a ko ostane na nogama on će biti pošteđen. Preko puta mene je bio jedan zidar iz Omiša pa me je on udario svojim ogromnim rukama kao lopatama tako da me je brzo srušio na zemlju, a potom su me tukli stražari. Posle ove tuče oglušio sam se na oba uva" .

50) Svedok 470/95-3, vojnik na odsluženju redovnog vojnog roka u bivšoj JNA u Gabeli, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " U jutarnjim časovima su nas oterali u "Loru" . Odmah su nas smestili u ćelije i to po šestorica u jednoj. Tu je izvršena klasifikacija ko je koje nacionalnosti. Mene to veče niko nije tukao, ali moje drugove jesu. Od kako su nas zarobili do zatvaranja u " Loru" nismo dobili ništa za jelo. Ovde smo zatekli dvojicu zatvorenika Č. i Ž. koji su bili civili. Njega su obukli u uniformu i Ž je morao da govori: Ja sam Ž ilegalno sam se naoružavao, četnički sam vojskovođa, silovao sam žene i decu. Sve je on to morao da kaže i nama i da izrazi kajanje. Posle bi ga vratili u svoju ćeliju.

Režim u logoru je bio sledeći: kada bi bio na dužnosti stražar Gudić dolazio je u ćeliju uz psovke " četničku vam majku" i morali smo svi da ustanemo iz kreveta i da podignemo desnu ruku uvis i da glasno viknemo " Za dom, spremni" . Ukoliko to neko ne uradi on je dobijao batine. Stavi rukavice, uzme bezbol palicu ili pendrek i bije po svim delovima tela. Isterivao nas je noću napolje da trčimo u hol zgrada koji je bio ograđen žicom dok ne popadamo, a uz to smo morali da pevamo ustaške pesme.

Ubrzo posle našeg dolaska u logor "Lora" dovedena su i četvorica pilota. Oni su najgore prošli. Njih su toliko tukli skoro svakih pet minuta da su bukvalno bili polomljeni. Nisu mogli sami ni da uzimaju hranu pa smo ih mi hranili i donosili im vodu. Najviše ih je tukao zapovednik i stražar Gudić. Gudić ih je u mom prisustvu mučio: vezivao im je i puštao im struju na polne organe i prste ili im na prste zakači žice a u isto vreme daju telefonsku slušalicu kao da se javljamo kući. U tom momentu se sav strese, a stražari se smeju i uživaju. Jednog zarobljenika koji je imao 60 godina terali su na oralni sa seks sa jednim popom koji je takođe bio zatvorenik. Terali su nas da stalno radimo u krugu i van logora. Kopali smo i čistili travnjake i uređivali te njihove kancelarije. Premeštali smo i pakovali njihove magacine sa municijom. Za to vreme dok radimo dolaze i civili da nas biju i pljuju."

51) Svedok 164/95-6, zarobljen kao vojnik rezervista bivše JNA iznad Stolca, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " U logoru " Lora" u Splitu tukli su me gumenim palicama, palicama za bezbol, debelim spletom kablova, šakama , nogama, gusenim poklopcem od šahta, drvenom gredom 15dž15dž100 cm, zatim smo mučeni poljskim telefonom odnosno indukovanom strujom proizvedenom u ovom telefonu te nekom specijalnom napravom kojom su struju iz gradske mreže transformisali u napon od 100V pa su sa ovom strujom uz pomoć nekih kablova i štipaljki mučili zatvorenike tako što bi im štipaljke obično prikopčavali na uši i pomoću tastera uključivali i isključivli struju i to su bile nezapamćene muke kada se telo grči i trese. Najteže su nas tukli civili koji su se vraćali iz grada u kasnim noćnim satima, a bili su pod uticajem alkohola. dolazili su da nas tuku i pripadnici HVO, HOS, ZNG.

U ovom logoru meni su polomili prvo četiri, a posle još jedno rebro, a od snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame. U "Lori" smo tučeni više puta dnevno i u svako doba dana i noći. Jednog dana mene su tukli u četrnaest navrata, inače svakoga časa u zatvoru su se mogla čuti zapomaganja zatvorenika. Jednom prilikom posmatao sam kako su zatvoreniku B. D. prikopčali induktorski telefon i vrteli ručicu telefona sve dok mu krv nije udarila na uši, potpukovnika L. i kapetana P. su naterali da popiju litar vode u koju su prethodno razmutili 25 dkg soli, zatim ih skinuli gole, vezali gole, vezali im ruke na leđa i tako ih držali na jakom letnjem suncu od 11-18 časova bez vode, samo su ih povremeno polivali vodom po grudima. Od ovog mučenja potpukovnik je doživeo nervni slom, a obojica su dobili izuzetno jake opekotine po čitavom telu i završili su u bolnici. Sve nas zatvornike su terali da idemo četvoronoške između pojstrojenih gardista i da pri tome imitiramo oglašavanje mačaka, petlova, pasa i drugih životinja a pri tome su nas gardisti udarali nogama i svim onim što im se našlo pri ruci. Ovde je bilo fizičkih maltretiranja koja su vršena nad nama koje neću zaboraviti i psihičkih maltretiranja u cilju ubijanja volje u čoveku tako da smo morali kukurikati, lajati kao psi, hodati raširenih ruku i govoriti "mi smo crne ptice" . U ovom zatvoru nisu nam dozvoljavali da spavamo, terali su nas na razne seksualne izopačenosti, znam da su oficire terali da svoje polne organe stavljaju drugom u usta i to sam i ja morao raditi".

52) Svedok 164/95-2, zarobljen kao dobrovoljac bivše JNA 20. aprila 1992. godine u Šehovini, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " Čim sam posle operacije doveden u zatvor " Lora" šakom u oko i nogom u stomak me je udario Gidić Duško bivši oficir JNA koji je prišao hrvatskoj strani. Posle toga odveli su me u samicu u bloku "C" i tu sam tih dana bio stalno tučen, a nisu mi davali ništa da jedem ni da pijem. Ovde su me tukli čim su stizali, najviše palicama i to bodimice u bubrege, a udarali su me stražari HV, pripadnici HOS koji su, takođe ovde bili zatvoreni jer su nešto pogrešili. Dana 2. maja 1992. godine mene su izveli u krug zatvora gde je bila ekipa Hrvatske televizije i novinari hrvatskih listova. Doneli su plastičnu lutku i plastični nož, a meni su stavili periku - dugu bradu i kosu i šubaru sa kokardom i tražili su od mene da pokažem kako sam klao Muslimane po Fazlagića kuli. Ja sam se pri tome morao predstaviti: " Ja sam J.K. - četnik iz Gacka, a oni su nastavili sa komentarom, koljač iz Gacka i ja pokazujem na koji sam način klao i ubijao Hrvate i Muslimane, a sve je to snimala njihova televizija.

Sećam se da sam posle ovoga vraćen u ćeliju u koju su došli Bane, bivši bokser, upravnik Tomo Dujić i Tonči, izveli su me u kupatilo i tukli nogama. šakama, čime su stigli i tako najmanje sat i po, a kada više nisam mogao stajati dvojica su me držala, a treći me udarao palicom po leđima i bubrezima bodimice i sve dok nisam izgubio svest. Otvorili su vodu na mene i tako me ostavili u kupatilu da ležim. Kasnije je došao stražar sa dva zatvorenika i stavio me pod hladan tuš, a zatim su mi obukli mokro odelo i odneli me u ćeliju do ujutro. Posle su me prebacili u drugu ćeliju koja je imala krevet, a ujutru su me odveli u bolnicu gde je snimak pokazao polomljenih 12 rebara. Isti dan sam vraćen iz bolnicie i prebačen u blok "B" , u zajedničku ćeliju.

Gudić Ivica je mene tako mučio da je na tetovažu koji sam imao na levoj podlaktici gde je bilo istetovirano" JNA" gorio cigaretom sve dok je nije uništio, a zatim me odveo u kupatilo, vezao lisicama za prozor i drvenom palicom tukao pola sata po čitavom telu tako da sam sav bio modar i u otocima. Posle udaranja on me je naterao da obrišem kupatilo koje je bilo puno moje krvi, a zatim me naterao da popijem tu krvavu i sapunjavu vodu koju sam skupio po podu, takođe mi je nožem rezao prste desne ruke tako da je i danas imam vidljive tragove tog rezanja.

Posle ove tučnjave ponovo sam vezan za rešetke u kupatilu gde su me tukli bezbol palicama, pa sam izgubio svest, uključili su hladnu vodu na mene, a drugi zatvorenici su mi pričali da sam tako u vodi ležao sat i po vremena.

Inače u zatvoru "Lora" meni i drugim zarobljenicima su stražari i civili koje su puštali u zatvor i pripadnici HOS radili i priređivali najveće muke, udarali su nas pendrecima, drvenim motkama, bezbol palicama, vodenim šmrkovima, zatim su nas držali na jaekom suncu dok ne dobijemo opekotine i sećam se da je sa opekotinama teško stradao potpukovnik J.L., zatim bi nas vezali za rešetke da visimo u ćeliji do 30 minuta, jedni druge smo morali da udaramo. morali smo raditi fiskulturu i do iznemoglosti i pri tome gaziti legionarski korak, morali smo da lajemo i da pevamo ustaške pesme, sećam se da smo pevali " Evo zore, evo dana, evo Jure i Bobana" , zatim " Sarajevo ispod Trebevića, bićeš opet Ante Pavelića" , zatim bi nas gonili da pevamo i naše pesme i govorili su da pevamo četničke pesme. Terali su nas da jedemo svoju kosu i dlake sa brade, meni su jednom otkinuli malo kose i to sam morao pojesti, sećam se da su L.H. iz Nikšića naterali da pojedu svoju bradu koja je bila duga i koju su mu oni obrijali, zarobljenici su morali jesti svoj izmet i piti mokraću, a to sam i ja radio, stražari su nas terali da pijemo vodu iz flaše u kojoj su razni otpaci, satima su meni i drugima flaše i palice gurali u čmar, posebno su bili udarci pendrekom po preponama. Dok bi radili u krugu oni bi nam na glavu nabijali kantu sa smećem, a zatim bi nas terali da udaramo glavom u zid sve jače i jače dok ne izgubimo svest.

Terali nas na razne bludne radnje, jedni drugima smo morali da držimo u ustima polni organ, da ližemo zadnjicu, zatim bi nas stražari davili vezivanjem kanapa oko vrata, a posebno teška mučenja su bila sa indukovanom strujom koju su proizvodili poljskom telefonom, a nama bi vezivali žice za uši, nekad za prste, a nekima su vezivali i za polni organ. Terali su nas da se krstimo kao rimokatolici."

53) Svedok 340/94-3, zarobljen kao rezervista bivše JNA 8. aprila 1992. godine, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " Kada smo stigli u Split skinuli su nam lisice i poveze sa očiju, uterali su nas u jedno zajedničko kupatilo gde su nas natereli da se istuširamo i obrijemo. Tu sam se pogledao u ogledalo i prosto nisam mogao da poverujem koliko sam propao, a i moji drugovi su strašno izgledali. Nakon ovoga su nam oduzeli dokumenta i vrednije stvari koje smo imali pri sebi. Posle ovoga su nas smestili u ćelije u bloku " C" , a tu su smeštali one koje su proglasili da su najopasniji, pa su ovde zatvoreninici više i mu čeni. Ja sam bio u prvoj ćeliji. U " Lori" su nas mučili svaki dan neprekidno. Jedno od čestih mučenja je bilo priključivanje na struju pa su tako u više navrata mene i Lj.B. zajedno sa lisicama vezali za neka metalna vrata u hodniku sa rukama vezanim iznad glava za ta vrata a bose noge su bile u vodi na podu hodnika. Zatim su nam vezivali električne provodnike za uši, palčeve nogu, polne organe, pa puštali struju preko induktorskog telefona. Struja je tako delovala na mene da se vilica ukoči, a oči igraju kao klikeri tako da sam imao osećaj da će da iskoče iz glave. Pri tome su nam postavljali pitanja, ali bez obzira koliko sam se trudio da otvorim usta, nisam mogao. Dok je jedan okretao telefon i puštao struju, drugi su me tukli čime su stizali - pesnicama, kablovima, kundacima raznim predmetima. Posle ovoga bi nas naterali da operemo pod svojim košuljama pa da ih ponovo obučemo i tako mokre su nas terali u ćelije. Isti postupak je bio i sa drugima.

Postrojavali bi nas u hodnik i terali nas da se podignemo na nožne prste, podignemo ruke u vis, pokrećemo prste ruku kao da nešto beremo govoreći nam da beremo voće, a zatim su nas u tom položaju tukli. Terali su nas da puzimo sve dok ne bi oderali kolena, upadali su u naše ćelije po danu i noći i u ćelijama nas tukli. U zatvoru je postojao poseban režim pa kad bi bilo koji od njih došao svaki zatvorenik je morao da ustane sa podignutom rukom i da pozdravi " Za dom, spremni" . Svaki je morao kada ga pitaju ko je da kaže ime i prezime i da izgovori da je " nelegalno naoružani srpski četnik koji je uhvaćen u hrvatskoj zemlji" . Terali su nas da satima pevamo ustaške pesme neprekidno, a ko nije pevao njega su tukli. Nismo smeli da kažemo da nas je u zatvoru neko tukao nego je svako morao da kaže neki drugi način kako je zadobio povredu, kao na primer da je pao i udario glavom u neki predmet i sl. Pored ovog svakodnevnog batinjanja bilo je i drugih oblika mučenja. ali ja sam bio u lošem stanju da sada ne bih mogao sve detalje da opišem.

U " Lori" su nas slabo hranili, a ni higijenu nismo mogli nikako da održavamo. Nuždu smo vršili u NjC, ali nas nisu uvek puštali da idemo u NjC što je zavisilo od stražara" .

54) Svedok 467/94-8, oficir bivše JNA, uhapšen u Mostaru, o svom boravku u logoru "Lora", navodi: " Po dolasku u "Loru" izveli su nas u jedan hodnik i okrenuli smo lice prema zidu. Ruke su bile još vezane. Čekali smo tako jedno vreme stojeći jedan pored drugoga, a zatim se pojavi Dugonjče. Poznao sam ga po glasu jer ga nisam mogao videti. Počeo je nečim da udara F. uz psovke i pretnje. Govorio mu je da će platiti što je kao Musliman u četnicima i što je oženio Srpkinju. Udarajući ga govorio mu je da će mu presesti "srpska p... " . Onda je prešao na mene. Prve udarce sam osetio po laktovima. Osećao sam jake bolove, a čini mi se nije jako udarao. Kasnije sam zaključio da je to bila električna palica. Do tada nisam ni znao šta je to i kakvo dejstvo ima jer nikada nisam imao sukoba sa zakonom. Ruke su postale teške i bez kontrole. Zatim je prešao na šake i prste. kljucao je sitno i često prebirao od ramena do palca. Onda po leđima. Podbijao je ispod rebara i po bubrezima. U jednom momentu sam i video kako u ruci drži tu palicu - bela, kratka, široka kao dlan ruke. Kad je pretražio leđa prešao je na butne mišiće i ispod kolena po listovima. Činilo mi se da pucaju vene i izgubio sam kontrolu. Noge su počele da klecaju. a nisam iz više osećao. Tako me je obrađivao dok se nije umorio i zadovoljio. Povremeno se vraćao i na F. zatim je mene uveo u jednu kancelariju za uzimanje podataka. Ne znam ko je tu sedeo za stolom i nisam mogao videti jer mi je pratilac Ivan rekao da kleknem na kolena i stavim čelo na sto.

Podaci su bili veoma šturi, samo me pitao za ime i prezime i da li sam zdrav. Uz to i mesto rođenja. Kad je ovaj zapisao i napomenuo da sam odličnog zdravstvenog stanja pomislio sam da će me upotrebiti za prodaju organa. Već ranije sam čuo da to čine. Tada po leđima osetih palicu. Duga, crna, ona što se koristi za demonstracije. Zamahivao je silovito uz stenjanje kao da cepa drva. Pitao me je koliko imam godina. Onda je počeo da odbrojava od jedan do 34. Ostatak do četrdeset obrazložio je da je jedna od Pavelića, jedna od Artukovića, jedna od Ludviga Pavlovića, jedna od Tuđmana, jedna od Tita, a zadnja od njega lično. Za to vreme je F. pao u hodniku pa je otišao da ga udarcima natera da ustane.Posle te prve splitske lekcije poveo nas je sa još jednim pratiocem u ćeliju.. Išli smo nekud okolo. Usput nas je Ivan nagovarao da trčimo do ograde. To nismo mogli jer su nam mišići otkazivali od električne palice, jedva smo kontrolisali noge i pri hodanju. Izvadio je pištolj i otkrio nameru da bi pucao u nas uz izgovor da smo hteli pobeći kroz ogradu u kojoj je bila oveća rupa.

Stigli smo u odjel "C" niz male stepenice, kroz hodnik, ćelija krajnja desno. Drugi pratilac je otvorio vrata. Ćelija je bila prazna. Na vratima Dugonjče poče opet da nas udara, čas jednog, čas drugog, šakama i nogama u stomak. Koristi sve svoje borilačke veštine i ne gleda gde će udariti. Nije se zadovoljio u prijemnoj pa je nastavio ovde ili se malo odmorio od udaranja. Udarao je dok se opet nije zamorio i zadihao. Bela pena mu je navaljivala na usta kao u besnog psa. Isto kao da mu je žao da ode od nas. Mi smo već popadali po podu. Za pozdrav udario nas je još nekoliko puta nogom u stomak i leđa. Bili smo na izdisaju. Napokon nas je ostavio. Izgleda da se nije zasitio pa je otvorio susednu ćeliju i tamo nekoga opet udarao.

Nastala je grobna tišina. U jednom ćošku F., a u drugom ja. Gledamo očajnički jedan na drugoga, a niko nikome ne može pomoći, Pokušavamo se podići, ali to ne uspevamo. Uz velike napore napravismo sedeću pozu dugo smo se tužno gledali. Plakali smo bez suza, jecali bez glasa. Nismo dugo razgovarali, a time ni odmorili od batina kada se začuo krekun na vratima. Ušla su četvorica. Iz nekog reda ustali smo i stali mirno. Oni su nam odmah izneli njihova pravila ponašanja, a to su: kada neko uđe u ćeliju treba stati mirno, podignutom rukom pozdraviti sa uzvikom " Za dom, spremni" . Zatim se trebalo predstaviti kao ratni zločinac sa podacima. Posle tih podataka treba se okrenuti u ćošak, podići ruke uvis i raširiti noge. To pravilo je važilo od tog trenutka pa sve dok smo tu bez obzira ko ulazio u ćeliju i koliko puta. Kad smo ovo uvežbali nekoliko puta, onda su oni počeli vežbati udarce. Telo je već bilo toliko izudarano da je košulja vređala. A kako su novi udarci padali po starim ranama osećali smo višestruku bol. Mene su tukla dvojica. a F. druga dvojica. Pljuštale su palice po leđima, po nogama, po stopalima, po rukama i šakama. Kada bi malo skliznuo prema podu oni bi se izdirali i uz udarce naređivali da se uspravim u prvobitni položaj. Video sam da je bolje izdržati kada se ne može. Nismo se dovoljno ni odmorili, a ono opet neko na vratima. Naredba sledi da izađemo vani. Odveli su nas u susednu prostoriju. Bilo je to trpezarija sa jednim stolom U dva tanjira je bilo već usuto nekih špageta i policajci narediše da večeramo. Osećao sam glad, ali vilice ne mogu da žvaću. Vode nema, a gutati ne mogu, telo već gori od temperature. Dok mi ovo jedemo naši čuvari za svaki zalogaj udaraju palicom po leđima, ramenima i glavi. Morali smo pojesti sve.

Po završetku večere. F. odvedoše u ćeliju, a jedan policajac mi naredi da sednem na stolicu koja je bila ispred jednog stola. Nešto mi je pripremio iza leđa. Osetio sam da mi veže ruke za stolicu. Zatim mi je nešto svezao za palčeve. Pomislio sam da je to krpa ili najlon pa hoće da mi prži ruke. Drugi policajac je sedeo naspram mene i rekao mi da će me sada njih dvojica ispitivati i da moram sve o sebi pričati od rođenja do tog vremena. Počeo sam sa svojom pričom kad me najedamput prekide peckanje struje. Shvatio sam odmah šta mi je svezao, ali o toj spravi sa poljskim telefonom saznao sam tek nešto kasnije, a mnogo puta isprobao. Što brže okreće ručicu struja je jača, a maksimum je 110 V . Na prvi pogled reklo bi se da nije jaka u odnosu na napon u domaćinstvu gde je trenutni udar, ali ovde te drži onoliko koliko on hoće i ovakav način više razara telo. Ispočetka me povremeno peckalo i činilo mi se da mogu podneti, ali kada je to postalo duže i jače, postalo je nepodnošljivo. Struja prožima telo, oči se kreću, skoro da gubim svest. Glava hoće da prsne i mimo voljnje krik se otme iz usta. A oni ne daju da se galami. Za ućutkivanje je metod: šaka soli u usta. Ne smeš ispljunuti, a gorčinu ne smeš progutati. Nagriza odmah žedno grlo, dovodi do ludila, a kasnije navali krvu na usta. Ispitivali su me tako nekoliko minuta i ponovo vratili u ćeliju.

Ova mučenja, batinjanja, "ispitivanja", priključenja na struju su bili svakodnevna za sve vreme boravka u ovom zatvoru" .

55) Svedok 259/96-6, zarobljen 8 aprila 1992. godine u Čapljini, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " Kada je vozilo ušlo u " Loru" u krug logora prilikom izlaska iz vozila dočekalo nas je više njih i odmah su nas počeli tući. To mora da su bili ljudi koji su obučeni u borilačkim veštinama, a zapazio sam preko poveza da pripadaju vojnoj policiji pošto su imali bele opasače. Udarali su nas pesnicama, vrhovima prstiju, sečimice šakom za vrat, odnosno rubom dlana, tako da smo odmah tu prebijeni. Udarci su bili brzi, ali veoma jaki i bolni pa zato i pretpostavljam da su to ljudi koji znaju kako treba da se tuče. Među prvima koji su nas tukli uspeo sam da zapazim jednoga koga su zvali Musa. Nakon ove tuče uveli su nas u jednu prostoriju gde su nam skinuli poveze sa očiju i skinuli nas gole, zatim su nam oduzeli sve vrednije stvari koje smo imali i dokumenta. Meni su oduzeli sat marke " Seiko" koji mi je uspomena na brata, 450 DEM i oko 20 miliona naših dinara, što je bilo 2-3 plate. Kada su mi uzimali marke opsovali su mi srbočetničku majku i neko od njih je rekao: " Gledaj u čemu ga četnici plaćaju". Stvari koje su mi oduzeli stavljali su u svoje džepove i to odmah pred nama. Kad sam ovo video uplašio sam se da neću živ odavde izaći čim uništavaju moja dokumenta.

Posle oduzimanja stvari onako gole su nas ubacili u jednu prostoriju gde su nas polivali hladnom vodom govoreći da smo mi "ušljivi četnici" . Nakon polivanja naterali su nas da stanemo ispred zida i da se rukama naslonimo na zid, a zatim su nas udarali bezbol palicama te potom odvukli u ćelije. Mene su prvo odvukli u ćelije u bloku "C" .

Od kako sam uhapšen nisam ništa dobio od hrane, a isto tako ni drugi. Ovde su nam dali nešto od nekog jela koje je bilo bljutavo i neukusno i sasvim malo po količini. Slabo su nas sve vreme hranili, a hranu nismo ni dobijali svaki dan. Jedan hleb su nam delili na 20 delova tako da je svako dobijao po jednu šniticu za ceo dan. Od ovakve ishrane bili smo stalno iscrpljeni pa se sećam da sam jednog dana kada me je glad strašno mučila glasno rekao da bih pojeo vojničku čizmu da mi je neko da. To su čula dvojica ustaša koja su prolazili hodnikom, ušli su u ćeliju, sećam se, jedan od njih je bio Anđelko, a drugi ne znam ko i na njihovo pitanje rekao sam da sam tražio da pojedem čizmu jer sam gladan. Oni su otišli i doneli mi četiri šnicle i ceo hleb te su me naterali da to pojedem preteći mi da ako to ne učinim ili ako od hrane dam nešto drugima koji su sa mnom u ćeliji da će me zaklati. Sve ovo sam pojeo, a zatim još jednu veknu hleba. Kako mi je danima bio prazan stomak i kako sam gladovao ova naglo uneta velika količina hrane stvorila mi je tegobe tako da sam se mučio od bolova, a oni su uživali u tome. Vodu smo dobijali retko i to najčešće na svakih 5 ili 7 dana. Davali su nam po jednu plastičnu flašu od 1,5 l vode na nas pet u ćeliji. Pri tome su nam govorili da je voda skupa i da su oni dobri čim nam daju vodu. Malu nuždu smo vršili tako što smo tražili da idemo u NjC pa su nas oni nekada odvodili tako, a nekada nisu tako da smo to obavljali u ćeliji. Dešavalo se da smo zbog nedostatka vode pili i sopstvenu mokraću. Što se tiče velike nužde, tu su nas izvodili do NjC-a međutim, zbog slabe ishrane retko smo imali potrebe za tim. Prvi put sam imao potrebu posle 19 dana i kada su me odveli do NjC zahtevali su da to obavim za minut. Pošto nisam mogao, jeo sam sapun tako da sam tek sutradan imao veliku nuždu. Inače bilo je zatvorenika koji i po 40 dana nisu imali veliku nuždu.

Jednom prilikom kada su nas izvodili u šetnju u krug, a to se dešavalo jednom u 7 ili 10 dana jedan od ustaša me je naterao da jedem kore od pomorandži govoreći da mi trebaju vitamini. U "Lori" su nas stalno tukli i prebijali i davali nam degeneke, a to znači teške batine sa bilo kakvim predmetima i po svim delovima tela. Tukli su nas ili u ćelijama ili izvodili napolje ili pojedinačno ili u grupi, a za tuču i mučenje upotrebljavali su razne predmete i sprave. Kada bi se umorili tukući nas onda su nas terali da jedan drugog udaramo tako što su nam naređivali da stanemo jedan preko puta drugog i to obično u dve vrste tako da gledamo jedni drugima u lice. Zatim bi nas primorali da se međusobno udaramo. Ukoliko bi neko slabije udario onda bi oni njega tukli tako da su terali zatvorenike da iz sve snage udaraju svoje drugove.

Prinuđivali su nas na protivprirodni blud tako da smo morali jedan drugom da sisamo polne organe. Naročito je bio težak slučaj koji je priređen pravoslavnom svešteniku Z.P. iz Kupresa. Za njega su govorili da je đavo, a ne sveštenik. Jednog dana su ga doveli kod nas u ćeliju i skinuli golog. Zatim su naredili i nama da se skinemo goli pa je on ležao na podu, a mi smo svi jedan preko drugog legli po njemu. Ovo je bilo tako bolno i ponižavajuće. U više navrata su ovog svešenika priključivali na induktorsku struju, a zatim ga terali da klekne na kolena i dovodili mene golog a njega terali da ustima hvata moj polni organ. Terali su ga da grize moj polni organ, a ako to ne bi činio dovoljno snažno, pojačavali bi struju. U takvim situacijama i ja sam bio prikačen na struju i uvek smo padali u nesvest. Ovo je činjeno više puta sa mnom i sa Z., ali to je rađeno i sa drugim zatvorenicima koji su bili u bloku "C" , tako da sam i ja više puta ovako mučen, a ne samo sa Z. Ovo mučenje je vršeno u jednoj pomoćnoj prostoriji čiji je pod bio od betona, a pod su kvasili vodom tako da nas je stuja odmah tresla kada bi ušli u tu prostoriju i kada bi nas vezali tim žicama. Struja je stvarana pomoću induktorskog telefona tako što je ručica okretana. Što se ručica brže okretala, struja je bila jača.

Na ovaj način najviše su mučili zatvorenike Anđelko i njegov drug s kojim je stalno bio, a naročito je voleo da čini Toma Dujić. U ovoj vrsti mučenja je naročito uživala žena Tome Dujića. Pored ovoga ona je uživala u tome da pita zatvorenike "hoćeš li p... " , a zatim snažno udarala po polnim organima pošto bi nas naterala da raširimo noge. Jednom prilikom me je izvela napolje iz ćelije i naredila mi da "berem grožđe" . Nisam razumeo šta hoće, a ona mi je podviknula da hvatam maglu. Ni ovo mi nije bilo jasno. Posle toga me je naterala da ispružim ruke uvis i kao da nešto berem, a za to vreme me je ona udarala pendrekom po telu, naročito po rebrima i iza vrata. Koliko se sećam sa njom sam imao tri ovakva kontakta kada me je mučila, a znam da je to radila i sa ostalim zatvorenicima.

Meni je jako bila mučna i možda najteža tortura koja se zvala " traženje četnika" . Jednog dana upravnik Tomo Dujić me je izveo iz ćelije i rekao mi da mora da traži četnike - Šešelja i Miloševića jer su ušli u mene. Naredio mi je da legnem, a potom na ruku stavio crvenu rukavicu koja je bila do lakta. Zavukao mi je ruku u čmar i počeo da mi steže unutrašnje organe. Ovako mi je nanosio užasne i neopisive bolove a došlo je i do velikog krvarenja. Ovo je činio dok se nisam onesvestio. Lično je Dujić ovaj postupak ponovio sa mnom više puta i to je najčešće radio u ovoj pomoćnoj prostoriji koja je bila u blizini naše ćelije.

Jedno veče oko pola noći Toma Dujić koji je izgleda imao poseban pik prema meni izveo me je iz moje ćelije i odveo u drugu prostoriju. Tamo sam zatekao pet muškaraca koji su bili obučeni u standardne uniforme JNA pa sam zaključio da su to pripadnici JNA. Po govoru sam shvatio da su to Crnogorci. Ovi ljudi su bili toliko izmrcvareni, polomljenih ruku i nogu da je to na mene ostavilo snažan utisak, a ovaj prizor nikaa neću zaboraviti. Svima su bile uši odsečene, koliko se sećam ali mi se čini da je samo jednom od njih ostalo jedno uvo. Oni su bili poređani po podu, neki je bio naslonjen na zid, a neki su bili u poluležećem položaju. Nekima od ovih ljudi bile su oči izvađene, a nekima su preda mnom oči vadili. Sećam se kako je jedan od ovih mučitelja jednom zabio nož u jezik i povukao je nož te mu tako odsekao jezik. Jednom od ovih Crnogoraca nisu izvadili oči tako da je mogao da vidi šta se dešava pa su zatim počeli da kolju jednog po jednog. Klali su ih tako što su ih rukama držali za kosu, a nožem sekli u predelu vrata. Tom prilikom svakom je glava bila odvojena od tela. Ako je neko pokušao da se odbrani, brzo bi bio savladan pošto je mučitelja bilo pet, a oni su svi bili prebijeni i u jako teškom stanju. Na kraju je ostao živ samo onaj kome nisu izvadili oči, jedan od mučitelja je poređao tri noža, jedan pored drugog i rekao mu da bira nož kojim će ga zaklati. Ovaj mučenik kome je bilo dosta muka i poniženja upro je rukom u jedan od noževa. Nisam tačno siguran, ali mislim da je to uradio onaj koji je i zahtevao da bira nož potpuno je pobesneo i više je ličio na zver nego na čoveka i munjevitom brzinom dograbi taj nož i za dellić sekunde prišao je Crnogorcu i jednim zamahom odvojio mu glavu od trupa. Beživotno telo se prevrnulo, a glava je ostala u vazduhu pošto ju je ovaj drugom drukom držao za kosu. Ovo je bio stravičan prizor koji se jedva može opisati dok je ustaša držao glavu, oči zaklanog su otvorene, a takođe i usta i ona su se u takvom stanju otvarala i zatvarala nekoliko puta. Od ovog prizora su se zlikovci uplalšili. Kada je posle izvesnog vremena ovaj što je držao glavu došao k sebi iz sve snage ju je tresnuo od zid da se ona jednostavno rastavila i video se mozak kako treperi. Bio sam u očajnom položaju i sada mi nije jasno kako sam sve ovo mogao da izdržim i podnesem jer sam očekivao da i mene zakolju svakog trenutka. Utom je naišao jedan čovek koji verovatno pripada rukovodećim ljudima koji se očigledno zgrozio ovim prizorom i rekao im da je dosta klanja i zar im nije malo koliko su poklali prethodnu noć. Obratio se meni i pitao me iz koje sam ćelije i naredio im da me tamo odvedu. Ovako sam izbegao sigurnu smrt jer sam sigurno i ja doveden u tu prostoriju da bi me zaklali. Inače, prostorija je bila sva u krvi još kada sam ja došao tako da je sve to sa prizorom koji sam video i sa događajima kojima sam prisustvovao u meni izazvalo jedan strahovito težak utisak. Sve ovo je činio Toma Dujić sa četvoricom ljudi iz zatvorske straže, jedan od njih je Musa.

Posle nekoliko dana u toku noći opet su me izveli sa još devet ljudi radi klanja na isto mesto. Te noći ovde nije bio Dujić već Anđelko koji je bio još svirepiji od Dujića kao i njegov drug. Jedno lice koga su zvali "Umetnik" i "Doktor". Od ljudi koji su dovedeni na klanje zapazio sam da je jedan imao odsečeno uvo. Pre samog klanja nisu nas mučili. Klanje su vršili tako što su sa noževima u rukama prilazili žrtvi, neke hvatali za ruke i ramena, a jedan je hvatao žrtvu za kosu jednom rukom, a drugom rukom u kojoj je bio nož odsecao glavu. Ovom prilikom zaklano je osam ljudi. U svakom od ovih slučajeva glava je bila odvojena od tela. Igrom slučaja i ovog puta dolaskom jednog ustaše meni je spašen život. Kada je bio na redu jedan za koga mislim da je iz Kupresa, a inženjer je visoke struje, ušao je jedan ustaša i sprečio dalje klanje govoreći da je bilo dosta za današnji dan. Pošto je bilo skoro jutro trebalo je ukloniti krv i odneti leševe pa zaključujem da je i to bio razlog da se prekine sa klanjem.

Da bi nas ponizili u naše ćelije su dovodili svoju mladež i to decu 10-12 godina obučenu u ustaške uniforme okićene šahovnicama. Njima smo morali da ukazujemo počast i da izvikujemo parole kao što su: " Za dom, spremni,za Antu Pavelića". Isto tako smo morali da pevamo ustaške pesme koje smo morali da naučimo u svim logorima kroz koje smo prošli. Pevanje pesama se ponavljalo u velikom broju sllučajeva i u raznim prilikama.

U više navrata su noću dovodili srpske devojčice. Po izgledu se videlo da su bile zlostavljane i uplašene. Kad bi ih doveli, nas su postrojavali i pitali ko će sa njima da ima polni odnos. Bilo kako da smo postupili doživljavali smo strašne batine. Ako bi neko rekao da hoće da ima polni odnos sa njima, besomučno su ga tukli kao i onoga ko to nije hteo, a svako je morao da se izjasni o tome. U jednoj takvoj prilici sam dobio dosta batina, ali, čini mi se manje od ostalih jer sam im rekao da imam ćerku koja ima godina kao i ove devojčice, a nisam u mladosti bio ljubimac takvog života. Verovatno su me na neki način prihvatili tako da su me manje tukli nego druge.

Drugi put kad sam bio u " Lori" u upravnikovoj kancelariji je montirana električna stolica na koju su nas stavljali da sedimo, vezivali žicom tako što bi jednu žicu metalnom štipaljkom pričvrstili na uvo, kako su meni činili, a nekima su bušili uši i golu žicu provlačili kroz uvo. Drugu bi žicu vezivali za polni organ, a potom uključivali u struju i pomoću jenog dugmeta pojačavali ili smanjivali jačinu struje. Ovo je najviše radio Tomo Dujić i to u pripitom stanju, a možda i nije bio pripit već samo u dobrom raspoloženju jer je uvek pevao ustaške pesme kada je dolazio, a posle toga je sledilo mučenje. Ovo su radili i drugi. Inače je ovu napravu Tomo zvao "SDS" jer je zatvorenika koga je hteo da muči na električnoj stolici pozivao na taj način što je govorio da ga SDS zove na telefon, a zatim bi ga odvodio u svoju kancelariju i tamo mučio. dok je mene stavljao na električnu stolicu i puštao struju, sedeo je za stolom i pio rakiju. Retko je kada ovo sam radio već su sa njim bili i drugi. Kada bi uključio struju čitavo moje telo se treslo i svi damari su mi bili napregnuti, a isto tako i mišići da sam mislio da će mi oči ispasti. I zubi su mi se tresli, a struja je bila uključena sve dok ne padnem u nesvest.

Neke zatvorenike su terali da jedu fekalije koje su stavljali u neku kesu. Ovo je doživeo moj brat D. a terali su ga po hodnicima da kupi pikavce i šibice i zatim da ih jede. Njega su terali svaki dan da jede i istucani kamen govoreći da je to vitamin koji mu je potreban.

Pored ovoga ostalo mi je u sećanju mučenje dvojice starešina JNA, potpukovnika J. i kapetana P. Njih su prisiljavali da priznaju zločine koje nisu učinili sa namerom da bace ljagu na JNA. Oni su izvođeni pred stroj i pred svima nama priznavali te navodne zločine i da nas vređaju. Mi smo znali da to nije istina" .

V

ZLOČINI GENOCIDA

Ubijanje, teško telesno povređivanje, nanošenje telesnih i duševnih povreda zdravlja ili patnji, odnosno stavljanje pojedinih civila, ranjenika, bolesnika ili ratnih zarobljenika u posebno teške, surove i nečovečne životne uslove, uz sistematsko, kontinuirano izgladnjavanje i dehidriranje, držanje u nehigijenskim životnim uslovima, predstavlja genocid nad pripadnicima srpskog naroda.

Sva ova protivpravna postupanja zatvorske odnosno logorske uprave, stražara, čuvara ili policajaca, odnosno pripadnika regularnih vojnih i policijskih snaga Republike Hrvatske koja su ispoljena u logoru za Srbe "Lora" u Splitu za sve vreme trajanja ovog logora, praktično od početka ratnih dejstava na teritoriji Republike Hrvatske 1991. godine pa sve do 1997. godine kada su ovaj logor napustili i zatočenici o čijim izjavama se radi, sadržana su u ovom materijalu prvenstveno kroz iskaze samih žrtava - svedoka očevidaca. No, prema raspoloživim podacima može se zaključiti da u ovom logoru još uvek ima zatvorenih Srba.

Sva ova ponašanja hrvatskih vojnih, policijskih i civilnih vlasti u logoru "Lora" preduzeta su u nameri da se pripadnici srpske nacionalnosti i pravoslavne veroispovesti istrebe, uklone sa ovih prostora koji su istorijski više vekova naseljavali i to ne samo sa prostora koji su danas u sastavu Republike Hrvatske već i prostora koji pripadaju Bosni i Hercegovini. U ostvarivanju ovog cilja hrvatske vlasti nisu birale načine, sredstva i metode postupanja već su se surovo, nečovečanski obrušile na žene, starce, civile, ratne zarobljenike bez obzira da li su zdravi, bolesni ranjeni ili povređeni, prenebregavajući pri tome da li se radi o licima koja su državljani Republike Hrvatske ili su iz Bosne i Hercegovine.

6

KARAKTER I PRIRODA TELESNIH POVREDA I NARUŠAVANjA ZDRAVLjA KAO POSLEDICA IZVRŠENIH ZLOČINA

O vrsti, karakteru, prirodi i stepenu oštećenja telesnog integriteta i narušavanju telesnog i duševnog zdravlja zarobljenih Srba, civila, ranjenika, bolesnika i ratnih zarobljenika, koje su pretrpeli za vreme boravka u hrvatskom logoru " Lora " u Splitu, a koje su direktno nastupile kao posledica neposredno preduzetih pojedinih oblika radnji ispoljavanja ratnih zločina i zločina genocida govore i nalazi i mišljenja lekara - sudsko medicinskih veštaka. Ovi nalazi praktično potkrepljuju iskaze svedoka žrtava i očevidaca o surovom, nečovečnom i bestijalnom postupanju hrvatskih vojnih, civilnih i policijskih vlasti prema uhvaćenim Srbima.

Naravno da je ovo samo jedan i to manji deo materijala sudsko-medicinskih veštačenja telesnog i duševnog zdravlja Srba koji su manje ili više vremena proveli u zarobljeništvu u logoru " Lora". Ali i ovi podaci dovoljno govore o surovosti postupanja logorske uprave i zatvorske straže i uslovima te atmosfere koja je vladala u ovom logoru čije se posledice ogledaju u nanetim telesnim povredama i drugim oblicima narušavanja i ugrožavanja telesnog i duševnog zdravlja žrtava zločina.

1) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-3 govori nalaz i mišljenje sudsko-medicinskog veštaka T1:

" Ustanovljeni ožiljci u temenom predelu, na levom laktu, levom kolenu i na levoj potkolenici u predelu oba skočna zgloba i na levoj strani grudnog koša nastali su na mestu zadobijenih povreda u ovim predelima Na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih podataka verovatno su ovi ožiljci nastali na mestu razderina, nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju palice, čizma, kundak i dr).

Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na VIII i IDž rebru sa desne stran u istoj liniji nastali su na mestu preloma rebara sa lakom dislokacijom. Ovi prelomi naneseni su najmanje jednokratnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, koleno, noga, udarac čizmom, kundakom i dr.), i ovi prelomi sami za sebe predstavljali su u vreme nanošenja tešku telesnu povredu.

Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu razvio se posttraumatski stresni sindrom sa slikom anksiozno depresivno neurotske reakcije".

2) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-4 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 2:

"Ustanovljeni ožiljci na levoj potkolenici nastali su na mestu zadobijenih povreda u ovim predelima. Na osnovu izgleda ožiljka i anamnestičkih podatka moguće je da su ovi ožiljci nastali na mestu razderina, nanesenih tupinom mehaničkog oruđa (u koje spadaju palica, čizma, kundak i dr.).

Ustanovljeni koštani ožiljak - kalus na V metakarpalnoj kosti desne šake nastao je na mestu preloma ove kosti. Ovaj prelom nanesen je najmanje jednokratnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, koleno, noga, udarac čizmom, kundakom i dr.) i ovaj prelom sam za sebe procenjeno predstavljao je u vreme nanošenja tešku telesnu povredu.

Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu razvio se u posttraumatski stresni sindrom sa predominantnom depresivnom slikom neurotičkog karaktera".

3) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-5 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 3:

"Ustanovljeni zvezdasti ožiljci na čelu i potkolenicama nastali su na mestu zadobijenih povreda u ovim predelima. Na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih podataka moguće je da su ovi ožiljci nastali na mestu razderina, nanesenih tupinom mehaničkog oruđa (u koje spadaju palica, čizma, kundak i dr.).

Ustanovljeni crtasti brkljasti ožiljak na levoj podlaktici nastao je na mestu povrede, a na osnovu izgleda ožiljka i anamnestičkih podataka - moguće sekotine - nanesene oštricom mehaničkog oruđa.

Sadašnjim pregledom je ustanovljena smanjena pokretljivost u levom ramenom zglobu sa otokom iznad levog ramena, posledica je pretrpljene povrede - iščašenja levog ramenog zgloba. Ova povreda je mogla nastati uvrtanjem ruke i u vreme nanošenja i sama za sebe procenjeno predstavljala je tešku telesnu povredu. U vreme i po zadobijanju ove povrede oštećeni je mogao trpeti bol veoma jakog intenziteta praćen strahom velikog intenziteta.

Na osnovu medicinske dokumentacije i sadašnjim pregledom ustanovljenih nedostaka gore levo II, III, VI i VII, gore desno II, III, IV, V i VI zuba kao i V zuba dole levo može se zaključiti da su ovi zubi "rasklimatani" dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa zbog čega su morali biti izvađeni.

Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na V i VI rebru sa desne strane u lopatičnoj liniji nastali su na mestu preloma ovih rebara bez dislokacije. Ovi prelomi naneseni su najmanje jednokratnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, koleno, noga, udarac čizmom, kundakom i dr.) i ovi prelomi sami za sebe procenjeno predstavljali su u vreme nanošenja laku telesnu povredu.

Ustanovljeni koštani ožiljak - kalus na VII rebru sa desne strane u visini zadnje pazušne linije nastao je na mestu preloma ovog rebra, bez dislokacije. Ovaj prelom nanesen je najmanje jednokratnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, koleno, noga, udarac čizmom, kundakom i dr.) i ovaj prelom sam za sebe procenjeno predstavljao je u vreme nanošenja laku telesnu povredu.

Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu razvio se posttraumatski stresni sindrom sa slikom depresivne reakcije neurotičnog tipa".

4) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-6 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 4:

"Ustanovljeni ožiljci na leđima nastali su na mestu zadobijenih povreda u ovim predelima. Na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih podataka moguće je da su ovi ožiljci nastali na mestu razderina nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju palica, čizma, kundak i dr.).

Ustanovljeni poprečni ožiljak u korenu leve šake sa naddlanene strane nastao je na mestu zadobijene povrede. Na osnovu lokalizacije, izgleda ožiljka kao i anamnestičkih podataka moguće je da je ovaj ožiljak nastao na mestu "usecanja" lisica u kožu".

5) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-13 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 11:

"Sadašnjim pregledom ustanovljeni koštani ožiljak u predelu prednjeg zida tela leve gornjovilične kosti praćen izbočenjem mekog tkiva leve polovine lica nastao je na mestu preloma gornjovilične kosti nanesenog direktnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju kundak, palica, pesnica, noga i dr.). Ovaj prelom predstavljao je u vreme nanošenja i sam za sebe procenjeno tešku telesnu povredu, a po njegovom zadobijanju oštećeni je morao trpeti bolove jakog intenziteta praćene strahom velikog intenziteta.

Ustanovljeni ožiljak u predelu leve obrve nastao je na mestu povrede. Na osnovu izgleda ožiljka i anamnestičkih podataka verovatno je da je isti nastao na mestu zadobijene razderine nanete tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, noga, čizma, palica i dr.).

Na osnovu medicinske dokumentacije proizilazi da je oštećeni zadobio prelome VI, VIII i DžI rebra sa desne strane. Ovi prelomi naneseni su tupinom mehaničkog oruđa.

Ustanovljeni brojni mali ožiljci na koži desne potkolenice raspoređeni na ukupnoj površini oko 15 h 5 cm svojim karakteristikama ukazuju da su nastali najverovatnije na mestu zadobijenih razderina, ove razderine nastale su višekratnim direktnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa male površine.

Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu razvio se posttraumatski stresni sindrom sa slikom anksiozno-depresivnog reagovanja neurotičnog tipa".

6) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-15 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 13:

"Ustanovljeni ožiljci na koži desne nadlaktice na osnovu izgleda i svojih karakteristika i anamnestičkih podataka ukazuju da su mogli da nastanu na mestu ulazne i izlazne rane nanesene projektilom ispaljenim iz ručnog vatrenog oružja. Ova povreda za sebe sama u vreme nanošenja predstavljala je tešku telesnu povredu.

Ustanovljeni ožiljak na koži leve nadlaktice na osnovu izgleda i svojih karakteristika i anamnestičkih podataka ukazuje da je mogao da nastane na mestu ulazne rane nanesene projektilom ispaljenim iz ručnog vatrenog oružja. Ova povreda sama za sebe u vreme nanošenja predstavljala je tešku telesnu povredu.

Ustanovljeni ožiljak na dlanu desne šake nastao je na mestu povrede, a na osnovu svojih karakteristika i anamnestičkih podataka mogao je da nastane tangencijalnim delovanjem oštrice mehaničkog oruđa.

Ustanovljeni ožiljci na koži levog preponskog, potpreponskog i kuknog predela nastali su na mestu ulaznih rana ustrelina nanesenih dramlijama sačmenog snopa ispaljenim iz ručnog vatrenog oružja iz blizine, a što potvrđuje i raspored dramlija u mekom tkivu ovog predela vidljiv na učinjenom rentgenskom snimku. U vreme nanošenja ova ustrelina je predstavljala tešku i po životu opasnu telesnu povredu.

Poluzgrčenost IV i V prsta leve i desne šake sa nemogućnošću aktivnih i pasivnih pokreta istih predstavlja direktnu posledicu zadobijenih ustrelina u predelu obe nadlaktice (gde su sadašnjim pregledom ustanovljeni ožiljci kože), ali se ne može isključiti da je ovo delom i posledica zadobijenih povreda nastalih direktnim delovanjem tupine mehaničkog oruđa - udarom u predeo prstiju šaka.

Zbog nastalih posledica u vidu zgrčenosti prstiju na šakama i brojnih velikih i nepravilnih ožiljaka po telu, postoji unakaženje.

Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu razvio se posttraumatski stresni sindrom sa slikom anksiozno- depresivnog reagovanja i suicidalnim razmišljanjima."

7) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-16 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 14:

"Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na VII i VIII rebru sa desne strane u istoj liniji nastali su na mestu preloma ovih rebara sa lakom dislokacijom. Ovi prelomi naneseni su najmanje jednokratnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, koleno, noga, udarac čizmom, kundakom i dr.) i ovi prelomi sami za sebe procenjeno predstavljali su u vreme nanošenja tešku telesnu povredu.

Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na VII i VIII rebru sa leve strane u istoj liniji nastali su na mestu preloma ovih rebara, sa lakom dislokacijom. Ovi prelomi naneseni su najmanje jednokratnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, koleno, noga, udarac čizmom, kundakom i dr.) i ovi prelom sami za sebe procenjeno predstavljali su u vreme nanošenja tešku telesnu povredu.

Ustanovljeni ožiljci na glavi i u predelu desne potkolenice nastali su na mestu zadobijenih povreda, a na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih podataka moguće je da su nastali na mestu razderina nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju čizma, palica, kundak i dr.)."

8) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-17 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 15:

"Ustanovljeni ožiljci u predelu desne potkolenice nastali su na mestu zadobijenih povreda, a na osnovu izgleda ožiljka i anamnestičkih podataka moguće je da su nastali na mestu razderina, nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju kundak, palica, gaženje čizmom i dr.).

Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu razvilo se reaktivno depresivno reagovanje."

9) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-18 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 16:

"Ustanovljeni ožiljak na glavi nastao je na mestu zadobijene povrede, a na osnovu izgleda ožiljka i anamnestičkih podataka moguće je da je nastao na mestu razderine nanesene tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju čizma, kundak, palica i dr.).

Ustanovljeni ožiljci u predelu desnog skočnog zgloba sa istanjenom i perutavom kožom oko njih nastali su na mestu površinastih rana, a na osnovu izgleda ovih ožiljaka i anamnestičkih podataka moguće je da su ove površinaste rane nastale dugotrajnim nošenjem duboke obuće - čizama bez čarapa ("na golu kožu").

Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu razvio se posttraumatski stresni sindrom sa slikom anksiozno-depresivnog reagovanja i paranoidnim interpretacijama. Epi symptomatica suspecta per anamnestica."

10) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-19 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 17:

"Kao posledica preživljene traume i boravka u zarobljeništvu razvilo se psihosomatsko reaktivno stanje".

11) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-20 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 18:

"Ustanovljeni ožiljci na prstima obeju šaka, desnoj podlaktici i levoj nadkolenici nastali su na mestu zadobijenih povreda, a na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih podataka moguće je da su nastali na mestu sekotina nanesenih oštricom mehaničkog oruđa (u koje spadaju nož, bajonet, kama i dr.).

Ustanovljeni ožiljci na levoj nozi nastali su na mestu zadobijenih povreda a na osnovu izgleda ožiljka i anamnestičkih podataka moguće je da su nastali na mestu razderina nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju čizma, kundak, palica i dr.).

Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu razvio se posttraumatski stresni sindrom sa slikom anksiozno-depresivnog reagovanja."

12) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-22 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 20:

"Ustanovljeni ožiljak na levoj bubnoj opni nastao je na mestu njenog rascepa nanesenog aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa široke površine u predeo leve ušne školjke. Ova povreda na osnovu svojih karakteristika verovatno je naneta udarcem šake u predeo leve ušne školjke. Rascep bubne opne predstavljao je u vreme nanošenja i sam za sebe procenjeno tešku telesnu povredu koja je za sobom ostavila trajnu posledicu u vidu umanjenja sluha.

Ustanovljeni ožiljci na gornjoj usni i desnom jagodičnom predelu nastali su na mestu zadobijenih povreda, a na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih podataka verovatno je da su nastali na mestu razderina nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju čizma, kundak, palica i dr.).

Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na VII i VIII rebru sa desne strane u istoj liniji nastali su na mestu preloma ovih rebara sa istom lakom dislokacijom. Ovi prelomi naneseni su najmanje jednokratnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, koleno, noga, udarac čizmom, kundakom i dr.) i ovi prelomi sami za sebe procenjeno predstavljali su u vreme nanošenja tešku telesnu povredu.

Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu razvio se posttraumatski sindrom sa slikom depresivnog reagovanja."

13) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-24 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 22:

"Karakteristike ustanovljenog ožiljka u desnom preponskom predelu uz nedostatak desnog testisa u mošnicama i desnoj semenoj vrpci ukazuju da je desni testis uklonjen operativnim putem, a na osnovu izgleda i karakteristika samog ožiljka kao i anamnestičkih podataka može se prihvatiti da je ova operacija izvršena na oko dve godine pre učinjenog pregleda.

Na osnovu izvršenog pregleda i ustanovljenog nalaza, životnog doba oštećenog kao i anamnestičkih podataka verovatno je da je operativno uklanjanje testisa bilo indikovano prethodnom teškom povredom ovog testisa. S obzirom na odsustvo promena na koži mošnica u vidu ožiljaka može se zaključiti da je do povrede testisa onda došlo direktnim delovanjem tupine jako zamahnutog mehaničkog oruđa ("gaženje cokulama", "šutiranje nogom").

Teška povreda testisa zbog koje se potom vrši njegovo operativno uklanjanje "semikastracija" u vreme zadobijanja izaziva izuzetno jak bol koji može dovesti do neurogenog šoka i gubitka svesti. Zbog toga se ovako teška povreda testisa kvalifikuje kao teška i po život opasna telesna povreda.

Ustanovljeni ožiljci na potkolenicama nastali su na mestu zadobijenih povreda, a na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih podataka moguće je da su nastali na mestu razderina nanetih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju gaženje i šutiranje čizmom, udaranje kundakom, palicom i dr.).

Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na III, IV, V, VI i VII rebru sa desne strane u istoj liniji nastali su na mestu preloma ovih rebara bez dislokacije. Ovi prelomi naneseni su najmanje jednokratnim delovanjem tupine zamahnutog mehaničkog oruđa široke površine (u koje spadaju noga, udarac čizmom, kundakom i sl.) i ovi prelomi sami za sebe procenjeno predstavljali su u vreme nanošenja tešku telesnu povredu.

Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na V i VI rebru sa desne strane u istoj liniji nastali su na mestu preloma ovih rebara bez dislokacije. Ovi prelomi naneseni su najmanje jednokratnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, noga, udarac čizmom, kundakom i dr.) i ovi prelomi sami za sebe procenjeno predstavljali su u vreme nanošenja laku telesnu povredu.

Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na VI i VII rebru sa leve strane u istoj liniji nastali su na mestu preloma ovih rebara sa znatnom dislokacijom. Ovi prelomi naneseni su najmanje jednokratnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, koleno, noga, udarac čizmom, kundakom i sl.) i ovi prelomi sami za sebe procenjeno predstavljali su u vreme nanošenja tešku telesnu povredu.

Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu razvio se posttraumatski stresni poremećaj sa anksiozno-depresivnim reagovanjem i suicidalnim razmišljanjima."

14) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 55/95-15 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka MO 9:

"Ustanovljeni ožiljci na levom lopatičnom i slabinskom predelu nastali su na mestu zadobijenih povreda u ovim predelima. Na osnovu izgleda ovih ožiljaka i anamnestičkih podataka verovatno su ovi ožiljci nastali na mestima zadobijenih razderina nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa u koje spadaju noga, palica, kundak, čizma i dr."

15) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka MO 17:

"Ustanovljeni ožiljci na desnom temenom i međulopatičnom predelu, na levom ramenu, levoj nadlaktici, desnom kolenu i desnoj nadkolenici nastali su na mestima zadobijenih povreda u ovim predelima. Na osnovu izgleda ovih ožiljaka, rentgenskog nalaza, nalaza pri sadašnjem pregledu kao i anamnestičkih podataka najverovatnije da su ovi ožiljci nastali na mestima dejstva delova eksplozivnog rasprskavajućeg sredstva - gelerima. Sve ove povrede skupa procenjene u vreme nanošenja predstavljale su tešku telesnu povredu opasnu po život.

Kao direktna posledica pretrpljenih povreda ostala je potpuna nepokretljivost iz leve ruke u levom ramenom zglobu uz atrofiju mišića leve ruke i znake traumatskog oštećenja brahijalnog pleksusa, a što je sve skupa dovelo do unakaženja i umanjenja opšte životne i radne sposobnosti u znatnom stepenu.

Ustanovljeni ožiljak na čelu nastao je na mestu zadobijene povrede u ovom predelu, a na osnovu izgleda ožiljka i anamnestičkih podataka verovatno na mestu zadobijene razderine nanesene tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju noga, palica, kundak, čizma i dr.)."

16) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 259/94-3 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka:

"Svi ožiljci na telu su rezultat zarašćivanja na koži nastalih dejstvom zamahnutog mehaničkog oruđa čije se vreme nastajanja ne može sa sigurnošću ustanoviti tako da su mogla ceneći okolnosti slučaja nastati i u periodu od 8.4. do 14.8.1992. godine.

Prema obliku, promerima i lokalizaciji ožiljci na glavi, odnosno rane na glavi najverovatnije su nastale dejstvom tupine mehaničkog oruđa (prskotina kože), na desnoj strani grudi šiljkom mehaničkog oruđa (ubodina) i oštrice mehaničkog oruđa (sekotina), na desnoj potkolenici najverovatnije tupinom mehaničkog oruđa (razderina) i na dlanu leve šake dejstvom većeg broja šiljaka mehaničkog oruđa (ubodine).

Sve rane iz kojih su nastali gore navedeni ožiljci kako pojedinačno tako i zbirno predstavljaju laku telesnu povredu.

Prelomi rebara leve strane grudnog koša (6-8) nastali su dejstvom tupine mehaničkog oruđa i predstavljaju tešku telesnu povredu u momentu nastajanja, a prelomi rebara (6-9) sa deformitetom zida desne strane grudnog koša i izlivom krvi u grudnu duplju nastali su dejstvom tupine mehaničkog oruđa i predstavljaju tešku telesnu povredu opasnu po život u momentu nastajanja.

Nagnječine tela i obe šake sa deformitetom levog ručja nastale su dejstvom tupine mehaničkog oruđa i predstavljaju zbirno laku telesnu povredu isto kao i prelomi I i II zuba gore desno.

Na osnovu nalaza i mišljenja lekara lečioca i psihologa sve povrede konstatovane na telu oštećenog u okolnosti u kojima su nastale ostavile su trajne posledice kako u psihičkoj (depresija, autodestruktivne tendencije, psihomotorna inhibiranost, gubitak samopoštovanja, emotivna labilnost, otežano socijalno prilagođavanje i dr.) tako i u neurološkoj sferi (oštećenje perifernih živaca ruku i nogu, parestezije i jaki bolovi po celom telu, slabost distalnih mišića ruku i nogu i dr.). "

7

UČINIOCI IZVRŠENIH ZLOČINA

Sve genocidne zločine u logoru "Lora" u Splitu izvršili su ili su naredili njihovo izvršenje pripadnici vojnih, policijskih i civilnih vlasti Republike Hrvatske. O tome postoje nepobitni dokazi - iskazi samih logoraša (zatvorenika) - očevidaca i žrtava koji su sami bili izloženi pojedinim ili grupnim radnjama genocidnih zločina. Spisak naredbodavaca, upravnika logora, njihovih pomoćnika, neposrednih izvršilaca pojedinih zlodela u liku zatvorskih stražara, vojnih policajaca i dr. naveden u ovom materijalu nije definitivan niti konačan.

Naime, odgovornost za zločine koji su u logoru "Lora" u periodu 1991. do 1997. godine izvršeni nad Srbima, samo zato što su pripadnici srpske nacionalnosti i što su pravoslavne veroispovesti ne sme da bude svedena samo na neposredne izvršioce. Bio bi to veliki i gotovo neoprostiv greh prema svim žrtvama koje su umrle ili povređene usled primene nečuvenog terora prema njima za vreme boravka u ovom logoru. Utvrđivanje identiteta izvršilaca i nalogodavaca ovih zločina u logoru "Lora" izvršeno je na osnovu svedočenja samih žrtava - logoraša.

7.1. NAREDBODAVAC

1. MATE LAUŠIĆ iz Zagreba, ul. Trg Kralja Petra Krešimira br. 1, komandant vojne policije Republike Hrvatske u čijoj je nadležnosti bio i vojni logor "Lora" u Splitu

7.2. UPRAVNICI LOGORA

1. BOŠKO IVICA, koji je izdavao naređenja da se vrše i neposredno vršio pojedine zločine. O tome svedoči iskaz svedoka:

1) Svedok 507/97-2, boravio je u logoru "Lora" od sredine maja 1995. godine do 30.8.1996. godine i u martu i aprilu 1997. godine navodi:

"Komandir zatvora "Lora" bio je Ivica Boško, koji je učestvovao u svim našim maltretiranjima u kojima su se isticali i stražari Nikša Grujo, Tadija, Bobanj i Vanja čija prezimena nisam zapamtio."

2. BUZOV MIROSLAV, koji je izdavao naređenja i neposredno učestvovao u vršenju pojedinih zločina. O tome svedoči iskaz svedoka:

1) Svedok 333/96-8 navodi:

"U junu 1995. godine posle ručka stražar Robert Bjelokapić izveo je jednu grupu nas zarobljenika i odveo nas u deo kruga zatvora gde je bio neki ispucali beton i naredio da kopamo zemlju ispod tog betona. Rekao nam je da su tu kosti naših, da ćemo ih videti i da ćemo i mi isto tako proći. Mi smo kopali, a on nas je neprestano tukao. U jednom momentu naišao je upravnik Buzov, naredio da prekinemo taj posao i da nikome ništa ne smemo da pričamo. Kasnije su na tom mestu sazidali roštilj."

3. DUJIĆ TOMO, zvani "CRNI", iz Vukovara, izdavao je naređenja i neposredno učestvovao u vršenju ratnih zločina. O tome govore iskazi svedoka:

1) Svedok 333/96-7, boravio je u logoru "Lora" od 14. maja 1995. do 2. aprila 1996. godine, navodi:

"Najviše su nas tukli Tadija Bokanović i Grujica Nikša, pripadnici antiterorističke vojne policije, Tomo Dujić, bivši upravnik zatvora "Lora".

2) Svedok 315/96-2, navodi:

"U mučenju su posebno prednjačili Mladen Tolušić, Saša Vidović, Rešid Hodžić, Slavko, čije prezime ne znam, Tonči Vrgić, Tomo Dujić, koji je bio upravnik "Lore", Mirko Galić, komandir 72. bojne, kao i drugi čijih imena ne mogu da se setim."

3) Svedok 15/93, pre rata oficir JNA, navodi:

"Upravnik logora Tomo Dujić me je tukao bejzbol palicom, a tukli su me i stražari koji su nosili crne maske preko lica."

4) Svedok 485/95, boravio je u logoru "Lora" od 10. aprila do 12. avgusta 1992. godine, navodi:

"Svakodnevno sam vođen na ispitivanja i mučenja. Najviše su me mučili Dujić Tomo, Livaja Ivica, Šolić, Giljanović i neki Bane, bivši bokser, negde iz Slavonije."

5) Svedok 181/95-2, u logoru "Lora" boravio je od 19. aprila do 11. avgusta 1992. godine, navodi:

"Odmah po dolasku u ovaj logor u moju ćeliju su ušli upravnik Tomo Dujić i Nikša Zaninović, prethodni upravnik koji mi je rekao da ako ikada budem živ izašao iz zatvora da ću biti kao biljka u kolicima. Odmah su počeli da me tuku čime su stigli: rukama, nogama, drškama od pištolja i kundacima automata. Tomo Dujić mi je stavio u usta cev od pištolja i pretio da će me ubiti.

Naterali bi zatvorenike da se okrenu prema zidu, da na zid stave ruke iznad glave, a noge odmaknu od zida tako da nam telo ostane u kosom položaju, a onda bi nas udarali po bubrezima i slabinama. Ovo je najčešće radio Dujić. Tukli su nas i po stomaku i grudnom košu. Upravnik Tomo Dujić je bio inicijator i izvršilac mnogih iživljavanja i mučenja zatvorenika. On je najčešće primenjivao mučenje strujom. Ja sam četiri puta podvrgavan ovom mučenju. Ono se sastojalo u tome što bi me izvodili iz ćelije i vezanih očiju dovodili u Dujićevu kancelariju. Tamo bi me vezali lisicama za stolicu, a onda bi mi Dujić na ušne školjke stavljao elektrode i pomoću nekog transformatora bi uključivao struju visokog napona tako da sam imao osećaj da me neko seče testerom."

6) Svedok 182/95-2 boravio je u logoru "Lora" od 26. aprila do 2. maja i od 20. maja do 12. avgusta 1992. godine, navodi:

"Upravnik logora je bio Tomo Dujić, a zamenik Vrkić Tonči. Upravnik je bio glavni inicijator iživljavanja nad zatvorenicima i lično je učestvovao u torturi nad zatvorenicima. Mene je nekoliko puta tukao, a najgore batine od njega sam dobio posle delegacije Međunarodnog Crvenog krsta kojoj sam se požalio da sam u zatvoru tučen."

7) Svedok 483/95-2, navodi:

"Mučili su nas upravnik logora Tomo i njegova supruga. Mučenja su bila sprovođena prema svim zatvorenicima. Bilo je i slučajeva lažnih streljanja. Postrojili bi logoraše uza zid pa bi u njih uperili prazan pištolj. U tome je posebno prednjačio upravnik logora Tomo Dujić, stražar Gudić, policajac Giljo, zastavnik Mehić i kapetan Gidić."

8) Svedok 488/95-2, koji je u logoru "Lora" boravio od 13. aprila do 12. avgusta 1992. godine, navodi:

"Upravnik logora bio je Tomo Dujić i on je tukao zatvorenike gumenom palicom i pendrekom. Njegov zamenik Tonči Vrgić bio je još gori od njega."

9) Svedok 445/94-42, navodi:

"Od osoblja zatvora znam da se Tomo Dujić, star oko 30 godina ili možda i mlađi upravnik logora za koga se pričalo da se borio u Vukovaru i da je među poslednjima izašao, isticao što je nas zatvorenike tukao i mučio sa strujom sa induktorskim telefonom."

10) Svedok 67/94-3, navodi:

"U mučenju su se posebno isticali upravnik Tomo Dujić, Grančić Frane, Vrkić Tonči, zamenik upravnika, nekakav Dožder koji je takođe radio u upravi."

11) Svedok 340/94-3, navodi:

"U "Lori" nas je najviše mučio Toma, za koga znam da je bio neki šef, star između 30 i 40 godina, visok, crnomanjast, druge podatke ne znam, on je mene stavljao na struju i više puta tukao kao i ostale zatvorenike."

12) Svedok 164/95-2, navodi:

"Sećam se da sam posle ovoga vraćen u ćeliju u koju su došli Bane, policajac HV, inače bivši bokser iz Lištice, Dujić Tomo, upravnik logora i Giljanović Tonči, policajac HV. Oni su me izveli u kupatilo i tukli me nogama, šakama, čime su stizali i tako najmanje sat i po, a kada više nisam mogao stajati dvojica su me držala, a treći me je udarao palicom po leđima i bubrezima bodimice i sve tako dok nisam izgubio svest. Otvorili su vodu na mene i tako me ostavili u kupatilu da ležim. Mene je najviše tukao upravnik Dujić Tomo i stražar Gudić Ivica iz Splita. Dok sam se nalazio u logoru "Lora" u Splitu sećam se da su stražari ubili jednog zarobljenika koji je pokušao pobeći, u stvari ovaj čovek je bio ranjen i tako ranjena su ga tukli. Ja sam video Dujić Tomu kako skače po ovom zarobljeniku koji je kasnije umro."

13) Svedok 445/94-32, navodi:

"Više puta su mene izvodili samog i prebijali, a uvek je to radio upravnik Tomo Dujić, a sa njim je uvek bio neko od stražara. Jednom prilikom je Toma Dujić našao neki polomljeni kramp i gvozdenim delom krampa me je udario po čelu, a od te povrede i danas se jasno vidi ožiljak na mom čelu"

14) Svedok 445/94-17, navodi:

"Dok sam bio u ćeliji svaki dan su dolazili kod mene pored ostalih i Tomo Dujić, nizak, mršav, crn "kao Ciganin", suvonjavog lica, nije bio stariji od 25 godina, upravnik zatvora. Oni su me besomučno tukli svaki dan. Udarali su me čizmama, palicama, bejzbol palicama, a udarci čizmama su bili najgori tako da sam tada bio potpuno prebijen, a dlanovi su bili potpuno naduveni, prsti ukočeni, a stopala naduvena, izubijani prsti, a po celom telu sam bio izudaran. U ovom periodu mi je slomljeno više rebara."

15) Svedok 445/94-28, navodi:

"Odmah nakon toga odveli su me u jednu prostoriju i to upravnik Tomo iz Vukovara, visok, crn, dosta mršav, a sa njim je bio još jedan stražar koji nije imao zube. Tu sam video N.P. koji je stajao vezanih očiju pa su mi ona dvojica rekla da mu odvežem povez sa očiju, a kada sam to počeo da činim, onda su počeli da me tuku nogama, rukama, pendrecima i svime čime su stigli tako da sam više puta padao u nesvest, pa su me kvasili po nogama da me povrate, a najviše su udarali po prsima i nogama. Nakon prebijanja morali smo da trčimo u krug pa su nas za to vreme tukli, a terali su nas i da pevamo ustaške pesme, a ko pogreši dobijao je batine."

16) Svedok 445/94-27, navodi:

"Po dolasku u "Loru" odmah su nas postrojili uza zid sa licem prema zidu i rukama iznad glave i sistematski su nas sve prebili. Ovom prilikom tu je bio upravnik zatvora Toma, stražar Anđelko, Gudić Ante i još neki. Posle batina su nas sve pretresli. Mene su odmah odatle odveli u jednu prostoriju, tu je bio jedan mlad momak i ovaj crni (Toma) pa su me priključili na induktorski telefon i propuštali struju kroz mene, a žice su mi vezivali za ruke, uši i nos. Dok sam se grčio od bolova i dok me je struja tresla oni su mi gurali pištolj u usta i pretili da će me ubiti. Prilikom guranja pištolja u usta slomili su mi kutnjak sa desne strane u gornjoj vilici."

17) Svedok 445/94-26, navodi:

"Ovde su uvek bili prisutni batinanju upravnik Tomo, stražar Ante. Pored njih i drugih stražara, oni su dovodili i civile gde su nas i oni tukli. Dobro se sećam jedne ženske koja je rekla da trenira džudo pa nas je ona zajedno sa upravnikom Tomom i stražarom Antom tukla. Tom prilikom su me naterali da sa kanapom za čišćenje puške vežem I. oko vrata pa je on morao da se popne na stolicu kao da će izmaći stolicu i da se tako obesi pošto sam ja morao da drugi kraj kanapa vežem za rešetke od prozora ćelije. Kada sam ovo uradio napali su me da sam hteo da obesim svoga druga pa je on posle toga sišao sa stolice, skinuli su mu burmu sa ruke i bacili, a on je morao četvoronoške da ide i da traži burmu. Jednom prilikom, ne sećam se datuma, oko 23 časa, Tomo upravnik izveo me je u hodnik i tražio da kažem da li je I.Đ. vodnik, a ja to nisam hteo da mu kažem pa me je on prebio bejbol palicom i tom prilikom mi je zadao 37 udaraca. Posle toga doveo je Č.S. mog druga koji je bio isto zatvoren pa mu je naredio da me tuče što je ovaj morao da čini, a i jedan i drugi su me snažno tukli pa sam posle svakog udarca padao na zemlju. Ovom prilikom prebijen je i I.Đ. i N.P. koji je bio toliko prebijen da su ga u nesvesnom stanju ubacili u ćeliju. Iste noći posle ovoga Tomo i Ante su me izveli iz ćelije iz kruga zatvora i rekli da će da me bace u more, ali to nisu uradili."

18) Svedok 445/94-33, navodi:

"Dobro se sećam još dok sam bio u ćeliji da je jednom prilikom došla jedna zgodna plavuša koja mi je pokazala obnažene grudi rekavši da joj se dopadam, ali ja sam već bio isprebijan i sklupčao sam se u jedan ugao ćelije i nisam uopšte hteo da razgovaram s njom pa je ona povikala kako hoću da je silujem, a tada je u ćeliju upao Toma sa još nekim stražarima koji su me do besvesti tukli u ćeliji, a zatim me izveli napolje i tamo nastavili da me tuku. Mene i sveštenika P. su više puta terali da jedan drugom "pušimo" polni ud. to smo radili dok smo bili vezani za struju pa su oni propuštali struju kroz nas i istovremeno nas tukli. Tu je uvek bio upravnik Tomo koji je inače bio najgori i učestvovao je u svim mučenjima."

19) Svedok 499/95-2, navodi:

"Nakon provedene noći u ćelijama u kojima smo bili smešteni po šestorica bez hrane i vode ceo dan spavali smo na betonu samo sa jednim ćebetom došlo je jutro kada je otpočelo naše mučenje. Tog jutra postrojeni smo u dvorište ovog vojnog zatvora gde nas je upravnik Tomo Dujić zvao na pojedinačna ispitivanja. Osim toga oni su nas terali da radimo u kasarni sve vrste poslova, čistili smo hodnike, prali auta, kopali travu. Kad je mene pozvao upravnik Tomo pitao me je šta ću ja, šta tražim u Bosni kada sam Srbin, pitao me je da li mi je otac u četnicima, govorio mi je da smo svi mi Srbi isti, da nas sve treba pobiti i tom prilikom me je udario dva puta pesnicom u stomak. Odmah zatim potpuno bez razloga izvadio je pištolj koji je repetirao preda mnom i stavio mi ga u usta govoreći - sad ću da te ubijem. Tom prilikom povredio me je pištoljem, rasekao mi je usne tako da mi je išla krv. Tako me je držao u neizvesnosti pet minuta nakon čega me je oterao da radim. Ja sam od drugih vojnika čuo da je upravnik Dujić najsuroviji u celom zatvoru i da lično maltretira i bije, a čuo sam da je dosta njih ubijeno u zatvoru i pričalo se da je u dobrom delu tih ubistava učestvovao i upravnik lično. To su mi govorili rezervisti koji su bili u logoru. Ja sam inače svakodnevno iz svoje ćelije mogao čuti kako se iz kancelarije "sobe za ispitivanje" upravnika Dujića čuju krici i jauci kao posledica uključivanja u struku i batina."

20) Svedok 67/94-1, navodi:

"U ovom mučenju, maltretiranju i udaranju najviše se isticao upravnik zatvora Tomo."

21) Svedok 288/94-9, navodi:

"U "Lori" sam bio 10-15 dana. Poznato mi je da su mene i druge logoraše mučili Tomo Dujić, ravnatelj u zatvoru i stražari koji su se zvali "Dugi" i Tonči i drugi kojima ne znam imena."

22) Svedok 67/94, navodi:

"Od mučitelja u "Lori" najžešći je bio upravnik Tomo Dujić, a za njim nisu zaostajali ni ostali radnici zatvora među kojima se opet isticao posebno Tomo Dujić."

23) Svedok 510/96-13, navodi:

"Mene lično su najviše tukli i maltretirali stražari službenici zatvora, a među njima i Tomo Dujić, upravnik."

24) Svedok 445/94-21, navodi:

"Dobro se sećam da me je jednom prilikom Toma Dujić izveo napolje i tukao zajedno sa mlađim bratom Perišićem. Tukli su me bejzbol palicama po celom telu, a kada bi pao u nesvest i pao na tlo onda su me udarali po rukama da bi se osvestio. Četiri puta sam padao u nesvest pa su me dizali i na kraju nisu mogli da me ovako osveste, pa su me polivali vodom. Upravnik Toma je imao običaj u proseku svaki dan da mi zavlači cev od pištolja u usta i da repetira kao da će me ubiti. Da li je to radio i drugima, ne znam, ali je to meni činio."

25) Svedok 67/94-4 navodi:

"Različiti su bili načini našeg maltretiranja. Pored batina koje su bile svakodnevne na razne načine bi nas mučili, pa bi često nas zatvorenike kupali tako što bi nas skinuli gole pa pod pritiskom prskali vatrogasnim šmrkovima što je bilo jako bolno obzirom da smo svi prethodno bili izbatinjani. Naterali bi nas da bez prekida trčimo 2-3 sata pa bi onda morali nositi jedan drugoga, a ukoliko bi neko prestao da trči ili bi pao, tada bi dobijao posebne batine. U ovom našem mučenju prednjačio je upravnik Tomo Dujić."

26) Svedok 164/95-8, navodi:

"Upravnik u logoru "Lora" je bio Dujić Tomo, a mene su od reda tukli neprestano."

27) Svedok 164/95-6, navodi:

"U logoru "Lora" meni su prelomili prvo četiri, a drugi put jedno rebro, a od snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame. U ovom zatvoru do besvesti su me tukli Gudić kome ne znam ime i drugi, a posebno raniji upravnik Tomo iz Vukovara."

28) Svedok 259/94-6, navodi:

"Na ovaj način mučenja sa uključivanjem na induktorsku struju najviše je mučio zatvorenike Toma Dujić. Meni je bila jako bolna i možda najteža tortura koja se zvala "traženje četnika". Jednog dana upravnik Tomo Dujić me je izveo iz ćelije i rekao mi da mora da "traži četnike" - Šešelja i Miloševića jer su ušli u mene. Naredio mi je da legnem, a potom na ruku stavio crvenu rukavicu koja je bila do lakta. Zavukao mi je ruku u čmar i počeo da mi steže unutrašnje organe. Ovako mi je nanosio užasne i neopisive bolove a došlo je i do velikog krvarenja. Ovo je činio dok se nisam onesvestio. Lično Toma Dujić je ovaj postupak ponovio sa mnom više puta i to je najčešće radio u jednoj pomoćnoj prostoriji koja je bila u blizini ćelije. To je prva prostorija sa desne strane kada se ulazi u taj blok sa glavnim hodnikom.

Jedno veče ne sećam se tačno datuma oko pola noći Toma Dujić koji je izgleda imao poseban pik na mene izveo me iz ćelije i odveo u drugu prostoriju. Tamo sam zatekao pet muškaraca koji su bili obučeni u standardne uniforme JNA pa sam zaključio da su to pripadnici JNA. Po govoru sam shvatio da su to Crnogorci. Ovi ljudi su bili toliko izmrcvareni, polomljenih ruku i nogu, tako da je to na mene ostavilo jedan težak utisak, a ovaj prizor nikada neću moći da zaboravim. Svima su bile odsečene uši, koliko se sećam, ali mi se čini da je tako i da je samo jednom ostalo jedno uvo. Oni su bili poređani po podu, neki je bio naslonjen na zid, a neki su bili u poluležećem položaju. Nekima od ovih ljudi su bile izvađene oči, a nekima su preda mnom vadili oči. Sećam se kako jedan od mučitelja zabi nož u jezik i povukao je nož tako da mu je odsekao jezik. Jednom od onih Crnogoraca nisu izvadili oči tako da je mogao da vidi šta se dešava pa su zatim počeli da kolju jednog po jednog. Klali su ih tako što su ih rukama držali za kosu, a nožem sekli u predelu vrata. Tom prilikom svakom je glava bila odvojena od tela. Ako je neko i pokušao da se odbrani, brzo bi bio savladan pošto je mučitelja bilo pet, a oni su bili prebijeni i u jako teškom stanju. Na kraju je ostao živ samo onaj kome nisu izvadili oči. Jedan od mučitelja je poređao tri noža, jedan pored drugog i rekao mu da bira nož kojim će ga zaklati. Ovaj mučenik kome je zaista bilo dosta muka i poniženja upro je rukom u jedan od tih noževa. Nisam tačno siguran, ali mislim da je to uradio jedan onaj koji je zahtevao da bira nož, potpuno je pobesneo i više je ličio na zver nego na čoveka i munjevitom brzinom dograbio je taj nož i za delić sekunde prišao tom Crnogorcu i jednim zamahom mu odvojio glavu od tela. Beživotno telo se prevrnulo, a glava je ostala u vazduhu pošto ju je ovaj drugom rukom držao za kosu. Ovo je bio stravičan prizor koji se jedva može opisati. Sve ovo je činio Toma Dujić sa još četvoricom ljudi iz zatvorske straže, a jedan od njih je bio Musa.

Drugi put kad sam bio u "Lori" u upravnikovoj kancelariji je montirana električna stolica na koju su nas postavljali da sedimo, vezivali žicama tako što bi jednu žicu metalnom štipaljkom pričvrstili za uvo kako su meni činili, a nekima su bušili uši i golu žicu provlačili kroz uvo. Drugi bi žicu vezivali za polni organ, a potom uključivali struju i pomoću jednog dugmeta pojačavali ili smanjivali jačinu struje. Ovo je najviše radio Tomo Dujić i to najviše u pripitom stanju, ali je bio u dobrom raspoloženju jer je uvek pevao ustaške pesme kada je dolazio a posle je sledilo mučenje. Ovo su radili i drugima ali je bilo mnogo manje stavljanja na električnu stolicu kada Dujića nije bilo tu. Inače on je ovu spravu zvao "SDS" jer kada je zatvorenika hteo da muči na stolici pozivao ga je iz ćelije da "SDS zove na telefon".

4. GRANČIĆ FRANE, rodom iz Imotskog je izdavao naređenja i neposredno učestvovao u vršenju zločina nad zatvorenicima u logoru. O tome govore iskazi svedoka:

1) Svedok 111/95-2, potpukovnik bivše JNA, navodi:

"Posle ubistva Knežević Nenada iz okoline Šibenika, koji je pokušao bekstvo smenjen je Tomo Dujić, a za novog upravnika je postavljen Frane Grančić rodom iz Imotskog."

2) Svedok 67/94-3, navodi:

"U našem mučenju su se posebno isticali upravnik Tomo Dujić, Grančić Frane, navodno poručnik legije stranaca."

3) Svedok 510/96-13, navodi:

"Najviše su maltretirani piloti. Bio sam prisutan kada je Đ. rekao upravniku Granić Frani da neće da promeni dres posle čega je dobio batine."

5. ZANINOVIĆ NIKŠA ili TONČI je naređivao ili neposredno učestvovao u izvršenju zločina nad logorašima u logoru "Lora". O tome govore iskazi svedoka:

1) Svedok 181/95-2, navodi:

"Odmah po dolasku u ovaj logor u moju ćeliju su ušli upravnik Tomo Dujić i Nikša Zaninović, prethodni upravnik koji mi je rekao ako ikada budem živ izašao iz logora da ću biti kao biljka u kolicima. Odmah su počeli da me tuku čime su stigli: rukama, nogama, drškama od od pištolja i kundacima od automata."

2) Svedok 445/94-42, navodi:

"Od osoblja zatvora ja znam: Tonči Zaninović, star između 35 i 40 godina bio je zamenik Dujića. On me je priključivao na struju s tim što mi je zakačio za uši krajeve žica. Ti udari su izazivali strahovite bolove u glavi, tresli smo se. Pored ostalog imao je običaj da nas tuče a onda kada bi nas prebio i ne bi mogli da ustanemo, doneo je induktorski telefon pa bi nas prikačio, pustio struju i tada smo morali da skočimo pa bi nastavio da nas tuče ponovo."

7.3. NEPOSREDNI IZVRŠIOCI ZLOČINA

1. BABAN IVICA, pripadnik antiterorističke vojne policije učestvovao je u zločinima o čemu govori iskaz svedoka:

1) Svedok 333/96-7, boravio je u logoru "Lora" od 14. maja 1995. godine do 2. aprila 1996. godine, navodi:

"Ivica Baban koji je mene najviše prebijao i mučio, naneo mi je prelome rebara, gasio cigarete po glave, gazio po leđima i rukama."

2. BANIĆ ili BANOVIĆ BANE, bivši bokser iz Slavonije. O njegovim zločinima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 485/95, boravio u logoru od 10. aprila do 12. avgusta 1992. godine, navodi:

"Svakodnevno sam vođen na ispitivanja i mučenja. Najviše su me mučili Dujić Tomo, Livaja Ivica, Šolić, Giljanović i neki Bane, bivši bokser iz Slavonije. Priključivali bi me na struju usled čega mi je krv curila na nos, usta i uši, a nakon toga su me tukli. Posle bi mi bacili kantu hladne vode na glavu. Tukli su me po tabanima, glavi, a najviše po rani koju sam imao na desnoj nozi."

2) Svedok 185/95-2, navodi:

"Najteže batine sam dobio 1. maja 1992. godine kada je u moju ćeliju ušao Giljanović sa još dvojicom koje znam po nadimku "Bane" i "Pepi" koji su pretukli mene i Đ.N. Naterali su me da se licem okrenem prema zidu sa podignutim rukama, a oni su me rukama i palicama udarali po leđima. Meni su sva leđa bila modra, a polomili su mi i nekoliko rebara od kojih je jedno probilo plućnu maramicu. Đ. je pao u komu pa je morao da dođe zatvorski lekar da interveniše."

3) Svedok 510/96-13, navodi:

"Mene su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora među njima i Bane, bokser rodom iz Pakraca."

4) Svedok 164/95-6, navodi:

"U "Lori" smo tučeni više puta dnevno i u svako doba dana i noći. Po udarcima sam zapamtio nekog boksera Baneta."

5) Svedok 499/95-2, navodi:

"Nas su takođe ispitivali uz šamare i pogrdne reči time da su pojedine vojnike bez razloga verovatno iz mržnje što smo Srbi tukli više, a naročito se u tome isticao jedan vojnik hrvatske vojske Bane, vojni policajac. Najgori je bio blok "S". U njemu su najviše mučili zatvorenike. U mučenju se pored upravnika isticao Bane, vojni policajac. Najviše su tukli rezerviste i to one uhvaćene na trebinjskom ratištu kao i pilote."

6) Svedok 445/94-17, navodi:

"Umro je u najgorim mukama Knežević Nenad iz Benkovca, a imao je kuću u Kaštelama, a bio je sa njim još jedan koji su pokušali da beže, pa su prvog ranili, a drugog je izgazilo desetak njihovih policajaca koji su došli i to sam gledao kako gaze, a među njima je bio Giljanović, Čop, Bane bokser, koji je mogao biti iz Metkovića ili okoline. Od osoblja u zatvoru "Lora" pamtim Baneta iz interventnog voda, znam da je iz Metkovića i da je bio bokser. Ovi iz interventnog voda su nas tukli gore nego neki stražari. Bili su pravi razbijači."

7) Svedok 164/95-2, navodi:

"Sećam se da sam posle ovog vraćen u ćeliju u koju su došli Bane policajac HV, inače bivši bokser iz Lištice, Dujić Tomo i Giljanović Tonči. Oni su me izveli u kupatilo i tukli me nogama, šakama i čime su sve stigli i tako najmanje sat i po, a kada više nisam mogao stajati dvojica su me držala, a treći me je udarao palicom po leđima i bubrezima bodimice i sve tako dok nisam izgubio svest. Otvorili su vodu na mene i ostavili me u kupatilu da ležim."

8) Svedok 67/94-5, navodi:

"Što se tiče čuvara u zatvoru nije se znalo ko je od njih gori i ko više udara i maltretira. Bio je tu jedan Tonči, bokser Banović, zatim Giljanović. Tukli su me svakodnevno po čitav dan."

3. BEK, stražar u zatvoru. O njegovim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 420/95-2, navodi:

"Imena stražara kao i upravnika zatvora, ja ne znam jer nam to niko od stražara nije govorio. Znam da su se oslovljavali nadimcima pa tako pamtim i nekog "Beka"."

4. BJELOKAPIĆ ROBERT, zvani "CRNI", iz Hercegovine. O njegovim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 333/96-8, navodi:

"U junu 1995. godine posle ručka Robert Bjelokapić, stražar je izveo grupu zatvorenika i odveo nas u krug zatvora gde se nalazio neki ispucali beton i naredio da kopamo zemlju ispod tog betona. Rekao nam je da su tu kosti naših, da ćemo ih videti i da ćemo i mi isto tako proći. Mi smo kopali, a on nas je neprestano tukao."

5. BOBANj, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 507/97-2, u logoru "Lora" boravio je od sredine maja 1995. godine do 30. avgusta 1996. godine i opet u martu i aprilu 1997. godine, navodi:

"Komandir zatvora u "Lori" je bio Ivica Boško, koji je učestvovao u svim našim maltretiranjima u kojima su se posebno isticali i stražari Nikša Grujo, Tadija, Bobanj i Vanja čija prezimena nisam zapamtio."

6. BOKANOVIĆ TADIJA, zvani "MRKI", iz Hercegovine, pripadnik antiterorističke vojne policije o čijim zločinima govore iskazi svedoka i to:

1) Svedok 333/96-7, boravio je u logoru "Lora" od 14. maja 1995. godine do 2. aprila 1996. godine, navodi:

"Najviše nas je tukao Tadija Bokanović i Grujića Nikša."

2) Svedok 333/96-8, navodi:

"Prvih dana po dolasku u "Loru" mene su izvodili na saslušanje pa me je jednom dobro pretukao Tadija Bokanović tako što me je udarao pendrekom po glavi i leđima. Tada sam dobio 50 udaraca u glavu. Za to vreme sam dva puta padao u nesvest."

3) Svedok 507/97-2, u logoru "Lora" boravio je od sredine maja 1995. godine do 30. avgusta 1996. godine i u martu i aprilu 1997. godine, navodi:

"Komandir zatvora u "Lori" bio je Ivica Boško koji je učestvovao u svim našim maltretiranjima u kojima su se isticali i stražari Nikša Grujo, Tadija, Bobanj i Vanja čija prezimena nisam zapamtio."

7. BOTIĆ ANĐELKO, stražar u logoru, zvani "Mali Anđelko", o čijim zločinima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 111/95-2, potpukovnik bivše JNA, pilot navodi:

"Poznato mi je da su od batina podlegli Jelić Duško iz Trebinja, Savić Vlado iz Nevesinja i Vesović Bojan, koga su zvali "Orao", a rodom je iz Kragujevca, Knežević Nenad iz okoline Šibenika je pokušao bekstvo, ali je ranjen i posle izvesnog vremena je umro, a Bulović, pravnik iz Benkovca je ubijen kao opomena ostalima zbog Kneževićevog bekstva. Ubili su ga Ante, Anđelko Botić i Emilio Bunger."

2) Svedok 182/95-2, navodi:

"Batinanje je bila svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama, gumenim palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima naročito su se isticali: Dožder Zoran, braća Perišić, Tonči Rogošić, Ante Gudić, Botić Anđelko, Bungur Emilio, Bribudić Joško, Paraga, Vidinić i Sulimanović Zoran, zvani "Sule"."

3) Svedok 67/94-5, navodi:

"Ujutru su me digli, naterali da se na suvo obrijem i počelo je ispitivanje, u stvari to nije bilo nikakvo ispitivanje već iživljavanje, a vršili su ga Anđelko Botić i Gudić Ante, dva najveća krvnika koje sam u životu ikada video. Udarali su me nogama, kundacima, šakama, palicama, mučili su me strujom tako što bi kablove induktorskog telefona prikopčavali na palčeve, a kasnije i za uši, pa bi okretali ručicu telefona, a nakon takvih tortura vraćali bi me u ćeliju gde nije bilo kreveta, već sam imao jedno ćebe, a pod je bio od pločica."

4) Svedok 445/94-28, navodi:

"Po dolasku u "Loru" sve su nas izveli napolje, postrojili uza zid i sve sistematski isprebijali. Pored stražara bio je tu i veliki broj civila pa su nas i oni prebijali zajedno sa njima. Od ovih koji su nas tukli sećam se stražara Anđelka pa su nas i oni tu prebijali, a kasnije su bili najgori jer su nas najviše tukli i mučili zatvorenike. Terali su nas da trčimo u krug i da pevamo ustaške pesme, a ko pogreši dobijao je batine. Jednom sam umesto "ajme meni" viknuo "lele meni" pa me je stražar Anđelko izdvojio na stranu i tukao sve dokle sam mogao da stojim. Bio sam jedan od onih koje su najviše prebijali i dobro se sećam jedne noći oko 23 časa mene i B.M. su izveli u NjC Anđelko i Ante i tu su nas prebijali svim i svačim tako da su meni slomili tom prilikom rebra, dok sam ležao na zemlji i kada me je podizao snažno me je udario bejzbol palicom po grudnom košu."

5) Svedok 445/94-32, navodi:

"Tukli su nas u hodniku i u svim drugim prilikama kada bi nas ko stigao i prebio. Više puta su me izvodili samog i prebijali, a to je radio upravnik Tomo Dujić, a s njim je uvek bio neko od stražara, pa se sećam da je bio i Anđelko, crn, mršav, star do 30 godina, niskog rasta."

6) Svedok 445/94-3, navodi:

"Anđelko je bio malog rasta, pa su ga zvali "Mali Anđelko", pa su nas on i drugi ovde prebijali."

7) Svedok 164/95-6, navodi:

"U logoru "Lora" meni su prelomili prvo četiri, a drugi put jedno rebro, a od snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame i u ovom zatvoru mene su do besvesti tukli Gudić, izvesni Anđelko i drugi."

8) Svedok 445/94-27, navodi:

"Po dolasku u "Loru" odmah su nas postrojili uza zid sa licem prema zidu i rukama iznad glave i sistematski nas sve do jednog prebili. Ovom prilikom tu je bio upravnik Tomo, stražar Anđelko, Ante. Posle batina su nas pretresli. Tu su nas šišali, a za to vreme Anđelko i drugi nas nisu tukli. Mene su sigurno više od tri - četiri puta, ali redovno svaki dan izvodili danju i noću i prebijali, a sa mnom su izvodili i druge zatvorenike. Mene je najviše tukao Gudić, Anđelko, Suljo."

9) Svedok 67/94, navodi:

"Pretresali su nas do gola, nakratko saslušali, potom su nas postrojili uza zid tako da prstima noge i nosom dodirujemo zid, a držali uvis pa bi potom jedan policajac kome je ime Anđelko Botić udarao palicom u predelu glave do visine krsta, a drugi Gudić je udarao naniže i udarali bi krvnički tako da su tada slomili dve palice, a jednu su slomili na meni."

10) Svedok 445/94-21, navodi:

"Pored Tome Dujića tu je bio stražar Gudić Ante, a sa njim stalno u smeni Anđelko koga su zbog malog rasta zvali "Mali Anđelko", pa su se njih dvojica naročito isticali u prebijanju zatvorenika, a sa njima je bio i Sulejmanović. Njih trojica su me uvek u toku noći izvodili pa su me besomučno tukli."

11) Svedok 67/94-4, navodi:

"U ovom našem mučenju su prednjačili upravnik Tomo Dujić te stražari Gudić Ante, Anđelko, kome ne znam prezime i Sulejmanović."

12) Svedok 259/94-6, navodi:

"Slabo su nas hranili za sve vreme boravka u "Lori". Od ovakve ishrane smo bili iscrpljeni pa se sećam jednog dana kada me je glad strašno mučila glasno sam rekao "kako bih pojeo vojničku čizmu da mi je neko da". To su čula dvojica ustaša koji su prolazili hodnikom pa su ušli u ćeliju, jedan Anđelko, a drugi ne znam kako se zove i oni su mi kada su čuli da sam gladan, doneli mi četiri šnicle i ceo hleb te su me naterali da to pojedem preteći da će me u suprotnom zaklati. Kako mi je danima stomak bio prazan i kako sam gladovao ova naglo uneta velika količina hrane stvorila mi je tegobe tako da sam se mučio od bolova, a oni su uživali u tome. Mene su kao i druge priključivali na induktorsku struju sa poljskog telefona. Na ovaj način najviše su mučili zatvorenike Anđelko i njegov drug, a naročito je to voleo da čini upravnik Tomo. Posle nekoliko dana u toku noći opet su me izveli sa još devet ljudi na isto mesto radi klanja. Te noći ovde nije bio Dujić već su bili Anđelko, koji je bio još svirepiji od Dujića i njegov drug. Od ljudi koji su dovedeni na klanje zapazio sam da je jedan imao odsečeno uvo. Pre samog klanja nisu nas mučili. Klanja su vršili tako što su sa noževima u rukama prilazili žrtvi, neke hvatali za ruke i ramena, a jedan je hvatao žrtvu za kosu jednom rukom, a drugom rukom u kojoj je bio nož odsecao glavu. Ovom prilikom zaklano je još osam ljudi. U svakom slučaju glava je bila odvojena od tela. Igrom slučaja dolaskom jednog ustaše, meni je spašen život."

13) Svedok 67/94-3, navodi:

"U našem mučenju posebno su se isticali upravnik Tomo, Grančić Frane, Vrkić Tonči, a tukao nas je i stražar Botić Anđelko. Od svih je bio najgori Gudić Ante, a nije zaostajao ni Botić Anđelko."

14) Svedok 445/94-42, navodi:

"Od osoblja zatvora sećam se Botić Anđelka. On je omanji, visok oko 170 cm, star oko 25 godina. Zajedno sa Antom Gudićem bio je u smeni. I to je bila najgora smena za nas zatvorenike. On je imao običaj da tuče bejzbol palicom. Tukao je i mene tom palicom."

15) Svedok 510/96-13, navodi:

"Ratni zarobljenik nisam siguran u ime je bio u prisustvu Kneževića, kada je pokušao da beži, ali sam Vuković nije pokušao bekstvo. Ja sam se nalazio iza njih dvojice u pratnji stražara Botić Anđelka i Gudić Ante. Posle sprečavanja bekstva Kneževića i njegovog hapšenja stražara i pripadnici interventnog voda su otpočeli sa fizičkim zlostavljanjem Vulovića. Tukli su ga, šutirali čizmama od čega je iste noći umro."

16) Svedok 445/94-17, navodi:

"Najviše su terali zatvorenike da izigravaju psa i mačku Gudić, Botić, Tonči i neki drugi. Izlagali su nas na sunce s tim što su nas izvodili napolje i skidali gole pa posle dugog boravka kada bi ožedneli i bili iscrpljeni nisu nam davali vode. Tukli su nas u raznim prilikama, a ne samo posle trčanja. Ovo trčanje su prvo uveli Gudić i Botić, a kasnije su uveli svi stražari. Botić Anđelko se posebno isticao u tuči i mučenju zatvorenika."

8. BOŠKO, zvani "POLjA", o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 333/96-7, u logoru "Lora" je boravio od 14. maja 1995. godine do 2. aprila 1996. godine, navodi:

"To su ljudi koji su nas najviše tukli, ali dolazili su i drugi. Svako ko je došao mogao je da nas tuče. Neki su dolazili i dovozili svoja kola da ih peremo pa su nas pri tome tukli. Jedan od njih je bio "Polja" koga su tako zvali i Boško, kao i neki stariji čovek sa brkovima koga su zvali "Dabro", koji nas je udarao kundakom od puške."

9. BOŠNjAK BORO, pripadnik interventnog voda iz Vukovara (Borova naselja) o čijim zločinima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 445/94-17, navodi:

"Dok sam bio u toj ćeliji svaki dan su dolazili kod mene Levaja, Giljanović i Bošnjak Boro iz Vukovara, pripadnik vojne policije, do 35 godina star, visok oko 180 cm, malo je imao "rahitične noge", jer kada je hodao kolena su mu bila raširena, a imao je izrazite crne brkove. Oni su me besomučno tukli svaki dan."

2) Svedok 510/96-13, navodi:

"Mene lično su najviše tukli i maltretirali između službenika zatvora Bošnjak Boro iz Borova naselja, pripadnik interventnog voda."

10. BRIBUDIĆ ili PRIBUDIĆ JOŠKO, o čijim zločinima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 182/95-2, navodi:

"Batinanje je bilo svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama, gumenim palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima pored ostalih naročito se isticao Bribudić Joško."

2) Svedok 510/96-13, navodi:

"Mene lično najviše su tukli i maltretirali službenici zatvora od kojih posebno ističem Pribudić Joleta, stražara."

3) Svedok 445/94-17, navodi:

"Prigudić Josip, zvani "Jole", stražar srednje visine do 25 godina star, bio je veoma loš, a mučio nas je na isti način kao i ostali, tukao me je."

11. BUDALIĆ, stražar iz okoline Mostara, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 445/94-17, navodi:

"Od zatvorskog osoblja koji su me mučili i maltretirali sećam se između ostalih Budalića, ime ne znam, iz okoline Mostara, visok, smeđ, više plav, dobro građen i jak. On je tukao sve zatvorenike."

12. BUNGUR ili BUNGER EMILIO, stražar u logoru o čijim zločinima svedoče iskazi svedoka:

1) Svedok 111/95-2, navodi:

"Poznato mi je da su od batina podlegli Jelić Duško iz Trebinja, Savić Vlado iz Nevesinja i Vesović Bojan koga su zvali "Orao", a rodom je iz Kragujevca, Knežević Nenad iz okoline Šibenika je pokušao bekstvo, ali je ranjen i posle izvesnog vremena je umro, a Bulović, pravnik iz Benkovca je ubijen kao opomena ostalima zbog Kneževićevog ubistva. Ubili su ga Ante, Anđelko Botić i Emilio Bungur."

2) Svedok 182/95-2, navodi:

"Batinanje je bila svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama i gumenim palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima naročito su se isticali: Dožder, braća Perišić, Tonči Rogošić, Ante Gudić, Botić Anđelko, Bungur Emilio, Bribudić Joško, Paraga, Vidinić i Sulimanović Zoran, zavni "Sule"."

3) Svedok 164/95-2, navodi:

"Pored upravnika i stražara HV sećam se da su zarobljenike tukli Hodžić Rešid, izvesni Emilio, Sulejmanović, zatim stražar Vidović."

4) Svedok 499/95-2, navodi:

"Poznato mi je da su uhvaćena dva Srbina iz Splita od kojih je jedan prilikom sprovođenja iz bloka "A" u blok "S" odgurnuo stražara i počeo da beži. Tom prilikom je bio ranjen u nogu i kroz stomak pa je uhvaćen i dovučen u krug zatvora. On je tom prilikom tučen do besvesti od stražara koji su ga uhvatili, a najviše ga je tukao komandir straže Emilio. On ga je tukao čizmom nogom u glavu dok ovaj nije potpuno izgubio svest kada je ostao potpuno nepokretan i nije se micao."

5) Svedok 164/95-6, navodi:

"U logoru "Lora" u Splitu meni su prvo prelomili četiri, a drugi put jedno rebro, a od snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame i u ovom zatvoru do besvesti su me tukli Gudić, izvesni Anđelko, zatim Emilio, Dožder, Tonči i ostali."

6) Svedok 445/94-42, navodi:

"Od osoblja zatvora znam da je to bio Emilio, čije prezime ne znam."

7) Svedok 510/96-13, navodi:

"Za Jelića iz Trebinja mogu da kažem sledeće: jednog jutra dovezli su šest Trebinjaca među kojima je bio i Jelić. Ja sam ga uneo u ćeliju. Bio je u teškom stanju od batina. Da li iste ili naredne večeri ne znam naređeno mi je od strane dežurnog stražara Bungur Emilija da zajedno sa Č. skujem sanduk. Kasnije sam čuo da je umrli Jelić."

8) Svedok 164/95-1, navodi:

"Sećam se da su nas u logoru tukli i prema nama nečovečno postupali kao stražar po imenu Emilio, rodom iz Kaštela, Vidović, stražar i Tonči Vrkić."

13. VANjA, čije prezime još nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 507/97-2, navodi:

"Komandir logora u "Lora" bio je Ivica Boško, koji je učestvovao u svim našim maltretiranjima u kojima su se isticali i stražari Nikša Grujo, Tadija, Bobanj i Vanja čija prezime nisam zapamtio."

14. VIDINIĆ, čije prezime nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 182/95-2, navodi:

"Batinanje je bila svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama, gumenim palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima su se naročito isticali Dožder Zoran, braća Perišić - Damir, zvani "Rambo" i Davor iz Sinja, Tonči Rogošić, Ante Gudić, Botić Anđelko, Bungur Emilio, Bribudić Joško, Paraga, Vidinić i Sulimanović Zoran, zvani "Sule"."

15. VIDOVIĆ SAŠA, o čijim zločinima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 315/96-2, navodi:

"U mučenju su posebno prednjačili Mladen Tolušić, Saša Vidović, Rešid Hodžić, Slavko, čije prezime ne znam, Tonči Vrgić, Tomo Dujić, koji je bio upravnik logora, Mirko Galić, komandir 72. bojne, kao i drugi čijih imena ne mogu da se setim."

2) Svedpl 67/94-3, navodi:

"Sećam se stražara braće Perišić, Davora i Damira kao i Viktora iz Dugog Sela, zatim Sulejmanović Zlatka, zvanog "Sule" i stražara Vidović Saše. Od svih nabrojanih jedini koji nas nije tukao bio je Vidović Saša."

3) Svedok 164/95-1, navodi:

"Nabrojao sam imena upravnika i stražara koji su nas tukli u logoru i prema nama nečovečno postupali kao stražar po imenu Emilio, rodom iz Kaštela, Vidović, stražar iz Mostara, sećam se da je zamenik upravnika bio Tonči Vrkić."

4) Svedok 164/95-2, navodi:

"Pored upravnika i stražara HV u zatvoru "Lora" sećam se da su zarobljenike tukli Rešid Hodžić, izvesni Emilio, Sulejmanović Zlatko, Dožder Zoran, Vidović, stražar HV rodom iz Mostara."

5) Svedok 510/96-13, navodi:

"Mene lično su najviše tukli i maltretirali stražari službenici zatvora, a među njima i stražar Vidović."

16. VIKTOR, čije prezime nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 67/94-3, navodi:

"U našem mučenju posebno su se posebno isticali upravnik Tomo Dujić, Grančić Frane, Vrkić Tonči, Dožder, Giljanović, Gudić Ante, Botić Anđelko, Rogošić Tonči, svi oni su nas tukli svim i svačim, mučili i maltretirali. Sećam se još i čuvara braće Perišić, Davora i Damira i Viktora svi su iz Dugog polja."

17. VRKIĆ ili VRGIĆ TOMO ili TONČI, iz Splita, o čijim zločinima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 315/96-2, navodi:

"U mučenju su posebno prednjačili Mladen Tolušić, Saša Vidović, Rešid Hodžić, Slavko, čije prezime ne znam, Tonči Vrgić, Tomo Dujić, koji je bio upravnik "Lore", Mirko Galić, komandir 72. bojne, kao i drugi čijih imena ne mogu da se setim."

2) Svedok 234/95-6, navodi:

"Ja sam iz bolnice Firule posle četiri-pet dana boravka prebačen u "Loru" u Splitu gde me je na ulazu sačekao Vrgić Tomo, zvani "Tonči" u rečima: "Evo novog četnika" pa me je udario nogom u predelu vilice koja mi je već bila polomljena na tri mesta. Vilica je popucala pa su me ponovo vratili u bolnicu gde mi je bez anestezije ponovo nameštana vilica i postavljene žice. Odmah nakon toga sam vraćen u "Loru".

3) Svedok 485/95, navodi:

"Za svo vreme boravka u ćeliji nikada nisam imao mira ni danju ni noću. Uvek bi neko od otvarao vrata i prebijao me do besvesti. Upravnik logora bio je Tomo Dujić, a njegov pomoćnik Vrkić."

4) Svedok 63/94-1, navodi:

"Upravnik ovog logora bio je Tomo Dujić koji je često dolazio među zatvorenike i tukao ih prilikom svakog obilaska. Od stražara se sećam Tončija, Ramba, Naciste. Imena im ne znam pošto su se oslovljavali po nadimcima."

5) Svedok 182/95-2, navodi:

" Upravnik ovog logora bio je Tomo Dujić, a zamenik Vrkić Tonči."

6) Svedok 488/95-2, navodi:

"Upravnik logora bio je Tomo Dujić i on je tukao zatvorenike gumenom palicom i pendrekom. Njegov zamenik Tonči Vrgić bio je još gori od njega. On je tukao zatvorenike do iznemoglosti naročito posle 22 časa kada je bilo povečerje. Kroz zidove smo slušali krike ljudi koje su tukli. Nekad se to dešavalo i preko dana."

7) Svedok 510/96-13, navodi:

"Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima i Vrkić Tonči, zamenik upravnika."

8) Svedok 164/95-2, navodi:

"Posle ove tučnjave ponovo sam bio vezan za rešetke u kupatilu gde su me tukli bejzbol palicom i to Gudić Ivica i stražar po imenu Anđelko ne znam prezime. Ovde sam izgubio svest pa su uključili hladnu vodu na mene. Drugi zarobljenici su mi pričali da sam u ovoj vodi ležao sat i po vremena. Posle ovoga na smenu je došao Perišić Davor, stražar HV i naredio mladim vojnicima zarobljenicima da me skinu i drže pod hladnim tušem još 15 minuta. Posle ovoga su me obukli i vratili u ćeliju. Posle ovoga zamenik upravnika Tonči Vrkić naredio je stražarima da me ne smeju tući."

9) Svedok 164/95-1, navodi:

"Nabrojao sam imena upravnika i nekih stražara, a sećam se još nekih imena koja su nas tukli u logoru i prema nama nečovečno postupali kao Emilio, rodom iz Kaštela, Vidović, stražar iz Mostara, sećam se da je zamenik upravnika u "Lori" bio Tonči Vrkić."

10) Svedok 67/94-3, navodi:

"U našem mučenju su se posebno isticali upravnik Tomo Dujić, Grančić Frane, Vrkić Tonči, zamenik upravnika i drugi."

11) Svedok 164/95-6, navodi:

"U logoru "Lora" u Splitu meni su prvo prelomili četiri, a drugi put jedno rebro, a od snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame i u ovom zatvoru do besvesti su me tukli Gudić, izvesni Anđelko, zatim Emilio, Dožder, Tonči, Sulejmanović, Tonči Vrkić i upravnik Tomo Dujić."

12) Svedok 445/94-17, navodi:

"Umro je u najgorim mukama Knežević Nenad iz Benkovca, a imao je u kuću u Kaštelima, a sa njim je bio još jedan koji su pokušali da beže pa su prvog ranili, a drugog je izgazilo desetak njihovih policajaca koji su došli i to sam gledao kako ga gaze, a među njima su bili Giljanović, Čop, Bane bokser, Pobro, Gudić, Botić i Vrkić, koji je bio zamenik upravnika."

13) Svedok 288794-9, navodi:

"U "Lori" sam bio 10-15 dana. Poznato mi je da su mene i druge logoraše mučili Tomo Dujić, ravnatelj u zatvoru i stražari koji su se zvali "Dugi" i Tonči i drugi čijih se imena ne sećam."

14) Svedok 499/95-2, navodi:

"Najgori je bio blok "S" u kome su najviše mučili zatvorenike. U mučenju se posebno isticao upravnik Tomo Dujić, njegov zamenik Tonči Vrkić, neki Bane, "Rambo" i još neki Tonči."

15) Svedok 164/95-8, navodi:

"Upravnik u logoru "Lora" bio je Dujić Tomo i Vrkić Tonči, mene su tukli svi stražari, a najviše Gudić Ivica, a imena drugih u logoru ne znam."

18. GAVRILOVIĆ NENO, stražar o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 510/96-13, navodi:

"Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima Gavrilović Neno, dežurni."

19. GALIĆ MIRKO, komandir 72. bojne o čijim zločinima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 315/96-2, navodi:

"Od prvog dana dolaska u "Loru" počinju moje nove muke. Počinju fizička maltretiranja i iživljavanja. Tučen sam svim i svačim: rukama, nogama, palicama. U mučenju su posebno prednjačili Mladen Tolušić, Saša Vidović, Rešid Hodžić, Slavko čije prezime ne znam, Tonči Vrgić, Tomo Dujić, Mirko Galić, komandir 72. bojne kao i drugi čijih imena ne mogu da se setim."

2) Svedok 510/96-13, navodi:

"Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima Galić Mirko, zapovednik vojne policije za srednju Dalmaciju 72. bojne."

20. GIDIĆ DUŠKO, bivši kapetan JNA iz Smedereva, rođen 16. oktobra 1955. godine u Požarevcu, od oca Novice, pristupio Hrvatskom vijeću odbrane o čijim zločinima u logoru "Lora"govore iskazi svedoka:

1) Svedok 111/95-2, navodi:

"U tučama zatvorenika naročito su se isticali Botić Anđelko i ostali. Primenjivani su i drugi metodi mučenja. Maltretirali su nas i Gidić Duško i Hodžić Rešid koji su takođe imali status zarobljenika."

2) Svedok 483/95, navodi:

"Zatvorenici su mučeni strujom. Davali bi nam telefonsku slušalicu da se navodno javimo svojima pa bi uključivali struju što bi izazivalo strujne udare. To je bila specijalnost čuvara logora, mislim da se zvao Gudić. Njemu su se često pridruživali zastavnik Mehić i kapetan Gidić. Bilo je i slučajeva lažnih streljanja. Postrojili bi logoraše uza zid pa bi u njih uperili prazan pištolj. U tome je posebno prednjačio upravnik logora Tomo Dujić, stražar Gudić, policajac Giljo, zastavnik Mehić i kapetan Gidić."

3) Svedok 488/95-2, navodi:

"Bili smo smešteni u ćelije po četvorica. U mojoj ćeliji je bio zastavnik Dževad Mekić iz Busovače koji se pridružio Hrvatima i učestvovao u maltretiranju zatvorenika naročito kada bi ga napili. Kapetan Duško Gidić, oženjen muslimankom se takođe pridružio Hrvatima i maltretirao druge zatvorenike sem vojnika iz naše jedinice."

4) Svedok 470/95-3, navodi:

"Kapetan Gidić je boraveći u logoru zadobio njihovo poverenje pa je dolazio sa njima da nas maltretira. Najviše je tukao dobrovoljce i psovao im četničku majku. Nosio je njihovu uniformu sa natpisom na rukavu "ZNG". Mene i vojnike iz Gabele nije tukao jer nije smeo iz njemu poznatih razloga."

5) Svedok 164/95-2, navodi:

"Čim sam doveden u krug zatvora šakom u oko i nogom u stomak udario me je Gidić Duško, inače Srbin iz Čačka, aktivni kapetan JNA. Gidić je u ovom logoru kao zarobljenik imao povlašćeni položaj kod ustaša jer je odmah prešao na njihovu stranu dokazujući se tučnjavom i maltretiranjem zarobljenika."

6) Svedok 164/95-6, navodi:

"U logoru "Lora" u Splitu su mi prvo prelomili četiri rebra, a drugi put jedno rebro, a izglavili su mi i levo rame. U ovom zatvoru do besvesti su me tukli: Gudić, izvesni Anđelko, Emilio, Dožder, Tonči, Sulejmanović, Tonči Vrkić, kapetan Duško Gidić, koji je po nacionalnosti Srbin i za njega kažu da je hrvatskoj vojsci predao skladište u Gabeli."

7) Svedok 445/94-42, navodi:

"Od osoblja zatvora ja znam sledeća lica i to: Gidić Duško, koji je bio aktivni kapetan, po nacionalnosti Srbin, predao je Hrvatima neko skladište, mislim u Gabeli. On je prvo bio zatvorenik, pa je odbio da ide na razmenu. Gidić je držao kafe kuhinju."

8) Svedok 467/94-8, navodi:

"Oteturao sam se ponovo u stroj. Kada sam stao tamo okrenuo sam se prema krugu i primetio našeg kapetana iz skladišta u Dretelju Duška Gidića, šetao se po pisti u farmerkama i njihovom maskirnom prslučetu."

9) Svedok 510/96-13, navodi:

"Siguran sam da su na stranu HV prešli sledeći ratni zarobljenici među kojima i Gidić Duško, koji je bio na službi u Čapljini, Mostaru, a kasnije u skladištu u Gabeli gde je i zarobljen. Tretiran je kao prebeg. Imao je povlašćeni položaj i ulogu da gardistima, civilima, policajcima govori o našim "nedelima". Psovao je, tukao zatvorenike i ubeđivao ih da pređu u HV."

21. GILjANOVIĆ ZVONKO, zvani "GILjO", iz Metkovića, o čijim zločinima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 510/96-13, navodi:

"Bio je jedan Tonči bokser, zatim Banović, pa Giljanović, zvani "Giljo" i tukli su me svakodnevno po čitav dan."

2) Svedok 67/94-3, navodi:

"U našem mučenju su se posebno isticali upravnik Tomo Dujić, Grančić Frane, Vrkić Tonči, Dožder, Giljanović, zvani "Giljo" navodno instruktor specijalnih jedinica koji je redovno dolazio i tukao nas."

3) Svedok 445/94-17, navodi:

"U prostoriji gde su me ispitivali, odmah su počeli da me tuku Levaja i Giljanović za koga znam da je bio bokser iz Splita, star najviše 35 godina, nizak, dobro građen, nabijen sa malo većim zaliscima, kratko potšišan, a bio je komandir interventnog voda njihove policije. U ovom periodu meni je slomljeno više rebara. Za ovo vreme Giljanović je posebno ulazio u moju ćeliju i trenirao boks na meni tako da me je satima pesnicama udarao po svim delovima tela. Usled ovih prebijanja 15 dana nisam mogao da ustanem niti da se pomerim, za to vreme nisam ništa ni jeo. Pored ovog zatvorenike su priključivali na struju pa su to i meni radili. Mene su Giljanović i Levaja prikačili na struju tako da sam se sav tresao."

4) Svedok 485/95 u logoru "Lora" boravio je od 10. aprila do 12. avgusta 1992. godine, navodi:

"Svakodnevno sam vođen na ispitivanja i mučenja. Najviše su me mučili Dujić Tomo, Livaja Ivica, Šolić, Giljanović i neki Bane, bivši bokser negde iz Slavonije. Priključivali su me na struju usled čega mi je krv curila na nos, usta i uši, a nakon toga su me tukli."

5) Svedok 181/95-2, u logoru "Lora" boravio je od 19. aprila do 11. avgusta 1992. godine, navodi:

"U tučama se posebno isticao Zvonko Giljanović i izvesni Perišić, zvani "Rambo". Ova dvojica su uživala u prebijanju zatvorenika. Tukli su nas pesnicama, nogama i palicama za bejzbol. Naterali bi zatvorenike da se okrenu prema zidu da na zid stave ruke iznad glave, a noge odmaknu od zida tako da nam je telo ostajalo u kosom položaju, a onda bi nas udarali po bubrezima i slabinama."

6) Svedok 111/95-2, potpukovnik bivše JNA, pilot koji je u logoru "Lora" boravio od 26. aprila do avgusta 1992. godine, navodi:

"Najteže batine smo P. i ja dobili 1. maja 1992. godine. Tada je u ćeliju upao Giljanović i tako me prebio da sam pao u komu. Intervenisao je zatvorski lekar koji me jedva povratio u život. Taj Giljanović je često dolazio u zatvor i mučio zatvorenike. Uživao je da me maltretira u dvorištu tako što bi mi čizmom gazio prste polomljene noge koji su bili van gipsa sve dok mi prsti ne bi prokrvarili."

7) Svedok 182/95-2, boravio u logoru "Lora" od 26. aprila do 2. maja i od 20. maja do 12. avgusta 1992. godine, navodi:

"Pored stražara slobodan pristup našim ćelijama imali su i pripadnici hrvatske vojne policije i civili koji su nas takođe tukli i maltretirali. Od pripadnika vojne policije naročito se isticao Zvonko Giljanović, zvani "Giljo". Najteže batine sam dobio kada je u moju ćeliju upao Giljanović sa još dvojicom koje znam po nadimku "Bane" i "Pepi" koji su pretukli mene i Đ.N. Naterali su me da se licem okrenem prema zidu sa podignutim rukama, a oni su me rukama i palicama udarali po leđima. Meni su sva leđa bila modra, a polomili su mi i nekoliko rebara od kojih je jedno probilo plućnu maramicu. Đ. je pao u komu pa je morao da dođe zatvorski lekar da interveniše."

8) Svedok 483/95-2, navodi:

"U ovaj logor je stalno dolazio izvesni "Giljo" koji je bio u policijskoj uniformi i koji je tukao mene i ostale zatvorenike u kancelariji, u ćeliji i u krugu logora upotrebljavajući palicu. On me više puta gazio čizmama po prstima i drugim delovima tela. Od tuče sam bio jako otekao, a na pitanje stražara od čega mi je to, morao sam da odgovorim da me "boli zub". Nisam smeo da kažem istinu jer bi me u protivnom ponovo tukli. U mučenjima nas zatvorenika su učestvovali i čuvari logora izvesni "Giljo" i Gudić. Bilo je i slučajeva lažnih streljanja. Postrojili bi logoraše uza zid pa bi u njih uperili prazan pištolj. U tome je posebno prednjačio upravnik Tomo, stražar Gudić, policajac Giljo, zastavnik Mehić i kapetan Gidić."

9) Svedok 164/95-1, navodi:

"Sećam se dobro jednog brkatog čoveka koji se zvao Giljović Tonči. On je mene terao da priznam da sam živu decu hrvatsku i muslimansku u Mostaru bacao u mešalicu za beton. To nisam mogao da priznam tako da me je on jedno pedeset puta udario u obadve noge svojim nogama na kojima je imao čizme i od tih udaraca mi je noga otekla i plava kako jedna tako i druga, imao sam velike rane na nogama od kojih i danas imam ožiljke. Posle ove torture mene su zvali "mešalica"."

10) Svedok 510/96-13, navodi:

"Mene su lično najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima i Giljanović, inače Bokser, komandir voda crvenih beretki. Svakodnevno sam mu bio vreća za trening jedanput, dvaput, a kasnije je za udaranje umesto pesnica koristio pendrek, drške od metle, bušio mi je uši i priključivao na struju."

11) Svedok 164/95-6, navodi:

"U logoru "Lora" u Splitu meni su prelomili prvo četiri, a drugi put jedno rebro, a od snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame i u ovom zatvoru su me do besvesti tukli Gudić, izvesni Anđelko, Emilio, Dožder, Tonči, Sulejmanović, zatim "Gilja" i drugi."

12) Svedok 164/95-2, navodi:

"Sećam se da sam posle ovoga vraćen u ćeliju u koju su došli Bane policajac HV, Dujić Tomo, upravnik zatvora i Giljović Tonči, policajac HV. Oni su me izveli u kupatilo i tukli me nogama, šakama i čime su sve stizali i tako najmanje sat i po, a kada više nisam mogao stajati dvojica su me držala, a treći me udarao palicom po leđima i bubrezima bodimice i sve tako dok nisam izgubio svest. Otvorili su vodu na mene i ostavili me u kupatilu. U susednoj ćeliji bili su piloti P.G. kome je taj dan pukla plućna maramica, a tukao ga je Giljović Tonči i P. je odveden u bolnicu gde je ležao 18 dana."

22. GRBEŠA, čije je ime nepoznato rođen 1974. godine ili 1975. godine o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 333/96-8, oficir Vojske Republike Srpske Krajine navodi:

"Jednom prilikom stražar Grbeša je H.M. stavio zapaljenu cigaretu na ruku i on nije smeo da se pomakne dok cigareta nije izgorela, a pri tome ga je pekla po koži. Zatim mu je cigaretu gasio u uvo. Palio ga je i upaljačem."

23. GRUJO NIKŠA, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 507/97-2, u logoru "Lora" boravio je od sredine maja 1995. godine do 30. avgusta 1996. godine i u martu i aprilu 1997. godine, navodi:

"Komandir zatvora je bio Ivica Boško koji je učestvovao u svim našim maltretiranjima u kojima su se isticali i stražari Nikša Grujo, Tadija, Bobanj i Vanja, čija prezimena nisam zapamtio."

24. GUDIĆ ANTE, iz Splita, o čijim zločinima govori više svedoka:

1) Svedok 111/95-2, potpukovnik bivše JNA, pilot u logoru "Lora" boravio je od 26. aprila do avgusta 1992. godine, navodi:

"U tučama su se naročito isticali Botić Anđelko, Gudić Ante, Bungur Emilio i Sulimanović Zoran, zvani "Sule". Poznato mi je da su od batina podlegli Jelić Duško iz Trebinja, Savić Vlado iz Nevesinja i Vesović Bojan koga su zvali "Orao", a rodom je iz Kragujevca, Knežević Nenad iz okoline Šibenika je pokušao bekstvo, ali je ranjen i posle izvesnog vremena je umro, a Bulović, pravnik iz Benkovca je ubijen kao opomena ostalima zbog Kneževićevog bekstva. Ubili su ga Ante, Anđelko Botić i Emilio Bungur."

2) Svedok 182/95-2, u logoru "Lora" boravio je od 26. aprila do 2. maja i od 20. maja do 12. avgusta 1992. godine, navodi:

"Batinanje je bila svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama, gumenim palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima su se naročito isticali Dožder Zoran, braća Perišić - Damir, zvani "Rambo" i Davor iz Sinja, Tonči Rogošić, Ante Gudić, Botić Anđelko, Bungur Emilio, Bribudić Joško, Paraga, Vidinić i Sulimanović Zoran, zvani "Sule"."

3) Svedok 483/95-2, navodi:

"Zatvorenici su mučeni strujom. Davali bi nam telefonsku slušalicu da se navodno javimo svojima pa bi uključivali struju što bi izazivalo strujne udare. To je bila specijalnost čuvara logora, mislim da se zvao Gudić. Mučili su nas upravnik logora Tomo i njegova supruga. Mučenja su sprovođenja prema svim zatvorenicima. U mučenjima nas zatvorenika učestvovali su i čuvari logora izvesni Giljo i Gudić. Bilo je i slučajeva lažnih streljanja. Postrojili bi logoraše uza zid pa bi u njih uperili prazan pištolj. U tome je posebno prednjačio upravnik Tomo, stražar Gudić, policajac Giljo, zastavnik Mehić i kapetan Gidić."

4) Svedok 488/95-2, navodi:

"Mene je najviše tukao Ante Gudić, mislim da je iz Splita, visok mršav čovek. On me je šamarao, psovao, pretio mi na razne načine. Korišćeni su i različiti načini mučenja."

5) Svedok 445/94-21, navodi:

"Pored Tome Dujića tu je bio stražar Gudić Ante, a sa njim stalno u smeni Anđelko koga su zbog malog rasta zvali "Mali Anđelko", pa su se njih dvojica naročito isticali u prebijanju zatvorenika, a sa njima je bio i neki Splićanin - Sulejmanović. Njih trojica su me uvek u toku noći izvodili i maltretirali."

6) Svedok 164/95-8, navodi:

"Upravnik u logoru "Lora" bio je Dujić Tomo i Vrkić Tonči, mene su tukli svi stražari, a najviše Gudić Ivica."

7) Svedok 67/94-4, navodi:

"U ovom našem mučenju su prednjačili upravnik Tomo Dujić te stražari Gudić Ante, Anđelko kome ne znam prezime."

8) Svedok 445/94-28, navodi:

"Po dolasku u "Loru" sve su nas izveli napolje, postrojili uza zid i sve sistematski isprebijali. Pored stražara bio je tu i veliki broj civila pa su nas i oni prebijali zajedno sa njima. Od ovih koji su nas tukli sećam se stražara Anđelka i drugoga koji se zove Ante, pa su nas i oni tu prebijali, a kasnije su bili najgori jer su nas najviše tukli i mučili zatvorenike."

9) Svedok 445/94-3, navodi:

"Ovde kada smo stigli bila je smena u kojoj su radili Ante kome ostale podatke ne znam, a sećam se da je bio bez prednjih zuba i Anđelko koga su zbog malog rasta zvali "Mali Anđelko", pa su oni ti koji su nas dobro isprebijali."

10) Svedok 124/96, navodi:

"Od stražara u "Lori" poznata su mi sledeća lica: jedan po imenu Ante iz Gospića, jedan po imenu Emir, musliman iz Zvornika, star 27 godina i drugi."

11) Svedok 67/94, navodi:

"Pretresali su nas do gola, nakratko saslušali, potom su nas postrojili uza zid tako da prstima noge i nosom dodirujemo zid, a ruke držali uvis pa bi potom jedan policajac kome je bilo ime Anđelko Botić udarao palicom i to u predelu glave do visine krsta, a drugi to je bio Gudić je udarao naniže i udarali bi krvnički tako da su tada slomili dve palice, a jednu su slomili na meni. Kada bi njih dvojica iznemogli, nastupao je treći. Ja sam u zarobljeništvu zadobio povrede u vidu preloma devet rebara koje mi je zadao Ante Gudić iz Splita nogama i bejzbol palicom, a pored toga povređena mi je i desna ruka i zglob lakta, imam ožiljke po celom telu."

12) Svedok 67/94-2, navodi:

"Što se tiče bloka "S" tu smo mučeni svakodnevno bez prestanka. Najgori od njih je bio Gudić koji nas je tukao svaki dan, nogama, palicama i koji je pravi mučitelj. Kupali su nas na krugu vatrogasnim šmrkom svaku treću noć pa bi nas nakon toga ugonili u ćelije gde smo spavali na podu od pločica bez ćebadi."

13) Svedok 445/94-26, navodi:

"Ovde su uvek bili prisutni batinanju upravnik Tomo, stražar Ante, visok oko 190 cm, plav ima čičkavu pomoć, a nema koliko sam zapazio jedan zub. Iste noći Tomo i Ante su me izveli iz ćelije iz kruga zatvora i rekli mi da će da me bace u more, ali to nisu učinili pa su me vratili u ćeliju. Terali su nas da satima trčimo i to tako što bi trčali sa bosim nogama u čizmama koje su razvezane što je žuljalo noge, stvaralo plikove i strahovito bolelo. Isto tako morali smo da trčimo i da nosimo jedan drugog na leđima dok ne bi popadali. Bez obzira kako smo trčali udarali bi nas palicama. Ovo je najviše radio Ante."

14) Svedok 445/94-27, navodi:

"Po dolasku u "Loru" odmah su nas postrojili uza zid licem prema zidu i rukama iznad glave i sistematski nas prebili do jednog. Ovom prilikom tu je bio upravnik Tomo, stražar Anđelko, stražar Gudić Ante i drugi. Mene je najviše tukao Gudić, Anđelko. Dok su me tukli govorili su mi gde mi je Slobo, hoće li mi on pomoći i sl."

15) Svedok 445/94-42, navodi:

"Od osoblja zatvora ja znam sledeća lica između kojih i Gudić Antu, stražara, starog oko 25 godina. Zapamtio sam da je posebno tukao Bojana iz Kragujevca, koga su zvali "Orlić". Imao je običaj da prvo na ruke navuče rukavice, kako je govorio "da ne prlja ruke" pa bi onda uzimao pendrek i njime tukao. On je mene svega par puta udario. U smeni je uvek bio sa Botić Anđelkom."

16) Svedok 67/94-5, navodi:

"Ujutru su me digli, naterali da se na suvo obrijem i počelo je ispitivanje, u stvari to nije bilo nikakvo ispitivanje već iživljavanje, a vršili su ga Anđelko Botić i Gudić Ante, dva najveća krvnika koje sam u životu ikada video. Udarali su me nogama, kundacima, šakama, palicama, mučili su me strujom tako što bi kablove induktorskog telefona prikopčavali na palčeve, a kasnije i za uši i okretali ručicu telefona. U ovom mučenju se posebno isticao Gudić koji je pored ostalog nas zatvorenike nagonio da stavljamo u usta jedan drugome polni organ. Nagonio nas je da po čitav dan "beremo grožđe" odnosno da se ponašamo kao da beremo grožđe, da se provlačimo između stolica, a dovodili su i civile iz grada koji su nas takođe tukli i maltretirali, kupali su nas vatrogasnim šmrkom po noći i dr."

17) Svedok 67/94-3, navodi:

"U našem mučenju posebno su se isticali upravnik Tomo Dujić, Grančić Frane, Vrkić Tonči, Dožder, stražar Gudić Ante, Botić Anđelko, Rogošić Tonči i drugi. Od svih je bio najgori Gudić Ante. Gudić je svaki dan morao doći da batina zatvorenika Bojana koga su zvali "Beli orlić" i zadnju noć pred njegovu smrt ga je takođe izbatinao. Sećam se događaja sa dva civila iz Splita. Gledao sam kroz prozor kako su jednog civila koji je očito bio ranjen u nogu doneli na krug i kako su ga stražari krvnički udarali, a najviše ga je udarao baš Gudić Ante. Udarali su ga dok telo nije postalo beživotno."

18) Svedok 445/94-17, navodi:

"Najviše su terali zatvorenike da izigravaju psa i mačku Gudić, Botić, Tonči, kome ne znam prezime i neki drugi. Izlagali su nas suncu s tim što su nas izvodili napolje i skidali gole pa posle dugog boravka kada bi ožedneli i bili iscrpljeni nisu nam davali vode. Izvodili bi nas u toku noći, sipali nam vode u čizme i terali da trčimo po nekoliko sati dok ne popadamo od umora. Posle ovoga bi nas postrojili uza zid sa licem prema zidu i rukama iznad glave naslonjenim uza zid i onda bi nas tukli. Ovako su nas tukli u raznim prilikama, a ne samo posle trčanja. Ovo trčanje su prvo uveli Gudić i Botić, a kasnije su uveli i drugi stražari. Kad je Knežević Nenad pokušao da beži, bio je još jedan sa njim, pa su prvog ranili, a drugog je izgazilo desetak njihovih policajaca koji su došli i to sam gledao kako ga gaze, a među njima su bili Giljanović, Čop, Bane bokser, jedan koga su zvali "Pobro", a od stražara tu su bili Gudić, Botić i Vrkić. Gudić Ante, stražar, visok, suv, znam da je ranije bio milicioner u Splitu jedan je od najistaknutijih mučitelja u zatvoru."

19) Svedok 164/95-1, navodi:

"Četvorica stražara koji su radili u logoru HV su: Gudić Ivica, Hodžić Rešid, Sulejmanović Zlatko i stražar po imenu Ivica iz sela Škrbinje kod Zadra, mislim da se preziva Ivković."

20) Svedok 510/96-13, navodi:

"Ratni zarobljenik nisam siguran u ime bio je u prisustvu Kneževića, kada je pokušao da beži, ali sam Vulović nije pokušao bekstvo. Ja sam se nalazio iza njih dvojice zajedno sa R.I. u pratnji stražara Botić Anđelka i Gudić Ante. Posle sprečavanja bekstva Kneževića i njegovog hapšenja stražari i pripadnici interventnog voda su otpočeli sa fizičkim zlostavljanjem Vulovića. Tukli su ga, šutirali čizmama od čega je iste noći umro."

21) Svedok 164/95-6, navodi:

"U logoru "Lora" u Splitu meni su prelomili prvo četiri, a drugi put jedno rebro, a od snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame i u ovom zatvoru do besvesti su me tukli Gudić kome ne znam ime i izvesni Anđelko, Emilio, Dodžer, Tonči, Sulejmanović i drugi."

22) Svedok 164/95-2, navodi:

"Mene su i dalje nastavili da tuku svakodnevno jer su govorili da sam specijalac i koljač. Mene je najviše tukao upravnik Tomo Dujić i stražar Gudić Ivica iz Splita. Gudić me je tako mučio da je tetovažu koju sam imao na levoj podlaktici gde je bilo istetovirano JNA gorio cigaretama dok je nije potpuno uništio, a zatim me je odveo u kupatilo svezao ruke lisicama za prozor i drvenom palicom tukao pola sata po čitavom telu tako da sam bio sav modar i u otocima. Nakon ove tučnjave ponovo sam bio vezan za rešetke u kupatilu gde su me tukli bejzbol palicom Gudić Ivica i stražar po imenu Anđelko, ovde sam izgubio svest pa su uključili vodu na mene."

23) Svedok 259/94-6, navodi:

"U više navrata sveštenika P. a i druge zatvorenike su priključivali na struju iz poljskog telefona. Na ovaj način su najviše mučili zatvorenike Anđelko i njegov drug s kojim je stalno bio. Posle nekoliko dana opet u toku noći izveli su devet ljudi. Te noći nije bio Dujić, već su tu bili Anđelko, njegov drug Ante još jedno lice koje su zbog umetnosti klanja zvali "Umetnik" i jedan koga su iz istih razloga zvali "Doktor". Od ljudi koji su dovedeni na klanje zapazio sam da jedan nema uvo. Pre samog klanja nisu nas mučili. Klanja su vršili tako što su sa noževima u rukama prilazili žrtvi, neke hvatali za ruke i ramena, a jedan je hvatao žrtvu za kosu jednom rukom, a drugom rukom u kojoj je bio nož odsecao glavu. Ovom prilikom zaklano je osam ljudi. U svakom od ovih slučajeva glava je bila odvojena od tela. Igrom slučaja i ovom prilikom dolaskom jednog ustaše, meni je spašen život."

25. "DABRO", nadimak stražara nepoznatog imena i prezimena, starijeg sa brkovima o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 333/96-7, navodi:

"To su ljudi koji su nas najviše tukli, ali dolazili su i drugi. Svako ko je došao, mogao je da nas tuče. Neki su dolazili i dovozili svoja kola da ih peremo pa su nas pri tome tukli. Jedan od njih je bio "Polja" koga su tako zvali i Boško, kao i neki stariji čovek sa brkovima koga su zvali "Dabro", koji nas je udarao kundakom od puške."

26. DOŽDER ili DODžER ZORAN, iz Splita, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 182/95-2, navodi:

"Tukli su nas rukama, nogama i gumenim palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima naročito su se isticali pored ostalih i Dožder Zoran."

2) Svedok 67/94-3, navodi:

"U našem mučenju su se posebno isticali upravnik Tomo, Grančić Frane, Vrkić Tonči, nekakav Dožder Zoran koji je takođe radio u upravi."

3) Svedok 510/96-13, navodi:

"Mene lično su najviše tukli i maltretirali od službenika zatvora Dožder Zoran, narednik."

4) Svedok 445/94-17, navodi:

"Dok sam bio u ćeliji kod mene su dolazili Levaja, Giljanović, Bošnjak Boro, Tomo Dujić, Dožder Zoran iz Dugog Polja kod Splita, star oko 30 godina, visok, debeo, krezav, Sulejmanović Zlatko."

5) Svedok 164/95-1, navodi:

"Posebno mi je u logoru "Lora" ostao u sećanju Dožder Zoran, rodom iz Kaštela kod Splita i zajedno sa jednim zastavnikom muslimanom bio je specijalista za udarce u glavu, posebno u uši."

27. DRAŽIĆ MILjENKO, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 333/96-8, navodi:

"Drugi put me je saslušavao Miljenko Dražić koji me je prebio nekom drvenom motkom. On me je povredio po članku desne noge, a kada sam kasnije zatražio lekarsku pomoć ona mi nije pružena. I danas imam izbočinu, a otežano i hodam. Verovatno je u pitanju prelom koji je zarastao.

28. "DUGI", nadimak stražara nepoznatog imena i prezimena o čijim zločinima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 288/94-9, navodi:

"Poznato mi je da su mene i druge logoraše mučili Tomo Dujić, ravnatelj, stražari koje su zvali "Dugi", Tonči i drugi čijih se imena ne sećam."

2) Svedok 124/96, navodi:

"Od stražara u "Lori" poznata su mi imena: Ante iz Gospića, Emir, musliman iz Zvornika, Hodžić Huso iz Kalesije, jedan sa nadimkom "Jasko", Meho iz Tuzle, zatim jedan sa nadimkom "Dugi", star oko 30 godina, smeđ ili plav i jedan sa nadimkom "Pepi"."

29. EMIR, nepoznatog prezimena iz Zvornika, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 124/96, navodi:

" Od stražara u "Lori" poznata su mi sledeća lica: jedan po imenu Ante iz Gospića, jedan po imenu Emir, musliman iz Zvornika, star 27 godina i drugi."

30. JASKO, nepoznatog imena i prezimena, stražar u logoru o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 124/96, navodi:

"Od stražara u "Lori" poznata su mi imena: Ante iz Gospića, star 35 i 40 godina, crn, visok; zatim jedan po imenu Emir, musliman iz Zvornika, star 27 godina, Hodžić Huso iz Kalesije, star 28 godina, jedan sa nadimkom "Sake", musliman iz Brčkog, star oko 27 godina; jedan pod nadimkom "Jasko", musliman iz Zenice, jedan pod nadimkom "Meho" iz Tuzle, star oko 23 godine, zatim jedan sa nadimkom "Dugi", star oko 30 godina, smeđ ili plav i jedan sa nadimkom "Pepi"."

31. JOVIĆ ZDENKO, vojni policajac o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 333/96-7, navodi:

"Zdenko Jović, stražar u logoru, vojni policajac koji nas je najviše mlatio za katolički Božić, kada smo i dobili najviše batina."

32. LEKIĆ STIPE, stražar, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 333/96-8, navodi:

"Pored prebijanja terali su nas da satima i danima pevamo njihove pesme. Terali su nas da ližemo klozet jezikom. To je mene terao da činim Stipe Lekić, a zatim smo morali da im ližemo čizme."

33. LIVAJA ili LEVAJA IVICA, o čijim zločinima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 485/95, navodi:

"Svakodnevno sam vođen na ispitivanja i mučenja. Najviše su me mučili Dujić Tomo, Livaja Ivica, Šolić, Giljanović i neki Bane, bokser negde iz Slavonije."

2) Svedok 510/96-13, navodi:

"Mene su lično najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora među kojima i Livaja Ivica."

3) Svedok 445/94-17, navodi:

"Dok sam bio u ćeliji sam svaki dan su dolazili kod mene Levaja, Giljanović, Bošnjak Boro iz Vukovara i drugi pa su me besomučno tukli. Udarali su me čizmama, palicama, bejzbol palicama, a udarci čizmama su bili najgori, tako da sam mnogo puta bio prebijen, dlanovi su mi bili potpuno naduveni, a prsti ukočeni. Pored ovoga zatvorenike su redovno priključivali na struju, pa su i meni to radili prvog dana kada su me doveli kada su me i prebili. Mene su Giljanović i Levaja prikačili na struju tako što su mi žice vezali oko ušiju i krajeve žica probili kroz uvo i jedno i drugo, pa su okrećući ručicu induktorskog telefona puštali struju tako da sam se ja sav tresao. Prilikom potresa struje kako sam se trzao tako da mi se resica u predelu levog uha raskinula pa se i sada vidi taj ožiljak. Kasnije su me više puta stavljali na struju."

34. MALEŠ JERKO, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 333/96-8, navodi:

"Pored prebijanja terali su nas da satima i danima pevamo njihove pesme. Terali su nas da ližemo klozet jezikom. To je mene terao da radim Stipe Lekić, a zatim smo morali da im ližemo čizme na što nas je najviše terao Grujica Nišev i Jerko Maleš."

35. MEKIĆ ili MEHIĆ DžEVAD, zvani "BRZI", bivši zastavnik JNA iz Busovače koji se priključio hrvatskoj strani o čijim zločinima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 111/95-2, navodi:

"Primenjivani su i drugi metodi mučenja. Prisiljavali su nas da se između sebe šamaramo pri čemu bi nas stražari pretukli ako bi procenili da naša šamaranja nisu dovoljno jaka. U ovome se isticao Dževad Mekić, zvani "Brzi", koji je pre rata bio oficir JNA i u logoru imao status zarobljenika, ali je vrlo brzo prešao na hrvatsku stranu."

2) Svedok 483/95-2, navodi:

"Tukao nas je i Mekić Dževad. Bilo je i slučajeva lažnih streljanja. Postrojili bi logoraše uza zid pa bi u njih uperili prazan pištolj. U tome je posebno prednjačio upravnik logora Tomo Dujić, stražar Gudić, policajac Giljo, zastavnik Mehić i kapetan Gidić."

3) Svedok 234/95-6, navodi:

"Zatekao sam grupu zarobljenih pripadnika JNA iz Gabele. Njih je posebno mučio Dževad Mekić, bivši zastavnik iz Busovače. Njih su tukli po celu noć."

4) Svedok 164/95-1, navodi:

"Posebno mi je u logoru "Lora" ostao u sećanju Dožder Zoran, rodom iz Kaštela kod Splita i zajedno sa jednim zastavnikom muslimanom bio je specijalista za udarce u glavu, posebno u uši. Mene je jednom prilikom ovaj inače raniji aktivni zastavnik musliman, rodom iz Busovače, a koji je bio na službi u Gabeli tako izudarao po ušima rukama pljoštimice i meni je od tih udaraca glava bila natekla, uši su mi bile pune krvi tako da sam posle ove torture završio u bolnici gde mi je na oba uva izvršena operacija tako da mi je glava belim zavojem bila zamotana i to me je spasilo u logoru "Lora" da me ne tuku po glavi. Posle ovoga za dan-dva, sećam se da me je ovaj zastavnik musliman terao i morao sam da držim glavu u poljskom NjC punih pola sata, glava mi je bila potopljena u izmet ljudski."

5) Svedok 510/96-13, navodi:

"Siguran sam da su na stranu HV prešli sledeći ratni zarobljenici, a među njima Mekić Dževad, zastavnik JNA, radio u vojnoj policiji u Sarajevu (po njegovoj priči), a kasnije u skladištu u Gabeli. Imao je još povlašćeniji položaj od Gidića. Maltretirao je ratne zarobljenike, a posebno pilota P.G. Stražari su mu dali nadimak "Brzi" zbog brzine kojom je udarao šamare."

6) Svedok 470/95-3, navodi:

"Zastavnik Mekić je takođe bio obučen u njihovoj uniformi i postupao je vrlo brutalno i maltretirao je zarobljenike."

7) Svedok 124/96, navodi:

"Od stražara u "Lori" poznata su mi imena: jedan po imenu Ante iz Gospića, jedan po imenu Emir, musliman iz Zvornika, Hodžić Huso iz Kalesije, jedan sa nadimkom "Sake", jedan sa nadimkom "Jasko", jedan sa nadimkom "Meho" iz Tuzle, star oko 23 godina, zatim jedan sa nadimkom "Dugi" i jedan sa nadimkom "Pepi"."

36. MUSA TOMISLAV, bivši vojnik JNA, rodom iz Kočerina kod Širokog brijega o čijim zločinima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 333/95-20, navodi:

"U "Lori" me je izvodio Musa iz Širokog brijega kod Lištice. On mi je nož prislanjao na grlo i pretio da će me zaklati. On je rekao da će me streljati i pred izvođenje na egzekuciju sveštenik Z.P. je morao da mi čita opelo. Bilo je krajnje neizvesno šta se može desiti svakog trenutka, kako danju tako i noću."

2) Svedok 485/95, navodi:

"Čuvari su se menjali petnaestodnevno ili mesečno. Upamtio sam braću Perišić, Filipovića, rodom iz Vira kod Posušja, Tončija iz Splita, Musa Tomislava, bivšeg vodnika JNA rodom iz Kočerina kod Širokog brijega. On mi je pokazivao ustašku značku koja mu je ostala od pokojnog dede i govorio je da je došlo vreme da i on baca Srbe u Šurbaničku jamu kao što je to činio njegov deda 1941. godine."

3) Svedok 510/96-13, navodi:

"Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima je bio i Musa Tomislav rodom iz Kočerona kod Širokog brijega."

4) Svedok 259/94-6, navodi:

"Među onima koji su nas tukli uspeo sam da zapazim jednoga koji se zvao Musa, a kasnije sam saznao da je od Širokog brijega i da je bio vojni policajac JNA u Sarajevu. Nakon ove tuče doveli su nas u jednu prostoriju gde su nam skinuli poveze sa očiju, skinuli nas gole, a zatim nam oduzeli sve vrednije stvari kao i dokumenta. Meni su oduzeli ručni sat marke "Seiko" koji je bio uspomena na brata, 450 DEM i oko 20 miliona naših dinara što je bilo oko 2-3 moje plate. Kada su mi oduzimali marke opsovali su mi srbočetničku majku, a neko od njih je rekao: "Gledaj u čemu ga četnici plaćaju."

37. "NACISTA", čije ime i prezime nije poznato o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 63/94-1, navodi:

"Od stražara se sećam Tončija, Ramba, Naciste. Imena im ne znam pošto su se oslovljavali po nadimcima."

38. NIKŠA ili NIŠEV GRUJICA, pripadnik antiterorističke vojne policije o čijim zločinima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 333/96-7, navodi:

"Najviše su nas tukli Tadija Bokanović i Grujica Nikša, pripadnici antiterorističke vojne policije. To su ljudi koji su nas najviše tukli, a dolazili su i drugi."

2) Svedok 333/96-8, navodi:

"Pored prebijanja terali su nas da satima i danima pevamo njihove pesme. Terali su nas da ližemo klozet jezikom. To je mene terao da radim Stipe Lekić, a zatim smo morali da im ližemo čizme na što nas je najviše terao Grujica Nišev i Jerko Maleš."

39. OBRADOVIĆ ŽELjKO, zvani "LACA", rodom iz Bajrovca kod Svitave (Čapljina), o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 510/96-13, navodi:

"Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima je bio i Obradović Željko, zvani "Laca". On je dolazio u zatvor radi maltretiranja ratnih zarobljenika, inače je iz HOS iz Čapljine i Metkovića."

40. OŠANIĆ LUKA, vojni policajac iz Metkovića, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 510/96-13, navodi:

"Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima i Ošanić Luka, vojni policajac iz Metkovića."

41. "PARAGA", čije ime i prezime nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 182/95-2, navodi:

"Batinanje je bila svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama, gumenim palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima naročito su se isticali: Dožder Zoran, braća Perišić, Tonči Rogošić, Ante Gudić, Botić Anđelko, Bungur Emilio, Bribudić Joško, Paraga, Vidinić i Sulimanović Zoran, zvani "Sule"."

42. PAŠALIĆ TVRTKO, zamenik Galić Zdravka, zapovednika 72. bojne vojne policije za srednju Dalmaciju, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 510/96-13, navodi:

"Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima i Pašalić Tvrtko, Galićev zamenik."

43. "PEPI", čije ime i prezime nije poznato, o čijim zločinima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 182/95-2, navodi:

"Najteže batine sam dobio 1. maja 1992. godine kada je u moju ćeliju upao Giljanović sa još dvojicom koje znam po nadimku "Bane" i "Pepi" koji su pretukli mene i Đ.N. Naterali su me da se licem okrenem prema zidu sa podignutim rukama, a oni su me rukama i palicama udarali po leđima. Meni su sva leđa bila modra, a polomili su mi i nekoliko rebara od kojih je jedno probilo plućnu maramicu. Đ. je pao u komu pa je morao da dođe zatvorski lekar da interveniše."

2) Svedok 124/96, navodi:

"Od stražara u "Lori" poznata su mi sledeća lica: Ante iz Gospića, Emir iz Zvornika, Hodžić Huso iz Kalesije, "Sake" iz Brčkog, "Jasko" iz Zenice, Meho iz Tuzle, "Dugi" i jedan sa nadimkom "Pepi"."

44. braća PERIŠIĆ DAMIR, zvani "RAMBO" i DAVOR iz Sinja, o čijim zločinima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 485/95, boravio u logoru "Lora" od 10. aprila do 12. avgusta 1992. godine, navodi:

"Čuvari su se menjali petnaestodnevno ili mesečno. Upamtio sam braću Perišić, Filipovića, rodom iz Vira kod Posušja, Tončija iz Splita, Musa Tomislava, bivšeg vodnika JNA rodom iz Kočerina."

2) Svedok 63/94-1, boravio je u logoru "Lora" od aprila do avgusta 1992. godine, navodi:

"Od stražara se sećam Tončija, "Ramba", "Naciste". Imena im ne znam pošto su se oslovljavali po nadimcima."

3) Svedok 181/95-2, u logoru "Lora" boravio od 19. aprila do 11. avgusta 1992. godine navodi:

"U tučama se posebno isticao Giljanović Zvonko i izvesni Perišić, zvani "Rambo". Ova dvojica su uživala u prebijanju zatvorenika. Tukli su nas pesnicama, nogama i palicama za bejzbol. Naterali bi zatvorenike da se okrenu prema zidu da na zid stave ruke iznad glave, a noge odmaknu od zida tako da nam je telo ostajalo u kosom položaju, a onda bi nas udarali po bubrezima i slabinama. Ovo je najčešće radio Dujić. Tukli su nas po stomaku i grudnom košu i pri tome nas terali da stojimo mirno sa rukama podignutim uvis i da duboko dišemo. Prilikom izdisaja udarali bi nas po stomaku. Od ovakvog batinanja meni su polomljena tri rebra na obe strane grudnog koša tako da mi je morala biti ukazana lekarska pomoć u bolnici Firule. Mom kolegi P. je morala biti ukazana lekarska pomoć jer mu je polomljeno 11 rebara od koji mu je jedno rebro probilo plućnu maramicu."

4) Svedok 111/95-2, navodi:

"Stražar kojime je dovezao u bolnicu pod nadimkom "Rambo" me je odmah vratio u "Loru" govoreći da simuliram. To je prijavio i upraviku Tomi Dujiću pa su odmah počeli da me tuku. Tukli su me i po dovođenju u ćeliju. Tom prilikom je prebijen P.G. koji je bio sa mnom u ćeliji. Leđa su mi bila crna od batina. Nakon ovog "Rambo" mi je doneo da jedem pun tanjir kuvanog pirinča u kome su bile pileće kosti, a na vrhu jela zaboden opušak cigarete. Terao me je da sve to pojedem, a kada sam rekao da ne mogu počeo je da me tuče pendrekom po glavi. Od svih udaraca počeo sam da gubim svest, a tada me je on naterao da ispružim levu ruku i zdravu nogu pa je onda nastavio da me tuče po ovoj ruci i nozi. Od zadobijenih udaraca noga mi je otekla i bila je gotovo potpuno crna."

5) Svedok 182/95-2, navodi:

"Batinanje je bila svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama i gumenim palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima naročito su se isticali: Dožder Zoran, braća Perišić - Damir, zvani "Rambo" i Davor iz Sinja, Tonči Rogošić, Ante Gudić, Botić Anđelko, Bungur Emilio, Bribudić Joško, Paraga, Vidinić i Sulimanović Zoran, zvani "Sule"."

6) Svedok 510/96-13, navodi:

"Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima i Perišić Davor i Perišić Grga, dežurni."

7) Svedok 67/94-3, navodi:

"U našem mučenju posebno su se posebno isticali upravnik Tomo Dujić, Grančić Frane, Vrkić Tonči, Dožder, Giljanović, Gudić Ante, Botić Anđelko, Rogošić Tonči, svi oni su nas tukli svim i svačim, mučili i maltretirali. Sećam se još i čuvara braće Perišić, Davora i Damira i Viktora koji su iz Dugog polja."

8) Svedok 445/94-21, navodi:

"Dobro se sećam da me je jednom prilikom Toma Dujić, upravnik logora izveo napolje i tukao zajedno sa mlađim bratom Perišićem, pošto su tu bila dva brata Perišića stražari. Tukli su me bejzbol palicama po celom telu, a kada bi pao u nesvest i padao na tlo onda su me udarali po rukama da bi me osvestili. Četiri puta sam padao u nesvest pa su me dizali i na kraju nisu mogli da me ovako osveste, pa su me polivali vodom. Posle su me uneli u ćeliju."

9) Svedok 445/94-42, navodi:

"Od osoblja zatvora ja znam sledeća lica: Perišić Damir, zvani "Rambo" iz nekog mesta kraj Splita, star oko 35 godina. Bio je stražar. Prema meni bio je korektan.Perišić Davor, brat Damirov, mlađi od njega. On mnogo nije zalazio u naš blok i o njemu malo znam."

10) Svedok 445/94-33, navodi:

"Mene i sveštenika P. su više puta terali da jedan drugom "pušimo" polni ud. To smo radili dok smo bili vezani za struju pa su oni propuštali struju kroz nas i istovremeno nas tukli. Tu je uvek bio upravnik Tomo, koji je inače bio najgori i učestvovao je u svim našim mučenjima, a sećam se da je bio i Filipović, ne sećam se imena od Imotskog, mlad dečko i "Rambo" star oko 35 godina."

11) Svedok 164/95-8, navodi:

"Prema meni su se fino odnosili stražari Perišić Rambo i njegov brat. Kada su oni bili na dužnosti nisam bio udaran, a to je puno značilo za život i opstanak u logoru."

12) Svedok 67/94-4, navodi:

"U našem mučenju su prednjačili upravnik Tomo Dujić te stražari Gudić Ante, Anđelko Botić, te stražari Sulejmanović, zvani "Sule". Sećam se i dvojice čuvara braće Perišić od kojih jedan koga su zvali "Rambo" nije bio loš, a drugi je bio dosta nezgodan."

13) Svedok 445/94-3, navodi:

"Prvo veče po dolasku u zatvor kada je izvršena smena stražara došla je grupa stražara u kojoj su bili Suljo Suljković ili Suljkanović i jedan koga su zvali "Rambo", ali mu druge podatke ne znam, a treći stražar te smene ne znam kako se zove niti mogu da ga opišem. Stražari ove dve smene su bili najsuroviji i najviše su nas mučili."

14) Svedok 499/95-2, navodi:

"Dalje mogu reći da je najgori bio blok "S" u njemu su najviše mučili zatvorenike. U mučenju se posebno isticao upravnik Tomo Dujić, njegov zamenik Tonči Vrkić, neki Bane, vojni policajac i neki "Rambo" i još neki Tonči. Najviše su tukli rezerviste uhvaćene na trebinjskom ratištu kao i pilote."

15) Svedok 420/95-2, navodi:

"Imena stražara kao i upravnika zatvora ja ne znam jer nam to niko od stražara nije govorio. Znam da su se samo oslovljavali nadimcima pa tako pamtim nekog "Beka", "Žutog" i jednog "Ramca"."

16) Svedok 67/94-1, navodi:

"U ovom mučenju, maltretiranju i udaranju najviše se isticao upravnik zatvora kojem je ime Tomo. Sećam se još čuvara kojem je prezime Perišić, a ime "Rambo" i on nas nije mnogo udarao."

17) Svedok 467/94-8, navodi:

"Njih petorica kao zveri u ljudskoj koži navalili su na nas kao manijaci. Prozivali su jedni druge po nadimcima i svaki je bio za nešto stručan. Čini mi se da je jedan od njih rekao: "Hajde Rambo, ti si stručnjak za bubrege"

45. "POBRO", čije ime i prezime nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 445/94-17, navodi:

"Umro je u najgorim mukama Knežević Nenad iz Benkovca, a imao je kuću u Kaštelama, a bio je sa njim još jedan. Oni su pokušali da beže, pa su prvog ranili, a drugog je izgazilo desetak njihovih policajaca koji su došli i to sam gledao kako gaze, a među njima su bili: Giljanović, Čop, za koga znam da je bio bokser, Bane bokser, jedan koga su zvali "Pobro" i drugi, a od stražara tu su bili Gudić, Botić i Vrkić."

46. RAKIĆ EDIN, vojnik bivše JNA koji je prešao na hrvatsku stranu o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 510/96-13, navodi:

"Siguran sam da su na stranu HV prešli sledeći ratni zarobljenici među kojima i Rakić Edin, vojnik, zarobljen u Gabeli koji je imao status prebega."

47. RESIĆ ALMAZ, iz Rudog, vojnik bivše JNA koji je prešao na hrvatsku stranu o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 510/96-13, navodi:

"Siguran sam da su na stranu HV prešli sledeći ratni zarobljenici, a među kojima i Resić Almaz iz Rudog, vojnik zarobljenik u Gabeli koji je maltretirao i tukao ratne zarobljenike."

48. ROGOŠIĆ TONČI, o čijim zločinima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 427/95-7, navodi:

"Neko vreme posle njega došao je dežurni stražar u zatvoru Tonči Rogošić. On me je prilikom obilaska takođe tukao i šutirao nogama."

2) Svedok 182/95-2, navodi:

"Batinanje je bila svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama, gumenim palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima naročito su se isticali Dožder Zoran, braća Perišić - Damir, zvani "Rambo" i Davor iz Sinja, Tonči Rogošić, Ante Gudić, Botić Anđelko, Bungur Emilio, Bribudić Joško, Paraga, Vidinić i Sulimanović Zoran, zvani "Sule"."

3) Svedok 67/94-3, navodi:

"U našem mučenju posebno su se posebno isticali upravnik Tomo Dujić, Grančić Frane, Vrkić Tonči, nekakav Dožder, jedan Giljanović, stražari Gudić Ante, Botić Anđelko, stražar Rogošić Tonči, navodno bokser, oni su nas tukli svim i svačim, mučili i maltretirali."

4) Svedok 67/94-5, navodi:

"Što se tiče čuvara u zatvoru nije se znalo ko je od njih gori i ko više udara i maltretira. Bio je jedan Tonči bokser, zatim Banović, Giljanović, zvani "Giljo" i tukli su me svakodnevno po čitav dan. Tonči je dovodio nekakve žene i davao im palicu kojom su me udarale, a nakon svakog udarca ja sam morao reći: "Hvala gospođo, dođite opet"."

5) Svedok 510/96-13, navodi:

"Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora među kojima i Rogošić Tonči, stražar."

49. "SAKE", čije ime i prezime nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 124/96, navodi:

"Od stražara u "Lori" poznata su mi imena: Ante iz Gospića, Emir iz Zvornika, Hodžić Huso iz Kalesije, jedan sa nadimkom "Sake", musliman iz Brčkog, star 27 godina, jedan pod nadimkom "Jasko", "Dugi" i "Pepi"."

50. SEVIĆ, čije ime i prezime nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 427/95-7, navodi:

"Nakon toga izveden sam u hodnik i u tom momentu su naišli vojni policajci Sević i Čović koji su čim su ugledali mene počeli da govore ostalim pacijentima da sam ja četnik, pa su se pacijenti okomili na mene, pljuvali me i vređali. Lekove koje mi je lekar prepisao nisam dobio."

51. SLAVKO, čije prezime nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 315/96-1, navodi:

"U mučenju su posebno prednjačili Mladen Tolušić, Saša Vidović, Rešid Hodžić, Slavko čije ime ne znam, Tonči Vrgić, Tomo Dujić koji je bio i upravnik "Lore", Mirko Galić, komandir 72. bojne kao i drugi čijih se imena ne mogu da setim."

52. SULEJMANOVIĆ ili SULIMANOVIĆ ZORAN, zvani "SULE", o čijim zločinima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 427/95-7, navodi:

"Sledećeg dana dežurni oficir bio je Zoran Sulejmanović koji je takođe tukao mene i ostale zatvorenike. On me je jednom naterao da stavim šlem na glavu koji nije bio pričvršćen, a zatim me je u čučećem položaju naterao da čistim zatvorske klozete. On mi je pri tome zapretio ako mi padne šlem sa glave da će me prebiti. Sa njim je u smeni bio i Zoran Čulina."

2) Svedok 111/95-2, navodi:

"U tučama zatvorenika naročito su se isticali Botić Anđelko, Gudić Ante, Bungur Emilio i Sulimanović Zoran, zvani "Sule"."

3) Svedok 182/95-2, navodi:

"Batinanje je bila svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama, gumenim palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima su se naročito isticali Dožder Zoran, braća Perišić - Damir, zvani "Rambo" i Davor iz Sinja, Tonči Rogošić, Ante Gudić, Botić Anđelko, Bungur Emilio, Bribudić Joško, Paraga, Vidinić i Sulimanović Zoran, zvani "Sule"."

4) Svedok 67/94-1, navodi:

"U ovom mučenju, maltretiranju i udaranju najviše se isticao upravnik zatvora kojem je ime Tomo. Sećam se još čuvara kojem je prezime Perišić, a ime "Rambo" i on nas nije mnogo udarao. Čuvar Sulejmanović Zoran, zvani "Sula", po nacionalnosti musliman, nas je redovno tukao, a jedne prilike je od D. i G. uzeo zlatan lančić i burmu i od tada ih više nije tukao."

5) Svedok 445/94-3, navodi:

"Prvo veče po dolasku u zatvor kada je izvršena smena stražara došla je grupa stražara u kojoj su bili Suljo Suljković ili Suljkanović i jedan koga su zvali "Rambo", ali mu druge podatke ne znam, a treći stražar te smene ne znam kako se zove niti mogu da ga opišem. Inače u "Lori" je bilo četiri smene stražara, u svakoj je bilo po tri, a radili su po 8 sati dnevno, jedna za drugom dok se četvrta odmarala. Stražari ove dve smene su bili najsuroviji i najviše su nas mučili."

6) Svedok 67/94-4, navodi:

"U ovom mučenju su prednjačili upravnik Tomo Dujić, te stražari Gudić Ante, Botić Anđelko, Sulejmanović zvani "Sule", koji je mene posebno tukao ispočetka, a kasnije manje jer me je angažovao da mu popravim auto."

7) Svedok 445/94-42, navodi:

"Od osoblja zatvora ja znam sledeća lica, a među njima jedan je Sulejmanović Zoran, star oko 25 godina, visok oko 185 cm, smeđ, stražar. On je pušio marihuanu. On je od D.V. uzeo burmu ili lančić kao i od G.Lj. Jednom je uzeo lančić, drugom burmu da ih ne bi tukao. On je nekad imao običaj da nas počasti cigaretama. Jedne noći kad je otvorio vrata, mi smo mislili da će da nas bije, a on nam je ubacio jedan hleb, vruć iz pekare. Mene nije tukao, ali je druge tukao. On je imao običaj npr. meni da da cigaretu, a drugoga lupi nogom u glavu."

8) Svedok 445/94-21, navodi:

"Pored Tome Dujića i ovih koje sam spomenuo tu je bio stražar Gudić Ante, a sa njim stalno u smeni Anđelko koga su zbog malog rasta zvali "Mali Anđelko", pa su se njih dvojica naročito isticali u prebijanju zatvorenika, a sa njima je bio i Sulejmanović. Njih trojica su me uvek u toku noći izvodila i dovodila dva muslimana koji su inače bili pripadnici JNA pa zarobljeni pa su me prebijali."

9) Svedok 67/94-2, navodi:

"Jedan od čuvara sa nadimkom "Sule" nas je iz početka sve tukao, ali najviše M. a jedne prilike je meni rekao da skinem zlatan lančić, a V. da skine prsten i samo je rekao "ovo ste meni poklonili" i od tad nas više nije tukao."

10) Svedok 445/94-32, navodi:

"Više puta su me izvodili samog i prebijali, a to je radio upravnik Tomo Dujić, a s njim je uvek bio neko od stražara, pa se sećam da je od njih bio neki Anđelko, zatim stražar Suljo, čije prezime ne znam, star do 30 godina, visok, plav, a bilo je i onih kojih se sada ne sećam."

11) Svedok 445/94-25, navodi:

"Ovde sam prvi put čuo za stražara sa nadimkom "Sule" kako su ga zvali, a mislim da se preziva Suljević, ali nisam siguran, a i da je Hrvat nisam siguran. On je plav, dosta visok, srednje razvijen, a kasnije je bio jedan od onih koji su nas najviše mlatili i mučili."

12) Svedok 445/94-27, navodi:

"Mene su sigurno više od tri-četiri puta, ali redovno svaki dan izvodili i danju i noću i prebijali, a sa mnom su zajedno tukli i pilota P., a i neke druge. Mene su najviše tukli Gudić, Anđelko, jedan sa nadimkom "Suljo", koji je plav, mlađi momak, visok sa malo valovitom kosom, a dobro sam upamtio da ima zelene oči. Dok su me tukli, govorili su mi gde mi je Slobo, hoće li mi on pomoći i sl."

13) Svedok 164/95-1, navodi:

"Četvorica stražara koji su mene tukli svi su radili u logoru u "Lori" i to: Gudić Ivica, Hodžić Rešid, Sulejmanović Zlatko i stražar po imenu Ivica, iz sela Škrbinje kod Zadra."

14) Svedok 445/94-17, navodi:

"Dok sam bio u ćeliji svaki dan su dolazili kod mene: Levaja, Giljanović, Bošnjak Boro, Tomo Dujić, Dožder Zoran, Sulejmanović Zlatko, plav, srednje visine pa su me besomučno tukli svaki dan. Udarali su me čizmama, palicama, bejzbol palicom, a udarci čizmama su bili najgori."

15) Svedok 510/96-13, navodi:

"Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima i Sulejmanović Zlatko, stražar."

16) Svedok 164/95-2, navodi:

"Pored upravnika i stražara HV u zatvoru "Lora" sećam se da su zarobljenike tukli Hodžić Rešid iz Srebrenice, bivši vojnik JNA, zatim izvesni Emilio, zatim Sulejmanović Zlatko, takođe stražar HV koji je bio rodom iz Splita."

17) 164/95-6, navodi:

"U logoru "Lora" u Splitu meni su prvo prelomili četiri, a drugi put jedno rebro, a od snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame. U ovom zatvoru do besvesti su me tukli stražari Gudić, kome ne znam ime, izvesni Anđelko, zatim Emilio, Dožder, Tonči, Sulejmanović, upravnik Tonči Vrkić, raniji upravnik Tomo iz Vukovara i drugi."

53. TANjA, čije prezime nije poznato, devojka Tome Dujića, upravnika logora "Lora" o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 485/95, navodi:

"Devojka Tome Dujića, Tanja je svakodnevno dolazila u logor i predstavljala se kao medicinska sestra. Nju smo morali da ljubimo u čizmu i da je zamolimo za lekarsku pomoć. Svi oni koji bi od nje tražili pomoć bili su odvojeni u neku prostoriju odakle bi se vraćali izubijani i unakaženi."

2) Svedok 483/95-2, navodi:

"Mučili su nas upravnik logora Tomo i njegova supruga. Mučenja su bila sprovođena prema svim zatvorenicima. U mučenjima su učestvovali i čuvari u logoru."

3) Svedok 510/96-13, navodi:

"Mene su lično najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima i Dujić Tanja, koja je radila u kriminalističkoj službi."

4) Svedok 445/94-26, navodi:

"Sećam se dobro jedne ženske koja je rekla da trenira džudo, stara oko 25 godina, plave kratke kose, visoka oko 165 cm, pa nas je ona dobro tukla, a jednom prilikom izvela je iz ćelije mene i I.Đ. pa nas je tukla zajedno sa upravnikom Tomom i stražarom Antom."

5) Svedok 445/94-27, navodi:

"Pored muškaraca tukla nas je i jedna žena koja je navodno bila iz policije, smeđa, mlađa, mršava, nosila je mini suknju i oko pasa palicu. Jednom prilikom me je izvela u krug i bacila jednu mrvu hleba i tražila je da licem rovim po betonu i tražim to zrno dok ga ne nađem. To je trajalo oko sat i po dok tu mrvu nisam našao, a ona me je neprekidno udarala palicom po rebrima i drugim delovima tela, pljuvala, grdila i vređala."

6) Svedok 259/94-6, navodi:

"Strujom su najviše mučili zatvorenike Anđelko i njegov drug s kojim je stalno bio, a naročito je to voleo da čini Toma Dujić, upravnik zatvora. U ovoj vrsti mučenja je naročito uživala žena Tome Dujića koja je bila vojni policajac jer je u takvoj uniformi dolazila. Pored toga ona je uživala da pita zatvorenike "hoćeš li pizde", a zatim bi snažno udarala po polnim organima pošto bi nas naterala da raširimo noge. Jednom prilikom ona me je izvela napolje iz ćelije i naredila mi da "berem grožđe". Nisam razumeo šta hoće, a ona mi je podviknula da "hvatam maglu". Ni ovo mi nije bilo jasno. Posle toga naterala me je da ispružim ruke kao da nešto berem, a za to vreme me je udarala pendrekom po telu i to pogotovo po rebrima i iza vrata. Koliko se sećam sa njom sam imao tri ovakva kontakta kada me je mučila, a znam da je to radila i sa drugim zatvorenicima."

55. TOLUŠIĆ MLADEN, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 315/96-2, navodi:

"U mučenju su posebno prednjačili Mladen Tolušić, Saša Vidović, Rešid Hodžić, Slavko, čije prezime ne znam, Tonči Vrgić, Tomo Dujić, koji je bio upravnik logora, Mirko Galić, komandir 72. bojne, kao i drugi čijih imena ne mogu da se setim."

56. FILIPOVIĆ, nepoznatog imena, rodom iz Vira kod Posušja o čijim zločinima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 485/95, navodi:

"Za svo vreme boravka u ćeliji nikada nisam imao mira ni danju ni noću. Uvek bi neko od gardista otvarao vrata i prebijao me do besvesti. Čuvari su se menjali petnaestodnevno ili mesečno. Upamtio sam braću Perišić, Filipovića, rodom iz Vira kod Posušja."

2) Svedok 445/94-33, navodi:

"Mene i sveštenika P. su više puta terali da jedan drugom "pušimo" polni ud. To smo radili dok smo bili vezani za struju pa su oni propuštali struju kroz nas i istovremeno nas tukli. Tu je uvek bio upravnik Tomo, koji je inače bio najgori i učestvovao je u svim našim mučenjima, a sećam se da je bio i Filipović, ne sećam se imena od Imotskog, mlad dečko, oko 24-25 godina, visok oko 1,80 cm."

3) Svedok 510/96-13, navodi:

"Mene su lično najviše tukli i maltretirali stražari, a posebno Filipović Tonči."

57. FRANIĆ MARIO, zapovednik vojne policije za Omiš o čijim zločinima svedoči iskaz svedoka:

1) Svedok 510/96-13, navodi:

"Mene lično su najviše tukli i maltretirali stražari, a posebno Franić Mario, zapovednik vojne policije u Omišu, koji je inače trenirao ful kontakt sa Cikotićem."

58. HODžIĆ REŠID ili REŠAD vojnik bivše JNA, vojni rok služio u Gabeli, rodom iz Srebrenice, o čijim zločinima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 315/96-2, navodi:

"Od prvog dana dolaska ovaj logor počinju moje nove muke. Počinju fizička maltretiranja i iživljavanja. Tučen sam svim i svačim: rukama, nogama, palicama. U mučenju su posebno prednjačili Mladen Tolušić, Saša Vidović, Rešid Hodžić, Slavko čije prezime ne znam, Tonči Vrgić, Tomo Dujić, Mirko Galić, komandir 72. bojne kao i drugi čijih imena ne mogu da se setim. Ja ceo taj period boravka u logoru pokušavam da zaboravim."

2) Svedok 111/95-2, navodi:

"Maltretirali su nas i Gidić Duško i Hodžić Rešid koji je takođe imao status zarobljenika."

3) Svedok 488/95-2, navodi:

"Rešid Hodžić iz naše jedinice je određen za kuvara u zatvoru. On je delio hranu i pošto je bio u dobrim odnosima sa stržarima takođe je učestvovao u tuči zatvorenika. Hrvati su i nas ostale ubeđivali da ostanemo sa njima i pređemo na njihovu stranu uz pretnju da će nas ubiti sledeći put ako nas uhvate."

4) Svedok 510/96-13, navodi:

"Siguran sam da su na stranu HV prešli sledeći ratni zarobljenici, od kojih je jedan bio Hodžić Rešid, vojnik iz Srebrenice. Imao je status prebega. Najviše je on maltretirao ratne zarobljenike i to na taj način što je pored batinanja prosipao hranu ratnim zarobljenicima tako im ne dajući da jedu. Nekima čak nije donosio hranu po dva - tri dana."

5) Svedok 164/95-6, navodi:

"U logoru "Lora" u Splitu meni su prelomili prvo četiri, a drugi put jedno rebro, a od snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame. U ovom zatvoru do besvesti su me tukli Gudić kome ne znam ime, izvesni Anđelko, zatim Emilio, Dožder, Tonči, Sulejmanović, upravnik zatvora Vrkić Tonči, raniji upravnik Tomo iz Vukovara, zatim bivši vojnik JNA Hodžić Rešid iz Srebrenice koji mi je slomio tri, četiri rebra udarajući me čizmom i gredom."

6) Svedok 164/95-2, navodi:

"Pored upravnika i stražara HV u zatvoru "Lora" ja se sećam da su zarobljenike tukli Hodžić Rešid iz Srebrenice, bivši vojnik JNA, zatim izvesni Emilio, Sulejmanović, a bili su tu i drugi."

7) Svedok 445/94-42, navodi:

"Od osoblja zatvora ja znam sledeća lica, a među njima i Hodžić Rešida iz Srebrenice. Star je oko 20 godina, bio je aktivni vojnik. On je dosta tukao L. i druge aktivne oficire koji su bili u "Lori"."

8) Svedok 470/95-3, navodi:

"Vojnik Rešid Hodžić je zarobljen kad i mi. Posle zarobljavanja određen je da radi u kuhinji. Čuo sam da je maltretirao rezerviste i dobrovoljce, ali nas vojnike nije tukao. Kod njega smo mi vojnici imali čak i privilegije."

9) Svedok 445/94-32, navodi:

"Moram da naglasim da je Rešet Hodžić iz Bajine Bašte koji je bio aktivno vojno lice u JNA i zarobljen u Gabeli prišao uz njih i priključio se osoblju logora u tuči i zlostavljanju zatvorenika. On je pretukao P.N. koji je zajedno sa mnom zarobljen tako da mu je slomio nekoliko rebara.

59. ČOVIĆ, vojni policajac o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 427/95-7, navodi:

"Zbog povreda od posledica prebijanja odveden sam u bolnicu u Firulama. U bolnici sam dobio neke injekcije. Nakon toga sam izveden u hodnik i u tom momentu su naišli vojni policajci Sević i Čović, koji su čim su me ugledali počeli da govore ostalim pacijentima da sam ja četnik, pa su se pacijenti okomili na mene, pljuvali me i vređali. Lekove koje mi je lekar prepisao nisam dobio."

60. ČOP, stražar o čijim zločinima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 445/94-17, navodi:

"Umro je u najgorim mukama Knežević Nenad iz Benkovca, a imao je u kuću u Kaštelima. Bio je sa njima još jedan koji su pokušali da beže pa su prvog ranili, a drugog je izgazilo desetak njihovih policajaca koji su došli i to sam gledao kako ga gaze, a među njima su bili Giljanović, Čop, za koga znam da je bio bokser, visok, crn, Bane bokser, Pobro, Gudić, Botić i Vrkić."

2) Svedok 510/96-13, navodi:

"Mene lično najviše su tukli i maltretirali stražari, a među njima je bio i Čop, bokser, vojni policajac."

61. ČULINA ZORAN, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 427/95-7, navodi:

"Sledećeg dana dežurni oficir bio je Zoran Sulejmanović koji je takođe tukao mene i ostale zatvorenike. On me je jednom naterao da stavim šlem na glavu koji nije bio pričvršćen, a zatim me je u čučećem položaju naterao da čistim zatvorske klozete. Pri tome mi je zapretio da će me prebiti ako mi padne šlem sa glave. Sa njim je u smeni bio i Zoran Čulina koji me je jednom tako pretukao da nisam mogao da stojim pa me je naterao da ustanem i u stavu mirno stajao sam tako celi dan. Za to vreme on je povremeno dolazio u ćeliju i opet me je tukao. To njegovo iživljavanje trajalo je sedam časova."

62. ŠIMIĆ, kome nije poznato ime o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 510/96-13, navodi:

"Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima i Šimić koji je radio u kancelariji vojne policije, inače je glavni snabdevač oružjem i pomoći iz Nemačke. Njegov otac radi u Nemačkoj 25 godina i poklonio je četiri vlastita automobila HV."

63. ŠOLIĆ, čije ime nije poznato o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 485/95, navodi:

"Svakodnevno sam vođen na ispitivanja i mučenja. Najviše su me mučili Dujić Tomo, Livaja Ivica, Šolić, Giljanović i neki Bane, bivši bokser, negde iz Slavonije."

64. NN. STRAŽAR u logoru rodom iz Rame, čije ime i prezime se utvrđuje, star oko 30 godina, krupan, visok, razvijen, težak preko 100 kg prema opisu o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

1) Svedok 333/96-10, navodi:

"U "Lori" su nas prvog dana tukli. Posle dva-tri dana ja sam odveden na saslušanje gde me je ispitivao neki krupan čovek, težak preko 100 kg, rekao je da je iz Rame. On je star oko 30 godina i dosta je visok i razvijen. On me je tukao palicom po svim delovima tela i nogama. Zatim me je bacio na pod i dok sam ja ležao na stomaku, skakao mi je po leđima. To su bile jedne od najstrašnijih batina koje sam dobio. Posle tog saslušanja vratili su me u ćeliju, a uveče je ponovo došao taj iz Rame sa još jednim manjim, crnim čovekom pa su me izneli u hodnik gde me je taj drugi tukao kolcem pri čemu sam gubio svest. Tu je bio još jedan treći koji me je vukao za uši. Posle tog prebijanja, bio sam u teškoj krizi, pa su moji drugovi iz ćelije zvali stražare te su me prebacili u bolnicu."

* * *

Podaci o neposrednim izvršiocima, podstrekačima, pomagačima i naredbodavcima - mučiteljima u logoru "Lora" koje su dali svedoci, očevici i same žrtve njihovog bestijalnog, surovog i nečovečnog orgijanja su nepotpuni i delimični. To je razumljivo kad se ima u vidu činjenica da su se zločinci sami među sobom sporazumevali uglavnom i oslovljavali po nadimcima. A žrtve su bile izvrgnute strahovitom, dnevnom i noćnom fizičkom i psihičkom iznurivanju, maltretiranju, bestijalnom prebijanju tako da u stanju između jave i sna, nesvesti često i nisu mogli da zapaze svoje mučitelje, niti da ih zapamte odnosno da ih se kasnije sete. Jer prisećanje na njih je budilo i otvaralo rane na preživljene muke u logoru.

8

ZAKLjUČAK

Iz ovog materijala, autentičnog, zasnovanog u prvom redu na iskazima svedoka - oštećenih, samih žrtava bestijalnog, animalnog, surovog i nečovečnog orgijanja i postuupanja kojima su permanentno, sistematski, kontinuirano bili podvrgnuti za sve vreme boravka u logoru za Srbe "Lora" u Splitu i sudsko medicinske dokumentacije može se izvesti nepobitan zaključak da su hrvatske vojne, policijske i civilne vlasti od početka ratnih dejstava na teritoriji Republike Hrvatske dakle počev od 1991. godine osnovale logor za Srbe (civilno stanovništvo, muškarce, žene, staro i mlado, ranjenike, bolesnike odnosno ratne zarobljenike) i to samo zato što su pravoslavne veroispovesti, bez obzira da li su zarobljeni ili uhvaćeni na teritoriji ove Republike ili na teritoriji Bosne i Hercegovine, da su za sve vreme postojanja logora uz znanje i blagoslov zvaničnih vlasti iz Zagreba sprovodili sistem mera ubijanja, telesnog povređivanja, narušavanja telesnog integriteta i zdravlja ljudi, surovo, nečovečno postupanje, nanošenje fizičkih i psihičkih patnji, stavljanje pripadnika srpske nacionalne grupe u takve životne uslove koji su imali samo jedan cilj - a to je da ove prostore zauvek i odjednom očiste od srpskog naroda, stvarajući etnički čiste hrvatske prostore.

U tekstu je naveden samo jedan deo ispovesti logoraša koji je bio dostupan i do sada obrađen. No, svakako da to nisu i jedine tragične sudbine ljudi koji su u ratnom vihoru uhapšeni i odvedeni u "Loru". Navedeni materijal pruža niz primera bestijalnih postupaka logorske uprave i logorskih stražara, ali i drugih (npr. civila iz Splita) kojima su praktično samo ispoljeni pojedini oblici ili vidovi zločina genocida. Pri tome je gde god je to bilo moguće navedeno i ko je neposredni izvršilac ili naredbodavac ovakvih postupaka.

Navedeni načini, sredstava i postupci mučenja prema zatočenim Srbima ukazuju na neiscrpnu maštu u funckciji mržnje prema drugom narodu i drugoj veroispovesti. Kroz ubistva, nanošenje teških telesnih i duševnih povreda, patnji, boli i trauma, premlaćivanje do iznemoglosti svih delova tela, mučenje, zlostavljanje, vaskrsavaju ustaški duhovi iz perioda drugog svetskog rata i zamisli ustaške ideologije koja je bila u osnovi genocida nad Srbima u tzv. Nezavisnoj državi Hrvatskoj, u čijem su sastavu bile Hrvatska i Bosna i Hercegovina.

SADRŽAJ

1

UVODNE NAPOMENE

2

NAMERNO UBIJANjE SRBA LOGORAŠA

3

ZLOČINI PROTIV CIVILNOG STANOVNIŠTVA

4

ZLOČINI PROTIV RATNIH ZAROBLjENIKA

5

ZLOČINI GENOCIDA

6

KARAKTER I PRIRODA TELESNIH POVREDA I NARUŠAVANjA ZDRAVLjA KAO POSLEDICA IZVRŠENIH ZLOČINA

7

7.1. NAREDBODAVAC

7.2. UPRAVNICI LOGORA

7.3. NEPOSREDNI IZVRŠIOCI ZLOČINA

8

ZAKLjUČAK